Сања Лазаревић Радак

Балканолошки институт САНУ

НАРАТИВИ О СТЕНИ БАБАКАЈ:

ГОТСКА РОМАНСА, ЛЕГЕНДА И СВЕДОЧАНСТВО

Апстракт. У путописима из прве половине деветнаестог века британски путници преносе наратив о стени Бабакај
у три форме. Он се препознаје као готска фикција, легенда или усмена традиција што се поставља у историјски
контекст, те тако настаје покушај реконструисања историје. У све три форме Бабакај је представљена као објекат
који означава почетак Доњег Дунава и у том смислу фигурира као капија која дели мирни ток Горњег и узбуркано,
опасно кретање Доњег Дунава. У том смислу она се налази на пресеку између два света, а наратив о њој постаје
метафора путникове иницијације и преласка из цивилизације у опасне воде Истока.
Кључне речи: Стена Бабакај, Доњи Дунав, наратив, колонизација, путопис.

Од друге половине деветнаестог века када је Балкан постао проходан за путнике са Запада,
блистави ток Дунава био је један од најпривлачнијих призора на њему. Њему су посвећена
уводна поглавља дугих британских путописа у којима се наглашавају лепота, стратешка
важност, географска позиција и природни потенцијал ове реке. Стене које су израњале из њега
и острва која су се по њему простирала постале су неке од главних тема енглеских и америчких
путописа. Д. Т. Анстед на свом путовању 1862. пише да је „Дунав најзначајнија европска
река, најзанимљивија и најживописнија” (Ansted 1862: 160). Том мишљењу се придружују
Томас Форестер, Вилијем Бити, Френсис Дејвис Милет, Теодор Чајлд, Томас Форестер, Чарлс
Елиот и многи други. Интересовање за ову реку, а нарочито за Доњи Дунав обновљено је у
путописима и авантуристичким романима с почетка двадесетог века. Код Дејвида Футмана
 и Лавета Едвардса Филдинга овај део тока Дунава је представљен као метафора дивљине,
опасности и нетакнуте природе. Писање о лепотама Дунава задржало се све до друге половине
двадесетог века, када су, описе пејзажа и еколошке теме замениле оне политичке. Али, све до
тада, Кладово, тврђава Рам, голубачка тврђава и стена Бабакај - заправо кречњачки масив који
отвара Ђердапску регију и пут ка Гвозденим вратима остају места на које енглески и амерички
путници морају доћи. Делимично због Трајанове табле, а делимично због тајанствености и
егзотичности усмених наратива и евентуалног сазнања о древној прошлости, Доњи Дунав је
био једно од значајних одредишта на дугом путовању од Запада Европе до Блиског или Далеког
Истока. Тајанствена врата Доњег Дунава отварала је управо кречњачка стена Бабакај око које су
исплетени нежни и романтични колико и застрашујући и одбојни наративи. Сматра се да прве
енглеске белешке о овом масиву потичу управо од путника који га двадесетих и тридесетих
година деветнаестог века описују као зашиљену, осамнаест метара високу стену која извире
попут упозорења на опасности које путника тек чекају. Но, Бабакај за путнике није била
занимљива тек као део дунавског пејзажа. Овај усамљени масив, наводно чува тајну у оквиру

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
које се преплићу магловити наративи о митраистичким свечаностима; о моћима Шамаша и
Иштар; злим духовима таме и брзим водама смрти које одводе бродаре; Кибели; Деметри и
дервишким редовима који су јој на основу асоцијације на божје огледало могли дати име. Ту су
неизоставне приче о ђаволу и његовој деци која узимају различите форме не би ли жртвовали
неку чисту душу својим нечасним намерама.
Приче сежу у далеку прошлост и у њима се
мешају антички митови са реконструкцијама
паганских ритуала, а легенде са покушајима
да се начини површна историја османског
Балкана.

Готика, легенда или фактографија?

Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Међу наративима се издваја једна

љубавна прича са различитим завршецима
која је у енглеским и америчким путописима
представљена у три форме: као фикција,
легенда и сведочанство. Но, као што знамо,
жанрови нису чврсте и статичне форме. У

В. Шрам, Стена Бабакај

2
 свакој форми преплићу се елементи оне друге или треће, сачињавајући тако једну амбициозну
целину која има за циљ да читаоца упозна са одређеним физичко-географским и симболичким
простором, али и да га очуди, учинивши тако путопис привлачнијим за читаоца. Реч је о љубави
између Зулејке, једне од седам агиних жена и мађарског грофа. Љубав се рађа у агином одсуству
и повлачи његову љубомору и жељу за осветом. Љубавници беже преко границе царства, где
их, у складу са агиним упутствима, напада група јаничара. Верзија ове приче има колико и
приповедача, а оне, по пар, могу имати срећан завршетак или се окончавати трагично. Чини се
да у енглеским путописима преовлађује срећни крај, док се у интерном, усменом преношењу
могао чути крај у којем су Зулејка и младић убијени. Стога можемо само претпоставити да
су до енглеских путника стигле обе верзије, али се они из личних или колективних разлога
опредељује за фантастични срећни крај.
Овим формама доминира колонијални дискурс кроз тежњу да се сазна, упозна и освоји.
Све три форме су, иако на различите начине карактеристичне за дух деветнаестог века, за
неспутану тежњу за сазнавањем, откривањем и освајањем света. У њима је еротско, готско; ту

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
добро побеђује зло преузимајући форму митског, док наративом доминира оријентализација
кроз стереотип о перфидности Турчина. У целини, наративи о стени Бабакај преносе идеју
о победи „европског”, „хришћанског”, и стога „доброг”,, „напредног”,, „цивилизованог”,, над
„неевропским”, (турским), исламским, те „злим”, и „заосталим”,. Упркос магловитом пореклу
легенде о стени, путници га везују за осамнаести век. У време када се ова прича преноси, заоштрен
је однос између Велике Британије и Османског царства иако се „Болесник са Босфора”,, вештим
потезима британских политичара чувао у животу како би спречио евентуали продор Русије до
британских колонијални поседа. Наратив о стени, открива бинарне опозиције и располућени
свет у којем Европи/Западу припадају наводна „племенитост”, „љубав” и „светлост”, а Оријенту
„љубомора”, „мржња” и „тама”. У борби два мушкарца за једну жену, Турчин је, иако по
исламским обичајима тог доба, законити супруг, онај похлепни који у харему чува седам жена,
док се моногамни свет Окцидента отвара ка слободнијој партнерској љубави.
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Деветнаести век са рационалистичким погледом на светове које открива и уцртава у

обогаћену мапу света; са потребом да упише значења у нове просторе, тежи да одгонетне тајне;
да митове представи као одразе деловања примитивног ума; легенде као искривљене наративе
који могу садржати део истине, реконструише или конструише стварност која би могла бити
фактографска, објективна, опипљива. Ово је доба у којем је империјализам достигао врхунац
и дао колонијализам - освајање до тада непознатих простора праћено реконструкцијом
прича о њиховој прошлости. Но, као и у сваком другом колонијалном дискурсу и односу који
подразумева повезаност знања и моћи и у овом случају путник приликом откривања нових
простора, не успева да се ослободи амбиваленције према другоме и тако ствара наративе који
одражавају радост откривања и амбиваленцију (Baba 2004: 160-161).

3
 Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
А. Кунике, Бабакај
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Наиме, остављајући по страни, све наведене претпоставке о историји стене Бабакај,

енглески путници бирају један наратив који зависно од аутора варира жанровски. Путник ово
чини на начин који му обезбеђује да остане усклађен са духом времена и његовим захтевима,
комбинујући еротику, готику, фактографију и тежњу да „сујеверно“ прикаже у светлости
рационализма. У исти мах, наратив о стени Бабакај се усклађује са колонијалним текстом и
приказује било као реплика нечега већег и значајнијег, било као недовољно познати објекат
вредан погледа са Запада.
Дефинишимо најпре жанрове и могућности њиховог преплитања у оквиру веће и
богатије целине у које се наратив о стени Бабакај одева у деветнаестом и с почетка двадесетог

4
 века, да бисмо указали на њихову везу са колонијализмом. С обзиром да се јавља у сложеном
жанру какав је путопис његове форме постају поджанрови који се узајамно преплићу или
сукобљавају.

Готска романса: љубав, страх и фикција

Још од осамнаестог века када се готском приближава употребом термина „стравично”,

„страва и ужас”, „сабласност”, узвишено игра једну од главних улога у дефинисању овог жанра.
Оно је зановано на амбиваленцији човека пред силама које га превазилазе и чија их моћ
подсећа на властиту смртност (Ognjanović 2013: 66-72). Стога не чуди што се баш један такав
наратив исплео око стене високе „двадесет стопа”, очигледно пркосећи снази воде и сунца.
Узвишено које одређује или пак може подстаћи ужасно, прожето је величином димензија.
Када се стварима великих димензија, како запажа Едмунд Берк, дода идеја ужаса, оне

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
постају неупоредиво веће. Пустаре, мрачне шуме, олује са снажним ветром, муње и громови,
усталасана мора и океани, високе планине, литице и кањони, амбиси и понори, ноћ, бунари или
лавиринтске грађевине јесу оно што подстиче осећање ужаса. Све оно што је тешко појмљиво,
чије је порекло нејасно, што један поглед не може обухватити укључује двосмислени однос
између овостраног и оностраног и стога божанског и демонског производећи спој страха и
поштовања. С обзиром да је овде реч о природном објекту, путник се налази у амбивалентном
односу, у процепу између страхопоштовања према природи и божанским силама и осећања да
је способан да те силе савлада. Као и сам путопис који читаоца уводи у авантуру и ово осећање
стравичног делује како би појединац одбио да се препусти монотонији свакодневице и подсети
се деловања невидљивог и можда моћнијег од њега самог. У овом смислу, као да је стена Бабакај
била идеално место за стварање наратива у којем се преплићу борба добра и зла; где се рађа
страх од натприродног као камуфлирани страх од природе; место које буди немир и о којем се
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

причају легендарне, застрашујуће приче. Стога треба обратити пажњу на један значајан елемент
који се јавља у вези са путниковим преношењем легенде било као историјског наратива, било
као легенде која може попримити облик готске фикције. Не постоји средишња тачка између
фикције и не-фикције. Уосталом, историчари се најчешће хватају у коштац са непотпуним
подацима које су извукли из архива и стога се служе спекулацијама које се заснивају на познатим
чињеницама. Читаоци од историјског наратива и не очекују истину већ намеру да се истина
каже. Фикција може да обухвати све форме историјског писања, а фикцијски свет се појављује
као онај који заокружује и стварни свет чији део представља и историја (Abot, 2009: 248). Стога
је фикција и наш поглед уназад на начине до којих је путник могао доћи до наратива о стени
Бабакај. Оно што путник пише о стени Бабакај јесте историја колико и фикционални наратив.

5
 Претпоставке да му је приче о Бабакај неко пренео, или је о њима већ читао код куће, наводи
на закључак да пред читаоца излази са тенденциозно непотпуним подацима. Но, путопис овде
поприма облике жанра који је карактеристичан за деветнаести век, али и популаран жанр који
уводи читаоца у свет страве и непознати простор у којем се чува амбивалентни одност према
недовољно познатом простору.
Готски срећни завршетак није био реткост. У оваквим романима однос између две жртве
или две потенцијалне жртве заснован је на способности једне, или на обостраној способности
да се супротставе извору зла. Мешавина љубави и стрепње, присуство нечега нељудског и
страног које увек прети из позадине, било у рефлексији огледала, било на нивоу интуиције
један је познатих готских мотива који се користе као реметилачки фактор остваривања „праве
љубави“. Један од најпознатијих романа који ће започети традицију сусрета љубави и стрепње
од нељудске улоге у рушењу љубави јесте Џејн Ејр Емили Бронте. И у наративу о Бабакај, један
реметилачки, страни, Други и стога, симболички нељудски фактор остаје препрека остварењу
љубави и јединства. Ага је Турчин-полигамни, страни, туђи објект, препрека остварењу идеалне

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
љубави између лепотице и грофа, а ова љубав се успоставља и као норма јединства хришћансва
са објектом патње и чистоће. Готска фикција одражава страх од страног и непознатог. Субјект
негира материјални и историјски алтеритет у жељи да свет види као властити одраз, па другога
препознаје као одбијајуће и опасно. Овај аспект Другости, откривају нам Франц Фанон и Хоми
Баба. Крајње Друго узнемирава, оно је тамно и одсутно, оно се у тексту не описује већ остаје у
магли, без лица и чврстог идентитета. Све што читалац може знати о другоме на основу овог
наратива одређено је границама и могућностима сазнања о Другоме уопште. Њега никада не
можемо знати сасвим, он остаје непредвидљиви странац који се обраћа језиком свирепости и
освете. Из њега вреба демонско.
Први путник који је у Енглеску пренео наратив о стени Бабакај је свештеник и мисионар
Вилијем Бити. Сасвим у складу са естетским потребама и политичким условима тог времена, он
причу о стени преноси у готској форми где се сусрећу ликови перфидног убице, невине жртве
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

и јунака-ослободиоца жртве. Црно-бели наратив у којем добро побеђује зло, а зло испашта за
нанету штету жртве испуњава неке од главних и универзалних психолошких потреба.
Наиме, Зулејка је најлепша и најпожељнија жена свирепог аге који је, подразумева се до
ове жене дошао отимањем или трговином. Из пасуса који претходе Битијевом преношењу
наратива сазнајемо о турској окрутности, о Словенима-жртвама, о односу између Турака и
Мађара. Овако је успостављен оквир наратива који читаоцу омогућује да на основу познавања
историјских околности препозна релације између добра и зла и именује њихове носиоце. Између
младе и привлачне Зулејке и храброг мађарског племића рађа се љубав. Бити имплицира да би
Зулејка и племић морали бити хришћани, те је привлачност међу њима логична и безгрешна.
Евентуална помисао о прељуби могла би бити само нехришћанска и потицати од аге. Читалац

6
 Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
В. Х. Бартлет, Бабакај
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

већ подразумева да је Зулејка будући отета или некадашња агина робиња лишена свих емоција
према свом мужу, иако се његова љубав, ма колико страствена, посесивна или пак патолошка,
не може довести у питање. Зулејка бежи за мађарским племићем, а њен муж организује потеру
за њима. Када успева да их ухвати, Зулејку, најпре њеног љубавника убија пред њом, а потом је
везује за стуб на врху стене, где је њено тело без хране и воде изложено птицама грабљивицама.
Зулејка наводно умире на врху стене запомажући, дозивајући агу и проклињући га. У оквиру
овог одломка Бити комбинује историјске, наративе, легенду и готику. Наратив преноси борбу
између добра и зла као борбу између хришћанства и ислама.
„Казна је извршена споро а жена (Зулејка) препуштена спорој и страшној смрти. За то
време, ага је уживао у успеху, хранио се ужасом своје освете. Његове очи су се из дана у
7
 дан, наслађивале погледом на (одсечену) аветињску главу мађарског грофа, док је ноћу
уживао у размишљањима о спором умирању неверне Зулејке на врху језиве стене” (Beatie
1844: 25).
Повређеног поноса, ага – познат по окрутности, читавог дана је смишљао како ће се наслађивати
мукама своје најлепше жене.
„...Наизглед беживотну лепотицу бацише на под. Подићи је, везати и попут товара
пребацити преко рамена, био је посао од неколико минута, али дуго је мучити пред
одсеченом главом вољеног био је прави циљ окрутног аге. Везана је свиленим гајтаном и
одведена на врх језиве стене, да дуго умире у највећим мукама”,Beatie 1844: 26).
Но овде долази до преокрета. Испоставља се да је младић успео да побегне суровој
смрти, те да је убијени, тек прерушени џелат који је Зулејку везао за стуб. Племић успева да
спасе Зулејку са врха Бабакај, а ага остаје сам, носећи се са поразом и Зулејкиним неверством.
Похлепан, поносан и пожудан, захтева од свог највернијег јаничара да му врати благо које му
је претходно дао да би отео Зулејку и прерушава га у њу, како се не би уочио недостатак жене у

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
харему. Сасвим у хришћанском духу, Зулејка и племић праштају покушај двоструког убиства
чиме мисионар Бити успева да задовољи правду у којој се беле фигуре симболички остварују
кроз добра дела, а тамне фигуре остају препуштене животу у којем ће, уколико је то могуће,
преиспитивати своје грехе. Но, агина жеља за осветом се овде не окончава. У једној бици између
Угара и Турака, гроф и ага се срећу лицем у лице, а угроженог живота, у тренутку одбране млади
гроф убија агу. Пар је напокон сасвим безбедан. Део путописа који говори о Бабакај се лако
може уврстити у готску романсу. Готска романса је најчешће засебно прозно дело, особено за
англоамеричку књижевност деветнаестов и двадесетог века. С обзиром на сложеност путописа
као жанра, романса која се развија из писама, дневника, мемоара, биографија, хроника или
историје, оставља довољно простора за међусобно повезивање ових жанрова и под-жанрова.
У оквирима етнографије која је део духа деветнаестог века, овакво преношење готике кроз
путопис није реткост. Стена Бабакај, тврђава Рам, близу Великог Градишта и други природни
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

или архитектонски објекти које окружује вода, остају класична готска инспирација која долази
из заинтересованости за издвојено, статично и древно. На њу се додају нијансе османске
прошлости, сукоб хришћанства и ислама, обликујући хибридни наратив у којем се сусрећу
објективно и историјски фикционално (Lazarević Radak 2013: 148).
Колонијални и постколонијални текстови подразумевају поигравање са стравичним.
Приче које путник доноси са путовања још од средњег века имају за циљ да застраше како би
одржали амбивалентан однос и стога дистанцу између читаоца као будућег и потенцијалног
путника и странца којег ће на том путовању срести. Управо отуд долазе наративи о
канибализму о људима са телом без врата, трећим оком и претећа сведочанства о наводној
привлачности меса белог цовека као објекта исхране (Young 2008: 97). Ослањајући се на есеје и

8
 књиге Франца Фанона, Хоми Баба, у оваквој врсти колонијалног дискурса препознаје дубоку
психичку неизвесност колонијалног и постколонијалног односа у чијој основи леже процеси
идентификације. Иако се Балкан у деветнаестом веку не налази на колонијалној мапи, посете
мисионара, трговаца и дипломата имају за циљ уцртавање овог простора у колонијалне мапе,
па касно откривање овог дела света има за резултат његово позиционирање између строго
одређених и дефинисаних бинарних структура. Прича о Зулејки, племићу и аги, има за циљ
да привуче цитаоца али и да једнако очуди тек откривени простор за који се претпоставља
да је пут свирепости и патње. С обзиром на преовлађујући однос Европе према Турцима у
деветнаестом веку, срећни крај који нам Бити нуди, остаје у вези са жељом да хришћанство
као представник добра победи ислам као представника зла. Наратив о љубави између Зулејке
и племића завршава се Зулејкиним преобраћењем/враћањем у хришћанство.

Легенда о љубави и освети

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
За разлику од Битија који причу о стени Бабакај преноси у краткој романескној форми,
Волтер Џеролд је преузима од Битија, наглашавајући да је овде реч о локалној легенди. Још од
средњег века када је легенда означавала причу која се мора саслушати или текст који се мора
прочитати и када су се оне могле чути у самостанима где се приповедало о чудесним животима
светаца, преносила се усмено или писмено и важила за спој истине и фикције. Циљ оваквих
текстова био је изношење невероватних догађаја. Веродостојност испричаног је била од мањег
значаја од дидактичког карактера легенде. Ове особине утицале су на образовање дефинитивног
смисла речи која је у себе укључивала појмове неверодостојног, неисторијског или делимично
историјског што до слушаоца или читаоца допире путем усменог преношења или се међу
припадницима једне групе држи за историјско. Таложењем „историјског” и фикционалног
легенда је у себе укључила наративе који се односе на митске фигуре, на богове, полубогове,
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

хероје или њихови поступци асоцирају на старозаветне и новозаветне личности. Стога су

многе легенде постале основа за доцнија велика и значајна књижевна дела. Потка се преузимала
из легендарног садржаја, а на њега се додавали нови, ауторски, фикционални елементи.
Викторијанско интересовање за легенде остаје несумњиво (Jovanović 1972: 84). Деветнаести
век је време када су се митови и легенде пасионирано сакупљали, не би ли се осветлили трагови
прошлости или се они означили као пуки плодови имагинације. Уједно су били и начин да се
реконструише етимологија, да се један народ доведе у везу са другим, па на основу овога одреди
његов карактер и улога у широј заједници. Што су митови били комплекснији, народи као
њихови творци су се могли „попети“ на вишу еволутивну лествицу. Средином деветнаестог века,
енглеско друштво је обновило легенду о Краљу Артуру представивши га као парадигматичног

9
 Англосаксонца. Она остаје у вези са хероизмом као једним од темеља легенди, али и наративом
на којем ће се доцније заснивати енглеско, саморазумевање из којега проистиче пројекат
констурисања британства. На примеру Џералдовог преузимања наратива о стени Бабакај,
препознаје се поступак преношења и дискретног, постепеног мењања текста. Волтер Џералд
наглашава да се мисионар Бити, путник који се упутио на Блиски Исток двадесетак година
пре њега први сусрео са занимљивом легендом о опасној и стрмој стени на којој је тврђава
изграђена у осамнаестом веку. Но, Џералд не преноси легенду у готској форми и о стени пише
надахнуто: „Овде, међу оштрим стенама, налазимо се у срцу легенде и романтике. Двадесет
стопа висока стена издиже се из воде, а везује за легенду о љубави и мржњи” (Jerold 1853: 248).
Овај путник се обавезује да ће наратив пренети веродостојно и ослањајући се на Вилијема
Битија, али у његовој причи изостају експлицитни елементи страве, говор о аветињској глави,
спорој и тешкој смрти и лешинарима који се хране Зулејкиним телом, док су наглашене лепота,
романтична страна односа између мушкарца и жене и успостављене паралеле са античким
митовима.

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Т. Ендер, Бабакај

10
 „Турски паша који је командовао границом, почетком 18 века, био је неко време одсутан.
Када се вратио, затекао је Зулејку – најлепшу од својих седам жена у загрљају мађарског
грофа. Жељан освете понудио је свом највернијем јаничару десет враћа злата да доведе
кући лепотицу и донесе му грофову главу” (Jerold 1853: 248).
Млади пар се, по Џеролду, свестан опасности склонио на скривено место са друге стране
границе, на угарској страни, но овај поступак се показао као исувише наиван јер је перфидни
ага своје јаничаре прерушио у српске сељаке који су затраживши на другој страни заклон од
наводне турске тираније извршили напад на граничаре, отели Зулејку и убили грофа (Jerold
1853: 249).
Зулејка је потом одведена на стену, одакле одјекују последње речи „Окај своје грехе” или
„Ба-ба-кај”, док је глава у коју ага гледа, заправо јаничарска. Већ на почетку Џералд расплиће
наратив и наговештава нам срећан крај. Прешавши на угарску страну, пар је ипак прешао на
страну слободе, где је дошло до борбе између јаничара и граничара у којој су први изашли као
губитници. Страх од агиног незадовољства и беса навео их је да понесу главу једног од јаничара,

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
док је Зулејка била враћена аги. Но, Угри су предвођени грофом, успели да стигну до стене,
ослободе Зулејку, а „спасилац и спашена одјахали су у загрљај слободе и безбедности“(Jerold
1853 250). Џералд претпоставља да је амбијент утицао на обликовање ове приче.
„Оваква прича се уклапа у амбијент реке пуне стрмих литица. Ово је легенда која говори
о Бабакај – стени којом почиње Доњи Дунав” ( Jerold 1853: 251).
Откривајући нам легендарну страну овог наратива Џералд пише:
„(Она је) опут Андромеде, жртва бачена змајевима, а њен љубавник је модерни Персеј
који је пошао да је спасе”( Jerold 1853: 251).
Џералдово преношење легенде о стени Бабакај, има за циљ указивање на један облик
фикционалне историје, с обзиром да је у Европи недовољно познатим деловима света још
увек немогуће прецизно реконструисати прошлост засновану на фактографији. У њој такође
има знатижеље карактеристичне за деветнаести век, колико и потребе да се употребљени и
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

пренети наратив учини употребљивим за очувањем бинарних опозиција. Ова легенда замењује
историју и служи евентуалној реконструкцији историја које недостају. Њоме се употпуњују
празнине на онај начин на који се претпоставке уписују у празне, неисписане просторе на
мапама. Џералдова легенда је такође увод у нешто што подсећа на историјски наратив и што
је такође у складу са духом деветнаестог века. Реч је о интересовању за средњи век и античку
прошлост.
Стога он наставља претпостављени историјски наратив о древном римском утврђењу где
је била заробљена грчка краљица Јелена. Садашњу тврђаву је по путниковим претпоставкама
изградила Марија Терезија заменивши старо и оронуло утврђење влашких банди из осамнаестог
века, новим и солиднијим објектом (Jerold 1853: 251).

11
 Историја, сведочанство и наратив полу-цивилизованог друштва

Еволуционистички ум је држао да нецивилизована друштва не могу имати историју.

Услов цивилизованости јесте писменост без које може бити културе, али не и цивилизације као
њеног узвишеног облика. У том смислу, неписана историја и не може бити историја јер доводи
у питање фактографију. Али, да би се један део света уписао у мапу потребно је да се његова
прошлост формулише, па ако је потребно реконструише на основу митова, легенди, површних
знања о материјалној и социјалној култури. У том смислу, значајно је сакупити довољан број
наратива о једном друштву. Да би се наратив третирао као сведочанство потребно је произвести
га у историјску чињеницу као нешто што се догодило у прошлости а о чему је остао траг у
документима које историчар може употребити у садашњем времену. У том смислу, целокупна
историја има сврху у садашњем времену а њена инспирација може бити морална, политичка

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Т-М. Бергуе, Голубац и стена Бабакај

12
 или идеолошка. Главна сврха ових записа јесте да се задобије моћ друштва, појединца, групе.
У сваком периоду постојао је доминантни дискурс који је језиком одређивао или ограничавао
изражавање и тако искључивао могућност неслагања. Текстови, романи, историје, нису резултат
индивидуалне мисли, него су производи доминантног дискурса. Историја је наративна фикција
која је наметнута неуређеним догађајима у интересу успостављања јединственог, сагласног
знања којим се последично успоставља моћ једног друштва над другим и стога се друштва
уједначују (Evans 2007: 218).
Ово је изразито управо у деветнаестом веку када настаје највећи број „историја”,
Окциденту до тада непознатих друштава. С обзиром да је Балкан касно откривено подручје
делио је судбину Оријента, постајући део знања Окцидента о Оријенту као и огромни и
значајни делови Азије и Африке. Наративи о поносним грофовима; они о насиљу Турака над
Мађарима и другим хришћанским становништвом, нарочито оним које са нашло под њиховом
непосредном влашћу, претварало се у историје кроз путописе, дипломатске извештаје и
нарочито новинске чланке. С обзиром да путник на Балкану не затиче писане историје, или

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
је пак оно што затиче приписано магловитој прошлости релативно високе цивилизације која
је услед недовољне одбрамбене снаге срушена у средњем веку, легенду претвара у историјски
наратив, у фактографију. Овако се легенда преноси као сведочанство, прича у чију истинитост
се не мора или чак не сме сумњати с обзиром да учвршћује већ постојећу перцепцију и
репрезентације о добром и лошем, о освајачима и освојенима, при чему путник увек задржава
супериорну позицију доброг познаваоца локалних прилика и стога потенцијалног ослободиоца
од „турског јарма”, или опасних оријенталних утицаја.
Стога се Френсис Дејвис Милет окреће историографији, ономе што се сматра чињеницама,
пре него што уводи романтичне наративе о љубави и освети. Он констатује постојање високе
кречњачке стене, али прелази преко легенди о њој не би ли изашао историју коју схвата као
„стварну прошлост“.
„Голубачку тврђаву су, сматра се изградили Римљани. Традиција држи да је у њој била
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

заробљена грчка краљица Јелена, а остаци тврђави које овде затичемо потичу из половине
прошлог века када их је изградила Марија Терезија. Оштре, стрме стене као да су нечим
изрешетане, а једна од њих препуна је летећих инсеката и по локалном веровању, у њој се
налази глава аждаје коју је убио свети Ђорђе” ( Davis Millet 1892: 190).
Милета више занима фактографско и опипљиво, те путопис наставља описом путовања до
Трајанове табле како би посведочио да се и на Доњем Дунаву може наћи „мало цивилизације”
(Davis Millet 1892: 190-191).
За Едмунда Спенсера, Бабакај или како је он назива „Babakaly” је нешто између пејзажа и
историје – нешто стварно, постојеће.
„Дивљи карактер реке наставио је да расте све док нисмо стигли до чувене стене коју

13
 зову Бабакај. Она се издиже из средишта реке. Овде таласи и ударци воде постају нешто
тиши. Романтична тврђава израња а месту сусрета оштрих стена, међу мноштвом орлова
који круже око њих, откривајући дивљи карактер земље удружен са сценама појединачне
лепоте и грандиозности снажније чак и од оних са Горњег Дунава” ( Spencer 1938: 58).
Спенсер је једнако заинтересован за историју, премда га на Доњем Дунаву обузимају
сцене, слике, пејзажи, незаборавни призори дивљих стена, опасне и понекад мирне воде.
Уместо нагомилавања историјских чињеница он покушава да изведе, за деветнаести век,
уобичајено реконструкцију карактера становништва, ослањајући се на пејзаж. Тамо где је
дивље и нетакнуто, остаје само лепота, али цивилизација нестаје.
У овој форми, романтична легенда постаје тек призор, нешто што треба посматрати и
погледом освојити. Она је део локалне традиције и као таква мање вредна преношења него
симболичка географија овог простора.
Но, све три форме се обраћају језиком симболичке географије. Док готска форма
одражава дух стрепње и времена у којем су машине почеле замењивати људе, а припадници

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
човечанства друге боје коже постајали експонати на изложбама, путопис постаје поуздана
и значајана слика једног простора. Легенда остаје неизоставни део потребе за сакупљањем
и класификовањем, па се колико је то могуће верно преноси од једног до другог писца. У
трећој форми, она постаје нешто локално, недовољно објективно и важно, што даље замењују
слике пејзажа и покушаји реконструкције античке историје. Несумњиво је да се на овај
начин, у путописима о Доњем Дунаву преплићу готска имагинација, преношење традиције и
деветнаестовековна опседнутост историјом. Све три форме остају у вези са постколонијалним
стањем јер одржавају бинарне опозиције и поделу света на развијеније и мање развијене делова,
на дивље и питомо, нецивилизовано и цивилизовано. У том смислу, представа о Доњем Дунаву
може бити парадигматична колико када говоримо о жанровском проблему путописа који је
могуће прозвести комбиновањем већ постојећих жанрова, толико о симболичком потенцијалу
описивања саме реке у путопису као извору. Било да га схватимо као извор критике или
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

извор сазнања, реке које су у њему описане, које теку и повезују, приказују континуитете и
дисконтинуитете. Доњи Дунав као да је у дисконтинуитету са Горњим Дунавом јер је његов
ток опасан, а путовање њиме ризично. Он је прелазак из Европе у Оријент, о чему у квази-
историјском наративу сведоче и присуства „капије” Доњег Дунава. Бабакај јесте та капија коју
треба прећи да би ушло у нови и непознати свет. Она је граница између стварног и нестварног,
могућег и немогућег, цивилизованог и дивљег, можда истока и запада. Јер управо Доњи Дунав
треба прећи када путник креће даље на Блиски или на Далеки Исток. Управо стога овде настаје
један фикционални наратив. Било да га путник третира као легенду, део локалне традиције,
историју простора, он садржи тему борбе између добра и зла, између два културна света,
где се одвија сукоб и конфликт између две империје, између Турчина и Мађара, ислама и

14
 хришћанства. Уколико је овај наратив бајка, онда је смештен на право место јер управо се на
граничним просторима могу догодити чуда. Ту настају велике љубави или се побеђују огромне
препреке. Бабакај је капија, врата кроз која се улази у Доњи Дунав – величанствено и дивље
пространство, налик на Доњи свет.

Симболика стене Бабакај

Капија симболизује тајну моћ. Капија, порта и врата деле симболику и метафорички
одражавају прелаз – ступање у ново и непознато. Прилази тајним одајама су сликани као
раскошна врата кроз која смеју да прођу само посвећени. Ритуале који означавају прелазак
из једног животног стадијума у други, симболизује пролазак кроз врата. Врата су свакако
најзначајнији део једног омеђеног простора јер га и одређују. Она су праг, граница Ако
појединац прође кроз њих, ступа у друге и нове животне околности, у ново стање свести јер она

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
воде ка другим људима и у другу атмосферу (Biderman 2004: 438). Како капија дели симболику
са прагом као улазом, она су симбол општења између једног и другог света, овостраног и
оностраног. Као средишња тачка општења између вишег и нижег, у иницијацијским ритуалима
представљају тегобан пролаз кроз који се мора проћи да би се ушло у нови (Biderman 2004:
438). Ако појединац прође кроз капију или врата, ступа у друге и нове животне околности, у
ново стање свести јер она воде ка другим људима и у другу атмосферу (Biderman 2004: 438). Њу
чувају божанства способна да смртника спрече у преласку. Премда ток Дунава показује затишје
када путник стигне до стене Бабакај, ту га најпре чека злокобна прича и потом срећан крај. У
том смислу, он је управо путник-иницијант који треба да прође дивље таласе и нађе се пред
вратима оног „другог“ и „другачијег” Дунава. У митологијама капије чувају хтонска бића, јер на
другој страни лежи жељена ствар. Неопходно је проћи капије да би се до ње стигло. Прелаз је
праћен борбом са чудовиштима и змајевима која та врата чувају, те у том смислу Казан и друге
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

природне препреке остају чувари оног простора који се назире и жели. Као прелаз са једног
стања на друго, постоје капије неба, капије раја и капије пакла, али и капија Истока и капија
Запада (Kamings 2004: 267). На тај начин, Бабакај може означавати управо ту капију Истока у
којој се мешају фигуре са Истока и Запада, да би се најзад граница пробила, а добро победило.
Дакле Бабакај у много чему функционише као граница, те су за њу, логично везане приче које је
утемељују и обезбеђују јој место у усменим и писаним наративима. То је простор између ствари,
онај који спајајући раздваја и раздвајајући спаја људе, ствари, културе, идентитете и просторе
који се међусобно разликују. Када путник пређе Бабакај већ се налази у другој атмосфери и
другом културном окружењу о којем сада слободно и отворено пише као о Блиском Истоку.
Када се вратимо уназад и присетимо да су све три форме у којима се јављају наративи о Бабакај

15
 граничне, било да преплићу готско и романтично или фактографско и фикционално, можемо
их подвести под колонијални дискурс.
У енглеским путописима све до двадесетих година деветнаестог века није било записа
о Доњем Дунаву. Он се открива упоредо са Балканом, када је британски империјализам био
на врхунцу и достигао колонијалне врхове. Уосталом у деветнаестом веку јавила се теорија о
природним границама и то из уверења да сама природа може да омеђи неки простор. У том
смислу веровало се у преододређеност једног простора да припада једној земљи или једној
административно-политичкој области. Укорењена у физички простор, природна граница је
најочигледнија, она је најмање дискутабилна. Природне баријере ипак никада немају улогу
неумитне границе. Када неко, победивши страх уђе у њих и открије пролазе, баријере и обележи
путање, он их осваја. Река често постаје такво место. Њене обале, не само што раздвајају већ
представљају унутрашњу маргину у сталном покету, пливајућу границу.
Три наративне форме одраз су духа времена, одраз деветнаестовековне тежње за
сазнањем или пак откривају социјално-психолошке услове времена у којима настају. Све их

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
одликује амбивалентност. Дунав по којем се путници крећу је блистав и раскошан, стратешки
важан колико и дивљи и несавладив. На тај начин он се двоструко уписује у одложену адресу
колонијалног дискурса. Дунав се цепа, удваја, преобраћа у своју супротност, пројектује и постаје
субјект амбивалентности (Baba 2005: 182). Мирни и „цивилизовани” Горњи Дунав сачињава
целину са немирним, „дивљим”, опасним, „нецивилизованим” и надасве непослушним
обалама Доњег Дунава испресецаног и украшеног оштрим стенама и опасним вировима. Као
да европским водама господари једна покретна трака, нешто попут границе која открива
амбивалентност континента који у себи садржи дивље и цивилизовано, мирно и узбуркано.
Бабакај овде препознајемо као ознаку границе, стабилну границу у покретној граници. То
су врата испред којих се одвија битка између добра и зла и која ће допустити путнику да се
слободно отисне пут упознавања нових свакодневица, обичаја и култура. Када отвори ова
врата и пређе ту границу путник ће се наћи у новом свету из којег се обраћа колонијалним
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

дискурсом.
Путник осваја Доњи Дунав, али и Доњи Дунав осваја њега. Импресије, емоције и слике
сажимају се у наратив о стрмим литицама, древној прошлости и опасним људима. Они
сачињавају релативно далеку прошлост од век и по. Од ове прошлости путник је слободан, али
природна снага Дунава и даље господари његовим путовањем.

16
 Literatura

Ansted 1862
D. T. A. Ansted: Short Trip to Hungary and Transilvania, London: Waterloo, 1862.
Abot 2009
Porter Abot: Uvod u teoriju proze, Beograd: Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Baba 2005
Homi Baba: Smeštanje kulture, Beograd: Beogradski krug, 2004.
Beatie 1844
William Beatie: The Danube: Its History, Scenery and Topography, London: George, Virtue, Ivy
Lane, London, 1844.
Biderman 2004
Hans Biderman: Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2004.

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
Davis Millet 1892
Francis Davis Millet: The Danube, New York: Harper and Brothers, 1892.
Evans 2007
Ričard Evans, Ričard; U odbranu istorije, Beograd: Srpska književna zadruga, Beograd, 2007.
Jerold 1853
Walter Jerold: The Danube, London, Methuen & Co. LTD, 1853.
Lampić 2000
Lampić, Marko: Mali rečnik tradicionalnih simbola, Beograd: Libretto, 2000.
Lazarević Radak 2013
Sanja Lazarević Radak: Otkrivanje Balkana, Pančevo: Mali Nemo, 2013.
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

Spenser 1937
Edmund Spencer: Travels in Circasia Krim, Tatary, London: Henry Colburn, 1937.
Kamings 2004
Endru Kamings: Sve o simbolima, Beograd,: Alfa, 2004.
Ognjanović 2013
Dejan Ognjanović: Horor u teoriji na engleskom jeziku, u Sveske, broj 109. Pančevo: Mali Nemo,
Septembar, 2013.

17
 Jovanović 1972
Slobodan Jovanović: Rečnih književnih izraza, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod,
Beograd, 1972.
Young 2008
Robert Young: Postcolonialism A Historical Introduction, London, New York: Blackwell Publishing,
2008.

Сања Лаѕаревић Радак, Наративи о стени Бабакај: готска легенда, наративи и сведочанство
Podunavlje / Danube Region / Donauraum 1

18