1

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира1 из књиге Постања
Реч прва
Да се целим Мојсијевим писмом открива на загонетан начин тајинство
Христово.

„Истражујте Писма“2, показао је Христос мноштвима Јудејаца, јасно

говорећи, да неки неће моћи да уђу у живот вечни, ако не копају дубоко,
као у неком благу, у писму закона и не траже са пажњом бисер који је
сакривен у њему, то јест Христа, „У Коме су сакривена сва блага
премудрости знања“3, сагласно са речима блаженог Павла. О толико веома
поштованој и достојној љубави према мудрости, то јест знању, рекао је
негде и Соломон: „Ако га устражиш као сребро, и као сакривено благо ако
добро устражиш, тада ћеш разумети страх Господњи, и познање Божије
наћи ћеш“4. Наравно, не би могло да постоји ништа у истој равни са овим
за оне који похваљују беспрекоран живот и више воле да спроводе
најбоље и изузетне ствари од свих и да испуњују свој ум светлошћу
Божијом. Јер требају непрестано да се наслађују речима Божијим и да
користе као светилник на неки начин Свето Писмо, сагласно са светим
Псалмопојцем који гласно виче и каже: „ Реч је Твоја жижак нози мојој, и
видело стази мојој“5.

Даље, то да изучавамо и да волимо тајинство Христово нам осигурава

јасно и очигледно вечан живот и сваки пут задовољства, црпећи користан
труд, који ће сем другима и нама самима да открије веома добро оно са

1
Сјајни и елегантни коментари.
2
Јн 5, 39.
3
Кол 2, 3.
4
ПрС 2, 4-5.
5
Пс 119, 105.
2

којим би могли да протумачимо тајинство Христово и да нас истовремено

оснажи, да би смо покушали да објаснимо какво је свако од ових значења,
и тако оно што ће бити речено од нас, јер понекад имају истанчана
значења, истинитија теорија би могла да буде добар повод онима који
брзо уче, и на неки начин степенице, да их попну на узвишеније и највише
знање. Наравно, изложићемо на неки користан начин на почетку
историјске чињенице, и пошто их разјаснимо на неки одговарајућ начин и
прерадимо колико је могуће приповедање из типа и сенке, разјаснићемо
приповедање, уз помоћ речи, према тајинству Христовом, имајући Њега
као крајњи циљ, јер је истина, да „је Христос завршетак закона“ 6. Међутим,
ако се деси да негде направимо грешку према њиховом стварном
значењу, због истанчаности значења и велике њихове нејасноће, требају
да нам опросте они који ће их читати. Јер треба да знају, пошто смо
написали изучавање које се састоји од петнаест глава, „О поклоњењу и
служењу Богу у духу и истини“, и у њему смо сабрали мноштво значења,
превидели смо из економичних разлога у овом научном делу она
поглавља, и оставили смо их неиспитанима, али ако се деси да негде
нешто наведемо, то ће се десити због неопходности речи. Почећемо од
веома дивних ствари Постања, и тако ћемо доле проћи свих пет књига
Мојсијевих, истражићемо заједно са овим и од осталог (дела) Светог
Писма све што је корисно за овај циљ.

О Адаму

1 Истински познавалац Закона и најсвештенији Павле, разумећи тајинство

спасења кроз Христа, да је у Христовом лицу била рекапитулација 7 и
небеског и земаљског, сагласно са љубављу и вољом Божијом и Очевом,
разјашњавајући правилом рекапитулације обнављање свих и повратак
оних који су се искварили, у стање у каквом су били на почетку стварања.
Јер наводи негде, као што је било природно, Бога Који говори гласом
пророка: „Не помињите што је пре било и не мислите о старијим стварима.
Ево, Ја ћу учинити ново, одмах ће настати, нећете ли га познати?“ 8. И сам је
одгајан Божијим речима, показао нам је са њима, да се пророчанство већ
остварило у лицу Христовом, говорећи: „Стога, ако је ко у Христу, нова је
6
Рим 10, 4.
7
Еф 1, 10.
8
Ис 43, 18-19.
3

твар, старо прође, гле, све ново постаде“9. Дакле, препородили смо се кроз
Христа и постали смо нова творевина и стекли смо ново име од Њега и
само, јер смо се назвали именом Христовим. И опет другде сам чудесни
Павле каже за нас: „А који су Христови, распеше тело са страстима и
жељама“10. Јер је живот хришћана такав који одговара светитељима, и
налази се далеко од телесних страсти и земаљске прљавштине. Наравно,
требало је да нам се да ново име које нам је дато нашом вером у Христа,
постаје јасно из проповеди Господње кроз глас светитеља: „Онима који ће
да Ми служе даће се ново име, које ће се прославити на земљи“ 11. Јер ће
прославити истинитога Бога. Наиме нико, који верује исправно и на прави
начин, не сумња да је са Христом све постало ново, даље ћемо да
истражимо каква је некад била старина (време наших старих), чије
исправљање веороватно ка бољем може да се каже да се десило, да од
оног који је био слаб постане потпуно снажан и поштен, то јест да из
потпуно исквареног стања, потпуно неочекивано дође у оно што није било
од почетка. Јер са овим начином би могао неко да препозна, и веома
исправно, чему тежи циљ речи која је постављена на почетку, и да није
нипошто избегла то да буде беспрекорна.

2 Велики уметник свих Бог, користећи своју παντουργικη (промоћурну)

силу, то јест Сина, у свему ономе што је требало да учини (јер каже: „Све
кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало“ 12), у
почетку и пре свега осталог створио је небо и земљу и довео их је у
постојање, јер нису никада постојали. Међутим, ако неко случајно пита,
како их је створио и одакле, чуће од нас оно мудро и заиста најбоље: „Јер
ко познаде ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ 13. Јер ако неко жели да
их научи свакако ће требати и памет и промишљеност, као што је
подразумева Бог, не постоји сумња. Међутим, наше ствари су мале, или
ништавне према Богу то Он Сам разјашњава говорећи: „Јер мисли Моје
нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, вели Господ. Него
колико су небеса виша од земље, толико су путеви Моји виши од ваших

9
2 Кор 5, 17. Отк 21, 5.
10
Гал 5, 24.
11
Слободан превод. Погл. Отк 2, 17. И 3, 12.
12
Јн 1, 3.
13
Рим 11, 34.
4

путева, и мисли Моје од ваших мисли“14. Нека престане као сувишно и као
оно које не може да се разуме, истраживање у вези са тим.

У почетку су створени небо и земља, и у наставку је сакупљена сва вода на

једном месту (јер је требало да послушају Онога Који им је рекао: „Нека се
сабере вода што је под небом на једно место“ 15), открила се земља и
свугде се украсила разноврсним растињем, и украсила се на необичан
начин растињем плодоносног дрвећа. У наставку су се појавила кружења
Сунца и Месеца, и Божији закон је одредио границе власти сваког од њих.
Одредио је да Сунце светли дању, а Месец ноћу. Али је и цело небо било
пуно звезда. И наравно донео је закон и из ког циља су били створени:
„Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци
временима и данима и годинама. И нека светле на своду небеском, да
обасјавају земљу“16. Пошто је Створитељ свих по природи живот, учинио је
природу воде мајком биљака и животиња у води и птица које лете у
ваздуху. Али је и земљи заповедио да пусти (из себе) разноврсну природу
животиња и неприпитомљене врсте дивљивих животиња 17, и тог тренутка
се то и десило, изгледало је да превазилази (сваки) ум. У сваком од ових
створења творац је био Логос, а њихово стварање је било само у једном
трептају ока.

Међутим, допало се и великом Уметнику свих (ствари) пристојност онога

што је настало, тада Му је дошла друга мисао, да доведе у постојање
последњег онога због кога су створена друга створења, то јест човека.
Пошто је требало, јер је Творац свих по природи добар, или још боље да
само добро које је Он Сам, буде познато и од нас. Требало је да се напуни
земља онима који знају да прослављају, и због лепоте стварања, као што
пише, да буду одведени у славу Онога Који их је створио. Јер као што
говори пророк Исаија: „Није је створио на празно“, очигледно је да мисли
на земљу, „него је начинио да се на њој настава“ 18. Дакле, било је
неопходно да се на њој створи разуман живи створ, јер је пре њега
створено све што доприноси његовом задовољству, да би се сматрало
добрим да се створи. Пошто је претходно створио одговарајућом лепотом
14
Ис 55, 8-9.
15
Пос 1, 9.
16
Пос 1, 14-15.
17
Пос 1, 24-25.
18
Ис 45, 18.
5

земљу и небо и све што постоји у њима, наставио је ка стварању човека,

због кога је идеју стварања учинио узвишенијом, мада је сва остала
створења створио импровизујући својом речју као Бог. Пошто је човек
живо постојање (и) заиста интелигентан и веома много је сличан Богу, да
се не би сматрало, да онај који је био сличан небеској слави, је имао исти
начин стварања са оним што није било исто, поштовао је своје дело и
дискусијама и личним радом. Пошто је створио верну копију глином,
учинио га је разумним живим створом, и да трчи према речима своје
природе, одмах му је дунуо дух вечан и животодаван, јер пише: „Дуну му у
нос дух животни и поста човек душа жива“ 19. Потом га је ставио у рај
уживања, и дао му је власт над свим земаљским створењима, учинио га је
господарем свих врста (животиња) које живе у водама и птица, и потчинио
је под њим сва стада дивљих зверова, и заједно са њима и отровне врсте
змија, и природним законима их је убедио да треба да се боје човека.
Затим је човек на земљи био верна копија узвишене славе, и слика власти
која одговара Богу.

Међутим, он који је достигао такав степен славе и уживања, свакако је

требао добро да зна, да изнад себе има Бога и Господа, због својих многих
повластица да не склизне брзо у то да помисли, да се ослободио од власти
и Божије надмоћи, одмах му је дао закон, и поред његових преступа
наметнуо му је претњу од казне. Пошто на земљи још није постојао начин
греха, јер је човек био један и јединствен. Да би га ставио под закон,
пронашао је за њега неки начин заштите. Зато каже: „Једи слободно са
сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи,
јер у који дан окусиш са њега, умрећеш!“ 20. Касније одузимањем једног
Адамовог ребра створена је жена, која ће му служити код рађања деце,
живеће са њим као супруга, и имаће заједнички живот са њим са
једноставношћу. Наиме, ђавољским клеветама одведена је у преступ и
појела је забрањено воће, и заједно са њом је био привучен сам праотац
Адам, одмах је људска природа осуђена на смрт. Ипак је Бог рекао жени:
„Са мукама ћеш децу рађати“, а Адаму: „А земља да је проклета са тебе“ 21.
И осим овога избачени су из свог почетног веома жељеног боравишта и из
уживања у рају, и чим су тада сазнали да су били голи и без одеће, и да су
19
Пос 2, 7.
20
Пос 2, 16-17.
21
Пос 3, 16-17.
6

имали потребу за одећом, из овог разлога су им дате кожне хаљине од

Бога јер се сажалио на њих, назвали су земљу својом мајком, и били су
вучени оковима уништења, и мислим да им није недостајало апсолутно
ништа од онога што је допринело њиховом горем облику телесне муке.

3 Али ка чему онда? Мислим да би неко могао да каже: Ако је човек

створен да би дошао до тако велике недаће, не би ли било боље за њега,
могао би неко оправдано да помисли, да уопште ни не постоји? И учинио
га је тако светлим и достојним поштовања, да ће после мало (времена)
бити јадан и несрећан и да ће живети под проклетством и осудом?
Наравно, а да уопште није знао будућност, јер је био Бог по својој природи.
Ипак га је створио знајући то, вероватно се неће сматрати да му је учинио
неправду, већ више да му је учинио корист, јер је заиста боље за оне који
су требали да постану несрећни да се уопште нису ни родили, сагласно са
речима Самога Спаситеља, које је рекао Свом ученику издајнику: „Боље би
му било да се није ни родио онај човек“ 22. Наравно, за ово бих рекао да је
веома велика грешка, и да ће додиривати границе крајње суманутости,
или је вероватно унутар њених граница и више од тога, да осуђујемо
Божије одлуке, да нису исправне, да је најузвишенија природа или
прихватљиво презрела оно што је потребно, или да мислимо да је
погрешила према ономе што је корисно и од узвишенијих (ствари) за нас.
Вероватно би требало према њеним одлукама и делима да јој дамо оно
беспрекорно, и да престанемо више да размишљамо од онога што је
потребно, и да не оставимо без прекора нашу знатижељу у овоме. И
заједно са овим мислим да треба да размишљамо следеће: Које од (ово)
двоје који су заједно својим постојањем наследили да живе добро, било је
боље да се нису родили, то јест да не постоје, или да буду заједничари
Створитељеве благости? Али нико не би могао да посумња, као што ја
мислим. Као што је за оне који требају да буду несрећни ако дођу у
постојање, оправдано ће се сматрати бољим и пожељнијим то да се ово не
деси (наиме, то да се роде), на исти начин, мислим, да и за оне који
требају да живе минимално добро и значајно то да дођу у постојање и да
живе. Шта дакле, кажи ми? Јер ја кажем, да треба да се пренесе од нас реч
о овој теми и ка ономе што је много даље од наших ствари. Наиме, опет и
блажени анђели су створени од Бога, имају прелажење из непостојања у
22
Мк 14, 21.
7

постојање и Анђели и Арханђели, и Престоли и Власти, Силе и Господства,

и заједно са њима најузвишенији Серафими. Такође међу онима који су
настали налазила се сама аждаја одступник, и лукаве силе које су биле са
њим, и био је заједно са другим светим и разумним створењима,
испуњавајући небеска места боравка, светлећи од славе, и имајући много
узвишенију и неупоредиву надмоћ у односу на наше стање. И заиста је од
Бога некад речено: „Ти си био Херувим“ 23. Међутим, Херувими имају
непроменљиву славу и држе стабилном своју власт, и хиљаде хиљада
служи Богу, а милијарде милијарди стоји пред Њиме, међутим, Сатана је
заједно са другима испао са оног места и изгубио своју славу. Дакле, пошто
је требао да изгуби својевољно своју власт долазећи у сукоб са Богом,
требао је Створитељ свих да кружи у неодлучности, наиме у стварању
светих анђела и да избегне тако светло и достојно дивљења створење? И
после како не би изгледало да је учињена неправда, ако није створено
мноштво анђела, које стоји поред (Њега) до сада и служи Му, и остаје
верно Богу који га је створио и не прихвата да дође (до тога) да заборави
Његову власт? Зато кажи ми, шта је оно што те чини веома тужним, ако
неки због своје уображености нису ενδεχομενως (случајно) успели да живе
добро? Међутим, најбољи од њих остали су близу Бога и богато уживају
Његову доброту, и прослављају Га дугим и бескрајним прослављањима. И
мислим да за њих негде говори блажени Давид: „Блажени који обитавају у
дому Твоме, у век векова хвалиће Те“ 24. Јер таква је реч о њима, даље,
преносећи наше истраживање и у наше (ствари), да истражимо ову тему.

4 Човек је у почетку створен имајући сам одговорност својих жеља и

слободан призив ка чему год жели. Јер Бог, према Коме је (човек) створен
(као) сличан, је слободан. И мислим да би на овај начин, а не на неки
други, могао да буде достојан поштовања, ако би се доказао као
добровољац-радник врлине, и искреност његових дела да буде плод
његове слободне воље, а не као исход природне нужде, која га не би
оставила да се удаљи од добра, чак и ако би више волео да учини оно што
није добро. Даље је човек имао од почетка слободан и неограничен
призив свога ума према свим делима, али обманама аждаје
непромишљено је одведен ка ономе што не треба, и уопште није рачунао

23
Јез 28, 14.
24
Слободан превод.
8

на преступ. Тако је осуђен на смрт и уништење, јер је Бог расуђивао,

мислим, да је то било корисније за ово што се десило. Пошто је један пут
човек нагињао ка злу, и његова је природа стекла болест призива ка злу,
отприлике слично нечистим духовима, непрестано би нагињао ка злу.
Наиме, измишљена је на неки начин корисна телесна смрт, која није
водила човека ка потпуној пропасти, већ више је, да то кажемо тако,
чувала поломљени суд да би на неки начин постао нови, док се не поправи
у одговарајуће време. Пошто, јер би се десило да током његовог кретања
човек потпадне под исквареност, није а да то није знао Створитељ, али је
знао заједно са овим и решавање бесмислених (ствари), и уништење
искварености, и његов повратак ка бољем, и поновно стицање добара која
је имао на почетку. Јер је знао, да ће да пошаље у одговарајуће време
Свога Сина у људском облику, да умре за нас, и да уништи снагу смрти, да
би постао господар и мртвих и живих.

Дакле, шта и ако не поверују сви, јер мноштво спашених, којих је више у
броју, потпуно ће прекрити, на неки начин, губитак оних (неверујућих), и
показаће узалудну жалост за њима? (То) је као да каже: „Зато ће јести плод
од путева својих“25. Јер, могли су, да су желели, да се спасу и да избегну
губитке који су ушли међу њих, не прилазе Искупитељу, то јест Христу. Ако
би неки велики познавалац пољопривреде напунио свој врт са веома
одговарајућим дрвећем, а касније нису избегли све губитке који су се
десили из различитих разлога, да ли би поверовао неко, да земљорадник
није желео да спроведе одговарајуће обрађивање земљишта? Мислим да
га нико не би осудио. Наравно све друго. Јер је он показао бригу која је
била неопходна према дрвећу које је засадио, али су се она (сама)
разболела. Наиме, да ли ћемо рећи да је било боље да уопште ни не иду
да обрађују земљу, чак ни да не саде племенитије биљке у врту, већ је
боље да оставе да се потпуно униште начини бриге о дрвећу, да не би
поднели штету неки од њих који су засађени? И како није крајње
параноично да не верујемо да је ово исправно?

5 Нећемо оптужити Створитеља због тога што нас је довео у постојање, већ
ћемо више оптужити сами себе, јер смо својом вољом претрпели штету,
ако су добро наш ум и мозак. Наравно, доносећи човека у постојање

25
ПрС 1, 31.
9

одмах је знао да ће да падне у исквареност, али није да није знао и начине

терапије, у то нас јасно уверава чудесни Павле, сведочећи сагласно са
предсказањем Духа Светога од старих времена одлуку Божију о нашем
спасењу кроз Христа. Јер пише у својој посланици ученику Тимотеју
следеће: „Не постиди се, дакле, страдања Господа Нашега, ни мене сужња
његова, него буди ми састрадалник у Јеванђељу по сили Бога. Који нас
спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој
вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена. А сада
показаној јављањем Спаситеља Нашега Исуса Христа“ 26. И негде опет: „А
знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су
позвани по намери. Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду
саобразни лику Сина Његова, да Он буде Прворођени међу многом
браћом. А које унапред одреди, оне и призва, а које призва, оне и
оправда, а које оправда, оне и прослави“27.

Чујеш ли где каже, да је благодат са Христом дата пре векова, да је била

позната и предодређена са јасношћу од Бога и Оца за оне који ће бити
саобразни слици Сина Његовог? Начин отелотворења је био, као што сам
рекао, познат од раније, а ослобађање од болести се чувало за
одговарајуће време, као што опет потврђује Павле, пишући следеће: „А
ономе који вас може утврдити по Јеванђељу мојему и проповеди Исуса
Христа, по откривењу тајне о којој се ћутало од вечних времена. А сад
објављене кроз списе пророчке, по заповести вечнога Бога, обзнањене
свим незнабошцима за послушност вери. Јединоме премудроме Богу, кроз
Исуса Христа, Њему слава у векове. Амин“ 28. Јер је тајинство остало
сакривено, и сада се објавило, са законом и пророцима, сагласном са
вољом Божијом и Очевом. Поново смо створени и опет са Христом и
поново долазимо у стање које смо имали на почетку стварања, јер смо
побили оно што је упало у нас ђавољском обманом. Јер је опет рекао
Павле за Спаситеља свих Христа следеће: „У Коме имамо избављење
крвљу Његовом, опроштење грехова по богатству благодати Његове. Коју
је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости. Обзнанивши нам
тајну воље Своје, по благовољењу Својему које унапред одреди у Њему. За
остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу
26
2 Тим 1, 8-10.
27
Рим 8, 28-30.
28
Рим 14, 24-26.
10

и што је на земљи у Њему. У Коме постасмо наследници унапред

одређени према намери Онога Који све чини по савету воље Своје. Да
будемо на похвалу славе Његове, ми који смо се унапред надали у
Христа“29. Дакле, ево и опет смо предодређени наравно сагласно са
одлуком Очевом, и на неки начин смо стекли већу наду у наше постојање,
јер је то Бог знао од (самог) почетка, и Својим одлукама је пописао све оно
што нам је уследило.

Пошто је преварио Адама и са злочинима његове тромости учинио га је

кривим на почетку изумитељ греха, и тако се десило да је одведен у смрт,
и његова казна је пренесена на све људе, јер је страдање као из корена, на
неки начин, пренешена на гране које су изашле из њега (јер је владало,
каже, од Адама до Мојсија, и у онима који су пали у исти Адамов грех ), по
нужности је предвидео о Својим створењима Створитељ, и на неки начин
пронашао је други корен људског рода, који нас подиже у почетну
бесмртност, као слика првог из праха нас је означио тиме да треба да
умремо и да будемо везани замкама искварености, опет тако други
почетак после оног, јесте Христос, и сличност са Њиме кроз Духа Светога,
запечатио нас је бесмртношћу. И као што нам је са Њиме наметнуо казне
због непослушности, тако ће и са Њиме да нам покаже да учествујемо у
небеском Очевом благослову благошћу и нашом послушношћу. Зато каже:
„Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух Који
оживљује“30. И опет то исто разјашњава на други начин говорећи: „Први
човек је од земље, земљан, други човек је Господ са неба. Какав је
земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески. И као
што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога“ 31. И
опет: „Христос нас је искупио од проклетства закона, поставши за нас
проклетство“32, јер као што пише, „унизио је Себе“33, пошто је сишао и у
наше (ствари) Јединородни Логос Божији, не да би се потчинио смрти
заједно са нама, Адам преносећи и Њему умирање, јер и Он Сам даје
живот свему, да би ослободио род који је био поробљен од искварености,
преображавајући га у живот. Управо зато је постао тело.

29
Еф 1, 7-12.
30
1 Кор 15, 45.
31
1 Кор 15, 47-49.
32
Гал 3, 13.
33
Флп 2, 8.
11

Ово пише и мудри Павле: „Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и
васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви
оживети“34. Пошто је незнање то да мислимо, да се као једно наследство
на неки начин преноси природним начином на цео људски род, а Емануил
Који је дошао од горе и са неба и по природи је Бог, и Који је постао сличан
нама и био је за нас други Адам, да одлучно тврдимо, да не учествују опет
у Његовом богатом животу, они који би наравно више волели са вером
блискост са Њиме. Зато смо постали једно тело са Њиме кроз тајанствени
благослов. Али смо се заједно сјединили и на други начин, јер смо постали
заједничари Његове природе Духом Светим. Јер се Дух Свети насељава у
душе светитеља, и као што говори блажени Јован: „И по томе знамо да Он
пребива у нама, по Духу којег нам је дао“ 35. Даље, Он је наш живот, Он је
наше оправдање. Такође пише: „Тако, дакле, као што једним преступом
дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе
оправдање живота“36. И опет: „Јер као што кроз непослушност једнога
човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност једнога постати
многи праведни“37.

Очигледно је, да је и код првог Адама образовано тајинство Христово,

наравно, не са тиме да је поновљено непроменљиво исто, већ другачије и
на супротан начин. Јер је први био за људски род почетак према смрти,
према проклетству, и према осуди, а други је потпуно супротан почетак
према животу, благослову и оправдању. И наравно Адам је прихватио
жену као једно тело и уништен је кроз њу, а Христос, сједињујући Цркву са
Самим Собом кроз Духа Светога, искупљује је и спашава, и чини је
узвишенијом од ђаволске преваре. Зато нас убеђује да вичемо: „Јер нам
његове намере нису непознате“38. И наравно праотац Адам прихватио је
смрт као последицу греха и непослушности, и био је злочин оправдање
кроз Христа, сагласно са глупошћу Јудејаца. Јер због страдања смрћу
овенчан је почашћу и славом, сагласно са речима блаженог Павле 39. И
наравно Адаму су се потчиниле са тешкоћом само земаљске (ствари), а
Христу су се све потчиниле. Јер каже: „Да се у име Исусово поклони свако
34
1 Кор 15, 21-22.
35
1 Јн 3, 24.
36
Рим 5, 18.
37
Рим 5, 19.
38
2 Кор 2, 11.
39
Флп 2, 9.
12

колено што је на небесима и на земљи и под земљом. И да сваки језик

призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“40.

О Каину и Авељу

1 Као што сам рекао горе, људска природа са Адамом, као господарем
рода, подредио се смрти и греху, и избављен је не на неки други начин,
већ само са христом. Јер као што је написао Његов ученик: „Нема другог
имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити“ 41. Требао
је онај кроз Кога је створено све, да буде обновитељ оних који су се
искварили, да уклони рањавање због греха, да укине тугу, и да подели
опет богато блаженство онима који су створени кроз Њега. Јер би барем ја
све то придодао сили и власти заиста Божијој, то да је учинио светли
подвиг, и то да је могао све да их донесе у постојање из непостојања, и да
оно што је било добро и неприкосновено, када су згрешили поново их је
позвао на неки начин у њихово почетно добро стање. Προτυπωθηκε (дао је
праслику) наравно са Адамом његов тип, међутим могао би неко да га
види да предосликава не мање и од оних који су постали од њега. Пошто
се у Христу рекапитулира све што постоји на небесима и на земљи, и Бог и
Отац. И оно што је упало у оно што не треба, уздиже се у своје почетно
стање, јер кроз Њега и само ако је потпуно нестало све оно за које је
посредовао у међу времену, и земаљско се преобразило у нову творевину.
Јер кроз Њега се обновила творевина и реч је истинита.

Пази дакле и код Авеља и Каина тајинство Христово којим смо спашени.
Пошто пише у књизи Постања: „После тога Адам позна Еву жену своју, а
она затрудне и роди Каина, и рече: Добих човека од Господа. И роди опет
брата његова Авеља. И Авељ поста пастир, а Каин ратар. А после неког
времена догоди се, те Каин принесе Господу принос од рода земаљскога.
А и Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претелине. И
Господ погледа на Авеља и на његов принос. А на Каина и његов принос не
погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече
Господ Каину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити
мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља
његова је под твојом влашћу, и ти си му старији“ 42. И касније мало: „После
40
Флп 2, 10-11.
41
Дап 4, 12.
42
Пос 4, 1-7.
13

говораше Каин са Авељом братом својим. Али кад бејаху у пољу, скочи
Каин на Авеља, брата свога и уби га. Тада рече Господ Каину: Где ти је брат
Авељ? А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата свога. А Бог рече:
Шта учини? Глас крви брата твога виче са земље ка мени. И сада, да си
проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из
руке твоје. Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш
потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: Кривица је моја велика
да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се
кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко
ме удеси. А Господ му рече: Зато, ко убије Каина, седам ће се пута за то
покајати. И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га сретне. И
отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према
Едему“43. Наравно, Каин и Авељ обојица су били рођени од Адама, и били
су као две нежне гране и украшене лепим цвећем, које су избиле у почетку
на површину из првог корена, и на њих је људска природа рачунала на
плодоносност и заповест „Рађајте се и множите се“ 44 чим је почело да се
спроводи и да одмах ступа на снагу. Каин је претходио према времену свог
рођења, а Авељ је уследио после њега, и сво време док су били бебе и
млади гајени су као птичице од стране својих родитеља, међутим када су
постали младићи и показали су се као мушкарци, окренули су се
различитим занимањима. Ипак је Каин одушевљен, по мом мишљењу,
због веома зелене земље и гледајући је испуњеном прелепим дрвећем и
лепо развијеним, и украшеним лепим плодовима, оценио је да треба
обрађивањем земљишта да учини још лепшим поглед овога што је гледао,
и размишљао је да оно што је само од себе и на природан начин било
очаравајуће и дошли су до такве лепоте без ичијег утицаја, као што је било
природно, и ако примене пољопривредно обрађивање земљишта, лако би
могли да се покажу са неупоредиво истакнутијим призором. Радио је као
самоук ратар, и улажући сву своју снагу, желео је да доврши свој циљ.
Можда би га природа научила да зна и ово, али и нека Божанска мисао и
мистичан закон му је удахнуо знање онога што је желео. Ово је постизао
Каин ревношћу и трудом.

43
Пос 4, 8-16.
44
Пос 1, 28.
14

Опет мудри Авељ, остављајући велики труд око дрвећа и мотику, и јер није
прихватао срп, окренуо се стадима оваца. Можда су га одвели ка овом
мишљењу јагањци који су блејали код својих мајки још тихо и на неки
начин су јецали, и својим нежним и тек подупретим ногама полако су
скакали у вис у расцветалом растињу. Али ка овоме су га одвеле и козе
које су блејале и без муке су скакале на више тачке гребена. Са веома
лепом, мислим, одлуком Авељ је изабрао пастирско занимање, бивајући
веома мудар, постављајући на неки начин као једно припремање
управљања над људима, за које је некако тако мислио да треба да буде.
Јер и у Светом Писму и код учених грка, за предводнике незнабожаца или
градова или народа постојао је обичај да их називају пастирима. Наиме,
пошто су младићи тежили један ка пољопривреди а други ка овчарству,
као нешто од узвишеног, и како је напредовало време код Каина су вртови
приходовали богатим дрвећем са лепим плодовима, а код Авеља
бескрајно мноштво оваца које је сакупио. Потом је урођни закон
Богоспознања у нама диктирао двојици мушкараца, да треба да принесу
Богу жртву захваљивања, Створитељу свега и нашем дародавцу свих
добара. Јер, и ако онима који се клањају идолима је циљ да сазнају ко је
створитељ свега и да је искварен и да се вероватно не види истинито,
међутим, подбада их урођен и нужан закон, и подстиче их спонатано
знање, да треба да размишљају о ономе што превазилази и неупоредиво
је више од нас, то јест о Богу. Дакле, приноси свештеник и мудри Авељ оно
одабраније од свога стада и најбоље изабрано. Јер каже: „А и Авељ
принесе од првина стада својега и од њихове претелине“ 45, наиме оно што
је било најсупериорније и најбоље, и не познајући начин Богослужења,
принео је најдебље од њих (и сало). Насупрот томе Каин није принео то
исто, већ је веома несмотрено принео свој принос. Јер је најизузетније од
својих зрелих производа задржао за своја уживања, и изазвао је жалост
Богу свих (плодовима) друге категорије.

Тако су дарови од Авеља, принесене жрвтвене животиње биле спаљене

огњем који је сишао са неба, „А на Каина и на његов принос не погледа“ 46,
каже. Јер није послао уобичајени огањ на оно што је принео. Због овога се
Каин веома много наљутио и страшно узнемирио, и сазнајући повод

45
Пос 4, 4.
46
Пос 4, 5.
15

Божије антипатије (према њему) и чињеницу да је Авељ заслужио

узвишену сагласност, није желео да исправи своје грешке, већ предавши
се као дивљи бик неумесном гневу, први међу људима је обрађивао
непослушну злобу, и прогнавши на неки начин антипатују Бога свих,
поступа са лукавством против онога коме се (Он) дивио. И погазио је закон
нежне љубави, имајући свој ум испуњен ђавољском пакошћу и безбожним
мислима, међутим, претварајући се да је добар (само) на речима. Јер
каже: „Хајдемо у поље“47. Чујеш ли да га је позвао на њиву да би постао
посматрач његовог добра и да ужива разнолики поглед на цвеће,
међутим, размишља глупо већ приноси као неки почетак смрти свога
брата, и постаје учитељ људске природе пута за убиство? Питајући га у
наставку Бог и говорећи му: „Где ти је брат Авељ?“ 48, наравно несрећник
лаже и сурово одговара, говорећи: „Не знам“, међутим, показао се као
убица и мучио се због проклетства, поверовао је да ће и он опет умрети,
чак и ако то Бог не жели, и да ће се ова тема завршити гневом Божијим.
Јер је рекао: „Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе,
и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси“49.

Међутим, да ће бити проклетства и казне његових злодела, чинећи

несрећним његов живот на земљи, јасно је обавештен од стране Бога Који
му је рекао: „Зато, ко убије Каина, седам ће се пута за то покајати“ 50.
Наравно, број седам користи уместо „много“, и као да каже, да онај који
ће га ослободити од земаљског живота ће добити много и глупих преступа
код братоубице Каина. Наиме, ако неко више воли да буде седам у броју
онога чиме ће бити кажњен, није нипошто тешко рачунајући их да каже, да
је први Каинов грех био то да није направио добар избор нити је жртвовао
Богу најбоље од свега. Други је опет то, да када је сазнао за свој грех није
показао покајање, и повратком на боље није желео да исправи своје
грешке, већ је привучен испољавањима гнева и раздражио се због успеха
свога ближњег, кога је свакако требао да опонаша, и да га не сматра за
непријатеља, нити да му завиди злим погледом. Трећи, и на неки начин
предулаз у његову суровост, јер то да неко треба да убије је дивља завист.
Четврти је ово што му је рекао, „хајдемо у поље“, што чини доказ
47
Слободан превод. Срп. прв: „После говораше Каин с Авељом братом својим“. (Пос 4, 8)
48
Пос 4, 9.
49
Пос 4, 14.
50
Пос 4, 15.
16

лукавства и преваре. Пети, злочини глупог убиства. И његов шести грех би

могао да му се приброји то што је лагао Бога. И седми, то да, а да Бог то
није ни желео, да може да оствари казне, ослобађајући га од живота
Његовом вољом. „И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га
сретне и отиде Каину испред Господа“ 51. Одмах је окружен проклетствима,
и следио га је начин одвратности. Наиме, како је могуће, да онај који је већ
достигао крај сваког зла, да се нађе под надзором и благословом пречисте
и најсветије природе?

3 И наравно ово нам је сада речено тако уопштено и историјски, међутим

мењајући на неки начин боју слике и преносећи сенку Писма у истину,
истражујући појединачно нејасне догађаје, да кажемо оно, да би могао
неко да види тајинство Христово да објављује унапред на почетку са оним
што се дешава под обликом сенке. Јер је требало, да требало је, јер је
људска природа нагињала ка греху и неочекивано је била умотана
мрежама смрти, да објави унапред тајинство повратка ка бољем, и да се
не игнорише Христос у временском кретању, Који је требао да умре ради
нас. Створен је праотац Адам, сагласно са вером Светог Писма, по лику и
подобју Божијем. Од њега су се у наставку родили и произашли, прво
Каин, а други после њега Авељ. Али ћемо Каину дати лице Израиља, јер је
и Сам Христос сматрао да су мноштва Јудејаца била иста у начинима
(понашања) (као) Каин. Јер је Он Сам рекао: „Ако ви останете у науци
Мојој, заиста сте Моји ученици. И познаћете истину, и истина ће вас
ослободити“52. Међутим они, пошто нису разумели лепоту очеве слободе,
настојали су да се радују телесном гордошћу, говорећи: „Ми смо семе
Авраамово и никад никоме нисмо робовали. Како ти говориш: Постаћете
слободни?“53. Шта је на ово одговорио Христос? „Да сте деца Авраамова,
чинили би сте дела Авраамова. А сада тражите да убијете Мене, човека
Који Сам вам казао истину, коју чух од Бога. То Авраам није чинио“ 54. И
окарактерисао је њиховог оца да је Сатана, говорећи: „Вама је отац ђаво, и
жеље свога оца хоћете да чините, он беше човекоубица од почетка, и не
стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори, јер је

51
Пос 4, 15-16.
52
Јн 8, 31-32.
53
Јн 8, 33.
54
Јн 8, 39-40.
17

он лажа и отац лажи“55. Нећемо нипошто ни помислити, размишљајући

исправно, да се Христос сећа лукавог и предводника злих демона. Јудејци
бивајући савладани гневом и спремајући тајно у себи против Њега несвето
убиство, приписују Му да је његов отац први човекоубица и изумитељ
лажи, то јест Каин, и отац оног Сатане, изумитеља греха. Пошто су неки
наставили да говоре, чијег оца ћемо приписати ђаволу, или какав је
прототип његове свадљивости, прототип као Каинова слика која
карактерише оне који су изабрали да буду болесни у било којој (ствари)
сличној њему.

Наравно, да Спаситељ Христос наставља да назива Сатаном оног који личи

на његове начине (понашања), можемо то да видимо, и наравно веома
лако, у ономе што говори Својим светим ученицима: „Не изабрах ли Ја вас
дванаесторицу? И један од вас је ђаво“56. Треба да упоредимо Каина са
Израелом, за кога пише: „Израиљ је син Мој, првенац Мој“ 57. И после
првенца Израиља, временски други и најмлађи појављује се Христос, и Он
је син адамов. Зато свугде назива Самога Себе на мудар начин и по
домострију, Сином човечијим. Али је Израиљ мислио: Да поштује Оца
приносећи Му пролазне (ствари) и оне које лако вену, за које не бива
много речи, и да је уступио сав Свој ум интересовањима која се тичу
земље. Зато се Каин посветио обрађивању земље, а Авељ је био пастир
овцама. И Емануил је предводник разумног стада, и Он је добри Пастир,
Који напаса стада и небеска и земаљска, на месту изобиља и са добрим
пашњаком58, као што је написано. Ка Њему је викала и пророчка реч: „Паси
народ Свој палицом Својом, стадом наследства Свога“59.

Израелски народ је мислио да треба да поштује Бога више земаљским

(стварима), производећи као плодове оно што је обухваћено у закону, и
приносећи неугодне жртве. Зато је и слушао гласом светитеља: „Шта ће
Ми мноштво жртава ваших? –вели Господ. Сит Сам жртава паљеница од
овнова и претелине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и
јарећу. Кад долазите да се покажете преда Мном, ко иште то од вас, да
газите по Моме трему? Не приносите више жртве залудне, на кад гадим
55
Јн 8, 44.
56
Јн 6, 70.
57
Изл 4, 22.
58
Ис 30, 23.
59
Мих 7, 14.
18

се, а о младинама и суботама, и о сазивању скупштине не могу подносити

безакоња и светковине“60. И опет: „Шта ће ми тамјан, што долази из Саве,
и добри цимет из далеке земље? Жртве ваше паљенице нису Ми угодне“ 61.
Ово је јасан разлог зашто Бог није прихватио Каинове жртве. Насупрот
овоме праведни Авељ, то јест Христос, принео ја дарове Богу првине од
разумног стада, благе у срцу и децу према злим (делима), изабране у
врлини који су својом сличношћу са Њиме носили славу Прворођенога. Јер
мноштво оних који су призвани вером да освештају називају се од
чудесног Павла Црквом прворођених који су пописани на небесима. Даље,
од овог мноштва и стада прворођених постао је свештенослужитељ
Христос. Јер кроз Њега: „Кроз Којега и приступисмо вером у ову
благодат“62, и постали смо жртва добра и више пожељнија од жртве
младог телета коме израстају рогови и папци 63. И заиста жртва која се
приноси крвљу је ништавна и више земаљска, и не узноси пријатан мирис
ка Богу, а духовно служење које бива кроз Христа је веома много угодна
Оцу. Зато је Израелцима, који су принели земаљске дарове, Бог викао: „Не
треба ми узимати телета из дома твојега, ни јарића из торова твојих. Јер је
Моје све горско зверје, и стока по планинама на тисуће. Знам све птице по
горама, и красота пољска преда Мном је. Да огладним, не бих теби рекао,
јер је Моја васељена и у све што је у њој“ 64. Јер нама који смо постигли
оправдањем Христом и осветили смо се Духом Светим, говорио је
поздравним говором: „Принеси Богу хвалу на жртву, и извршуј Вишњему
завете своје. Призови Ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави“ 65.
Јер духовне ствари су узвишеније од земаљских, и много је супериорнија
од законске жртве, жртва Христова. Бог није нагињао Каиновим жртвама,
већ Авељевим жртвама. И из ког разлога? Наравно Израиљ је приносио
дарове исправно (јер је требао да жртвује Богу), али није расуђивао
исправно, увек инсистирајући на типовима и мислећи да се Бог
задовољава сенкама66. Зато је и згрешио и заповеђено му је да се умири,
то јест да престане са старим обичајима сагласнима са законом, и да учини
Христа својим предводником. Зато је Каину речено: „Згрешио си, (онда)
60
Ис 1, 11-13.
61
Јер 6, 20.
62
Рим 5, 2.
63
Пс 68, 32.
64
Пс 50, 9-12.
65
Пс 50, 14-15.
66
Пс 49.
19

престани“67. И Авељу: „Вратиће се теби и ти ћеш му бити предводник“ 68.

Али, да је Израелски народ желео, одбацујући приношење дарова од
производа земље и бескорисно законско духовно служење, да учини
предводником и вођом Христа на свом путу ка бољем, могао би да буде
слободан заједно са нама, и да се упише у „књигу живота“ сагласно са
Светим Писмом69. Наиме, слично као Каин учинили су, успех Спаситељев
(као) лажни изговор пакости и повод за одвратно убиство, и пали су у
проклетство и постали су кривци много већих грехова од Каинових
преступа. И постали су кривци многих осуда и поднели си нељудске казне,
и несрећници живе стењући и дрхтећи. Јер су свугде странци и избеглице
и уплашени, и немају искреност која одговара пре свега слободнима.
Међутим, Каин је добио знак, да Бог неће да га убије. Заиста Израелски
народ није потпуно изгубљен, већ се спасао остатак 70, сагласно са речима
пророка, који је, знајући то и ово, прорекао: „Да нам Господ над војскама
није оставио мало остатка, били би смо као Содом, изједначили би смо се
са Гомором“71. Али заједно са њиме је и чудесни Псалмопојац преклињао
Бога свих да не уништи потпуно Израелски народ: „Немој их погубити, да
не забораве закон Твој“72. Међутим, упркос овоме Каин је побегао испред
лица Божијег. Јер пише следеће: „И отиде Каин испред Господа, и насели
се у земљи Наидској на истоку према Едему“ 73. Тако нешто су претрпели и
Израелци којима је гласом пророка речено: „Зато кад ширите руке своје,
заклањам очи своје од вас, и кад множите молитве, не слушам, руке су
ваше пуне крви“74. Јер су убили Господа свих и са веома великом
непобожношћу: „Крв Његова на нас и на децу нашу“ 75. Али крв Авељева
вапила је само против убице, а часна крв Христова вапила је и против
суровости и незахвалности Јудејаца, већ је ослободила свет од греха, јер је
проливена за њега. Зато чудесни Павле говори: „И Исусу посреднику Новог
Завета и крви очишћења, која боље говори него Авељева“76.

67
Слободан превод.
68
Слободан превод.
69
Отк 3, 5.
70
Ис 10, 21.
71
Ис 1, 9.
72
Слободан превод.
73
Пос 4, 16.
74
Ис 1, 15.
75
Мт 27, 25.
76
Јев 12, 24.
20

Међутим, мислим да треба овоме што је речено да додамо и следеће, јер

каже: „А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и надје му име Сит,
јер ми, рече, Бог даде другог сина за Авеља, којега уби Каин“ 77. И касније,
после другог, каже: „И поживе Адама сто и тридесет година и роди сина по
обличју своме, као што је он, и надједе му име Сит“ 78. Дакле пази, после
Авељеве смрти, рађа се син Сит, истоветан, по лику и подобју са Богом, то
јест са Адамом. И заиста после Емануилове смрти по телу се одмах родило
друго семе за Адама, обогаћено најузвишенијом лепотом слике Божије,
јер: „Сви ми пак који откривеним лицем одржавамо славу Господњу,
преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа“ 79.
Наравно, да је њима смрт Христова постала нешто као корен и предуслов
новог нараштаја, то потврђује Сам, говорећи: „Заиста, заиста вам кажем:
Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане, ако ли
умре, род многи доноси“80. Дакле, када је пало на земљу, као семе на
земљу, као клас, изникао је умножен, јер је са Њиме обновљена људска
природа у почетну слику, сагласно са којом је створен први човек.

4 Међутим, вредно је да истражимо нараштаје који су произишли од

обојице, наиме од Каина и Сита. Јер ће произићи нешто из овог
истраживања, што ће допринети нашој користи. Дакле, пише следеће: „И
позна Каин жену своју, а она затрудне и роди Еноха. И сазида град и
прозва га по имену сина својега Енох. А Еноху роди се Гаидад, а Гаидад
роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И
узме Ламех две жене: Једној беше име Ада, а другој Села. А Ада роди
Јовила, од њега се народише који живе под шаторима и стоку пасу. А брату
његову беше име Јувал, од њега се народише гудачи и свирачи. А и Села
роди Товела, који беше вешт ковати свашта од мједи и од гвожђа, а сетра
Товелу беше Ноема. И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: Чујте глас
мој, жене Ламехове, послушајте речи моје: Убићу човека за рану своју и
младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће
седамдесет и седам“81. Са овим имаш јасно приповедање рађања
Каиновог потомства. Хајде да видимо какво је било Ситово рађање

77
Пос 4, 25.
78
Пос 5, 3.
79
2 Кор 3, 18.
80
Јн 12, 24.
81
Пос 4, 17-24.
21

потомства. Дакле, пише следеће: „А Сит поживе сто и пет година, и роди
Еноса“82, за кога Свето Писмо каже: „Тада се поче призивати име
Господње“83. „А родив Еноса, поживе Сит осам стотина и седам година,
рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест
година и умре. А Енос поживе деведесет година и роди Кајинана. А родив
Кајинана, поживе Енос осам стотина и петнаест година, рађајући синове и
кћери. Тамо поживе Енос свега девет стотина и пет година и умре. А
Кајинан седамдесет година, и роди Малелеила. А родив малелеила,
поживе Кајинан осам стотина и четрдесет година, рађајући синове и
кћери. Тако поживе Кајинан свега девет стотина и десет година, и умре. А
Малелеило поживе шездесет и пет година, и роди Јареда. А родив Јареда,
поживе Малелеило осам стотина и тридесет година, рађајући синове и
кћери. Тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет и пет
година и умре. А Јаред поживе сто и шездесет и две године и роди
Еноха“84. После каже: „И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га,
јер га узе Бог“85.

Дакле пази и пре свега, како се називају Каинови потомци, и како се

развија реч о наслеђивању генерација, али ка ком броју се протеже време
живота сваког од њих, јер је управо наведено свачије време, наравно и за
оне који су произишли од Сита. Записано је са прецизношћу време сваког
од њих, ко је био и колико је живео, и пре рађања своје деце, и после
рађања своје деце, ствар коју неко може да сазна са прецизношћу и до
детаља из Светог Писма. Дакле, ово је јасна порука онима који генерално
имају навику да их раздвајају, да Бог не може да прихвати да познаје
живот оних који воле грех. Чуће Христа из Божијег олтара да говори:
„Заиста вам кажем, не познајем вас“ 86. И ако Му ништа не промачиње што
има везе са знањем, то јест Богу свих. И ако познаје, оне који су пријатељи
греха њих не познаје, наравно због веома велике одвратности према
њима. Наиме, прећутано је време живота Каинових потомака, јер нису
учинили ништа вредно да би се слушало, већ оно (због) чега, као што је
било природно, би отишли у њихову исквареност они који би читали запис

82
Пос 5, 6.
83
Пос 4, 26.
84
Пос 5, 7-18.
85
Пос 5, 24.
86
Мт 25, 12. Лк 13, 27.
22

о њима. Дакле, лишени су, и веома праведно, сећања на њих од стране

Бога. Пише реч да познаје детаљно живот светитеља, и мислим да ништа
од овога што се тиче њих не промачиње Божанском и бистром уму. И то
потврђује Господ Наш Исус Христос, говорећи: „Не продају ли се два
врапца за један новчић? Па ниједан од њих не падне на земљу без Оца
Вашега. А вама је коса на глави сва избројана“ 87. И ако од Бога настаје реч
и о броју длака, и јасно познаје све што се тиче њих и стара се о њима,
међутим, на који би начин могло да се не зна време њиховог живота? Јер
каже: „Очи су Господње обраћене на праведнике“88.

И одмах други после Каина, Енох је имао на земљи град, који је носио
његово име, наравно и ако су светитељи под обликом поноса веровали и
говорили: „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће
доћи“89, сматрали су и називали су живот у овом свету насеобином. Али и
чудесни Давид негде поје: „(Остави ме да се одморим) 90, јер сам гост у
тебе и дошљак као и сви стари моји“ 91. И за оне који мисле о земаљском
каже у четрдесет осмом псалму: „Назваше именима својим поседе
своје“92. Од Сита изникао је чудесни Енос, за кога пише: „Тада се поче
призивати име господње“93. Јер се свети и освештани Христов род нада
надљудској слави. Јер имамо порекло од земље јер смо призвани да
будемо синови Владике свих и браћа Христова, Који је ради нас постао као
ми, да би и ми постали због Њега бољи и узвишенији од човека, наиме
Богови, добијајући славу Његовом благодаћу и човекољубљем. Зато каже:
„Рекох: Богови сте и синови Вишњега сви“94. Енос се надао да ће бити
назван од других именом Свог Господа Бога, то јест богом. Био је достојан
дивљења, јер се истицао у делима сагласним са Божијим законом, неки од
оних који су били трпељиви називали су га богом, очигледно желећи да га
поштују већом почашћу.

Наиме, нека сада дође реч до нашег циља. Јудејци су слике Кајинових
потомака. Наравно да, бивајући познати од стране Бога свих, наиме, нису
87
Мт 10, 29-30.
88
Пс 34, 15.
89
Јев 13, 14.
90
Слободан превод.
91
Пс 39, 12.
92
Слободан превод.
93
Пос 4, 26.
94
Пс 82, 6.
23

били уписани у књигу живота, (то) постаје јасно из чињенице да је

прећутан живот Кајинових потомака. Опет се Христов род уписује у књигу
живота и спомиње се од стране Бога, мислим да би то могло некако да
покаже да се јасно уписује живот праведника, наиме Ситових потомака.
Дакле Енох, други одмах после Каина, имао је град који је носио његово
име. Измучени Јудејци верују само у земаљско, и не познају Цркву
прворођених, наравно нити журе ка небеском граду. Веома пуно
напредује Ситов потомак, то јест Енос, који се већ назива бог. Али и ми који
смо прибегли Христу, и ми смо чврсто везани надом у Њега, и због тога
вером стичемо богату славу. Међутим, могао бих да додам овоме што сам
већ рекао и једну другу неопходну напомену: Ако неко жели да истражи
порекло Каинових и Ситових потомака, имајући предубеђење Адама као
корен сваког од нас, наћи ће да Ламех долази седми од Каиновог
потомства, а Енох је седми од Ситовог потомства. Тако је пребројавање
потомака и од обојице као следеће: „Адам, Каин, Енох, Гаидад, Мауиас,
Матусала, Ламех“. И опет: „Адам, Сит, Енос, Каинан, Малелеил, Јаред,
Енох“.

Да видимо коме припада свако од њих. Ламех је обавестио своје жене,

говорећи: „Чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје: Убићу
човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће Каин осветити
седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута (наиме, много више)“ 95. А
насупрот (томе) праведник: „Вером Енох беше узнесен да не види
смрти“96, сагласно са речима блаженог Павла, „Нестаде га, јер га узе Бог“ 97.
У последња времена, током којих ће се објавити Христов суботизам 98,
уплашени Израелски народ изгледа да пада у страх од пакла, јер су убили
човека, и бива осуђен због крви светитеља, и наравно много више од
самог Каина. Јер онај, који је згрешио у тежини (као) један од људи као
што смо ми, постао је крив седам грехова, а израелски народ који је
учинио страшно безбоштво Самом Емануилу, бива одговоран много више.
Јер се од Бога намеће казна за каина седам пута, а за Израиљ седамдесет
пута седам. Пошто се казна намеће сразмерно са непоштовањем. Они који
напредују вером у име Христово, неће се наћи током времена другог
95
Пос 4, 23-24.
96
Јев 11, 5.
97
Пос 5, 24.
98
Обичај поштовања суботе, као нерадни дан.
24

Његовог доласка, и ако ће их још тражити Сатана. Јер ће бити пренети од

стране Бога у неупоредиво узвишенији и славнији живот поред Бога, из
смрти и искварености у вечан живот, из тога да чине жеље свога тела, ка
томе да чине оно што је угодно Богу, из бешчшћа у славу, из слабости у
снагу, са благодаћу Исуса Христа Господа Нашега, кроз Кога и заједно Коме
припада слава у Оцу заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин!

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч друга
О Ноју и Старозаветном Ковчегу
25

1 Ноје је био добар човек и истински љубитељ небеске љубави Божије, и

ништа није стављао изнад напредовања ка томе. Пошто је био сјајан и
угледан и на веома добром гласу и познат и овенчан многим разлозима за
понос, разумно је што су му се дивили. Зато се реч о њему преноси, и
дајући, као неко предосликавање и предтип спасења кроз Христа,
домострој Божији који се десио због њих, могло би да буде на корист, као
што сматрам, не мало онима који је буду читали. Даље, ћемо да
приповедамо, колико је могуће, све што се тиче њега, анализирајући
смисао историје и истраживајући духовно на реторички начин све што се
јасно десило.

2 После Адама родио се Сит, после Авељеве смрти, и од Сита се родио

Енос, који се надао да ће бити назван именом Господа Бога Свог 99. И заиста
је Енос назван од својих савременика богом. Дивили су се величини
праведности која га је издвајала, од првог тренутка су га назвали богом,
верујући да ово име веома много одговара врлини (овог) човека. Опет од
Еноса, то јест од онога који се називао бог, родили су се и други, после
којих и Ламех, отац Нојев, који се одмах током рођења детета показао као
пророк, баш као и Захарије током рођења блаженог Крститеља 100. Јер је
Ламех назвао свога сина Ноје, што значи „одмор“, ако би се ова реч
превела на наш језик. Оправдавајући тада Ламех на неки начин разлог
овог имена, рекао је: „Овај ће нас одморити од посла наших и од труда
руку наших на земљи, коју прокле Господ“ 101. Таквим светлим и са тако
веома радосним надама било је прихваћено Нојево рођење од наших
старих. И био је десети имајући порекло од Адама до Сита, и до њега је
дошао обичај, сагласно са којим су називани боговима сви Еносови
потомци, да се и он називао бог.

Настављајући Свето Писмо каже: „И Ноју кад би пет стотина година, роди
Ноје Сима, Хама и Јафета“102. Наиме, Сим од њих, што значи
„савршенство“, могао би да се преименује из јеврејског у грчки језик као
„засад“, Хам „грејање“, Јафет „ширина“. Потом Свето Писмо каже: „А кад
се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видећи

99
Пос 4, 26.
100
Лк 1, 76.
101
Пос 5, 29.
102
Пос 5, 32.
26

синови божији (Сит) кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене које
хтеше. А Господ рече: Неће се дух Мој довека прети са људима, јер су тело,
нека им још сто и двадесет година. А беше тада дивова на земљи, а и
после, кад се (синови) Божији састајаху са кћерима човечијим, па им оне
рађаху синове, то беху силни људи, од старине на гласу“ 103. Наиме, пошто
се људски род веома умножавао, синови божији (Ситови), каже, падајући у
неисказану жељу према развратним женама, женили су жене од свих оних
које су бирали. Наравно, знамо да неки од рукописа јасно наводе: „Када су
(анђели Божији)104 видели кћери човечије“105.

Због овога неки су променили своје злочине љубави према телу, и

распаљивали су оправдања тако одвратне жеље, оправдањем да су
доживели бродолом и анђели, који нису одржали своје место, као што је
написано106. Међутим, ја бих рекао и сложио би се, да свака болест ума
њима одговара, али то да дозволимо вери у овој теми да се понаша изван
неопходног мишљења, оправдањем да се то дешава од много раније,
било би као што ми се чини, (једно) од неразумнијих ствари. Јер је наш
циљ да желимо да истражимо са пажњом истину о сваком од њих од
онога што је записано, и свакако не прихватамо болесна размишљања
стада демона. Насупрот томе, треба увек да видимо своје жеље да следе
урођене наше покрете који постоје у нама. Јер, или ћемо волети телесне
страсти, или ћемо наставити да се бавимо у великом степену оним од чега
се рађају страсти тела. Наравно, сагласно са оним што мислимо да је
добро и истинито, телесне страсти нас не премештају изван природних
закона. Као на пример, јело и пиће и физички, вероватно, контакт са
женама, су дела и страсти тела. Такође жеље за богатством и славом служе
телесним страстима тела, и скоро све страсти света се дугују овоме,
сагласно са оним што је речено од стране мудрог ученика, наиме: „Јер све
што је у свету: Похота телесна, и похота очију, и надменост живљења“ 107.
Штетне и страшне жеље ових (ствари), лако нас привлаче ка томе да
желимо да размишљамо и да чинимо оно што има везе са телом, а то да

103
Пос 6, 1-4.
104
Слободан превод. У срп. прев. пише: „Синови Божији“.
105
Пос 6, 2.
106
Јуд 6.
107
1 Јн, 2, 16.
27

желимо оно што је изван тела и против природно, ниједна реч нас неће (у
то) убедити.

Како да не додирује границе глупости то да кажемо, да узвишено и изван

телесних духова желе ствари тела? Који природни подстицај имају за ово,
или који закон их раздржује, тако као и нас саме, да требају свакако да
буду жедни за овим страстима? Не треба да се ослободимо, од узрока
ових ствари, хорди демона. Јер је гнусно и безбожно и лако у томе да
нагињу ка било чему од апсурдних (ствари), и заједно са свима да страдају,
ако желе, још и од против природних телесних уживања. Међутим, када
Свето Писмо каже, да су били у сексуалном односу са оним неморалним
женама, и оне су родиле оне који се називају дивовима, то јест огромне
звери, а не разумне људе, дакле, шта треба да размишљамо о овоме? Јер
није могуће да духови изнад тела дођу у сексуални контакт са женом
човечијом. Одређени људи говоре непромишљено и „пада им на ум“ ова
ствар, подкрадајући ово што је немогуће са вероватноћом као што верују,
(у ова) расуђивања. Јер говоре, да су лукави духови ушли у људе, и да су у
њима учинили избацивање семена. Међутим, речено о њима налазимо
потпуно неотмено и испуњено незнањем. Јер оно што није рекло Свето
Писмо, на који начин ћемо то прихватити и сврстати у оно што је истинито?

Да прочитамо Свето Писмо: „Видећи синови божији (Сит) кћери човечије

како су лепе, узимаше их за жене које хтеше“ 108. Наравно, уверава нас да је
овај спис тачан и његово тумачење од других тумача. Зато Акила каже:
„Видећи синови божији кћери човечије“. И Симах опет уместо овога:
„Синови божији“, објавио је „синови они који су владали“. Наравно синове
божије и од оних који владају, називали су синове од Сита и Еноса, и због
побожности и љубави коју су имали према Богу, и јер су могли да владају
над онима који су се супростављали, уз помоћ Божију као што је и било
природно, Који је показао славним најсвештенији и свети род, који се није
мешао са другим родом, од потомака Каина и Ламеха, који је корачајући
стопама свога оца постао убица. Јер је признао: „Убићу човека за рану
своју и младића за масницу своју“109. Колики временски интервал је овај
свети род боравио нетакнут, а да се није мешао са горим, лепота
побожности према Богу јасно и искрено је сијала, и учинила их је
108
Пос 6, 2.
109
Пос 4, 23.
28

достојним љубави, међутим када су били привучени ка телесним

уживањима и удаљили су се пазећи на лепоте људских жена, јер каже:
„Видећи синови Божији кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене
које хтеше“110, то јест Каинови потомци, и ако су се називали боговима и
синови божији и тирана, тада су се прилагодили њиховим обичајима, и
(њиховом) срамотном и одвратном понашању и животу. И њихове жене су
рађале зверове, јер је Бог изопачио још и ову лепоту људских тела, због
њиховог тадашњег неуздржања у сексуалним апетитима.

Дакле, они који су се рађали били су дивови, наиме агресивни и јаки и

веома одвратни, и превазилазили су друге у висини тела. Међутим, треба
да знамо, да веома телесно јаке (људе) Богонадахнуто Свето Писмо има
обичај на неки начин да их назива дивовима. И заиста за Персијанце и
Медијанце говори гласом пророка: „Долазе дивови да задовоље Мој гнев,
пуни радости и истовремено псујући“111. Никако нећемо учествовати у
лажима Грка. Јер њихови брбљивци имају навику, а посебно песници, да
приповедају и да стварају природе ствари онако како мисле да њима
одговара, и преувеличавају мале (ствари) и достојне презрења, и својим
превеликим лажима мисле да треба да их похваљују, још и кад
приповедање веома много скреће од онога што треба. Неко од њих говори
да је цела Сицилија бачена од стране дива на небо, а један говори лажући
много више и неусклађено са другим. Дакле, као што сам рекао, били су
страшни у томе кад их неко гледа, неупоредиви у телесној снази, сурови и
непријатни приликом сусрета, и својом телесном надмоћношћу,
доминирали су, као што се види, мало више од других, међутим не, као
што имају навику они који измишљају митове, да су тобоже скоро
додиривали облаке.

3 Када су се измешали родови међу собом и сви су нагињали ка

незаузданом греху. „И Господ видећи“, каже, „да је неваљалство људско
велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле“, дакле
покајао се, и сагласно са другим предањем, то јест Акилиним, „Покаја се
Господ што је створио човека на земљи, и би Му жао у срцу. И рече Господ:
Хоћу да истребим са земље људе које Сам створио, од човека до стоке и
до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што Сам их створио.
110
Пос 6, 2.
111
Слободан превод.
29

Али Ноје нађе милост пред Господом“112. Дакле, Ноје се издваја због свог
побожног понашања, попушта и само њему опрашта, и не уништава га
заједно са другима, већ га спашава заједно са целом његовом породицом.
Дакле, каже му: „Крај свакоме телу дође преда Ме, јер напунише земљу
безакоња, и ево хоћу да их затрем са земљом. Начини себи ковчег од
дрвета гофера, и начини прегратке у ковчегу, и затопи га смолом изнутра и
споља. И начини га овако: У дужину нека буде триста лаката, у ширину
педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у ковчег, и
кров му сведи озго од лакта“ 113. И после другог говори опет: „Ући ћеш у
ковчег ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих са тобом. И од
свега жива, од свакога тела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу
са собом, а мушко и женско нека буде. Од птица по врстама њиховим, од
стоке по врстама њеним, и од свега што се миче на земљи по врстама
његовим, од свега по двоје нека уђе са тобом, да их сачуваш у животу. И
узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и
њима“114, и, „Узми са собом од свих животиња чистих по седморо, све
мужјака и женку његову, од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку
његову“115.

Дакле, када се све ово остварило што је заповедио Бог свих, наравно
нестало је свако тело, јер су кише и град и силовито падање воде одозго и
са неба преплавили све, међутим ковчег је плутао имајући као терет душе
праведника. Али кад су се воде мало повукле: „Те се устави ковчег седмога
месеца дана седамнаестога на планини Арарату. И вода опадаше све
већма до десетога месеца, и првога дана десетога месеца показаше се
врхови од брда. А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу,
који беше начинио. И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе
докле не пресахну вода на земљи. Па пусти и голубицу да би видео је ли
опала вода са земље. А голубица не нашавши где би стала ногом својом,
врати се ка њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи, и Ноје
пруживши руку, ухвати је и узе ка себи у ковчег. И почека још седам дана,
па опет испусти голубицу из ковчега. И предвече врати се ка њему
голубица, гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула, тако позна
112
Пос 6, 5-8.
113
Пос 6, 13-16.
114
Пос 6, 18-21.
115
Пос 7, 2.
30

Ноје да је опала вода са земље. Али почека још седам дана, па опет
испусти голубицу, а она му се више не врати“ 116. Наиме, разумео је на овај
начин, да је земља прогутала сву воду, и да се опет појавило копно и све
што се налазило на њему.

Када је заједно са својом децом и са свим онима окупљенима око њега

отворио рупу на крову и видео да се земља ослободила воде, одмах је
направио жртвеник, и пожурио је да принесе као свеспаљеницу, и птице и
животиње које су биле чисте, а не безбожне, приносећи, верујем,
захваљивања Богу Који их је спасао. „И Господ омириса мирис угодни и
рече у срцу своме: Нећу више клети земље са људи, што је мисао срца
човечијег зла од малена, нити ћу више убијати свега што живи, као што
учиних. Отселе докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени
ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи“117. И заједно са овим каже: „И Бог
благослови Ноја и синове његове, и рече им: „Рађајте се и множите се, и
напуните земљу. И све звери земаљске и све птице небеске и све што иде
по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше, све је предано у
ваше у руке“118.

4 Наиме, моја реч је већ дошла до овог места са Писмом и историјским

приповедањем, мислим да нам апсолутно није потребно ништа друго.
Даље сада, следећи трагове оних (ствари) које су речене, преносећи дубљи
смисао који се крије у њима, да уобличимо тајинство Христово, и
показаћемо, да је сам Ноје сва мудрост и тајно старање Божије о ковчегу
чине слику спасења кроз Христа. Ноје је рођен од Ламеха, не од оног који
је претходно убио човека и младића, већ од његовог имењака, који је
рођен од Сита. И Господ Наш Исус Христос има порекло од Израиља,
наравно који је био свет због својих очева, али је имао исто понашање као
Ламехови потомци, и сагласио се са убицом, али је био и имењак, јер је
био убица. Јер је негде речено Јудејцима: „Којег од пророка не протераше
оци ваши?“119. И од Христа: „Испуните и ви меру отаца ваших“ 120. Али и
гласом Исаије каже: „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од

116
Пос 8, 4-12.
117
Пос 8, 21-22.
118
Пос 9, 1-2.
119
Дап 7, 52.
120
Мт 23, 32.
31

вас, и кад множите молитве, не слушам, руке су ваше пуне крви“ 121. Ноје је
такође био једанаести по реду од Адама, али је такође и Христос рођен у
последње време и једанаесто време по телу, и започео је Своје спасоносно
дело домостроја ради нас. И ово би могао да сазнаш, да је то тако и да је
истинито, јер свакако ћеш бити убеђен од стране Светог Писма. Јер онај
који најми раднике у винограду током једанаестога часа је рекао некима,
који су духовно незнабошци: „Што стојите овде цели дан беспослени?“ 122.
И када су му они очигледно рекли, да их нико не најми (јер нико пре
дошавшег нашег Спаситеља у свет није позвао незбошце да упознају Бога),
са много доброте и саосећања им је рекао: „Идите и ви у мој виноград, и
што буде право примићете“123.

И закон који је дат преко Мојсија даје заповест клања оваца током
вечерњих часова, када почиње да пада мрак и пале се светиљке. На неки
начин се ово дешава када време долази до свог заласка, и као што бих
могао да кажем да се Јединородни Логос Божији оваплотио када се на
неки начин скратио данашњи век, и поднео је ради нас клање,
ослобођајући их од казни и кажњавања, удаљавајући оне који су
поверовали од сваког таквог страха. Јер је он истинити Ноје то јест
праведност и одмор, јер се тако тумачи његово име. И заиста сагласно са
Светим Писмом: „А оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз
искупљење које је у Христу Исусу“124. Христос је постао за нас који смо
поверовали у Њега оправдање али и одмор, јер је истина, „Али он би
рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, кар беше на њему
нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ 125. Господ Га је
предао смрти, сагласно са речима пророка. Христос је пострадао у телу
ради нас, (зато) смо блажени и достојни дивљења. Наиме, како не? Нисмо
ли позвани од њих овде и уживамо небеске благодати, и учествујемо
богато у њима, и избацујући претежак терет греха, уздижемо се ка
духовном благостању? Јер нас је Он Сам позвао ка томе, говорећи: „Ходите
ка мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите

121
Ис 1, 15.
122
Мт 20, 6.
123
Мт 20, 7.
124
Рим 3, 24.
125
Ис 53, 5.
32

јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем,
и наћи ћете покој душама својим“126.

Међутим, ради се о томе да треба да нас одмори Христос, то је викао од

раније и Арханђел Гаврило светој Девици, говорећи: „Не бој се Марија, јер
си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина и наденућеш Му
име Исус, (јер ће Он да спаси Свој народ од њихових греха 127)“128. Али су се
и Богонадахнути пророци старали да предскажу одмор који ће бити кроз
Христа. Дакле, тако је један рекао: „Не бој се Сиону: Немој да ти клону
руке! Господ Бог Твој Који је усред тебе, Силни, спашћете, радоваће ти се
веома, умириће се у љубави Својој“ 129. И опет Исаија, као да је на неки
начин то видео, каже: „Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла
утврдите. Реците онима којима се срце уплашило: Охрабрите се, не бојте
се!“130, и, „Ево Господ Бог иде на јакога, и мишица ће Његова обладати
њиме, ево плата његова је код њега и дело његово пред њиме. Као пастир
пашће стадо своје, у наручје своје сабраће јагањце, и у њедрима ће их
носити, а дојилице ће водити полако“131. Христос је постао за нас
праведност и одмор, и спасио нас је од земље, коју је проклео Господ и
Бог132. И управо нам је ово Ламех пророкујући говорио за време Ноја. И не
постоји сумња да су злочини Аадамовог преступа решени са Христом. Јер
као што је написано, „поставши за нас проклетство“ 133, ослобађајући земљу
од старог проклетства. И заиста кажемо, да је кроз Њега све обновљено
као што је било, од Оца и Бога. „Стога, ако је ко у Христу, нова је твар,
старо прође, гле, све ново постаде“134. Пошто је други Адам и Својом
послушношћу побија осуду првоствореног, наравно непослушност која је
била на почетку стварања.

Некако се тако чинило да је тако веровао и Богонадахнути Павле. Јер пише

следеће: „Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи
грешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни“ 135. И
126
Мт 11, 28-29.
127
Слободан превод.
128
Лк 1, 30-31.
129
Соф 3, 16.
130
Ис 35, 3-4.
131
Ис 40, 10-11.
132
Пос 3, 17.
133
Гал 3, 13.
134
2 Кор 5, 17.
135
Рим 5, 19.
33

„био (је) послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ 136. Као што је земља
била проклета због Адамовог преступа који је учинио на почетку, тако је
постала благословена због Христове послушности. Али нас је искупио и на
други начин од земље која је постала проклета. „Чекамо ново небо и нову
земљу, сагласно са Његовим обећањима“ 137, као што је рекао мудри
Спаситељев ученик. Наравно, свечано је отворио наш повратак ка горе и на
небо, и први је ушао у свету земљу, за коју је рекао да ће наследити благи,
то јест они који се васпитавају у благости јеванђељским лекцијама. Јер је
закон одредио онима који чине неправду „око за око и зуб за зуб“ 138, и да
се врати рана за рану онима који су је учинили, међутим, нама је Христос
рекао: „Ономе ко те удари по образу, окрени и други“ 139. Ноје је рођен
једанаести после Адама, кроз Сита и Еноса, „Тада се поче призивати име
Господње“140, због велике своје побожности и омиљеног живота у богу.
Али и Господ Наш Исус Христос од четири света јеванђелиста води порекло
од Адама преко Јосифа, и сво његово порекло пролази, као што смо рекли,
међу свим апостолима.

5 Даље ћемо да говоримо и за онога који је на неки начин постао помешан

и измешан од родова, наиме од светог и несветог, то од безбожног и
веома одвратног. Јер на начин на који су они рођени од Еноса, који су се
називали бог, савладани су манијом за ћеркама људи, и када је било ово,
одмах су променили своје понашање, и више волећи да живе са својим
обичајима и законима, савладани су од болести искварености према свему
оном што је непристојно, и на исти начин они који су рођени од
Израиљеве крви, док су живели такав живот који одговара светитељима и
били су најбољи опонашаоци својих предака, избегавали су сваки начин
злог живота, и држали су међу собом потпуно постојане и искрене подвиге
свог славног живота. Међутим, када су се помешали са суседним
народима, и ако је закон забрањивао ову ствар, јер су се одмах испунили
одвратним животом који су они чинили, лако су били привучени, и од
каквих горих зала нису били савладани? И наравно то је најчудније.
Незнабошци, и ако су духовно служили творевини а не Творцу и

136
Флп 2, 8.
137
Слободан превод. (Погл. Отк. 21, 1. 1 Пет 3, 13.)
138
Мт 5, 38.
139
Лк 6, 29.
140
Пос 4, 26.
34

Створитељу, а били су савладани прелешћу многобоштва, истински су

поштовали стада демона, а од почетка и од својих очева свети Израил је
давао веома мали значај удаљавању од Бога. Зато им Бог Својим светим
гласом говори: „Јер прођите острва Китимска и видите, и пошљите у
Кидар, и разгледајте добро, и видите је ли било тако што. Је ли који народ
променио богове ако и нису богови? А Мој народ промени славу своју на
ствар залудну. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се, вели
Господ. Јер два зла учини Мој народ: Оставише Мене, извор живе воде, и
ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе
воде“141. И опет: „А где су богови твоји које си начинио себи? Нека устану,
ако те могу избавити кад си у невољи, јер имаш, Јуда, богова колико
градова. Зашто хоћете да се правдате са Мном? Ви сте се сви одметнули
од Мене, вели Господ“142. Дакле, дошло је до ових последица због
њихових непристојних размишљања, или још боље због њихових дрских
поступака, да долазе у сексуални однос са прелешћеним женама.

Међутим, када су се родили, и ако су требали одмах да отисну на својим

бебама карактерне црте јудејског духовног служења Богу, то јест обрезање
осмога дана и жртве ради њега, посвећивали су оно што је произилазило
од освећених народа нечистим демонима. И мислим да је ово оно што је
речено речима пророка: „Родила су им се туђа деца“ 143. Када се свети род
сјединио са исквареним, колико је могуће, постао је један према квалитету
и разликовању схватања и начина понашања, и помешали су се обичаји
Израелаца и незнабожаца, Створитељ свих се оправдано одлучио на
истребљење свих оних који су постојали на земљи. Али повлачећи се пред
Својом урођеном благошћу, није изразио Свој гнев сразмерно према
њиховим греховима. Дакле, да се не истреби цео род земаљски, кроз Ноја
је објавио унапред оправдање вером и опроштај водом. И управо зато је
постао човек, „После тога на земљи се јави и са људима поживе“, као што
је написано144, истинитији Ноје и са типом оног чувеног старог ковчега
основао је на неки начин Цркву, у којој они који су ушли и који улазе
избегавају катастрофу света изнад (себе). Тако и Богонадахнути Павле
тумачећи тајинство ковчега, говори: „Вером Ноје би од Бога обавештен о
141
Јер 2, 10-13.
142
Јер 2, 28-29.
143
Слободан превод.
144
Вар 3, 38.
35

ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење

дома свога“145, „у коме се“, као што говори Петар, „мало, то јест, осам душа
спасоше водом. Која нас и сад спашава крштењем као испуњењем
праобраза, не као прања телесне нечистоће, него обећање Богу“146.

Међутим, на који начин је направљен ковчег: „И начини га овако: У дужину

нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, и у висину тридесет
лаката. Пусти доста светлости у ковчег, и кров му сведи озго од лакта“ 147.
Наравно, да је овај израђени (ковчег) предсказивао тајинство Христово, и
ако веома нејасно, могли би свакоме да буде јасно, и веома лако, од онога
што Богонадахнути Павле пише онима који су оправдани вером, за које се
непрестано молио: „Да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли
разумети са свим светима шта је ширина и дужина и дубина и висина. И
познати љубав Христову која превазилази разум“148.

6 Какво је значење мера ковчега? Оно је исправно и веома јасно

објављивање Свете и једносушне Тројице, и да је једно Божанство 149 (Бог)
целовито и у свему потпуно. Да нам се ово указује бројевима који су
наведени, то би неко јасно могао да види, довољно је да се сети онога, да
Свето Писмо има обичај да бројеве који имају невидљиво стално
понављање, учини симболима савршености. Наиме, следеће је оно што
говорим: Седмица, почињући од првог дана, завршава се суботом седмим
даном. Потом опет бројимо следећи почињући од првог и завршавајући
опет у седмом. То исто, ако дођемо до броја десет, опет почињемо
десетину од прве, и на неки исти начин и са истом аналогијом слаже се
савршен од савршених бројева, наиме број сто од десет десетина, и
непрестано се понављајући поново долази у јединицу. Као што сам рекао,
у Светом Писму је симбол савршености сваки број који напредује на неки
начин неприметно и долазећи до краја, и опет долази у оно што му је
потребно и за шта је одређен.

Пази дакле на савршенство Свете Тројице, у односу на три стотине лаката.

Јер је ово била дужина ковчега. Међутим, да то тако кажемо, и као

145
Јев 11, 7.
146
1 Пет 3, 20-21.
147
Пос 6, 15-16.
148
Еф 3, 18-19.
149
Овде преводилац користи реч Божанство, мисли се на Бога. Једно Божанство, то јест један Бог.
36

јединица Божанство (Бог) је савршенство савршенства, могли би на то

веома добро да укаже ширина ковечега, која се диже на педесет лаката,
наиме, на седам седмина и додаје им се једна јединица, јер је једна
природа Божанства (Бога). Али и висина ковчега нам не указује ни на које
друго, осим на ово значење. Јер достиже три десетине и опет завршава
једним лактом који је изнад свих и најузвишенији. Зато каже: „И у висину
тридесет лаката, и кров му сведи озго од лакта“ 150. Свето Тројство се
проширује на неки начин на три ипостаси, али и на различита посебна
лица, ограничава се на неки начин на једну природу Божанства (Бога).
Наравно, Грци поштују пут који води ка многобожачком пропагирању, а
ми, бројући Оца, али и Сина и Светога Духа, и заиста их постављајући у
одвојене ипостаси, да верујемо у њих у једној природи. И сједињујући их
са истоветношћу суштине, завршавају на неки начин у једном лакту дужину
и ширину, али и висину ковчега. Дакле, Христос нас спашава вером, и
уводи нас у Цркву, као у ковчег, у који кад уђемо побеђујемо страх од
смрти, и избегавамо то да будемо осуђени заједно са светом. Јер ће се
наћи заједно са нама праведни Ноје, наиме Христос.

7 Међутим, мислим да вреди да истражимо до детаља ко су они који

тобоже улазе заједно са Нојем у ковчег и добијају вером и водом спасење.
Дакле, пише: „И уђе Ноје у ковчег и синови његови и жена његова и жене
синова његових са њим због пототпа“151. Наиме, са њима је унео унутра и
од сваке животиње и од сваке врсте птица, седам од чистих, и по две од
нечистих. Међутим, изгледа како је на овај начин донео закон заједно са
Богом. Опет имена његових синова, који су Сим, Хам, Јафет, тумаче се као
следећа: Сим значи „сађење“ и „савршен“, Хам „топлота„ , и Јафет
„распростирање“(најшире у ширину). Дакле, спашени смо вером у Христа,
ми који од несавршеног начина живота, сагласним са законом, засађенимо
смо у савршености Јеванђељског учења, засађени као неке танке младице.
Зато је и чудесни Давид прекорео Јудејце који нису прихватили оправдање
Христом, говорећи: „Заволео си злобу већма од доброте, неправду већма
него да говориш правду. Заволео си све речи пропасти и језик лукави“ 152. И
заиста су незауздано учинили светогрђе према Сину: „Зато ће те Бог
поразити до краја, истргнуће те и преселити из насеља твог и корен твој из
150
Пос 6, 15-16.
151
Пос 7, 7.
152
Пс 51, 5-6.
37

земље живих“153. А за оне који су заволели Христов живот каже: „Засађени

у дому Господњем, у дворовима Бога Нашега процветаће“ 154. Наравно,
није Емануил поступао према нама Својом благодаћу без Божијег и
духовног огња, и на неки начин са топлотом Духа Светога, то ће потврдити
и Божанствени Павле, говорећи: „Онај који жели да изгледа пламен по
духу они који су призвани у освећење“155. Али не мало нас учвршћује и
мудри Јован (Крститељ), говорећи: „Ја вас крштавам водом за покајање, а
Онај што долази за мном јачи је од мене, ја нисам достојан Њему обуће
понети, Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ 156. Охладнела је љубав
Јудејаца, јер као што пише, „умножише се немоћи њихове“ 157, насупрот
томе ми смо веома срдачни. Зато и говоримо: „Ко ће нас раставити од
љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или
голотиња, или опасност, или мач?“158.

Наравно, тип оних који су духовно срдачни би могао да буде, и наравно

веома јасан, Хам, који значи „топлота“. Међутим, одведени смо у ширину
срца, удаљени смо од туге живота сагласним са законом, на то нам указује
трећи Јафет, који се преводи као „ширина“. И заиста је Бог поздрављао
Јудејце гласом Исаије, говорећи: „Зато слушајте реч Господњу, људи
подсмевачи, који владате народом што је у Јерусалиму“ 159. И другде опет:
„Слушајте реч Господњу, који дрхћете од Његове речи“ 160. Међутим,
(Апостол) Павле, превазилазећи скученост закона, послат некима који су
већ поверовали, каже: „Уста наша отворише се према вама, Коринћани,
срце наше постаде широко. Вама није тесно у нама, него вам је тесно у
срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка
срца и ви. Не упрежите се у исти јарам са неверницима“ 161. Наиме, следили
су заповести Јудејаца и бескорисна брбљања. Тако и Давид негде поје
Спаситељу свих Христу, заступајући нов народ Христов: „Путем заповести
Твојих трчах, кад си раширио срце моје“ 162. И заиста се проширио наш ум у

153
Пс 51, 7.
154
Пс 91, 14.
155
Слободан превод.
156
Мт 3, 11.
157
Пс 15, 4.
158
Рим 8, 35.
159
Ис 28, 14.
160
Ис 66, 5.
161
2 Кор 6, 11-14.
162
Пс 118, 32.
38

мудрости, јер борави и станује кроз Духа Светога Емануил у душама свих.
Такви постају сједињени са Христом кроз веру.

8 Наравно, најчистије мноштво оних који су оправдани вером је бројније, а

мање је од Јудејаца, то би неко могао да сазна без труда одавде. Јер је у
ковчег ставио седам парова чистих животиња, и по два од нечистих, наиме
од Јудејаца који су убили Господа. Сагласно са речима пророка: „Остатак
ће се спасити“163. Међутим, требало је да током времена неки од њих који
су произилазили од крви Израиљеве да се одметну и да се удаље од вере,
и такође је за ово дао предтип. Јер каже: „Послао је из ковчега гаврана да
види да ли је стала вода и он се није вратио“ 164. И мислим да се удавио у
води, јер није нашао потпору где би могао да стане. Даље, то да неко
склизне из вере Христове и да покуша да се удаљи, (то) постаје узрок
његовог губитка. Тако и блажени Павле, онима који после вере теже
усавршавању законом, то јест мислили су да ће постати савршени, каже:
„Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодати
отпадосте. Јер ми Духом, од вере, чекамо наду праведности“ 165. Дакле
пази, како је гавран постао одступник који произилази од нечисте
животиње. Јер су постојали неки од Јудејаца, који су се после оправдања у
Христу тајно вратили сенкама закона. И мислим да за њих негде пише Св.
Јован (Богослов): „Од нас изиђоше, али не бејаху од нас. Јер да бејаху од
нас, остали би са нама“166. Али и Свети Дух јасно говори: „Да ће у последња
времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке
демонске“167. Пази да је због овога постао јасан тип преко Ноја. Јер је
послао прву и другу голубицу, да се увери да ли је престао потоп. И оне су
се вратиле у ковчег, као у гнездо, једна је имала неку гранчицу у својим
устима, као што пише, и ово је била гранчица маслине 168. Послати су
светитељи Христови да се брину о свету и о његовим људима, и враћају се
као проповедници мира169. Јер мислим да ово индиректно указује на то да
се голубица вратила имајући у устима маслинову гранчицу. Јер је биљка
увек на неки начин симбол мира. Они који су се очистили вером су
163
Ис 10, 22. Рим 9, 27.
164
Слободан превод.
165
Гал 5, 4-5.
166
1 Јн 2, 19.
167
1 Тим 4, 1.
168
Пос 8, 11.
169
Рим 10, 15.
39

пријатељи Божији, и живе са благошћу јеванђељског начина живота, и

изабрани су од Бога. И од њих ће неки да одступе у последња времена,
као што сам рекао мало пре, могао би (овај) тип да указује на то. Јер је
остала трећа и последња голубица, и није се постарала да се врати, јер је
остала напољу: „Те се устави ковчег седмога месеца дана седамнаестога
на планини Арарату“170, које тумачећи означава „сведочаснтво спуштања“.
Бивајући високи на планинама као на неки начин, због свог узвишеног
јеванђељског начина живота, сједињени са Христом и вером, проповедају
Бога Логоса Који је сишао са неба, којима је и Сам Бог говорио гласом
пророка: „Ви сте Моји сведоци, вели Господ, и слуга Мој којега изабрах, да
бисте знали и веровали Ми и разумели да Сам Ја, пре Мене није било Бога,
нити ће после Мене бити“171. Узвишени су подвизи оних који живе сагласно
са заповестима Христовим, са мале висине света.

9 Да нам је Емануил постао Архијереј, кроз Кога смо постигли

појављивање пред Богом и Оцем, и обновили смо се и постали смо као
што смо били у почетку, јер се избрисало проклетство, то јест оно које је
наметнуто првоствореном, пази то ћеш потврдити и од овога што ћу
уметнути и што је написано доле. Зато каже: „И изиде Ноје и синови
његови и жена његова и жене синова његових са њиме. Све звери, све
ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама
изидоше из ковечега. И начини Ноје жртвеник Господу и узе од сваке чисте
стоке и од свих птица чистих и принесе на жртвенику жртве паљенице. И
Господ омириса мирис угодни и рече у срцу Свом: Нећу више клети земље
са људима“172. И после другог, каже опет: „И Бог благослови Ноја и синове
његове, и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу. И све звери
земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске
нека вас се боје и страше, све је предано у ваше руке“ 173. Кад је Христос
постао наш Архијереј и када смо духовно принети као пријатан мирис Богу
и Оцу, тада смо заслужили богато обезбеђивање Његове благодати, и
добили смо чврсто обећање, да неће никада више дејствовати смрт према
нама. Уклоњено је све оно што је био повод за гнев Божији, и одстрањене
су све последице оног проклетства, јер смо благословени Христом, кроз
170
Пос 8, 4.
171
Ис 43, 10.
172
Пос 8, 18-21.
173
Пос 9, 1-2.
40

Кога и заједно са Киме у Оцу припада слава заједно са Духом Светим у

векове векова. Амин.

О Нојевој голотињи и Хаму

1 Јер су завршили све (што се тиче) ковчега и завршен је потоп, Ноје је у

наставку обрађивао земљу, наша реч ће сада опет да истражи шта је оно
што је Хам учинио Ноју. Јер ће да убеди оне који су желели да живе
сагласно са законом, да не сматрају апсолутно ништа еквивалентно
поштовању према очевима, и да избегавају на сваки начин веома велике
грешке, још и да се смеју на њихов рачун, чак и ако се у тренутку понашају
изван онога што је потребно, потчињени слабости природе. Јер, својство
родитеља је увек нешто што изазива поштовање, то нас учи и сам Божији
закон, који, јер је то одредио на почетку, да треба да волимо Једнога и
Бога по природи, свом својом душом и свим нашим срцем, каже: „Поштуј
оца свога и матер своју да ти се продуже дани на земљи“ 174. Јер родитељи
треба да се сматрају као слика и опонашање Бога. Јер каже: „Сети се да си
се од њих родио“175. Зато опет и каже: „Око које се руга оцу и неће да
слуша матере, кљуваће га гавранови са потока и јести орлићи“ 176. Да
подлеже проклетству и казни то да не сматрамо, да треба да поштујемо
наше очеве, и наравно да их не сматрамо достојним поштовања, може то
добро да научи свако и веома лако од Хама. Јер каже: „А бејаху синови
Нојеви који изађоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет, а Хам је отац
Хананцима. То су три сина Нојева и од њих се насели сва земља. А Ноје
поче радити земљу, и посади виноград. И напив се вина, опи се и откри се
насред шатора свога. А Хам, отац Хананцима, виде голотињу оца свога и
каза обојици браће своје напољу. А Сим и Јафет узеше хаљину и огрнуше је
обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њоме голотињу оца
свога, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца свога. А кад се
Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син. И рече: Проклет
да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје. И још рече: Благословен
да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга. Бог да рашири Јафета да
живи у шаторима Симовим, а Ханан да им буде слуга“177.

174
Изл 20, 12.
175
Сир 7, 28.
176
ПрС 30, 17.
177
Пос 9, 18-27.
41

Дакле Ноје, засадивши виноград, много се уморио због рада на земљи, и

попио је на неки начин неуобичајено много вина. Тако због ненаданог
греха љубави према вину, а да то није ни желео скинуо је своју одећу и
остао го, а налазио се у својој кући и многима није био за гледање.
Међутим, онај који није имао исправан ум, наравно Хам, је овај
непристојан призор учинио својом приликом за несвети подсмех, и ако је
требао да га прекрије, и на неки начин да помогне ономе који га је родио,
онај који се налазио под утицајем вина и пао је у преступе који произилазе
од његове количине. Наиме насупрот томе, занемарујући ово, и бивајући
равнодушан, не и мало за част онога који га је родио, жури да прикаже и
другима овај призор, и показујћи старца као у неком шатору, повлачи своју
браћу да му се подсмевају. Међутим, они су били узвишенији од његове
несмотрености, и размишљајући разумно о овоме што се десило и
прекривајући одећом овај непристојан призор, корачају, а да га ни не
гледају. Јер су веровали да је био пример поштовања, да се стиде да виде
још и бутине свога оца, од којих су рођени. И када се њихов отац повратио
и схватио оно што се десило, одмах је проклео онога који није давао значај
неопходности и поштовању према њему на разуман начин, и праведно му
је наметнуо јарам слуге, називајући Хама због Хананејца који ће се родити
од њега, који су требали да учествују у његовој казни. Јер је кажњен цео
његов род. Насупрот томе, благословио је оне који су га испоштовали.

2 Међутим, могло би да укаже на загонетан начин такође и следеће

тајинство Јудејаца. Свих народа је било троје: Онај првог времена, који је
представљен Симом, онај између, сагласно са проклетим Хамом, и трећи
последњи, би могао да се разуме као Јафет, који се тумачи као
„пространство“. Међутим, када је наш Бог и Отац открио Свога Сина, који
се означава бутинама, и колико нам се дозвољава да кажемо према
духовној лепоти Божанства (Бога), ружан и непријатан, према свом
људском облику (јер сагласно са речима пророка: „Не би обличја ни
лепоте у њега“178), управо тада, као што би могао да потврди и исход
ствари, први и последњи народ, дакле који су поверовали први и у
почетку, и наравно онај који је призван последњи, прихватили су милосрђе
од Емануила, и кроз Њега су благословени и од Бога и Оца. Међутим, онај
који је постојао између ово двоје, јер су исмевали Христа због Његове
178
Ис 53, 2.
42

ружноће што се тиче Његове људске природе, и обешчастили су на много

начина Сина Који се родио од Оца, боравио је у рангу ропства, и изгубио је
слободу својих очева. Наравно, да и они од Јудејаца који су поверовали
током последњих времена ће бити учесници првих и на неки начин
сустанари, јер су се сакупили у једном граду, то јест дворишту или
огњишту, наиме у Цркви, то је наговестио говорећи: „Бог да рашири
Јафета“179, наиме трећег и последњег. Јер је Јафет трећи, „да живи у
шаторима Симовим, а Ханан да им буде слуга“ 180. Мислим, да је ово оно
што је рекао Христос мноштву Јудејаца: „Заиста, заиста вам кажем да свако
који чини грех роб је греху. А роб не остаје у кући вавек, Син остаје вавек.
Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни“ 181. Међутим,
пошто су намучени Јудејци исмевали домострој Нашег Спаситеља и нису
испоштовали откровење Очево које нам се десило, остали су у духу
ропства.

О кули и њеној изградњи.

Од људске природе не недостаје ништа у томе да живи добро и да

напредује. Јер је Песник свих створио целовитом и испуњеном сваким
добром. Међутим, одведена је ка недостатку она која је у почетку била
велика, губећи корак по корак оно са чиме је било природно да изгледа
поштовано и потпуна према савршеној пристојности. На пример, продао је
нетрулежност са Адамом (јер је речено за њега: „Јер си прах, и у прах ћеш
се вратити“182), и после овога лишен је и Његовог Светог Духа. Пошто је Бог
видео да људи желе да размишљају само о одвратним и гадним
страстима, каже: „Неће се дух Мој до века прети са људима, јер су тело“ 183.
Али да подноси и друго зло. Дакле, неки који су били оптуживани због
одвратних размишљања и неразумних брбљања, променили су језик и
учинили су га другачијим. Јер каже: „А беше на целој земљи један језик и
једнаке речи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи
Сенарској, и населише се онде. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо
плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке уместо камена и смола
земљана уместо креча. После рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој
179
Пос 9, 27.
180
Исто
181
Јн 8, 35.
182
Пос 3, 19.
183
Пос 6, 3.
43

ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по

земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. И
рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свих, и што почеше радити, и
неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо да им
пометемо језик да не разумеју један другога што говоре. Тако их Господ
расу оданде по свој земљи“184.

У наставку је сишао Бог, јер тако каже Свето Писмо, помешао им је језике и
расуо их је по целој земљи. Наравно, јер је прекоревао ове покушаје Бог
свих, али се нису плашили завршавања куле, јер су хтели да учине нешто
дрско, користећи своју урођену благодат, зауставља на индиректан начин
покушаје употребом више језика, показујући размишљања која
превазилазе људске могућности, наравно када бивају вођене ка
немогућем, не оставља их без прекора. Али мешање језика, али оно што је
потребно само вештини Створитеља, али и власти, не одговара ником
другом, већ само Њему. Такође преправка језика и ширење речи у
другачијем звуку, разумно ће то неко доделити истинитом и јединоме
Богу. Али овај род према природи речи не би могао да не изазове снажан
подсмех. Јер не знам како су замислили, да ће свакако моћи са циглом од
блата и сламе и земљом да изграде кулу високу и до самог неба.

Међутим, могли су, сматрам, да и они опет чине προτυπωση (праслику)

непромишљености Јудејаца, који су умислили да ће наћи блискост са
Богом, и ово кретање на неки начин ка навише не би ли га постигли тиме
да више воле да чине оно што је могуће да жели Бог и воли, наравно не
вером у Христа, већ тиме да подигну неку кулу, размишљали су из
незнања, да ће постићи узвишено само простом славом својих отаца.
Пошто су увек били оптуживани, да су свугде и увек показивали име
Авраамово и изградили су своју славу на неки начин земаљским
хвалисањима. Међутим, Бог је прекорео оне који су изградили кулу и
поделио их је на много језика. Наиме, кажемо да оно што се њима тада
десило, је била порука оних (ствари) које су се десиле Јудејцима. Веома
много су жудели за узвишеним и тежили су кретању ка горе са оним што је
веома мало потребно, разбацао их је на више језика, то јест на много
народа. И заиста су се расули, протерани из своје земље и града и из

184
Пос 11, 1-8.
44

својих кућа и постали су луталице међу народима, сагласно са речима

пророка185. Међутим, за Христа употреба више језика је био добар знак.
Јер када су ученици били сакупљени током дана Педесетнице у некој кући:
„И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав
дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и
сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и
стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују“ 186. И
дакле, шта су рекли? Да кретање ка горе обезбеђује Дух Свети, пењање на
небеса постиже се вером у Христа, и да сви језици васељене, то јест
народи или незнабожци требају да буду уједињени уз помоћ Духа Светога.
Јер је сваки језик људи прихватао Христа, и проповедао је Своја тајинства.
Дакле, у случају уништења куле и расејања људи на све народе, употреба
више језика је било предсказање, да ће током долазећег Христа, она ће
бити орган јединства уз помоћ Духа Светога и кретања ка горе. Зато је
Христос постао за нас „Кула моћи (моје)“, сагласно са реченим од
Псалмопојца187, која нас преноси у горњи град, и сједињује са хоровима
анђела људе са земље.

О Аврааму и Мелхиседеку

1 Бог свих дао је закон као нашу помоћ. Јер тако пише 188. Међутим, то да
васпитава закон и да снабдева усавршавање тајинство Христово, то нам
уопште није тешко да утврдимо из Светог Писма, позајмљујући најбоље из
њега нашу веру због овога, и сабирајући истинска сведочанства. Али
мислим да и чудесни Павле, говорећи о оба завета, каже: „Укида се, дакле,
пређашња заповест због њене немоћи и некорисности, јер закон ништа
није довео до савршенства, а уводи се боља нада кроз коју се
приближујемо Богу“189. Потом се неко креће, и наравно веома лако, ка
блискости са Богом, а не првом и Мојсијевом заповешћу, већ надом која
уводи од ранијих ствари, за коју верује да овенчава Својим најбољим
судовима, мистагог190 који тежи ка истини. Јасно су укинули, каже, ствари
закона, и одређујући да последња заповест не може да понуди никакво

185
Пс 105, 41.
186
Дап 2, 2-4.
187
Пс 60, 4.
188
Гал 3, 2-4.
189
Јев 7, 18-19.
190
Онај који упућује у тајне.
45

усавршавање, пише Јеврејима у својој посланици: „Јер да је први завет био

без мане, не би се тражило место за други. Јер корећи њих говори: Ево иду
дани, говори Господ, и учинићу са домом Израиљевим и са домом
Јудиним Завет нови. Не онакав Завет који учиних са оцима њиховим у дан
кад их узех за руку да их изведем из земље Египатске, јер они не осташе у
Завету Моме, и Ја не марих за њих, говори Господ. Јер ово је Завет који ћу
заветовати дому Израиљеву после оних дана, говори Господ: Ставићу
Законе Моје у мисли њихове и написаћу их на срцима њиховим, и бићу им
Бог, и они ће бити Мој народ. И нико неће учити ближњега свога, и нико
брата свога, говорећи: Познај Господа! Јер ће Ме сви познати, од малога
до великога. Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и нећу више
спомињати грехе њихове и безакоња њихова“ 191. И одмах без одлагања
овоме додаје: „А кад вели Завет нови, први је учинио застарелим, а оно
што застарева и стари, близу је ишчезнућа“ 192. Даље, закон је немоћан и
изгледа да има велику слабост, у томе да може да пружи освећење.
Наравно, да је оправдање и духовно служење Христу узвишено, то ћеш
јасно чути да проповеда Бог гласом пророка, који су поштовали духовно
служење закона, и на неки начин силином нападају стару заповест,
говорећи час, „умијте се и очистите се“ 193, и час опет, „милост хоћу а не
жртвоприношење“194, „и познавање Бога већма него жртва паљеница“ 195.
Заиста смо помиловани кроз Христа и кроз Њега смо духовно видели Оца,
и спознали смо природу Божију.

2 И ако је веома лако да додам још безброј онога што је речено, и осим
тога да додам речи пророка, кроз које би неко могао да види, и наравно
веома јасно, да је духовно служење сагласно са законом неприхватљиво
Богу, међутим, да не извлачимо нашу реч од нашег циља и да се много не
одужи приповедање, идући на неки начин другим путем, сада ћемо доћи
до Богонадахнутог Авраама. Када је он је био обавештен да је његов
сестрић у изненадној опасности, јер је живео у Содоми, и био је
заробљеник од стране слугу, наоружао је своје рођаке и неке од својих
савезника, Есхола, Анана, и Маврија, и напао је, не плашљиво, на оне које

191
Јев 8, 7-12.
192
Јев 8, 13.
193
Ис 1, 16.
194
Мт 12, 7.
195
Ос 6, 6.
46

је победио и ослободио је Лота од њихове похлепе, и заједно са њиме је

спасао велико мноштво оних којима је учињено зло и били су заједно са
њиме у опасности. Међутим, вратио се у своје место и донео је узвишене
примере победе против непријатеља, по нужности су му пружили
добродошлицу они који су његовим трудом имали корист. Зато пише
следеће: „А цар Содомски изиде му на сусрет, кад се врати разбивши
Ходологомора и цареве што беху са њиме, у долину Савину“ 196. Ово је био
царев војни логор. Такође додаје: „А Мелхиседек, цар Салимски, изнесе
хлеб и вино, а он беше свештеник Бога вишњега. И благослови га
говорећи: Благословен да је Авраам Богу Вишњему, чије је небо и земља.
И благослован да је Бог Вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке
твоје. И даде му Авраам десетак од свега“197.

Дакле, пази на типове усавршавања кроз Христа да јасно сијају у лицу

Мелхиседека, и да се мера законског духовног служења налази на нижем
месту, јер је неоспорно, да се свакако свугде нижи благосиља од стране
вишег, као што је записано198. Наравно, корен Израелаца је Богоносни
Авраам, и оно што предњачи и изванредно је у њему је Левит, који је био
овенчан почастима Божијег свештенослужења. „Међутим, још су се
налазили у његовим слабинама“199, јер је блажени Авраам још био снага -
отац деце која треба да се роде од њега. И ово је, мислим, оно што је на
мудар начин речено за Левита. Јер су се још налазили у слабинама свога
оца када је сусрео Мелхиседека. Био је благословен сагласно са законом
праведношћу због духовног служења у име Христово, чији је тип
Мелхиседек. Наравно, да је благослов неупоредиво кориснији, и такав
који није онај, како би неко могао да има сумњу? Али због овога ћемо
ограничити нашу реч на мале и изрезбарене (ствари) и нећемо их
истраживати детаљно.

3 Међутим, можда ће питати онај који више воли да ратује против Христа,
пре свега другог, ко је био Мелхиседек. Јер су неки као пијани изражавали
своја мишљења о Њему, проклизавајући непромишљено ка јавним
брбљањима, а да нису веома добро пазили на обичаје Богонадахнутог
196
Пос 14, 17.
197
Пос 14, 18-20. Погл. Јев 7, 1-3.
198
Јев 7, 7.
199
Део људских леђа ка бубрезима. Обично израз Светог Писма саопштава део (тела) где се налази снага-
деце која тек треба да се роде.
47

Светог Писма. Наиме једни кажу, да је обликом привиђења и као нашим

обликом Свети Дух пружио добродошлицу победнику Аврааму. Други опет
ово не прихватају (јер се плаше, мислим, да то веома много нагиње ка
непристојности), међутим, подржавај да је сила од мноштва анђела сјајна
и одабрана. Наравно, одвело их је ка овом мишљењу, као што се чини,
млитав и непромишљен звук. Јер говоре да реч Салим преводи као „мир“,
а Мелхиседек се назива царем Салима, не треба, говоре, да се сматра
човеком, већ треба да саопштава Духа Светога. Пошто је мир карактерна
црта Божија, и само је Он вођа мира. И овоме додаје: И ако није имао
почетак дана, ни крај свог живота, то да дамо човеку беспочетност и
бесмртност, како неће бити осуда за глупост? Треба опет да се разуме као
Свети Дух. Јер, ако се поистовећује, каже, са Сином Вишњега, и остаје
свештеник заувек, како је могуће да се не сматра од стране свих да је
Мелхиседек човек? Потом спајајући заједно са њима и друга расуђивања,
мисле да учвршћују као истиниту реч за коју не знам како су је измислили.

Међутим, за нас је неопходност да кажемо оно што нам долази на ум,

више волећи да наведемо супротно њиховим претпоставкама оно што
верујемо да је најбоље и исправно. И прво, пошто су веровали да знају оно
што је исправно, и они ће се сложити да је Салим град, у коме није владао
први и јединствени Мелхиседек, јер свакако је било много оних који су
владали пре њега, али су постојали и они после њега. И ако неко мисли да
говоримо лажи, нека дође и нека нам покаже, да и сада у Салиму влада
Мелхиседек, и ако је град у Јудеји један, који је сада променио своје име у
Јерусалим, што значи „гледање мира“. Али неће моћи нико да га покаже.
Наиме, пример је незнања, да бивајући приљубљени тумачењу имена, да
се усудимо да оповргнемо оно што је јасно и признато. Међутим, да је
ствар последица незнања и пуна глупости, реч о овој теми, без труда ћемо
то видети доносећи и ово у наш ум. Пошто Јерусалим, као што сам
претходно рекао, значи „гледање мира“, или „метеор смрти“. Израел опет
значи, „ум који гледа Бога“, а Јуда „Похваљен“ и „химна“. Међутим,
колико је царева глупих и безбожних током времена постојало у
Јерусалиму и у Израелу, то проповеда са великом јасношћу Свето Писмо.

Дакле, не би требало да постоји земаљски краљ који се сматра као

„гледање мира“, „похваљен и химна“ и „ум који гледа Бога“, нити ово
48

одговара човеку, даље да кажемо, остајући приљубљени значењу имена,

да они који су тамо владали током времена, су били сенке и идоли, и
генерално не људи, већ више Свети Дух, као у случају Мелхиседека.
Међутим, да значење имена, то јест тумачења, не унајмљује ни на који
начин природу ствари, то ћеш сазнати и одавде. Дакле, неће помислити
нико, или још боље да ће свакако рећи да је истина, да ако је Јерусалим
„гледање мира“, он није требао, да не зна за Христа. „Јер Он је наш
мир“200, сагласно са Светим Писмом. Али није видео очима ума Онога кроз
Кога смо постигли приступање Оцу201 и духовно смо се сјединили са Њиме,
„Који је и једне и друге саставио у једно“ 202, и створио је два народа у
новом човеку. Како је био „гледање мира“, а није видео Христа? И пошто
је „метеор смрти“, то јест „бољи и узвишенији од смрти“, како је несрећно
уништен због свог неверовања у Христа? Јер је Он говорећи викао
Јудејцима: „Зато вам и рекох да ћете помрети у гресима својим, јер ако не
поверујете да Ја Јесам“203. И ако се име Израил тумачи „ум који гледа
Бога“, зашто није видео славу Божију, кроз Кога и са Којим познајемо Оца?
Такође како су били савладани од стране мрака, или како су говорили
онима и за оне који су наследили своје вође, „Оставите их, слепи су вође
слепима“204? Јер какву слепоћу може схватити у уму, онај који види Бога?
Даље, пуно је незнања то да дајемо свугде квалитету имена свакакав
смисао ствари. Наиме, неће нас спречавати, мислим, апсолутно ништа да
сматрамо исправним и као што треба, да је Мелхиседек био човек, и да је
био неки временски период краљ Салима, и ако његово протумачено име
значи „мир“.

4 Међутим, да истражимо, после свега овога што је речено, и ово: Јер

каже, да сада видимо као у огледалу, и под обликом загонетке Божанска
тајинства и нејасне (ствари)205. Јер ништа од ових догађаја не можемо то да
упоредимо у потпуности са Божанском и тајинственом природом,
сакупљамо, од безброј оних примера умерено, могућност да размишљамо
или да кажемо о њој нешто достижно. Јер ништа друго није мање
очигледно, колико тајинство Христово, и реч Његовог оваплоћења није
200
Еф 2, 14.
201
Рим 5, 2. Еф 2, 18.
202
Еф 2, 14.
203
Јн 8, 24.
204
Мт 15, 14.
205
1 Кор 13, 12.
49

свакоме разумљива. Наиме, веома је дубока реч Божанског домостроја.

Пошто је Јединородни Бог и рођен је од Бога по природи, постао је човек:
„И настани се међу нама“206. И вршио је дужност и Наш Апостол и
Архијереј, и ослободио нас је од закона спорога језика 207, и пренео нас је у
сладак глас јеванђељских лекција. И не само ово, већ, јер смо били
поробљени, нас је ослободио, укидајући господара овога века, избавио је
мртве од загрљаја ада, и пошто је утемељио Цркву и рукоположен је као
наш вођа, вером нас је превео преко Јордана и пошто нам је дао духовно
обрезање, увео нас је у Царство Небеско.

Наравно, постао је као ми, мислим да је довољно да користим

Богонадахнутог Јеванђелисту, који каже: „И Логос постаде тело и настани
се међу нама“208. Да је опет помазан у (Прво)свештеника и Посланика 209,
може то да указује и наравно веома јасно, Ароново наименовање. Јер је
помазан светим уљем, и постављен је као вођа и предводник свештеника
и народа, али је на крајевима свога чела носио златни мали прстен, наиме
потковицу, на којој је било написано име Господње210. Наравно, ово је био
јасан симбол Нашег Цара и Спаситеља, и на неки начин сјајна и славна
круна. Да је опет духовно служење Христу било узвишеније од законског
духовног служења, то може неко добро да види код Арона, наравно као и
код Мелхиседека. Наиме Левити, сагласно са законом, узимали су десетке
од потомака Израиља. Међутим, Бог је заповедио да се од десетине (која
је) за Левите, да се да једна десетина Арону, као вођи, јер сагласно са
начином на који је требао да свештенослужи, уживао је најузвишеније
почасти. Дакле пази, да је у Ароновом лицу, онај који је узимао десетак,
био Левит. Јер Арон представља Христа. Наравно сви други Левити вршили
су жртвовања које је предвидео закон, и стајали су у првој скинији, и
једини од свих је Божанствени (Арон): „А у други једном у години сам
првосвештеник, не без крви“211, као што је писано, сагласно са законом. И
ово може да буде Христов тип, „Зато и Христос један пут за грехе наше
пострада“212, сагласно са Светим Писмом, и ушао је у горњу и
206
Јн 1, 14.
207
Очигледна Мојсијева жалба да има спор језик. Изл 4, 10.
208
Јн 1, 14.
209
Јев 3, 1.
210
Изл 28, 32.
211
Јев 9, 7.
212
1 Пет 3, 18.
50

најсвештенију скинију. Јер је нам је свечано отворио овај пут, освећујући

Својом крвљу Цркву.

И чудесни Мојсије, прихватајући рукоположење ради мисије коју му је Бог

посветио, преклињао Га је говорећи: „Молим Ти се, Господе, нисам речит
човек, нити сам пре био нити сам од како си проговорио са слугом својим,
него сам спорих уста и спора језика“213. И додао је и ово: „Молим Те,
Господе, пошаљи онога кога треба да пошаљеш“214. И Бог свих му је рекао:
„Није ли ти Арон брат Левит? Знам да је он речит, и ево он ће те срести, и
кад те види, обрадоваће се у срцу своме. Њему ћеш казати и метнућеш ове
речи у уста његова, и Ја ћу бити са твојим устима и са његовим устима, и
учићу вас шта ћете чинити. И он ће уместо тебе говорити народу, и он ће
бити теби уместо уста, а ти ћеш бити њему уместо Бога“ 215. Заиста је стари
закон признато био спорог језика и није знао да говори лепо, и тек са
великим кругом, наиме Светим Писмом, муцао је на неки начин оно што је
Бог одлучивао, а милозвучна Мојсијева уста је био Христос, Који је
променио типове у истину, и понудио је свугде свима знање онога што је
неопходно. Зато каже у четрдесет осмом псалму: „Слушајте ово сви
народи, чујте сви који живите у васељени“ 216. Предосликавајући у
Ароновом лицу Христа. Наравно, и најчудније. Наиме, да се не двоумиш,
ако онима који су Га спознали и знањем закона је скицирао величину Своје
надмоћности, у тренутку када се појавио као човек међу странцима, и
ослободио Израиљ из ропства, и утемељио свети и свештени град. И
против свих је имао непобедиву силу. Наиме, учинићу јаснијим своје
излагање, говорећи колико је год могуће краће.

5 Јер је једном Јудеја била одведена као роб, а Израелци су били много
година исцрпљени у Вавилону, и измучени суровим и варварским
ропством. Међутим, када је син Камбиза Кир преузео власт државе
Медијанаца и Персијанаца, објавио је рат Асирцима са којима су се
граничили и са којима су били суседи, и тада су владали над самим
Вавилоном у потпуности, ослободио је Јудејце, који су оплакивајући
похлепу Асираца и плачући трчали ка њему, гарантовали су му, да је

213
Изл 4, 10.
214
Изл 4, 13.
215
Изл 4, 14-16.
216
Пс 48, 2.
51

изабран од Бога, као што су говорили светитељи, да ће временом доћи, и

да ће победити оне који му се супростављају, и да ће он да ослободи
обесправљене. Још и да ће изградити сам Јерусалимски Храм, који су
спалили Асирци, непоштујући Бога. И у овоме нећемо наћи Израелце да
лажу, истражујући Свето Писмо светих пророка. И заиста је Бог устима
Исаије рекао: „Овако говори Господ, избавитељ Твој, који те је саздао од
утробе материне: Ја Господ начиних све: Разапех небо Сам, распрострех
земљу Сам са Собом. Уништавам знаке лажљивцима, и враче
обезумљујем, враћам натраг мудраце, и претварам мудрост њихову у
лудост. Потврђујем реч слуге Свога, и навршујем савет гласника Својих,
говорим Јерусалиму: Населићеш се, и градовима Јудиним: Сазидаћете се,
и пустолине њихове подигнућу. Говорим дубини: Пресахни, и исушићу
реке твоје. Говорим Киру: Пастир си Мој, и извршићу сву вољу Моју, и
казаће Јерусалиму: Сазидаћеш се, и цркви: Основаћеш се“ 217. „Овако
говори Господ помазанику Своме Киру, којега држим за десницу, да
оборим пред њиме народе и цареве распашем, да се отварају врата пред
њиме и да не буду врата затворена. Ја ћу ићи пред тобом, и путеве
неравне поравнаћу, врата медна разбићу и преворнице гвоздене сломићу.
И даћу ти благо тајно, и богатство сакривено, да познаш да Сам Ја Господ
Бог Израиљев, који те зовем по имену. Ради слуге Свога Јакова и Израиља
изабраника Својега прозвах те именом твојим и презименом, премда Ме
не знаш. Ја Сам Господ, и нема другога, осим Мене нема Бога, опасах те,
премда Ме не знаш“218.

Чујеш шта јасно говори, „премда Ме не знаш“. Ни међу онима који су

спознали Бога оног тако славног кога је окарактерисао узвишеним и од
царева и од господара безброј толиких нација. Јер су све ово били типови
подвига који ће да се десе кроз Христа. Објавио му је унапред да ће Он да
уништи лажна пророчанства Вавилонаца и знакове трбухозбораца, и
одлуку, то јест пророчанства његових пророка, које је назвао анђелима,
неће дозволити да се оповргну. Такође је објавио унапред, да ће
изградити Јудејске градове, и да ће веома дубоко море да промени у
пустињу, и да ће да исуши све његове реке, називајући понором, мислим,
Вавилон, очигледно због мноштва оних који су боравили у њему, и његове

217
Ис 44, 24-28.
218
Ис 45, 1-5.
52

реке народа које су хрлиле одасвуд ка његовој помоћи. Али ћемо даље да
кажемо све што се тиче Кира и да кажемо са јасношћу, преносећи на
пријатан начин у тајинство Христово, све оно што се десило од стране
њега.

6 Кир се родио од мајке Медијанке, ћерке од Астијага 219, цара Медије, и од

свог оца Камбиза220, који је био Персијског порекла, и веома благ у
понашању. Зато су неки од најстаријих назвали Кира мулом и странцем 221,
мислим да је због разлике у роду његове мајке и оца. Јер су Персијанци
били други народ (у односу) на Медијанце. Тако нешто можеш да видиш и
у Христу. Јер се родио од мајке по телу Свете Девице, Који је био као ми
човек по природи, међутим, од Оца који није био као ми, али да то кажемо
тако, био је у потпуности другог рода, и узвишен према природи, и која
превазилази све што је људско. Зато је и говорио Јудејцима који су
мислили да је као ми, и да је рођен као ми: „Ви сте одоздо, Ја Сам
одозго“222. И Кир је постао господар (над) безброј народа, и сваки град га је
прихватао. Такође је узео са собом блага затамњена, сакривена и
необјављена, и ослободио је Израиљ из дугачког ропства. Био је краљ и
Емануил на земљи, и сваки град га је прихватао као Спаситеља и
Избавитеља, и већ је ослобођен, из ропства и ђавољске похлепе, сваки род
који био принуђен и кога су приморавали да поступа под његовим
утицајем. Јер је сишао у ад, и узео је затамњена и сакривена и непозната
блага. „Јер скрши врата бакарна, и полуге гвоздене поломи“ 223. „Да кажеш
сужњима: Изидите, онима који су у мраку: Покажите се!“ 224. Зато је и
раније рекао многострадалном и несавладивом атлети Јову: „Јеси ли
долазио до дубина морских, и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се
отворила врата смртна и врата сена смртнога јеси ли видео?“ 225. Ово ћемо
прочитати као питање, јер реч јасно показује Христове подвиге да бивају
још и у дубинама ада. Јер због овога је Христос умро и васкрсао, да би
постао господар мртвих и живих.

219
Последњи владар Медијанског царства.
220
Камбиз Први је био краљ Аншана.
221
Онај који је другог рода.
222
Јн 8, 23.
223
Пс 106, 16. Ис 45, 2.
224
Ис 49, 9.
225
Јов 38, 16-17.
53

И наравно Кир је раније, дајући новац, заповедио да се обнови

Јерусалимски Храм. Али је и Емануил утемељио Цркву, као заиста свет и
чувени град, који је као други Вавилон једном заувек оборио дрско и
псовачко многобоштво. Такође Бог за Кира каже: „Учиниће све што
желим“226. Али и Спаситељ свих нас је једном рекао мноштву Јудејаца који
су га презрели: „Ви судите по телу“ 227. И негде опет: „Како чујем онако
судим, и суд је Мој праведан, јер не тражим вољу Своју но вољу Оца Који
Ме је послао“228. И опет је Бог рекао Киру: „Позвао сам те Својим
именом“229. И Господ је заиста Емануил, и ако се појавио као човек.
Наравно, све што се тиче Кира десило се према праслици славе Христове,
то ће нас јасно обавестити ово доле, што је речено устима пророка: „Ја Сам
начинио земљу и човека на њој створио, Ја Сам разапео небеса Својим
рукама, и свој њиховој војсци дао заповест. Ја га подигох у правди, и све
путеве његове поравнаћу, он ће сазидати Мој град и робље Моје
отпустиће, не за новце ни за дарове, вели Господ над војскама. Овако вели
Господ: Труд Мисирски и трговина Етиопска и Саваца људи висока раста
доћи ће к теби и бити твоја, за тобом ће пристати, у оковима ће ићи, и теби
ће се клањати, теби ће се молити говорећи: Доиста, Бог је у теби, и нема
другога Бога. Да, Ти си Бог Који се кријеш, Бог Израиљев, Спаситељ. Они ће
се сви постидети и посрамити, отићи ће са срамотом сви колики који граде
ликове“230.

И заиста, Онај Који је створио земљу и човека на њој, Онај Који је украсио
звездама небо, послао нам је праведност, Исуса, да нас бесплатно
ослободи. Пошто, „оправдавши се вером“231, ослободио нас је од окова и
ропства, духовно градећи духовни Јерусалим и утемељавајући Цркву, и
још да буде непоколебљива од врата пакла, и неосвојив од стране
непријатеља. Препознавши Га као Бога по природи, они који су раније
били прелешћени, говоре: „Да, Ти си бог Који се кријеш, Бог Израиљев,
Спаситељ“232. Њему ће се клањати, Њему ће се поклонити: „И да сваки

226
Слободан превод.
227
Јн 8, 15.
228
Јн 5, 30.
229
Слободан превод.
230
Ис 45, 12-16.
231
Рим 5, 1.
232
Ис 45, 15.
54

језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ 233. И неки од
Јудејаца су се усудили да Му се супроставе. Међутим, веома су се
осрамотили и пали, и мењајући своје кретање корачали су назад сагласно
са речима пророка.

Наиме, Кир, Камбизов син, утемељио је храм Божији у Јерусалиму, чинећи

тип Христов. Наравно, да је требао Сам Емануил да га заврши духовно и
умно, то неко може да сазна и са другом сликом. Када је Кир ослободио
Израиљ из Вавилонског ропства, одмах су се показали као водитељи на
неки начин вође народне, Зоровавељ, син Салатилов, из Јудиног племена,
и Исус, Јоседеков син, поглавар свештенички. Њима, када су дошли у
Јерусалим, је гласом пророка Агеја Бог дао заповест да се посвете са
ревношћу делу обнављања Храма. Јер пише следеће: „Друге године цара
Дарија, шестога месеца првога дана, дође реч Господња преко Агеја
пророка Зоровавељу, сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу,
сину Јоседекову, поглавару свештеничкоме, говорећи: Овако вели Господ
над војскама говорећи: Тај народ говори: Још није дошло време, време да
се сазида Дом Господњи. Зато дође реч Господња преко Агеја пророка
говорећи: Је ли вама време да седите у кућама својим обложеним
даскама, а овај је Дом пуст?“234. И после другога опет: „И Господ подиже
дух Зоровавељу, сину Салатилову, управитељу Јудејском, и дух Исусу сину
Јоседекову, поглавару свештеничком, и дух свему остатку народном, те
дођоше и радише у Дому Господа над војскама, Бога Свога“235.

Пази дакле, да се Емануил показује типом и двоструком сликом: Као краљ

у лицу Зоровавеља, који има порекло из племена Јудиног, које се тада
задесило да влада Израиљом, и опет као архијереј, као имењак са Исусом,
поглаварем свештеничким, наравно који се истицао током кретња
приликом повратка у свети град из ропства, наиме опет од Вавилонаца.
Пази како је он велики мајстор и старатељ светог Храма. Дакле, следујући
вером вођу Христа, као краља и првосвештеника, из ђавољске похлепе, и
као из земље иноплеменика, из светске преваре, ушли смо у свети град, то
јест у Цркву прворођених, коју је саградио Сам Христос, духовним
камењем. И ово ће потврдити Павле пишући онима који су искупљени и
233
Флп 2, 11.
234
Аг 1, 1-4.
235
Аг 1, 14.
55

више воле да следе Христове трагове: „У кога се и ви заједно уграђујете у

обиталиште Божије у Духу“236. Међутим, да је слава Цркве узвишенија од
прве и почетне, наравно од храма који је био направљен од камена, то је
проповедао, говорећи опет Агејевим гласом: „Ко је међу вама остао који је
видео овај Дом у првој слави његовој? А какав ви сада видите?“ 237. И после
другог опет: „Моје је сребро и моје је злато, говори Господ над војскама.
Слава ће овога Дома последњега бити већа него онога првога, вели Господ
над војскама, и поставићу мир на овоме месту, говори Господ над
војскама“238.

И наравно без великог труда би неко могао да сакупи оно са којим нам се
даје предтип Христов нашим старима. Међутим, да се не помисли, да се са
много примера премешта наша реч од циља ка коме тежи, одмах
остављајући наш прелазак и ка другоме, говоримо следеће: Савакако ће
нам бити потребно да волимо више једно од ово двоје. Или да одбацимо
једно и изван њих кроз које су оне и настале, одређујући то не као потпуно
погрешне од типова, ако су сматрали да су настали од људи који су били
као ми, наравно ако и обухвата велику терапију, или говорећи да Свети Дух
сваки пут узима наше лице, по нужности ћемо да признамо да се ово
некада преобразило и узело је Киров облик, који спознао Бога. Јер му је
речено: „Премда Ме не знаш“239. Наиме, када би се одбацили они који
чине типове, тада би Арон био сенка, а Зоровавељ, син Салатилов, али и
Исус син Јоседеков, првосвештеник, би били само проста имена.

7 Али мислим, ако су вероватно били убеђени од заједничког ума да

исправно пристану, наравно да је Мелхиседек био човек, који је владао у
граду Салиму, али Павле, који је имао истанчан ум у духовним
размишљањима, за нас га је учинио типом Христовим. Међутим,
противречећи после овога, не говоре ништа мање, да Мелхиседек није био
човек, већ је више био Свети Дух, или нека друга сила одозго и са неба,
која поседује литургијско епископско достојанство. Наиме, тако се чини
како други размишљају, по неопходности праве грешку на два начина, и
привлаче Божију и неописиву природу на начин на који њој одговара, и

236
Еф 2, 22.
237
Аг 2, 3.
238
Аг 2, 8-9.
239
Ис 45, 4.
56

рођену и створену творевину преносе је и уздижу на брбљив начин у

савршену славу. И рећи ћу на који начин. Пише за Мелхиседека, „да је био
свештеник Вишњега Бога“240. Дакле, ако је Свети дух Мелхиседек, тада је
Свети Дух сишао на свештенослужитеље, и има литургијско епископско
достојанство. Певаће химну и ово заједно са светим анђелима
најузвишенијем Богу. Јер је писано: „Благословите Господа све силе
Његове, служитељи Његови творећи вољу Његову“ 241. Јер је очигледно
одасвуд, да свакако онај који свештенослужи за Њега, а не за себе,
свештенослужи за Бога, Који је узвишенији. Даље, ако кажемо да Свети
Дух свештенослужи, на неки начин је нижи од Божанске природе, и
вероватно се налази међу онима који су створени, и поклања се заједно са
нама, и свакако не освећује Самога Себе, јер оно што се освећује је свакако
узвишеније, и не освећује Своју природу. Потом ће се освећивати заједно
са нама. Дакле, како може да буде и Бог, према својој природи, оно што се
освећује? Или се можда сваки свештеник не освећује, али тако улази само
да свештенослужи? „И нико сам себи не присваја ту част“, као што је
написано, „него призван од Бога као и Арон“242. Такође је додао и Апостол
Павле: „Тако и Христос не даде Сам Себи славу да буде Првосвештеник,
него Онај Који Му рече: Син Мој јеси Ти, Ја те данас родих“ 243. Као што на
другом месту говори: „Ти Си свештеник вавек по чину Мелхиседекову“244.

Дакле, треба да знамо, да се ни сам Логос Божији и Очев не би називао да

свештенослужи и да припада чину свештенослужитеља, ако се не сматра
да је постао један од нас, и да је назван „пророком“ 245, али и
„апостолом“246, тако се назвао и свештеником. Јер обличју слуге 247,
приличи оно што је поданичко. А то је ниподаштавање. Јер, онај који има
облик и једнак је са Богом, и поред Кога стоје и сами небески Серафими,
Кога служе хиљаде хиљада анђела, када је понизио Самога Себе, тада се
каже да се показао као свештенослужитељ светих и истинске скиније, тада
је и освећен заједно са нама. Онај Који је био изнад сваке творевине.

240
Слободан превод. Погл. Пс 109, 4.
241
Пс 102, 21.
242
Јев 5, 4.
243
Јев 5, 5. Пс 2, 7.
244
Јев 5, 6. Пс 109, 4.
245
Пнз 18, 15. Дап 3, 22.
246
Јев 3, 1.
247
Флп 2, 7.
57

Пошто каже: „Јер и Онај Који освећује и они који се освећују сви су од
једнога, зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: Објавићу Име
Твоје браћи својој“248. Дакле, Онај Који освећује као Бог, када је постао
човек и боравио међу нама, и као човек постао је наш брат, тада се говори
да се освећује заједно са нама. Наиме, може и да свештенослужи и да се
освећује заједно са нама, домостројем (Свога) тела, и верујући исправно и
беспрекорно, у мере понижења, ово апсолутно прихватамо. Међутим, ако
кажемо, да Свети Дух, Који нигде није претрпео понижење,
свештенослужи, тада ово извлачимо изван славе која одговара Богу, и
онда (Свети Дух) сврставамо у оно што је ниже од Бога, дајући му мере
рођених. Нека нам докажу да је Свети Дух постао човек, и да је према
домостроју претрпео понижење, наравно баш као и Син. Јер је Свето
Тројство једносушно и поклоник, не може нико због овога да да разлог
оваплоћења у које год лице воли. Јер човек није постао Отац, ни Свети Дух,
већ само Син. Тако нас је учило Свето Писмо. Јер преступају истину, и оно
што нема разлог да треба да се понизи, наравно Свети Дух, да Га спусте у
мере кенозе249, ако се заиста убраја међу оне који су посвећени да служе?
Наравно, јер је свештеник био Мелхиседек, али према почасти, каже, од
Сина, као праслика Његовог свештенства, које ће узети током времена,
уобличавајући у свештеника од Самога Себе Свети Дух. Дакле, рећи ћу, да
је Свети Дух занемарио почаст и љубав према Сину, и мало се старао о овој
теми? И како није било глупо да у то верујемо и да то говоримо? Јер
Утешитељ, то јест Свети Дух, прославља Сина, и говори за Њега: „Он ће
Мене прославити“250. Дакле, то да није желео да Га поштује, и наравно не
престано, зато вероватно не би постојао Арон? Јер то исто није постао Кир,
онај који је постао господар Персијанаца и Медијанаца, такође и Исус,
Јоседеков син, и наравно Зоровављељ, син Салатилов, из племена Јудиног,
или и Мојсије, коме је негде речено да ће се у њему показати
посредништво Христово, „Пророка ћу им подигнути између браће њихове,
као што си ти, и метнућу речи Своје у уста његова, и казиваће им све што
му заповедим“251? Зашто ово није био Исус син Навинов, војсковођа који је
наследио Мојсија, који је повео Израилце да пређу Јордан, и наметнуо им

248
Јев 2, 11-12.
249
Кеноза је стање унижења које Син Божији прихвата у Своме Оваплоћењу.
250
Јн 16, 14.
251
Пнз 18, 18. Дап 3, 22.
58

је обрезање каменим ножевима, и увео их је у обећану земљу? Или можда

нисмо крштени у име Христово, обрезање које није учињено руком (већ)
Духом Светим, и постали смо наследници Царства Небеског? И како ово
није очигледно? Даље, или ћемо прихватити да Свети Дух увек узима
облик сваког од оних који су наведени, да би поштовали Сина, или ће бити
истинита реч, да се Свети Дух разуме да ће се постарати мало од онога што
је потребно. Јер је дошао код неких старијих и да се преобразио као тип и
подобје Сина, далеко од нас оваква бесмислица расуђивања. Мелхиседек
је био човек, не Свети Дух.

8 Међутим, да не може да се схвати сила света и литургичка, као што су

неки сматрали да је добро да верују, потом, сабирајући логичка
закључивања, да покажемо доказ истине. Јер некима је била некако таква
и мудра реч, као што су они сами мислили. Пошто, кажу, да је било
написано за Мелхиседека, „без оца, без матере, без родослова“ 252, и
благосоловио је Авраама, и ако је био тако велики, а „ван свакога је спора
да већи благосиља мањег“253, не треба да се разуме као што ми разумемо,
већ треба да буде као према природи анђела, то јест једна од узвишених и
литургијских сила, поштована и прослављена. Међутим ја, (моји) вољени,
ја сам се веома двоумио, да је њихов начин поштовања према чудесном
Аврааму, удаљило их је од његовог надахнућа које је корисно и
неопходно, заведен од онога што је неопходно у проналажењу
размишљања о истини. Јер, указивајући нам на Мелхиседека, као
подобје254 и тип Емануилов, не теже квалитету ствари, нити истражују
начин свештенства, већ више истражују природу оних који се мешају у то.
Јер шта би могло да их растужи, неко би их питао оправдано, да се
благослови Авраам од Мелхиседека као од човека, и ако није био
узвишенији од њега? Јер се у њима не истражује њихова природа, већ
смисао оних који чине, и предистачињу се речи истине узвишеније од
сенки загонетки.

Наравно, веома је неразумно да се не изводе сагласно са оним што се

саопштава сенкама, већ да иду ка природи оних, који се стављају између,
то ћеш да научиш из следећег: Арон, који је надређени и предводник
252
Јев 7, 3.
253
Јев 7, 7.
254
Човек је створен по лику и подобју Божијем.
59

Свете Скиније, био је изабран и овенчан најузвишенијим почастима

свештенства. Дакле, како се освештао? Нису ли клали овна, и његовом
крвљу помазивали крајеве његовог десног увета, али и руке и ноге, и на
овај начин је био савршен да свештенослужи? Али, пријатељи моји, рекао
бих им, ако се добро оних који освећују и који се освећују налази у њиховој
природи, и не достижу до лепоте истине, више типом и сенком, тада како
се више благосиља од нижег? Шта је то узвишено у овоме, нека нам они
кажу. Можда треба да поставимо Арона и после овна? Ово што је логично
постиже усавршавање животињом без разума. Рећи ћемо да је са крвљу
оваца освећен изабрани у свештенству, и пепељаста јуница освећује
кропећи оне који су безбожни, да им очисти тело. Шта значи ова пракса?
Каква је дубина значења? Типови и слике су оно што се дешава, и да то
кажемо тако, они су праслика освећења Христовог. И тип се налази у
стварима, а не у природи оних који освећују или који се освећују. Јер, као
што сам раније рекао, узвишеније се благосиља од нижег, јер човекова
природа је узвишенија од оне јунице и овна.

Дакле, нека не црвене од срамоте, ако, упркос томе што је Авраам много
узвишенији од Мелхиседека, јер се говори да је он благосиљан од стране
њега. Јер је тип онај који побеђује, а не природа онога која благосиља. И
двоумим се где су га показали према подобју и типу Сина, говорећи да је
као анђео, без мајке и оца, наравно и ако на неки начин Христос води
порекло од два рода. Јер је Његова мајка на земљи била Света Девица,
Његов Отац је био и јесте Бог на небу. И мислим да требају слике да буду
сличне оригиналима. И пошто чудесни Павле каже да, „(Мелхиседеку)
нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка“ 255, управо зато
одлучно тврде и говоре, да је у њему постојала и сила разумна и
свештеничка, не разумејући, да им промачиње нешто од неопходних
(ствари). Јер ништа од онога што је рођено, није без временског почетка,
већ, јер генерално је нешто дошло у постојање, оно има почетак живота и
дана. Тада који је био циљ блаженог Павла да ово каже? Или зашто је
показао Мелхиседека као тип и подобје Христово 256? Удаљавамо наш ум
од непромишљених значења, дакле даље, даље ћемо да размишљамо и
да говоримо онолико колико нам је потребно.

255
Јев 7, 3.
256
Исто
60

9 Пошто је Павле био веома добар познавалац закона, не говори Јудејцима

простим појмовима, већ Мојсијевим текстовима, пред којима је било
природно да се повуку, а да то ни не желе они који су желели да ратују са
истином. Дакле, прихвата Мелхиседека према подобју тада и типу
Христовом, и пошто је говорио, „цар праведности“, али и „мира“ 257. Јер
мислим да ово одговара само Њему, Емануилу, на неки мистичан начин.
Јер се показао за оне на земљи као вођа праведности и мира, и „постигли
смо оправдање са Њиме“258, одбацујући тежину греха. Али смо стекли и
мир са Оцем и Богом, који посредује и одваја нас, јер смо опрали
нечистоћу свог понашања, и на неки начин смо се сјединили са Њиме кроз
Духа Светога. Зато каже: „А ко се сједини са Господом, један је дух са
Њиме“259. Наравно Мелхи, сагласно са грчким језиком, значи „цар“, и
седек „праведност“. И може неко да види Мелхиседека, да је самим
својим именом стекао, сагласно са значењем онога што означава, „цар
праведности“, и са титулом цара Салима, „цар мира“ 260. Примењује ово
чудесни Павле на Христа, због јасне и очигледне сличности Мелхиседека
са Њиме, и прихвата симбол свештенства изнад закона, то да благосиља
Авраама, и да му нуди вино и хлебове. Јер се не блаосиљамо на други
начин од стране Христа, великог и истинитог свештеника. И бивамо
благосиљани, сагласно са чудесним Авраамом, јер ћемо ратовати свом
својојом снагом са господарима овога света, и показаћемо се узвишенији
од руке непријатеља, и нећемо се уплашити ничега овоземаљског, и
сматрајући више духовно богаство као дарове Божије, као славно дељење
које никад не вене, небеских благодати. Дакле размисли, када је Авраам
победио и када се вратио из велике победе против краљева, као што је
написано261, али наравно није тражио да узме нешто од господара Содоме,
као своје добро, благословио га је Мелхиседек. Јер је господар
Содомљана, пошто је Авраам победио, рекао: „Дај мени људе а благо
узми себи“, а онај, који није ни мислио да узме ишта од њега, рекао је:
„Дижем руку своју ка Господу Богу Вишњему, чије је небо и земља,
заклињући се: Ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је

257
Слободан превод.
258
Слободан превод. Погл. Рим 5, 1.
259
1 Кор 6, 17.
260
Слободан превод.
261
Пос 14, 17.
61

твоје, да не речеш: Ја сам обогатио Авраама“ 262. Јер светитељи имају

обичај да се не радују светском богатству.

Наиме, победили смо видљиве и невидљиве непријатеље, а да нисмо

прихватили ништа од света, већ више поштујући небеско богатство,
бивамо благословени кроз Христа, Цара мира. И бивамо благосиљани,
прихватајући као дар човекољубља неба и живота (свете) тајне. Ућутаћу
сада ако мислите, али бивамо благосиљани од Христа, и Његовим
посредништвом за нас пред Оцем. Јер је Мелхиседек благословио
Авраама, говорећи следеће: „И благослован да је Бог Вишњи, Који
предаде непријатеље твоје у руке твоје!“ 263, а Господ Наш Исус Христос,
покајничка жртва свих нас, каже: „Оче свети, сачувај их у име Твоје“ 264. Јер
им од тумачења имена отима оно што је корисно, да би учинио предтип
Христов. Али је и самим начином свештенства показао са јасношћу да би
показао свештенство. Јер каже: „Мелхиседек, изнесе хлеб и вино“ 265.
Међутим, да је Мелхиседек био без оца или мајке, то јест да је био без
порекла, и да није имао почетак дана, нити краја живота, то Свето Писмо
нигде не наводи. Јер могао би можда да каже неко, да нас је преварио
Божанствени Павле. Не говоримо, да није рођен: Јер говори истину.
Међутим, то више прихвата мистагог и велики зналац, подижући на тип
славе Емануилове, и причање о Божијем домостроју за овај циљ. Јер
Богонадахнуто Свето Писмо наводи само да је Мелхиседек био свештеник,
али не говори ког је рода, или од ког оца или које мајке је рођен, али ни са
колико година је умро, нити налазимо да додаје каква наследства
свештенства је имао. Проповедање нама са толико података указује на
неки начин вечног и без почетног Христа, сагласно са Киме се подразумева
Бог, и без почетног што се тиче квалитета, то јест времена. Пошто је Он
Створитељ векова. Али указује заједно са овим и бескрајно свештенство.
„Јер“, каже блажени Павле, за Мелхиседека, да „нити му дани имају
почетка нити му живот има свршетка, а као сличан Сину Божијем остаје
свештеник без престанка“266. Дакле, изгледа да је опет размишљао о

262
Пос 14, 21-23.
263
Пос 14, 20.
264
Јн 17, 11.
265
Пос 14, 18. Јев 7, 1-2.
266
Јев 7, 3.
62

нечему другом паметном, и наравно шта је то, покушаћу да то кажем

колико ми је могуће.

10 Супростављали су се Јудејци проповедима о Христу, и усудили су се на

неки начин да исмевају учења апостола, показујући две ствари: Прва, да је
немогуће да поставе у неделање заповест која је дата њиховим оцима
гласом премудрог Мојсија, и да се крши закон са једним различитим
начином живота, који ништа не препознаје од раније, и неочекивано се
уводи. И друга, одлучно су тврдили да не треба слава свештенства да се
даје на дар изван изабраног племена, то јест Левитског племена. Јер Бог
увек прогони, из свештенослужења у храму, оне који му не припадају, и
одређује крајње казне због ове неправде. Дакле, Апостол Павле се бори,
бивајући познавалац закона, и покушава да се информише и од онога што
је логично, и наравно и од самог Богоносног Светог Писма, да је оно
предвидело и новотарије закона и премештај самог свештенства, и објава
сваког од њих да се ово двоје показало од раније типовима. Дакле,
прихвата Мелхиседека који није био из Левитског племена, и показује се
да је свештеник Вишњега Бога, и приноси хлебове и вино, и рекао је за
њега следеће: „Но погледајте колико је велики овај коме је и сам патријарх
Авраам дао десетак од пробраног плена. И док синови Левијеви примајући
свештенство имају заповест да узимају по закону десетак од народа, то
јест од браће своје, и ако су произишли из бедера Авраамових. Дотле овај
који није од њиховог рода, узе десетак од Авраама, и њега, који је имао
обећање, је благословио. А ван сваког је спора да већи благосиља
мањега“267.

Међутим, Мелхиседекова надмоћност није се налазила у његовој

природи, већ говоримо да се налазила у начину свештенства, а да се није
порицао праотац Авраам, насупрот томе додељује му преимућство, са
оним што је знао да поштује, и са приносима десетка. Јер они који имају
порекло од крви Левијеве узимају десетак од народа, и ако су њихова
браћа, а онај који нема порекло од њиховог рода, то јест Мелхиседек (јер
није имао порекло из Левитског племена), узео је десетак од плена и
благословио је Авраама. И наравно тип се налази у овоме. Међутим,
Христос на кога се указује сенкама, и ако није припадао роду оних који су

267
Јев 7, 4-7.
63

били у чину да свештенослуже, (јер је имао порекло из Јудиног племена,

за које Мојсије ништа није рекао о свештеницима), узео је десетак од
Левијевих потомака, то јест свештенство сагласно са законом. Такође је
поново узео десетак са Мелхиседеком, касније са Ароном. Јер је узео
десетак и онај од Левијевих потомака, јер је чинио праслику свештенства
Христовог, као што смо већ раније рекли.

11 Дакле, показало се са Мелхиседеком, да ће се једном пренети

достојанство свештенства од племена које је свештенослужило сагласно са
законом, и наравно да ће се показати други начин, и закон
свештенослужења. Пошто је била неопходност на неки начин да се
пренесе и на... (страна 147 није лепо скенирана, постоји превод само на
старо грчком).

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч трећа
О Аврааму и обећању за Исака, и да ће се кроз њих учинити праслика
тајинства вере.

1 Богонадахнути Павле пише, да је Христос постао Првосвештеник и

Посланик нашег исповедања268, и потврдио нам је са јасношћу да доносећи
нам неупоредиво узвишенију и кориснију од старе Мојсијеве заповести,
наиме јевнађељску, постао је гарант узвишеног завета. И Његова реч је
истинита, јер је закон изазвао гнев и једноставно је показао грех, а наше
оправдање нам даје благодат кроз Нашег Спаситеља. Јер као што негде
Сам каже, није дошао да суди свету, већ да се свет кроз Њега спасе 269.

268
Јев 3, 1.
269
Јн 12, 47.
64

Дакле, и ако је могуће да по телу није рођен од Левитског племена, бива и

јесте Првосвештеник у векове (векова), сагласно по чину свештенства
Мелхиседековом, то нам је показала реч колико је требало. Наиме,
тајинство оправдања вером има застарело објављивање због законског
обрезивања и да је од раније указивано Израелцима на тип, за то да не
могу никада да се спасу на други начин, већ само кроз Христа, који
оправдава безбожника и опрашта грехове. И заједно са овим, да ће
постати наследници Божији, и да ће се уврстити међу истинском децом
потомци обећања које је дато блаженом Аврааму за Исака, даље ћемо
говорити о овоме, узимајући то из Светог Писма, и анализирајући веру
сваке књиге са истанчаношћу и детаљним испитивањем.

2 Пише у посланици Римљанима најсвештенији Павле: „Шта ћемо, дакле,

рећи за Авраама, оца нашега, да је постигао по телу? Јер ако се Авраам
делима оправда, има хвалу, али не пред Богом. Јер шта каже Писмо? И
верова Авраам Богу и томе се урачуна у праведност. А ономе који ради, не
рачуна се плата по милости него по дугу. Ономе пак који не ради, а верује
у Онога Који оправдава грешника, рачуна се вера његова у праведност. Као
што и Давид говори да је блажен онај човек коме Бог урачунава
праведност без дела. Блажени су они којима се опростише безакоња и
којима се покрише греси. Блажен је човек коме Господ не урачуна грех.
Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезање или и на
необрезање? Јер говоримо да се Аврааму урачуна вера у праведност. Како
му се, дакле, урачуна? Кад је био у обрезању или необрезању? Не у
обрезању, него у необрезању. И прими знак обрезања, печат праведности
вере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који верују у
необрезању, да се и њима урачуна у праведност. И да би био отац
обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по
стопама вере оца нашега Авраама коју имаше у необрезању“ 270. И осим
овога чини слабијом своје истраживање тајинства. И тако каже: „Јер
обећање Аврааму или семену његовом да он буде наследник света не би
законом него праведношћу вере. Јер ако су наследници они који су од
закона, узалудна је вера и пропаде обећање. Јер закон ствара гнев, а где
нема закона, нема ни преступа. Зато је од вере, да буде по благодати, да
обећање буде сигурно, свему потомству, не само ономе које је од закона,
270
Рим 4, 1-12.
65

него које је од вере Авраама, који је отац свима нама. Као што је написано:
Јер Сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме поверова,
који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће“271.

Чујеш ли да непрестано потврђује и говори, не опрезно, да благодат која је

оправдала Авраама није дата када је имао обрезање, већ више када је био
необрезан, и такође наследници благодати Божије постају они који желе
да опонашају трагове вере коју је имао Авраам када је био необрезан, и
свакако не они који су навикли да буду племенити за сенку која је служена
кроз Мојсија, и бивају поносни, да имају телесног оца Авраама, који је
назван, „отац многим народима“272, и ако је Израил један народ, и ако се
још простирао на безбројно мноштво, да је постао отац оних који су
поверовали, који су, као што каже реч, сабрани из сваког града и земље, и
постали су једно тело са Христом, и називају се као духовно братство.
Наравно, јер су Јудејци рођени од Авраама, међутим сви потомци
Израиља, нису они Израиљ, ни то да су семе Авраамово, сви су и деца
Авраамова, али ће више постати његова деца вера оних који су
необрезани и показују исту веру са њим. Јер је дато обећање и дата је
благодат која је оправдала Авраама а још није имао обрезање, и
вероватно је био необрезан, сагласно са вером Светог Писма.

3 Међутим, да се дар оправдања вером не даје само Аврааму, и ако је

обећање дато само њему, али је предато на неки начин и свима онима
који су поверовали, уверава нас опет најмудрији Павле, са ониме што сам
претходно рекао: „А не би писано само за њега (Авраама) да му је
урачунато, него и за нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога Који
васкрсе Исусуа Христа Господа нашега из мртвих, Који би предан за грехе
наше и устаде за оправдање наше“273. Благодат која нас оправдава је
небеско гостољубље и дар небеске благости, и могли би да се уброје у
децу Авраамову не свакако они који су рођени од њега по телу, већ они
који су стекли као богатство једнообразности са Њиме, и осећајући да су
браћа, верују у Нашег Господа Исуса Христа, и они ће бити наследници
благодати Божије, јер се удаљио (страна 155 и 157 нису јасно скениране и
зато се не могу превести и прелазимо на страницу 159).
271
Рим 4, 13-17.
272
Рим 4, 18.
273
Рим 4, 23-25.
66

„(Авраам) рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја? И

рече му: Принеси Ми јуницу од три године и козу од три године и овна од
три године и грлицу и голупче. И он узе све то, и расече на поле, и метну
све поле једну према другој, али не расече птица. А птице слетаху на те
мртве животиње, а Авраам их одгоњаше. А кад Сунце беше на заходу,
ухвати Авраама тврд сан, и гле, и страх и мрак велики обузега. И Господ
рече Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој,
па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година. Али ћу судити
и народу којему ће служити, а после ће они изаћи са великим благом. А ти
ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости. А
они ће се у четвртом кољену вратити овамо, јер гресима Аморејским још
није крај. А кад се Сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и
пламен огњени пролажаше, између оних делова“ 274. Али шта на крају
крајева значи ово што се десило, размишљаће онај који воли да учи, и
посматраће начин полагања заклетве, говорећи, шта желе да објаве
животиње расечене на пола, летење птица и напад одозго на месо, такође
шта значи то да је Авраам седео тамо близу, и пламен огњени који се
пробијао кроз те животиње раздвојене на пола. Дакле, то ћемо да
растумачимо.

4 Огњени пламенови посред животиња расечених на пола, свакако

испуњавају неопходност за заклетвом за Халдејце, и било је као да вичу на
неки начин оним што се тако дешавало: Међутим, да не буде ово. Наиме,
да је Авраам био Халдејац према роду, и тек недавно је отишао из своје
земље, владар свих према домостроју заповедио је да се изврши оно што
су имали обичај да чине код заклетви, склапајући на мудар начин са
жртвеним животињама тајинство Христово. И пошто су те на пола
пресечене животиње раширене по земљи, као да је требао Бог да прође
између њих, каже да, „А птице слетаху на те мртве животиње, а Авраам их
одгоњаше“. Дакле, пошто је преживео, чувао их је, да се не деси нека
штета, и да не постану храна нечистих птица оних које су принели за
нужност заклињања. И приликом заласка Сунца, каже: „Ухвати Авраама
тврд сан, и гле, страх и мрак велики обузе га“ 275. И који би могао да буде
разлог овога, то ћу протумачити колико је могуће. Постојао је обичај код

274
Пос 15, 8-17.
275
Пос 15, 12.
67

Халдејаца, и добро предубеђење и потпуно непроменљиво, да истражују

са сваком појединошћу летење птица. Дакле, дозволио је према
домостроју Бог свих, од онога што је знао и био је некима обичај да сазнају
оно што треба да се деси. Дакле, када су птице пале са жестином на
животиње расечене на пола, поплашио их је Богонадахнути Авраам,
размишљајући где и коме ће се десити овај знак. Јер је мислио да је лоше
и не равнодушно, да лете ове најгадније птице изнад жртвених
(животиња). Јер увек оне (птице) које имају обичај да једу тела сматрају се
нечистима. Међутим, и када се уплашио и за своју главу, можда га случајно
нападну у томе, ослободио га је из агоније због овога. Јер каже: „(Неће
доћи на тебе оно што сумњаш)276, знај зацело да ће семе твоје бити
дошљаци у земљи туђој“277. И наравно биће много оних који ће желети да
ти учине зло, знак од којих су биле птице, које су напале оне жртве расуте
(по земљи). Међутим, пошто те растуже мало, биће кажњени. „А ти ћеш
отићи ка оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости“278.

После каже, када је Сунце пришло свом заласку: „Пећ се димњаше, и

пламен огњени пролажаше између оних делова“ 279. Са огњем се опет
симболизује Бог, Који према обичајима Халдејаца потврђује заклетву. Јер и
Божанствени Павле овај догађај прихвата као потврђивање заклетве, и
каже: „Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већег да се
закуне, закле се Самим Собом. Говорећи: Заиста ћу те богато благословити
и обилно те умножити. И тако Авраам стрпљиво чекајући дочека обећање.
Јер се људи заклињу већима од себе, и сваком њиховом препирању
завршетак је заклетва као јемство. Зато и Бог, желећи да наследницима
обећа што поузданије покаже неизменивост Своје одлуке, послужи се
заклетвом, да би смо у двема непоколебљивим стварима, у којима је
немогуће да Бог превари, имали моћну утеху ми који смо прибегли да се
држимо наде која је пред нама“280.

5 На веома много попустљив начин Бог је дао заклето обећање, и ако није
знао да лаже, као што пише Богонадахнути Павле, да би „имали моћну

276
Слободан превод.
277
Пос 15, 13. Дап 7, 6.
278
Пос 15, 15.
279
Пос 15, 17.
280
Јев 6, 13-18.
68

утеху ми који смо прибегли да се држимо наде која је пред нама“ 281.
Дакле, (вратићу опет мало назад реч), наиме Агара је још била трудна са
Исмаилом, а Сара је негодовала, очигледно не подносећи понос своје
робиње и њене (подигнуте) обрве пуне дрскости. После је избацила из
куће и наређује јој да иде где год жели, имајући пристанак да учини ово и
од онога са којим је живела заједно у кући, то јест Авраама 282. Међутим,
као што каже Свето Писмо, „Али анђео Господњи нађе је код студенца у
пустињи, код студенца на путу у Сур. И рече јој: Агаро, робињо Сарина,
откуда идеш, куда ли идеш? А она рече: Бежим од Саре госпође своје. А
Анђео јој Господњи рече: Врати се госпођи својој и покори јој се“ 283. И
Агара се тада вратила назад, и ушла је под јарам ропства. Међутим, Бог је
већ донео закон Аврааму о обрезању, говорећи: „Ти пак држи завет Мој,
ти и семе твоје након тебе од колена до колена. А ово је завет Мој између
Мене и вас и семена твога након тебе, који ћете држати: Да се обрезује
између вас све мушкиње. А обрезиваћете окрајак тела свога, да буде знак
завета између Мене и вас. Свако мушко дете кад му буде осам дана да се
обрезује од колена до колена, родило се у кући или било купљено за
новце од којих год странаца, које не буде од семена твога. Да се обрезује
које се роди у кући твојој и које се купи за новце твоје, тако ће бити завет
Мој на телу вашем завет вечни. А необрезано мушко, којему се не обреже
окрајак тела његова, да се истреби из народа свога, јер поквари завет
Мој“284.

Јер је било неопходно да обрезани буду послушни законима, наравно

Богонадахнути Авраам са свом својом породицом. Али заједно и са
другима обрезао је и Исмаила. Међутим, родио се у међувремену и син од
слободне, то јест Исак. И шта се десило после овога? Није био више
подношљив изван капија куће ванбрачни син Исмаил, који је можда
уживао исту почаст заједно са Исаком. Јер каже: „И Сара виде сина Агаре
Мисирке, која га роди Аврааму, где се подсмева“ 285. У наставку одлази
уплакана, као што је природно, Аврааму и каже му: „Отерај ову робињу са
сином њезиним, јер син ове робиње неће бити наследник са мојим сином,

281
Јев 6, 18.
282
Пос 16, 1-6.
283
Пос 16, 7-9.
284
Пос 17, 9-14.
285
Пос 21, 9.
69

са Исаком. А то Аврааму би врло криво због сина његова. Али Бог рече
Аврааму: Немој да ти је криво због детета и због робиње твоје. Што ти је
год казала Сара, послушај, јер ће ти се у Исаку семе прозвати. Али ћу и од
сина робиње учинити народ, јер је твоје семе. И Авраам устав ујутру рано,
узе хлеба и мјешину воде, и даде Агари метнувши јој на леђа, и дете и
отпусти је. А она отишавши луташе по пустињи Вирсавској. А кад неста
воде у мјешини, она баци дете под једно дрво, па отиде колико се може
стрелом добацити и седе према њему, јер говораше: Да не гледам како ће
умрети дете. И седећи према њему, стаде иза гласа плакати. А Бог чу глас
детињи, и анђео Божији викну са неба Агару и рече јој: Што ти је Агаро? Не
бој се, јер Бог чу глас детињи оданде где је. Устани, дигни дете и узми га у
наручје, јер ће од њега учинити велики народ. И Бог јој отвори очи, те
угледа студенац, и отишавши напуни мјешину воде и напоји дете. И Бог
беше са дететом и те одрасте“286. Наиме, Богонадахнути Авраам, поражен
од закона љубави према деци, прихватио је Исмаила, међутим, када му је
Божанска заповест показала, да треба да се посвети само Исаку, јер је
само њему дато обећање, избацио је Агару, и наредио јој је да оде заједно
са дететом из породице свог господара, објављујући тако овај тип закона
већ од тада тајинство Христово.

6 Да учинимо по нужности преглед речи од почетка. Јер веома у кратко би

неко могао да види са овим довде, да оно што се тиче Христа је старије од
свега онога што се наводи у закону, и оправдање кроз веру је старије од
телесног обрезања. Јер је обрезање дато Аврааму, као знак вере коју је
показао пре обрезања, сагласно са речима најмудријег Павла. Дакле,
блажени Авраам је негодовао, јер није постао отац слободног детета, и ако
је имао сина од Египћанке, то јест од Агаре, био је веома тужан, сматрао је
да је то исто немање деце са ванбрачним и неслободним потомком.
Међутим, када је добио обећања о законском детету, наиме Исаку, и јасно
је чуо, да ће са њиме да постане отац безброј и небројаних народа,
верујући постигао је оправдање. И постао би господар земље коју му је
показао Бог, Који му је рекао: „И даћу теби земљу“ 287, преклињао је да
сазна, говорећи: „Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити
моја?“288. Зато му је Бог заповедио да узме оно што је пресекао на двоје,
286
Пос 21, 10-20.
287
Пос 17, 8.
288
Пос 15, 8.
70

наиме јуне од три године, то исто и козу и овна и грлицу и голуба. Ове
четвороножне животиње Авраам их је исекао на двоје, и поставио их је
једно преко пута другог, то јест у одређеном редоследу, а птице није
исекао. И када је Сунце долазило до свог заласка, Бог је огњем пролазио
између оних животиња пресечених на двоје. Дакле, какво би духовно
тумачење могли да дамо овоме, то ћемо рећи колико нам је могуће.

7 По телу Израил је био на неки начин први син Бога свих. Јер каже:
„Израиљ је син Мој, првенац Мој“289, али као да је ослобођен од жене
робиње и од Египта. Међутим, Бог (природа која је волела слободу и
законитост), није га сматрало достојним да га уврсти међу своју децу ни на
који начин, већ је тражио народ који ће Му се допасти, наиме оног са
вером у Њега у обећање за Христа, који су постали очеви многих народа,
они који су око чудесног Авраама. Јер су наследили славу због тога, а не
због тога што су били потомци Израиља, већа зато што су имали порекло
од незнабожаца који су се спасили вером. И то ће потврдити Павле, који
пише: „Јер обећање Аврааму или семену његову да он буде наследник
света не би законом, него праведношћу вере“ 290. Јер називамо Аврама
нашим оцем, који смо поверовали, и ако смо необрезани, и оправдани
смо од Бога баш као и Авраам. Међутим, то Божанско тајинство ће нам
разјаснити Павле, који је веома велики познавалац закона. Јер пише
Галаћанима прекоревајући их, зато што су се на неки начин вратили назад,
после усавршавања Христом: „Кажите ми, ви који хоћете под законом да
будете, зар не слушате закон? Јер је написано да Авраам сина имаде,
једног од робиње, а једног од слободне. Али онај од робиње, по телу се
роди: А овај од слободне, по обећању. А то је речено са другим значењем:
Јер су оне два завета, један од горе Синаја, који рађа за робовање, а то је
Агара. Јер Агара је гора Синај у Арабији, и одговара садашњем Јерусалиму,
а он робује са децом својом. А горњи Јерусалим је слободан, и мати је
свима нама. Јер је написано: Развесели се, нероткињо, која не рађаш,
кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја, јер остављена има много
више деце него она која има мужа291. А ми смо, браћо, по Исаку деца
обећања. Но као што тада онај по телу рођени гоњаше рођеног по духу,
тако и сада. Али шта Писмо говори? Истерај робињу и сина њезина, јер син
289
Изл 4, 22.
290
Рим 4, 13.
291
Ис 54, 1.
71

робињин неће наследити са сином слободне. Тако, браћо, нисмо деца

робиње него слободне“292. „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос
ослободи, и недајте се опет у јарам ропства ухватити“293.

Разумеш ли дакле, да Агару и Сару јасно назива сликама двају завета, и

упоређује робињу са мајком Јудејаца, то јест са земаљским Јерусалимом,
јер остаје приљубљена законима ропства, и не истиче се због свог
слободног духа, наиме прва и слободна, наиме Сара, која се управо због
овога преводи као „господарица“, јер чини праслику узвишеног и небеског
Јерусалима, јасно потврђује, да је постала мајка оних који су оправдани
вером, и призвани су призивом Божијим, да би постали деца Авраамова.
Зато каже: „А ми смо, браћо, по Исаку деца обећања“ 294. И заиста смо
ослобођени од стране Христа, кроз Кога и са Којим примајући као
богатство Божански и небески Свети Дух, сврстани смо у децу Божију, и
вичемо, „Ава, Оче!“295, и постали смо наследници добара која је Бог обећао
светима и на неки начин се заклео Самим Собом. Наравно уместо
заклетве, користио се Син Очев, то јест тајинство које се тиче Њега. Јер
Отац има обичај да се заклиње Сину као Својом снагом која јесте, и ово
значи да се заклиње Самом Себи. Јер Син није (неко) други поред Њега,
наиме, према суштини и истоветности Божанства. Наравно, Богоносни
Мојсије, када нам је показао Бога да се заклиње, показао га је да говори, и
наравно веома јасно, „Подићи ћу Своју руку на небо, и заклећу се десном
руком“296. Наравно десна рука Божија и Очева је Син, са Којим на неки
начин хвата све и ради на начин који је потребан Богу, и зове оно што не
постоји у постојање, и оно што већ постоји, њима даје благостање. Да би
се тајинство Нашег Спаситеља искористило, као неопоходна заклетва која
потврђује наследницима да поверују у обећање. И указивало се на Христа
као са типом са јунетом и козом и овнетом и са двоје птица, наиме
грлицом и голубицом. И какво је значење ове речи, то ћу проповедати
колико ми је могуће.

8 Дакле, час због велике Његове силе и несавладиве Његове снаге,

наравно да (снага) која одговара Богу, упоређује се са телетом, час опет
292
Гал 4, 21-31.
293
Гал 5, 1.
294
Гал 4, 28. Рим 9, 8.
295
Рим 8, 15.
296
Слободан превод. Срп. прев: „Ја подижем ка небу руку Своју и кажем: Ја Сам жив довека“.
72

због Његове људске природе и то да се потчинио закону назива се јунетом.

Јер женски род увек следи и на заосталијем је месту у односу на мушки
пол, који је вођа и претходи. Јер се Син налази изнад сваке творевине са
неупоредивим преимућством природе и славе створених (ствари), имајући
најузвишенији корен, то јест Оца и Бога свих. Пошто је постао као ми
подредио се закону који је претходио. Зато је и рекао: „Нисам дошао да
укинем, него да испуним“297. Међутим, то ћемо дати мерама унижења, ако
желимо да верујемо исправно. Зато се Христос карактерише као јуне,
замењујући лице Мојсијево, то јест закона који је одређен од њега.
Међутим, упоређује се и са козом. Из ког разлога? Јер је принео Самога
Себе на жртву ради наших грехова, сагласно са Светим Писмом. И сагласно
са законом жртва за грехове је био јарац. Међутим, упоређује се и са
овном, јер је предводник разумних стада. Јер је један наш вођа Христос. И
наравно ми смо народ Твога пашњака и оваца Твоје руке, сагласно са оним
што је написано298. Међутим, пошто је постао сличан у свему са својом
браћом, то јест са нама, унижавајући Самога Себе, карактерише се као
ован и сматра се вођом. Јер су овнови увек вође стада. Дакле, Он Сам је
јуне, јер је постављен под законом, али и коза, као жртвена животиња
ради греха, и још као ован, као вођа, чије трагове треба да следимо ми
који смо Га прихватили и журимо да будемо одведени, „у добар тор и по
обилатој паши (ће) пасти“299, сагласно са речима пророка, и καταλυσουμε
(зауставићемо се) у освештаним двориштима. Јер нас насељава на небеска
места боравка, јер је Он Сам ован и Првосвештеник, и као један од нас под
законом, и изнад закона, Он је као Бог, оправдање свих, и ако „би метнут
међу злочинце“300, и поднео је клање ради нас. Међутим, узима опет
облик грлице и голуба, јер је Он јединствена духовна и најпричљивија
грлица, заиста она речита птица која је дошла одозго и са неба, која је
јеванђељским проповедима опчинила васељену, којој је викала невеста,
Црква незнабожаца: „Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој, јер је
глас твој сладак и лице твоје красно“301. Он Сам је једноставна и незлобива
и без лукавства голубица. Јер као што пише, „нити се нађе превара у

297
Мт 5, 17.
298
Пс 78, 13.
299
Јез 34, 14.
300
Ис 53, 12.
301
Пнп 2, 14.
73

устима Његовим“302. Јуница је била од три године, али и друге животиње,

јер је Господ свесавршен. Наиме, годиште животиња је показало на неки
симболички начин савршенство Јединородног према Божанству. Наравно,
животиње су раскомадане (јер каже да су преполовљене на два дела),
наиме само су две птице остале не пресечене на пола.

Из ког разлога? Наиме, Јединородни Логос Божији је постао тело, на неки

начин се поделио, и реч о Њему се развија код два значења. Час
размишљамо о Божанском и мистичном Његовом рођењу од Оца, и час
опет проповедамо тајинство Његовог оваплоћења, развијајући и
распростирући на неки начин дубину домостроја да би то сазнали они који
то не знају. Али и ако је реч о Њему на неки начин постала дупла, међутим
Он свакако остаје један, и не дели се на двоје, после Његовог сједињења
са телом. Нити се сече на два сина, јер је Христос један и нераздвојив. И
јасан тип овога би могао да буде то да се птице нису поделиле на двоје, јер
каже: „Птице се нису расекле на двоје“303. И наравно са телетом, али и са
козом и овном, саопштава се да има порекло са земље као човек, али се
такође схвата као да происходи и са неба и одозго, јер је Бог, (наиме) са
птицама. Наравно да, и ако је поднео смрт ради нас Својом вољом,
„Његово тело није спознало исквареност“304, као што пише, и да сагласно
са речима Псалмопојца, „Неће успети непријатељ над Њим, и син
безакоња неће успети да Га злоставља“ 305, и то показује, и наравно веома
јасно, опет као са типом, Богонадахнути Авраам, растерујући од животиња
које су расечене на пола птице које су желеле да их растргну. И наравно
објавио је унапред Аврааму прождрљивост која треба да се деси током
времена у Египту према његовим рођацима по крви, то јест против
Израелаца, и неочекивано његово избављење, са овим што се говори: „А
кад се Сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и пламен огњени
пролажаше између оних делова“306. Дакле, Мојсијев закон је објавио
унапред обећања и ропство и избављење Израиља, дајући својим
слушаоцима дугачка проповедања. Али и у последњим временима векова,
и на неки начин током вечерњег часа, „Логос постаде тело“ 307. Јер мислим
302
Ис 53, 9.
303
Слободан превод.
304
Слободан превод.
305
Пс 88, 23.
306
Пос 15, 17.
307
Јн 1, 14.
74

да ово саопштава, а не нешто друго, то да обликом огња Божанска и

мистична природа пролази изнад животиња расечених на двоје. Али „био
је“, каже, „пламен огња и упаљена пећ и запаљене свеће“. Заиста се
десило поштовано тајинство оваплоћења за оне који више воле да у то не
верују, и нагињу ка одбијању, пећ и пламен, и од свега неподношљивија и
крајња осуда. И заиста за потомке Израиља, који непромишљено псују
тајинство Христово, и ухваћени су да су непријатељски (настројени) и
уображени, говори Давид Оцу свих Богу: „Јер ћеш их учинити као пећ
зажарену, у време (гнева) лица Твога. Господ ће их гневом Својим смутити,
и огањ ће их прогутати“308. Као „у време (гнева) лица Очевог“, треба да се
разумно сматра време оваплоћења, јер је Син и лице и слика Очева. Даље,
дивљи огањ и пећ чека оне који желе да порекну тајинство оваплоћења
Јединородног, а за оне који препознају Његов долазак, као што пише: „Он
је свећа која осветљава мрак и смањује густу ђавољску маглу, и не
дозвољава да мноштво оних који Га поштују падну међу саблазни“ 309. Тако
ја назвао за нас Сина Бог и Отац, говорећи и устима Исаије: „Сиона ради
нећу умукнути, и Јерусалима ради нећу се умирити, докле не изађе као
светлост правда Његова и спасење се Његово разгори као свећа“ 310. И
заиста спасење и праведност од Бога и Оца се десило нама (наиме) Син,
јер је истина, да смо се Њиме оправдали, и побеђујући смрт која нас је
раније мучила, враћамо се у бесмртност, и преображавамо се у оно што је
од почетка била наша природа.

9 Међутим, да је било неопходно, када се појавио Емануил и постало је

очигледно Његово тајинство у свету, да се повуку типови мојсијевог
духовног служења пред јеванђељским учењима и да уступе своје место
узвишенијим и савршенијим заповестима, и на ову ствар је указивано опет
под обликом сенке и дебелог типа. И који је био овај тип, то ћу рећи.
Пошто Сара није родила, а Агара је носила у стомаку Исмаила, показивала
се да се односила уображено пред слободном. Наравно, Сара није
прихватала њену уображеност и наравно злостављала је Египћанку, и она
је напустила кућу и лутала је пустињом. Тада је анђео са неба питао одакле
долази и где иде. И она му је одговорила: „Побегла сам од моје
господарице Саре“. И Богомдани анђео јој је рекао: „Врати се назад код
308
Пс 20, 10.
309
Слободан превод.
310
Ис 62, 1.
75

своје господарице и понизи се пред њом“. Дакле, показала се да раније

носи у стомаку Израиљ законско духовно служење, а била је ропкиња (јер
у њој није постојао слободан дух), носила је у стомаку на неки начин од
јеванђељског учења египатски народ. Зато је много презирала и прогонила
присталице Христове, и размишљала је на много начина да ниподаштава
јеванђељске законе. И заиста је Синагога Јудејска прекоревала свете
апостоле, неописиво говорећи: „Наредили смо вам да не учите у (Њег)ово
име, а ви сте испунили Јерусалим својим учењем“311.

Видиш ли како се Египћанка понаша са надменошћу пред Саром и како

бива охрабрена робиња у ниском положају пред слободном? Али је
побеђена временом и одлази на неки начин оно непокорно, али је
наређено од анђела да не напушта слободну, то јест учење које је зове у
слободно достојанство, већ више да се понизи пред њеном влашћу. Јер
духовно служење закону, које је напредовало са спољашношћу и
типовима, на неки начин је робиња у Јеванђељском учењу, показујући
неприметну лепоту истине изнад ње. Раније кроз анђела одређен Мојсијев
закон, и гласом анђела заповеда се на неки начин да спусти свој потиљак
доле због Христових закона, и да се поклони слободној, и да уступи њеној
вољи. Јер ово, мислим, духовно значи то да уђе Агара под руке Сарине 312.
И неопходно је да се сећамо, да их је чудесни Павле одредио као два
завета, од којих се један рађа у ропству, сразмерно данашњем Јерусалиму,
а друга у достојанству слободе, наиме Сара. Међутим, пошто ће доћи
Христос, свакако ће изаћи време духовног обрезања, то је подучавао на
блажени начин Авраам. Јер је Бог донео закон да треба да се обрежу
телесним примерима, предсказујући, мислим, духовне ствари. Јер каже:
„Да се обрезује између вас све мушкиње“ 313. Јер је и за пребројавање у
овоме одредио као казну уништење и пропаст. Јер је рекао да се
необрезани мушкарац, који се не обреже осмога дана, истребиће се онај
човек из свога рода, јер је преступио Моју заповест 314. Видиш ли да је
телесно обрезање чинило на неки начин праслику духовног и истинског
обрезања? Дакле, дешава се осмога дана, током којег је васкрсао Христос
из мртвих, и већ је било време да буду учесници Духа Светога и да са
311
Слободан превод. Погл Дап 4, 1.
312
Пос 16, 9.
313
Пос 17, 10.
314
Пос 17, 14.
76

Њиме прихвате обрезање, које не изазива тугу телу, већ очишћује дух,
ослобађајући не од телесних нечистоћа, већ ослобађајући од душевних
болести. Када је васкрсао Христос, пошто је укинуо државу смрти, управо
тада је ставио на неки начин у своје ученике извор Духа Светога. Јер им је
дунуо, каже, говорећи: „Примите Духа Светога!“ 315. Такође је ухваћен и
најмудрији Јован да говори: „Јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус
још не беше прослављен“316. Дакле прослављен је, васкрснут из мртвих,
током осмога дана. Зато је и дошао нама Свети Дух, и Њиме смо се
обрезали не руком и духовно. Јер је Богу пријатан овај начин обрезања.
Осим тога и чудесни Павле говори следеће: „Јер није оно Јудејац што је
споља, нити је оно обрезање што је споља, на телу. Него је оно Јудејац који
је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не славом, таквоме је
похвала не од људи, него од Бога“317.

Пошто се законско духовно служење предавало неделању и већ је

преовладавало ново у име Христово, и истицали су се народи који су
поверовали, и који су додати деци слободне, и нису имали дух
сервилности, (јер су викали Ава, оче!), већ је дошло време да се избаци
Синагога Јудејаца, и да народ буде одбачен на неки начин од обећања.
Међутим, да ће бити враћена временом и да ће бити прихваћена и да ће
постићи небеску од Оца благост, препознајући Спаситеља и Избавитеља
свих, на то опет указује Свето Писмо. Јер каже да су се малолетна деца
играла и међусобно су поскакивали, то јест Исаак и Исмаил (наравно
мислим да је била дечија игра међусобно јурење), од које је следило да
Исмаил јури, а изгледало је да Исак бежи. Међутим, ово је учинило у уму
слободне, то јест Саре, да се огорчи, зато је и рекла чудесном Аврааму:
„Отерај ову робињу са сином њеним, јер син ове робиње неће бити
наследник са мојим сином Исаком“ 318. И њене речи су изазвале немир у
Авраамовим ушима. Међутим, чуо је и од Бога, да треба да поверује у
Сарине речи. Тако, пошто је опремио Агару хлебом и водом, заповедио јој
је да оде заједно са дететом из (његове) куће. И она је отишла узнемирена
због туге и уплакана је лутала пустињом. Наиме, дете је било у опасности и

315
Јн 20, 22.
316
Јн 7, 39.
317
Рим 2, 28-29.
318
Пос 21, 10. Гал 4, 30.
77

гласно је плакало, „И Бог јој отвори очи, те угледа студенац, и отишавши

напуни мјешину воде и напоји дете“319.

Дакле пази, могуће је да је требало да буде познато тајинство, доприноси

још и ова игра за децу. Јер је Исмаил јурио Исака. Међутим, да ће гонити
временом син робиње, то јест Исмаил, сина слободне, наиме народ који
ће поверовати у Христа, то разјашњава блажени Павле, говорећи: „Но као
што тада онај по телу рођени гоњаше рођеног по духу, тако и сада“ 320. И
пошто се Исмаил борио са потомцима слободне, прогони се Синагога
Јудејаца, имајући мало и сиромашних потрепштина, хлеб и воду. Имајући
на неки начин одређену реч знања и поштовања, са којим потрепштинама
логично није требало да се увек одведе у смрт. Јер је негде рекао Бог,
остављајући Израиљу на неки начин остатак и мало семена благости
сагласно са законом: „И биће за њих као мало освећење и храм у земљама
у које ће ући“321. Биће, каже, мало освећење потомцима Израиља, наравно
после њиховог расејања међу народима, јер Јудејци нису имали тако
велику снагу, да би могли да спроведу Мојсијев закон, и веома мало у
томе да могу да поштују барем телесно обрезање и свету суботу. Са водом
и хлебом чак и са тешкоћом снабдева се она која рађа децу ка ропству, то
јест Синагога Јудејаца. Наравно, растужио се Авраам јер је Агара отишла
трчећи, међутим, пустио је јер је заповедио Бог. Слично томе признајући
изазвао је тугу светим апостолима и јеванђелистима, јер су Израелци
одпали из благодати Божије, јер су се одвојили од њега, и ако то нису
желели, међутим, то је желео Бог, и због њихове љубави према Христу.
Али и чудесни Павле пише: „Да ми је врло жао и срце ме моје боли без
престанка. Јер би желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју,
сроднике моје по телу, који су Израиљци“322.

Међутим, када је избачена мајка Јудејаца, лутали су много година, и тада

је била у опасности да се потпуно изгуби, ако вичу Богу вапијући током
времена, свакако ће бити помиловани. Јер ће отворити очи свога ума и
видеће и они извор живе воде, то јест Христа, и ако је поред свега попију,
живеће сједињени са Њиме, и ако се оперу, очистиће се, сагласно са

319
Пос 21, 19.
320
Гал 4, 29.
321
Слободан превод.
322
Рим 9, 2.
78

речима пророка. Наравно, да је Христос извор живота, то појашњава

Псалмопојац, говорећи Небеском Оцу и Богу: „Како Си умножио милост
Твоју, Боже! И синови људски под окриљем крила Твојих надаће се. Опиће
се од обиља дома Твога, и потоком сладости Твоје напојићеш их. Јер је у
Тебе извор живота“323. И нико други осим Њега, него Христос, кроз Кога и
заједно са Киме припада Богу и Оцу слава и сила, заједно са светим и
једносушним животодавним Његовим Светим Духом у све бескрајне
векове векова. Амин!

О Аврааму и Исаку.

1 „После тога шћаше Бог искушати Авраама, па му рече: Аврааме! А он

одговори: Ево ме. И рече му Бог: Узми сада сина свога, јединца свога
милога, Исака, па иди у земљу Морију и спали га на жртву тамо на брду
где ћу ти казати“324. Дакле, ово му је Бог заповедио. Тада је одмах
праведник, пошто је оседлао свога магарца, као што пише, рекао само
двојици својих слуга да га прате, грабећи и свог љубљеног сина, ужурбано
је отишао ради жртве. Када је дошао до онога светога места, наиме трећег
дана, рекао је својим слугама: „Останите ви овде са магарцем, а ја и дете
идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се ка вама“ 325.
Натоварио је дрвима за жртву свога сина Исака, и убедио га је да тако иде,
а он га је следио. Међутим, дете је питало оца и рекло му: „Ето огња и
дрва, а где је јагње за жртву? А Авраам му одговори: Бог ће се, синко
постарати, за јагње себи на жртву“ 326. Тако, када је направио онај Божији
жртвеник, нагомилао је на њему дрва, и када му је везао руке и ноге и
(ставио) дете на њега, узео је нож, анђеоски глас га је спречио говорећи
му, да не треба да закоље своје дете, јер је Бог већ разумео његову добру
намеру. Затим, видевши једног овна запетљаног роговима за биљку Савек,
праведник је принео жртву, приносећи овна на место детета. И тако је
сишао ка својим слугама доносећи им здравога сина.

Пошто смо скратили дужину проповедања, прилагодили смо је њеном

кратком облику, нећемо уопште оклевати да објаснимо, дајући опет сву
своју снагу, да је са овим дат предтип тајинства за Нашег Спаситеља.
323
Пс 35, 8-10.
324
Пос 22, 1-2.
325
Пос 22, 5-19.
326
Пос 22, 7-8.
79

Међутим, ако не следи реч све оно што је обухваћено у историји, да нас
нико не осуђује због тога. Јер се много пута духовни смисао крије у
сувишном делу проповедања. Наиме као и веома најмирисније цвеће
ливада, која су обавијена бескорисним листовима, ако неко одсече
њихове листове, јасно ће наћи оно што је корисно и што користи. Нека
почне наша реч алегоријским тумачењем.

2 Нарвно, то што подноси током пробе блажени Авраам и наређено му је

да жртвује свог вољеног сина, и наравно негодује као што је природно, као
отац, и саветован је од топле жаоке своје природе да покаже велику
љубав, међутим, више воли добро што ће се десити од његовог дела, то
нам објављује опет и веома јасно оно што нам је рекао Спаситељ: „Јер Бог
тако заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који верује у
Њега не погине, него да има живот вечни“ 327. Наравно, ако треба да кажем
и нешто људско, да би јасно показао смисао, наравно да је имао велику
бол, на неки начин, Бог и Отац шаљући Свога Сина у смрт ради нас, и ако је
знао да неће претрпети ништа жалосније, јер је Он као Бог био бестрасан,
наравно, разумео је која ће добробит да произађе из смрти, наиме
спасење свих и живот, занемарио је љубав која приличи оцу. И зато Му се
Павле дивио, говорећи, „Он Који Свога Сина не поштеде, него Га предаде
за све нас“328. Како би могло другачије да буде очигледно праведно чудо
љубави Божије и Очеве за нас, ако није показао да трпи још и оно
нежељено ради нас, предајући Свог Сина за нас? Јер тако нас нешто
убеђује да размишљамо, говорећи: „Који Свога Сина не поштеде“. Ово
никада не би могло да се каже за случајне ствари, већ за оне који настоје
да учине нешто храбро, као: „Рашири место шатора свога, и завесе стана
твога нека се разастру, не брани, продужи ужа своја, коље своје утврди“ 329.
И такође: „Не бој се“330. И опет: „Избављај похватане на смрт, и које хоће
да погубе, немој се устегнути од њих“331. И наравно, ово ће се рећи у вези
са овим: „Узми сада сина свога, јединца свога милога“.

Тада слуге које прате и трче заједно са старцем три дана, би могли да буду
тип два народа, који су призвани да се потчине закону, то јест од Израиља
327
Јн 3, 16. 1 Јн 4, 9.
328
Рим 8,32.
329
Ис 54, 2.
330
Ис 54, 4.
331
ПрС 24, 11. Пс 81, 4.
80

и Јуде, само који верују, који верују да треба да следе заповести Божије и
Очеве, као они Авраама, који нису разумели Христа кроз Кога је све
створено, нити су препознали Очевог наследника, од Кога нам још лепшу
слику приноси мали Исак, који се још налази у загрљају свога оца, и није
још носио власт која одговара господару. Јер је био и увек је Господ, и Син
свесавршен Бог. Међутим, није био свима очигледан, а посебно
неосвештаним Јудејцима, који су гледали само тело, мислили су да је неко
безначајан и случајан. Јер је на неки начин сразмеран са мисаоним стањем
људи, њихово знање о њему, које се налази да је мало код малих, а велико
код великих. Тако пророци говоре: „Велики је и страшан у онима који се
налазе око Њега“332, јер онима који су отишли близу речи оштрине свога
духа, међутим, осећа и бола Павле за неке, говорећи: „Докле се Христос не
уобличи у вама“333. Наиме, дотле кад се велике и натприродне
карактеристике Божанства угравирају корак по корак у њихов ум. Опет то
да су га слуге пратиле током три дана, међутим, не дозвољава им да се
попну на узвишено и свето место, већ им је наређено да остану заједно са
магарцем, ово указује на кретање два народа ка Богу сагласно са законом,
који је продужен и до трећег времена, наиме последњег, током којег нам
се роди Христос. Јер се свако време мери са три времена, оно што је
прошло, оно што је сада, и будуће. Потом, у трећем долази крај. И Свето
Писмо каже, да је Христос дошао у последње време века.

Израелски народ је са законом следио Бога до времена када је дошао Наш

Спаситељ, који није желео вером да следи Христа у кретању ка Својој
смрти изнад свих, и још боље речено спречен је да то учини због великих
својих грехаова. Јер је Израелски народ патио од моралне неосетљивости,
која се симболише магарцем, који је остао тада заједно са робовима. И
заиста магарац чини симбол крајње непромишљености, и дете
непромишљености је морална неостељивост. Опет то да се отац заједно са
сином растао од слугу, и рекао је да ће се опет вратити (јер каже:
„Останите ви овде са магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се
помолимо Богу, вратићемо се ка вама“ 334), означава привремени одлазак
од Бога од стране Израиљевих потомака, и повратак онима који ће бити
њиховом вером у Христа, на крају векова. Јер када поверује мноштво
332
Слободан превод.
333
Гал 4, 19.
334
Пос 22, 5.
81

незнабожаца, тада ће се спасити цео Израелски народ 335. Такође то да

блажени Авраам није рекао очигледно да иде да жртвује свога сина,
показујући као лажно оправдање, „идемо онамо“, могло би да се
посматра као чист његов знак да није поверио тајинство Христово
јудејским народима. И наша реч ће због овога изгледати истинита, када
видимо Исуса међу Јудејцима да говори у причама и загонеткама, и
Својим ученицима да говори: „Зато што је вама дано да знате тајне
Царства Небеског, а њима није дано“336.

Опет је мало дете, то јест Исак, натоверан дрвима рукама свога оца и
отишао је до места жртвовања. И Христос, носећи Свој крст на рамену,
пострадао је изван капије града, а да није био принуђен од силе људи да
умре, већ својом вољом, и одлуком Бога и Оца Свога, сагласно што је Он
Сам рекао Понтију Пилату: „Не би имао власти никакве нада Мном када ти
не би било дано одозго“337. Са тиме да је Исак натоварен и да је носио
дрва указује на смрт и страдање. Такође је на жртвенику принесен као
жртва ован дат од Бога. Са овим се заиста указује да је заиста био Логос
Који је светлео због суштине Божије и Очеве унутар Свога храма, то јест у
(Марији) Девици, и обешен је на крсту, међутим, бивајући Бог бестрасан и
бесмртан удаљава Самога Себе од страдања и смрти. Међутим, уздиже се
као пријатан мирис Богу и Оцу Својим телом, за кога се каже да га је Сам
узео од Оца, сагласно са оним што се говори у Псалмима, као да су Његове
речи: „Жртве и приношења ниси желео. Међутим, дао си Ми савршено
тело, и ниси тражио крвне жртве. Тада сам рекао: Ево идем, као што је
записано, у заглављу књиге, да учиним Твоју вољу, својом вољом“338.

Наравно, ово што нам је наведено из историје, односило се веома

исправно на Христа, то опет потврђује Сам негде када говори: „У почетку
књиге написано је“339. Наравно, књига која се састоји из пет делова је цео
најмудрији Мојсијев спис, и као заглавље и као почетак целе књиге је
названо Постање, у коме је ово написано за Христа. И да опет глава у
Светом Писму означава почетак, о томе ћеш се информисати веома добро,
када схватиш оно што говори Павле: „Да је свакоме мужу глава Христос, а
335
Рим 11, 26.
336
Мт 13, 11.
337
Јн 19, 11.
338
Слободан превод. Погл Пс 39, 7. Јев 10, 7.
339
Пс 39, 8.
82

муж је глава жени, а Бог је глава Христу“ 340. Власт над мушкарцем је
Христос, јер га је створио из ништавности. Власт над женом је мушкарац,
сагласно са оним што је речено и што се заиста и десило: „нека јој буде
име човечица, јер је узета од човека“341. А власт над Христом каже да је
Сам Бог, јер је Христос произишао од Њега по природи, јер има власт
беспочетну Онај Који Га је родио, заједно са Којим (са)постоји вечно.

3 Дакле најбоље се, као што ја мислим, тајинство Христово прилагодило са

оним што говори историја. Међутим треба, мислим, чудесни Авраам да
буде улепшан од стране нас узвишеним дивљењем и са великим
похвалама да се свугде истиче од других као славан и узвишен, и заједно
са овим треба да се испита са јасношћу дубина стваралаштва Божијег. Јер
је подвргнут проби чудесни Авраам, а да Бог није а да није знао ово што ће
се десити. Пошто ништа не промачиње уму који зна све. Наравно зато и
говори: „Ко је онај који крије од Мене своје размишљање и држи у свом
срцу скривене речи, мислећи да их крије од Мене?“ 342. И опет устима
Исаије: „Ја Сам Господ и нема другога“343. „Објављујем будуће ствари пре
него што се десе, и одмах се десе“344. Зато сматрамо веома параноичним и
(једно) од неприличнијих, верујући исправно, то да мислите да Бог свих
није да није знао оно што ће се десити, и зато је подвргао проби Авраама.
Међутим, било је неопходно да се не прослави глава праведника знањем
од стране Бога, већ ће учинити сјајнијом његову славу, и кроз знање свих
са њеним искуством ће се предати свим најбољима. Требао је да се
проповеда и кроз Свето Писмо, да је био веома послушан, и да је давао
велики значај законима, и још боље (речено) за Њега ништа није било
узвишеније од њих. И дошао је до такве тачке настројења и ревности, да
још презре и ону љубав према своме детету, и да се не плаши осуде због
убиства детета. И то је још парадоксалније, да је овим очекивао да буде
отац многих народа. Али знао је Бог, да не лаже према овоме.

Потом, приноси дете на жртву, а да није изгубио наду на оно што му је

обећано, већ се посветио силама Божијим да испуни као што Он зна оно за
шта му се заклео. И није било ово без користи за њега, и ако је прошао
340
1 Кор 11, 3. Еф 5, 23.
341
Пос 2, 23.
342
Слободан превод.
343
Ис 45, 18.
344
Слободан превод.
83

кроз такво горко искуство. Јер је предат од стране онога што је требало да
се деси, оно изван сваке речи и достојно слушања чуда васкрсења из
мртвих, и такође поштовано и велико тајинство оваплоћења Јединородног.
И заиста чудесни Павле каже: „Вером принесе Авраам Исака када је кушан,
и јединца приношаше онај који је примио обећања. Коме беше казано: У
Исаку ће ти се назвати семе, јер је разумео да је Бог кадар и из мртвих
васкрсавати, зато га и доби као праслику“345. Јер је требало током времена
Бог и Отац да га покажу као корен и почетак безброј народа, Емануиловом
смрћу за свет, зато је са овом пробом праведник подучаван на користан
начин натприродној и неописивој љубави Божијој према нама, који „Се
није сажалио ни на Свога Сина“346, као што смо већ рекли, „већ Га је
предао за све нас“347, они који су постигли оправдање вером, и сматрамо
се децом нашег праоца Авраама.

Међутим, ако треба да изложимо неко мишљење и од људских ствари,

мога бих да кажем, да је блаженом Аврааму било сурово и
неподношљиво, то да му Бог заповеди да жртвује Исака. Јер шта мислиш
какво је било његово расположење коме је наређено да то учини?
Мушкарац који је достигао дубоку старост, стекавши једног и јединог сина
рођеног касно, а да нема времена да може да буде отац другој деци,
бивајући времешна и она са којом је био венчан (јер је и Сара била стара),
наређено му је да закоље без закашњења свог толико много жељеног
јединца, онога колико је много желео да добије. Са којом се руком надао
да ће моћи старац да забоде мач у малолетно дете, и да се дрзне на тако
јадно клање свога детета? Наиме, није природно да размишља да тешко и
тужно мноштво мишљења ће прождрати неподношљиво душа
праведника? И час га природа притиска да покаже благу љубав, час опет
моли Божанску заповест и вероватно је то звао из нужде ка нежељеној
послушности. Велико је дивљење према праведнику, и његова љубав
према Богу достојна је похвале. Јер је принео разумно жртвену животињу,
заборављајући законе природе, газећи жаоку неопходне болећивости, и
не дајући против вредност од никаквих земаљским стварима за његову
љубав према Богу. Зато се прославио и назвао пријатељ Божији, и оно што
је очекивао да ће се остварити и надао се да ће се десити. Јер је постао
345
Јев 11, 17-19.
346
Слободан превод.
347
Слободан превод. Погл Рим 8, 11.
84

отац многих и безбројних народа у име Христово, кроз Кога и заједно с

Ким у Богу и оцу приличи слава заједно са Светим Духом у векове векова.
Амин!

О Исаку и Ребеки

1 Мудри Павле пише онима који су оправдани вером у Христа, и сјединили

су се заједно са Њиме, са тиме да би постали учесници Духа Светога
Благонаклоношћу Очевом: „Јер вас обручих мужу јединоме, да девојку
чисту приведем Христу“348. Јер су блажени ученици постали на неки начин
проповедници и проводаџије, доводећи близу Бога оне који се још налазе
далеко и оне који су скоро прилепљени Њему и спајајући их јединством са
Духом Светим. И поставиће Христос близу Себе Цркву, коју је поново
поправио и на неки начин је води Бог и Отац, и поверио је Сину, али нико
неће сумњати да се ово десило посредовањем светих. И заиста
Богонадахнути Давид, објављујући нам унапред тајинство, говори јој
негде: „Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје, и заборави народ твој и
дом оца твога, и пожелеће Цар лепоту твоју, и Он је Господ Твој, и
поклонићеш се Њему“349. Међутим, потврђује и Павле, као што сам рекао
раније, да они који су поверовали ће стати поред Христа, као нека невеста.
Међутим, то толико поштовано и заиста достојно слушања тајинство може
неко да га види од нас не мање и следећим (стварима): „А Авраам беше
стар и временит, и Господ беше благословио Авраама у свему. И рече
Авраам слузи своме настаријем у кући својој, који беше над свим добром
његовим: Метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом
Небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину моме између
кћери ових Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју
и у род мој и довести жену сину мом Исаку“350.

Када је Авраам ово заповедио, наравно одмах се заклео слуга стављајући

своју руку на стегно351 свог господара, ствар која нас приморава да
размишљамо да се заклетва тицала свих оних потомака који су требали да

348
2 Кор 11, 2.
349
Пс 44, 11-12.
350
Пос 24, 1-4.
351
Бутина
85

буду рођени од њега. И пошто је натоварио десет камила пуно од добара

Авраамових, брзо је стигао у Месопотамију и пошто је привремено стао у
град Нахор, оставио је своје камиле да се одморе изван града, на извору
на коме током вечери долазе жене да узму воду. Када је дошао тамо,
приљежно је замолио Бога да му прошири пут, и да му покаже једну
девицу, са лепом телесном снагом, и да је гостољубива, и да буде таква да
онај који је гледа не оклева да је воли. Јер каже: „Којој девојци речем:
Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити,
дај то да буде она који су наменио слузи своме Исааку“352.

И заиста је мало касније дошла лепа у лицу и најплеменитија девица, то

јест Ребека. Када јој је тражио да пије, ревносно му је понудила, и обећала
му је да ће напојити и његове камиле, и испунила је оно што је обећала.
Тад је слуга из овога донео закључак, да је то она коју жели, а не другу.
Узимајући тада наруквице и минђуше, поклонио их је девојци. И она га је
замолила да дође до њене куће, и да је одмах следи. И пошто се ово
десило, тамо је угошћен, и учинио је детаљно описивање богатства свог
господара, додајући, да има само једног и вољеног сина, Исака, коме је
дао све, и младић је већ господар свега. И пошто је проводаџија желео да
оде одмах заједно са девојком, питали су Ребеку да ли ће ићи заједно са
оним који је позвао и да ли прихвата да иде заједно са њим. И она се
спремно сагласила. Када је дошла на овај начин, прихватио је Исак у својој
кући њеном слободном вољом, и веома се много утешио, и ако је умрла
његова мајка. Наравно, приповедање је дугачко и велико, међутим,
сажимајући га колико је могуће испричиали смо га нераздвојиво. Нека
дође снага теорије у своју велику уметничку вештину, и да се опет открије
тип тајинства, наравно још са тајновитим сенкама, међутим, показујући
истину.

2 Није било прихватљиво од Авраама да ожени вољеног свог Исака, женом

од ћерки из Ханана, већ је наредио свом истинском слузи да отрчи у
земљу идолопоклоника и да се постара да нађе за њега жену да буде што
одговарајућа. Бог и Отац није желео да сједини Синагогу Јевреја са
Христом, Који се симболише Исаком. Исак је рођен касније и био је вољен.
И Христос је дошао током последњих времена, и био је вољен, „радост и

352
Пос 24, 14.
86

загрљај“, јер се тако тумачи Исаково име. Наравно, Хананејци се сматрају

типом Израелаца, могло би да буде јасно, и наравно веома лако, из
тумачења имена, јер Хананејци значи „спремни за понижење“. Коме
одговара то да требају да дођу у понижење, или још боље већ су дошли,
него Јудејцима? Јер су се понизили пошто су склизнули од славе Христове,
и одбачени су у све што је бесмислено. Јер Исакова невеста није имала
порекло из Ханана, већ из Месопотамије. Јер, као што сам рекао, духовно
сједињена са Спаситељем Христом, Црква није састављена од Јудејаца, већ
од незнабожаца. Али одлуком Божијом и посредовањем слуга, више
верујућих и истинских, и који требају као такви да се сједине са ученицима,
који су постали благајници и економи тајинства Христовог и Божијег 353, и на
неки начин имају у својим рукама све из Његове куће. Они, јер су
напустили Јудеју, баш као слуга Авраамов Ханан, одлази у земљу
незнабожаца, приносећи на неки наин добра Божија и Очева, и имајући
испуњен ум небеском мудрошћу, и бивајући потпуно испуњени духовним
благодатима. Пази још, да је слуга Авраамов без имена, јер се тип служења
односи на сваког верујућег и испробаног ученика.

Наравно, он је привремено дошао увече на извор воде, и преклињао је у

молитви Бога да му помогне, и желео је да искуша девицу са водом. И
богонадахнути ученици, као што сам горе рекао, предвече, то јест током
последњих времена века, искушали су духовну девицу поред воде. Јер је
Црква била веома пријатељска и снажна, да може да црпи животодавну
реч са извора Спаситеља, као што је записано. Међутим, има и способност
према уму и логици да може да снабдева и друге оним што доприноси
животу. Ребека је дала да пије и самом слузи и камилама. Наравно, слуга
би могао да се посматра сада као тип Израиљевих потомака. То јест људи
који су већ имали закон (као) педагога, и наравно још је нестварно
тајинство Христово, али нису били потпуно непосвећени 354. Опет
незнабошци, који се ни по чему нису разликовали од дивљих зверова,
разумно би могли да се посматрају као камиле. Јер је нечиста животиња
сагласно са законом. И свакако су такви они који нису никада спознали
изван природе и истинског Бога. Црква је најспособнија да напоји светим и
Божанским изворима оне који произилазе од Јудејаца волећи више љубав

353
1 Кор 4, 1.
354
Гал 3, 21.
87

Христову, и призване од незнабожаца. И пошто су ученици видели да је

таква била девица, одмах су је украсили наруквицама, и још су јој додали
украсе. Учинили су је светлом и познатом њени подвизи који се радосно
слушају. Јер украшене уши указују на оно што се радосно слуша. Међутим,
учинила су је видљивом њена дела, наиме подвизи њених руку. Мислим
да зато стављају наруквице на руке. И наравно, Авраамов слуга је
приповедао становницима Харана о богатству свог господара, и да има
само једног и вољеног наследника. И Богонадахнути ученици подучавали
су незнабошце, проповедајући о богатству Бога и Оца, наду, живот,
освећење, да је један и јединствени Син по природи и заиста је Христос, и
Он, јасно је проповедан, је одређен као наследник свега. И наравно,
девица је била питана да ли жели својевољно да иде са слугом, и она се
одмах сагласила. Слично томе Црква незнабожаца је била веома спремна,
али и загрејана према Христовој љубави. И сведочи Богонадахнути Давид,
говорећи о стаду незнабожаца: „Твоје уши су пазиле на спремност
њиховог срца“355. И када је сједињен Исак са Ребеком, „утешио се“, каже,
„због смрти своје мајке“. Можемо и са овим да разумемо, да му је било
жао јер је на неки начин умрла, због неверовања Синагоге Јудејаца, од
које се родио и он по телу, и дошао је на неки начин да жали за њом, јер је
постао младожења Цркве од незнабожаца. Јер је негде речено Цркви
гласом пророка: „И десиће се, као што се младожења радује због невесте,
тако ће се радовати Господ теби“356, кроз Кога и заједно са Ким слава
припада Богу и Оцу, заједно са Светим Духом у векове векова. Амин!

О Исаву и Јакову, да чине тип два народа, Израелског и оног који је

поверовао у Христа.

1 „А ово је племе Исака, сина Авраамова: Аврам роди Исака. А Исаку беше
четрдесет година кад се ожени Ребеком, кћери Ватуила Сирина из
Месопотамије, сестром Лавана Сирина. А Исак се мољаше Господу за жену
своју, јер беше нероткиња, и умоли Господа, те затрудне Ребека жена
његова. Али удараху једно о друго у утроби њезиној, те рече: Ако је тако,
355
Слободан превод.
356
Слободан превод.
88

на што сам? И отиде да пита Господа. А Господ јој рече: Два су племена у
утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе, и један ће народ бити јачи од
другог народа, и већи ће служити мањему. И кад дође време да роди, а то
близанци у утроби њезиној. И први изађе црвен, сав као руно рутав, и
надјеше му име Исав. А после изађе брат му, држећи руком за пету Исава,
и надеше му име Јаков. А беше Исаку шездест година кад их роди Ребека.
И деца одрастоше, и Исав поста ловац и ратар, а Јаков беше ловац кротак и
бављаше се у шаторима. А Исак миловаше Исава, јер радо јеђаше лова
његова, а Ребека миловаше Јакова. Једном Јаков скува јело, а Исав дође из
поља уморан. И рече Исав Јакову: Дај ми да једем тога јела црвенога, јер
сам уморан. Отуда се прозва Едом. А Јаков му рече: Продај ми данас
првенаштво своје. А Исав одговори: Ево, хоћу да умрем, па што ће ми
првенаштво? А Јаков рече: Закуни ми се данас. И он му се закле, тако
продаде своје првенаштво Јакову. И јаков даде Исаву хлеба и скуваног
лећа, и он се наједе и напи, па уста и отиде. Тако Исав није марио за
првенаштво своје“357.

Наравно Бог, који не зна да лаже, обећао је Аврааму да ће постати отац

многих народа, и непрестано је понављао да ће мноштво које ће произићи
од њега бити небројено. Зато каже: „Да га буде као звезда на небу, и као
песка на брегу морском“358. Али крај тако блиставе славе дошао је не само
Израелском народу, већ и мноштву незнабожаца. Јер су и они призвани
вером, и више они који су потомци Исака, то јест они од обећања. И
наравно, то ће нам потврдити најмудрији Павле, говорећи: „А Писмо,
предвидевши да Бог оправдава незнабошце вером, унапред он јави
Аврааму: У теби ће се благословити сви незнабошци. Тако се они који су од
вере благосиљају верним Авраамом. Јер који су год од дела закона под
проклетством су, јер је написано: Проклет сваки који не остане у свему што
је написано у Књизи закона да то чини. А да се законом нико не оправдава
пред Богом, јасно је, јер: Правденик ће од вере живети. А закон није од
вере, него човек који твори заповести живеће кроз њих“359.

Испунила су се, наиме остварила су се обећања која су дата, савако не са

онима који су васпитавани законом, већ са онима који су оправдани
357
Пос 25, 19-34.
358
Пос 22, 17.
359
Гал 3, 8-12. Ав 2, 4. Лев 8, 5.
89

вером. Међутим, ушла је по домостроју Мојсијева заповест, а да се није

занемарило обећање, већ да се васпитава и пренесе полако у призив
вером, и да се прекори слабост оних којима је раније донесен закон, и да
се свима покаже у следећем да је неопходна и нужна благодат кроз веру и
оправдање вером кроз Христа. Опет је рекао чудесни Павле следеће:
„Браћо, као човек говорим, нико потврђено завештање човеково не
одбацује нити му што додаје. Аврааму пак и семену његову речена бише
обећања, не каже: И семенима, као за многе, него као за једно: И семену
твоме, које је Христос. Ово пак велим: Закон, који је постао после четири
стотине и тридесет година, не поништава завет који је од Бога раније
потврђен за Христа, да се не укине обећање. Јер ако је наследство од
закона, онда већ није од обећања, а Аврааму га обећањем дарова Бог“ 360.
Међутим, одмах овоме додаје и разлог уметања закона, говорећи
следеће: „Шта ће, дакле, закон? Због греха додаде се, док не дође семе
коме је дато обећање, и установљен је преко анђела, руком посредника.
Посредника пак нема где је један, а Бог је један. Зар је, дакле, закон
противан обећањима Божијим? Никако! Јер да је дат закон који може
оживљавати, заиста би од закона била праведност. Али Писмо затвори све
под грех да би се обећање дало кроз веру Исуса Христа онима који верују.
А пре доласка вере бисмо под законом чувани и затворени за веру која се
имала открити. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вером
оправдали. А кад дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви
синови Божији вером у Христа Исуса“361.

Ниаме, минимално би могао неко да посумња, да је закон чинио

прекоревање слабости оних који се васпитавају, и више је показивао
преступе и грех. Јер каже: „Где нема закона, нема ни преступа“ 362. И
такође: „Него ја греха не познах осим кроз закон“363. „А кад дође заповест,
грех оживе, а ја умрех“364. И опет: „Јер грех беше на свету до закона, али се
грех не рачуна кад нема закона“365, „јер закон ствара гнев“366. Закон је
васпитавао као Христу, прекоревајући оне који су га прекршили, и са
360
Гал 3, 15-18.
361
Гал 3, 19-26.
362
Рим 4, 15.
363
Рим 7, 7.
364
Рим 7, 9-10.
365
Рим 5, 13.
366
Рим 4, 15.
90

искуством подучавајући људе, да је лако да болестан човек падне у грех, и

поставља да је слабо то да избегне казну закона и свакако има потребу за
спасењем кроз Христа, онај који је оправдан вером и милосрдношћу.

2 Дакле очигледно је, да нам је реч домостроја показала да је била

најнеопходнија заповест која је дата од Бога кроз Мојсија, која је била
нешто као објава благодати која је директно одмах дошла са Христом,
доносећи у средину (ствари) семе које је објављено обећањем Божијим,
наиме оних који су поверовали у Христа. Јер тако је чудесни Авраам постао
отац небројаних (људи). Пази дакле, пази на план домостроја
уобличавајући на чудесан начин опет као са типом двојице браће који су
произишли од Исака, наиме Исава и Јакова. Речено је од Бога чудесном
Аврааму: „Са Исаком ћеш стећи потомке“. Павле тумачећи пророчанство,
који је био познавалац закона, каже: „Аврааму пак и семену његову речена
бише обећања, не каже: И семенима, као за многе, него као за једно: И
семену твоме, које је Христос“. Даље су се обећања остваривала у Христу,
и као слика и тип Његов, користи се на неки начин Исак. И његово име се
преводи „радост и радовање“. Радошћу је чудесни Давид назвао Христа,
говорећи као представник оних који су били жедни спасења кроз Њега.
„Радости Моја, избави ме од оних који ме опколише“ 367. Победили смо
благодаћу Христовом, побуне убица, Његовом силом смо погазили
шкорпије и змије, и сви који смо поверовали ходали смо газећи отровне
гмизавце, као што је змија отровница и Василиск368.

Наравно, да се Христос у Светом Писму назива „радост“, у то ће да нас

убеди пророчка реч која је као следећа: „Тако ће Господ Бог учинити да
никне правда и похвала пред свим народима“ 369. И заиста је постао
Емануил не само потомцима Израиља, већ и незнабошцима и народима
целе васељене, праведност и радост. Јер смо се Њиме оправдали, и
обрисали са нас лош глас старог проклетства. И заиста ослобођени од
смрти и греха, осећамо се као да носимо велику веселост и радост. И
заиста шта нисмо стекли од небеских и Божијих добара? Зато смо научени
да Га прослављамо, говорећи: „Душа ће се моја веселити у Богу Моме, јер

367
Пс 31, 7.
368
Василиск је краљ змија отровница.
369
Ис 61, 11.
91

ме обуче у хаљине спасења и плаштем правде огрте ме“ 370. И који је овај
плашт правде, то нам разјашњава најсвештенији Павле, јер говори: „Јер
који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ 371. И опет: „Него се
обуците у Господа Исуса Христа, и старање за тело не претварајте у
похоте“372. Радост је Исак, који је искоришћен као тип Христов,
најодговарајући за ове теорије које смо изложили. Његова жена је била
Ребека, која би могла и она да се протумачи, „неограничено велико
стрпљење“. Али и њено лице, размишљајући исправно, да га узмемо као
лице Цркве, од које се успех постиже стрпљењем. Јер и њеној деци, од
спасења вером и благодаћу Духа Светога, пут се показао као стрпљење. Јер
ка овоме су упућене свете речи, час говорећи: „Трпљењем својим
спасавајте душе своје“373, и час опет: „Јер вам је трпљење потребно, да
пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано“374.

Пази на Ребеку, која је веома касно и веома тешко остала трудна (јер је
била јалова), међутим, родила је због великодушности Божије и љубави
Исакове, и првенца Исава, и одмах затим Јакова који је уследио, са којима
би опет могли да веома лако живописно осликамо два народа, Израелце и
незнабожце. Наравно, прворођени је Израиљ (јер је призван од раније
кроз закон), а други после онога, народ који је призван вером кроз Христа.
И може неко да види разлику ова два народа, и према расположењу и
према понашању, и од самих њихових имена, мислим, која су имали
обојица, и због своје телесне појаве, то јест образовања. Јер име Исав
значи „храст“, то јест „суров и неумољив“. Наравно, од Бога је негде
речено Израиљу: „Знао сам да си упоран, и врат да ти је гвоздена жила, и
чело да ти је од мједи“375. Име Јаков значи „фазан“, то јест „маестро“, и са
свим речима, „онај који зна да побеђује“. Јер рита (удара својом мамузом),
онога кога побеђује. И свакако побеђује, не народ који следи закон, већ
онај који вером припада Христу, и пошто је прошао злочине греха, још
слаби и силу смрти. И наравно Исав „је био потпуно црвен“ (јер пише
следеће: „И маљав као овчија кожа“), а Јаков је био ћосав мушкарац.
Црвенило је била карактерна црта љутње и гнева, јер је заиста боја оних
370
Ис 61, 10.
371
Гал 3, 27.
372
Рим 13, 14.
373
Лк 21, 19.
374
Јев 10, 36.
375
Ис 48, 4.
92

који су савладани гневом некако увек црвена. Да је маљавост нешто тако

што одговара зверима, како би неко могао да посумља у то? Дакле може,
мислим, свако да види Израиљ да се понаша на овај начин, и да буде
савладан од стране гнева или од одговарајућег мишљења, и да веома
нагиње ка дрскости и агресивности. Управо зато су убили старе свете
пророке, и показали су крајњу непобожност и према Самом Емануилу.
Насупрот томе клизавост чини јасан пример појављивања које одговара
човеку. И заиста је веома миран и веома нагиње ка благости нови народ
вере. Јер пристојност уста чини јасан доказ духовне и спољашње лепоте.
Као што се густа маљавост и Исавова црвена боја карактерише као пример
агресивности.

Такође мајка обојице је била једна, наиме Ребека. И Наш Господ Исус
Христос је подигао Своју Цркву чисту девицу, која служи препороду оба
народа. Колико зависи од циља Његовог доласка, изградио их је обоје у
новог човека, доносећи мир и мирећи их обоје, као што је написано, у
један дух376. Али Израиљ је био незауздан и несагласан са новим народом,
јер је био годинама првенац. Наравно, мислим да догађај где су се деца
ритала у утроби указује на непријатељство које ће постојати међу њима.
Опет то да ће млађи да буде узвишенији и да ће предњачити у слави од
првенца Израиља, то је одмах означио Онај који зна све, говорећи: „И
један ће народ бити јачи од другог народа, и већи ће служити мањему“ 377.
Тајинство оба народа се објављивало устима светитеља, и то да ће Израиљ
да следи иза незнабожаца проречено нам је на много начина. Ова ствар је
била Божија, Који је и током њиховог рођења то показао, јер је Исав први
изашао из материце, и уследио је Јаков, међутим, држећи пету свога брата
показао је да ће га изгурати и да ће га победити.

3 И наравно ово што је речено за сада, јер је реч узела повод из облика
тела и од порођаја. Међутим, нека се приповеда, колико је могуће, оно
што се тиче ово двоје, напредујући не мало и ка другим размишљањима.
Јер и сам начин њиховог живота ће нам учинити познатим расположење
сваког од њих. Наравано, јер су младићи били истих година међу собом,
међутим, не и истог мишљења, нити су били исти у одлукама. Јер је Исав
више волео да проводи време на њивама и лову, а Јаков је био
376
Еф 2, 16.
377
Пос 25, 23.
93

приступачан и друштвен, и мушкарац неизвештачен и који је остајао код

куће. И наравно Исав је био неумерен у телесним жељама, и остављајући
своје најлепше повластице, ишао је за веома безвредним стварима, и
куповао је, уместо онога за чиме је имао нужду, мрске и јефтине ствари.
Насупрот томе Јаков је био незасит љубитељ најбољих (ствари), и увек је
тражио оно са чиме би могао да буде славан. Тако је купио првенство
(рођења), које је Исав презрео, и више је волео да засити свој стомак,
апсолутно немарећи за своје повластице. Зато се и назвао Едом, то јест
„земљани“. Јер је заиста био јасан пример најнижег размишљања то да
презре славу коју је имао, и да је потпуно сматра недостојном због
поштовања према пажљивости, и да више воли уместо ње веороватно као
више и корисније привремено телесно уживање, оптерећујући својом
узвишеном одлуком према тренутку задовољства, и ако је имало велику
штету. Зато је и Богонадахнути Павле, оправдано називао блудником и
нечистим онога који је изабрао да живи тако срамотно, показујући као тип
онога који је склизнуо у такав степен непристојности Исава, и наравно
незауздану тежњу ка жељама, наиме телесним и земаљским, упутио је
призив и заповест: „Да ко не буде блудник или поганац, као Исав, који за
једно јело продаде своје првородство“378.

Замењујући детаљно истраживање понашања младића и мрак Јудејског

понашања, и искреност и слободу мноштва незнабожаца, да кажемо оно
што је разумно. Израил је био ратар, имајући окренут свој ум ка
земаљским стварима, насртљив и ратоборан, и веома страшан у
убиствима, као Исав ратар и убица зверова. И наравно имају против себе
тужиоца реч пророка. „Мећу замке да хватају људе“ 379, али их је и Сам
Христос осуђивао, говорећи: „Јер ни за што застреше мрежом јаму за
мене, ни за што ископаше јаму души мојој. Нека дође на њега погибао
ненадана и мрежа коју је наместио нека улови њега“ 380. И заиста су
послали неке Фарисеје, заједно са некима такозваним иродовцима (који су
били наплаћивачи царине), узнемиравали су Га и питали су Га: „Требали
дати порез цару или не?“381. Даље је Израиљ био ловац. А млад и верујућ
народ, као и чудесни Јаков, је био елегантан и волео је своју кућу, благ и
378
Јев 12, 16. Пос 25, 33.
379
Јер 5, 26.
380
Пс 34, 7-8.
381
Мт 22, 17. Лк 20, 22.
94

пристојан, једноставн и без зла, „Бављаше се у шаторима“, као што је

написано382. И заиста је истина, да мноштво оних који су оправдани вером
начинили су Цркву као један град чувен и који има добру управу, и живот
сагласан са Христовим заповестима, и њихово понашање као дом
утемељен и необорив онима који је опседају. И њихов ум је такође
незлобив и ослобођен од сваке свадљивости, и веома су се много гнушали
да изгледа да је дволично њихово расположење и понашање. И мислим
да је за њих рекао чудесни Давид: „Бог настањује усамљене у дом“ 383. Јер
је укалупљен онај који живи са једноставношћу у име Христово, који је
насељен у (свом) дому. Наравно, и ако је неко од светих пророка викао
Израелцима: „Од даљнога пута свог уморна“384.

Бораве насељени верујући у Христа, као у дому, у часном и освећеном

понашању и животу, и наравно да се појављују да су исплели на неки
начин венац вери на својој глави, и сматрају је средством благостања, и
због њега говоре час, „Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом
Господњи!“385, и час опет: „За једно само молим Господа, само то иштем“.
И шта је то што је тражио? „Да живим у дому Господњем све дане живота
свога, да гледам красоту Господњу, и да раним у Цркву Његову“ 386. Чујеш
ли да то да бораве у дому Господњем и да живе у светим двориштима то
стање сматрају као светле и изванредне благодати? Наравно, ово
борављење се не сматра као телесно, већ више као постојаност
расположења и врлинског живота. Међутим, „И Исак миловаше Исава“,
каже, „јер радо јеђаше лова његова“387. Наиме, првенац Израиљ је имао
љубав Божију, јер је подвиг начин живота сагласним са законом, и њихов
труд ради њега је принео на неки начин као молитву Богу. Јер су постојали
светитељи и у Израиљу, који су волели Бога, и поштовали су Његов закон.
И заиста се пророк Исаија жалио на Јерусалим као на блудницу. Наравно
говорио је, да је током времена спавала праведност у њему, наиме
одморила се и умрла, јер су постојали многи у њему који се поново
одмарају у подвизима сагласним са заповестима законског начина живота.
Израиљ је уживао Божије поштовање као првенац, међутим, није задржао
382
Пос 25, 27.
383
Пс 67, 7.
384
Ис 57, 10.
385
Пс 122, 1.
386
Пс 26, 4.
387
Пос 25, 28.
95

до краја ову почаст која му је била (дата) Његовим поштовањем. Јер је

уступио на неки начин народу који је био млад, који Га је следио,
верујућима од незнабожаца, првенство прворођених, нагињући веома ка
жељама тела и света. Тако, као што је прочитано у јеванђељским причама,
„Као човек цар који начини свадбу сину своме“ 388. После су дошли они који
су позвани на вечеру, објављујући званицама на вечери све оно што им је
рекао Бог: „Ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани
су, и све је готово, дођите на свадбу, а они не маривши отидоше“ 389, каже.
Насупрот томе, сви су одустали, показујући свако од њих своје оправдање.
Наиме, један је рекао: „Ожених се и зато не могу доћи. А други: Купих
њиву и морам изаћи да је видим“390.

Видиш ли на који су начин опонашали Исава, више волећи уживање

привремених и телесних добара, него славу близу Бога, и више су волели
на неки начин да дају првенство прворођених другима? И заиста уместо
оних, одмах су позвани они који су поверовали од незнабожаца, и стекли
су славу, али и благослов који је дугован Израиљу, јер су изгледали
ревносни да послушају, а били су веома пристојни и припремљени у томе
да треба да изврше оно што је угодно Богу. Наравно, Његов сведок ће нам
бити чудесни Давид, који говори за њих: „Жељу сиромаха услишио си,
Господе! На готовост срца њиховог обрати пажњу ухо Твоје“ 391. Јер народ
вере је више спреман да буде послушан, и ако су Израелци имали много
раније учење закона. Али је мноштво незнабожаца било лишено пуно
Божанских лекција, као што је лакше прихватило веру, и ка законима
Христовим пажљиво је окренуло своје уши, ствар која је потврђена
Његовим речима. Јер је рекао следеће устима Псалмопојца: „Народ, којега
не знадох, служаше Ми, на слух уха послушаше Ме“ 392. А за Израелски
народ, који се већ отуђио и није више покушао да стоји усправно, био је на
неки начин морално неостељив у уму, и каже: „Синови туђи ласкаше Ми,
синови туђи оветшаше, и клецаху са стаза својих“ 393. Јер путеви исправни и
стабилни који воде ка Христу су и учење закона и проповедања пророка.
Међутим, када су дошли до краја закона и пророка, то јест до Христа,
388
Мт 22, 2.
389
Мт 22, 4-5.
390
Лк 14, 20 и 18.
391
Пс 9, 38.
392
Пс 17, 44-45.
393
Пс 17, 45-46.
96

изгубили су своју постојаност због недостатка пажљивости, понећи се

према Њему као пијани због болесног духа, и дрзнули су се да убију вођу
живота. Да је народ млад у вери отео благослов који је био дугован
Израелском народу, јер је имао спремније расположење ка томе да треба
да послуша заповести Божије, можемо то да закључимо из следећег. Јер
пише: „Кад Исак остаре и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава,
старијег сина свога, и рече му: Сине! А он одговори: Ево ме! Тада рече: Ево,
остарио сам, не знам када ћу умрети, узми оружије своје, тул и лук, и
изађи у планину, те ми улови лова, и зготови ми јело по мојој вољи, и
донеси ми да једем, па да те благослови душа моја, док нисам умро“ 394.
Ово је рекао Исаву његов отац, и он је одмах отишао од куће да уложи
труд ради лова, и припремао се са ревношћу. Међутим, шта се десило
после овога? Ребека је убедила Јакова да предухитри Исава, и наравно да
отме благослов. Међутим, он се у почетку уплашио, али бивајући
притиснут од стране своје мајке, донео је са њиве два јарета лепа и нежна,
и скувао их је. У наставку, умотаће своја рамена и огољене делове свога
врата кожама, добро опонашајући храпавост и густу маљавост Исава, да би
преварио руке свога оца, у случају ако га помази. После узимајући јело у
своје руке одлази код оца и говори му: „Оче. А он одговори: Ево ме, који
си ти, сине? И Јаков рече оцу својему: Ја, Исав твој првенац, учинио сам
како си ми рекао, дигни се, посади се да једеш лова мојега, па да ме
благослови душа твоја. А Исак рече сину своме: Кад брже нађе, сине? А он
рече: Господ Бог Твој даде, те изађе преда ме. Тада рече Исак Јакову: Ходи
ближе, сине, да те опипам јеси ли ти мој син Исав или не. И приступи Јаков
к Исаку оцу своме, а он га опипа, па рече: Глас је Јаковљев, али су руке
Исавове. И не позна га, јер му руке беху као у Исава брата његова рутаве,
зато га благослови, И рече му: Јеси ли ти мој син Исав? А он одговори: Ја
сам. Тада рече: А ти дај, сине, да једем лова твојега, па да те благослови
душа моја. И даде му, те једе, па му донесе и вина, те пи. Потом Исак отац
његов рече му: Ходи, сине, целуј ме. И он приступи и целива га, а Исак
осети мирис од хаљина његових и благослови га говорећи: Гле, мирис сина
мојега као мирис од поља које благослови Господ. Бог ти дао росе
небеске, и добре земље и пшенице и вина изобиља! Народи ти служили и
племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови

394
Пос 27, 1-4.
97

матере твоје. Проклет био који тебе успроклиње, а благословен који тебе
узблагосиља“395.

Тако је Јаков добио први благослов од свога оца. После долази други са
њиве, Исав, имајући ухваћен улов. Међутим, када је то дао своме оцу, већ
је било сувишно, и обавештен је о овоме шта се десило. Јер је одмах чуо:
„Дође брат твој са преваром и однесе твој благослов“ 396. И када га је
уплакани Исав питао: „Еда ли је само један благослов у тебе, оче?
Благослови и мене и оче. И стаде иза гласа плакати Исав. А Исак отац
његов одговарајући рече му: Ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси
небеској озго. Али ћеш живети од мача свога, и брату ћеш своме служити,
али ће доћи време, те ћеш пошто се наплачеш, скршити јарам његов са
врата својега“397. Пошто смо заједно прочитали од почетка до краја дужину
историје са веома мало речи, и показали смо је веома разумљивом онима
који ће да је прочитају, мислим да треба у оно што је постало опипљиво да
применимо и духовно.

4 Наравно говоримо, да и пре других, наиме оних који су били позвани

вером и Христом, Владика и Отац свих заповедио је, да као један
изванредан дар и плодове милосрдности и на неки начин резултате труда
добара, да се постарају да му принесу своје понашање и живот који Му је
угодан, који се описивао нашим старима животом сагласним са законом,
сакривеним на неки начин у типовима, и као сакривени материјал у
детаљном Светом Писму, није било тешко разумљиво онима који су
желели да их истражују надахнутим и прецизним истраживањем. Мислим
да ово означава то да је Исак желео Исавов улов. И наравно наређено је,
као што сам рекао, да то учини и обећао је да ће то спровести. И заиста
када је мноштво народа било окупљено на гори Хорив, и појавио се Бог у
облику огња на Синајској гори, рекло је: „Шта је год казао Господ
чинићемо“398. Међутим, ухваћени су као веома немарни у пракси, и ако је
био лак на обећању. Зато и улази у средину ствари и тако је предухитрио
онај који изгурава, Јаков, наиме млад и народ са вером. Јер је принео Богу
оно што је тражио, јер излази на површину народ будући првенац, принео

395
Пос 27, 18-29.
396
Пос 27, 35.
397
Пос 27, 38-40.
398
Изл 19, 8.
98

је пре свега веру, која је Божију природу поставила уместо хране. И

Спаситељ је прорекао светим апостолима повратак Самарјана, говорећи:
„Ја имам јело да једем за које ви не знате“ 399. И разјашњавајући ово што је
речено, рекао је: „Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и
извршим Његово дело“400.

Наиме, то да бескорисно оде потомцима Израиља то да су били спремни

да обећавају, али нису остварили своје обећање, и да није уопште учинило
неправду незнабошцима у томе да поверују кад су спознали за
Избавитеља, и почаствовали су га у наставку, са сваком ревносном
послушношћу у свему што је добро, томе нас је Христос научио са причом.
Јер је рекао следеће: „Човек неки имаше два сина, и дошавши првоме,
рече: Синко, иди данас ради у винограду моме. А он одговарајући рече:
Нећу! И после се раскаја и отиде. И приступивши другоме, рече тако исто.
А он одговарајући рече: Хоћу, господару! И не отиде. Који је од ове
двојице извршио вољу очеву?“401. Очигледно је да је онај који је отишао у
виноград, чак и ако је посредовала нека плашљивост, обећање га је
убедило да се потруди. Пази дакле и на ове, да је Исав веома ревносно
отишао у лов, и обећао је да ће то учинити, међутим, предухитрио га је
Јаков, и ако је у почетку одбијао да то учини, и тако је благословен од оца.
На исти начин је отео благослов нови народ, преписујући на неки начин
јудејско понашање, баш као што је и Јаков опонашао са мудрошћу густу
маљавост кожама коза. Али је одмах чуо глас свога оца како виче: „Глас је
Јаковљев, али су руке Исавове“402.

На који начин би могли да применимо на народима који су поверовали то

да су и облик добили, и да су на неки начин опонашали јудејско
понашање, а имају од њих другачији глас? Дакле, кажемо ово, да у светом
Писму знак дела и подвига, то јест практичних деловања, јесте рука. Све
што се тиче идентичности дејства и квалитета подвига и они који су
поверовали у Христа и примењују закон, свештенослужећи умно и духовно
и приносећи сами себе Богу и Оцу као пријатан мирис. И Христос
стављајући у нас јеванђељске законе, веома јасно говори: „Не мислите да

399
Јн 4, 32.
400
Јн 4, 34.
401
Мт 21, 28-31.
402
Пос 27, 22.
99

сам дошао да укинем закон или Пророке, нисам дошао да укинем него да
испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати
ни најмањега словца или једне црте из закона док се све не збуде“ 403.
Дакле, разумеш ли, да Хришћани спроводе закон, прихватајући духовно
обрезање, уместо телесног, и улазе на место Христовог одмора, и поштују
суботу у име Христово, и показују тајног и сакривеног Јудејца. Мислим да
ово значи то да је Јаков имао руке Исавове, али другачији глас од њега.
Дакле, не користимо брбљивости Јудејаца, наравно нити имамо навику,
одбијајући Владику Који нас је купио, и да Га оговарамо, већ више да
прослављамо заједно са Богом и Оцем Сина и да Га називамо Нашим
Господом и Спаситељем и Избавитељем.

5 Међутим, мислим да треба, истражујући и дубљи смисао благослова

обојице, да кажемо оно што долази на наш ум. Блажени Исак је рекао
Јакову: „Гле, мирис сина мога као мирис од поља које благослови Господ.
Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и вина изобиља.
Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и
клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње, а
благословен који тебе узблагосиља“404. На неки начин се помешала реч
њихове историје, и кроз ова два лица излази некаква једна истина, која се
показује и од догађаја. Јер се ово не испуњава само Јакову, већ и Христу, и
онима који су оправдани вером, и који су постали деца Исакова сагласно
са обећањем.

Одговара смисао пророчанства и новом народу, и Самом Христу, Који је

почетак и вођа. Наравно, сматрао се и као други Адам, и појавио се као
један други корен човечанства. И све Христово чини нову творевину, и
обновили смо се са Њиме према освећењу и бесмртности и животу.
Мислим, да реч благослова означава у Христу духован пријатан мирис, као
леп и угодан мирис који долази од пролећног цвећа цветних њива и
ливада. Јер нам је тако Христос приказао Самога Себе у Песми над
Песмама, говорећи: „Ја сам ружа Саронска, љиљан у Долу“ 405. И заиста је
био љиљан и ружа који је изникао из земље, као човек. Међутим, а да не
познаје грех, одаје Божански мирис Својих подвига свим људима
403
Мт 5, 17-18.
404
Пос 27, 27-29.
405
Пп 2,1.
100

васељене. Дакле, упоређује Христа са њивом благословеном од Бога, и

веома оправдано, јер је пријатан мирис знања Божијег и Очевог. Јер је
овде опет рекао чудесни Павле: „А хвала Богу Који нам свагда даје победу
у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања Свога на свакоме
место“406.

Међутим, показао се и кроз свете апостоле Господ Наш Исус Христос као
пријатан мирис знања Бога и Оца. Зато каже: „Ако је неко спознао Сина,
свакако ће спознати Оца“407, због идентичности природе, и због тога што је
у свему једнак и исти. Наравно, ово одговара Христу, али и новом народу
Божијем одговара: „Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и
вина изобиља!“408. Јер роса небеска и добра земља и пшеница означава
ово: Да је Логос Божији и Отац Наш предат нашим учествовањем у Њему
кроз Светога Духа, тако смо постали заједничари и Божанске природе, али
и велике радости, наравно јер је истинита реч која говори: „Хлеб срце
човека укрепљује, а вино весели срце човека“ 409. Наиме, хлеб је знак умне
и духовне снаге, а вино другог (радости). И ово је дато сједињенима са
Христом од Њега Самог. Међутим, како и на који начин смо постали
постојани у побожности и на неки начин непокретни, и знамо да верујемо
исправно и ми смо необориво учвршћени? Пошто смо узели власт „Ево
дајем вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију“ 410.
Мислим, да ово означава много жита. Али смо такође узели и вино, јер
сагласно са оним што пише: „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу“ 411.
Јер очекујемо небеска места боравка, бесмртан живот, дуговечан животни
век, и да царујемо заједно са Христом.

Наиме, ово треба да буде речено и за нас. Јер нас према природном
разлогу реч зове ка овоме. У наставку ће се значење благослова опет
вратити Емануилу. Јер каже: „Народи ти служили и племена ти се клањала!
Био господар браћи својој“412. Наиме, Емануил је био првенац, када је

406
2 Кор 2, 14.
407
Слободан превод. Погл. Мт 11, 27.
408
Пос 27, 28.
409
Пс 103, 15.
410
Лк 10, 19.
411
Рим 15, 13.
412
Пос 27, 29.
101

постао „(човек као ми)413и да Он буде Прворођени међу многом

браћом“414, али због овога неће бити могуће да престане да буде и Бог и
Господ свих. Јер му се клањамо као Владици, и као Богу Који је постао
Господ оних који су призвани благодаћу да буду браћа. Јер каже: „Јер ко ће
се у облацима изједначити са Господом, и ко ће се уподобити Господу
међу синовима Божијим?“415. Емаунил је постао као Бог, Господ оних који
су призвани да постану браћа Његова, и „Да се у име Исусово поклони
свако колено што је на небесима и на земљи и под зељом. И да сваки језик
призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ 416. Такође говори да,
„проклет био који тебе успроклиње, а благословен који тебе
узблагосиља“417. И реч је јасна. Јер су проклети и богомрски они који га
клеветају, а насупрот томе пуни су небеске и Божије благодати они Који Га
благосиљају, наиме они који проповедају Његову Божију славу.

6 Ово је Јаковљев благослов, чији се најдубљи смисао односи на Емануила,

и на оне који су оправдани вером. Наиме, да видимо и други благослов, то
јест онај који је дат првенцу, то јест Израиљу, чији је тип Исав. Јер каже:
„Ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго. Али ћеш
живети од мача својега, и брату ћеш своме служити, али ће доћи време, те
ћеш пошто се наплачеш, скрштити јарам његов са врата свога“ 418. Наиме,
Израиљу је дат као благослов „Јер се закон даде преко Мојсија“ 419, јер је
реч Христова која је проповедана са анђелом 420. Јер, да је Он говорио
нашим старима, то потврђује најмудрији Павле, који каже: „Бог Који је из
давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко пророка. У
ове последње дане говорио је нама преко Сина“421. Наравно, да је овај
закон садржао Његове речи то је показао и Сам Господ говорећи: „Док не
прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из
Закона док се све не збуде“ 422. Дакле, истина да је реч анђела била реч
Христова, имала је место благослова за Израиљ, и са росом небеском и

413
Слободан превод.
414
Рим 8, 29.
415
Пс 88, 7.
416
Флп 2, 10-11.
417
Пос 27, 29.
418
Пос 27, 39-40.
419
Јн 1, 17.
420
Јев 2, 2.
421
Јев 1, 1-2.
422
Мт 5, 18.
102

родној земљи разумемо Христа. Јер, као што је мноштво анђела расипало
са дарежљивошћу на неки начин и залива људе небеском и духовном
росом, тако и плодна земља, пијући духовне кише, даје духовну
плодоносност.

Међутим, ми хришћани смо стекли вером велико изобиље хлеба и вина, а

Израиљ није њихов учесник. Јер је ово обухваћено у благословима од
Исава. Јер су напаћени Јудејци такође неучесници и тајинственог
благослова, јер ни то није дато у духовном служењу сагласним са законом,
већ је више чувано за народ Христов и вере. И наравно и ми смо миром и
кроз Христа, а Израиљ ратовима, наследили и опипљиво земљу обећања,
која чини тип небески и духовни, коју је навео и Сам Спаситељ говорећи :
„Блажени кротки, јер ће наследити земљу“ 423. Наравно, и ми смо међу
Његовом децом, и слободним духом прилазимо Христу као нама сличном
и брату, изражавајући добром и жељеном заповест, а Израиљ је опет под
јармом и веома је оптерећен Мојсијевим законима, и подносећи због
преступа казну смрти. Јер је Исав чуо: „Брату ћеш своме служити“ 424, наиме
потчинићеш се, наравно, а да то не желиш, ономе који је исте природе са
тобом. И Мојсије је човек као и ми, и нема ничега више (од нас), колико
можемо то да кажемо за реч да је човек. И заиста је Владика свих позвао
Израиљ, Мојсијев народ, јер су направили теле у пустињи. После Бог каже
Мојсију: „Иди, сиђи, (са Синаја), јер се поквари твој народ, који си извео из
земље Мисирске“425. Наравно, чудесни Павле је дао још и писани закон
блаженом Мојсију. Јер је рекао следеће: „Кад неко преступи закон
Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости“ 426.
Наравно, да је требао Израиљ да збаци са себе свој јарам који га је
оптеретио од стране премудрог Мојсија, јер га је позвао Христос у
благодат кроз веру, то је објавио унапред говорећи: „Али ће доћи време,
те ћеш пошто се наплачеш, скршити јарам његов са врата својега“ 427.
Дакле, збацили су са својих вратова јарам закона, јер је био неподношљив,
они од Израелаца који су поверовали. Јер су призвани у слободно

423
Мт 5, 5.
424
Пос 27, 40.
425
Изл 32, 7.
426
Јев 10, 28.
427
Пос 27, 40.
103

достојанство вером у Христа, кроз Кога и заједно са Којим у Богу и Оцу

приличи слава заједно са Светим Духом у векове векова. Амин!

Од светог нашег оца

КИРИЛА
104

Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч четврта
О патријарху Јакову.

1 Истина је да, „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће
гоњени“428. Јер као дивље звери насрћу на њих синови безакоња,
сматрајући сијање оних који су навикли да напредују као оптужба на неки
начин и тужба њихове свадљивости. Јер се најгоре прекорева на неки
начин увек са упоређивањем са најбољим, и оно што има узвишенији глас
осуђује на неки начин недостатак лепоте у ономе што је ниже. И дакле,
шта се дешава после овога? Стреле зависти и пламен злобе пале у
пораженима огањ, који чини почетак маније и повод за непобожност
против оних који су изабрали да живе најбоље, који када се случајно и
нађу у борбама и муци, није могуће да буду потпуно истребљени од оних
који ратују против њих. Јер неће превидети ни на један начин онај који
предводи свете, они који су у опасности због њега, већ ће их више
ослободити, и веома лако, и учиниће их светлијим, показујући им труд као
увежбавање њиховог стрпљења. Наравно, доприноси овоме својом речју и
чудесни Павле, који пише следеће: „Веран је Бог Који вас неће пустити да
се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај,
да можете поднети“429. Али су ово сјајно проповедали у књизи Псалама и
они који су узели место у борбама са храброшћу, говорећи: „Ти Си нас
окушао, Боже, претопио Си нас, као сребро што се претапа. Увео Си нас у
мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао Си нас у јарам човеку, иђосмо у
огањ и воду, али Си нас извео на одмор“430.

Чујеш ли да минимално имају навику да буду незадовољни ониме чиме су

искушани, и више се радују јер се истичу као узвишени, и са овим
искуством схватили су оно шта је, и са тиме да ово пострадају потврђују
своју крајњу љубав према Богу? Јер су рекли да су прошли кроз огањ.
428
2 Тим 3, 12.
429
1 Кор 10, 13.
430
Пс 66, 10-12.
105

Мислим, као искушанији тамјан када дође у контакт са огњем тада се

показује пријатан мирис који постоји у њему, тако и света душа, када се на
неки начин усија тиме да је искушана и да страда, чини очигледнијом
многолику врлину која постоји у њој. Међутим, за сваког светитеља негде
поје чудесни Давид, и говори да: „Окружиће анђео Господњи оне који Га
се боје и спасиће их“431. Али и Само Онај који пружа помоћ говори веома
јасно: „Јер се на Мене поуздао, и избавићу га, покрићу га, јер је познао
име Моје. Призваће Ме, и услиши ћу га, са њиме ћу бити у невољи,
избавићу га, и прославићу га. Дугим данима (живота) испунићу га, и
показаћу му спасење Моје“432. Наиме, које је „спасење Божије и Очево“?
(Он) је Бог Логос који је рођен од њега, и ради нас је постао као ми,
узимајући облик роба према домостроју. Тако Га је назвао Отац и кроз
Исаију говорећи: „Тада ће видети народи правду Твоју и сви цареви славу
Твоју“433и „спасење се Његово разгори као свећа“434. И заиста је за нас Син
постао праведност и слава од Бога и Оца, али и спасоносно средство. Јер
смо се оправдали кроз Њега и уздигли смо се у славу усиновљења435.

Наравно, да смо и спашени, избегавајући окове смрти, и трчимо горе ка

бесмртности, како и на који начин би могло да се посумља? Јер се нама
појавио Христос као свећа у ноћи, стављајући у душе оних који верују,
Божанску светлост. Зато је и рекао: „Ја Сам светлост свету“ 436. Да опет,
сагласно са речима Спаситеља, „блажени прогнани правде ради“ 437(јер ће
наследити небо, и имаће као свог заштитника Бога свих и Спаситеља, и сем
тога ће видети и само тајинство Христово), може неко то да сазна не мање
и од ствари које се тичу блаженог Јакова. И мислим да треба да наведемо
све што је записано што се тиче њега, да би имали прецизније знање они
који ће да их читају. Ово имају као следеће: „И Исав омрзе љуто на Јакова
због благослова којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: Близу
су жалосни дани оца мога, тада ћу убити Јакова брата свога. И казаше
Ребеки речи Исава сина њена старијега, а пославши дозва Јакова млађега
сина свога, и рече му: Гле, Исав брат твој теши се тиме што хоће да те
431
Слободан превод.
432
Пс 90, 14-16.
433
Ис 62, 2.
434
Ис 62, 1.
435
Рим 3, 24.
436
Јн 8, 12.
437
Мт 5, 10.
106

убије. Него, сине, послушај што ћу ти казати: Устани и бежи ка Лавану

брату мојему у Харан. И остани код њега неко време докле прође срдња
брата твога, докле се гнев брата твога не одврати од тебе, те заборави што
си му учинио, а онда ћу ја послати да те доведу оданде. Зашто би остала
без обојице вас у један дан?“438.

После је измислила погодан разлог за исељење у другу земљу свога сина,

и одлазећи код Исака, рекла му је: „Омрзао ми је живот ради ових
Хетејака. Ако се Јаков ожени Хетејком, каквом између кћери ове земље, да
што ми живот?“439. Дакле, да не дође до одласка блаженог Јакова, без
сагласности његовог оца, и да (то) буде повод да се разгневи, и начином
жене убедиће старца да дозволи своме сину одлазак у другу земљу. „Тада
Исак дозва Јакова и благослови га, и заповеди му и рече: Немој да се
ожениш којом између кћери Хананејских. Устани, иди у Падан-Арам у дом
Ватуила, оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака
свога. А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и
умножи те да од тебе постане мноштво народа. И да ти да благослов
Авраамов, теби и семену твоме са тобом, да наследиш земљу у којој си
дошљак, коју Бог даде Аврааму“440.

2 Дакле, као што долази из Светог Писма, и од онога што се указује од

приповедања, треба да се дивимо не мало и самој Ребеки, и блаженом
Јакову. Она је поднела преклињање за свога сина своме мужу, као вођи
породице, и он је одмах учинио закон природе судијом, и наредио је
своме сину да избегне брак који није желела његова мајка, ласкајући на
неки начин ономе који је рођен од њега и васпитаван је побожношћу да
иде стопама врлине свога оца. Јер свугде сусрећемо чудесног Јакова да је
послушан препорукама свога родитеља и да их посматра као јасну
заповест и неоспорну побожност према Богу. Међутим, као према дубљем
смислу речи, мислим да опет треба да следим дубље кретање и сматрам
неопходним да подсетим на ово. Јер ће на овај начин бити очигледно и
без много труда ова тема под испитивањем. Наиме, Ребека пре болова
порођаја, носила је у утроби још два брата који су рођени од ње, осећала
је неподношљиво гађење, и већ се суочавала са страхом од смрти, јер су се
438
Пос 27, 41-45.
439
Пос 27, 46.
440
Пос 28, 1-4.
107

фетуси много ритали у њој. Тако, желећи да сазна шта се крије иза овога
што јој се десило, питала је Бога, говорећи: „Ако је тако, нашто сам? И
отиде да пита Господа. А Господ јој рече: Два су племена у утроби твојој, и
два ће народа изаћи из тебе, и један ће народ бити јачи од другог народа,
и већи ће служити мањему“441.

Дакле, Исава и Јакова треба да прихватимо као типове два народа,

Израелског, и оног који је требао да произиђе од вере. Али каже: „И Исав
омрзе љуто на Јакова“442, дакле лишен је поштовања, продајући првенство
и уступајући другом своју почаст, и пошто је принео као други свој улов,
изгубио је благослов. Зато је већ и учинио агресивна размишљања, и
помињао је због своје зависти да ће убити свог истомишљеника и брата.
Наравно, слично (томе) страшно се огорчио и разгневио првенац Израиљ
на оне који су поверовали и били његови потомци, то јест на млад народ,
јер је узео прво место близу Бога и урачунат је на место прворођеног, и
био је потпуно испуњен Божијим благословом, имајући кроз Духа Светога
благодат у Христу. Дакле, напад Израиља на Христове присталице кроз
веру, и сразмерно са овим што им се чинило исправним и са величином
његовог напада, постао је и страшан убица, дејствујући гоњењима против
њих, и изазивајући ране стрелама зависти и убиства.

Међутим, Ребека је убедила Јакова, напуштајући кућу, да избегне брата, и

да иде код Лавана, који је био незнабожац. Такође га је подстицао и сам
чувени Исак, Јаковов отаца, да избегне брак од Хананејских жена, и да
више воли да учини својом супругом једну од Лаванових кћерки. Наиме,
када је млади народ био у опасности и када је био гоњен, (то јест) Црква,
чији тип би могла да буде Ревека, саветовала их је са пристојношћу да
избегну гнев убица. Наравно, сагласио се и Ревекин муж Христос, да
избегну духовно пријатељство и везу са онима који су наговарани на
несвети гнев, и помињали су да ће убити на агресиван начин, (наравно
знак блискости је био брак), и вероватно да више воле жене Лаванове
породице, то јест незнабожаца. Дакле, видимо свете апостоле, који су
били први од оних који су поверовали и од нових народа, да се старају да
спроведу савете који су дати Јакову. Јер су се одвојили од стада Јудејаца,
јер су имали убилачке намере према њима, мењајући и смењујући земље
441
Пос 25, 22-23.
442
Пос 27, 41.
108

и градове, старали су се са пажљивошћу да избегну гнев својих гонитеља.

Јер су враћали у сећање Христа, Који им је давао заповести и говорио им:
„А кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ 443. Међутим,
разговарали су и са онима који су имали порекло од крви Израиљеве, који
нису хтели да поверују и стално су их вређали: „Вама је најпре требало да
се говори реч Божија, али пошто је одбацујете, и не сматрате себе
достојнима вечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима. Јер нам тако
заповеди Господ“444.

Чујеш ли, да је женик Цркве, то јест Христос, дао заповест својима да оду
мноштву незнабожаца, и да рађајући их тамо стекну децу, и да буду на
неки начин очеви народа? Зато и најмудрији Павле, пишући
незнабошцима, који су поверовали кроз њега, говори: „Јер ако имате и
хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Исусу Христу ја
родих Јеванђељем“445. То да ће Бог бити заједно са њима и да ће
великодушно да благослови народе који су поверовали, може то да
докаже, и наравно веома лако, чудесни Исак, који, када је Јаков отишао из
очеве куће, овенчао га је небеским благословима и рекао му је: „А Бог
свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те да од
тебе постане мноштво народа. И да ти да благослов Авраамов“ 446. Заиста су
благословени они који верују у Христа и веома су се умножили, и постали
су мноштво и окупљање народа, и одређени су као сунаследници светих
отаца. Јер ће се одмарати заједно са Авраамом и Исаком и Јаковом у
Царству Небеском, сагласно са речима Самог Спаситеља 447. Такође смо
опет благословени од Њега, јер је рекао за нас: „Оче свети, сачувај их у
име Твоје“448. Наравно, и ако је Ребека била мајка Исавова, међутим, то се
нипошто не оштећује од стране нашег тумачења. Јер смо прихватили да је
Исав био тип потомака Израиља, а Ребеки смо дали тип Цркве. Али су и
потомци Израиља постали синови Цркве вером у Христа, и више нису
урачунати у онај веома стар и остарели народ, већ су се вероватно
променили у нов народ помешан са оним од незнабожаца. Јер сагласно са

443
Мт 10, 23.
444
Дап 13, 46-47.
445
1 Кор 4, 15.
446
Пос 28, 3-4.
447
Мт 8, 11.
448
Јн 17, 11.
109

Светим Писмом, „Стога, ако је ко у Хрусту, нова је твар“ 449, Он се (Христос)

сједино са два народа у једног новог човека, умирујући их и
спријатељујући их обоје, Оцем са благодаћу једног Светога Духа. Јер је
уништио зид преграде, и учењима је укинуо закон заповести.

3 Јаков се снабдео благословима свога оца, његове ноге које су се

усмериле ка циљу исељавања у другу земљу, који му је задат. И опет који
догађаји су били који су посредовали током његовог путовања, то ћемо
сазнати из светих књига. Постоји проповедање као следеће: „А Јаков отиде
од Вирсавеје идући у Харан, и дође на једно место, и онде заноћи, јер
Сунце беше зашло, и узе камен на оном месту, и метну га себи под главу, и
заспа на оном месту. И усни, а то лестве стајаху на земљи, а врхом тицаху у
небу, и гле, анђели Божији по њима се пењаху и слажаху. И гле, на врху
стајаше Господ и рече: Ја Сам Господ Бог Авраама оца твога и Бог Исаков,
ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и семену твоме. И семена ће твога
бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на
север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у семену
твом. И ево, Ја Сам са тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те
натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним што ти рекох.
А када се Јаков пробуди од сна, рече: Зацело је Господ на овоме месту, а ја
не знах. И уплаши се и рече: Како је страшно ово место! Овде је доиста
кућа Божија, и ово су врата небеска. И уста Јаков ујутру рано, и узе камен
што беше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем. И
прозва оно место Ветиљ“450.

Наравно, име оног града говоримо да је било „Извор заклетве“ 451, јер
пише о овоме следеће: „Дошле су онај дан Исакове слуге и казали су му за
извор који су отворили и рекли: Нисмо нашли воду. И назвао га је
заклетва, зато је и оном граду дао име, „Извор заклетве“, који постоји до
дан данас“452. И ако неко жели да сазна, из ког разлога је назван „Извор
заклетве“, рећи ћемо опет. Јер су тамо дали заклетву мира са Исаком вође
Герараца, Авимелех и његови пријатељи. Отишао је чудесни Јаков са
очевог огњишта и из оног града, и удаљио се од свога рода. Зато је и

449
2 Кор 5, 17.
450
Пос 28, 10-19.
451
Срп. прев.: „Јаков отиде од Вирсавеје..“. Грч. прев. „Јаков отиде из Извора заклетве“.
452
Слободан превод.
110

путовао веома тужан. Јер је размишљао на неки начин, као што је било
природно, да ће бити као преварант и странац који кружи унаоколо, и да
ће се населити у страној земљи, и да ће се можда наћи пот(чињен)
другима и да ће прихватити неуобичајени јарам ропства. Јер су притиснути
и веома племенити да се потчине владарима. Међутим, Бог то одмах
разуме „Који познаје срца и бубреге“453, и не допушта души праведника да
буде удављена са тако тешким јадиковањима. Јер му је показао, да једно
мноштво анђела које трчи горе-доле, лако спашава оне који повере себе
Богу. И заиста је ово, мислим, а ништа друго, учио из снова. Јер је
опипљиво гледао мердевине које су допирале до неба и то је био знак
силаска и пењања, и ако су представљени некако са дебелим типовима.
Међутим, чуо је глас Онога који је заповедао анђелима, да ће он бити крај
благослова који је узео од свога оца. Зато каже: „Те ћеш се раширити на
запад и на исток и на север и на југ“454. Такође је рекао да ће имати свугде
истог заштитника и спаситеља. И када је заспао чудесни Јаков био је
савладан од изненађења, и рекао је: „Зацело је Господ на овоме месту, а ја
не знах“455.

Како није вредно да видимо шта је желео да објави са овиме? Схватања о

Богу код наших старих налазимо да су била веома мала. Јер су веровали да
је сва друга земља остављена од стране Божанског (деловања), и да се
ограничавало само на ону, у коју су призвани они који учествују у Његовим
(стварима) и одлазе из Халдеје. Дакле, они који су духовно служили
демонима патили су од многобожачке прелести, поделили су свакоме од
демона неку своју земљу, и постављајући на неки начин тиране оне који су
им духовно служили у сваком граду, јер су сматарали да не могу сви да се
свугде поштују. Зато и блажени патријарси, недавно ослобођени од
обичаја многобожачке прелести, и убеђени су да се клањају по природи и
истинитом Богу, мислили су да не може да се налази на целој земљи и на
сваком месту, и да им помаже, имајући још веома малу веру. Подучава се
блажени Јаков, и стиче као плод свог одласка у другу земљу оно што му је
недостајало у вери. Пошто је научио, да се Бог налази на свакоме месту и у
свакој земљи. И наравно борави на небу, али штити целу земљу, и потпуно
целу васељену, и налазе се под Њиме сви духови небески, којима је
453
Слободан превод.
454
Пос 28, 14.
455
Пос 28, 16.
111

наређено да трче горе и доле, и имају Њега као руководиоца и

надређеног. Зато је и савладан изненађењем, говорећи: „Зацело је Господ
на овоме месту, а ја не знах“456. И пошто је помислио, да је камен постао
узрок тога да види ове снове, зато га је и поштовао са овиме што је рекао,
прскајући га уљем. И пре свега назвао је то место „Дом Божији и капија
небеска“, и рестаурирао је тај камен.

4 И ово нам је речено опет грубљим приповедањима. Јер је требало да

одузмемо оно што је супротно историји. Преносећи нашу тему у духовну
теорију, говоримо опет оно, да нов и верујућ народ, као што су се схватали
у почетку са светим апостолима, уместо да избегне гнев убица, наиме
Јудејаца, приморан је да побегне тајно и да напусти своје место, и
прелазећи из града у град, тежио је да успостави односе са мноштвом
незнабожаца, и много је желео да их сакупи на неки начин око себе
духовном и умном заједницом. Баш као што је и журио и Јаков да оде код
Лаванових ћерки, јер му је претио Исав, и настојао је да га убије на
агресиван начин. Јер верујућ народ је утемељен у Христу, који је камен
изабрани, угаони, честит (Јер ово, мислим, саопштава то да је заспао
имајући под главом камен), научили смо, да неће бити сами на земљи, већ
да ће имати сараднике и помоћнике свете анђеле, који трче горе и доле.
Јер је негде Христос рекао: „Заиста, заиста вам кажем: Од сада ћете видети
небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе на Сина Човечијега“ 457.
Ово, мислим, да мердевине значе пењање и силажење светих духова:
„Који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење“ 458. И на врху
мердевина се налазио Христос, јер до Њега стижу свети духови, и Њега
имају као вођу, а да није као они, већ као Бог и Господ. Али је и Давид
негде рекао за човека који је изабрао да живи уз помоћ Вишњега: „Јер
анђелима Својим заповеда за тебе да те чувају по свим путевима твојим.
На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом. На лава и на
аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја“459. И заиста газимо по
змијама и шкорпијама, и по свим силама непријатеља, дајући ову власт
Христу.

456
Пос 28, 16.
457
Јн 1, 51.
458
Јев 1, 14.
459
Пс 91, 11-13.
112

Они који верују у Христа су достојни да виде Бога, и да се понашају са

храброшћу, јер ће се и налазити са њима и помоћи ће им, и свугде ће их
спасити, и показаће их плодоноснима. Јер каже: „Ево, Ја Сам са вама у све
дане до свршетка века. Амин.“460. Наравно, увећао се број блажених
ученика и постали су очеви брезброј народа, то јест вером у Христа и
духовним рађањем, свакоме је познато, јер Павле веома јасно говори
онима који су кроз њега поверовали: „Јер ако и имате хиљаде учитеља у
Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих
јеванђељем“461. И постали су плодови истог броја као песак, и проширили
су се и на исток и на запад, и десно и лево, наиме на југ и на север. Али се
камен испоштовао као тип Христов, и обновљен је, јер је преливен уљем.
Заиста је Емануил помазан од Бога и Оца, „Са оним духовним помазањем,
које даје радост онима који се њиме помазују“ 462. Такође је васкрсао из
мртвих, и ако је сишао у смрт Својом вољом. И ово, мислим, да значи да се
камен обновио. Јер и од светих апостола Господ Наш Исус Христос се
проповеда да је помазан од Оца кроз Светог Духа, и да је устао из мртвих,
Онај кроз Кога и заједно са Киме у Богу и Оцу приличи слава, заједно са
Светим Духом, у векове векова. Амин!

И друге ствари о Патријарху Јакову

1 То да желимо Божије речи и да смо жедни да научимо нешто посебно

добро, како би могао неко да посумња да је боље од свега и овенчано
најузвишенијом одлуком од Бога? Да је ова ствар достојна сваке речи и да
ће се завршти у неопходном завршетку за нас, то нас је обавестио Сам
Спаситељ, говорећи: „Још је Царство Небеско као човек трговац који тражи
добра бисера. Па кад нађе једно многоцено зрно бисера, отиде и продаде
све што имаше и купи га“463. Неопходно је да од раније већ тражимо добре
бисере, јер ћемо тако наћи јединствен и многоцен бисер, наиме Христа. И
какви би могли да буду ти добри бисери, који вреде да их неко купи,
тражење где један води у средину ствари, свакако би то могли да нам кажу
светитељи, за које је речено гласом пророка: „Свето камење се котрља на
460
Мт 28, 20.
461
1 Кор 4, 15.
462
Слободан превод.
463
Мт 13, 45-46.
113

земљи“464. Треба да истражимо са пажњом веома добро све што је речено

и све што се десило од наших старих. Јер ћемо у овоме јасно видети
дубину тајинства побожности, наиме Христа, јер се још и са типовима
скицира на мудар и на вешт начин. И са овим ћемо наћи Божији домострој
који се крије у Њему, наравно да ће бити затамњен неким нејасноћама,
неће бити апсолутно невидљив доказ. Дакле, претходиће и сада у речи све
што се тиче на какав и на који начин је живео чудесни Јаков, и показаћемо
опширно план целог домостроја, наравно јеванђељског, летећи као пчеле,
око најлепших цветова историје и сакупљајући све што постоји корисно у
свакоме ради разјашњавања речи. Међутим, ако се све што је записано за
њега не приноси према потпуном испитивању, да не буде нико
незадовољан, имајући на уму оно, да су једне од наведених ствари јасне
историјске чињенице, а друге се изражавају дубљим значењима, и
примењују се у дубљем смислу тајинства.

2 Дакле, написано је опет следеће: „Тада се подиже Јаков и отиде у земљу

источну. И обазирући се, угледа студенац у пољу, и гле три стада оваца
лежаху код њега, јер се на оном студенцу појаху стада, а велики камен
беше студенцу на вратима. Онде се скупљаху сва стада, те пастири
одваљиваху камен са врата студенцу и појаху стада, и после опет
приваљиваху камен на врата студенцу на његово место. И Јаков им рече:
Браћо одакле сте? Рекоше: Из Харана смо. А он им рече: Познајете ли
Лавана, сина Нахорова? Они рекоше: Познајемо. А он им рече: Је ли
здрав? Јесте, и ево Рахиље, кћери његове, где иде са стадом. И он рече:
Ето још је рано, нити је време враћати стоку, напојте стоку па идите пасите
је. А они рекоше: Не можемо докле се не скупе сва стада, да одвалимо
камен са врата студенцу, онда ћемо напојити стоку. Док он још говораше
са њима, дође Рахиља са стадом оца свога, јер она пасијаше овце. А кад
Јаков виде Рахиљу кћер Лавана ујака свога, и стадо Лавана ујака свога,
приступи Јаков и одвали камен студенцу са врата, и напоји стадо Лавана
ујака свога. И пољуби Јаков Рахиљу, и повикавши заплака се. И каза се
Јаков Рахиљи да је род оцу њезину и да је син Ревекин, а она отрча те јави
оцу своме. А кад Лаван чу за Јакова, сина сестре своје, истрча му у сусрет, и
загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу. И он приповеди Лавану све ово. А

464
Слободан превод.
114

Лаван му рече: Та ти си кост моја и тело моје. И оста код њега цео месец
дана“465.

После невероватне оне визије и откровења, током које је видео

мердевине да достижу до неба и да се Господ налази на њиховом врху, и
да се анђели пењу и спуштају, и јасно је чуо, да ће Бог бити са њиме, и да
ће распрострети његове потомке као безбројно мноштво, после
обнављања камена који је праслика Христова, управо тада, скупљајући
храброст и имајући учвршћену наду у Бога за све што ће се десити,
појачава своје снаге према циљу одласка у другу земљу, и долази у земљу
која се налази на истоку, која се одмах препознаје са много пастира, јер је
и сам био од оних који је био веома увежбан у овчарству. И да је веома
искусан у овој теми то чини јасним када каже: „Ето још је рано, нити је
време враћати стоку, напојте стоку, па идите и пасите је“ 466. Познат је и са
ћерком Лавановом, дајући јој и један пример и почетак његове велике
доброте коју је имао, тиме да се побрине да напоји овце које је она пасла.
Јер је размишљао, као што је било природно, јер је био васпитан најбољим
обичајима, и било је најнепристојније, да Рахиља, која је девица и време
јој је за удају, да чека да се сакупе пастири, да помере камен и да напоје
овце, уступајући другима због своје слабости и срамоте која приличи
девици. Такође га је звао и закон велике љубави, ка томе да треба да се
покаже као користан рођацима по крви и према роду. Напојио је
Рахиљине овце, уклањајући сам камен са извора.

Наиме, неопходно је да подсетим, да је и чудесни Мојсије, када је побегао

из Египатске земље, отишао у земљу Медијанаца. И тамо сусрећући неке
пастире и видевши да се Јоторовим ћеркама чини неправда, показао је
исто интересовање. Оно што су написали што се тиче њега је следеће: „Али
Мојсије побеже од Фараона и дође у земљу Мадијамску, и седне код
једног студенца. А свештеник Мадијамски имаше седам кћери, и оне
дођоше и стадоше захватати воду и наљевати у појила да напоје стадо оца
свога. А кад дођоше пастири и отераше их, а Мојсије уста и одбрани их, и
напији им стадо. И оне се вратише ка оцу своме Рагуилу, а он рече: Што се
данас тако брзо вратисте? А оне рекоше: Један Мисирац одбрани нас од
пастира, и нали нам и напоји стадо. А он рече кћерима својим: Па где је?
465
Пос 29, 1-14.
466
Пос 29, 7.
115

Зашто остависте тога човека? Зовите га да једе. И Мојсије се склони да

живи код оног човека“467. Дакле, да ли разумеш да су значења као браћа, и
оно на шта указују је веома сродно. Чудесни Мојсије, пошто је удаљио
похлепу пастира, узео је воду и напојио је Јоторова стада. Слично томе је и
Јаков сам померио камен, и ако многи то нису могли да учине без великог
труда, и на неки начин је напоијо Лаванове овце. И као што је Мојсије
остао да живи неко време у кући незнабожца, тако је и чудесни Јаков. Јер
је Лаван још био и обожаватељ идола. И пошто је реч у Јакову израдила
детаљан план лица и величину народа који ће бити оправдан вером, даље
хајде да кажемо дубље и скривене ствари, анализирајући дебљину
историје.

3 Народ који се ствара, сагласно са речима Псалмопојца, мислим да не

може да буде другачији, осим Христовог новог народа, оног који је
произишао вером у слави прворођенога, после одбачености првога који је
склизнуо, то јест Израиља. Јер је постао реп, а био је глава, то јест они који
владају, и онај који је био препознат од раније као први, постао је онај који
следи позив од других. Јер је постављен иза њихових леђа и следи иза
незнабожаца. Народ Христов је вером постао онај који изгурава и уврштен
је у чин Божанског Јакова. Као почетак овог рода треба да се сматра, група
светих апостола, наравно, који су рођени од крви и рода Израиљеве,
међутим, прихватили су као богатство веру Хрстову, и носили су као неки
венац благодат Духа Светога, дошли су у сукоб са својим рођацима. Зато,
јер су они убијали и били су савладани разјареним гневом, нису само
напустили домове својих отаца, већ су отишли у страну земљу, и од саме
земље која их је родила, наравно из Јерусалима, то јест земље Јудејаца, су
отишли у земљу незнабожаца, имајући Христа као савезника и сарадника,
и анђеле да их следе из близа, учвршћени у наде према Богу, и надајући се
да ће постати, „оци многим народима“468, твоји ће се потомци проширити
на исток и запад, на север и југ, они који су поново рођени Духом Светим и
налазе оправдање вером у Христа, које су и поздрављали, говорећи: „А ви
сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да
објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју,
који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији“469.
467
Изл 2, 15-21.
468
Пос 17, 4.
469
1 Пет 2, 9-10.
116

Наравно, они којима је наређено да их подучавају названи су из Светог

Писма „очеви народа“, како би неко могао да посумња у то? Наиме,
удаљили су се из земље Јудејаца, насељавајући уображен и псовачки
народ, окрећући се ка незнабошцима, сагласно са заповестима Нашег
Спаситеља, а да су духовни пастири и познаваоци васпитања сагласним са
Богом то одмах показују, са тиме да не подносе да живе као неделатни
према овоме што је за њих саме неопходније. Јер им одмах приносе на
дар реч учења Христовог, и убеђују их да чине оно што им је по природи на
корист. Баш као што је учинио и чудесни Јаков пастирима Харана, јер је и
сам био пастир, и то је показао говорећи: „Ето још је рано, нити је време
враћати стоку, напојте стоку, па идите и пасите је“ 470. Видиш ли да је
показао пастирима да пасу овце?

Управо је ово и заповедио најмудрији ученик народним презвитерима, то

јест епископима, јер каже: „Презвитере који су међу вама молим, ја који
сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која
ће се открити. Чувајте стадо Божије које вам је поверено“ 471. Јер су
пролазили сваку земљу и град, показивајући мноштву (народа) да поставе
и многе друге пастире, да би се старали о разумним овцама, и да их пасу
као на добром пашњаку и на плодоносном месту, и да их воде, као ка
зеленилу препуњеном цвећа, ка Богонадахнутом Светом Писму. Јер је реч
Божија довољна храна за живот душе. Јер треба да буде речено духовним
пастирима: Старај се о зеленилу поља, покоси зеленило и сакупи суву
траву у одговарајуће време, да би имао овце за своје одевање. Међутим,
показали су се и на други начин као корисни чудесни ученици међу
незнабожцима, јер су се показали као водитељи својих стада, мудрих
(ствари) и својих учења, приносећи на дар својим слушаоцима
најистинитије учење. И да су чудесни ученици подучавали много више
постојаније и боље од домаћих учитеља, може то неко да сазна, и наравно
веома лако, сећајући се овога: Да је извор покривао веома тежак камен,
где је било (потребно) много пастира који су могли да га помере. Међутим,
ово је Јаков учинио и сам. Међутим, шта значи извор, а шта камен, даље
ћемо то да кажемо колико је могуће. Јер ћемо тако да видимо разлику у

470
Пос 29, 7.
471
1 Пет 5, 1-2.
117

снази пастира, и преимућство и узвишеност у промишљености

Спаситељевих ученика.

4 Постоји обичај у Светом Писму да се упоређује знање о Богу са водом.

Наравно да је (Он) био давалац живота то је саопштио Спаситељ, говорећи
небеском Оцу: „А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитога
Бога и Кога си послао Исуса Христа“472. Али је једном рекао и жени
Самарјанки: „Кад би ти знала дар Божији, и Које тај Који ти говори: Дај Ми
да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу“ 473. Наравно да је
Своју реч и Своје учење назвао животодавним. Дакле, и Бог је викао: „Ко је
жедан нека дође Мени и пије!“ 474. Али и устима пророка осуђује неке који
су из незнања одлучили да треба да следе и друге учитеље, после учења
закона, и нагињали су ка учењима и заповестима људи. Наиме, рекао је
следеће: „Небо је веома зачуђено пред овим одступништвом, и савладано
је веома великим ужасом, каже Господ. Јер је Мој народ учинио два зла.
Напустио је Мене, Који сам извор живе воде, и отворили су за себе
уништене јаме које не могу да задрже воду“475.

Животодавна вода је логос Божији. Међутим, налази се на великој дубини,

и мислим да нико не може да се снабде њоме, без великог труда. Јер није
спреман да буде једноставно посед оних који Га желе, јер Га покрива као
тежак камен и тешко померива тама око њега, који побеђује непокретност
нашег ума. Јер тако је потребан труд и мука, много онима који напасају
духовне овце, да би ослободили закон од таме, и да га тако донесу на неки
начин из дубине на површину, и да га јасно принесу на дар слушаоцима за
уживање и одржавање живота. Међутим, када су пастири Грка, то јест
мудраци и веома учени, трчећи много заједно, изазивају сметњу према
истини учења која се односе на Бога. Јер верују за Њега ствари које нису
исправне, а наравно исповедају Његову природу, али славу Божанства дају
коме год им се више свиди. Насупрот томе довољан је и само један од
Христових пастира да помере са извора камен који је тежак за померање,
то јест бачено је на неки начин, на схватања о Богу, прекривање и тама, и
тако чине јасном истину незнабожцима, и не изостављају да покажу једног

472
Јн 17, 3.
473
Јн 4, 10.
474
Јн 7, 37.
475
Слободан превод.
118

по природи и истинитог Бога. Тако је блажени Павле, када је дошао у

Атину, тамошњим ученим људима показао живу воду говорећи: „Људи
Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и
посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме беше написано:
Непознатоме Богу. Онога, дакле, Којега не знајући поштујете тога вам ја
проповедам“476.

Дакле, видите ли, и ако су били предводници народа и пастири и учитељи

својих ствари, и са тешкоћом су могли да помере камен који се тешко
помера, наравно мислећи да верују, са поштовањем које су показали
према Богу, али грешећи према истини? Јер, пошто су направили
жртвеник, урезали су на њему натпис: Непознатом Богу, то јест демону
који није познат. Наравно, они су мислили да су изабрали најбољу славу за
Бога, међутим, чудесни Павле искоришћава овај натписа, и веома вешто га
води ка ономе што је корисно, говорећи да Бог Који им је непознат је
Христос. Јер каже: „Којега не знајући поштујете тога вам ја проповедам“.
Видиш ли како је открио извор, одстранио камен, и показао им
животодавно знање?

Дакле, неупоредива је разлика заоштравања односа духа пастира. Јер они,

и ако их је било веома пуно, ишли су иза истините вере у Бога, и бивајући
побеђени од таме учења, одвучени су од онога што су сматрали
истинитим, наиме Павле, и ако је био сам, изложио је истину. Јер је Јаков
сам померио камен, и напојио Рахиљине овце. Наравно, још је сматрао
достојним љубави (његову) ћерку. Јер каже: „И пољуби Јаков Рахиљу и
повикавши заплака се“477. (Лаван) га је учинио својим штићеником, и са
љубављу и загрљајем је прихватио сина своје сестре, и уврстио га је међу
своје најближе рођаке. Јер је рекао: „Та ти си кост моја и тело моје“ 478.
Рахиља када се преведе значи „овца Божија“, и могао би неко да јој да и
наравно, веома оправдано, симболизам Цркве од незнабожаца. Јер је она
овца Христова, која, пошто је измешана са најстаријим стадима, појављује
се и у двориштима Спаситеља. Зато је и рекао: „И друге овце имам које
нису из овога тора, и те Ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно

476
Дап 17, 22-23.
477
Пос 29, 11.
478
Пос 29, 14.
119

стадо и један пастир“479. Пасли су и чудесни ученици Цркве Христове, то

јест разумне овце које јој припадају, и наравно постали су и њени
љубитељи и постали су они који воде младу показујући је Богу као чисту
девицу, „која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света
и непорочна“480.

Међутим, и почетак родова и на неки начин првих заметака корена, су их

имали потомци Израиља од незнабожаца то ћемо утврдити из Лаванових
речи. Јер, је био човек незнабожац, веома је волео Јакова, и рекао је да му
је он рођак по крви, наиме назвао га је Ребекиним сином и својим телом и
кости. Јер је чудесни Авраам призван а био је васпитан са кожом која је
прекривала мушки полни орган481у земљи Халдејаца, са обичајима и
законима незнабожачким, и добио је знак обрезања као печат, где је
потврдио своје оправдање на основу своје вере, коју је имао када је био
необрезан, као што је записано482. Наиме, рођак са незнабошцима је и
прворођени од Израиља, и ако је био одвојен од њих законом, да би
могао да мисли да је (неко) други. Међутим, вером у Христа двоје су
постали једно, јер је одузео оно што их је раздвајало, укидајући писани
закон483, и обрезање које их је одвајало. Обновили смо се у једног новог
човека, у једно тело и једну душу, незнабожшци и потомци Израиља, и на
неки начин се појављују као следеће, сједињени у једно апсолутно
јединство међу нама. Јер је Христос рекао негде небеском Оцу и Богу: „Да
сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама
једно буду“484. Јер је Он наш мир, Он Који је развалио преграду која нас је
раздвајала, као што сам рекао мало пре, и извадио је из средине оно што
нас раздваја, спајајући нас у јединство кроз Духа Светога. Наиме знак, и
наравно, веома јасан, кроз веру и духовног јединства два народа је
Лаванов загрљај са Јаковом, и његово исповедање да је његово тело и
кост.

Међутим, да заједно са овим постоји и друго, даље ћемо то рећи,

узимајући то из Светог Писма: „Тада рече Лаван Јакову: Зар бадава да ми

479
Јн 10, 16.
480
Еф 5, 27.
481
Није био обрезан.
482
Рим 4, 11.
483
Еф 2, 14.
484
Јн 17, 21.
120

служиш што си ми род? Кажи ми шта ће ти бити плата? А Лаван имаше две
кћери: Старијој беше име Лија, а млађој Рахиља. И у Лије беху кварне очи,
а Рахиља беше лепа стаса и лепа лица. И Јакову омиље Рахиља, те рече:
Служићу ти седам година за Рахиљу, млађу кћер твоју. А Лаван му рече:
Боље теби да је дам него другом, остани код мене. И одслужи Јаков за
Рахиљу седам година, и учинише му се као неколико дана, јер је љубљаше.
И рече Јаков Лавану: Дај ми жену, јер ми се наврши време, да легнем са
њом. И сазва Лаван све људе из онога места и учини гозбу. А увече узе
Лију кћер своју и уведе је к Јакову, и он леже са њом. И Лаван даде зелфу,
робињу своју, Лији кћери својој да јој буде робиња. А кад би ујутру, гле,
оно беше Лија, те рече Јаков Лавану: Шта си ми то учинио? Не служим ли
за Рахиљу код тебе? Зашто си ме преварио? А Лаван му рече: Не бива у
нашем месту да се уда млађа пре старије. Наврши недељу дана са том, па
ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам
година других. Јаков учини тако, и наврши са њом недељу дана, па му
даде Лаван Рахиљу, кћер своју за жену. И даде Лаван Рахиљи кћери својој
робињу своју Валу да јој буде робиња. И тако леже Јаков са Рахиљом, и
вољаше Рахиљу него Лију, и стаде служити код Лавана још седам других
година“485.

6 (Овоме) реченом из историје није потребно никакво објашњење, јер не

постоји апсолутно ништа супротно, осим ако неко наводи оно што им се
свиђа да говоре они који имају обичај то да осуђују. Јер се од нас не
сматра веома неумесним то да неко одмах закључи два брака, и да стави у
своју кућу две жене, и наравно сестре, и заједно са овим кажемо, да је код
наших старих сав циљ живота био да направе пуно деце, и наравно ова
ствар се сматрала као најузвишенијом од целог благостања, и било је
ослобођено од сваког оптуживања, то да неко дође у сексуални однос не
само са две, али још и са више жена, увећавајући свој род до безбројног
мноштва. И наравно, рађање деце су сматрали Божијим благословом. Али
је Сам Господ свих обећао нашим старима, и светима пре Мојсија, да ће
подарити поклон, и онима који су прихватили васпитање законом. Јер је
рекао: „Неће бити у тебе ни мушкога ни женскога неплодна“ 486. Наравно,
ове речи нећемо прихатити да имају место закона, већ ћемо рећи да је то

485
Пос 29, 15-30.
486
Пнз 7, 14.
121

више обећање. Јер оно што зависи од нас одређено је законом, и веома
исправно, међутим, све од ствари које не зависе од нас, али њихово
извршење зависи од закона природе, немају закон као оног који им даје
награду. Веома је јасно и у свакој од бивајући непознате (ствари), да није
заповедио Створитељ да не постоји „ни мушкога ни женскога неплодна“
међу потомцима Израиља, али ако су држали закон, Бог је обећао да ће
бити плодоносни. Ствар имања пуно деце чинио је за наше старе најбоље
старање и посматрао се као начин стицања доброг гласа. Али и ми који
верујемо у Христа прихватамо то да треба да доносимо плодове више
духовне, наравно да не сматрамо брак нечасним, већ више волећи оно
што је много изнад њега и овенчава се најузвишенијом одлуком и у
Богонадахнутом Светом Писму, то да смо пажљиво приљубљени Богу и да
Га не делимо са стварима света. Јер као што каже Павле: „Ко је неожењен
брине се за Господње, како ће угодити Господу, а које ожењен брине се за
овосветско, као ће угодити жени“487.

7 Али нам је довољно све што смо рекли о овој теми. Да наставимо даље
ка нашем духовном сагледавању преносећи наш трон у духовне теме,
сетивши се, веома исправно онога, да труд проповеди светих апостола
није био без плате, нити је њихов зној без награде. Јер је Лаван рекао
Јакову: „Зар бадава да ми служиш“. Али и чудесни ученици су у почетку
сматрали мноштво оних који су поверовали као повод великог поноса.
Тако је Павле поздравио оне и окарктерисао их: „Радости моја и венче
мој“488. Међутим, сматрам неопходним да треба да вас подсетим на
неопходније ствари од ових које су наведене у почетку. Дакле рекао сам,
да је Јаковљево лице много пута то глумело у духовним теоријама и хор
светих апостола, јер су постали почетак оних који су освећени Духом
Светим и оправдани су вером, час је опет то глумио и Сам Христос, као
почетак човечанства које се обнавља ка вечности, као прворођени међу
многом браћом489, као други Адам и други корен људског рода после
првог. Реч увек преноси циљ сагледавања тамо где треба да иде. Јер, ако
побегне мишљење од онога што треба, учиниће повраћај сагледавања
несрећнијим. Носиће за сада Јаковљево лице Емануил, небески женик,
Који је узео на неки начин Лаванове ћерке не без труда. Карактерна црта
487
1 Кор 7, 32-33.
488
Флп 4, 1.
489
Рим 8, 29.
122

најузвишеније суштине од свих, је то да постиже без труда оно што жели

да учини. Јер је негде рекао за њу и блажени пророк Исаија: „Не сустаје
нити се утруђује, разуму његовом нема мере“ 490. Јер Бог нема потребу ни
за чим, већ је свесавршен Сам по Себи, нити има потребу за нечим што
улази (у уста) да би се окрепио, нити сагласно са законом тела јача храном
и пићем, већ је Сам по Својој природи снага. Зато и лишава небеса, и дели
власт са силом онима које је случајно изабрао.

Међутим, и ако по Својој природи не осећа тугу, каже се да је тужан (јер се

каже негде мајци Јудејаца, то јест Синагоги: „И са свим овим си Ми
изазвала тугу“491. Али и чудесни Павле пише негде: „И не жалостите
Светога Духа Божијег, којим сте запечаћени“ 492), тако, и када се каже да се
уморио, не кажемо то јер је осетио муку, већ, ако је и био неко од нас, он
би се уморио, ако је заиста навикао да се умара, када је постизао веома
велике и изванредне ствари, и оне због којих је било природно да поднесе
страшне и болне болове. Даље, преносећи се од људских ка
најузвишенијим значењима, могли би смо на неки начин да видимо да је
испуњена трудом и знојем бескрајног старања природе. Наравно,
(старање) по неопходности ослободићемо је од тога да се труди, јер није
као ми, и вероватно се налази изнад целе творевине и довољно је и
учвршћена у своје преимућство. Не без плате нити без труда Христос је
створио прву Синагогу Јудејаца, коју упоређујемо са лицем Лије. Јер кад се
преведе значи, „она која се труди и обнавља“. Јер се трудила под тежином
похлепе Египћана, и неподношљивим јаромом ропства. Међутим,
обновљена је враћајући се ка поштовању према њеном оцу, и
преображена је на неки начин из многобожачког служења ка томе да
спозна у наставку Које природан и истинити Бог. Јер је викао ка њима кроз
Мојсија: „Чуј, Израиљу: Господ је Бог Наш једини Господ“ 493, и, „Немој
имати других Богова уза Мене“494. Међутим, Христос је у почетку желео
Рахиљу, то јест Цркву Незнабожаца. Зато је и рекао великом зналцу
Мојсију за Синагогу Јудејаца: „Још ми рече Господ, говорећи: Погледај овај
народ, и ето је народ тврда врата. Пусти ме да их истребим и име њихово

490
Ис 40, 28.
491
Слободан превод.
492
Еф 4, 30.
493
Пнз 6, 4.
494
Изл 20, 3. Пнз 5, 7.
123

затрем под небом, а од тебе ћу учинити народ јачи и већи него што је
овај“495. Међутим, била је неопходност да они који су још имали лаган и
променљив ум, да не трче одмах ка савршеном и ка ономе изван ума и ове
пристојности васпитања, то јест јеванђељског, али више прво да буду
уведени у веру ка нижим (стварима) чинећи на неки начин живот закона
као припрему живота у Христу.

Наиме, наравно желео је у почетку небески женик, новију, наиме Цркву од

незнабожаца, међутим, прихвата у Своме дому старију на неки начин, не
без труда. Зато је Јаков радио и за Лију. Наравно, да је Израелски народ
избегао муку Египатског ропства, са много и великих мука то је веома
јасно. Зато што је против њих ратовала цела творевина. Јаковљево
ропство, које свакако није било без труда, његову праслику чини Израиљ
да се неће ослободити без муке, и да ће бити народ Божији са духовним
служењем закону. Међутим, када су се напуниле седам година за старију,
ставио је у своју кућу Рахиљу, то јест млађу и ону за којом је жудео од
почетка. Јер Црква од незнабожаца, „овца Божија“, јер се тако тумачи
Рахиљино име, као што сам рекао раније, призвана је друга, после прве.
Међутим, да се уморио на неки начин и за њу Христос, за то нам је опет
дао праслику чудесни Јаков, који је поднео седмогодишњи труд за Рахиљу.
Јер, ако је постојала могућност да Христос буде исцрпљен, и ако је по
природи био Бог, како Му се ово није десило од почетка, када је поднео
Иродово гоњење, клевете господара, пљувања, шамарања, ударце у леђа,
псовке војника, и на крају смрт на крсту? Међутим, Лаванове ћерке, које су
још биле незнабошкиње, су биле Лија и Рахиља. Призвани су од
незнабожаца, и прва Синагога Јудејаца, јер је и сам чудесни Авраам рођен
из грчког (незнабожачког) рода, и друга, после прве, млађа, наиме Црква.
Наравно, очи Лије су биле парализоване и непокретне, насупрот Рахиљи
која је имала лепу појаву и била је веома лепа у лицу. И наравно негде је
за Јудејце рекао Христос светим апостолима: „Оставите их, слепи су вође
слепима“496, „а благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују“ 497.
Даље, очима Лије оправдано се указује слабост Јудејске Синагоге да види
Бога, а лепотом Рахиље даје се предтип мудрости и старања и веома
велике лепоте, према промишљености, од верујућих у Христа, и наравно и
495
Пнз 9, 13-14.
496
Мт 15, 14.
497
Мт 13, 16.
124

њихово сјајно дело. И наравно према мајци Јудејаца, виче реч пророка:
„Али очи твоје и срце твоје иду само за твојим добитком“ 498, а Христос зове
Цркву од незнабожаца и говори јој: „Очи су ти као у голубице“ 499, јер „и
пожелеће Цар лепоту твоју“500, сагласно са речима Псалмопојца.

Потом је Христос у почетку учинио својом супругом Синагогу Јудејаца, са

проводаџијом Мојсијем, и са анђелима посредницима, а за Цркву од
незнабожаца, као другу на неки начин супругу, као посредник је
искоришћен у њој блажени Крститељ. Зато је и рекао, указујући нам на
овај духовни и Божански брак: „Ко има невесту женик је, а пријатељ
жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле,
радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем“ 501. Опет је
дар невести милосрђе и вера. Јер је негде рекао устима пророка женик
који долази одозго и са неба, Цркви од незнабожаца: „И заручићу те Себи
довека, заручићу те Себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И
заручићу те Себи вером, и познаћеш Господа“502. Јер се венчао, као што
сам рекао раније, пре Цркве од незнабожаца, старијом, али начин веридбе
и снаге јединства се није одржао заувек. Јер је негде опет рекао за њу:
„Она није моја жена, и ја нисам њен муж“ 503. И опет: „Где је распусна
књига матере ваше којом је пустих?“504. Дакле, протерана је јер се курвала
и била је крива због многих непристојних дела. Јер је негде рекао за њу:
„Ако ко пусти жену своју, и она отишавши од њега, уда се за другога, хоће
ли се онај вратити ка њој? Не би ли се сасвим оскрнавили она земља? А ти
си се курвала са многим милосницима, али опет врати се ка мени, вели
Господ. Подигни очи своје ка висинама, и погледај где се ниси курвала, на
путевима си седела чекајући их као Арапин у пустињи, и оскрнавила си
земљу курварством својим и злоћом својом. Зато се уставише дажди и не
би познога дажда, а у тебе беше чело жене курве, и не хте се стидети.
Хоћеш ли од селе викати ка мени: Оче мој, ти си вођ младости моје? Хоће
ли се срдити једнако? Хоће ли се гневити довека?“505.

498
Јер 22, 17.
499
Пнп 4, 1.
500
Пс 44, 12.
501
Јн 3, 29-30.
502
Ос 2, 19-20.
503
Слободан превод.
504
Ис 50, 1.
505
Јер 3, 1-5.
125

Али у овоме је постала већа, међутим, Рахиља мања, то јест Црква од

незнабожаца, Он Сам је верио, и наравно заувек. То „Он Сам“, међутим,
треба да се схвати на следећи начин. Верио је Синагогу Јудејаца, али са
посредником Мојсијем, а са Црквом од незнабожаца сјединио се
позивајући је својим гласом, као и сваког човека на земљи, када се појавио
као човек. Јер је показао Свој пристанак млади којој је викао: „Дај да
видим лице твоје, дај да чујем глас твој“506. Наравно, Њега су слушали и
наши стари да говори, али кроз Мојсија или пророке, али током
последњих ових дана говорио нам је лично Сам Син, као што нас уверава
мудри Павле507.

8 Међутим, треба заједно са овим да истражимо и рођење Јаковљевих

синова. Дакле, да видимо ко су били и од којих жена су се родили. Прве је
Леја родила четири сина: Рувима, Симеона, Левија, и Јуду. Пошто Рахиља
није могла да рађа и још није имала децу, патећи много и налазећи се у
тешком стању, смислила је следећу превару да би добила дете. Убедила је
Јакова да уђе у сексуални однос са њеном робињом, говорећи: „Ето
робиње моје Вале, лези са њом, нека роди на мојим коленима, па ћу и ја
имати деце од ње“508. И када се ово остварило, Јакову су се родила два
сина, Дан и Нефталим. Међутим и Леја, стављајући своју личну робињу
Зелфу да спава са Јаковом, учинила га је оцем друга два сина, Гада и
Асира. И шта се десило после овога: „А Рувим изиде у време жетве
пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је је Лији матери својој. А
Рахиља рече Лији: Дај ми мандрагору сина свога. А она јој рече: Мало ли
ти је што си ми узела мужа? Хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мога?
А Рахиља јој рече: Нека ноћас спава са тобом за мандрагору сина твога. И
увече када се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија у сусрет и рече:
Спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина свога“ 509. „И када се
ово десило, опет је Лија родила Исахара, а после њега Завулона“ 510. И
пошто су дошли до овог броја они који су се родили од Израиља, „Али се
Господ опомену Рахиље, и услишив је, отвори јој материцу. И затрудње и
роди сина, и рече: Узе Бог срамоту моју. И надеде му име Јосиф, говорећи:

506
Пнп 2, 14.
507
Јев 1, 2.
508
Пос 30, 3.
509
Пос 30,14-16.
510
Слободан превод.
126

Нека ми дода Господ још једног сина“ 511. И родила је после њега
Венијамина.

Ово што се наводи у Светом Писму за њу има као следеће: „И отидоше до

Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрате, породи се Рахиља, и беше
јој тежак порођај. И кад се веома мучаше, рече јој бабица: Не бој се,
имаћеш још једног сина. А кад се растављаше са душом те умираше, назва
га Венонија, али му отац надеде име Венијамин“ 512. На крају је Рахиља
родила са тешкоћом, управо под великим боловима ослободила се од
овдашњег живота. Наиме, то има род Јаковљев. Међутим, какав је дубљи
смисао овога што је написано, међутим, то познаје само Онај који познаје
све, „У коме су сакривена сва блага премудрости и знања“ 513, као што је
написано. Међутим, ако ми погледамо са отвореним очима и
покушавајући да уништимо, колико је могуће, густу маглу која постоји у
овоме, да кажемо ономе Који чини слепе мудрима, ово, „Отвори очи моје
да бих видео чудеса закона Твога“ 514. Треба дакле, (јер ћу се вратити на
претходно и опет ћу подсетити на оно што сам рекао), Лија која је старија и
веома исправно се упоређује са Синагогом Јудејаца, а Рахиљу ћемо
упоредити са Црквом незнабожаца. Постављајући као основу речи ову
веру, да додамо и друго.

9 Лија је родила прва четири сина, и у наставку од две робиње, Вала и

Зелфа су родиле других четири. Када је касније Рувим нашао мандрагоре
на њивама, поделио их је између Лије и Рахиље, обе су постале мајке, и
Лија после претходна четири сина, родила је Исахара, што значи плата, а
после Завулона, име које када се преведе значи „додавање Божије“, и
после њега на крају Венијамина, који значи „син бола“. Наиме, прва је
родила Богу мноштво Јудејаца која је старија по годинама, то јест Синагогу.
Међутим, потомци који су се од ње родили Богу, назива их синовима, то
ћеш разумети веома добро од Мојсија, који говори: „Израиљ је син Мој,
првенац Мој“515, и од реченог од Исаије: „Чујте, небеса, и слушај, земљо,
јер Господ говори: Синове одгојих и подигох, а они се одвргоше Мене“ 516.

511
Пос 30, 22-24.
512
Пос 35, 16-18.
513
Кол 2, 3.
514
Пс 119, 18.
515
Изл 4, 22.
516
Ис 1, 2.
127

Наравно, они који су рођени од слободних, због својих отаца, којима није
наметнуо јарам закона (Јер слободу њихових отаца нам је показао и сам
чудесни Павле, говорећи: „Ја живљах некад без закона“ 517. То „Ја“ даје
корену рода и то придодаје главама својих отаца), међутим, требало је, и
ако су рођени од слободних, да уђу под јарам сагласно са законом, то нам
показује на загонетан начин и разноликост четири (сина), који су рођени
од робиња.

Али и код њих постоји неко тајинство. Јер се синови Вале, Дан и Нефталим,
дају Рахиљи, а синови Зелфе, Гад и Асир, дају се Лији, који су рођени после
Валиних синова. Међутим, мислим да ће неко оклевати, и веома
оправдано, како синови робиње, то јест од Вале, се придодају Рахиљи, и
ако су чинили тип Цркве од незнабожаца. Наиме, шта ћемо рећи о овоме?
Да блажени пророци који су рођени у почетку, наравно да су урачунати
заједно са децом поробљеног Јерусалима, али су на неки начин синови
Цркве од незнабожаца. Јер су веровали исто са оном, говорећи да ће се
појавити и да ће да засија тајинство Христово, и објављујући то унапред на
безброј начина, то су учинили на неки начин видљивим нашим старима. А
потомци, који су се родили опет у ропству, нису прихватили Христа, Оног
Који даје слободу. Наравно да су били бољи први од оних после њих, то је
лако да видимо, јер Бог говори устима Исаије: „Како поста курва верни
град? Пун беше правице, правда наставаше у њему, а сада крвници“ 518.
Разумеш, да каже како Јерусалим, то јест Сион, који је био место пун
исправног расуђивања и дом праведних, у потоњим годинама испунио се
убицама.

10 Може неко да види, и наравно веома јасно, још и од самих имена, да су

синови Вале могли да буду васпитаници Цркве, а синови Зелфе су више
непријатељи. Јер Дан ако се протумачи значи „суд“, а Нефталим „ширина“.
Ово је била и проповед пророка. Наравно, требао је Христос да суди
васељени и да осуди Сатану, пошто нас је преварио и оборио нас је оданде
где смо били, и да нас спаси, и од веома великог нерасположења, да
учини на неки начин шире наше срце, и да не покаже ништа нешто
страшно, ово је проповедао блажени Псалмопојац говорећи као
представник оних који су поверовали у Христа, и који су освећени Духом
517
Рим 7, 9.
518
Ис 1, 21.
128

Светим: „Путем заповести Твојих трчим, јер Си раширио (ослободио си од

потиштености) срце моје“519. Али и најмудрији Павле, јер су верујући у
Коринту желели да се споје са неверујућима, пише им говорећи: „Уста
наша отворише се према вама, Коринћани, срце наше постаде широко
(наиме, отворили смо га). Вама није тесно у нама, него вам је тесно у
срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим, будите широка
(отворите) срца и ви. Не упрежите се у исти јарам са неверницима“ 520. Да је
од Христа опет био исправан и праведан суд, то је учинио јасним опет сам
блажени Давид, узимајући место оних који су обесправљени, говори
Спаситељу Христу: „Пробуди се, устани на суд мој, Боже Мој и Господе, и
на парницу моју“521. Али и Сам Спаситељ чини то јасним говорећи: „Сада је
суд овоме свету. Сада ће кнез овога света бити избачен напоље. И када Ја
будем подигнут са земље, све ћу привући себи“ 522. Видиш ли да су
пророци, проповедајући тајинство Христово, објавили унапред, да ће бити
праведан суд и да ће проширити (отворити) срца?

Рођени од Вале, Дан и Нефталим, када се протумачи значи „суд“ и

„ширење“, и од Зелфе, Гад и Асир, када се протумачи значи Гад „пробно
место“, и Асир „богатство“. Наиме, нису ли постали такви последњи после
првих народи Јудејаца? Како може да посумља неко? Иначе ово може
неко да утврди из догађаја против Христа. Јер су једни, заједно са онима
који су се називали Иродовцима, и обмањивали су Га говорећи: „Учитељу,
знамо да си истинит и путу Божијем заиста учиш и не обазиреш се ни на
кога, јер не гледаш ко је ко од људи. Кажи нам, дакле, шта Ти мислиш:
Треба ли дати порез цару или не?“ 523. Пришли су Му узнемиравајући Га, да
би Га ухватили у замку. Јер је ово потврдио чудесни јеванђелист: Други
опет нису прихватали Сина због поткупљивања и љубави према добитку.
Јер каже: „Рекоше међу собом: Ово је наследник, ходите да Га убијемо, и
да присвојимо наследство Његово“524. Наравно, да су Фарисеји и несвета
руља Књижевника веома волели богатство и добитак, то може неко да
види, наравно веома лако, удубљујући се у ово што је записано за њих.
Зато је Наш Господ Исус Христос рекао онима који су изабрали да верују у
519
Пс 119, 32.
520
2 Кор 6, 11-14.
521
Пс 35, 23.
522
Јн 12, 31-32.
523
Мт 22, 16-17.
524
Мт 21, 38. Мк 12, 7. Лк 20, 14.
129

небеско, да треба да се одрекну земаљског богатства, и да разделе своју

имовину сиромашнима, да би стекли небеско благо. Али као што говори
јеванђелист, Књижевници и Фарисеји, који су били среброљубци, то су
слушали и подсмевали су Му се. Међутим, достижући и до веома
ништавних (ствари), пазили су са великом прецизношћу на ситничарења,
не дозвољавајући ни најмање онима који нису принели десетак који је
предвидео закон, и ако су се они сами минимално старали о закону,
Господ их је апсолутно објаснио, рекавши им: „Тешко вама Књижевници и
Фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима,
а остависте што је претежније у закону: Правду и милост и веру“525.

Гад, његово протумачено име значи „искушење“, а Асир „богатство“. Јер су

обојица рођени од робиње Зелфе, после Дана и Нефталима, који су рођени
од Вале. Међутим, за нас са њима указује време пре долазећег Нашег
Спаситеља, током којег је Рахиља, то јест Црква од незнабожаца, била још
без деце, која је требала да роди многе синове, и да буде храна
безбројним (људима), то је објавио унапред Исаија говорећи: „Весели се,
нероткињо која не рађаш, запевај и покликни ти која не трпиш мука од
порођаја, јер пуста има више деце неголи она која има мужа“ 526. Али је и
сам чудесни Давид разјаснио ово говорећи за Бога: „Он борави у јаловој
жени у дому, и радује се због њене деце“527. Међутим, Господ свих и Бог јој
је негде рекао: „Подигни очи своје унаоколо и види“ 528. И опет: „Гле, ови
ће из далека доћи, гле, и они од севера и од запада, и они из земље
Синске“529. Даље, ако желиш, да видимо када и како је родила она која
није могла да рађа.

Дакле, после оних који су рођени од робиња, првенац од Јакова налази

мандрагоре на њиви и доноси их својој мајци Лији. Она, када је тражила
Рахиља да јој да од њих, дала јој. Тако је Лија, узимајући мандрагоре, опет
родила два сина, Исахара и Завулона. После се Бог сетио Рахиље, и пошто
се отворила њена материца, и она је родила Јосифа, и умире са
Венијамином530. Дакле, пошто се алудира Лијом на Синагогу Јудејаца, а

525
Мт 23, 23.
526
Ис 54, 1. Гал 4, 27.
527
Слободан превод.
528
Ис 49, 18. Ис 60, 4.
529
Ис 49, 12.
530
Пос 30, 21.
130

Рахиљом на Цркву од незнабожаца, то много пута претходно излаже реч.

Дакле, остављајући као бескорисно то да говоримо исто, чији тип могу да
буду мандрагоре које су се нашле код првенца Рувима, и шта је хтело да
саопшти давање њима двема подједнако (јер је од њих Лија дала Рахиљи),
и шта осим других ствари значи и само рађање деце, које крије тајинство у
значењима имена.

11 Мандрагоре расту на њивама и имају облик јабуке, јер је ова биљка

успављујућа и води ка дубоком успављивању оне који је једу, мислим да
неће бити потребна дугачка реч да докажем да природно дејство
мандрагоре понекад побеђује знање лекара током несанице болесника.
Ове мандрагоре би могле да нам указују на загонетан начин на тајинство
Христово, који спава на неки начин за нас, и спушта Самога Себе до
понижења до смрти, и ако је поново дошао у живот. Јер је био Бог по
Својој природи, и постао је човек. И где се смрт узима као сан, тамо треба
да тражимо и повратак у живот. У овоме је указано на неки начин
тајинство Христово. Зато и чудесни Павле оне који су се због
непромишљености окренули ка другој вери, прекорева их говорећи: „Јер
вам најпре предадох што и примих, да Христос умре за грехе наше по
Писму. И да би погребен, и да је устао трећи дан по Писму“ 531. И после
другог: „А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу
вама говоре, да нема васкрсења мртвих?“ 532. Пошто је Христос показао
први међу људима да је смрт сан (јер је према Својој природи био живот),
постао је на неки начин капија и пут за људску природу, да се супростави и
самој смрти младалачким понашањем. Зато и најмудрији Павле свугде,
оне који су савладани од смрти, назива уснулима, јер ће једном опет да
дођу поново у живот кроз Христа. Јер је опет рекао: „Ако верујемо да Исус
умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести са
Њиме“533, и показаће их заједно са нама.

Наиме, мандрагоре су симбол сна, и онај који их је нашао је Рувим, који је

првенац, и однео их је својој мајци, и она их је поделила са сестром.
Дакле, први потомци Израиља, који је по годинама био прворођени,
разумели су и прихватили су као стварно богатство тајинство Христово,
531
1 Кор 15, 3-4.
532
1 Кор 15, 12.
533
1 Сол 4, 14.
131

наравно и мајка његова, наравно Јерусалим, коме су принели на дар свети

проналазак оштрине њиховог духа, убеђујући га да се радује. Јер су пре
призивања незнабожаца Богонадахнути ученици подучавали становнике
целе Јудеје. И није било могуће да поверују сви, већ после када су
примили реч о Христу. „И тако се спасио остатак“ 534, сагласно са Светим
Писмом. Међутим, сустигли су Јудејци у вери (верујуће) од незнабожаца,
савакако је очигледно, и никоме није непознато. Лија узевши мандрагоре
родила је два сина, Исахара и Завулона, од којих Исахар кад се протумачи
значи „плата“, а други, наиме Завулон, „добар исход и благослов“. Дакле,
већ као што сам рекао, светим апостолима, који су били њихова деца,
Синагога Јудејаца пошто је тада прихватила тајинство Христово, показала
се као мајка деце који се платом и благословом налазе на добром путу од
стране Бога. Наравно, да вера у Хрста није без плате, одмах то може да
подучи опроштај грехова, и заједно са тиме ће нам то потврдити и Сам
Господ Наш Исус Христос, говорећи нам: „Заиста, заиста вам кажем: (Да
онај који верује у Мене535), има живот вечни“536 . Али не мање нам то
потврђује и блажени Павле, говорећи: „Близу ти је реч, у устима твојим и у
срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. Јер ако исповедаш устима
својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме да Га Бог подиже из
мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се
исповеда за спасење“537. Каква је плата већа и вреднија да је неко узме, од
овога, то да спасе своју душу?

Наравно, да је ова ствар изванредна и достојна сваке речи, убеђује нас и

Сам Спаситељ говорећи: „Јер каква је корист човеку ако свет задобије а
души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ 538.
Позната је и спасоносна плата оних који верују. Међутим, да онима који су
оправдани вером у Христа свакако следује и то да треба да буду
благословени, то је нешто што не прихвата неслагање. Јер смо освећени
Духом Светим. Јер и блажени Давид каже: „Да придода Господ (благослов)
на вас, на вас и на синове ваше. Благословени сте ви Господу, Створитељу
неба и земље“539. Такође је негде Бог рекао устима Исаије мајци оних који
534
Слободан превод.
535
Слободан превод.
536
Јн 5, 24.
537
Рим 10, 8-10.
538
Мт 16, 26. Мк 8, 36-37.
539
Пс 113, 22-23.
132

су поверовали, то јест Цркви: „Благословен Бог и Отац Господа Нашега

Исуса Христа, Који нас је благословио у Христу сваким благословом
духовним на небесима“540. Они који су богато постали учесници небеског
благослова, како да не буду на добром путу у сваком добром делу? Јер
каже: „Пут је праведнику прав, ти равнаш стазу праведноме. И на путу
судова Твојих, Господе“541. Колико је за пут Синагоге Бог негде рекао: „Ево
ја ћу препречити пут њен, и неће наћи пролазе своје“542. Међутим, шаљући
нас на небеса, место дељења, од пута гладког и ослобођеног од препрека,
заповеда светим свештенослужитељима: „Отворите врата да уђе народ“ 543
„која је праведна и проповеда истину, који чврсто држи истину и воли
мир“544. И опет: „Приправите пут народу, поравните, поравните пут,
уклоните камење“545, да се не спотакну на саблазнима, и да покажу
неспремност за добра настојања.

Потом је Лија родила оне који су на добром путу са платом и благословима

од Бога, наиме Рахиља, узимајући мандрагоре, родила је Јосифа. Јер,
пошто је прихватио као Црква тајинство Христово кроз свете апостоле, као
слична сестра Синагоге Јудејаца, постала је мајка народа, који се
непрестано умножава и постаје народ небројан (јер име Јосиф када се
протумачи значи „додатак Божији“) и додаје мноштву Синагоге од
Израиља, Цркву од незнабожаца. Зато је и Христос рекао: „И друге овце
имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој, и
биће једно стадо и један пастир“546. Дакле, додато је, као што сам раније
рекао, и стадо које има порекло од незнабожаца, старијим стадима, и има
бескрајан и сваки пут богатији напредак, док не буде рођен током
последњих времена на неки начин Венијамин, то јест народ „син бола“.

12 И које онај, у коме и она сама која га је родила ће зауставити и прећи,

на неки начин, у други живот? Јер је Рахиља умрла од болова док је рађала
Венијамина. То да ово знамо са великом прецизношћу то ћемо поверити
опет и Богу и онима који су паметнији од нас, међутим, не недостаје ми
ништа више да кажем оно што ми долази на ум. Мислим, да народ сина
540
Еф 1, 3.
541
Ис 26, 7-8.
542
Слободан превод.
543
Ис 26, 2.
544
Слободан превод.
545
Ис 62, 10.
546
Јн 10, 16.
133

бола би могао оправдано да се посматра као народ верујућих током

последњих година века. Јер током оног времена ће доћи и син безакоња:
„Који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња,
тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ 547.
Он ће се супроставити светитељима, и нипочему се неће разликовати од
дивљих звери. Јер као што је рекао Сам Спаситељ: „Јер ће тада бити
невоља велика каква није била од постанка света до сада, нити ће бити“ 548.
Међутим, његова непристојност и нељудскост се неће изражавати према
другима, већ само према светитељима, то је опет објавио Господ,
додајући: „И ако се не би скратили дани они, нико не би остао, али
изабраних ради скратиће се дани они“ 549. Наиме, биће гоњење сваког
изабраног и искреног верника, као једна страшна и неподношљива
похлепа, и пре свега ће некима изазвати телесна мучења, мислим да ће
време бити ограничено, јер љубитељ милосрдности Бог, ће урачунати
искушење сразмерно са издржљивошћу оних који ће га поднети. Тако нас
убеђује да верујемо и најмудрији Павле: „Веран је Бог који вас неће
напустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са
искушењем и крај, да можете поднети“550.

Дакле, када је рођен Венијамин, то јест последњи и народ у боловима,

Рахиља се одморила. Јер, као што сам раније рекао, Црква ће прећи у
други живот, то јест ми, који смо својом вером у Христа стекли кроз Духа
Светога наше јединство са Богом. И наравно немој да се двоумиш, ако је
смрт пренела Рахиљу из ствари овога света. Јер можда ће овај догађај да
узнемирава неке, доводећи у своје размишљање оно што се десило
раније: Да ли ће се Црква одморити током временског периода, и угасити
на неки начин умирући, и ово је промена ка узвишенијим стварима?
Наиме, овоме одговарамо: Када чујеш Црква, да знаш да тако називамо
свето мноштво оних који верују, у томе да умире што се тиче места
светског и телесног живота, је пут за увећање понашања и живота у Христу,
и начин преношења ка узвишенијем и вишем. Зато и блажени Павле
попушта снажан прекор према некима, говорећи: „Ако, дакле, умресте са
Христом за стихије света, зашто се држите прописа, као да живите у
547
2 Сол 2, 4.
548
Мт 24, 21.
549
Мт 24, 22.
550
1 Кор 10, 13.
134

свету?“551 Такође пише онима који су одбацили телесан и похотан живот:

„Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А кад се јави
Христос, живот Наш, онда ћете се и ви са Њиме јавити у слави“ 552. Наравно,
рекао је јасно да треба да умртвимо наше телесне удове, мислећи на блуд,
прљавштину и све што је слично овоме.

Даље, Рахиљина смрт свакако означава мноштво верујућих, то јест Цркву,

смрт, као што се подразумева у Христу, која преноси у други живот, јер је
истинито, да ће се овде наш живот пренети из трулежности у вечност, из
смрти у живот, из слабости у снагу, из безчашћа у славу, из одређеног
времена, у дуг живот. Јер тако, тако ћемо се налазити непрестано са
Христом, кроз Кога и заједно са Којим у Богу и Оцу приличи слава и сила
заједно са Светим Духом у векове векова. Амин!

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч пета
О Јакову
551
Кол 2, 20.
552
Кол 3, 3-4.
135

1 Богонадахнуто Свето Писмо на много различитих начина прориче типове

спасења кроз Христа, приносећи на дар не малу корист онима који га
читају553. Јер на који начин стручњаци у сликарској науци живопишу са
безброј различитих врста боја и показујући очигледнији призор сенки,
дајући веома велику благодат слици, тако и велики мајстор свог заната
мудрост овога универзума, то јест Бог, са веома много подвига
предпоказује на истанчан начин лепоту тајинства, разумејући ово као са
загонеткама и схватајући то као неко предувођење у веру и предувод, да
буду некако спремнији они који се уводе у тајну да прихвате истину. Дакле,
да живимо у овом овдашњем свету разликујући се мало и од животиња,
или мало ниже од њих, јер истинито прекоревање које је учинио Бог
против потомака Израиља, говорећи следеће: „Во познаје господара свога
и магарац јасле господара свога, а Израиљ не познаје, народ Мој не
разуме“554. Дакле, и ако је мноштво Јудејаца, имало закон као васпитача,
осуђени су због тако страшног незнања, каква би реч могла да буде о
незнабошцима којима је пао густ мрак многобожачке прелести? Јер,
бивајући на неки начин непрестано окренути ка доле и увијени жељама
тела, једина ствар о којој су се старали је била да размишљају о
земаљском, не могавши, као што би смо рекли, да подигну своје духовне
очи ка подвизима Богољубља.

Зато су блажени пророци, жалећи и на неки начин оплакивајући нас као

мртве, користили су толико безброј речи. Тако је блажени Исаија говорио:
„Зашто се раширио гроб и развалио ждрело своје превећ, и сићи ће у њ
слава његова и мноштво његово и врева његова и који се веселе у
њему“555. Јер није постојало удаљавање од зла, и као да су људи били
натоварени Сатанином похлепом, коју је користила на тирански начин
против нас, несрећници су силазили до ада, током свог ослобађања од
овог живота, и смрт имајући своја уста отворена прогутала их је и одвела
их је ка томе као (што је) и нас проналазач греха. Али и чудесни Давид не
без суза, као што само рекао горе, довео је у своје сећање толико велику
несрећу. Јер је и он говорио за нас, час: „Али ће их као овце затворити у
пакао, смрт ће им бити пастир“ 556, час опет: „Ти Који напасаш Израиља,
553
Јев 1, 1.
554
Ис 1, 3.
555
Ис 5, 14.
556
Пс 49, 14.
136

пази! Који водиш као овце Јосифа, Који седиш на Херувимима, појави се!
Пред Јефремом и Венијамином и Манасијом подигни силу Твоју!“557. Зато и
нисмо остали заувек под влашћу смрти. Зато нам је послао са неба Бог и
Отац као пастира доброг Господа Нашег Исуса Христа, Онај Који не води у
ад оне који су постали његови, већ их води у бесмртност и живот. Јер их
напаса, „он пасе међу љиљанима“558, „на месту зеленом, тамо ме
настани“559, сагласно са овим што пише, Наводећи нам духовна зеленила и
напијајући нас небеским пићима, и тако нас чини плодоноснима и осим
тога нас увећава у небројано мноштво народа. И опет ми се чини како
може неко као у сенкама да види добро ово што сам рекао, када сам
написао реч о Јакову и све што је написано о њему, и разјаснила се моја
реч, и да је могуће да је ово изгледало као да је некако нејасно.

Наиме, написано је следеће: „А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков

Лавану: Пусти ме да идем у своје место и у своју земљу. Дај ми жене моје
за које сам ти служио, и децу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио. А
Лаван му рече: Немој ако сам нашао милост пред тобом, видим да ме је
благословио Господ тебе ради. И још рече: Ишти колико хоћеш плате, и ја
ћу ти дати. А Јаков му одговори: Ти знаш како сам ти служио и каква ти је
стока постала код мене. Јер је мало било што си имао докле ја не дођох,
али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја
тако себи кућу кућити? И рече му Лаван: Шта хоћеш да ти дам? А Јаков
одговори: Не треба ништа да ми даш, него ћу ти опет пасти стоку и чувати
ако ћеш ми учинити ово: Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим
све што је шарено и са бељегом, и све што је црно између оваца, и што је
са бељегом и шарено између коза, па што после буде тако, оно да ми је
плата. Тако ће ми се после посведочити правда моја пред тобом кад
дођеш да видиш заслугу моју: Што год не буде шарено ни са белегом ни
црно између оваца и коза у мене, биће крадено. А Лаван рече: Ето, нека
буде како си казао. И одлучи Лаван исти дан јарце са белегом и шарене и
све козе са белегом и шарене, и све на чему беше што бело, и све црно
између оваца, и предаде синовима својим. И остави даљине три дана хода
између себе и Јакова. И Јаков пасаше осталу стоку Лаванову“ 560. Наиме, ми
557
Пс 79, 2-3.
558
Пнп 2, 16.
559
Пс 22, 2.
560
Пос 30, 25-36.
137

требамо опет да рекапитулирамо са убрзањем дужине приповедања, и да

кажемо какав је смисао који одговара у ономе што је записано у њему.

2 Блажени Јаков је радио за Лавана за две његове ћерке, наиме за Лију и

Рахиљу, и пошто је потрошио много година због тога, када му се родио
Јосиф од Рахиље, коју је волео веома посебно, био је нерасположен
оправдано у следећем, и желео је да се опет врати у очеву кућу, и
оправдање које је нашао због одласка у другу земљу било је уверљиво.
Зато каже: Ако треба непрестано да напасам твоје овце без плате, никада
ни ја нећу направити своју кућу? Дакле, никада нећу сакупити животиње
које су довољне за моју децу, и да ћу се ја назвати господаром своје куће?
И наравно ово је рекао Јаков. Тада Лаван мења мишљење, јер је Јаков био
добар пастир, и каже да је благословен после његовог доласка. Упркос
томе не дозвољава му да оде, и ако је време његовог посла за његове
ћерке дошао до краја и обећава му да ће му дати плату која је
одговарајућа. И он му је рекао да је био добар и трпељив и један од веома
намучених, и јасно му је потврдио, да је он узрок тога јер је благословен од
Бога. Јер му је рекао: „Благословио те је Бог чим сам стао овде својом
ногом“561, користећи своју ногу уместо уласка. Јер га је овим предухитрио и
рекао Лавану. Наиме тражио је плату, и обећао је да ће да подели
Лаванова стада. Тако су му додељене, јер су се одвојили на посебан начин,
обележене, то јест веома беле и пепељасте. Пошто се ово десило, Јаков је
одвојио заједно са својом децом стадо које је наследио, и он је још сам
пасао Лаванове овце. Неопходност је да јасно кажемо какав је за нас
смисао овога што је окружено сиромашном духовношћу.

3 Наиме, Јаков скицира лице Самог Христа, као што смо већ рекли. Јер
Христос је Онај који истискује. Јер је газио ногом на много начина грех, и
сагласно са овим значењм, постао је човек бивајућу најмлађи и потоњи од
оних који су се родили пре Њега, то јест светих пророка и самог Мојсија.
Међутим, имао је приоритет старијег и био је првенац, јер међу многом
браћом претходи Јединородни. Он је благословен од Оца са много жита и
вина. Њему су се потчинили незнабошци и клањали су Му се господари. И,
сагласно са Исаковим благословом, „проклет био који тебе успроклиње, а
благословен који тебе узблагосиља“562. Он (Христос) као Јаков, као да је
561
Слободан превод.
562
Пос 27, 29.
138

била нека очева кућа, напустио је на неки начин небо, и дошао је до

Лавана, кога треба да упоредимо са светом, који никада није спознао Ко је
по природи Бог, и на неки начин је страдао много од многобожачке
прелести, јер је и Лаван био незнабожац. Исти је био и свет Христов, јер се
сматра по природи као Бог, и Господ и Творац свих, али опет не исти, због
растојања и јер је на неки начин изгледао да припада другоме, због греха.
Јер је препознао цара Сатану.

Дакле, сишао је Логос са неба, напуштајући на неки начин Очев дом

(наравно ово сам рекао раније), и био је као странац у свом свету. И ово
потврђује мудри Јован, говорећи: „И у свету беше, и свет кроз Њега
постаде, и свет Га не позна“563. Можда ће ово логично одговарати са
временом Његовог доласка. Међутим, и пре оваплоћења налазио се у
своме као Бог, али је био непознат у свету, и старао се о нашим
проблемима због урођене велике доброте и благости, то ће одмах
показати чудесни Јаков, као Његов тип. Јер је пасао Лаванове овце, и ако
није узимао никакву плату од њега, и то је чинио само са надом, да ће се
спојити са две његове ћерке и да ће се показати као отац истинске деце, а
оне су биле Лија и Рахиља. Тако и Син, Који је био Бог по природи, налазио
се у свету (јер је то био Лаван), и на неки начин пасао је његове овце,
старајући се о свему што је потребно да живе, поклањајући им плодове
земље, чинећи да извиру извори вода и струје река, „Он Својим Сунцем
обасјава“564, као што је записано, дајући кише, и стављајући у природу
човека урођену бригу. Јер је Он „светлост истинита која обасјава сваког
човека који долази на свет“565. И све је то учинио, као што сам рекао, због
урођене и само (због) Своје благости, а да тада није узео никакву плату од
света, нити захвалност, нити поклањање, нити исправну веру и непогрешив
суд о Њему.

Међутим, знао је унапред да ће током времена имати две жене, које ће

бити мајке истинске деце, рађајући их духовно. И ко су оне? Прва је
старија, то јест Лија, која чини тип Синагоге. И друга мало каснија и веома
жељена, млађа Рахиља, то јест Црква од незнабожаца, која је и родила
Јосифа, где његово преведено име значи „додатак Божији“. Јер је додата
563
Јн 1, 10.
564
Мт 5, 45.
565
Јн 1, 9.
139

потомцима Израиља, и стадо од незнабожаца. Међутим, сматра се и

другачије, јер је током времена увећањем верујућих дошла до безбројног
мноштва. Али пази на њихов дубљи смисао. Јер се дугује веома велика
прецизност у овоме. Лија је родила пре Рахиље. Потом посредују две
робиње, Вала и Зелфа. Али је Јаков до тада био смирен. Јер још није
размишљао да направи своју кућу. Међутим, када је Рахиља родила
Јосифа, тада жели и кућу. Зато каже: „Па кад ћу и ја тако себи кућу
кућити?“566. Синагога Јудејаца је родила оне који су предодређени за
ропство под законом. Али је и Христос јасно признао, да још нема Своју
кућу. Јер није много прихватао храм од камења који је направио Соломон.
И пошто су се једном Јудејци веома разљутили због овога, прекорева их на
неки начин, говорећи: „Небо је престо Мој и земља подножје ногама
Мојим. Где је дом који бисте Ми сазидали, и где је место за Моје
почивање?“567.

Јер Израиљ није постао ни духовни дом Божији, јер није обитавао у њима.
Међутим, када је Црква од незнабожаца родила нов и додат народ,
Спаситељ је направио посебан дома за Себе. Дакле, а који је то? Ми који
смо поверовали, за које говори и гласом пророка: „Дајући законе Моје у
срца њихова, и у мисли њихове написаћу их“ 568, „И бићу им Бог, а они ће
бити Мој народ“569. Борави у нама кроз Духа Светога, као што сам рекао
мало пре, а да није боравио у потомцима Израиљевим. Наравно, да нису
били учесници Светога Духа, сагласно са типом са нама самима, (они) пре
дошавшег Христа, то разјашњана најмудрији Јован, говорећи: „Дух свети
још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен“ 570. Јер када је
васкрсао из мртвих и преобразио човекову природу сагласно са сликом
Божијом, тада је дунуо прво светим апостолима, говорећи: „Примите Духа
Светога“571. Али је и чудесни Павле негде рекао: „Јер не примисте духа
ропства, да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо:
Ава, Оче!“572. Потом је у Израиљу постојао дух ропства, наиме у нама, то
јест у онима који су рођени од Рахиље, наиме деца Цркве од незнабожаца,
566
Пос 30, 30.
567
Ис 66, 1.
568
Јев 10, 16.
569
Слободан превод.
570
Јн 7, 39.
571
Јн 20, 22.
572
Рим 8, 15.
140

постоји Дух Божији који дарује усиновљење, који нам чини нашу духовну
кућу. Јер су слободни они који су рођени од Рахиље, чије су очи биле
здраве и лепе, а Лијине нису биле такве.

Јер Синагога Јудејаца не види добро. И то потврђује најмудрији Павле

говорећи: „Јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога
Завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида. Него до данас, када
се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом. А кад би се обратили ка
Господу, укинуло би се покривало. А Дух Свети је Господ. А где је Дух
Господњи, онде је слобода. Сви ми пак који откривеним лицем
одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у
славу, као од Духа Господа“573. Да ли разумеш да са веома сјајним очима и
непокривеним лицем рефлектујемо сијање Господа? Јер, као што сам
рекао мало пре, Рахиљине очи су биле блиставе. Када је најмлађа Рахиља
родила Јосифа, чудесни Јаков жури да се врати у своје родно место. Али
Лаван мења мишљење, и каже, да је благословен од Бога, јер се одмах
(број) његових оваца увећао. Има велику неопходност Божији свет, и ако
вероватно то не говори, али тиме да препознаје и признаје да све што је
довољно за живот, и то да смо добро, дато је од Бога. Међутим, блажени
Јаков тражи плату, не прихватајући више да борави без циља. И плату коју
је он сам желео, су биле обележене и сиве овце и козе.

Током старих и прошлих времена, и ако је владао светом Божанском и

урођеном благошћу Бог Логос, кроз Кога је све 574 постало, оставио је Своје,
„да следе своје путеве“575, као што пише, међутим када је Црква родила
непрестано растући и нови народ, то јест оне који су својом вером у Њега
већ постигли духовни препород, захтева (цео) свет, као плату за Своје
старање о онима који су спремнији да верују у Њега, од којих би тип могао
да се посматра (као) сиве и веома обележене овце и козе. Дакле, шта
значи ово? Наравно, увек онима који се старају о стадима оваца и коза
једнобојне су пожељније, а прљаве и оне које имају ожиљке припадају
другој категорији, и не сматрају да су исте вредности као друге, јер њихова
вуна није једнобојна, већ се смењује свака по мало, и шарена је, и на неки
начин помешана. Наиме, Христос прихвата из света свакако не оно што је
573
2 Кор 3, 14-18.
574
Јн 1, 3.
575
Слободан превод.
141

за (свет) важно и за људе изабрано, већ више између оних који се чине да
су ниже и не исте вредности. Наравно, потврдиће моје речи и чудесни
Павле, који пише онима који су поверовали: „Јер гледајте, на вас позване:
Нема ту много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита
рода. Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре, и
што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“576.

Међутим, могло би да се протумачи и другачије, ако би неко желео да

испита ово, сиво и обележено. Да они који верују у Христа имају различито
понашање у делима и речима. Јер сиво и црно може да се сматра као
загонетка и сенка тајинства Христовог, и показује многима мрачну и
непознату реч. Јер је рекао негде и чудесни Давид у књизи Псалама: „И
постави таму за скровиште Своје, око Њега је шатор Његов, тамна вода у
облацима ваздушним“577, упоређујући на неки начин тешкоћу разумевања
учења о Богу са Скинијом578, коју назива тамном, „тамна вода у облацима
ваздушним“. Међутим, то проповеда и мудрост, говорећи да је некима
великодушно дата благодат да могу да разумеју приче и тешко разумљиве
речи, изреке мудрих људи и загонетке579. Тамна боја нам указује на дубину
и некако на тешко разумљива Христова учења, а светла боја и на неки
начин прозрачна, то јест бела, показује сијање и на неки начин провидност
дела који су сагласни са вером. Зато и Владика свих објављује унапред
чистоћу вере у Христа, говорећи гласом пророка: „Учите се добро чинити,
тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните
удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: Ако греси ваши
буду као скерлет, постаће бели као снег, ако буду црвени као црвац,
постаће као вуна“580.

Дакле, одабрани су и имају прво место у речи близу Спаситеља свих

Христа, они који у свету имају друго место. И од других су постављени
међу ниже, преовладавају у слави, и као да су обележени разлачитим
бојама, на духован начин, са дубином учења о Богу, и обогаћени
непознатом речју код других, и веома се истичу према сијању и
побожности. Јаков је узео као плату обележене. Међутим, на који је начин
576
1 Кор 26-27.
577
Пс 17, 12.
578
Шатор од састанка. Место где се Бог јављао Мојсију.
579
Сир 39, 1.
580
Ис 1, 17-18.
142

преварио Лавана, и учинио је много онога што је изабрао, да га пажљиво

испитамо, ако мислите, и то ћемо сазнати из Светог Писма. Дакле, има(мо)
следеће: „И узе Јаков зелених прутова тополовијех и љесковијех и
кестеновијех, и нагули их до белине која беше на прутовима. И меташе
нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да
пије, да би се упаљивала кад дође да пије. И упаљиваше се стока гледајући
у прутове, и што се млађаше беше с биљегом, пругасто и шарено. И Јаков
одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све
црне, а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову. И
кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи
стоци да би се упаљивала гледајући у прутове. А кад се упаљиваше позна
стока, не меташе, тако позне биваху Лаванове, а ране Јаковљеве. И тако се
тај човек обогати врло“581.

Дакле, кажемо да је то пастирско знање, то да зна да је могуће да овце и

козе роде новорођенчад свакако сличне са бојама које гледају, и да ће да
роде сличне са бојама које виде током трајања зачећа. Наравно, изгледа
да се ова ствар дешава на неки начин сагласно са законима природе,
међутим, ово је потпуно неизрециво и неприступачно нашем уму. Чудесни
Јаков је Божијим навођењем изабрао пепељасте и обележене. Јер је
једном рекао Лији и Рахиљи: „Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи
своје и видех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бејаху
шарени, са белезима пругастим и коластим. А анђео Господњи рече му у
сну: Јакове! А ја одговорих: Ево ме! А он рече: Подигни сад очи своје и
гледај: Овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, са бељегама
пругастим и коластим“582. И наравно ово говори Свето Писмо. Међутим
даље, избегавајући једноставност приповедања, да се попењемо и ка
духовним (стварима).

4 Штап нам на загонетан начин опет указује на Емануила. Јер се тако

назива Богонадахнуто Свето Писмо: „Шибљика из стабла Јесејева, и
изданак из корена његова изникнуће“583. Али и чудесни Давид, глумећи
лице верујућих, узвикнуо је Оцу и Богу: „Штап Твој и палица Твоја теше

581
Пос 30, 37-43.
582
Пос 31, 10-12.
583
Ис 11, 1.
143

ме“584. Јер заиста смо се утешили са Христом и учинили смо Га својим

ослонцем. Јер пише, да „Господ ће подржати праведнике“ 585. Нама
разумним јарчевима и миљеницима који се налазимо у целој васељени и у
целом свету, Христос приноси Самога Себе као штап. И једноставно не као
штап, већ од стиракса586и ораха и платана. Јер и ово је биљка од оних која
је позната због своје исправности. Од ових штап од стиракса је симбол
смрти (јер се мртво тело балзамује мирисима, и најзахвалнији од мириса
јесте стиракс. И Христос је умро за нас и погребен сагласно са Светим
Писмом587). Штап од ораха је опет симбол будности и несанице (Јер нам
изазива таква стања. И Христос је васкрсао ради нас. Јер није задржан од
врата ада, нити је уопште заробљен оковима смрти). На крају, штап од
платана, предосликава кретање Христово ка висини и ка горе, то јест
Христово пењање на небо. Јер је платан праволинијско дрво и (једно) од
већих у дужини. Међутим, уздигао се и Син од Оца. Јер је Петар рекао за
Њега: „Десницом Божијом, дакле, вазнесе се“588. И Павле каже, да се
Христос веома уздигао: „Дарова Му Име које је изнад сваког имена“ 589, и
поклоњење од стране свих.

Међутим, ако неко жели, може да разуме биљку и са неким другим

значењем. И на који начин? Они који су радознали око етимологија имена,
јер ово дрво има широке листове, кажу, да се зато назвао платан. Јер се ми
ширимо вером и љубављу, ничући на неки начин око Христа. Јер је закон
веома узак, а ум незнабожаца је скучен. И заиста је мноштву незнабожаца
Бог викао устима пророка: „Научите да слушате, када сте тужни“ 590. И
Павле, пишући Коринћанима који су више волели да се врате у стару
прелест после ширења вере, каже: „Уста наша отворише се према вама,
Коринћани, срце наше постаде широко. Вама није тесно у нама, него вам
је тесно у срцима вашим. А за исто уздарје од вас, као деци говорим,
будите широка срца и ви. Не упрежите се у исти јарам са неверницима, јер
шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има светлост са

584
Пс 23, 4.
585
Слободан превод.
586
Жбунасто мало дрво са ωειδη (јајоликим) листовима и са великим лепим цветовима, од којих се прави
балзам, који се користи приликом терапије код споријазе.
587
Рим 5, 9.
588
Дап 2, 33.
589
Флп 2, 9.
590
Слободан превод.
144

тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром?“591. Али и Псалмопојац

говори негде надахнут према Самом Емануилу, прекоревајући скученост
закона: „Заповест је Твоја веома широка“592. И опет: „Путем заповести
Твојих трчим, јер Си раширио срце моје“ 593. И још близу овоме: „Ходићу
слободно, јер тражим заповести Твоје“594.

Међутим, да и орахов штап, као што сам рекао мало пре, има својство да
изазива несаницу, чини се, када Бог говори пророку Јеремији: „Шта видиш
Јеремија? И рекох: Видим прут бадемов595. Тада ми рече Господ: Добро си
видео, јер ћу настати око речи Своје да је извршим“ 596. Даље, нам Христос
показује Себе да се разуме као штап, који умире и васкрсава, и уздиже се
до неба, и духовно увећава кроз Духа Светога, срца оних који Га
прихватају. Али где је Јаков ставио штапове? У корита канти за појење
(стоке). Корита и канте за појење разумног стада, то јест нашег,
карактеришу се као Мојсијеви списи и проповеди пророка, која извиру у
нама Божију реч са неба. Јер пише: „Са радошћу ћете црпсти воду из
извора овога спасења“597. Тамо ћемо наћи Емануила, штап силе, и као
умрлог ради нас, и прворођеног из мртвих598, и да се као прослављен
попне на небо, и да умножи оне који су поверовали, као што сам раније
рекао. Јер сва реч пророка, наравно и Мојсијева, тежи ка тајинству
Хрстовом. Зато је и мудри Павле рекао да, „Јер Христос је завршетак
закона“599.

Јаков је створио на штаповима беле траке, скидајући око њих кору

(дрвета). Тако су животиње зачињале у себи шарена младунчад. Али и
Христос на неки начин скида сенку и прекривач пророчких књига, и
показујући тако потпуно белу и веома лако видљиву реч која је садржана у
њима, приносећи на дар очаравајућу духовну песму, и на неки начин
убеђује вољу за рађањем разних врлина, увежбавајући је на два начина, са
делима и речју. Зато и чудесни пророци, дајући праслику лица оних који су

591
2 Кор 6, 11-15.
592
Пс 119, 96.
593
Пс 119, 32.
594
Пс 119, 45.
595
У грч. изворнику пише „орахов“ штап, а у срп. „бадемов“.
596
Јер 1, 11-12.
597
Ис 12, 3.
598
Кол 1, 18.
599
Рим 10, 4.
145

оправдани вером, гласно су викали: „Због Твога страха, Господе, остали

смо трудни духовно, искусили смо болове рађања, и родили смо дух
спасења“600. Међутим, рекао је и опет негде сам блажени Исаија:
„Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла утврдите. Реците онима
којима се срце уплашило: Охрабрите се, не бојте се, ево Бога Вашега,
освета иде, плата Божија, сам иде, и спашће вас“ 601. И опет: „Ево, Господ
Бог иде на јакога, и мишица ће Његова обладати њиме, ево, плата је
његова код Њега, и дело његово пред Њим. Као пастир пашће стадо Своје,
у наручје Своје сабраће јагањце, и у њедрима ће их носити, а дојилице ће
водити полако“602, наиме нежност ће бити духовна онима који носе у
утроби Божију реч, јер ће донети плод, јер ће родити где год подвиге свог
јеванђељског живота, а то се никада није десило до сад. Јер је он плод
побожне и беспрекорне душе.

Али је издвојио, каже, Јаков своја стада, и није их помешао заједно са

Лавановим овцама. Јер је било неприлагодљиво светоме безбожно, јер би
испрљало чисто. Слично томе су издвојене Христове присталице, и
избегавају да се мешају са онима који припадају свету 603, и бивајући
ослобођени од сваке љубави према телу, и нису неважни према своме
животу, већ више су веома познати због своје врлине. Јер каже: „Оне без
белега су биле Лаванове, а са белегом Јаковљеве“ 604. Међутим, Јаков није
остао далеко од зависти. Пошто су га видели да је богат и да живи у
изобиљу, веома су били повређени од љубоморе Лаванови синови. Зато је
и размишљао да оде и да се опет врати у очев дом. Јер пише: „И тако се тај
човек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и
магараца. А Јаков чу где синови Лаванови говоре: Јаков узе све што беше
нашега оца, и од онога што беше нашега оца стече све ово благо. И виде
Јаков где лице Лаваново није према њену као пре. И Господ рече Јакову:
Врати се у земљу отаца својих и у род свој, и Ја ћу бити са тобом. И послав
Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље ка стаду својему. И рече им: Видим где
лице оца вашега није према мени као пре, али је Бог оца мога био са
мном. И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао. А отац ме

600
Слободан превод.
601
Ис 35, 3-4.
602
Ис 40, 10-11.
603
2 Кор 6, 14-15.
604
Слободан превод.
146

је ваш варао и мењао ми плату десет пута“605. И после је рекао: „Тако Бог
узе стоку оцу вашему и даде је мени“606.

И заиста је стекао велико богатство Господ Наш Исус Христос, сабирајући

безбројно мноштво Својих поклоника у свету, који светлу посвету свога
ропства исповедају, говорећи: „Јер је Он Бог Наш, и ми смо народ паше
Његове, и овце руке Његове“607. Међутим, деца света не разумеју да
требају да се смире. И видећи свога оца опљачканог и да најбоље овце иду
у руке доброг Пастира, и да се украшавају разноликим врлинама они који
се рађају од Христа, гунђали су говорећи: „Јаков узе све што беше нашега
оца, и од онога што беше нашега оца стече све ово благо“ 608. И уопште не
лажу. Јер је њихова реч истинита. Јер је Христос довео до Себе све људе
света, и оградио је Својим авлијама мноштво оних који су поверовали, има
такво богатство које одговара Богу и славу која достиже до небеских
висина. Јер је и Сам једном рекао небеском Оцу и Богу: „И све Моје је
Твоје, и Твоје Моје, и прославио Сам се у њима“609.

Међутим, да видимо и Јаковљеву плату. Јер каже: „Те имаше много стоке и
слуга и слушкиња и камила и магараца“ 610. Видиш ли да је и Христос
сакупио од свакога рода, сагласно са оним што пише: „Јер је Царство
Небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте“ 611.
Јер прихвата слугу, да га слободним подвизима покаже светлим. Прихвата
уместо овце и вола оне који се налазе под законом као већ освештане и
одговарајуће за духовну жртву, да преносећи их у радост јеванђељског
понашања, да их учини освештанијима. Али заједно са њима прихвата и
неосвештан и нечист род уместо камила на неки начин. Али и магарца, са
циљем, који очишћује прљавштину многобожачке прелести, да их сједини
са чистим и покајаним хоровима светитеља. Када су Лаванови синови били
покренути завишћу, али је и сам Лаван показао слику без осмеха и
смркнуте и његове обрве нису биле ослобођене од зависти (јер каже: „Где
лице оца вашега није према мени као пре“612), Бог је дао заповест Јакову
605
Пос 30, 43. и Пос 31, 1-7.
606
Пос 31, 9.
607
Пс 94, 7.
608
Пос 31, 1.
609
Јн 17, 10.
610
Пос 30, 43.
611
Мт 13, 47.
612
Пос 31, 5.
147

да се врати у свој завичај. И он је послао и позвао жене, то јест Лију и

Рахиљу, и рекао им је са јасношћу неправду њиховог оца, и додао: „Тако
Бог узе стоку оцу вашем и даде је мени“613. „Тада одговори Рахиља и Лија,
и рекоше му: Еда ли још имамо какав део и наследство у дому оца свог?
Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао? Па је још и наше овце
једнако јео. Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше
деце. Зато чини све што ти је Господ казао“614.

Када се се свет и његова деца односила са мржњом према Христу, тада је

дата одозго и са неба, то јест од Оца, подстицање код Спаситељевих
невести, наиме Цркава. Међутим, подстицање је дато кроз Сина, који је
пренео у нас Очеве речи. Јер Онај Који је послат од Бога говори Божије
речи, сагласно са Јовановим речима. Пази дакле, како је говорио Бог са
Јаковом, и Он са Његовим невестама, то јест Лијом и Рахиљом. И реч
њиховог охрабривања је била да оне треба да оду заједно са својим
младожењом из њихове родне куће. Тако и блажени Псалмопојац,
надахнут Духом Светим, говори Цркви: „Чуј, кћери, погледј и обрати ка
мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца свога. И Цару ће омиљети
лепота твоја, јер је Он Господ Твој, и Њему се поклони“ 615. Потом је Јаков
рекао својим женама реч Божију. И каква је била реч? Оптужба против
Лавана, да је неправедан и зао и спор у исплаћивању плата које дугује. Али
и Сам Христос оптужује свет због веома велике равнодушности, јер не
прихавата да Му ода, као Владици, своју захвалност и духовне дарове,
уместо дуга и Његове плате и због Његове бриге о њему, то јест веру и
љубав. Међутим у Њему је све обиђено заводништвом Божијим и Очевим.
Јер Му је негде Син рекао: „(Објавих име Твоје људима) које си Ми дао од
света, Твоји бејаху па си их Мени дао“ 616. Даље то значи и ово: „Тако Бог
узе стоку оцу вашем и даде је мени“.

И наравно пристојне невесте Спаситељеве, обећале су да су спремне да Га

следе, пошто кажу, јер су на неки начин продате од света. И заиста је
Емануил откупио Својом крвљу Цркве, и отуђене су од старог свог оца. Јер
не постоји ни једна реч у овим односима, или удео са светом, од кога су

613
Пос 31, 9.
614
Пос 31, 14-16.
615
Пс 45, 10-11.
616
Јн 17, 6.
148

призване. И богатство за њих и за њихову децу је богатство које се налази

изнад сваког ума и речи. Он је њихов удео и њихово наслеђе, и слава и
понос и све што је од овога што доприноси блиставости и изобиљу.
Наравно свет, заједно са својом децом, разгневљује се на Христа и бива
прогутан од огња злобе, гледајући Га да долази до такве висине славе,
тако да поставља под Своју власт целу васељену, и да постаје господар
свих људи на земљи. Међутим, манија против Њега се наставља изван
шапутања и вређања, и гони Га и убија Га, и постиже, колико можемо да
опишемо количину његове дрскости, против славе Спаситеља, и схвата се
да је веома ратоборан против Његове Цркве и Његове деце, против
мноштва оних који верују, можемо то без труда да видимо и сазнамо, ако
желимо, из следећег, јер каже: „И подиже се Јаков, и метну децу своју и
жене своје на камиле. И одведе сву стоку своју и све благо што беше
стекао, стоку коју беше стекао у Падан-Араму, и пође ка Исаку оцу своме у
земљу Хананску. А Лаван беше отишао да стриже овце своје, и Рахиља
украде идоле оцу своме. И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не
јавивши му да хоће да иде. И побеже са свим благом својим, и подиже се,
те пређе преко воде и упути се ка гори Галаду. А трећи дан јавише Лавану
да је побегао Јаков. И узе са собом браћу своју и пође за њима у потеру, и
за седам дана стиже га на гори Галаду. Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у
сну и рече му: Чувај се да не говориш са Јаковом ни лепо ни ружно. И
стиже Лаван Јакова, а Јаков беше разапео шатор свој на гори, па и Лаван
такођер разапе свој са браћом на гори Галаду“617.

Наиме, Лаван је нашао Јакова и много га је оптуживао, јер је побегао тајно

и на неки начин је украо његове ћерке, и богове његове куће. Јер му је
рекао следеће: „Иди, дакле, кад си се тако ужелео куће оца свога, али
зашто украде богове моје? Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља. И
уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двеју робиња, и не
нађе их“618. Међутим Рахиља, пошто је очекивала да ће и њу претражити
њен отац, искористила је ову тему веома паметно. Јер каже: „А Рахиља узе
идоле и сакри их под самар камиле своје и седе озго, и Лаван пипаше по
целом шатору, и не нађе. А она рече оцу своме: Немој се срдити,
господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив, дакле,

617
Пос 31, 17-25.
618
Пос 31. 30, 32 и 33.
149

не нађе идола својих“619. Наиме Лаван је оклевао, и пао је у тугу, као што је
било природно, због губитка својих Богова, оптужио га је, и оправдано,
блажени Јаков, да га је неправедно прогонио и да није могао да га оптужи
низашта. У наставку су разменили речи измирења и код обојице је
преовладала промишљеност за помирењем. Јер каже: „А Лаван одговори
Јакову и рече: Ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова
стока моја стока, и што год видиш, све је моје, па шта бих учинио данас
кћерима својим или синовима њиховим које родише? Него, хајде да
ухватимо веру, ја и ти, да буде сведочанство између мене и тебе. И Јаков
узе камен и утврди газа спомен. И рече Јаков браћи својој: Накупите
камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили. И
Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед. И рече Лаван: Ова
гомила нека буде сведок између мене и тебе данас. Зато се прозва
Галед“620.

5 Ово је приповедано на веома брз начин и старајући се да скратимо

колико је могуће догађаје из историје, међутим, сада је неопходно да
разјаснимо дубљи смисао ових (ствари). Свет савладан великом манијом,
јер је Христос задобио много верујућих, и устао је против разјареног, неће
бити потребно пуно речи да се то јасно покаже. Дакле пази, пошто је Јаков
побегао, Лаван га гони заједно са својом децом, вичући против њега.
Одлази на неки начин и Христос заједно са својим невестама, то јест
Црквама, и као да се исељава у иностранство са свом Својом породицом,
Својима виче духовно: „Устаните, хајдемо одавде!“ 621. Међутим, начин
бежања уопште није опипљив, нити се телесно преноси са места на место
(јер је било веома непристојно да верујемо или да говоримо тако нешто),
али се остварује са тиме, уместо да мислимо о светским стварима, да
желимо да чинимо на користан начин оно што је угодно Богу. Јер као што
пише блажени Павле: „Јер овде немамо постојана града, него тражимо
онај који ће доћи“622, „чији је уметник и Створитељ Бог“ 623. Али и други од
светих апостола пише: „Љубљени, молим вас као путнике и странце, да се
чувате од телесних жеља које војују на душу“ 624. Дакле требамо, и ако
619
Пос 31, 34-35.
620
Пос 31, 43-48.
621
Јн 14, 31.
622
Јев 13, 14.
623
Слободан превод.
624
1 Пет 2, 11.
150

ходамо земљом, да се понашамо као да се налазимо на небу 625, и да се

старамо да не живимо више телесно, већ више као што приличи светима и
духовно. Наравно, оснажује нас ка томе Павле, пишући: „И
несаображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума
свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља
Божија“626. Међутим, не саображавамо се са светом, удаљавамо се од
светске обмане, бићемо омрзнути од њега. И знајући Спаситељ да је ово
овако, рекао је: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а тако нисте
од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“627.

Потом Га (Христа) гони јер Га мрзи. Међутим, када убија и понашајући се

као бик који је одведен у незадржив гнев, Бог га зауставља, не
дозвољавајући му, као што би могли да кажемо, и нипошто не може да нас
повреди суровим речима. Јер каже: „Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у
сну и рече му: Чувај се да не говориш са Јаковом ни лепо ни ружно“ 628. Али
свет Га осуђује, јер је опљачкан и изгубили су се његови богови, али им је
украо Рахиљу. Међутим, пазио је на подухват. Лаван је тражио да нађе
своје богове код Лије, али и код две робиње, „и не нађе их“ 629, каже. Јер је
Рахиља седела на њима, правдајући се оним што се обично дешава код
жена. Дакле, на шта реч жели да укаже? Да рушење идола није био подвиг
ни Синагоге Јудејаца, нити оних који су били робови, већ младе Рахиље, то
јест Цркве, која сматра нечасним дела руку и на неки начин спроводи у
овоме оно што је речено гласом пророка: „И опрзнићете посребрене
ликове своје резане и златно одело ликова ливенијих, и бацићете их као
нечистоту“630. Пошто од стране Лавана нису нађени његови богови,
склопио је споразум мира у следећем са чудесним Јаковом. Наиме, ако
свет нема лажне богове, биће (му) пријатељ. Или је још боље већ са
Христом настао склапање мира. Он је такође веома искушан камен,
драгоцен, угаони, частан, Онај Који се налази као глава на углу и као темељ
Сиона. Јер каже: „И Јаков узе камен и утврди газа-спомен“ 631, чинећи
праслику Христову. Међутим, нагомилавање и другог камења светих
625
Флп 3, 20.
626
Рим 12, 2.
627
Јн 15, 19.
628
Пос 31, 24.
629
Пос 31, 33.
630
Ис 30, 22.
631
Пос 31, 45.
151

апостола, то јест оних који су оправдани вером и освећени Духом Светим,

дајући праслику на пристојан начин учешће у име Христово. Јер је рекла
пророчка реч за свете апостоле: „Јер се на земљи котрља свето камење“ 632.
Заиста су протрчали целу земљу чудесни ученици, преносећи
незнабошцима јеванђељску проповед. Међутим, онима који су оправдани
вером, мудри Павле пише: „У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште
Божије у Духу“633.

Наиме, сакупљање камења названо је „Гомила сведочанства“, од стране

Лавана, а чудесни Јаков преноси симболизам назива у још веће и
неупоредиво супериорније, то јест на Христа, називајући оно што се
десило: „Гомила сведочанства“. Јер је глава оних који верују Сам Христос.
Међутим, спаситеља Христа, Који спашава Своје и вади их из зла света,
подржава служећи много анђела, то јест испуњавајући служење које им је
додељено, може неко опет то лако да сазна и од следећег: Када је отишао
Лаван, враћајући се у миру у своје место, „А Јаков отиде својим путем, и
сретоше га анђели Божији. А кад их угледа Јаков, рече: Ово је око Божије.
И прозва оно место Маханаим“634. И наравно пише: „Поставиће се оружан
Анђео Господњи, око оних који Га се боје, и избавиће их“ 635. И опет: „Јер
анђелима Својим заповеда за тебе да те чувају по свим путевима
твојим“636. Дакле, спашава оне који Га воле, Господ Наш Исус Христос, кроз
Кога и заједно са Киме припада слава Богу и Оцу, заједно са Духом Светим
у векове векова. Амин!

Више о Јакову

Наравно, достојан је дивљења живот светих од оних који су изабрали да

живе најбоље, наиме слава њиховог живота превазилази сваку реч.
Међутим, онима који желе да живе са побожношћу, би могао да буде
добар прототип, јер проповеда разнолико на који начин директно треба да
се понаша у ономе што је разумно и угодно Богу. Јер треба, ја кажем, или
још боље сама реч Светог Писма, истражујући исправно крај дружења
старијих светих људи, да се опонаша њихова вера, и да се на неки начин

632
Слободан превод.
633
Еф 2, 22.
634
Пос 32, 1-2.
635
Пс 33, 7.
636
Пс 91, 11.
152

следе трагови врлине која је постојала у њима. Јер је (једно) од

бесмисленијих, да они који су постали научници најузвишенијих вештина,
да за то имају као своје учитеље пре њих, и да теже да личе на оне који
спроводе са прецизношћу оно што је исправно и неопходно, а ми, где је
наш циљ да постигнемо врлину, да не учвршћујемо своје око нашег ума у
понашањима наших старијих, и да препишемо на неки начин оно са којим
би могао неко да буде најискушанији од Бога, и да учини свој ум
научником побожног начина живота. Нека се у нама учини пример, не
нижи од другог, чудесни Јаков, који је превалио, наравно колико је могуће
и одговара оном периоду, беспрекоран пут исправног начина живота,
имајући као помоћника и господара Бога свих, Који га је много пута због
његове користи остављао да спозна муку (јер није могуће да неко оствари
подвиге врлине без зноја), међутим, после искушења овенчао га је
благодатима и неким од оних који се поклањају најачим борцима због
њихових многих борби.

Међутим, да не кажеш самоме себе: Зашто Бог није даровао светима

живот без муке, јер је знао да ће Му веома благодарити? Јер би ово
значило да их оставља неизвежбане, и да им додељује плату за врлину
нижу од оне која би могла да буде боља, а благонаклоност ка њима би
имала као исход невољни призив ка жељама, и ка светлом и достојном
дивљења надметању за благодат. Насупрот томе требали су да се покажу
као успешни, и да изгледају пре свега својим делима достојни ових
(ствари), које се дају од Бога, али да ће бити потоњим (генерацијама) на
неки начин веома јасан пример и прототип, да требају да више воле да
буду највреднији и великодушни, и да се освесте, да они који чине удобан
и достојан осуде живот неће постојати никаква награда, већ да ће свакако
да постоји веома трудељубивим и онима који више воле муку за радоснија
добра живота. Неко од мудрих људи је рекао следеће: „Чедо, приступаш
ли да служиш Господу, припреми душу своју за искушење. Управи срце
своје и истрај и не нагли у време напасти“637. Јер, „А трпљење искуство, а
искуство наду, а нада не постиђује“ 638, сагласно са оним што пише.
Међутим, да дођемо до циља о коме говоримо.

637
Сир 2, 1-2.
638
Рим 5, 4-5.
153

2 После Лавановог одласка са горе Галад, чудесни Јаков је журио да

настави својим путем, и желео је да убрза свој долазак. Међутим, чим се
ослободио од Лавановог напада и мало одахнуо, одмах је пао у (још)
страшније страхове. Наиме, бежећи из Месопотамије и идући ка Хананској
земљи, кроз Сир, где је боравио Исав, био је савладан великим страхом.
Јер није, а да није знао да га је растужио и због благослова, али и због
првородства. И на који начин га је ослободио туге због овога и преокренуо
је свога брата ка љубави и благости, како није вредно да то видимо, и да се
томе дивимо? Наиме, написано је: „И Јаков посла пред собом гласнике ка
Исаву брату своме у земљу Сир, крајну Едомску. И заповеди им говорећи:
Овако кажите господару моме Исаву: Слуга твој Јаков овако каже: Био сам
дошљак код Лавана и бавио се досад. А имам волова и магараца, оваца и
слуга и слушкиња, и послах да јавим теби, господару своме, еда бих нашао
милост пред тобом. И вратише се гласници ка Јакову и рекоше му: Идосмо
до брата твога Исава, и ето он ти иде у сусрет са четири стотине момака. А
Јаков се уплаши јако и забрину се, па раздели своје људе и овце и говеда и
камиле у две чете. И рече: Ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако
друга утече. И рече Јаков: Боже оца мога Авраама и Боже оца мога Исака,
Господе који си ми казао: Врати се у земљу у своју и у род свој, и Ја ћу ти
бити добротвор! Нисам вредан толике милости и толике вере што си
учинио слузи своме, јер само са штапом својим пређох преко Јордана, а
сада сам господар од две чете. Избави ме из руке брата мога, из руке
Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матери са децом. А Ти си
казао: Заиста, ја ћу ти бити добротвор, и учинићу семе твоје да буде као
песка морскога, који се не може избројати од множине“639.

Видиш ли како ласка Исаву и на неки начин тужан пада пред његове ноге,
и покушава да избегне његов несавладив гнев лепим речима? Јер, и ако је
очевим благословом био виши, и премашивао је у односу на њега славом
првородства, и имао је Бога као свог помоћника, уступио је, као што
одговара светима, више волећи на неки начин оно: „Ако је могуће, колико
до вас стоји, имајте мир са свим људима“ 640. Јер понекад реч сурова и
тешка и пуна надмености постаје некима неподношљива. И као што је
написао мудри писац Прича Соломонових: „Одговор благ, утишава гнев“641.
639
Пос 32, 3-12.
640
Рим 12, 18.
641
Прич 15, 1.
154

И пази молим те на предвидљивост од праведника пуну побожности.

Шаље гласнике, да траже мир, и да Исаву пренесу веома благе речи.
Заповедио им је да наглашено кажу: „Слуга твој Јаков овако каже“ 642. Он
сам се окреће ка молитвама, и не изоставља да тражи њихову помоћ, које
увек спашавају, и ову наду ка бољем учвршћује искуство оних који су
живели у прошлости, говорећи: „Јер само са штапом својим пређох преко
Јордана, а сада сам господар од две чете“ 643. Наиме, каже Му: Имајући из
очеве куће само овај штап прешао сам Јордан, а постао сам господар
многих (ствари), имајући Твоју милост, Господе! Да схватимо од овога и
ми, да треба да будемо благи и помирљиви и да тежимо на сваки начин да
живимо у миру. Јер каже: „Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него
да буде тих према свима“644, као што пише. Али и то да користимо људска
проналазаштва ка добром, ништа нас не спречава, наравно било би,
мислим, и од ствари веома достојних похвале. И неопходно је, још и ако се
ово деси од нас, да тражимо старање Божије и небеску помоћ, и , „немојте
гордо мислити“645, већ се више сећајући онога што пише: „Колико си
велики, толико се смири и добићеш (наћи ћеш) благодат од Господа“ 646.
Тежећи да живимо и поступамо на овај начин, стећи ћемо добра мира, и
они који имају агресивне намере према нама и учинићемо их питомима.
Јер каже: „Нити ћеш се бојати звери земаљскога“647.

Ово је учинио Јаков. Јер свог брата није умирио само ласкавим и нежним
речима, али му је поклонио и дарове, већ га је учинио учесником своје
имовине, јер му је дао и један веома велики део од оваца и волова, и од
коза и од магараца, и од камила и од телади. Јер је мир узвишенији од
новца, и треба да претходи љубав са браћом, од стицања привремених
ствари. Наравно и бојао се, као што сам рекао, чудесни Јаков свог брата
Исава, и као да је требао веома брзо да подлегне његовом гневу, био је
забринут. Исав међутим, побеђујући своју стару завист, чврсто је загрлио
Јакова, и љубио га је са сузама, сагласно законима природе, јер тромост
може да се промени у љубав. Јер пише: „И Исав притрча пред њега и

642
Пос 32, 4.
643
Пос 32, 10.
644
2 Тим 2, 24.
645
Рим 12, 16.
646
Сир 3, 18. Флп 2, 3.
647
Јов 5, 22.
155

загрли га и паде му око врата и целива га, и обојица се заплакаше“ 648. И

наравно, ови подвизи благости су плод понизности и мишљења без
гордости, и дар милости Божије онима Који Га воле, Бог Који решава
тешкоће и сређује неправилности и душевним пиром који им даје
оживљава оне који се старају да се нађу близу Њега. Мислим, да треба да
мењамо приповедање и да покушамо овоме да дамо духовно тумачење.
Наиме, говорићемо идући назад и поново трчећи на почетак целе рече.
Јер тако може да се разјасни тајинство Христово, онима који желе да имају
корист.

3 Чудесни Јаков, јер је било природно, се бојао свога брата због његових
убилачких намера, јер је био агресиван као звер, зато је одлучио да оде у
иностранство у Харан и код Лавана, пристаником свог оца, то јест Исака.
Јер је на овај начин мислио да ће избећи напад онај који се растужио због
Јакова. Дакле, када је дошао до Лавана, оженио је ћерке овога човека, то
јест Лију и Рахиљу, и стекао је децу и стада и животиња, и пре свега остатак
имовине. Када је достигао до таквог људског богатства, размишљао је да
сагради своју кућу. Тако је отишао из Харана, из куће Лаванове, заједно са
свиме што је стекао, и наравно са својим женама и децом. Међутим, Лаван
га је гонио, наравно сустигао га је, али је склопио мир, и повезивање
љубави потврдио је Христос, преображавањем камена који указује на
Његов тип. Потом, отишао је Лаван враћајући се кући, склопио је мир са
оним који је раније желео да га убије и који је био љут на њега, то јест са
Исавом. Јер били су сломљени један са другим, закопавајући на неки
начин огорчење према свему што је претходило, са међусобним
изражавањем љубави. Наравно, са овиме се завршила сва реч историје.
Међутим, сећамо се и ми, да је у Јакову дато Христово лице, али и онима
који су оправдани вером, а за Исава смо рекли да самим собом даје
праслику обрезања и закона, јер је наравно и Сам Господ свих Бог, у
Ревеки, док се још налазила у боловима рађања два народа, рекла: „Два су
племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе, и један ће народ
бити јачи од другог народа, и већи ће служити мањем“ 649, ствар која се
испунила Христом. Јер, наиме потомци Израиља су годинама били први и
зато су се називали прворођенима, нашли су се иза и постављени су иза

648
Пос 33, 4.
649
Пос 25, 23.
156

леђа оних који су поверовали у Христа, који су наследили и славу

прворођеног, због прворођеног међу њима, и ако је Јединородни, са Ким
су постали саобразни, имајући, кроз Духа Светога, препород ка
бесмртности и освећењу.

Исав, то јест Израиљ, гонио је Јакова, наиме Христа. Међутим, реч као што
сам рекао, због овог нам је равнодушна, јер јурећи увек оно што је
потребно, одајемо Јакову, час Христу, а час новом народу вере. Пошто је
прогоњен на неки начин, и упркос Својој вољи, Христос, одселио се у другу
земљу незнабожаца, неописиво вичући: „Оставих дом свој, напустих
наследство своје, што беше мило души мојој, дадох га у руке
непријатељима његовим. Наследство моје поста ми као лав у шуми, пушта
глас свој на мене, зато ми омрзну“ 650. Али и женама у врту, после
васкрсења из мртвих, због благости и човекољубља показао је Самога
Себе, говорећи: „Идите те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо
ће Ме видети“651. Дакле, када је дошао у Галилеју, као и чудесни Јаков у
Харан, чувао је Лаванове овце, то јест од света, који је духовно служио
творевини и био је прелешћен, као Лаван. Када је отишао тамо, као неки
младожења, духовно ставаља у Своју кућу, пречисту девицу, Цркву од
незнабожаца, то јест Рахиљу, стављајући заједно са њом и ону која је већ
венчана са Њиме, Синагогу Јудејаца, чији је тип Лија. „Јер се спасао остатак
Израиља“652, сагласно са речима пророка, и ако сво мноштво није примило
благодат кроз веру у Христа. Када је прихваћен женик Христос од стране
незнабожаца и обновио је благодаћу веома много њих ка духовном
усиновљењу, и заиста је сабрао велико мноштво разумних оваца, био је
гоњен од света. Јер неки од људи из света ратовали су против Христове
славе, јер су били веома неактивни у узвишеним почастима и имали су
непобедиву власт. Али Га је умирила Божија благодат. Међутим, слично се
и свет помирио са Христом, као и Лаван са Јаковом 653. Међутим, и у
каснијим годинама Господ Наш Исус Христос ће учинити Својим и Свог
старог гонитеља Израиља, баш као и Јаков, после свог повратка у Харан,
целивао је Исава.

650
Јер 12, 7-8.
651
Мт 28, 10.
652
Слободан превод.
653
Погл. Пос 31, 44-52.
157

Наравно, да ће бити прихваћен после (много) година и сам Израиља у

љубави Христовој вером, у то уопште ни не сумљамо, верујући у оно
речено у Богонадахнутом Светом Писму. Јер је рекао негде устима једним
од светих пророка Господ свих: „Јер ће дуго времена синови Израиљеви
седети без цара и без кнеза и без жртве и без ступа и без оплећка 654 и
ликова. После ће се обратити и тражиће Господа Бога Свога и Давида, цара
свога, и у страху ће приступити ка Господу и благости Његовој у последња
времена“655. Јер још је сакупио Спаситељ свих Наш Христос оне од
незнабожаца који су поверовали, некако је умирио Израиљ, а да нема
закон као судију за оно што треба да учини, а да не приноси на жртвеник
посвећене ствари, и очекујући на неки начин да се врати Христос из
призива према незнабожшцима, и да и он буде уведен међу верујуће, и
законом љубави да се споји на неки начин са другима. Наиме пази, јер се
радовао због добијања деце и многих стада животиња, јер се вратио Јаков
из Харана, и још прихвата и овог Исава у своју љубав. Дакле, вратиће се
током времена Израиљ после призива незанабожаца, и дивиће се
богатству Христовом. Јер је лако могуће, на основу историјских чињеница,
да то потврде и ово, они који то желе да истраже духовно.

Јаков је послао дарове Исаву учинивши га да га заволи, и са давањем

дарова. Међутим, послао је претходно и гласнике да му кажу речи мира. И
да ће доћи и да неће учинити много далеким ово што доприноси њиховом
међусобном пријатељству, јасно остварује током времена и ово Христос.
Јер је рекао негде Јудејцима, гласом пророка: „Ево, ја ћу вам послати Илију
пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи. И он ће обратити
срце отаца ка синовима, и срце синова ка оцима њиховим, да не дођем и
затрем земљу“656. Када Онај дође окренуће ка ономе што је исправно
дивљи Израиљ, удаљи ће га од старог Његовог гнева, учиниће га
пријатељем и помирљивим са Христом, показујући Му на неки начин, да су
присутни дарови Његовог пријатељства, то јест наде оних који верују. Јер
неће пуно закаснити да дође све оно што је обећао онима који сада верују,
али даривање је веома близу и благодат одмах следи. Укидањем сина
греха, одмах долази са светим анђелима са неба Спаситељ свих Христос

654
Подређеност свештеничкој одежди. Изл 28, 6-14.
655
Ос 3, 4-5.
656
Мал 4, 5-6.
158

кроз Кога и заједно са Којим слава приличи заједно са Духом Светим у

векове векова. Амин!

И опет о Јакову.

Људска природа је грехом потпала у смрт. Међутим, удаљавала је заувек

од Онога Који зна да спашава, на неки начин поробљавала је онога који је
створен према лику Божијем и натоварен је тежином ропства. Јер је погнуо
свој потиљак, наравно упркос својој жељи, Сатани који је преовладао над
њиме, који се због своје велике уображености (јер је лукав дух надмен)
понео са дрскошћу, као што смо рекли, према онима који живе на земљи,
говорећи: „И рука моја нађе као гнездо богатство у народа, и како се купе
јајца остављена, тако покупих сву земљу, и не би никога да макне крилом
или да отвори уста и писне“657. Јер је владао због похлепе, као што сам
рекао, и назван је богом овога века. Јер му се свет клањао, и духовно је
служио творевини, а не Творцу. Међутим, и ако су дошли до такве тачке
страдања, Бог се сажалио на њих, обећао нам је да ће послати Свога Сина
са неба, да поново врати људску природу у стање каква је била на почетку:
„Ако је ко у Христу нова је ствар“658, сагласно са Светим Писмом. Они који
нам преносе добре речи постали су блажени пророци: „О којем спасењу
испитиваше и истраживаше пророци, који прорицаше о вама подареној
благодати. Испитујући у које или какво време јављаше Дух Христов који
беше у њима, унапред сведочећи за Христова страдања и за славе после
тога. Њима се откри да не себи, него вама служаху у оном што вам се сад
јави“659. Јер ово пише Спаситељев ученик. И наравно велика је реч настала
од њих (од пророка) о оваплоћењу Нашег Спаситеља, и да ће током
времена доћи Избавитељ. И ка бољем знању оних који ће их читати,
навешћу мало, али што не изазива никакву тугу. Међутим, ствар треба да
подигне оптужбу према мноштву Јудејаца, као што то можемо да видимо
из самих ствари.

Наиме, било је могуће да се из речи пророка потврди Спаситељев долазак,

и боље ће да је разумеју ови напаћени људи још и од саме сенке закона,
657
Ис 10, 14.
658
2 Кор 5, 17. Гал 6, 15.
659
1 Пет 1, 10-12.
159

супроставили су се свадљиво откровењима која су била од Бога, али и

Самом Христу, или и ово што нам је рекао мудри Павле: „Израелци су пали
у делимичну безосећајност, наиме гледају а не виде, и чују али не
разумеју“660, као што је рекао и Сам Господ661. Дакле, рекао је или још боље
показао нам је и Самог Емануила у његовим списима Богонадахнути
Исаија, јасно говорећи: „Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да
благовестим сиромасима, посла ме да исцелим скрушене у срцу, да
проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће
прогледати, да ослободим потлачене, и да проповедам пријатну годину
Господњу“662. Јер су ово били светли подвизи од Оног долазећег. Али је и
Осија рекао за Њега: „И сабраће се синови Јудини и синови Израиљеви на
истоме месту, и учиниће једно јединство, и поново ће доћи из земље свог
прогонства, јер ће бити велики онај дан Израиљев“ 663. Веома много, током
времена, учитеља Јудејаца подучавали су народе које су имали под својом
влашћу, да поштују Бога свих само својим уснама, подучавајући их
заповестима људским. А Христос је једини почетак против свих и изнад
свих, са Којим се уздижемо са земље, научени да размишљамо о
узвишеним стварима.

Јер каже: „Заиста је велики дан Језраилов“664, наиме дан сејања Божијег, то
јест Синовљевог. И овај дан је схватао и чудесни Давид, када је рекао: „Ево
дан који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ!“ 665. Али и
најмудрији Павле нам говори: „Ево, сад је најпогодније време, ево, сад је
дан спасења“666, током којег ћемо бити спашени, јер нас Христос позива ка
томе. Јер као што је рекао мудри ученик: „Јер нема другога имена под
небом данога људима којим бисмо се могли спасли“667. Међутим,
научићеш и од Јеремије, који јасно говори: „Гле, иду дани, говори Господ,
у које ћу подигнути Давиду Клицу праведну, која ће царовати и бити
срећна и чинити суд и правду на земљи. У његове дане спашће се Јуда, и
Израиљ ће становати у миру, и ово му је име којим ће се звати (Јоседек 668):
660
Слободан превод.
661
Мт 13, 13.
662
Лк 4, 18-19. Ис 61, 1-2.
663
Слободан превод.
664
Слободан превод.
665
Пс 117, 24.
666
2 Кор 6, 2.
667
Дап 4, 12.
668
У срп. прев. не постоји.
160

Господ правда наша“669. Наиме, владао је у нама праведни цар Христос,

расуђивао је праведно, ослобађао је од греха оне који су обманути, и
осудио је Свог непријатеља Сатану који је отео Његово богатство. И Његово
име је Јоседек, наиме, „Господ правда наша“. Јер смо оправдани кроз
Њега, и наравно не делима праведности које смо учинили, већ због
Његове милости670. Зато је и Бог Отац говорио: „Долази брзо Моја
праведност, и откриће се Моја самилост“671.

И заиста је самилост и праведност учинио за нас од Бога и Оца Христос,

Кога је и хор светитеља назвао баш овим именом. Тако је блажени и
славан међу пророцима Самуил говорио Израелцима и рекао: „И сада, ето,
цар иде пред вама, а ја сам остарио и оседео, и синови моји ето су међу
вама, и ја сам ишао пред вама од младости своје до данас. Ево ме,
одговорите ми пред Господом и пред помазаником Његовим. Коме сам
учинио криво?“672. И опет: „Сведок је Господ на вас, и сведок је помазаник
Његов данас да нисте нашли ништа у мојим рукама“ 673. Али и блажени
Давид осуђује побуне Јудејаца, и њихову незауздану дрскост против
Христа, и њихова узалудна мишљења и дечија закључивања, говорећи:
„Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари? Устају
цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника
Његовог“674. Јер су заиста глупе одлуке незнања Јудејаца против Христа.
Јер није било могуће да умре живот, нити да буде задржан од стране
капија ада, Онај Који је духовима доле рекао: „Изидите, онима који су у
мраку: Покажите се!“675. Међутим, оплакивао је и пророк Јеремија
Јерусалим као неосвештан, као убицу Господа, као нечист и незахвалан.
Јер је рекао следеће: „Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за
којега говорасмо: Да ћемо живети под сеном Његовом међу народима“ 676.
Наиме, требало је више да воле благодат кроз веру као пут спасења,
бивајући ухваћени да ратују са Богом. Дакле, Створитељ свих, Јединородни
Логос Божији, подневши Сам понижење, помазан је од Бога и постао је

669
Јер 23, 5-6.
670
Рим 3, 24.
671
Слободан превод.
672
1 Сам 12, 2-3.
673
1 Сам 12, 5.
674
Пс 2, 1-2.
675
Ис 49, 9.
676
Плач 4, 20.
161

сличан нама677. А циљ понижења је био да спаси људе на земљи. Зато је и

пророк Софонија проповедао захвалну поруку говорећи: „Певај, кћери
Сионска, кликуј, Израиљу, радуј се и весели се из свег срца, кћери
Јерусалимска! Уклони Господ судове твоје, одврати непријатеље твоје, Цар
Израиљев Господ усред тебе је, нећеш се више бојати зла“ 678. Међутим,
они бивајући непослушни и тврдога срца и напредујући изван сваке
дрскости, као пијани учинили су Му (нај)срамотније ствари, поступајући
непромишљено и размишљајући најдрскије. И зато су платили казне
својих грехова. Јер, бивајући зли, изгубљени су на зао начин. Али не
потпуно. Јер су помиловани, и спасио се остатак, сагласно са речима
пророка679.

2 Да ће ово бити током времена на овај начин, то је подучавао чудесни

Јаков, јер је Бог то уобличавао на мудар начин. И како, ћу то рећи по
нужности утврђен у Свето Писмо, које говори следеће: „И по ноћи уста, и
узе обе жене и две робиње и једанаесторо деце своје и преброди брод
Јаков. И пошто њих узе и преведе преко потока (Јавока 680), претури и
остало што имаше. А кад оста Јаков сам, тада се један човек рваше са њим
до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку по стегну,
те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, када се човек рваше са њим. Па
онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити докле ме не
благословиш. А човек му рече: Како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада
му рече: Отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ, јер си се јуначки борио
и са Богом и са људима, и одолео си. А Јаков запита и рече: Кажи ми како
је теби име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И
Јаков надене име ономе месту Фануил, јер, вели, Бога видех лицем ка
лицу, и душа се моја избави. И Сунце му се роди кад прође Фануил и
храмаше на стегно своје“681. Прешао је Јавок, то јест (пренео је) преко
потока, чудесни Јаков сву своју имовину, и остао је сам. Дакле, како није
вредно да видимо овај догађај? Даље ћемо да истражимо повод. Ова реч
ће директно да напредује ка духовном.

677
Флп 2, 7.
678
Соф 3, 14-15.
679
Ис 10, 22. Суд 4, 13.
680
Не постоји у срп. преводу.
681
Пос 32, 22-31.
162

3 Исав је боравио у Едому и Сиру, и поседовао је област под влашћу која

није превазилазила ону Јаковљеву. Међутим, Јаков бежећи из
Месопотамије и са Лавановог огњишта журио је да дође до земље својих
отаца, било је на неки начин неопходно да прође кроз Едому, старао се са
великом пажљивошћу о миру са братом, и наравно послао је гласнике са
богатим даровима пре њега, са заповешћу да му кажу да ће и он доћи да
га види, додајући истовремено да објављује унапред долазећег и са
речима и дајући му дарове, и тако је учинио благим онога који је раније
био разгневљен и желео је да га убије. Међутим, када су дошли његови
посланици и рекли му: „Идосмо до брата твога Исава, и ето он ти иде у
сусрет са четири стотине момака“682, Чувши ово блажени Јаков био је
савладан страхом, јер није могао јасно да зна које од ово двоје, (да ли ће)
срести пријатеља и онога који је помирљив, или оног који уопште није
мање савладан од своје уобичајне дрскости, и спреман је да учини оно на
шта га наговара завист. „А пошто њих узе и преведе преко потока, претури
и остало што имаше, а кад оста Јаков сам“ 683, размишљајући, сматрам,
свакако кроз ово: Ако се појави као добар и благ, уопште није тешко да
каже да су опет прешли поток и да дођу жене и деца. Међутим, ако дође
као суров и још испуњен свађалачким намерама способним за убиство,
ожалостиће се због деце и претрпеће сузе жена, а убијајући само њега,
задовољиће свој гнев, и биће му довољно као задовољење смрт онога
који га је ражалостио. Међутим, силом Божијом ствари су се развиле боље
него што се надао, као што смо већ рекли. Јер каже: „И целива га“ 684. Од
овога што се дешава, подучава се дубљи смисао тајинства. Како и на који
начин, дакле, то ћу опет рећи.

Када је пренео сву своју имовину преко потока, и када је остао сам, један
човек се рвао са њиме до јутра. Свети анђео са киме се рвао кажемо да је
тип Христов, који је био као ми, јер је постао човек. Међутим, он није
прешао поток заједно са другима, то јест Јавок, чије је преведено име
значи „рвање“, за њих је постала мисаона битка. И који би опет могло да
буде њено значење, наиме њен дубљи смисао? Да се са онима који
прелазе Јордан не рве Христос, нити поставља на место непријатеља или
противника оне који поштују Његова тајинства, већ их више штити, и
682
Пос 32, 6.
683
Пос 32, 23-24.
684
Пос 33, 4.
163

побеђујући свет, као у духовној борби, овенчава их и чини их сјајнијима са

узвишенијим почастима. А име потока је било „рвање“. Јер каже: „Царство
Небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају“ 685. И, „Јер су
уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе“ 686. Да
потомци Јаковљеви током времена нису требали да пређу Јордан, то јест
благодат кроз Духа Светога, и обешчастиће га на неосвештан начин, али ће
имати и Самог противника Емануила, на то указује овај догађај. Јер они
који не поштују веру свакако ће се убројати у оне који се супростављају
Христу, о томе нас обавештава Сам Господ, говорећи: „Који није са Мном,
против Мене је“687. Али је истинито и супротно, да они који верују су
заједно са Њиме, како би могао неко у то да сумња? Међутим, каже: „(А
кад оста Јаков сам), тада се један човек рваше са њим до зоре, и кад виде
да га не може савладати“688.

Чујеш ли, да је рвање било током ноћи? И изгледао је да је пао и да је био

побеђен, јер је тражио оно што је било немогуће, јер се усудио да се
супростави богу, и да победи Онога Који може све. Ово, мислим, значи оно
што је рекао појући Богонадахнути Давид за потомке Израиља, јер су лоше
мислили против његове главе, да не кажем против Христа: „Донели су
одлуке, које не могу да остваре“689. Израел је ратовао са Христом, у мраку,
а да није имао ум Божији да га просветли, нити још када почиње да
свањива, ни када излази звезда Даница у срца оних који верују. Јер је
остао непослушан, као што говори пророк: „Чекамо видело, а оно, ето
мрак, светлост, а оно ходимо по тами“690. Међутим, чудесни Павле онима
који су оправдани вером, и прихватили су просветљење Духа Светога,
пише у посланици коју шаље и каже: „Јер сте сви ви синови светлости и
синови дана, нисмо ноћи нити таме“691. Међутим, када су постали
узвишенији од незнања Јудејаца и превазишли су мрак који им одговара,
на то указује додајући: „Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо,

685
Мт 11, 12.
686
Мт 7, 14.
687
Лк 11, 23.
688
Пос 32, 24-25.
689
Слободан превод.
690
Ис 59, 9.
691
1 Сол 5, 5.
164

дакле, дела таме и обуцимо се у оружије светлости. Да ходимо поштено

као по дану“692.

Даље, они који верују живе као по дану, а неверујући се боре са Христом,
током трајања ноћи. Ово су учинили Јаковљеви потомци, али су били
слаби и побеђени су, и нису могли да стоје усправно. Јер каже: „И кад виде
да га не може савладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши
стегно из зглавка, кад се човек рваше са њиме“ 693. Потом ћемо рећи дубљи
смисао који ћемо извући из овога. Да стегно (бутина) у Богонадахнутом
Светом Писму указује генерално на нужне гениталије тела које су
неопходне за рађање деце, и осим овога указује и на само рађање. Јер се
око бутина код свих налазе удови који рађају децу. Тако је и блажени
Авраам, када је послао свог поверљивог слугу у Месопотамију, да узме
жену за Исака, рекао му је: „Метну руку своју под стегно моје“ 694. Дакле,
закуни се пред Богом, и онима који ће бити рођени од мене, и Господњим
родом. Стегно означава оне који произилазе од стегна. Паралисао је
Јаковљеву бутину. Наиме, храмали су они који су рођени од његових
бутина, то јест потомци Израиља. И сведок је Сам Спаситељ који гласом
Давида говори следеће: „Синови туђи ласкаше ми, синови туђи овешташе,
и клецаху са стаза својих“695. Међутим, да је Израиљ претрпео духовну
хромост, то зна и мудри Павле. Дакле, пише и он: „Зато исправите клонуле
руке и ослабљена колена. И поравните стазе за ноге своје, да се оно што је
хромо не погорша, него напротив, да се излечи“ 696. Терапија против
хромости ове врсте не може да буде на други начин већ само вером и
љубављу према Христу. Наиме, они који нису пришли вери остали су у
хромости, и скретању (ка) страсти, сагласно са речима блаженог Павла.

Наравно, чини загонетку духовна скромност Израиља, страдање које се

дешава због Јаковљеве бутине током трајања рвања са њиме. Међутим, да
нећемо лагати, ако смо потврђивали и рекли, да се Христос супроставља
на неки начин и рве са онима који се налазе у ноћи, а имају помрачени ум,
парализујући их у духовну хромост, могао би неко то да сазна никако мање

692
Рим 13, 12-13.
693
Пос 32, 25.
694
Пос 24, 2.
695
Пс 17, 45-46.
696
Јев 12, 12-13.
165

лако из следећег: Човек који се рвао рекао је Јакову: „Пусти ме, зора је!“ 697.
Разумеш ли да не прихвата да се рве када светли дан. Јер се не бори са
онима који се налазе на светлости. За оне који су дошли до такве тачке
сијања, било би неопходно и ово што каже: „Боже, Ти Си Бог Мој, ка теби
раним“698, наиме, такође и ово: „Ујутру слушаш глас мој, ујутру стојим пред
Тобом и чекам“699. Наиме, када се рађа светлост праведности у нашем уму,
то јест Христова, и доноси у наша срца духовну зору, баш тада се пред њим
показујемо светли, да се покажемо достојнима крајњом Његовом
благошћу и небеским старањем. Јер каже: „Очи су Господње обраћене на
праведнике“700. Међутим, када свиће, зауставља рвање. Пази са коликом
бригом и домишљатошћу подучава Јакова, који жели да оде, да промени
мишљење и да жели да се преда у оно што је нужно за његово спасење.
Јер он који је на крају победио и могао да побегне, и ако је вероватно да га
није оставио као побеђеног, дајући му на неки начин власт тиме, ако је
желео, и вероватно га је држао чврсто, каже му: „Пусти ме!“ 701. Слично
овоме налазимо и оно што је рекао Бог Мојсију мудрошћу и према
домостроју. Јер је желео, пошто је у пустињи духовно обожавао идоле (јер
је направио теле), да казни манјачки Израиљ. Дајући заповест блаженом
Мојсију да спречи, ако је желео, гнев, и то да се моле за њихов грех, каже
му: „Још рече Господ Мојсију: Погледах народ овај, и ето је народ тврда
врата. И сада пусти ме да се распали гнев Мој на њих и да их истребим,
али од тебе ћу учинити народ велики“702. Међутим, пошто је Мојсије
разумео старање Божије благости, наставља ка томе да га спречи, и каже:
„Али опрости им грех: Ако ли нећеш, избриши ме из књиге Своје, коју си
написао“703.

На исти начин речено је Јакову ово: „Пусти ме“, од Онога Који се борио са
њиме. И онај разумејући брзо Које био Онај са Којим се рвао и саосећајући
цео догађај, одмах се мења и каже: „Нећу те пустити, докле ме не
благословиш“704. И благословен је, и начин његовог благослова био је

697
Пос 32, 26.
698
Пс 63, 1.
699
Пс 5, 3.
700
Пс 34, 15.
701
Пос 32, 26.
702
Изл 32, 9-10.
703
Изл 32, 32.
704
Пос 32, 26.
166

променом његовог првог имена у друго. Јер му каже: „Отселе се нећеш

звати јаков, него Израиљ“705. Наравно, јаков значи „Онај који истискује“,
наиме снажан и разборит у томе да може да чини оно што треба, а име
Израил значи „ум који гледа ка Богу“. Дакле, каква је била реч, даље ћемо
то рећи, враћајући се мало назад на приповедање.

4 Пошто се Јаков борио и изгубио и претрпео је у мраку успављивање,

наиме бутине, држи у наставку свог сурвача у миру, јер је почело да се
раздањује и да свиће, притискајући Га да га благослови, и заиста је
благословен, и назван је Израиљ. Размењујући на неки начин Израиљ са
Емануилом непослушност и своје неповерење, наравно из незнања и
дубине мрака, то јест мрака незнања. Јер је био равнодушан и чим Га је
препознао засијало је у њему кроз његов ум Божанска светлост. И
благословен је од Христа, вероватно и ако не потпуно, али свакако један
део оних који су поверовали. Јер као што пише: „Тако, дакле, и у садашње
време постоји један остатак по избору благодати“ 706, у Израиљу, и
поверовали су не и мало (њих) у броју Јудејци 707. И пре свих чудесни
ученици, који су некад били Јаков, имајући тромост закона и на неки начин
истискујући и удаљавајући се брзо, и избегавајући потпуно посебно да
дођу у сукоб са Богом (јер су били беспрекорни према праведности
сагласном са законом), међутим, после овога су постали Израиљ,
напредујући ка уму који види Бога. Јер то да знају Христа, Ко је, и где се
родио и постао као ми, или који је био начин оваплоћења Његовог
домостроја, ово кажем да значи, да су прихватили у свом уму светлост
истинског Боговиђења.

Међутим, да је веће и корисније и неупоредиво узвишеније од начина

живота сагласним са законом знање Божије, о томе ће нас информисати и
Он Сам говорећи једним од пророка: „Јер је Мени милост мила, а не
жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница“ 708. И Павле, да се
родио наравно „по правди закона беспрекоран“ 709, али је био светао и без
мрље. Али, „И сматрам све за штету према превасходноме познању Христа

705
Пос 32, 28.
706
Рим 11, 5.
707
Дап 17, 12.
708
Ос 6, 6.
709
Флп 3, 6.
167

Исуса“710. Међутим, да је чисто знање о Христу узвишено, и од благодати

која происходи из дела, то ће опет разјаснити Павле пишући Тимотеју, да
се увежбава у побожности: „Јер телесно вежбање за мало је корисно, а
побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега
и будућега“711. Јер, као што је рекао Сам Спаситељ Свом небеском Оцу: „А
ово је вечни живот да познају тебе јединога истинитога Бога и Кога си
послао Исуса Христа“712. Потом, и ако се још и деси да неко буде Јаков, и
ако би могао да истисне и да лако избегне и на младалачки начин све што
зна да га паралише и да га позива на грех, напредоваће благодаћу
Христовом, и промишљеношћу која одговара светима, и назваће се
Израиљ, наиме онај који види Бога. Дакле тада, тада ће бити јак према
људима, јер је охрабрен Божијом силом. Јер не може слабост болести да
га учини да спозна Бога, и да се нада знању о Њему, још и ако Га гледа као
у огледалу и у загонетки713, али од онога који се налази на таквом степену
слабости, да сматра недостојно речи телесно и овоземаљско, и са брзим и
неумереним мишљењем да може да лети ка ономе што жели Бог. Јер ће
он бити силан међу људима, и доминираће заједно са Богом.

Наравно, чудесни Јаков је благословен, али га је преклињао говорећи:

„Кажи ми како је теби име? А Он рече: Што питаш како Ми је име?“ 714. И не
говори му Бог Своје име, показујући му са овим, да је једнак Његовој
природи. Јер није могуће да постоји посебно име за Бога, као што се
дешава човеку, али оно што је по природи назива се на много начина.
Дакле, назива се, „светлост и живот и сила и истина, Јединородни,
зрачење, и карактер онога који Га је родио, милосрђе и мудрост и
праведност и избављење“. Схватајући опет блажени Јаков, да је Бог Онај
коме не постоји никакво посебно име, дао је ономе месту назив: „И Јаков
надеде име ономе месту Фануил, јер вели: Бога видех лицем ка лицу, и
душа се моја избави“715. Дакле пази, како је постао Израиљ, то јест „онај
који види Бога“. Јер се рвао са човеком, рекао је да је гледао Бога лицем у
лице, и спасао је душу своју. Јер је знање о Христу спасоносна ствар. Јер је
Логос Бог и са телом. Јер патријарх Јаков каже да је видео Бога лицем у
710
Флп 3, 8.
711
1 Тим 4, 8.
712
Јн 17, 3.
713
1 Кор 13, 12.
714
Пос 32, 29.
715
Пос 32, 30.
168

лице: „И Сунце му се роди кад прође Фануил, и храмаше на стегно

своје“716. Дакле, као што сам већ рекао, када су просветљени Јудејци,
наравно престало је рвање, међутим отишао је и „Фануил“ 717, Христос се
попео на небо. Међутим, Израљ се није ослободио Хромости. Али се није
цео спасио, већ страда на неки начин због оних који не верују, у то да не
стоје сви усправно. Наиме, промењено му је име у Израиљ, и „онај који
истискује“ промењено му је име у „ум који гледа Бога“.

И после овога шта се после десило: „А Јаков отиде у Сокот, и онде начини
себи кућу, а стоци својој начини стаје, зато назва оно место Сокот“ 718.
Видиш ли да је живео у шаторима? Могло би и ово да се јасно посматра
као тип промене ума Израиља ка бољем. Јер чим је подигао шаторе, одмах
је боравио у њима. Од ума који још гледа и постаје достојан појављивања
Божијих, и који је отхрањен и напредује са својим успесима ка
савршенству, плод многоцен Богу постаје то да уопште не урачунава
ствари овога света, већ више сматра као привремено боравиште у телу. Јер
је он ум који одговара светима, и јасна порука изванредног и небеског
понашања. Међутим, биће убеђен у ово од блаженог Давида који је дошао
до такве тачке надмоћности: „Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари
моји“719. Међутим, пише и Павле онима који су дошли до мере
савршенства васкрслог Христа у човека савршенога 720. „Јер овде немамо
постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ 721. Дакле, то да је
чудесни Јаков, то јест Израиљ, боравио у шаторима, би могао да буде знак,
и наравно никоме затамњено од оних који размишљају исправно, да
требају да посматрају као привремене ствари овога света, они који већ
имају окренуте своје очи ка Богу и просветљен ум.

После прелази „У град Сихем (Салим)“ 722, који се налази у земљи

Хананској, где је праведник опет искушаван, суочавајући се са неправдама
према Дини (његовој) кћери. Јер она као девојка и девица, која је још била
млада, изашла је из шатора свога оца, желећи да види ћерке мештана. Јер
је женски род увек без страха, жури да заволи своју вршњакињу. Дакле,
716
Пос 32, 31.
717
Грч. пр. Уместо „Фануил“ каже: „Род Божији“.
718
Пос 33, 17.
719
Пс 39, 12.
720
Еф 4, 13.
721
Јев 13, 14.
722
Пос 33, 18.
169

изашла је девојка, и Емор, сихемов син је свирепо силовао. Наиме, одузео

јој је невиност, и савладан на неки начин од жеље, размишљао је да
ожени девојку. Међутим, тада су се Симеон и Леви, браћа девојке,
разгневили, и сматрајући увреду неподношљивом, размишљали су да
предузму несвета деловања против оних који су јој учинили неправду.
Тада су убедили становнике Сихема да спроведу посвећење, (то јест)
обрезање од својих отаца, и све су их побили без милости и сажаљења, без
икаквог изузетка. Међутим, чудесни Јаков се веома огорчио због овога што
се десило, и прекорео их је, говорећи: „Сметосте ме, и омразисте ме
народу ове земље“723. Јер није имао меру (њихов) гнев у убиствима, ни као
да нису одгајани од праведног оца, који је размишљао некако да их спречи
од тога да их све побију. Опколили су и убили оне који су били
истомишљеници са њима, а имали су поверење у веру. Међутим, каква би
од овога могла да буде корист за нас (јер Богонадахнуто Свето Писмо не
говори о срећи), даље ћемо га истражити колико је могуће.

5 Наиме, духовно смо рођени и кроз Христа смо уврштени у децу Божију.
Потом, ако се деси једној души која је препорођена светим крштењем и
постала је ћерка Божија, и случајно се исквари од стране оних који имају
обичај да ово чине, или бива привучена ка томе да више воли телесне
ствари, и у неуобичајена изопачена размишљања о Богу (јер заиста су
таква безначајна веровања несветих јеретика), њена браћа којима је
учињена неправда, према вери, још и ако припадају чину свештенства,
наравно, као што је био и Леви, или ако се случајно сматра од Симеона, то
јест припадају реду подчињених (јер Симеон значи „послушност“),
наравно, огорчавају се, јер их је неко преварио према вери њене укућане,
међутим, не требају да напредују ка убиству, нити да захтевају дивљачке
казне за оне који су је искварили, да не би чули Христа да им говори:
„Омразисте ме народу ове земље“724. Јер треба да се сетимо да је и Сам
Спаситељ једном прекорео Петра који је извадио нож из корица, говорећи
чудесном Петру: „Врати нож свој на место његово, јер сви који се маше за
нож, од ножа ће погинути“725. Јер не треба да се наоружавамо ножевима
против непријатеља, ми који смо одабрали да се боримо за нашу веру у
Бога. Насупрот томе да претрпимо страдања, чак и ако неки желе да нас
723
Пос 34, 30.
724
Пос 34, 30.
725
Мт 26, 52.
170

гоне, и да их благосиљамо када нас исмевају, када страдамо да не

узвраћамо исто, већ да их предамо Ономе Који суди праведно. Такође, да
се чувамо оних који нас подстичу ка искварености, да не излазимо изван
очеве скиније (шатора), то јест из Дома Божијег, нити да нападамо
мноштво странаца, то јест оне који имају другу веру. Када је Дина изашла
из очевог шатора, присиљена је (да уђе) у Сихемову кућу. Не би никада
била понижена, да је остала у собама свога оца, и живела унутар шатора
светих.

Наравно, ова ствар је добра и долази до користи, убедиће нас (у то)

блажени Давид појући: „За једно само молим Господа, само то иштем, да
живим у дому Господњем све дане живота свога, да гледам красоту
Господњу, и раним у Цркву Његову. Јер би ме сакрио у колиби Својој у зло
доба, склонио би ме под кровом шатора Свога, на камену гору попепео би
ме“726. Пошто је Јаков савладан великим страхом и осетио је велику
непријатност, Бог му је заповедио да оде. Та ствар има као следеће: „А Бог
рече Јакову: Устани, иди горе у ветиљ и онде остани, и начини онде
жртвеник Богу, Који ти се јавио кад си бежао од Исава брата свога. И Јаков
рече породици својој и свима који беху са њим: Баците туђе богове што су
у вас, и очистите се и преобуците се. Па да се дигнемо и идемо горе у
Ветиљ, да начиним онде жртвеник Богу, Који ме је чуо у дан невоље моје и
био са мном на путу којим сам ишао. И дадоше Јакову све богове туђе који
беху у њиховим рукама, и обоце које имаху у рукама, и Јаков их закопа под
храстом код Сихема. Потом отидоше. А страх Божији дође на градове који
беху око њих, те се не дигоше у потеру за синовима Израиљевим“ 727.
Наиме, Бог свих је позвао праведника да оде из Сихема у Ветиљ. И он је
послушао. После када је стигао у средину Луза и видео Бога, и потврђено
му је обећањима, да ће бити отац многих народа. „А Јаков метну споменик
на истоме месту где му Бог говори, споменик од камена, и покропи га
кропљењем и прели га уљем. И Јаков прозва оно место где му говори Бог
Ветиљ“728.

Много сличних ствари су се десиле да би јасно показале Јакову да се врати

у земљу Израиља, и да више воли да се врати на оно неупоредиво боље.
726
Пс 27, 4-5.
727
Пос 35, 1-5.
728
Пос 35, 14-15.
171

Наравно, живео је у шаторима, показујући са овим да је род светих људи

привремено у овоме свету. У међувремену, када је сазнао оно што се
десило његовој ћерки, и веома много се ражалостио због овога што су
кукавички учинили, побеђени од свог гнева, то јест Симеон и Левит, дао им
је оштре примедбе, показао нам је у стварности, да оно што приличи
светитељима је трпељивост и стрпљивост у искушењима. Дакле, када је
призван од Бога, попео се у Ветиљ, наиме у Дом Божији (јер ово значи
Ветиљ), да свештенослужи Богу, и показује се као мистагог 729. Наиме, на
који начин треба да идемо у Дом Божији, то показује следећим (стварима).
Наиме, заповедио је да удаље као беспотребне и (као) нечистоћу туђе
богове, и да промене своје хаљине, наиме, ствар коју имамо обичај да
чинимо када смо призвани да видимо Бога и да уђемо у Његов свети Храм,
наравно, посебно током времена светог крштења. Јер треба да извадимо,
као између нас, туђе богове, да будемо удаљени од ове прелести, и да
кажемо: „Одричем те се, Сатано, са свом твојом пратњом, и свим твојим
духовним служењем“730. Наиме, требамо сви ми да променимо и наше
облачење, свлачући на неки начин старог човека, онај који се квари
жељама преваре, и да носимо новог, који се обнавља сагласно са сликом
Онога Који га је створио731. Међутим, одмах су скинуле жене које су биле
заједно са Јаковом и оно што су имале на својим ушима. Ушле су и жене у
Дом Божији а да немају никакав телесни украс, још су развезале своју косу,
ослобађајући своје главе на неки начин од свог уплитања у злочине. Ово
значи, кажем, то да су жене скинуле украсе са својих ушију. Када се
попнемо у Ветиљ, наиме у Дом Божији, тамо ћемо препознати камен,
камен изабрани, онај кои је постављен у угао, то јест Христа 732. И видећемо
Га да ће бити помазан од Оца, на велику радост и веселост целог света.
Јер, као што сам рекао, помазан је Син од Бога и Свог Оца, „Радост свих
нас, и веселост целе васељене“733, сагласно са гласом Псалмопојца.
Међутим, можеш ово да видиш да даје праслику у оно што нам је мало
пре речено: Јер каже: „А Јаков метну...споменик од камена, и покропи га
кропљењем и прели га уљем“. Наиме, ово што се десило је био тип

729
Онај који упућује у тајне Божије.
730
Слободан превод. Погл. Велики молитвеник, Истеривање злих духова од Св. Јована Златоустог.
731
Кол 3, 10.
732
Мт 21, 42.
733
Слободан превод.
172

тајинства Христовог, кроз Кога и заједно са Ким у Богу и Оцу приличи

слава, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин!
173

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч шеста
О Јосифу.

1 Признато је велико тајинство вере, то јест Христос, и наравно веома

дубока реч због овога и циљ оваплоћења домостроја, али је минимално
разумљива онима који је без припреме истражују, међутим, може да буде
разумљива не без труда онима који исправно размишљају, јер
просветљени Божијом благодаћу, постају мудри и дубокомислени
познаваоци законских и пророчких списа. И заиста је чудесни Петар, први
међу ученицима, и који је доминирао међу свим другима, наравно
исправно је исповедио веру, међутим, чуо је од Христа: „Блажен си,
Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој Који је
на небесима“734. Јер Бог и Отац мистично нас подучава речи о Сину, и тако
нас спашава приносећи нас на дар у наставку Њему као Спаситељу и
Избавитељу. Јер каже: „Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац
Који Ме посла“735. Да разумемо од целог, колико би смо могли да кажемо,
Светог Писма реч која се односи на Њега и да имамо непогрешиву веру, а
да се не њише наше срце са проклетим дводушностима као пијано, нити
да падање због незнања у сумње, да чујемо Бога који говори гласом
пророка: „Мило им је што се скитају, не устављају ногу својих, зато нису
мили Богу“736. Управо зато нас са безброј слика ојачава у истини, и у нашој
вери у Њега нам ствара на неки начин корисним оно што се дешава током
времена, приносећи их као светле слике Његовог знања. Да видимо и ово
што се десило чудесном Јосифу ако није опет оно што сам рекао (као)
734
Мт 16, 17.
735
Јн 6, 44.
736
Јер 14, 10.
174

истинито. Све што се тиче њега имамо као следеће: „Ово су догађаји
Јаковљеви. Јосиф кад беше момак од седамнаест година, пасаше стоку са
браћом својом, коју родише Вала и Зелфа, жене оца његова, и доношаше
Јосиф зле гласове о њима оцу своме. А Израиљ љубљаше Јосифа највећма
између свих синова својих, јер му се родило под старост, и начини му
шарену хаљину. А браћа видећи где га отац љуби највећма између све
браће његове, стадоше мрзети на њ тако да му не могаху лепе рече
проговорити“737.

2 Наравно, писац ове књиге је учинио детаљно пребројавање оних који су

рођени од Исава. Ко су рођени од којих, на ком месту земље је живео
свако од њих, какву је власт узео и против кога, то нас је научило Свето
Писмо, али нико није учинио ништа племенито, нити достојно да се
наведе. Наиме, мимоилази реч породична имена и на неки начин скаче на
изванредног Јосифа, и чини детаљно приповедање потомака Јаковљевих.
И ако је Јосиф био најмлађи од свих (имао је седамнаест година), није
избегао муку пастира, и са другом браћом подјенако је преузео старања, а
да не воли више омиљени и некако увек врло драг младићима, одмор,
нити да се захтева прерана брига о животу, нити да воли да се опусти, јер
је још био малолетан, али као да је старији, имајући зрелост размишљања
и да његов ум корача исправно, и такође користећи јасну реч и показујући
превремену лепоту сијања која треба да се стекне, оправдано је било
дивљење од стране блаженог и нежног оца, и имао је посебну љубав и
старање од њега. Јер каже: „Јер му се родио под старост“ 738. И шта значи
ово? Наша реч посматра наша расположења. Љубави родитеља према
својој деци су једнаке за све, и ни на један начин мање, међутим, много
пута природа превазилази и приморава ум, убеђујући га да додели нешто
више од других онима који су потпуни, јер заиста имају потребу за већом
бригом него други. Наиме, некад када се рађа много деце, на неки начин
се завршава и пристају на вишак љубави према последњем детету, које
отима за себе нежност од претходне (деце). Јер људски ум воли ново, и од
претходних (ствари) наравно засићење не баца преко њега, међутим,
онима који још нису присутни или су недавно стечени, веома се мења, и
прихвата их са већом жељом.

737
Пос 37, 2-4.
738
Пос 37, 3.
175

И чудесни Јаков је волео Јосифа више од других, „јер му се родио под

старост“739. Међутим, треба да знамо, да и ако се прва у Харану удала Лија,
заволео је Рахиљу, која је родила Јосифа, и умирући Венијамина. Наравно
зато говоримо, наравно да су обојица били деца његове старости, али
младалачко Јосифово доба према чему год није била иста код обојице, и
на неки начин учинио је старца да нагиње ка њему. Можда је размишљао,
као што је логично, да ће бити славан и познат. И он који није показивао
бригу о трептејима своје младости, већ када је постао мушкарац како не би
могао да буде један од оних који су достојни дивљења? Међутим, учинио
је блажени Јаков нешто што није учинио другима: Изаткао му је шарену
хаљину, изражавајући своју љубав са најпристојнијом одећом. И дакле шта
је произишло из овога? Наговорени на гнев синови Зелфе и Вале, и
учествовали су у њиховој неоправданој тузи и прихватили су завист према
младићу, и синови слободне то јест Лије. Младић им уопште није учинио
ништа лоше, међутим, љубав очева и дететова младост упалила је у њима
огањ зависти, који су прво на Њега одапињали своје стреле својим
језицима, оптужујући га и клеветајући га са оним што је било природно да
се наметне младићу од непријатеља. Мислим да ово значи то: „Доношаше
Јосиф зле гласове о њима оцу својему“740.

Пушкарања њихових несветих размишљања постојали су у почетку

оптуживања и ироније од језика незаузданог и посвећеног да служи
зависти, међутим, распиривали су ка интезивнијем непријатељству због
неког таквог разлога, јер је Бог показао младићу од почетка да ће
временом да буде славан и познат, и узвишенији међу својом браћом, и
да ће бити овенчан најузвишенијим прослављањима. И мислим, да је ово
што се десило био изазов, који је убадао младића ка жељи за врлином.
Јер, као наставници гимнастике, премазујући младе, и наговарају их на
храбре дрскости, и убеђују их да теже да поштују оно што захтева
стрпљење, говорећи им унапред о наградама које следе славу победника,
племенитости оних који додељују награде, клицања гледалаца, похвале и
аплаузи, тако и Бог свих, када види одговарајућу душу, која се издваја због
искушаног и свог безазленог ума, и средства за живот за све што је
најбоље, тада је позива да изабере да чини оно што је добро, показујући

739
Пос 37, 3.
740
Пос 37, 2.
176

јој унапред оно што ће се десити, и наговарајући је према домостроју на

ревност, природно ка врлини.

Дакле, виђење и неки глас је дошао једном младићу са неба, то јест

Јосифу, и он, мислим, је оклевао због овога, то је објавио својој браћи,
говорећи им следеће: „Јер им рече: Да чујете сан што сам снио: Везасмо
снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху
унаоколо и клањаху се снопу мојему. Тада му браћа рекоше: Да нећеш још
бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма стадоше мрзети на
њега због снова његових и због речи његових“ 741. Пази дакле, да ово на
шта указују снови се дешава да би се увећало оптуживање, и на неки начин
храна њиховој зависти. Јер они који се генерално у почетку нису огорчили
ни мало, јер је уживао другачије поштовање, како да прихвате да дођу и
да му се поклоне и да држе пред њим став тако поштован и веома много
изнад других? Такође вреди да видимо, како завист увек изазива глуп
напад, и изражава се одговарајућим злом. И видимо да је звер (зависти)
слепа и апсолутно посебно ратоборна према Богу. Дакле пази како,
објављујући унапред Бог Јосифу сијање славе која ће му се десити, јер
требају да имају у свом сећању јасно оно, да Бог Који суди праведно, неће
дати онима који нису достојни најузвишенијих почасти, и такође да се
радују због свога брата који има очигледну наду и био је поштован
Божијом одлуком, наравно то нису учинили, већ су учинили суровијим трн
зависти, и савладани манијом као звери, оптужујући на неки начин Бога,
Који је обећао славу, и који је показао од раније да ће бити славан. То исто
видимо да се десило и између Каина и Авеља. Наиме Бог је сматрао
достојном похвале Авељеву жртву, и бацајући огањ са неба, прихватио је
приношење његових дарова, а није опазио Каинов принос, одмах је
прихватио убилачку завист, и изражавајући на неки начин свој гнев према
небеским одлукама, користи лукавство према своме брату и наравно убија
га. Јер се завист некако увек тако завршава.

Али какав би могао да буде смисао виђења? Наиме, сноп ћемо прихватити
као знак времена. Опет славан сноп указује на то да се један сноп
усправио. То да ће опет доћи време, током којег ће чудесни Јосиф да се
прослави, и мноштво његове браће ће му се поклањати на неки начин и

741
Пос 37, 6-8.
177

биће му подређени, то је показао његов сноп коме се поклањају од стране

других. Међутим, Јосифови снови се не завршавају (само) до њих, већ опет
проповеда свом блаженом оцу и својој браћи да је видео нешто и после
првог (сна). Јер каже: „После опет усни други сан, и проповеди браћи
својој говорећи: Усних опет сан, а то се Сунце и Месец и једанаест звезда
клањаху мени. А приповеди и оцу своме и браћи својој, али га отац
прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ли ћемо доћи ја и мати
твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље? И завиђаху му браћа,
али отац његов чуваше ове речи“ 742. Искусни старац и познат у брзом
разумевању небеских знакова, наравно разумео је значај виђења, али је
прекорео своје дете, говорећи: „Еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа
твоја да се клањамо теби до земље?“. И ко би мога то да помисли? Начин
његовог прекора је био мудар и неопходан. Јер са једне стране је одсекао
на паметан начин завист оних који су га слушали, и суздржава на неки
начин младића који је био савладан од неподношљиве дрскости, и зове га
да се смири, а са друге стране не дозвољава младићу да буде уображен
против своје браће надом (ових) снова, али ни да не буде равнодушан, а
да то не жели, за почасти према оцу, и на неки начин да отима
превремено за себе претерану величину славе која ће се десити.

Пази како на паметан начин показује као не силан исход значаја снова. Јер
је већ умрла Рахиља, која је родила Јосифа, каже: „Еда ли ћемо доћи ја и
мати твоја да се клањамо теби до земље?“. И ово је учинио, као што сам
већ рекао, и уклањајући надменост младића, а снижавајући завист која је
изазвана у браћи његовој против њега. Наравно, он сам је чекао да се овај
сан оствари, јер није то слушао са равнодушношћу, али није сматрао
(без)вредним да се забораве ове речи, и ако их је прекорео као узалудне.
Јер каже, „Отац његов чуваше ове речи“743, јер можда је поверовао, да ће
се можда и испунити. После приповедања снова, „А кад браћа његова
отидоше да пасу стоку оца свога код Сихема“ 744. Потом, јер је посредовао
за неки мали временски интервал, наговорио је отац младића да оде да
посети своју браћу: „Не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? Хајде да те
пошаљем ка њима. А он рече: Ево ме! А он му рече: Иди, види како су

742
Пос 37, 9-11.
743
Пос 37, 11.
744
Пос 37, 12.
178

браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш“ 745. Обећава најспремније

да ће да оде, и наравно одлази и иде одмах из Хевронске долине.
Међутим, кружећи унаоколо у пустињи, неко ко га је срео и питао га је код
кога је дошао, и где и коме иде746. „А он рече: Тражим браћу своју, кажи
ми, молим те, где су са стоком? А човек рече: Отишли су одавде, јер чух
где рекоше: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их
у Дотаиму“747. И када је стигао тамо, а да то није ни очекивао пао је у
замку. Наиме, временом се види како завист ради. Наиме, желели су да га
убију једном заувек синови Вале и Зелфе, које су биле робиње. Јер су
рекли: „И рекоше међу собом: Гле, ено онога што сне сања. Хјде сада да га
убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: Љута га је
зверка изјела. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова. Али Рувим
кад то чу, избави их из руку њихових рекав: Немојте да га убијемо. И још
им рече Рувим: Немојте крви прољевати, баците га у ову јаму у пустињи, а
не дижите руке на њега. А он га шћаше избавити из руку њихових и
одвести ка оцу“748.

Одузели су му шарену хаљину, бацили су Јосифа у јаму, а да није умро, али

би умро, наравно мало касније. Међутим, неки Исмаиљци, трговци
мирисима ужурбано су ишли ка Египту, послушавши Јуду који их је
посаветовао (јер је јасно викнуо да не треба да убију свога брата), купили
су младића, дајући за њега онима који су прихватили да га продају, за
двадесет златника. И Јосиф је пренесен у Египат, међутим Рувим, не
знајући да се ово десило, отишао је до јаме. Међутим, када није видео
дете, мислећи да је у опасности, раздерао је своје хаљине, и оптужио је
своју другу браћу за Јосифа, говорећи: „Нема детета, а ја куда ћу?“ 749.
Наиме као да је рекао: Како да се вратим своме оцу, и како да нас
генерално прихвати немајући његовог омиљеног сина? Шта ћемо му рећи,
када отац буде тражио дете? Тада су они, пошто су умочили његов шарени
хитон (хаљина) у крв козе, однели су га код свог оца, говорећи му пијани
од преваре и лукавства, „Нађосмо ову хаљину, види јели хаљина сина
твога или није“750. Отац је почео да (га) оплакује, и да очигледно виче
745
Пос 37, 13-14.
746
Пос 37, 15.
747
Пос 37, 16-17.
748
Пос 37, 19-22.
749
Пос 37, 30.
750
Пос 37, 32.
179

против зависти и несветих размишљања његових синова, говорећи: „Љута

га је зверка изјела“751. И његова жалост због велике несреће свог детета,
није прихватала никакво ублажавање и савет. Јер каже: „Са тугом ћу у гроб
лећи за сином својим“752. Јер детаљно причање речи је дошло до краја,
поћи ће опет наш ум да истражи дубљи њихов смисао, и бојећи истину
ових (ствари) које су се опипљиво десиле као у неким сенкама, да учини
колико је могуће очигледнијим лепоту и дубљи смисао ових догађаја.

3 Јосифа је родила млађа Рахиља, лепа жена у појави и која је светлим

очима зрачила од благодати, а Лија није била таква. Одакле ово знамо?
Јер пише, да „И у Лије беху кварне очи, а Рахиља беше лепа стаса и лепа
лица“753. Али за Лију кажемо да је мајка Јудејаца, то јест Синагоге, и
изражавајући своја мишљења због овога из њених очију и од значења
њеног имена. Јер заиста је био ружан и веома болестан спољашњи вид
душе Синагоге Јудејаца, јер сагласно са речима пророка: „Њене очи не
виде“754. Јер нису спознали оно што је написао Мојсије, нити су учинили
могућим да посматрају тајинства која постоје у Њему, са којима је описан
Емануил. Лија када се преведе значи „она која се мучи“, као што смо и
другде рекли. Јер се Синагога Јудејаца уморила, имајући успорену и
претешку тежину закона. Наравно и Христос их је позвао као уморне и
измучене у удобности вере, говорећи: „Ходите ка Мени сви који сте
уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“ 755. Лија је имала све ово.
Међутим, очи од Рахиље су биле веома чисте. Јер је Црква од незнабожаца
гледала славу Христову, и у Њему је гледала Оца, и призвана је да буде
блиска са духовним жеником, то јест Христом, после прве. Јер ова млађа
није имала бору, а прва је старила, и пошто је остарила, налази се близу
нестајања. Рахиља кад се протумачена значи, „стадо Божије“. И заиста је
Црква Спаситељево стадо, Који је Јудејцима рекао кроз неког од светих
пророка: „И рекох: Нећу вас више пасти! Која погине нека погине, и која
пропадне нека пропадне, и које остану нека једу месо једна другој“ 756. За
нас је рекао: „Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном

751
Пос 37, 33.
752
Пос 37, 35.
753
Пос 29, 17.
754
Слободан превод. Погл. Пс 113, 13. Јер 5, 21.
755
Мт 11, 28.
756
Зах 11, 9.
180

иду, и Ја им дајем живот вечни“ 757. Наравно, Он је пастир добри и први у

свему, међутим, постојао је и као овца, и зато је постао као ми. И заиста Га
је мудри Јован показао мноштву Јудејаца, говорећи: „Гле, Јагње Божије
које узима на Себе грехе света“758. Наравно, поклано је безброј оваца
сагласно са типом закона, али ниједна није избрисала грехе света. Јер
каже: „Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере грехове“ 759. Међутим,
укинуо је грех света јагње безгрешно, истинито, безгрешна жртвена
животиња.

Али се сматрао као овца међу нама 760. Међутим, могао би због тога да се
назове син првенац Цркве међу браћом 761. Међутим, треба да знамо да и
протумачено име Јосиф значи „додавање и увећање Божије“. Јер свето
мноштво деце Цркве увек напредује ка увећању њене деце. Зато јој је и
речено: „Подигни очи своје унаоколо, (Сионе), и види: Сви се они скупљају
и иду ка теби“762. И опет: „Гле, ови ће издалека доћи, гле, и они од севера и
од запада, и они из земље Синске“763. Међутим, написано је и у делима
апостолским, другде да је Господ сабрао оне који се спашаваји сви заједно
сваки дан764, и час опет: „И све се више умножаваху они који вероваху у
Господа, мноштво људи и жена“765. Зато, као што сам раније рекао, би
могао продуховљени Јосиф, то јест верујући у Христа, да логично сматра,
да значи „додавање Божије“. Међутим, наша реч напредује и назива не
циљано међу онима који су поверовали у Христа, према домострију и у
Њега. Јер Он је глава, а ми смо тело и појединачни делови 766. И Он је
такође виноград, а ми смо засађени као винова лоза, спојени духовним
јединством кроз освећење.

Али, „Јосиф кад беше момак од седамнаест година“ 767. И да је био веома
млад, би могло, сматрам, Свето Писмо да нам покаже и са овим. И за
Емануила кажемо да је и Он био много млађи од других, упоређујући
757
Јн 10, 27-28.
758
Јн 1, 29.
759
Јев 10, 4.
760
Ис 53, 7.
761
Рим 8, 29.
762
Ис 49, 18. И 60, 4.
763
Ис 49, 12.
764
Дап 2, 47.
765
Дап 5, 14.
766
Кол 1, 18.
767
Пос 37, 2.
181

Његово годиште са годиштем других, то јест са Мојсијем и пророцима.

Међутим, истражујући значење овога што је написано, наћи ћемо да се
овим указује на нешто друго. Број година нам описује на неки начин и
саму дубину тајинства домостроја Оваплоћеног (Христа). А на који начин,
покушаћу то да протумачим, колико је могуће. Наравно, и оно што сам већ
рекао и за друге, то ћу подсетити и овде.

4 Постоји обичај у Светом Писму да бројеве који следе, после одређеног за

њих испуњавања ће их учинити симболима савршености. Као на пример:
Број десет, ако неко жели поново да га измери трчкарајући назад, опет
ћете почети од јединице, јер долази до краја. То је исто и за седмицу. Јер
почињући од првог (дана), пење се у наставку ка седмом, и потом,
испуњавајући број дана до краја, опет долази на први. На овај начин Свето
Писмо чини симболе савршености бројеве који су такви. Такође и са
дељењем талената, онај који је дошао до краја трудељубивости по Богу,
каже да је узео десет талената768, и поставиће га као старешину над десет
градова769, показујући са овим Онај Који дели, то јест Христос, да ће
награде свакако бити једнаке са усавршавањем успеха. Наравно, један
светитељ је рекао, да је једна нероткиња родила седморо деце, користећи
број седам, уместо много, и колико је год могуће би могли да се уброје у
савршен број, од оних који више воле поново да броје. Када се каже за
Јосифа, да је имао седамнаест година, сматраћемо да се Емануил сјединио
у једног Христа и Сина, од два савршена, Божанство (Бог) и човечанство.
Наравно, нећемо прихватити оно што неки мисле, они који верују, да Онај
Божански храм, који је носио од Свете Девице Бог Логос, био је без
разумне душе. Али, као што је био савршен Бог, био је и савршен човек,
али је био сједињен у једно на тајан начин и изнад ума.

Број десет за нас означава савршенство у Божанству (Богу), наиме и то да

тако има и ка човечанству, то би могао да укаже и број седам, наравно,
преостали према Светом Тројству, од десет, међутим, односећи се на њега
и на неки начин повезан са њима. Јер је после броја десет уследио број
седам. Међутим, Онај Који происходи од Бога Оца, Логос, предњачи као
један од Светог Тројства, то јест од Божанства, а људско је подређено и
ниже је од славе Божије. И наравно Бог Логос се сматра да предпостоји, а
768
Мт 25, 14-26.
769
Лк 19, 27.
182

људско Му је додато. Потом обавезно је додат број десет, и додат је број

седам. Јер каже, „Јосиф кад беше момак од седамнаест година“ 770. Дакле,
пази молим те, заједно са овим привремено и беспочетно, наиме од
Емануила, као у времену. Јер је дошло до пребројавања Јосифових година
као у слици, али је додато и „беше“. Јер је призван ка рођењу као што се
сматра у нама, и у броју седам јер је постао човек, и ако је Логос био Бог.
Међутим, свакако му следи ово, „беше“. Јер се схвата и заиста вечно
сапостоји са Оцем, и као што каже чудесни Јован: „У почетку беше Логос
(реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“771.

Наиме, рећи ћу опет: Чудесни Јосиф је имао седамнаест година, и чувао је

стада свога оца заједно са браћом, који су били синови Зелфе и Вале, то
јест слушкиња. Тако и Логос Божији када је постао човек, протрчао је целу
земљу Јудејаца, од горе до доле, узбуркавајући на неки начин према
љубави Бога и Оца изгубљене овце породице Израиља. Јер као што пише
блажени Павле: „Јер Бог беше у Христу Који помири свет са Собом“ 772.
Наиме, Емануил је напасао оне који су били рођени као робови, и на неки
начин синови две слушкиње, имајући незаконито и не слободно рођење.
Јер после Јеровоамовог царства из Јерусалима је отишло десет племена,
који су отишли и живели у Самарији, Јеровоам их је тамо пренео.
Међутим, обманути су и духовно су се клањали тамошњим златним
јуницама. Зато их је Бог оптуживао гласом Језекиље као две жене
блуднице, говорећи следеће: „Сине човечији, бејаху две жене, кћери једне
матере. Оне се курваху у Мисиру, у младости својој курваху се, онде им
пипаше груди, и онде им згњечише дојке девојачке. А имена им беху:
Старијој Ола, а сестри јој Олива, оне посташе моје, и родише синове и
кћери. Имена им беху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму“ 773. Наиме, Син је
напасао стада кад је постао човек као ми, оне који су били рођени од
робиња и блудница. Јер су још и сада предводници Израелаца, они који их
предводе сагласно са законом, и ако их већ подучава и уводи у тајну
Христос оне који Му прилазе, и преноси их на пут истине, наравно на онај
где је Он Сам. Зато је и рекао: „Ја Сам пут“774.

770
Пос 37, 2.
771
Јн 1, 1.
772
2 Кор 5, 19.
773
Јез 23, 2-4.
774
Јн 14, 6.
183

Али књижевници и фарисеји, који су имали веру од доношења закона,

напасали су стада на кукољу и корову, на прелестима и учењима и
људским заповестима, а Он на добром пашњаку и на зеленилу испуњеним
као лепим цвећем, лепим и достојним љубави знањем јеванђељских
учења. Наравно, они су били троми пастири и лењи, и заједно са овим
уступали су пред митом и патили су од крајње похлепе, „претелину једете
и вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете“ 775, сагласно са речима
пророка, плаћени радници и надмени, који су давали веома мали значај
томе да треба да се труде за овце 776. Али као што су синови Зелфе и Вале
изговарали оптужбу против Јосифа, тако је и крајње мноштво несветих
Фарисеја клеветало Емануила, и усудили су се да оговарају Његову славу, и
називајући Га на безбожан начин Самарјанином и винопијом и пре свега
демонизованим, (да је) потпомогнут од дејства Велезевула, у томе јер
може да истерује зле духове болесних777. Зато је и оптуживао са речима
пророка брбљивост Јудејаца, говорећи Сам Емануил: „Тешко њима, јер
зађоше од Мене, погибао ће им бити, јер Ме изневерише, Ја их искупих, а
они говорише на Ме лаж“778. И опет: „Кнезови ће њихови попадати, од
мача са обести језика свога“779. Брбљало је против Христа мноштво
Фарисеја, са дрскошћу и неслободно. И ово, мислим, да значи то да су
изговарали тешке оптужбе против Јосифа његова браћа.

„А израиљ љубљаше Јосифа највећма између свих синова својих, јер му се

родио под старост“780. Јер су постојали и други добри пастири и честити
пре доласка у свет Нашег Спаситеља у телу, и пре других чудесни Мојсије,
и они, који су после Њега напасали разумна стада (људи). Међутим, Отац
је заволео посебно Свога Сина, и ако је био последњи, после других, и
дошао је током последњих времена века. Дакле, одговара Јакову да има у
својој старости сина Јакова. Међутим, Бог је увек млад, и безпочетан и не
стари, и увек је свесавршен. Јер са мудрошћу, не желећи да промаши циљ
наша реч ловећи оно што треба, кажемо да се у старости на неки начин од
Бога и Оца родио Син Емануил, јер је дошао током последњих година века,
наиме садашњег, и после Њега није дошао нико други. Јер не очекујемо да
775
Јез 34, 3.
776
Погл. Јн 10, 11.
777
Јн 8, 48. Мт 11, 19. И 12, 27.
778
Ос 7, 13.
779
Ос 7, 16.
780
Пос 37, 3.
184

се спасимо са другим781. Наиме, Он нам је довољан, јер верујемо да се

спасење и живот света не налази у другом. Он ће нас пасти у векове,
сагласно са гласом Псалмопојца782, и остаћемо под Њим, вољеним,
наравно Који се појавио током последњих времена, као што сам рекао
раније, у телу, али је предпостојао као Бог. Зато говоримо да је савечан са
Оцем.

Наравно, посебно је био вољен Јосиф од Оца, и дао му је шарену хаљину

као изванредан дар и као практично изражавање Своје љубави, међутим,
и ово је постала љутња (и) оговарање и изговор за злобу његове браће, као
што ће да покаже крај ствари. Настојећи слично и Фарисеји ка вољеном,
наиме Христу, јер је био огрнут неком разнобојном славом од Бога и Оца.
Јер Му се дивио, као што мислим, на много начина. Са једне стране као
животодавац, а са друге као светлост, јер је имао снагу да осветли оне који
су се налазили у мраку, јер је исцељивао губаве и васкрсавао мртве, лако
их подижући, још и када су више одавали смрад, јер је прекоревао мора, и
ходао је са влашћу по њиховим таласима. И зато, јер су Јудејци на неки
начин сумњали и неподношљиво су се мучили због огња зависти, рекли су
међу собом: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења“ 783.
Наравно, загонетка је за нас шарена хаљина разнолике славе, за коју се
каже да ће носити Бог и Отац и Син Који је постао као ми, да би спасао
људски род. Јер колико зависи од Његове природе, (Он) је Господ славе, и
још када говори према домостроју, због Његове сличности са нама: „Оче,
дошао је час, прослави Сина Свога“ 784. Наиме, били су савладани тугом
синови слушкиње, као што сам рекао мало пре, и додатно су ушли у
подозрења због приповедања снова. Јер, сазнајући унапред, да ће они
бити временом подређени и да ће му се клањати, а он ће бити много
узвишенији и да ће у будућности доћи до такве висине славе, да ће му се
клањати и они који су га родили, већ су шкргутали својим зубима и
завршили су са одлуком, да треба да га убију. Међутим, и разљутили су се
и Јудејци, и онерасположили су се не мало, сазнајући да ће и Емануил да
превазиђе и саме њихове свете Оце, и да ће му се клањати цео народ, или
још боље (речено) цела земља, и схватајући ово рекли су: „Ово је
781
Дап 4, 12.
782
Пс 48, 14.
783
Јн 11, 47.
784
Јн 17, 1.
185

наследник, ходите да га убијемо, и наше ће бити наследство“ 785, наравно и

ако је блажени Давид је јасно рекао за Јединороднога који је постао човек:
„Сви народи, Које Си створио, доћи ће и поклонити се пред Тобом,
Господе“786, и опет је веома јасно показао злобу и несвети гнев и још од
ових потомака Израилаца, говорећи: „Господ царује: Нека стрепе
народи“787. Јер смо учинили довољно веома јасним сурову и незауздану
завист Јудејаца, наводећи правовремено неподношљиве и убилачке
планове, окрећући свугде реч историје, враћамо се и опет на циљ
оваплоћења Јединородног. Јер на ово опет преноси реч.

5 Очева заповест његовог оца је убедила чудесног Јосифа да оде у Сихем,

да види да ли су му браћа добро, и где и под којим споразумима чувају
овце, и наравно он одлази, али их не налази у Сихему, јер су вероватно
отишли у Дотаим788. Међутим, када су га видели да прилази подсмевали су
се испуњени злом и мржњом, говорећи: „Гле, ево онога што сне сања“ 789.
И јер су желели да га убију, наравно, спречио их је Рувим, међутим, бацили
су га у једну јаму, не придавајући значај Рувимовом савету. Међутим, мало
касније извукли су младића из јаме, и продали су га Исмаилцима који су
ишли у Египат. Међутим, када се Рувим вратио до јаме и није нашао
младића, мислећи да је већ умро и да је ово било дело срамоте оних који
су желели да га убију, веома се много ражалостио. И наравно Јосиф је
пренешен у Египат, међутим његов отац га је оплакао, и наставио је да га
веома гласно оплакује још дуго. Слично томе је Наш Господ Исус Христос
послат и Он од Бога и Оца Свог да посети Израелце, наиме духовне
потомке Израиља, и да види да ли су добро, и ако овце које пасу нису
лишене старања својих пастира, међутим, није их нашао у Сихему, већ у
Дотаиму. Сихем када се преведе значи „раме“, и овај део тела би могао да
се посматра као симбол љубави према раду. Јер Богонадахнуто Свето
Писмо има обичај да користи реч раме, час са значењем силе, а час рада.
Као оно што говоримо: „Дај своје срце раменима“790, то јест љубави према
раду. Дотаим, опет значи „велики недостатак“. Међутим, нађени су
Израелци да не воле дела врлине, нити да напредују ка заповестима
785
Мк 12, 7.
786
Пс 86, 9.
787
Пс 99, 1.
788
Пос 37, 17.
789
Пос 37, 19.
790
Слободан превод.
186

закона, већ да имају велики недостатак, праведности и сваке благости. Јер

каже: „Нема Бога, неваљали су, гадна су дела њихова, нема никога добро
да твори“791, али као што негде Бог говори гласом пророка, поштовали су
Га само језиком, окрећући негде другде свој ум, и уместо да спроводи оно
што је установио Мојсије, окренули су далеко своје срце од тога 792. Пазили
су само на учења и заповести људи.

Свакако су знали да је телесно био присутан омиљени, духовни Јосиф. Јер

је блажени Јеванђелист Јован рекао: „Али и од старешина многи вероваше
у њега, но због Фарисеја не признаваху“ 793. Јер знали су Га веома добро,
међутим, понели су се са непристојношћу према Њему. Наиме, убили су га,
и на неки начин су га спустили, несрећници, као у неку јаму, у дубок и
мрачан бездан смрти, наиме у ад. Јер нам је тако то описао и чудесни
Давид, говорећи небеском Оцу и Богу као Христов представник: „Господе,
извео си из пакла душу моју, спасао си ме од оних који силазе у (јаму 794)
гроб“795. И пази молим те на дубину значења Светог Писма и његова веома
велика упорност у пажљивом излагању. Јер каже: „А јама беше празна, не
беше воде у њој“, да нам се тако јасно објави ад. И на који начин ћу то
рећи. Вода је симбол живота, јер даје живот. Дакле, каже, „не беше воде у
њој“796. Логично би ад могао да се посматра као боравиште и место
становања оних који немају живот. Наравно, дете је изашло из јаме. И
Христос је васкрсао из мртвих. Наиме, није задржан у јами. Нити је остао
Христос у аду, већ више га је испразнио. „Изидите! Онима који су у
мраку“797. И такође је чудесни Јосиф веома брзо изашао из јаме и одлази у
Египат, јер су га купили Исмаиљци, који су били трговци мирисима. Дакле,
васкрсао је и Христос и изашао из јаме и остављајући Јудеју, одлази у
земљу незнабожаца, Кога су носили унаоколо духовни Исмаиљци, наиме
они који су били послушни Богу, јер ово значи њихово преведено име.

Који (људи) то могу да буду? То су опет блажени ученици, који су

начуљили своје уши ка учењима Христовим, и постали су почетак оних који
напредују ка послушности и вери и подвизима изнад закона. Јер би они
791
Пс 14, 1. 52, 4.
792
Ис 29, 13. Мт 15, 4. Мк 7, 6.
793
Јн 12, 42.
794
У грчк. Изворнику уместо речи „гроб“ пише „јама“.
795
Пс 29, 4.
796
Пос 37, 24.
797
Ис 49, 9.
187

могли разумно да се сматрају трговцима мирисима, јер одају мирис

тајинства Христовог, и генерално утискују у сећање сваку идеју врлне у
њихове душе. Јер они су на неки начин купили Исуса, остављајући све
сјајне (ствари) закона, и купујући једно „многоцено зрно бисера“ 798,
сагласно причи Спаситеља. Они су пренели Христа незнабошцима,
спроводећи Јеванђеље, и проповедајући Га целој земљи као Бога и
Господа, и као многоцени камен, Онога Кога наравно нису прихватили од
стране духовних зидара закона, али је проглашен изабраним и
многоценим од Бога и постављен је као глава од угла 799. Осим Рувима који
је спречавао своју браћу да га убију, негодовао је и Јуда. И наравно, Јуда је
био првенац, а Јуда је из племена које је било призвано да влада.

Дакле, они који су били слични са прворођеним и произилазили су од

Јудејаца, и сви који су призвани у Небеско Царство, јер су прихватили
проповед о Христу, много су се ражалостили због свега онога што Му је
учињено. И није било мало оних у том времену и у Јеруслиму и осталом
делу земље Јудејаца, који су се сажалили, и претрпели бол заједно са
Христом Кога су осрамотили. Туговао је Јосифов отац, јер каже: „Али се он
не дадијаше утешити“800. Дакле, можемо и одавде да видимо, да није
мало туговао и небески Отац и Бог слично због понашања пијаних (људи) и
убилачких намера Јудејаца. И тако су Га страшно разгневили, да не
прихвата утеху, и на неки начин не прихвата никога, ако би неко желео да
Га замоли за њих. Јер су Га пророци преклињали много пута и молили да
Израиљ буде спашен, и ако су скривили оно што превазилази свако
описивање против пророка. Наравно, Бог је много пута показао
разумевање у благости. Јер они који су били у опасности су били слуге.
Међутим, када су показали параноично понашање против Самога Христа,
Отац је остао равнодушан, и веома је било тешко да се побије гнев. Јер
није извређан више неки пророк, већ Спаситељ света, Господ пророка, то
јест Христос, кроз Кога и заједно са Ким приличи слава Богу и Оцу, заједно
са Светим Духом у векове векова. Амин!

О Јуди и Тамар(и).

798
Мт 13, 46.
799
Пс 118, 22.
800
Пос 37, 35.
188

1 Циљ Богонадахнутог Светог Писма је да нам учини веома јасним

тајинство Христово са безброј догађаја, и могао би неко да га упореди са
једним градом светлим и достојним поштовања, који нема само једну
слику цара, већ много њих, и постављене су на свако место на сјајан начин.
Дакле пази, да сва приповедања која се дешавају за овај циљ не
изостављају ништа, већ се наводи у свему. И ако детаљно причање
догађаја има нешто ружно, могуће је да не даје никакав значај због овога,
довољно је само да се истражена тема изложи на добар начин. Јер циљ
(Светог Писма) није детаљно причање живота светих (људи), много је
удаљено од овога, али да нам да потпуно знање тајинства са свим оним са
којим би могла реч о овој теми да буде јасна и истинита, и не треба да
буде осуђена ниоткуда да је погрешила према истини. Осликава се опет на
неки начин у нама и са Јудом, али и са Тамаром, тајинство домостроја
Спаситеља. Јер каже: „А у то време догоди се, те Јуда отиде од браће своје
и уврати се код неког Одоламејца, којему име беше Ирас. И онде виде Јуда
кћер неког Хананејца, којему име беше Сава, и узе је и леже са њом. И она
затрудње и роди сина, којему надеде име Ир. И опет затрудњевши роди
сина, којему надеде име Авнан. И опет роди сина, и надеде му име
Силом“801. Ово су била три Јудина сина.

Међутим, када су младићи били омладинци, прихвата Тамару и венчава је

са својим сином првенцем, то јест Иром. Међутим, пошто је Ир био зао у
очима Божијим, пре него што су му се родила деца, умро је. Јер каже: „И
уби га Господ“802. Потом је Јуда наговорио Авнана да спава са женом свога
брата, и да подигне семе ономе који је умро. А онај, јер оно што ће се
родити неће бити његово, крши закон спаривања, и просипао је своје семе
на земљу и није дао своје семе. И он је одмах убијен гневом Божијим 803.
Када се десило ово уплашио се Јуда за трећег, то јест Силома, да спава са
њом. А оправдање ових страхова је било, „Да не умре“, каже, „као браћа
му“804. И као оправдање за то да не треба да склопи брак приказао га као
веома мало годиште детета. Јер каже, рече својој снаји: „Остани удовицом

801
Пос 38, 1-5.
802
Пос 38, 7.
803
Пос 38, 10.
804
Пос 38, 11.
189

у кући оца свога докле одрасте Силом“805. Јер је мислио: „Да не умре као
браћа му“806. И Тамара је отишла и остала у кући свога оца.

Потом, јер је прошло време, онерасположила се Тамара због одлагања

брака. Јер је разумела да њен таст неће остварити своје обећање, и
вероватно размишља да пренесе своје очекивање у наде које се неће
остварити. И шта смишља за овај циљ: „И јавише Тамари говорећи: Ето,
свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. А она скиде са себе удовичко
рухо своје, и узе покривало и покри лице, и седе на раскршће на путу који
иде у Тамну. Јер виде да је Силом одрастао, а њу још не удаше за њ. А Јуда
кад је виде, помисли да је курва, јер беше покрила лице своје“ 807. Потом је
изразила жељу и жена му је тражила накнаду, обећао је да ће јој послати
једно јаре, и када му је тражила јемство за његово обећање, дао јој је
његов штап, прстен, и рубац, то јест један накит који је носио око свог
врата (могао би неко да помисли, и веома оправдано, јер је Јуда био
Халдејац, није оклевао да жели да спава са њом). Јер Халдејци воле накит
и украшавају своје руке и врат, наравно неки пут носе и венце у својој коси.
Додатно су мислили да је ово било за њих мужевност, и карактерна црта
њиховог узвишеног порекла, и још да ово нису лишавали похвалу за
храброст.

Међутим, када се десило ово, Јуда је отишао тамо где је био његов
почетни циљ, а она се вратила у кућу свога оца, и наравно као што се
надала, остала је трудна. Када је Јуда то сазнао, рекао је да жена треба да
умре, јер се курвала. Међутим, кад се дошло до крајњег тренутка,
показала му је штап и остало, говорећи му: „А кад је поведоше, посла ка
свекру својему и поручи: Са човеком чије је ово затруднела сам. И рече:
Тражи чији је ово прстен рубац и штап. А Јуда позна и рече: Правија је од
мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже са њом. А кад
дође време да роди, а то близанци у утроби њезиној. И кад се порађаше,
једно дете помоли руку, а бабица узе и веза му црвени конац око руке,
говорећи: Овај је први! Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она
рече: Како продре? Продирање нека ти буде. И надеше му име Фарес. А
после изађе брат му, којему око руке беше црвени конац, и надеше му име
805
Исто
806
Исто
807
Пос 38, 13-15.
190

Зара“808. И наравно ово сам рекао из Светог Писма. Међутим, опет је

њихово значење сакривено. Наиме ово ћемо истражити баш онако како
јесте, и наравно што краће.

2 Међутим, мислим да пре свега другог треба да се каже, још и ако се

десило нешто што није од веома пристојних (ствари), ми који имамо јасно
мишљење о Богонадахнутом Светом Писму, јер је Бог најбоље управљао
нечим што је од најнеопходнијих (ствари) за корист оних о којима се ради,
да оставимо негде далеко штету због саблазни, ако верујемо да смо мудри
и да имамо исправно размишљање, а није да не знамо ово, јер је
неопходност, што се дешавало према домостроју. Осија је једном платио
себи жену курву, и није растурио тако оговарани свој брак, и постао је отац
мрске деце, имена од којих су била, „није народ мој“ 809, и, „јер се нећу
смиловати“810. И шта значи ово и из ког разлога се ово десило, нећемо
оклевати то да кажемо. Јер они од Израелаца, јер су мислили да су били
једни од славнијих, супростављали су се проповедима пророка и била је
неприхватљива за њих Божија реч, десило се ово током времена од
светитеља, гледајући оно што је било записано као на слици, чисто и веома
јасно оно што треба да се деси, да окрену свој ум ка тражењу онога што им
је на корист, и тако и они да ускоче у оно да треба да воле више оно, што
им је на корист, и да убеде у то и друге. Јер су сазнали, и да се уврсте у оне
који нису под милошћу и биће сурови и непослушни. И наравно, које од
ових болести нису имали и нису били непрестано осуђивани због тога? За
пророка је, који је вероватно живео заједно са курвом, био тип, да је Бог
живео заједно на неки начин са неком курвом и одвратном женом,
Синагогом Јудејаца, и прихватио је да добије децу од ње (тако) мрске.

Дакле, размишљајући о начинма домостроја током времена, логично ћемо

се ослободити верујем од прекора и гласног негодовања због њеног
курвања и саме Тамаре, и наравно и Јуде, говорећи да је полни акт био
према домостроју. Јер је Тамара желела да добије слободно дете, јер није
живела са законским мужем, и Јуда није био веома онај који заслужује
казну због тога што је више волео да дође у полни акт са њом, јер му је
прва жена умрла. Наравно, требамо овај полни акт и његово телесно
808
Пос 38, 25-30.
809
Слободан превод.
810
Ос 1, 2-9.
191

рађање, свакако да окарактеришемо за нас као типове духовног полног

акта и духовног детета. Јер ће на овај начин бити одведен људски ум, а не
на други начин.

3 Сишао је Јуда и отишао некоме који се звао Ирас, који је био чувар коза и
стручњак у пастирским темама, и гледајући тамо Саву оженио је, и добио
је од ње троје деце. Наиме, Ира, Авнана и Силома. Од њих Ир када се
преведе значи „онај који од коже“, наиме „телесан“, Авнан „рањен у
срце“, а трећи „εκσπασμος (грчење)“, наиме, „попуштање и измирење“.
Слично (томе) сишао је са неба, као из неке свете земље, Јединородни
Логос Божији, Онај Коме се заиста певају химне и који емитује на
природан начин славу Царства. Јер ово нам означава Јудино лице, јер му
име значи „Похвала“, и Јудино племе се поставља на царско место које
довољно предњачи од других. Зато му је чудесни Јаков, благосиљајући
рекао: „Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја“811. Али је посведичио и
најмудрији Павле, да је из Јудиног племена произишао Христос, Онај Коме
се певају химне од целе творевине. Наиме, сишао је Јединородни Логос
Божији, и отишао је у Мадијамску пустињу, где је пасао овце блажени
Мојсије, коме се јавио у облику огња у купини 812, и на неки начин се
сјединио кроз њега, као са неком женом Хананејком, са Синагогом
потомака Израиљевих у Египту, баш као што се и Јуда кроз онога који је
чувао овце сјединио се са Савом када се њено име преведе значи
„уздизање и надменост“813. Јер је призвана на неки начин на присност са
Богом Синагога Јудејаца, није више била понижена и згажена, имајући
подлост ропства, већ је постала узвишена и славна. Јер је искупљена, као
из гвоздене високе пећи и из куће ропства, сагласно са оним што пише 814.
После Синагоге Египатске, била је као странкиња и незнабошкиња,
произишла су три народа испуњавајући чин синова Божијих, који су
произишли на неки начин од једне мајке, али су се разликовали према
времену свог рођења. А на који начин, то ћемо рећи укратко. Јуда је
Тамару прво спојио са Иром, који је био првенац. Међутим, пошто је био
зао, Бог га је уништио, и одмах је наследио његов брак са Тамаром Авнан,
који је и према рођењу и према времену био други. Међутим и он, јер није
811
Пос 49, 8.
812
Изл 3, 2-4.
813
Слободан превод. Погл. Пос 38, 1-2.
814
Изл 13, 3.
192

желео да подигне децу своме брату, изгубљен је и он заједно са првим,

водећи га ка томе гнев Божији. Трећем, наиме Силому, отац није дозволио
да наследи овај брак, из страха да можда и он не умре. Шта значи ова
прича, покушаћу да кажем са просветљењем Божијим.

Наиме, прву Синагогу у Египту, коју смо сматрали странкињом, јер тада је
био разгневљен начинима (понашања) и грчким обичајима, Бог је
изменио, од понашања сагласним са законом, учинио је на неки начин
новом Синагогом, и некако другачијом од друге. Она означава Тамару.
Међутим пази, да се и у тумачењима имена налази тајинство. Јер Тамара
значи: „потресајуће замрачење“. И заиста се Синагога Јудејаца потресла и
замрачила. Како и на који начин? Дакле, није остала непомична заувек
сагласно са законом служења (Богу), већ је уступила своје место духовном
служењу (Богу). Тако је ушло духовно служење (Богу) сагласно са Христом,
осуђујући прву, да није била беспрекорна, и да је Христос оженио Цркву,
као једну чисту девицу, остављајући ону стару и прву 815. Заиста се праведно
због овога Синагога Јудејаца сматрала као „потресајуће замрачење“. Нико
се од Бога не оправдава законом, нити је и у Синагоги Јудејској постојало
учешће мира Божијег (јер сагласно са овим што пише, „Јер закон ствара
гнев“816), могло би то да укаже на загонетан начин историја Јудине деце,
који су живели заједно са Тамаром. Јер је првенац Ир протумачено његово
име значи „онај који је од коже“, то јест „земљан“, међутим, био је зао, и
осуђен је на смрт. И у стварности је први народ био зао, гунђали су против
Бога говорећи: „Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?“ 817. Пошто је
ударио стену и потекла је вода и преплавиле су се бујице, рекао је: „Може
ли и хлеба дати?“818. Али када су извиђачи отишли и видели Обећану
земљу, плакали су као мала деца, као да је требало одмах да погину,
говорећи ружне речи својим непослушностима Богу који може да учини
све. Зато су и умрли, и нико није ушао у обећану земљу, „У овој ће пустињи
попадати мртва телеса ваша“819, као што је писано.

Наиме, прворођени Ир, то јест лукав и телесан, умро је први, јер није имао
никакав плод побожности. Јер нам ово указује под обликом типа старог
815
Еф 5, 27.
816
Рим 4, 15.
817
Пс 78, 19.
818
Пс 78, 20.
819
Бр 14, 23 и 29.
193

детињастог (начина размишљања). Јер су опипљиве ствари на неки начин

слике оних које имамо у уму. Потом други после њега, као један син
Божији који га је спасао и који га је извадио из куће ропства, народ после
оних, који је прешао Јордан под вођством Исуса (Навин), и наследио је
обећану земљу, и који је био руковођен после овога од стране судија, али
је пао и овај народ због гнева Божијег. Јер заиста је био Авнан, наиме
„погођен у срце“. Јер су се окренули на неки неуобичајени начин ка
многобоштву, напуштајући једног и по природи истинитог Бога. Зато је и
изгубљен, и поробљен под странцима. Јер нас ово учи књига која се зове
Судије. Дакле, умро је и овај (Авнан) а да није добио децу, као Ир,
бацајући своје семе нигде, то јест на земљу. Тако је било природно да не
ужива у никаквом плоду, или да створи потомка своме брату. Међутим, и
средњи је показао лењост, други народ према времену, у томе да подигне
са милосрдношћу закона свог рођеног сина на неки начин Богу, уместо
оних који су показали непослушност, и да покаже да је од ових ствари
произишао нови народ. Зато, сматрам, значи загонетно то да створи
потомке за свога брата. Међутим, када су обојица умрли из логичких
разлога (јер је први био зао, а други повређен у срце), отац је спречио
трећег да дође у додир са Тамаром, јер се бојао да случајно не умре и он
заједно са онима који су већ умрли. Јер трећи народ, на неки начин
најмлађег, који је био током последњих времена светих пророка (заједно
са којима и одмах следећи је чудесни Крститељ, који је показао да је
присутан послати са неба, наиме Христос), није му допустио на неки начин
да падне у загрљаје Синагоге Јудејаца, чак нити је желео да има потомка
од њих, плашећи се можда да буде изгубљен и он. Јер каже, „Јер закон
ствара гнев“820, и са њиме апсолутно нико није оправдан.

Међутим пази, како би последњи и верујући народ могао да покаже тип

веома лако самим собом Силом . Јер кад се његово име растумачи значи
„εκσπασμος (грчење)“ и уживање“. Гнев Божији уништавајући потомке
Израиља због злочина против Христа, и због несношљивог и сличног
њиховог понашања (као) пијаних, раздвојени су као од уста звери они који
су поверовали, и спасли су се на неки начин из окова који су их савладали
због њихове казне. Наиме, спашен је остатак, сагласно са Светим

820
Рим 4, 15.
194

Писмом821. И наравно рекао је Бог гласом пророка: „Као кад пастир истргне
из уста лаву две голени или крај од уха, тако ће се истргнути синови
Израиљеви“822. Зато се Силом назива „εκσπασμος (грчење)“. Зато одустају
од додира са Тамаром, од доношења плодова сагласним са законом, они
који су поверовали и одсечени од мноштва оних који су изгубљени, можеш
то да сазнаш без труда од блаженог Павла, који за подвиге закона каже:
„Али све што ми беше добитак, сматрам за штету Христа ради“ 823. Јер није
желео да има исто оправдање, то јест опет оно од закона, већ оправдање
од његове вере и у Исуса Христа. Потом се није повезао са Тамаром
најмлађи Силом. Зато је Тамара постала удовица, и живела је као удовица
много година. Јер Бог није желео више да Синагога Јудејаца доноси
плодове, постојала је и била као нека удовица без мужа, наиме без
духовног женика. Јер је негде Христос рекао: „Јер Ми није жена, нити Сам
јој Ја муж“824.

После овога није постојала апсолутна ниједна реч о њој, није (више) имао
бригу о њој? Да то не помислиш! Јер, и ако је оптуживана за најгоре од
свих непоштовања Бога, Бог ће због урођене доброте да је помилује током
последњих година века, и она ће донети плод, карактерне црте Христове.
Међутим, да ће уследити иза незнабожаца, то ћемо сазнати ништа мање
од онога што је написано. Јер Јуда идући да стриже своје овце, као
додатни посао на свом путу учинио је полни акт са Тамаром, и дајући јој да
задржи штап и прстен и огрлицу, обећао је да ће јој послати и јаре. Дакле и
Христос, имајући на неки начин посебну и најнеопходнију бригу то да
прихвати плодове разумног стада, дакле оних који су поверовали и који су
освећени Светим Духом, духовно општење са Синагогом Јудејаца учиниће
га током векова привременим на неки начин и свакако не посебном
пажљивошћу, и учиниће је на неки начин способном да носи у себи
плодоносну Његову мудрост. Даће јој Самога Себе, и нама, као штап силе,
као лик и подобје Божије и Очево (јер ово симболише прстен), леп у
лепоти више од (других) синова људских 825. Зато, мислим, да ово означава
огрлица. Јер сваки предмет који чини накит, може да се сматра знаком

821
Суд 5, 13. Ис 10, 22. Рим 9, 27.
822
Ам 3, 12.
823
Флп 3, 7.
824
Ос 2, 2.
825
Пс 44, 3.
195

лепоте. Међутим, шаље јој и јагње, то јест, да јој да опрост њихових

грехова. Зашто јагње, сагласно са законом, клали су се за грех, и
симболизује опроштај грехова. И спашава се Тамара, и ако је осуђена на
смрт и оптерећена је крајњим казнама. Наиме, Тамара је била осуђена, јер
се курвала. Међутим, спашава се: Јер је показала штап, прстен и огрлицу, и
јасно је исповедила, да је затруднела од Јуде, и да носи његов плод. И
Христос ће ослободити током времена и саму Синагогу Јудејаца, која треба
да буде кажњена, јер носи симболе општења са Њиме, и јасно показује да
носи Његов плод. Јер ово отприлике говоре и они који су изабрали да
напредују вером у Христа: „Због страха од тебе, Господе, остали смо
трудни, и поднели смо болове трудноће и порођаја, и донели смо дух
спасења који смо носили у својој утроби на земљи“ 826. И Тамара која је
носила две бебе, дошла је до тренутка порођаја.

Током (порођаја) је прворођени пружио своју руку, и увукао га је назад, и

ако је већ узео црвени кончић, и прво је изашло друго (дете), као да се
прекинула нека преграда, и потом је последњи изашао као први. Могло би
и ово да нам буде веома јасан знак, да су прво призвани народи од
потомака Израиља, а узели су славу прворођенога они који су
почаствовани у потоњим годинама. Међутим, следиће и он, без сумље, јер
ће прихватити жртву Христову, јер би црвено могло да се сматра као тип
свете крви. Ко је Онај Који је разрушио средњи зид преграде 827, и довео је
на место првога другог, и ставио је првога иза себе? Међутим, није ли
очигледно да је Христос, кроз Кога и заједно са Киме слава приличи Богу и
Оцу заједно са Духом Светим у векове векова. Амин!

И опет о Јосифу.

Хајде да наставимо ка остатку речи, које смо учинили до сада за Јосифа,

јер је дошла прича до потребног краја, која је уметнута између, то јест
прича о Јуди и Тамари. Преносећи у лице Христово, чудесног Јосифа,
наравно, да је био бачен у јаму од своје браће, али је поново изашао и био
продат Исмаиљћанима, који су били трговци веома ароматичних мириса, и
преносиоци оних који нису имали средстава, и додајући смо рекли да је
пренесен од њих у земљу Египћана. И слично томе је и Јединородни

826
Слободан превод.
827
Еф 2, 14.
196

унизио Самога Себе у понижење, постао је као ми, и постао је брат људи
на земљи, а посебно Израелаца, поднео је смрт, узео крст и сишао у ад,
чији је тип јама. Али је поново васкрсао и одвоијо се од потомака
Израиља. Предат је на неки начин духовним трговцима мириса, светим
апостолима, који су пријатно мирисали својим мирисом, отишли су у
земљу незнабожаца са јеванђељским проповедима, доносећи га онима
који га нису познавали, јер је имао облик роба. Проповеда се да је због нас
узео тело, и показао се у облику слуге. Мислим да ово значи да је Јосиф
био пренет од Исмаиљћана у Египат. Какви догађаји ће се десити које ће
претрпети тамо, и шта је требао да учини због тога, то ћемо видети ако
желите.

Пошто је био млад и налазио се у младалачком добу, изазвао је

непристојност Египћанке, која га је на неки начин великом силом гурала да
учини оно што није било дозвољено. Јер је она чврсто отела његову одећу
и са бестидношћу, и претерано га је уцењивала ка чињењу греха који није
желео. Међутим, он остављајући сам своју одећу, од дивље бестидне
(жене), и остао је неосвојив од њене страсти. Наиме, после овога је
оклеветан, јер га је она покварена жена бацила у оптужбе, и тако је он
испуњен скромношћу и пријатељ слободе осуђен за срамотно дело.
Такође је постао, каже, господар тамнице 828. Слично томе је и Христос
пренесен незнабошцима, у лицу светих апостола, који су говорили да носе
и знакове Његовог страдања на свом телу. Јер су избегавали да се
понашају слично са њима, који су више волели да верују у светске ствари,
и били су далеко од телесних жеља. Увек, је био такав живот светитеља.
Међутим, оптужени су због овога, и наравно оклеветани од оних који
имаји навику да сматрају непријатним оне који желе да живе сагласно са
Христовим учењем, претрпели су искушења и и затворени су (у тамницу).
Али су се сећали Христа Који каже: „Кад бисте били од света, свет би своје
љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи
свет“829. Управо као што је Јосифа (мрзела) развратна жена. Међутим, још
је и током туге био утешен, јер је Божија благодат укротила оне за које је
било природно да их малтретирају. И заиста, као што сам рекао,
преплавио се благодаћу чувар тамнице Јосифом.

828
Пос 39, 1-23.
829
Јн 15, 19.
197

После је тумачио снове Фараонових евнуха, наиме и од пехарника, и од

пекара, који су били заточени. И због тога, каже, и веома су се много
дивили чудесном Јосифу. Међутим, када је видео у сну и сам Фараон и
изобиље које ће бити веома убрзо, и туге због велике глади, гледајући у
почетку дебеле краве, а после мршаве, а после овога и класје. Јер мудри
Египћани нису могли да дају никакво тумачење, и апсолутно су одбацили
то да могу да протумаче значење виђења, наведено је да би он (Јосиф)
могао да то учини, и одлазећи растумачио их је. Задививши се тада
Фараон учинио га је благајником и управником двора 830. Наравно, гоњен је
и Христос, као што сам рекао горе, у лицу светих апостола. Међутим,
налазили су се у овим тугама они за које бива реч, као веома мудри и
способни да објасне оно што је тајно многима, у почетку је било познато
некима у свету, потом и самим вођама земље, који, верујући да имају
знање онога што треба да се деси, откровењем Божијим кроз Духа
Светога, дозволили су им да буду економи и господари над народима, и
да подучавају оне који се налазе у духовној великој глади оно што су у
неукаљаном свом животу задржали, то јест Божију и небеску реч, и
приносе им на дар образовање за све што је најбоље. И ово су они који су
освојили, или бољи живот кроз њих, кроз Бога и Оца земљу незнабожаца,
баш као и за Фараона земљу Египћана Јосиф, који је добио два сина,
Манасију и Јефрема, од њихове мајке Асенет, ћерку Петефрија, који је био
свештеник. И њихова протумачена имена значе Манасија „камен зла која
су се десила“, и Јефрем, „Увећање и напредак ка бољем“. И они који су
призвани од незнабожаца, као од свете мајке, то јест Цркве, постали су
плодови и биће урачунати међу синове Божије, вером Христовом, који ће
заборавити болове. Јер каже: „Заборавиће своје претходне жалости, и
неће доћи до њиховог срца. Јер ће њихова глава разумети слављење и
веселост и радост“831. Отишли су бол, туга и уздисај. Стићи ће временом да
изгубе зло, и корачаће ка увећању, трчећи ка слатком крају наде. Јер ће
отићи од земаљског ка небеском, и од онога што се мери временом, и
изван времена. Од искварености ка вечности, од бешчашћа ка слави, од
слабости ка снази.

830
Пос глава 40 и 41.
831
Слободан превод.
198

Међутим, глад се продужавала, отишли су синови Јаковљеви у Египат да

купе храну. И после кратке међусобне речи, шалећи се на неки начин
Јосиф (јер је рекао, да су веома мало дошли због хране, већ више да уходе
земљу), и тражећи додатно да поведу Венијамина, који је био њихов
најмлађи брат, да неће отићи из Египта некажњени ако не поведу
најмлађега, одлази тамо и најмлађи кога је са тешкоћом пустио њихов
отац. И када су ишли заједно са дететом, позвао их је у трпезарију и пошто
су се умили, и понудио им је хлеба и вина до ситости 832. И Јудејци на неки
начин веома тужни, и притиснути током времена неподношљивом
великом глађу, наравно духовном, напуштајући велику и охолу
уображеност, прићи ће Христу, веома желећи Његову храну, то јест свету и
духовну и животодавну. И наравно Он их неће прихватити одмах, већ само
заједно са новим народом, чији је тип Венијамин. И када дођу до
једноумља и на неки начин (у) једно мишљење, прихватиће их са радошћу
и ставиће их као у Свој дом, то јест у Цркву. И после, пошто их умије чистом
водом, прањем препорода, понудиће им хлеб и вино. Реч је тајновита.
Говоримо заједно са овим и оно: Јосиф се показао својој браћи када су
долшли заједно са Венијамином, наравно понудио им је и трпезу, као што
сам раније рекао, а да им није дао ништа, подстакао их је да одмах отрче и
доведу свога оца, наиме Јакова.

Дакле, отишао је и он, и видео је сву своју децу заједно, тада им је

поделио најплоднију од све земље 833. И ово чини веома јасан знак,
наравно, да ће прихватити Христос оне који се врате од Израиља током
последњих година века, међутим, сапостојећи заједно са њима са
једнодушношћу и они од новог народа. Јер, као што сам рекао, ово
означава Венијамин. Међутим, без светих отаца не би нам био дат део
наслеђа коме се надамо. Јер, као они, и ако су умрли вером према
наслеђу, као што је рекао мудри Павле: „И сви ови, осведочени у вери, не
добише обећање. Зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би
они без нас достигли савршенство“834, тако ћемо и ми да чекамо оце, да не
бисмо без њих дошли у савршенство. Заједно са светим оцима и први и
средњу и последњи народи, ћемо уживати најбољи и неистрошени део

832
Пос глав. 42 и 43.
833
Пос глав. 44-47.
834
Јев 11, 39-40.
199

наслеђа небеских ствари са Христом, кроз Кога и заједно са Ким приличи

слава Богу и Оцу, заједно са Духом Светим у векове векова. Амин!

О Јосифу и његовој деци Јефрему и Манасији.

1 „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца
светлости“835, и не постоји ништа, кажем, од толико поштованих и толико
високих добара, које то нећемо добити од Христа. Јер каже: „Постао је
посредник између Бога и људи“836, „јер кроз Њега имамо и једни и други
приступ ка Оцу у једном Духу“ 837. Зато је и рекао: „Нико не долази Оцу
осим кроз Мене“838. Јер кроз Њега и од Њега се даје сва пуноћа благодати
и светлог наслеђа. Јер, Бог је богат, постао је сиромашан ради нас, да
бисмо се ми обогатили Његовим сиромаштвом, и да би могли, да поново
пришавши слави светих Отаца, да учествујемо и у самој нади са њима која
углавном је њима потребна. Али пази да је истинита ова реч о свему овом,
бацајући очи духовног ума на Свето Писмо. Јер опет има као следеће:
„После јавише Јосифу: Ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два
сина своја, Манасију и Јефрема. И јавише Јакову и рекоше: Ево син твој
Јосиф иде ка теби. А Израиљ се окрепи, те сједе на постељи својој. И рече
Јаков Јосифу: Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској и
благослови ме. И рече ми: Учинићу те да нарастеш и намножиш се, и
учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову семену твојему након
тебе да је њихова довека. Сада, дакле, два сина твоја, што ти се родише у
земљи Мисирској пре него дођох теби у Мисир, моји су, Јефрем и
Манасија као Рувим и Симеон нека буду моји. А деца коју родише после
њих, нека буду твоја и нека се по имену браће своје зову у наследство
својем. Јер кад се вратих из Падана, умре ми Рахиља у земљи Хананској на
путу, кад беше још мало до Ефрате, и погребох је на путу у Ефрату, а то је
Витлејем“839.

Дошао је блажени Јаков у дубоку старост, као што је записано, и када је

отишао од наших ствари, размислио је да благослови Јосифову децу, која
су била од мајке странкиње, то јест од Асенет, ћерка сештеника Петефри,

835
Јак 1, 17.
836
Слободан превод.
837
Еф 2, 18.
838
Јн 14, 6.
839
Пос 48, 1-7.
200

да се нико не окрене од њих од потомака Израиљевих, сматрајући овај

род дегенерисаним и туђим, покушавајући блажени Јаков на мудар и
промишљен начин и самога Јосифа и његову другу браћу да подучи, да
следећи Божанске заповести, сматра својима све оне који су рођени од
њих. Зтао каже: „Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској“, и
јасно ми је обећао да ћу постати народ многих народа, да ћу се проширити
на народ и на групе народа. Наравно, истовремено их убеђује да поштују
Бога, на истински начин вере, и препоручује им да сматрају својима
рођацима, а посебно оне који су рођени од њих, и ако је вероватно да су
рођени од мајке из других родова.

2 Излазећи мало из стварних догађаја историје, кажемо ово: На исти начин

и ми, који смо оправдани нашом вером, смо постали кроз Христа синови
Божији, и рођаци светитеља, и Његовим посредовањем, Он Који нас је
кроз Самога Себе спојио са Самим Собом и са Оцем, и са хоровима
светитеља, као и Јосиф, налазећи се између, направио је синове од истога
оца Јефрема и Манасију, и уписан је и у овом каталогу патријараха. Јер
каже: „два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској пре него дођох
теби у Мисир, моји су, Јефрем и Манасија као Рувим и Симеон нека буду
моји“840, то јест међу прворођенима, имаће порекло онима који су
послушни841. Јер је Рувим био првенац, а Симеон опет значи послушност. И
нашом вером постали смо последњи први, и славу прворођеног наследио
је народ из незнабожаца, и поштован је због послушности и своје
покорности. Јер је Сам Христос потврдио следеће говорећи: „Народ, којега
не знадох, служаше Ми, на слух уха послушаше Ме“ 842. Јер, и ако смо
рођени на неки начин од мајке из другог рода, да је Црква призвана од
незнабожаца, и биће довољно да нас Емануил сједини кроз Самога Себе
са Богом и Оцем, и да нас упише у делове наслеђа светитеља, и да ће нас
узвисити у славу која њима одговара, и да нас учини светим народом843.

Међутим пази, због своје љубави према блаженом Јосифу, да сматра и оне
синове као своје. И ми смо завољени нашом вером у Христа, и кроз Њега
смо рођени Духом Светим духовним рођењем, постали смо прихваћени у

840
Пос 48, 5.
841
Мт 19, 30.
842
Пс 17, 44-45.
843
1 Пет 2, 9.
201

Оцу, као што сам рекао горе, и уврштени смо заједно са светитељима пре
нас. Међутим, и ако смо названи синовима Божијим и Очевим, опет ћемо
бити покорни Оном Који нас води ка Њему и слаже се у овоме, наиме
Христу. Пази дакле, да блажени Јаков, после уписивања Јефрема и
Манасије међу његовом децом, каже: „А деца коју родиш после њих, нека
буду твоја“844. Дакле разумеш ли, да и ако постанемо синови Божији и
Очеви, не бисмо били мање од Христа. И ово, мислим, да значи ово што је
рекао Оцу: „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми
дао, јер су твоји, И све Моје Твоје је, и Твоје Моје, и прославио сам се у
њима“845. Јаков је рекао да је Рахиља сахрањена у Витлејему. Наравно,
сећам се много пута да смо Рахиљу назвали сликом и типом Цркве од
незнабожаца. И не би рекао, мислим, нико лаж ако би желео да каже, да
је Црква пренесена у неки други Живот, бољи и одговарајући, која је
према свету умрла, јер није прихватао да верује у њене ствари, већ живи
духовно за Бога вером у Христа и на начин живота сагласним са
Јеванђељем. Јер и ако постоји у свету због телесног живота, али се на неки
начин крије немајући сијање према светским (мерилима), и на неки начин
је погребен заједно са Христом. И ово, мислим, да значи оно што нам је
рекао најмудрији Павле: „Јер умресте и ваш је живот сакривен са Христом
у Богу“846.

Дакле, разуми да је Рахиља сахрањена у Витлејему, јер се не види више,

крио се на неки начин заједно са њом, и Сам Емануил, јер није још рођен
од Марије Девице. И похвалићемо ову смрт Цркве, која нас опет враћа на
почетак светог и у Христу живота. Мислим да је неопходно да додамо и
ово: Када је Јосифов отац прихватио своју децу, чија је мајка умрла, даје
заповест и за њу. Јер то да показује место на коме је сахрањена, не жели
да их убеди у ништа друго, осим да треба да јој покажу старање које је
неопходно. Али и Бог и Отац даје заповест Своме Сину за Цркву, и убеђује
Га да брине о њој, јер је побеђена од смрти због старог проклетства. Зато је
небески Давид викао небеском Оцу и Богу: „Дај заповест, Боже, Својој
сили, и учврсти, Боже, Своје Царство, које си населио у нама“ 847. То је као
да показује тело које је запоседнуто од смрти и преклиње да се ослободи
844
Пос 48, 6.
845
Јн 17, 9-10.
846
Кол 3, 3.
847
Слободан превод.
202

од искварености, силом Божијом и Очевом, то јест Синовљевом, и да се

поново врати у почетни живот, наиме у блажени и бесмртни Христов
живот.

3 Међутим, Израиљ, јер је био прворођени и поштован и са толико

великим поштовањем према старијем, наравно испао је од славе коју је
имао, и благодат тако светле славе пренесена је на нови народ, који
произилази од незнабожаца, то ћемо сазнати не мање и са оним што ће
бити наведено у наставку. Јер каже: „А виде Израиљ синове Јосифове,
рече: Ко су ови? А Јосиф рече оцу своме: Моји синови, које ми Бог даде
овде. А он рече: Доведи их ка мени да их благословим. А очи беху
Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видети. А кад му их
приведе, целива их и загрли. И рече Израиљ Јосифу: Нисам мислио да ћу
видети лице твоје, а гле, Бог ми даде да видим и пород твој. А Јосиф их
одмаче од колена његових, и поколни се лицем до земље. Па их узе Јосиф
обојицу, Јефрема себи са десне стране, а Израиљу са леве, Манасију пак
себи са леве стране а Израиљу са десне, и тако их примиче њему. А
Израиљ, пружив десну руку своју, метну је на главу Јефрему млађему, а
леву на глави Манасији, тако намести руке навлаш, ако и јесте Манасија
био првенац. И благослови Јосифа говорећи: Бог Којему су свагда угађали
оци моји Авраам и Исак, Бог Који ме је хранио од како сам постао до
данашњег дана. Анђео који ме је избављао од свакога зла, да благослови
децу ову“848. Наиме, деца су стојала поред њега, а старац је питао да сазна
чија су. И Јосиф је одговорио на ово питање: „Моји синови“. Потом, када су
одведени близу њега, пољубио их је и загрлио.

Дакле разумео је, да бивајући на неки начин непознати Богу и Оцу,

постајемо познати и прилазимо са Христом. Дакле, прихвата нас и наравно
са великом радошћу, и потврђујући нам сродство Сина са Њиме, чини нас
достојним Његове љубави, и зове нас да се заједно сјединимо умно,
природно и духовно. И могао би да се сматра као тип, и наравно веома
јасно, пољубац љубави, и грљење нашег јединства. Управо зато најмудрији
Павле пише онима који су поверовали у Христа говорећи, час: „Ви који сте
некада били далеко, постадосте близу“849, јер нас је одвео близу Христа, и

848
Пос 48, 8-16.
849
Еф 2, 13.
203

час опет: „А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога“ 850.
Наиме, Бог и Отац су нас учинили достојнима, и препозанаје само оне који
имају духовну блискост са Сином, и стекли су као истинско богатство
духовни препород у име Онога и кроз Њега. Као што је у Египту када су
били помазани крвљу јагњета, учинио их је својим познаницима говорећи:
„И кад видим крв, проћи ћу вас, те неће бити међу вама помора кад
станем убијати по земљи Мисирској“851. Јаков испуњен благодаћу рекао је
своме сину, то јест Јосифу: „Нисам мислио да ћу видети лице твоје, а гле,
Бог ми даде да видим и пород твој“852.

Наравно, колико зависи од Јудејаца, Отац је лишен Свога Сина. Мислећи

да ће бити задржан вратима пакла, и да ће бити виђен мртав заједно са
другима, предали су га смрти. Али није било могуће да господар живота
буде предат смрти. Дакле, васкрсао је и опет Га је видео Отац, али је видео
и род који је произишао од Њега и заједно са Њиме, то јест оне који су
поверовали: „Царско свештенство, народ свети, народ задобијен“ 853, за
које се и Сам Христос радује говорећи: „Ево Ја и деца коју Ми је дао
Господ“854. Дакле, водио их је Јосиф оцу и она су му се поклонила. После, а
Манасија, који је био првенац, седео је са десне стране, а млађи Јефрем са
леве, а Јаков је ставио на њих руке променивши их, и тако је Јефрем
почаствован стављањем на његову главу десне (руке), и доделио је на
неки начин Манасији друго место, и тако је започела његова благодат.
Постали смо прихваћени као поклоници и први и следећи народи, а да нас
није водио Мојсије, нити пророци, јер је закон био спорији према спасењу,
већ нас је (водио) Сам Његов Син. Јер као што сам рекао: „Кроз Којега и
приступисмо вером“855. И наравно Његов циљ је био да постави Израиљ,
пре незнабожаца. Јер је Јосиф ставио Манасију са десне стране свога оца.
Међутим, и чинио је непоштовање према њему изван сваке речи, Отац је
више волео временски друге, то јест незнабожце. „Али ће многи први бити
последњи и последњи први“856. И благословио је Јаков децу, називајући
Богом Онога Који се стара о њему, и анђелом онога који га спашава,
850
Гал 4, 9.
851
Изл 12, 13.
852
Пос 48, 11.
853
1 Пет 2, 9.
854
Ис 8, 18.
855
Рим 5, 2.
856
Мт 19, 30.
204

повезујући свугде са Богом и Оцем Сина, Који се гласом пророка назива:

„Анђео велике воље“857.

Наиме, свака благодат и начин сваког благослова помоћи нама, не може

да буде другачије, осим само од Оца кроз Сина. Зато чудесни Павле каже:
„Благодат вам и мир од Бога Оца Нашега и Господа Исуса Христа“ 858. И
наравно, разочарао се дивни Јосиф, гледајући да улази на неки начин
првенац после млађега. Потом је његов отац објаснио значење тајинства,
говорећи: „И од њега ће постати народ, и он ће бити велики, али ће млађи
брат његов бити већи од њега, и семе ће његово бити велико мноштво“ 859.
И после другог каже: „Тако постави Јефрема пред Манасију“ 860. Колико се
односило на Христа, Израиљ није избегао од његове славе. Јер је јасно
говорио: „Ја Сам послат само изгубљеним овцама дома Израиљева“ 861.
Међутим, пошто је постао морално неосетљив, сагласно са оним што
пише, и презирући призив Онога Који их је позвао на спасење, остао је
непослушан, постављен је на леву страну, имајући умањену славу. И
наравно благосиља се и прославља се као и он, према делу онога који
спашен, и ово је „остатак“, сагласно са речима пророка 862, међутим, веома
предњачи од народа, народ који је произишао и шири се на групе народа,
и узвишенији је од Израиља, показујући своје преимућство небројаним
народом оних који су поверовали. Јер смо се овенчали једном и једнаком
благодаћу према освећењу, и од Израелца и од Незнабожаца, они који су
поверовали и оправдани су вером у Христа, кроз Кога и са Којим приличи
слава Богу и Оцу, заједно са Светим Духом у векове векова. Амин!

857
Слободан превод.
858
Еф 1, 2.
859
Пос 48, 19.
860
Пос 48, 20.
861
Мт 15, 24.
862
Ис 10, 22.
205

Од светог нашег оца

КИРИЛА
Архиепископа Александријског
Глафира из књиге Постања
Реч седма
О благослову дванаест патријараха.

Наравно, циљ речи је да објасни свакоме од онога што је рекао патријарх

Јаков да ће се десити током времена, синовима који су рођени од њега.
Међутим, унапред јасно исповеда оно, да је веома тешко да неко разуме
дубљи смисао свега овога што је речено, ни и ако је пролазно већини, али
и загонетно и не тако јасно ово што жели да саопшти. Такође је загонетно
са начином благослова оно што није тако, и још теже од овога. Наравно,
говори чудесни Јаков да предсказује својој деци оно што ће да се деси у
последња времена, и приноси жалбу о прошлим стварима, и набраја
грешке, прву ону од Рувима, и после приближну и одмах после оне, од
Симеона и Левита. Затим, како се усуђује да каже, да је начин благослова
за неке сећање народа који су већ постали, и неће се сматрати да лаже и
да је пало изван дубљег смисла који се крије у њима? Наиме, дубока је реч
206

о овоме и није веома лака онима који желе да разумеју дубљи њен
смисао. Дакле, кажемо какво је могуће пророчанство за оне о којима бива
реч, или ако се она генерално односи на сваки род, то јест на тип сваког
племена, ко ће бити он током времена, и на које ће се односити, и како ће
напредовати, и коме је могуће да ће се ово десити, и где ће се отприлике
завршити све што се тиче (пророчанства), о томе ће нас обавестити
приповедање о пророчанству. И пази како се другима од овога што је већ
уцртано оно што треба да се деси у будућности, а другима опет
приповедање о именима, наиме тумачење, чини га као предсказање и
јасно објављивање унапред онога што ће се десити. Наиме, пише следеће:
„После сазва Јаков синове своје и рече: Скупите се да вам јавим шта ће вам
бити до пошљетка. Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте
Израиља оца свога“863.

О Рувиму.

„Рувиме, ти си првенац мој, крепост моја и почетак силе моје, први

господством и први снагом. Навро си као вода, нећеш бити први, јер си
стао на постељу оца свога и оскрнавио је легав на њу“ 864. Наиме, Рувим је
незаконито присвојио брак свога оца, и јасно се нашао да чини оно што
није исправно, и његово дело је осуђено као зло и од Јаковљевог суда. Јер
каже: „Јаков је ово сматрао поквареним“865. Али ово што је већ прошло не
мислим да ће неко сумњати да ће се (то) десити током задњих времена.
Јер је веома глупо и да неко то и помисли. Међутим, преносећи на неки
начин тип греха у нешто од овога што је слично, видећемо грех
прворођеног народа, то јест Израелског. Јер као неку покварену жену
прихватио је Бог Синагогу Египта, због очигледне духовне везе сагласном
са законом. Јер је прихватао и расуђивао да је достојна блискост, и тако је
сматрао као плодоносном и мајком деце, имајући на неки начин онога
који води младу Мојсија, и посреднике анђеле у начину везе. Међутим,
Синагога која се због овог циља истицала од Бога, изазвала је тугу
истинском закону, јер је на неки начин долазила у еротску везу са
синовима њеног мужа, и курвала се са њима, и наравно није Му доносила
плод који је законом живео са њом, али је тајно дао њен ум у полни акт са
863
Пос 49, 1-2.
864
Пос 49, 3-4.
865
Слободан превод. Погл. Пос 35, 22.
207

другима, наиме наравно духовних, и од учења. Јер, презирући као

бесциљно то да постоји са Богом, окренула се ка заповестима и учењима
људским, и ниподаштавајући небеска учења, учинила је закон онако како
она (хоће). Зато и Исаија каже: „Како поста курва верни град? Пун беше
правице, правда наставаше у њему, а сад крвници. Сребро твоје поста
троска, вино твоје помеша се са водом“ 866. Јер је спавао са њом и
одморила се правда, то јест Бог. Али је прихватила убиства, прељубе,
изопачености, људе који су јој давали лажне новчиће, и патвори вино са
водом. Јер је заиста била лажна реч оних који су је убеђивали да више
воли да поштује учења и заповести људи, и фалсификовано је учење оних
и помешано са најгорим које постоји. Јер мислим да ово значи, када каже,
да је било помешано вино са водом.

Међутим, ова ситуација је веома ражалостила Бога свих, и да је оправдано

оптуживао Јерусалим као курву, чуј где каже гласом Јеремије: „Подигни
очи своје ка висинама, и погледај где се ниси курвала, на путевима си
седела чекајући их као Арапин у пустињи, и оскрнавила си земљу
курварством својим и злоћом својом“867. „Стекла си многе пастире, који
чине препреку твоме животу. Твоје лице је добило бестидност курве, и
понашаш се према другима са безобразлуком. Не препознајеш ме као
Оног Који живи са тобом и Оца и вођу твоје девствености“ 868, и час опет:
„Ако један муж истера своју жену, и она оде од њега и дође у додир са
другим мушкарцем, можда ће се опет вратити њему? Неће ли се она жена
испрљати? А ти си се курвала са многим пастирима и да ли си се вратила
Мени? Говори Господ“869. И начин курвања у овом случају нам је јасно
показао Сам Спаситељ. Јер они који воле да осуђују и увек су Му (као)
непромишљени прилазили и говорили Му: „Зашто ученици Твоји
преступају предање старих? Јер не умивају руке своје када хлеб једу“ 870. А
Христос им је одговорио: „Зашто и ви преступате заповест Божију за
предање своје? Јер Бог заповеди говорећи: Поштуј оца и матер, и који
ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или
матери: Прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи. Може да не поштује

866
Ис 1, 21-22.
867
Јер 3, 2.
868
Слободан превод.
869
Слободан превод.
870
Мт 15, 2.
208

оца свога и матер. И укидосте заоповест Божију за предање своје“ 871. Чујеш
ли, јер су били подучавани под другим учитељима, схватали су да верују, и
да чине, и наравно веома лако, али од онога што одређује Законодавац?

Потом се курвала Синагога Јудејаца, а чиста девица и беспрекорна,

ослобођена од сваке мрље и срамоћења, то јест Црква872, обећава да ће да
одржи поштован и постојан закон супружништва, говорећи: „Мој је драги
мој, и ја сам његова“873. Потом, као слику Синагоге Јудејаца ћемо сматрати
невенчану Јаковљеву жену Валу, која је дошла у додир са Рувимом, наиме
прворођени народ, и заиста из разлога када се Вала преведе значи,
„застарела“, а Рувим „син скрнављења“. И заиста је Синагога Јудејаца више
остарила и пуна бора, и на њеном месту се појавио млад и верујућ народ.
О коме са радошћу Давид поје: „И народ наново створен, хвалиће
Господа“874. Јер ће ствари Христове бити ново стварање, сагласно са
Светим Писмом, а Израиљ ће се сматрати безбожним и испуњен
прљањем, јер није прихватио од Христа дату чистоту. И шта ти говори ово?
И њему самоме коме говори о очишћењу раширио је своје руке. Зато и
гласом самих светих пророка, час каже: „Може ли Етиопљанин променити
кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви чинити добро, научивши се
чинити зло?“875, а час опет Јерусалиму као према жени: „Да се умијеш
шалитром и узмеш много сапуна (поа876), опет ће се познавати безакоње
твоје преда Мном, вели Господ Господ“877.

Говори Јаков: „Рувиме, ти си првенац мој, крепост моја, и почетак силе

моје“878. Заиста је првенц и народ који је произишао из Египта постао
показатељ велике силе Божије. Јер је земља Египћана кажњена на веома
много и невероватних начина. Јер се вода преображавала у крв, и
атмосфера је била испуњена мушицама, излазиле су жабе на земљу, падао
је град, поклани су првенци, и додатно су корачали посред мора као по
копну879. Зато се и Рувим назвао „силом Божијом“. Али је био суров у

871
Мт 15, 3-6.
872
Еф 5, 27.
873
Слободан превод.
874
Пс 102, 18.
875
Јер 13, 23.
876
Зељаста биљка која прави пену и користили су је за прање одеће.
877
Јер 2, 22.
878
Пос 49, 3.
879
Погл. Глав. 8-14.
209

начинима (понашања), строг и дрзак, наиме тврдоглав и неумољив,

агресиван и нападачки (настројен). Јер су Јудејци веома насртљиви и у
стварности и веома су незауздани. Управо зато праведно слушају да их
назива: „Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите
Духу Светоме“880. Али и Сам Христос негде говори: „Кога од пророка нису
побили оци ваши?“881, „испуните и ви меру отаца ваших“ 882. Дакле, дрзак и
спреман на гнев, и тежак за приближавање, Израиљ, и претерано се
надувава као вода, то јест незадржив је у жељи против оних које ће
изабрати. Јер су некако такви насртаји воде.

„Али нећеш прокључати“883, каже! И опет шта ово значи? Вода када кључа,
пење се на горе и помазује се од Левита, и некако даје утисак да је има
пуно. Наиме, почео је од насртаја воде, инсистира на метафори речи, и
каже: „Али нећеш прокључати“, да се нећеш веома узвисити у мноштво,
нити ћеш постати велики. Јер је минимално оних, у поређењу са
мноштвом грка, они који су спашени од Израелаца вером у Христа. После
додаје и свој разлог који је требао да се деси, и говори: „Јер си стао на
постељу оца свога и оскрнавио је легав на њу“ 884. Баш као што сам рекао
раније, јер нису више исправно истраживали, све што се односи на закон и
од Бога просветљене учене (људе), и заповести људи, управо зато су
испали изван знања Христовог. Зато и Христос каже: „Истражујете писма,
јер ви мислите да у њима имате живот вечни, а управо она сведоче о
Мени. И нећете да дођете ка Мени да имате живот вечни“ 885. И опет: „Јер
да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени, јер он писа о Мени“ 886.
Међутим, веома је осуђивао и учитеље Јудејаца, говорећи следеће:
„Тешко вама књижевници и Фарисеји, лицемери, што затварате Царство
Небеско пред људима, јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би
хтели“887. „Тешко вама књижевници и Фарисеји, лицемери, што проходите
море и копно, да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете,
чините га сином пакла двоструко већим од себе“ 888. Али не би био син
880
Дап 7, 51.
881
Слободан превод.
882
Мт 23, 32.
883
Слободан превод. Грч. прв. „Навро си као вода“. Пос 49, 4.
884
Пос 49, 4.
885
Јн 5, 39-40.
886
Јн 5, 46.
887
Мт 23, 13.
888
Мт 23, 15.
210

пакла, да није додао речи оних који су учинили прељубу. Јер су се попели
на кревет свога оца потомци Израиља, презирући оно што одређује закон
као бесциљно, и уводећи своје речи онима који се уче од стране њих, и
стављајући у њих семе нечистоће.

О Симеону и Левију

1 „Симеон и Левије, браћа, мачеви су им оружије неправди. У тајне њихове

да не улази душа моја, са збором њиховим да се не саставља слава моја,
јер у гневу своме побише људе, и за своје весеље покидаше волове.
Проклет да је гнев њихов, што беше нагао, и љутина њихова, што беше
жестока, разделићу их по Јакову, и расућу их по Израиљу“ 889. Пошто је
Јерусалим чинио дела курвања и подредио је свој ум гнусним преварама
онима који имају обичај да подучавају различите ствари, оправдано се
љутио Бог свих, и говорио је гласом Исаије, и наравно веома јасно: „Што се
овај народ приближује устима својима и уснама својим поштује Ме, а срце
им далеко стоји од Мене, и страх који Ме се боје заповест је људска којој
су научени“890. Међутим, Бог и Отац је размишљао о безбожном
Јерусалиму, који је био на неки начин пијан својим лудостима и
непромишљеностима, да га промени на боље, послао је са неба Свога
Сина, Који је постао као ми, то јест човек, са циљем, јер је мноштво светих
пророка достигло за њих недостижне ствари (јер су говорили: „Господе, ко
поверова проповеди нашој?“891), да ће се барем постидети Сина кад буде
дошао. Међутим, они који су пали до такве тачке лудости, да мисле да
могу да имају владичански део наслеђа, убијајући светитеље и излазећи
изван граница непобожности, понели су се на неки чудан начин као пијани
и према Самом Сину. Јер каже: „Рекоше међу собом: Ово је наследник,
ходите да га убијемо, и да присвојимо наследство његово“ 892. И овде није

889
Пос 49, 5-7.
890
Ис 29, 13.
891
Јн 12, 38. Ис 53, 1. Рим 10, 16.
892
Мт 21, 38.
211

престала њихова непобожност, јер су светим пророцима додали друге, то

јест свете апостоле, не оклевајући да дођу још и до убиства.

Некако такав смисао се носи у стомаку и циљ пророчанства који

испитујемо. Изгледа да се блажени Јаков опет сетио онога што се десило
код Сихема. Потом, он је у ствараности циљ праведника. Јер како оно што
се десило, би могао да прихвати неко као да треба да се деси у
будућности? Дакле, ово што се десило код Сихема има паралелан начин
греха са оним што се десило Христу, наравно као и у случају првенца
Рувима. Дакле, шта су урадили код Сихема, Симеон и Леви? Дина, сестра
Левијевеа и Симеонова, изашала је из шатора свог оца да посети ћерке
домаћих (људи), и Сихем, и син Еморов је силовао, и раздевичио је.
Савладани тугом због овога што се десило, њена браћа, смишљајући како
да га убију због преваре (према) њиховој сестри, у почетку су га убедили да
прихвати обрезање од својих отаца, са којим ће аутоматски постати
рођаци и према роду. Међутим, пошто су извршили обрезање, сасвим
неочекивамо су га убили, мислећи да ће им користити као оправдање, то
што ће да кажу: „Зар са сестром нашом да раде као са курвом?“893.

2 Наиме, да дођемо до онога што личи на ово, да утврдимо колико је

могуће ову тему, позајмљивајући оно што помаже у његовом
разјашњавању одасвуд. Дакле, учинићемо дугачку реч о Јакову,
приповедали смо како и на који начин је живео, и рекли смо које је жене
оженио, и од колико деце је постао отац. Рекли смо да је оженио Лију,
старију од Лаванових ћерки, и после ње, и не касније и много времена, као
другу млађу Рахиљу. И наравно доказали смо да за нас Лија чини праслику
Синагоге Јудејаца, а Рахиља Цркву од незнабожаца. А Лија кад се
протумачи „она која се труди“, јер је имала слабе и ружније очи. И заиста
је веома уморна Синагога Јудејаца, јер је била оптерећена законом који је
дат кроз Мојсија, јер није гледала здравим очима тајинство Нашег
Спаситеља. Насупрот (томе), Рахиља је имала лепе очи и била је веома
лепа. И Црква која произилази од незнабожаца била је светла. Наравно,
последња Лијина ћерка је била Дина. Наравно, могла би и она да буде тип
мноштва од обрезања, која је живела током трајања последњих времена
од којих се оваплотио Јединородни. Међутим, када је последње мноштво

893
Пос 34, 31.
212

произашлих од обрезања мало изашло изван очевог шатора, наиме изван

обичаја сагласним са законом, и наставио ка (људима који их окружују),
наиме, помешало се према учењу са светим апостолима, наравно који
нису живели на јудејски начин, али је на неки начин било на добром гласу
од странаца, тада дакле, тада је духовно било раздевичено, прихватајући
хришћанско и јеванђељско семе од њих. Међутим, због овога су се неки од
Јаковљеве деце разгневили, то јест Симеон и Леви, наиме, они који су се
налазили у реду послушних и заједно са онима, свети и изабран род. Јер
Симеон значи „послушност“, а Леви „одан (Богу) или изабран“.

Међутим, страшно нападају свете апостоле, они који су имали повалстице

законског свештенства, уз помоћ мноштва, како је могуће да у то
посумњамо? Заиста су шкргутали својим зубима, карактеришћи повратак
оних којима је припадала пропаст, и као да су изазвали један од
страшнијих злочина. Јер су говорили: „А ви сте, ето, напунили Јерусалим
вашим учењем“894. И пошто су их осуђивали, да више нису живели на
јудејски начин, чули су да и они поштују обрезање, и да не постоји никаква
разлика која их раздваја, ако би прихватили да разумеју закон Мојсијев на
начин који је потребан. Јер каже: „Јер није оно Јудејац што је споља, нити
је оно обрезање што је споља, на телу. Него је оно Јудејац који је то
изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом“ 895. Видиш ли,
како они који су имали веру странаца се спајају са Јудејцима, доносећи у
њих духовно обрезање и сакривеног Јудејца? Али и тако, јер су претходно
убили пророке, усмртили су и Самог Емануила. Јер каже, учинили су
неправду Симеон и Леви својом вољом. Наиме, сагласили су се и
заједнички су учинили неправду против светитеља, и Симеон и Левит, то
јест лаици (мирјани) и свештеници. Наравно, ово су учинили својом
намером, то значи да су то учинили после размишљања и намере. И заиста
муке оних који подносе страдања, нису случајно (тек) тако испланирали
њихова дрска дела, и неуобичајна њихова дрскост није била без
предумишљаја, пошто су их проучавали на својим састанцима, наставили
су ка остварењу онога што превазилази свако зло. Чудесни Јаков избегава
своје учествовање у овом делу, заједничка размишљања и одлуке, јер
каже: „У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховим да се не

894
Дап 5, 28.
895
Рим 2, 28-29.
213

саставља слава моја“896. Наиме, то је као да каже: Ни својим очима не

(желим) да видим ове одлуке, нити ћу икада да прихватим у срцу моме
ова веома зла размишљања непобожних.

Тако и пророк Исаија оплакује мноштво Јудејаца, говорећи: „Тешко њима,

јер су донели злу одлуку, која ће излити бес на њих. Рекли су: Да вежемо
праведника, јер нам је препрека“897. Али и Давид поје: „Благо човеку који
не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји“ 898. И опет
другде: „Ненавидим друштво безаконичко, и са безбожницима не
седим“899. Наиме, чудесни Јаков избегава Јудејске одлуке, и наводећи
разлоге, говори: „Јер у гневу своме побише људе, и за своје весеље
покидаше волове“900. Дакле убили су, као што сам рекао, светитеље,
бивајући вођени у суровост и нечовечност због несветог гнева, имајући
неоствариву и потпуно непромишљену жељу страдалници, убили су бика,
то јест Христа. И која је била њихова жеља, то смо рекли горе изнад.
Знајући да је наследник, желели су да добију његово наследство.

3 И пази на дубљи смисао речи. Јер каже, убили су људе и пресекли су

нерве бику. Наметнули су смрт светитељима, и остали су мртви очекујући
време васкрсења. Као да је неком бику орао исекао нерве, наравно бачен
је на колена на неки начин Христос на земљи, подносећи Својом вољом
смрт тела, али, и ако је као човек био мртав, природом Божанства остао је
жив. Христос се карактерише као бик, јер је веома јака животиња, чиста, и
најсветија. И Син је господар сила, јер „Он греха не учини“ 901, јер је више
Себе принео на дар ради нас, Богу и Оцу „на пријатан мирис“ 902. Нека чују
они који су пресекли нерве оном тако поштованом бику: „Проклет да је
гнев њихов, што беше нагао, и љутина њихова, што беше жестока“ 903.
Дакле, шта су претрпели? Отишли су из своје земље и напустили су земљу
која их је довела у живот, расули су се и постали су свугде странци и
иноплеменици, и пуни страха. Јер је истина, као што осећа птица која лети
изван свога гнезда, тако се осећа и човек када се удаљи од свог места.
896
Пос 49, 6.
897
Слободан превод.
898
Пс 1, 1.
899
Пс 26, 5.
900
Пос 49, 6.
901
1 Пет 2, 22.
902
Еф 5, 2.
903
Пос 49, 7.
214

Мислим, да треба да додам и ово, да за оне који су исекли нерве бику

њихово дело је достојно проклетства, јер за оне којима је задат страшан
бол и који одбацују тако страшан злочин, ово ће бити искупљење и
очишћење и отпуштање грехова.

Наравно, ово што сам рекао налазимо написано, једва приметно у закону.
И имамо као следеће у Поновљеним Законима: „Када се нађе убијен човек
у земљи коју ти даје Господ Бог Твој да је наследиш, где лежи у пољу, а не
зна се ко га је убио. Тада нека изиду старешине твоје и судије твоје, и нека
измере од убијенога до градова који су до њега. Па који град буде
најближи убијенога, старешине онога града нека узму јуницу из говеда на
којој се још није радило, која није вукла у јарму. И нека одведу старешине
онога града ту јуницу у пусту долину где се не копа ни сеје, и нека закољу
јуницу онде у долини. Потом нека приступе свештеници, синови Левијеви,
јер њих изабра Господ Бог Твој да Му служе и да благосиљају у име
Господње, и на њиховим речима да остаје свака распра и свака штета. И
све старешине онога града који буде најближе убијенога нека оперу руке
своје над закланом јуницом у оној долини. И тврдећи нека реку: Руке наше
нису пролиле ове крви, нити су очи наше виделе. Милостив буди народу
Своме Израиљу, Које си искупио, Господе, и не мећи праве крви на народ
Свој Израиља. Тако ће се очистити од оне крви. И ти ћеш скинути праву крв
са себе кад учиниш што је право пред Господом“ 904. И наравно ово ће бити
речено када буде била прилика до детаља, као што говоримо оно: Пази
како неки ослобађају сами себе од оптужби за убиство као терет, јер за нас
јуница чини тип Емануила. Јер треба, мислим, да они, ослобађајући сами
себе од оптужби, да кажу: „Руке наше нису пролиле ове крви“. Међутим,
народ Јудејаца, не само да никада нису чули да се ово проповеда, јер су се
више усудили да кажу сечући нерве телету, „руке наше су пролиле ове
крви“. Јер мислим да ово не значи ништа друго до тога да говоре
непромишљено за Христа: „Крв Његова на нас и на децу нашу“905.

О Јуди.

„Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а руке ће ти бити за вратом

непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твога. Лавићу Јуда! Са

904
Пнз 21, 1-9.
905
Мт 27, 25.
215

плена си се вратио, сине мој, спусти се и леже као лав и као љути лав, ко ће
га пробудити? Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу
његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и
њему ће се покоравати народи. Веже за чокот магаре своје, и за племениту
лозу од магарице своје, и у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од
грожђа. Очи му се црвене од вина и зуби беле од млека“ 906. Са свим овим
нам постаје лако видљив начин благослова, објављујући нам унапред
домострој Нашег Спаситеља онима који га слушају. Показује на неки начин
од пре одобравањима власт и значење имена, и наравно веће
преимућство, у слави од других племена, Јудиног племена. Јер, ако неко
жели да објасни реч Јудиног имена, може да га протумачи као „похвала“,
или „слављење“, или „хваљење“. И реч се односи на потомка из племена
Јудиног, по телу Христа. Јер и Марија Девица, која је користила своје по
телу рођење, произилази од Јуде и од Јесеја и Давида. Наиме пророк,
гледајући од раније Оног који происходи од племена Јудиног, твоје име,
каже, заиста значи оно што ће доказати само значење ствари. Јер ћеш бити
прослављен, и узећеш славу која одговара Богу. Јер не приличи другоме да
буде прослављен, већ само Богу Који заиста постоји и познат је. Јер, и ако
си постао човек и понизио си Себе, толико ћеш бити познат, поштован и
достојан сећања. И браћа, који су људи, неће се понети према Теби као
према човеку, али ако будеш укључен међу браћом, прославићете као
Творца, и ако се налазиш заједно са њима у творевинама, препознаћете
као Цара и Господа свих, и ако си затамњен обликом роба.

Наравно, да ће бити господар свих оних који се супростављају и победиће

лако Емануил све непријатеље, то је викао од раније, говорећи: „А рука ће
ти бити за вратом непријатељима твојим“907. Ово је прорекао и Сам
Христос Давидовим гласом. Јер је рекао: „Терам непријатеље своје и
стижем их, и не враћам се док их не истребим. Обарам их, и не могу
устати, падају под ноге моје“908. Дакле, „руке ће ти бити за вратом
непријатељима твојим“, то каже, вероватно да ће их гонити, него да ће
бежати, и вероватно јер неће примати ударце, већ ће их он ударити. Јер је
истинито ово што се поје у књизи Псалама: „Неће га непријатељ

906
Пос 49, 8-12.
907
Пос 49, 8.
908
Пс 18, 37-38.
216

надвладати, и син безакоња неће му досадити“ 909. Јер, и ако нам и Он даје
силу да газимо по змијама и шкорпијама, и по свој сили непријатељској 910,
неопходно је да исповедимо, да ће пре нас да има под својим рукама оне
који желе да нас нападну и нападају нас на несвет начин. Дакле, неће
знати да бежи, већ више ће да гони и да влада над онима којима жели, и
наравно ово је без труда (јер је победио свет), то је од раније објавио
чудесни Јаков, говорећи: „Руке ће ти бити за вратом непријатељима
твојим, и клањаће ти се синови оца твога“. Дакле, каква може да буде
разлика међу (браћом) који певају химне, и од синова оца, који ће се
уврстити у оне који ће Му се клањати, како није неопходно да то кажемо?

Окарактерисан је отац у Христу, а у стварности блажени Јосиф није отац.

Већ је имао синове и ћерке из првог брака. Били су на неки начин званице
на ручку заједно са Христом, и гледали су Га да чини чуда, и да не даје
велико значење заповестима закона, због разлике у јелу, и Њега да се не
стара да поштује нерад Суботом, јер је рекао: „Не погани човека што улазе
уста“911, и, „Јер је Син човечији господар и од Суботе“ 912, Подељена су
мишљења, нити су уопште хтели да Га поштују, јер су мислили да Његова
схватања о закону нису била непогрешива, али нити су ни могли да Му се
не диве тако сјајном. Тако су Му једном пришли, јасно Му говорећи: „Када
тако што чиниш, покажи се свету. Јер нико не чини нешто у тајности, а сам
тражи да је познат“913. Наравно, јеванђелиста је додао овоме и следеће:
„Јер ни браћа Његова не вероваху у Њега“ 914. Међутим, који су ово (што су)
рекли у почетку, са проласком времена поверовали су. Јер су обавештени,
да је Бог по природи, чак и ако се родио телесно и постао човек. Познајући
ово од раније и блажени пророк Јеремија са надахнутошћу Духа Светога,
говори Самом Емануилу: „Јер и браћа твоја и дом оца твога, и они те
изневерише, и они вичу за тобом иза гласа. Не веруј им, ако би ти и
пријатељски говорили“915. Наиме, они који су Га раније заједно са другима
осудили, привучени су у веру, и разговарали су лепим речима са Њиме. И
заиста блажени Јаков, пишући посланицу дванаест племена, каже: „Јаков,
909
Пс 89, 22.
910
Лк 10, 19.
911
Мт 15, 11.
912
Мт 12, 8.
913
Јн 7, 4.
914
Јн 7, 5.
915
Јер 12, 6.
217

слуга Бога и Господа Исуса Христа“ 916. Дакле, певаће Му химне као Богу и
они који вером и освећењем који воде порекло од вере, призвани су да
буду браћа. Међутим, поклониће му се не мање и синови његовог оца. И
очигледно је, да они који му се клањају, ће му певати химне, и они који
плету химну, ће бити не мало (Његови) поклоници. Јер је Христос „Лавић“,
Онај који је произишао од Јуде, бивајући Син Божији Који може да чини
све, у Коме постоји сила да побеђује без битке, и Сам је Који може да
донесе ране Својом речју онима који се супростављају. Јер као што каже
пророк, „Кад лав рикне, ко се неће бојати?“917.

Христос је као мали лав, који се родио, као из племенитог пупољка и

корена, од Свете Марије. Јер је заиста Он „скиптар силе“ 918, Који нам је Бог
послао са Сиона, бактерија која нас све теши и подржава, „штап
праведности и царства“919, који праведно чува стада и са благошћу
мноштва светитеља, и „разбиће(ш) као лончарски суд“ 920 оне који не
прихватају да буду чувани као стадо од Њега. Он је штап Аронов, који се
налази у светој Скинији, онај који је процветао и родио орах, који је
симбол васкрсења. Јер орахов штап изазива на неки начин несаницу, и
симболизује тајинство васкрсења у Црквама Божијим. Зато и блажени
Јаков називајући Га изданком, одмах се сетио онога што ће бити на крају
плана спасења, и каже: „Спусти се и леже као лав“ 921, дакле, поднео си
смрт коју си желео, јер, и ако си као лав могао све да их савладаш и да их
уплашиш, и да се ослободиш из руку ловаца, ти си се спустио својом
вољом и заспао, не као што су они желели да те разапну побеђеног од
смрти, али као да си заспао, мало затварајући своје очи. Ко, каже, да ће Га
пробудити? То је као да каже: Наравно заспао је својом вољом, али није
потребна помоћ (неког) другог да би устао. Јер је Он свемоћан, Који је као
сила очева, и није неспособан у томе да може, и наравно веома лако, да
да живот Свом храму. Наравно, нешто тако је сматрао када је говорио
Јудејцима: „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи“ 922. Наиме,

916
Јак 1, 1.
917
Ам 3, 8.
918
Пс 110, 2.
919
Слободан превод.
920
Пс 2, 9.
921
Пос 49, 9.
922
Јн 2, 19.
218

нико није потребан да Му помогне у томе, и да то може да учини и Сам,

као сила од Онога Који Га је родио, то ће јасно показати реч.

И објављује које ће време бити долазећег, говорећи: „Палица владалачка

неће се одвојити од Јуде, нити од ногу од његових онај који поставља
закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати
народи“923. Наравно јудејци су владали, и њихове вође су биле из рода
Израиља, до Ирода, сина Антипе, који је био Палестинац, назван је
тетрарх924, и преузео је власт, и током трајања његовог царства родио се
Христос, „нада народа“. Наравно, да је спашено мноштво народа када је
Он рођен, неће бити потребе за Његов доказ много речи, јер догађај виче
сам по себи. Међутим, да је ушао случајно својом вером новорођено од
незнабожаца и нови народ, и да ће после њега бити призван и Израелски,
то је подучавао одмах говорећи: „Веже за чокот магаре своје“ 925. Заиста је
везао Самим Собом на неки начин вером, истински чокот, то јест Христос,
народ незнабожаца, који личи на магаре. Наиме, везао је за маказе
чокота, у сопственој љубави, ждребе магарца, наиме народ најстарије
мајке Јудејаца, то јест Синагогу која је поверовала, како би у то могао неко
да посумња, јер цело, као што каже реч, Богонадахнуто Свето Писмо нам
проповеда тајинство? Да је опет требало својом крвљу да обоји Своје тело,
закован на крсту и прободе копљем, то је објавио говорећи: „И у вину пере
хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа“ 926. Али и чудесни Исаија
наведоћи у вазнесењу Христовом на небеса, говори како су свети анђели
рекли: „Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама?“ 927. И
у наставку: „Зашто ти је црвено одело и хаљине ти као у онога који гази у
каци?“928.

Међутим, и ако је убројан међу мртве, и ако је поднео лоше понашање

Јудејаца, шамарања и подсмевања, не говори пуно речи о овоме, јер је
пострадао за нас и спасао земљу, може неко боље то да види са
задовољствима увек веома драгим и обичајима у Њему, говорећи: „Очи му
се црвене од вина и зуби беле од млека“ 929. Међутим треба, као што ја
923
Пос 49, 10.
924
Владар четвртине.
925
Пос 49, 11.
926
Пос 49, 11.
927
Ис 63, 1.
928
Ис 63, 2.
929
Пос 49, 12.
219

мислим, да се то схвати некако насмејано и радосно и весело од

Божанства. Јер је ум оних који пију некако увек радостан и велики
потцењивач оних који имају обичај да изазивају тугу. Пошто реч излази
као из зуба, говори и да су и они бели, и да дају јасну и веома белу реч од
језика. Јер Христос никада није говорио грешне ствари, и говорио је са
поштењем и искреношћу, и све што је случајно говорио, било је оно што је
одговарало светитељима и дивили су Му се, и стварао је својим
слушаоцима веома велики сјај у њиховој души и уму.

О Завулону.

„Завулон ће живети покрај мора и где пристају лађе, а међа ће му бити до

Сидона“930. Већ смо рекли раније, да истражујући речи овог пророчанства
и покушавајући да утврдимо баш шта жели да каже и како то да
оставаримо, могао би, мислим, неко ко има ум, да докаже, да објаве
унапред на неки начин, слику онога што треба да се деси, са једне стране
говоримо због сличности са овим што се већ десило у прошлости, а са
друге стране од овог најбољег значења имена, наравно ствар коју је
могуће да видимо и код Завулона, и мало ниже. Јер име Завулон, сагласно
са овим што имају навику да појашњавају ово веома добро, значи
„пријатан мирис“, али и „благослов“. Али ћемо наћи неке благословене од
Израелаца, они који су даровани пријатним мирисом Божијим, који
постоји у свим онима који воле Бога, али и у онима који су вером у Христа
оправдани и сијају са благодаћу Духа Светога, да бисмо могли да вичемо, а
да не лажемо: „Благословени сте ви Господу, Створитељу неба и земље“ 931.
Мислим, да ово одговара и онима за које је рекао блажени пророк Исаија:
„Пут је праведнику прав, ти равниш стазу праведноме“ 932, „јер је пут
Господњи праведан“933. Бог свих је заповедио светлима и благословенима
да буду призвани да уђу у свето и Божије двориште, говорећи следеће:

930
Пос 49, 13.
931
Пс 113, 23.
932
Ис 26, 7.
933
Слободан превод.
220

„Отворите врата да уђе народ праведни, који држи веру. Ко се Тебе држи,
чуваш га једнако у миру, јер се у Тебе узда“934.

Али да не би били савладани лењошћу према добру, спотичући се

међусобним саблазнима, заповедио је да буде као пријатан мирис и да
ослободе улаз говорећи светим свештенослужитељима следеће:
„Прођите, прођите кроз врата, приправите пут народу, поравните,
поравните пут, уклоните камење“935. Потом ће бити благословени и
добродошли они од Израелаца, који су поштовали веру у Христа. И јасно
им је гарантовао, да ће они живети, то јест Завулон, у земљи поред
мора936. Као да је говорио оно, да ће Израиљ живети помешан са
незнабошцима, јер су два народа сједињена у једно стадо, и стављени су
под руку једног и по природи доброг, то јест Архипастира Христа.
Међутим, загонетка је истинита, лако нас о томе обавештава реч
Богонадахнутог Светог Писма, дајући онима од незнабожаца суседну
земљу поред мора. Јер је рекао следеће: „Земља Завулонова и земља
Нефталимова, на путу ка мору са оне стране Јордана, Галилеја
незнабожачка. Народ који седи у тами виде светлост велику“ 937. Разумеш
ли да „земља Завулонова“, назвао је земљом незнабожаца, који су видели
велику светлост, наиме кроз Христа. Просветлио се заједно са
становницима приобаља и сустанар Израелски народ. И ово, мислим,
постојао је разлог њиховог напретка са благословом Божијим. Наравно да
ће свакако просветљење следити и добро путовање, то опет знамо од
Спаситеља Који говори мноштвима Јудејаца: „Још је мало времена
светлост са вама, идите док светлост имате да вас тама не обузме“ 938.
Стари народ, који је живео (као) изолован и избегавао је да се меша са
незнабошцима, биће сустанар са њима, јер се не разликује у ни у чему, и
пошто је разваљена од стране Христа међу-преграда зида који их је
раздвајао, и закон заповести са доказима је укинут, и два народа су се
преобразила у новог човека, сједињеног Христом кроз Духа Светога.

934
Ис 26, 2-3.
935
Ис 62, 10.
936
Ис 9, 1-2.
937
Мт 4, 15-16.
938
Јн 12, 35.
221

„И налазиће се близу луке са бродовима“939, наиме као у сигурној и

неузбурканој луци, и бивајући везани конопцима наде у Христа. Као да се
удаљио од велике олује, пожуриће у следеће ка Његовој благодати, баш
као и бродови ка луци. И то да опет каже: „Да ће се проширити и до
Сидона“940, личи као да указује, да ће бити тако велико притицање два
народа ка духовном јединству, да ће потомци Израиља, и он да још испуне
и градове који су много били осуђени од Бога и оговарани, да су некад
били обманути и на неки начин отели су оне који су Га поштовали. Јер је
негде рекао гласом пророка: „И шта хоћете ви са Мном, Тире и Сидоне, и
сви крајеви Палестински? Хоћете ли да ми платите? И хоћете ли да ми
вратите? Одмах ћу вам без оклевања платити плату вашу на вашу главу.
Јер узесте сребро Моје и злато Моје, и најлепше закладе Моје унесосте у
своје цркве. И синове Јудине и синове Јерусалимске продадосте синовима
Грчким да бисте их отерали далеко од међе њихове“ 941. Пази дакле, да ће
раније страшни и ратоборни градови, који су изазивали разарање
Израелцима, прихватити без страха оне које су поверовали, спајајући у
једнодушност два народа Спаситељ Наш Христос, и уништавајући
непријатељство између њих, пребивајући заједно са незнабошцима
Израелски народ. Мислим да ће некако тако, а не на други начин живети
Завулон у приобалној земљи.

О Исахару.

„Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору. И видев да је почивање

добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће
данак“942. Опет када се Исахарово име преведе значи „плата“. Дакле,
могао би због свога имена да се сматра као један тип и јасна слика која је
под обликом плате дата Христу од Оца Бога. Јер Давид каже: „Ишти у
Мене, и даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске теби у
државу“943. Али и опет негде другде поје, показујући на неки начин,
мислим, оне који су дати Емануилу: „Ево наследства од Господа: Деца,
пород је дар од Њега“944. Јер су дати, каже, Емануилу они који су

939
Слободан превод.
940
Слободан превод.
941
Јл 3, 4-6.
942
Пос 49, 14-15.
943
Пс 2, 8.
944
Пс 127, 3.
222

поверовали од Израелаца и од остатка мноштва, наравно мноштво

незнабожаца. И називајући Исуса Господом, и рекао је да је постао плод
утробе, јер је постао сличан нама. Јер је рођен од жене, и био је плод
девичанске материце. Потом, оне који су поверовали њих је добио
Христос, а за њих негде говори Свом небеском Оцу и Богу: „Објавих име
Твоје људима које си Ми дао од света, Твоји беху па си их Мени дао“ 945.
Они су желели добро, све што се говори и заиста је изванредно, и од
најдражих Богу. Ово сматрају важним, и покушавају то да постигну, наиме
добрим срцем могу да вичу говорећи: „Судови Господњи су истинити,
уједно оправдани, жељени већма од злата и драгог камена многог“ 946.
Добро је да заједно са овим желимо да се нађемо под заштитом самога
Христа, ствар коју и млада говори у Песми над песмама: „Жељах хлада
њезина и седох“947.

Народ који је дошао до овог степена вере, наравно, баш размишља о

деловима наследства Божијег, то јест добра којима се надамо, које је
обећао Бог побожнима (за које је и Божански Давид рекао: „У руци Твојој
је жреб мој“948), и на неки начин ће стати у овоме, и свакако ће се потпуно
поново одморити, очекивајући да их постигне. Јер је похвалио жељу и
Његов суд, и веома се дивио одмору, то јест вечној почасти, који има
живот потпуно освећен, бескрајну славу, Царство које се никада не
завршава, и све што је изнад онога што превазилази ум и да опише језик,
биће у следећем стрпљив у мукама. Јер гледајући да је земља плодна,
„сагнуће рамена своја“949, каже, и заволеће труд. И узима пример од оних
који имају обичај да најбоље обрађују земљу, који су веома вредни и
љубитељи су мотике, али и са плуговима се старају да се озноје, када имају
плодну земљу, сједињујући очигледно обилан плод и све што се
производи од ње. Наравно подстрекује ово на неки начин и мудри Осија
говорећи: „Сејте правду, жњећете милост, орите крчевину, јер је време да
тражите Господа, да би дошао и подаждио вам правдом“ 950. И блажени
Павле се молио говорећи: „А онај који даје семе сејачу и хлеб за јело, даће
и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше.
945
Јн 17, 6.
946
Пс 18, 10-11.
947
Пнп 2, 3.
948
Пс 30, 16.
949
Пос 49, 15.
950
Ос 10, 12.
223

Богатећи се за сваку простодушност која кроз нас приноси захвалност

Богу“951.

О Дану.

„Дан ће судити своме народу, као једно између племена Израиљевих. Дан
ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу (пету), те
пада коњик наузнако. Господе, Тебе чекам да ме избавиш“ 952. Реч опет
следи етимологију имена. Јер Дан значи „судија“, то јест „суђење“, могао
би и он опет да укаже на славан и познат хор светих апостола, који су
постављени да буду вође оних који су поверовали, и наследили су да суде,
узимајући власт од Христа. Зато и чудесни Павле каже: „Не знате ли да
ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?“ 953. Дакле, Судија
и Законодавац сагласним са Светим Писмом Христос, јер апостоли делују
као представници Христови, и додељена им је реч помирења, никако
(није) чудно ако се сматрају и судије слично са Христом. Јер је и велики
Исаија негде проповедао и достојност Богу Царство Самога Христа, већ
чини јасну и проповед објављивање самих светих апостола, говорећи:
„Ево, владаће праведан цар, и управљаће господари са праведношћу“954.

Наравно, раније су владали у Јерусалиму потомци Јудиног племена, и

постављени су да суде они који су служили у светој Скинији и наследили су
свештенство (Јер каже: „Јер усне свештеникове треба да чувају знање и
закон да се тражи из његових уста“955), међутим, када се сенка закона на
неки начин ограничила и ушло је истинско и духовно служење Богу кроз
Христа, јер су биле веома потребне веома одличне судије, призвани су на
ово епископско достојанство чудесни ученици, и ушли су у свештенство
учења по закону. Баш зато је мајци Јудејаца, наиме Јерусалиму, речено од
Бога гласом Псалмопојца: „Уместо отаца твојих биће синови твоји“ 956, то
јест, они који су твоји синови, узели су са делом наслеђа место својих
отаца. А Господу Нашем Исусу Христу каже: „Поставићеш их кнезовима по
свој земљи“957, наравно ствар коју неко може да види (као) остварену. Јер
951
2 Кор 9, 10-11.
952
Пос 49, 16-18.
953
1 Кор 6, 3.
954
Слободан превод.
955
Мал 2, 7.
956
Пс 45, 16.
957
Исто.
224

смо добили господаре и имамо судије васељене свете ученике, са

саветима од којих се проповеда и само тајинство Христово, јер су они и
благајници речи која спашава, и саветници онога што треба да се деси, са
једне стране одбацујући оно што не доприноси користи оних који се уче,
као лажно, а са друге стране усвајајући и саветујући оно што треба, јер због
његове природе користи. Дакле Дан, каже, они који ће бити изабрани
током времена да суде незнабошцима и народима, управљаће са тако
великом силом и са великом славом, баш као што би управљало и једно
Израиљево племе. И сматрам да свакако мисли на племе Јудино које је
владало, а не на друго.

Наравно, да су цењени и да су дошли до таквих висина славе од стране

поклоника, они који су рукоположени од руководитеља васељене, како је
могуће да у то посумљамо? Међутим, то да владају неће бити за њих
потпуно без труда, јер требају да буду искушани од многих и небројаних
зла, и да им стварају препреке, и уопштено неће наћи пут своје мисије
ослобођене од опасности, (на) то алудира говорећи под типом примера:
„Дан ће бити“ (уместо да каже, Дан ће бити мноштво гонитеља), „змија на
путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу (пету)“, наиме дајући учења
страшна и неизбежна. Јер је тешко да неко избегне уједе змије, чак и ако
буду на пети. Јер каже: „Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету
уједати“958. И заиста су неки поставили многе замке светим апостолима, са
исходом да им још проузрокују и телесну смрт. И наравно кажемо, да они
који су поднели нешто слично овоме што је пострадао један коњаник, када
коњ савије колена и падне доле. Пашће коњаник на леђа и земљу,
мислим, и чекаће неког да га спаси. Дакле, чекаће и чудесни ученици
време славе и свог спасења, током којег ће бити призвани да уђу у
непоколебљиво и вечно Царство, јер ће Христос да им виче говорећи:
„Ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је
припремљено од постања света“959. Јер су превалили велики пут, и
одржали су веру. Дакле узеће са собом венац славе који не вене960.

Међутим, ако неко жели да не буду неки од Дана као змије које вребају на
путу, али ни самога Дана да не нападају други, рећи ћемо ово, јер ће
958
Пос 3, 15.
959
Мт 25, 34.
960
1 Пет 5, 4. 2 Тим 4, 7-8.
225

осудити привилегију и да су предводници народа то имали Књижевници и

Фарисеји, нападали су као отровнији од змија на Христа, и ухватили су, као
коњаника који је на неки начин отрчао у пустињу и равним путем, и да га
покидају на гадан начин. Али, и ако је коњаник пао подносећи својом
вољом телесну смрт, такође ће поново да васкрсне, имајућу саучесника и
помоћника Свога Оца. Јер је Син сила Божија и Очева, дао је живот Своме
храму. Зато се каже да је спашен од Оца, када је био у опасности као човек,
и ако је био Бог према својој природи, подржавајући целу видљиву и
невидљиву творевину у томе да се налази у добром стању. Отприлике
разумевши ово и чудесни Павле, рекао је за Њега: „Јер и ако распет би по
слабости, али живи по сили Божијој“961.

О Гаду.

„А Гад, њега ће војска савладати, али ће најпосле он надвладати“ 962. Опет

је објаснио шта жели да објави име Гад: Јер значи „искушење“, или
„пиратска дружина“. Мислим, да се овим именом алудира на Богомрско и
уображено мноштво Књижевника и Фарисеја, који су, сукобљавајући се са
Божанском и јеванђељском проповеди и не поштујући ништа од онога што
доноси корист, шкргутали су зубима на Христа, наравно Који је подучавао
оно што је било изван сенке и закона, Који је имао добар глас и дивили су
Му се, изненадио је не мало становнике целе Јудеје многим чудима и
Својим учењима, са којима је принео на дар чудне ствари у свему од онога
што је угодно Богу. Зато, када је, сагласно са речима пророка, остављајући
Витанију, ушао у Јерусалим, смирен и седећи на једној теглећој животињи,
на једном младом магарету963, а деца која су ишла испред Њега викала су
говорећи: „Осана сину Давидову! Благословен Који долази у име
Господње“964, и неки од оних који су трчали заједно са Њиме простирали су
своју одећу на путевима и учинили су Његов улазак достојним поштовања
и одушевљавајућим, насупрот томе они су пукли од злобе, и повређени су
од најоштријих ексера зависти, говорили су међу собом, и на неки начин су
Га осуђивали, говорећи да треба да Га убију. Јер су заиста говорили:
„Видите како ништа не помаже! Ето, свет оде за Њим“965.
961
2 Кор 13, 4.
962
Пос 49, 19.
963
Зах 9, 9.
964
Мт 21, 9.
965
Јн 12, 19.
226

Међутим, плашили су се мноштва оних који су поверовали, привремено су

избегавали да Га ухапсе. Међутим, да би Га увукли у сукоб са генералима
Римљана: „И послаше ка Њему ученике своје са иродовцима, говорећи:
Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш
се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. Кажи нам, дакле, шта ти
мислиш: Треба ли дати порез цару или не?“ 966. Међутим, одмах су
прекорени због своје лукавости, јер Христос, кад су Му показали један
динар, рекао им је: „Подајте, дакле, цару царево, а Богу Божије“ 967. А они,
уместо да поцрвене од срамоте и да избегавају да Га даље узнемиравају,
изазвали су Му и друго искушење. Дакле, када је начинио нешто као бич
од конопаца и избацио је напоље из храма оне који су продавали овце и
краве, говорећи: „Дом Мој дом молитве нек се зове, а ви начинисте од
њега пећину разбојничку“968, они разгневивши се дошли су и питали Га:
„Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт?“ 969. И шта им је на ово
одговорио Христос? „И Ја ћу вас упитати једну реч, коју ако ми кажете, и Ја
ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. Крштење Јованово од куда беше?
Са неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: Са
неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не веровасте? Ако ли речемо: Од
људи, бојимо се народа, јер сви Јована држе за пророка. И одговарајући
Исусу рекоше: Не знамо!“970. И Христос им је одговорио на ово: „Ни Ја вам
нећу казати каквом влашћу ово чиним“ 971. Наиме, Гад је био гусарско
гнездо, то јест Фарисеји коју су увек узнемиравали. Међутим, и они су
одмах после били искушани. Јер је Христос био Онај, сагласно са гласом
пророка, разумео је лукавства мудраца својом мудрошћу 972, и променио је
њихова замршена размишљања на инетелегентан начин супротним
питањем.

О Асиру.

„У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске“ 973. Име

„Асир“ значи богатство. Јер је ово дословни превод речи. Наравно мислим,
966
Мт 22, 16-17.
967
Мт 22, 21.
968
Мт 21, 13.
969
Мт 21, 23.
970
Мт 21, 24-27.
971
Мт 21, 27.
972
Ис 29, 14. Погл. 1 Кор 1, 20.
973
Пос 49, 20.
227

да се и овде алудира на Онога, „у Коме су сакривена сва блага

премудрости и знања“974, то јест Христос, „је као благо сакривено у
пољу“975, скупоцен бисер, који јасно каже лице мудрости: „У Мене је
богатство и слава, постојано добро и правда“976. Онај „Посетио си земљу“,
као што каже Давид, „умножио си да је обогатиш“ 977. Али нам и најмудрији
Павле негде пише о Њему: „Благодарим непрестано Богу Моме за вас, на
благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу. Што се у свему
обогатисте у Њему, у свакој речи и сваком знању“ 978. Јер је заједно са нама
осиромашио и Бог, и ако је богат, да бисмо Његовим сиромаштвом и ми
постали богати. Јер ово свакако ово значи „изобилни хлеб“, јер је веома
богат и најхранљивији. Јер нас Господ Наш Исус Христос храни, не бацајући
опипљиву ману, као раније Израелцима, већ насељавајући Себе у душе
оних који верују кроз Светога Духа. Зато је и говорио мноштву Јудејаца:
„Заиста, засита вам кажем: Није вам Мојсије дао хлеб са неба“ 979. „Јер је
хлеб Божији, онај који силази са неба и даје живот свету“ 980. И опет: „Ја Сам
хлеб живота“981. Међутим, хлеб се схвата и на други начин као
животодаван, сагласно са мистицима. И даје храну господарима. Наравно
могао бих да кажем, да Престоли и Власти, Господства и Силе, Анђели и
Арханђели, и целокупна света и разумна творевина прихвата Христа као
храну. И тако треба да се разуме ствар.

Али и учитељима земаљских пастира даје храну, наравно духовну,

откривање Божанских тајинства, знање о свакој врлини, и они да хране
народе својом надлежношћу са лекцијама живота. Јер и њима каже: „На
дар сте добили, на дар и дајте“982. Али и другде: „Ко је, дакле, тај верни и
мудри управитељ којега ће поставити господар над чељади својом да им
даје оброк на време? Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши,
нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће
га“983. Ово видимо да чине учитељи Цркава, наравно и пре ових светих

974
Кол 2, 3.
975
Мт 13, 44.
976
ПрС 8, 18.
977
Пс 64, 10.
978
1 Кор 1, 4-5.
979
Јн 6, 32.
980
Јн 6, 33.
981
Јн 6, 35.
982
Мт 10, 8.
983
Лк 12, 42-44.
228

апостола. Јер некима пише блажени Павле: „Јер жарко желим да вас
видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење“ 984. Јер говоре
да су и они ојачани од Бога, да их испуњује небеским добрима и да их
храни богато давањима Духа Светога. Потом се Асир схвата као Христос,
или као они који имају Христа као своје богатство, од којих хлеб може да
се сматра као богат.

О Нефталиму.

„Нефталим је кошута пуштена, и говориће лепе рече“985. Могао би, мислим,

неко то да примени, а наравно не циљано, и опет ово Самом Емануилу,
али наравно ако жели, и на онима који су оправдани вером и освећени
Духом Светим. Јер је говорио мајци Јудејца, то јест Јерусалиму, гласом
Јеремије: „Господ те назва маслином зеленом, лепом ради доброга рода,
али са хуком великог ветра распали огањ око ње, и гране јој се поломише.
Јер Господ над војскама, Који те је посадио, изрече зло по те“ 986. Када
треба да има неопходно старање (јер мислим, да ово не значи ништа
друго, већ обрезање), тада, каже, је постало бесциљно и оно је спаљено,
јер није желело да препозна виноградара који је био присутан, који, као са
неким веома оштрим српом, деловањем Духа Светога нас ослобађа од
непотребних (ствари), од најземаљскијих и телесних, да покажемо жељу и
спремност за све од овога што је достојно дивљења. Јер је могуће да
слушамо Нашега Спаситеља свих Христа, Који веома јасно говори: „Ја сам
истински чокот и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа
рода одсеца је, а сваку која род рађа чисти је да више рода роди“ 987. Јер је
корен на неки начин и стабло винограда, које је дубоко засађено и чврсто,
од оних који су одведени у нови живот, Господ Наш Исус Христос, и ми
растемо на неки начин као гране духовним јединством, и закачени смо
духовно на Њега, повезани љубављу према Њему, и трошећи богато
Његову храну, и хранећи се Божанском благодаћу ка плодоносној врлини.

И наравно посећује наша дела заједно са Сином и Сам Отац. Али је свакако
очигледно, да се и винова лоза схвата као Христос, а виноградар је Отац,
међутим, са Христом ће свакако да исече оно што је неупотрбљиво и
984
Рим 1, 11.
985
Пос 49, 21.
986
Јер 11, 16-17.
987
Јн 15, 1-2.
229

бринуће се о ономе што се налази у најбољем стању и може сам да доноси

род. Међутим, када је требало да изгледа да се налази међу бољима мајка
Јудејаца, η ευσκιοφυλλη (олистила) и лепа маслина, као што каже пророк,
баш тада је и уништена и упалио се огањ у њој. Зато и мудри Матеј каже:
„А већ и секира код корена дрвећу стоји, свако, дакле, дрво које не рађа
добра рода, сече се и у огањ баца“988. Међутим, требало је да чувени град
падне у велике несреће, које би достигле крајња зла, то је прорекао
пророк Захарије говорећи: „У оно ће време бити тужњава велика у
Јерусалиму као тужњава у Ададримону у пољу Мегидонском“ 989. И опет
као за исти град: „Отвори, Ливане, врата своја, и огањ нека прождре кедре
твоје. Ридај, јело, јер паде кедар, јер красници пропадоше, храстови
Васански, јер се посече шума ограђена“990. Јер је Ливан планина засађена
са густим кедровима, која су мирисна дрва, и једно (дрво) достојније
дивљења због своје лепоте. Дакле, Јерусалим се упоређивао са Ливаном,
који је имао достојно дивљења мноштво свештеника, наравно, сразмерно,
према почастима закона. Јер су одређени предводници, као неко дрвеће у
шуми, широко и усправно, превазилазе меру свих других и веома
предњаче од њихових народних овлашћења. Али је Јерусалим изгорео, то
јест Ливан, и они сјајни и најугледнији, који су имали висину славе,
плакали су један другоме, јер су падали и убијали, као да су пали код
веома снажних дрвосеча, римских генерала. Али Господ Наш Исус Христос,
са оним лошим кроз које су свештеници били уништени на зао (начин), са
њима је постао веома високо дрво.

Међутим, непрестано се радује оним бескрајним подизањима ка горе, и

баш као што каже реч, распростире се по свој земљи. И управо је ово
викао од раније Бог са јасношћу гласом пророка Језекиље, говорећи: „Али
ћу Ја узети са врха од тога високога кедра, и посадићу, са врха од младих
грана његових одломићу гранчицу, и посадићу на гори високој и
уздигнутој. На виској гори Израиљевој посадићу је, и пустиће гране, и
родиће, и постаће красан кедар, и под њим ће наставати свакојаке птице, у
хладу грана његових наставаће. И сва ће дрвета пољска познати да Ја
Господ снизих високо дрво и узвисих ниско дрво, посуших зелено дрво и

988
Мт 3, 10.
989
Зах 12, 11.
990
Зах 11, 1-2.
230

учиних да озелени сухо дрво. Ја Господ рекох, и учинићу“ 991. Наиме,

разумеш ли, да узимајући Бог и Отац изабрана кедрова дрва, засадио је у
нама дрво живота, то јест Христа. Наравно, изабраним кедровим дрвећем
карактерише Јудино племе, које је увек владало, и увек је било славније,
од кога је рођен и Јелисеј и Давид и Света Девица, која је родила Исуса.
Међутим, обешена је на дрвету ради нас грана која је узета од изабраног
кедра и постала је добра биљка и са лепим цветовима, како је могуће (у то)
да посумљамо? Међутим, поново смо изникли и ми вољом Очевом, јер
сува и бесплодна дрва, пошто су постала сува и на неки начин без цветова
која се налазе тамо где су капљице влаге и живели су живот закона, то јест
она која происходе од Израиља. Наравно они су били високи, а ми
понижени и одбачени. Међутим, ми смо се узвисили вером у Христа 992, а
они су отпали од старе славе, и постали су понижени. Бог је Господ свих,
који Својим мигом понижава узвишено, и подиже високо понижено, и
исушује зелено дрво, а чини суво (дрвеће) да поново израсте.

Међутим, они од старе Синагоге се уопште не разликују од трња и корова,

и на неки начин су косили свету земљу, на месту од којих је изникло
мноштво верујућих, који се упоређују са најмиришљавијим дрвећем, то
ћеш сазнати од Бога, Који каже: „Отворићу реке на висовима, и изворе
усред долина, пустињу ћу обратити у језеро водено, и суху земљу у изворе
водене. Посадићу у пустињи кедар, ситим, мирту и маслину, посадићу у
пустој земљи јелу, брест и шишмир“ 993. И после нечег другог: „Уместо трња
никнуће јела, уместо коприве никнуће мирта“ 994. Од овога са кедром ћеш
разумети наду оних који су поверовали у бесмртност, јер кедар не трули, и
са бором, да присталице Христове не треба да имају ни лакомисленост
ума, ни непромишљеност (здравог) размишљања. Пошто су сви
промишљени, јер имају Христа као ум. Јер је борово дрво чврсто и веома
згуснуто. Са миртом се опет симболизује пријатан мирис освећења и вечна
благодат. Са кипарисом опет се симболизује високо и пријатног мириса
(дрво). Наравно, сматра се да је високо према врлини и надмоћности
учења. Са бором се симболизује на неки начин светла и чисто бела
праведност. Јер су Христове присталице светле, јер сијају својом
991
Јез 17, 22-24.
992
2 Кор 11, 7.
993
Ис 41, 18-19.
994
Ис 55, 13.
231

благодаћу. Наиме веома високо дрво је Нефталим, наиме Христос, или

Христови пријатељи. Међутим, каже: „И говориће лепе речи“ 995, могао би
да укаже, као што ја мислим, опет на нешто такво: Да су у почетку Христа
гледали у нашем облику јер је узео људско тело, нису поверовали да је Бог
по природи. Зато су се и Јудејци усудили да Га каменују, прекоревајући Га
као са оптужбом и пресудом, то „Што се Ти, човек будући, правиш Бог“996.

Наравно, наћи ћемо и кад самих светих апостола да Му се диве као

чудотворцу, међутим, нису још добро разумели тајинство које Га је
окруживало. Дакле зато, када је заповеђено да се море смири и да се
стишају јаки ветрови Христовом заповешћу, они, каже, су мислили у себи и
говорили: „Ко је Овај да Га слушају и ветрови и море?“ 997. Видиш ли како,
оно што је било по природи, то јест Бог, и ако је постао човек, није био још
познат световним људима, и још нису биле светле Његове славе?
Међутим, када је знање о њему напредовало у нама и увећало се, тада је
поверовао, да је по природи Бог, „Да се у име Христово поклони свако
колено“998, са тиме да ће Му се поклонити цела васељена. Затим, када је
напредовало ка савршенству наше знање о Њему, баш тада је утврђено, да
је леп у лепоти више од људи 999. И ако се случајно схвати и ово за нас, „и
говориће лепе речи“, реч је очигледна. Јер непрестано напредујући у
врлини и достижући најузвишеније, наиме ширећи се ка напред, сагласно
са речима блаженог Павла, непрестано се пењемо ка најсјајнијој
лепоти1000. Наравно, мислим на духовну лепоту, која важи и за нас: „И Цару
ће омиљети лепота твоја“1001.

О Јосифу.

„Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише
сврх зида. Ако га уцвелише љуто и стрељаше на њега, и бише му
непријатељи стрелци, опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку
његових од руку јакога Бога Јаковљевог, одакле поста пастир, камен
Израиљу. Од силнога Бога Оца Твога, Који ће ти помагати, и од
995
Пос 49, 21.
996
Јн 10, 33.
997
Мт 8, 27. Мк 4, 40.
998
Флп 2, 10.
999
Пс 44, 3.
1000
Флп 3, 13-14.
1001
Пс 45, 11.
232

Свемогућега, Који ће те благословити благословима озго са неба,

благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.
Благослови оца твога надвисише благослове мојих старијих сврх брда
вечних, нека буду над главом Јосифовом, и над теменом одвојенога
између браће“1002. И ова реч пророчанства за нас одлази неприметно ка
Емануилу. И не може, мислим, ово што сматра да буде ништа друго, већ
само оно што сам недавно рекао, наиме: „И говориће лепе речи“ 1003. Јер
говорећи да ће Јосиф увећати од давнина свој напредак, и да му је дошла
на природан начин слава коју је имао, свакако јасно значи оно што смо
исправно подразумевали. Јер је Јединородни Логос Божији, Који је Бог
рођен од Бога, унизио Самога Себе, сагласно са Светим Писмом 1004,
спуштајући се Својом вољом у оно што није био, и тако је веома носио ово
неславно тело и показао се у облику слуге и постао је послушан Богу и Оцу
Своме до смрти1005, зато се каже да се веома узвисио, као да није имао
разлог за Своје оваплоћење, добио је на неки начин као удео благодати,
„Име које је изнад сваког имена“, сагласно са оним што је речено од
блаженог Павла1006.

Међутим, у стварности није требало за снабдевање једне ствари која није

постајала у Њему због Његове природе, нешто друго, већ је више требало
да се посматра као обнављање и повратак у оно што је у почетку било и
постојало у њему, и суштински није избачено. Зато је и говорио,
претварајући подлост људске природе према домостроју: „И сада
прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе пре него
свет постаде“1007. Јер је увек имао славу која одговара Богу, јер је
сапостојао са Њиме Који Га је родио пре свакога века и времена и од тада
када је створен свет. Увећање у Христовом случају треба да посматрамо
уручење славе, коју Бог увек има као ширу и веома јасну. Јер се сматра да
је по природи близу света, и као Господ свих се прославља и клања Му се
заједно са Богом и Његовим Оцем. Међутим, Он је Створитељ векова,
треба (Син) да се посматра да је био најмлађи. Јер се појавио током
последњих времена века, после прослављеног и достојног љубави хора
1002
Пос 49, 22-26.
1003
Пос 49, 21.
1004
Флп 2, 7.
1005
Флп 2, 8.
1006
Флп 2, 9.
1007
Јн 17, 5.
233

светих пророка, и генерално после свих оних који су пре Његовог доласка,
сматрали да припадају реду синова због њихове врлине.

Међутим, Емануил је био достојан зависти, како можемо у то да

посумњамо? Али је достојан пакости био и светитељима, који су
покушавали да следе Његове стопе и стичући Његову лепоту, и чинећи
пример својих дела, стичу најбољу (славу) од свих слава. Али достојан
дивљења би могао да се посматра и на други начин од оних који Га не
воле, то јест Јудејских учитеља, наиме Књижевника и Фарисеја, који,
имајући у себи велику завист и чинећи повод за злобу неупоредиву славу
Његову, подносили су на много начина. Јер, када је Христос васкрсавао
мртве који су већ одавали мирис и налазили су се у разлагању појавио се
узвишенији и од саме смрти. И они, јер је требало да се диве у оно што
треба да поверују, без иједног већег колебања, наравно ово нису учинили,
већ су се изједали због зависти, и искусили су велику тугу у уму. Исцелио
је слепца од рођења, и назвали су га грешником 1008. Гонио је мноштво
демона, и лажно су му дали да је имао као Свог снабдевача Веелзевула 1009,
каменовали су Га и безбожно су говорили: „Не каменујемо Те за добро
дело, него за хулу, што се ти, човек будући, правиш Бог“ 1010. Шкргутали су
зубима, говорећи: „Ово је наследник, ходите да Га убијемо“ 1011. Завидели
су Му и они који су Га мрзели, али није било могуће да Га истребе. Јер, и
ако је поднео разапињање, међутим, васкрсао је као Бог, јер је победио
смрт, и Бог Отац Му је викао и на неки начин Му је рекао: „Врати се
Мени“1012. Попео се на небеса, да чује да му каже: „Седи Мени са десне
стране док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“1013.

Наравано, да нису успели у својим плановима, и ако су имали тако велику

манију против Њега, то је учио говорећи: „Ако Га уцвелише љуто и
стрељаше на Њега, и бише Му непријатељи стрелци“ 1014. Сазивајући
скупштину размишљајући зло на (Њега), „господари напада“, то јест
предводници народа, подстрекавајући против Њега оне који, као што
бисмо рекли, повређују и на неки начин закуцавају ексере, јер чине оно
1008
Јн 9, 2.
1009
Мт 12, 24.
1010
Јн 10, 33.
1011
Мт 21, 38.
1012
Слободан превод.
1013
Пс 110, 1.
1014
Пос 49, 23.
234

што не треба да их охрабрује, и насрћу као дивље звери. Међутим,

сломили су своје лукове, и учинили неупотребљивим нерве својих руку
због руке Владара Јаковљевог1015, то јест Божије и Очеве, Који је Господ над
војскама, Који је одредио да се благосиља Његов Син и на небу и на
земљи. Јер пише блажени Павле: „И опет, када уводи Првороднога у
васељену, говори: И нека му се поклоне сви анђели Божији“ 1016. Али и
велики за нас Давид каже негде: „Сва земља нека се поклони Теби и поје
Теби, нека поје имену Твоме“1017.

Кажемо да је ово небески благослов, и доле на земљи, који има све, наиме
у коме постоји свака врлина за Христа и изобилни плодови побожности у
Бога. Јер је негде речено Сину: „Надгледаш земљу и заливаш је, обилно је
обогаћујеш, поток је Божији пун воде“ 1018. Наравно, да Му је дат небески
благослов, али и земаљски, то је потврдио са јасношћу: „Благословима од
дојака и од материце, (и) благословима оца твога“1019. Са овим се јасно
објављује рођење Јединородног од Бога Оца, као и од Свете Девице, јер је
био и постао човек. Јер је по природи и заиста био Син Божији и Очев,
прихватио је ради нас да буде рођен од жене и материце, и да доји груди.
Јер није постао (само) наизглед човек, као што говоре неки, јер је заиста
постао оно што смо и ми, следећи законе природе, прихватио је да и
узима и храну, и ако Он Сам даје живот свету. Зато је блажени Исаија,
објављујући на неки начин да ће се заиста Господ оваплотити, наводи да
ће бити потребна и храна за децу, говорећи: „Масло и мед јешће“ 1020.
Благословен је због груди и материце. Јер већ као што сам рекао, јер је
постао човек и био послушан Оцу, „дарова Му Име које је изнад сваког
имена. Да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на
земљи и под земљом. И да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на
славу Бога Оца“1021.

Међутим, и ако је постао као ми, узвишенији је од сваког светитеља и

предњачи, као што одговара Богу, од свих претходника и који се називају
оцима. Јер, ово што говори Псалмопојац, „Јер ко ће се у облацима
1015
Пос 49, 24.
1016
Јев 1, 6.
1017
Пс 66, 4.
1018
Пс 65, 9.
1019
Пос 49, 25-26.
1020
Ис 7, 15.
1021
Флп 2, 9-11.
235

изједначити са Господом, и ко ће се уподобити Господу међу синовима

Божијим?“1022. Ово подучава блажени Јаков говорећи: „Ти си узвишен(ији)
у благословима од непокретних планина и од вечних брда“ 1023. Наравно,
планине непомичне и трајне, и вечна брда назива светитеље, јер су се
духовно уздигли од земље, и ништа не размишљају о ниским стварима,
већ траже небеске, већ веома лако лете ка узвишењима врлина. Али иза
славе Христове налазе се најпознатији од отаца и они који достижу крај
врлина. Јер они су слуге, и ако су уврштени у ред деце, а Господ, као Син,
је Онај који их је снабдевао унутра са стварима са којима су постали
славни. Зато и кажу, да, „И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат
на благодат“1024. Потом ће се венац славе ставити као што је природно на
главу Нашег Спаситеља, међутим, проћи ће подједнако, и биће дар дат, и
светитељима који су Му подређени, који ће носити венац који никад не
вене1025, и постали су учесници у Његовим страдањима, и постаће учесници
и у Његовој слави. Дакле, природно је, јер су страдали са Њиме, и да
царују са Њиме.

О Венијамину.

„Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дели плен“ 1026.
Рахиља је прво родила чудесног Јосифа, а после њега Венијамина,
међутим, од његовог оца Јосиф је назван најмлађим. Ствар постоји као
следеће: Кажемо да је Венијамин био млађи од најмлађег Јосифа,
међутим, најмлађи је био Венијамин, и зато се сматра, оправдано, тип и
предосликавање млађег народа, који је призван кроз свете ученике, после
Христовог васкрсења из мртвих, и Његовом повратку Оцу и Богу. Међутим,
упоређује се са грабљивим вуком због своје топле, мислим, жеље да увек
учи и да се успиње, и наравно веома ревносно, баш као што чине неке
звери за све што их храни, да би имали добро стање здравља, наравно
духовног. Јер су страшни у томе да виде оно што доприноси њиховој
користи, и да отимају оно што им је корисно, и најбржи су у томе да
избегавају оне којима обично чине неправду. И не могу се лако уплашити,

1022
Пс 88, 7.
1023
Слободан превод. (Пос 49, 26. Срп. прв: „Благослови оца твојега надвисише благослове мојих старијих
сврх брда вечних“).
1024
Јн 1, 16.
1025
1 Пет 5, 1.
1026
Пос 49, 27.
236

још и ако их окруже као пси они који теже да спрече добра дела и речи,
избегавају признавање. Јер су научили, веома храбро, да вичу: „Ко ће нас
раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или
глад, или голотиња, или опасност, или мач?“1027. Али ни још и ако сами
лажни пастири их гурају са пута који воле, ударајући их немилосрдно у
бубреге, сагласно са овим што пише1028. Јер они показују велико стрпљење
у својим страдањима, и сматрају животом то да страдају. Зато су
проповедали: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“1029.

Дакле, још и ако се упореде са грабљивим вуковима, сагласно са начинима

које су показали горе, ништа, као што се чини, јер ништа не може да им
нашкоди у томе да не живе исправно, јер и Сам Спаситељ назива Себе
лавом и леопардом, то јест пантером, говорећи: „Јер Ја ћу бити као лав
Јефрему, као лавић дому Јудину, Ја, Ја ћу зграбити, и отићи ћу, однећу и и
нико се неће избавити“1030. „Зверима пољским“, наравно, назива и оне који
су поверовали у Њега, говорећи гласом Исаије: „Славиће Ме звери пољске,
змајеви и сове, што Сам извео у пустињи воде, реке у земљи сувој, да
напојим народ Свој, изабраника Свога. Народ који саздах Себи
приповедаће хвалу Моју“1031. Дакле разумеш ли, да је изабрани род назвао
зверима пољским, и славујима1032, то јест најречитији од свих птица. И
назива их зверовима, не прихватајући да их Сатана кроти, покушавајући да
их учини покорнима њему, и вероватно га прескачу, и на неки начин ће
растргнути оне који настоје да их помере ка ономе што не треба. Опет их
назива сиренама1033, јер говоре на диван начин о Христовим подвизима, и
певају химне о почастима које Њему приличе.

Даље, Венијамин је вук, то јест нов верујући народ, којим указује на велику
спремност на то да може да разуме оно што доприноси његовј користи, и
то да може да буде на корист и другима, говорећи: „Јутром једе лов, а
вечером дели плен“1034. Онај који се подучава, увек личи на неки начин на
онога који се храни. Јер ставља у њихов ум оно што се подучава, баш као, и
1027
Рим 8, 35.
1028
Зах 10, 3.
1029
Флп 1, 21.
1030
Ос 5, 14.
1031
Ис 43, 20-21.
1032
У срп. прв. стоји „сова“.
1033
Мистериозне нимфе које имају женску главу, а птичије тело.
1034
Пос 49, 27.
237

онај који ставља храну у свој стомак. И онај који подучава уопште се не
разликује од оног који даје храну. Јер и чудесни Павле упоређује са храном
начин учења. Јер је рекао: „А јака храна је за савршене, чија су чула
навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ 1035. Наиме, „Венијамин
је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дели плен“ 1036. Ово личи као да
говори: Наиме, неко је још ученик и дошао је до тачке када је савршен, да
би могао да буде на корист и другима, и веома мало времена ће показити,
да они који су поверовали су последњи одговарајући у томе да подучавају.
Јер, за Израелце је говорио, мислим, због великог свог незнања и
унутрашње духовне дебљине у њиховом уму: „Чујте ово, луди и безумни
народе, који имате очи а не видите, који имате уши а не чујете“ 1037. И опет:
„Оне који излазе из утробе, и васпитавају се до своје старости“ 1038.
Међутим, пише и мудри Јован онима који су поверовали и припадају
Христу, говорећи: „Нема потребе да вас ико учи, него како вас то исто
Помазање учи о свему“1039. Јер имају ум Христов, Онај који познаје све, и
нису неспособни да подучавају и да охрабре један другог.

Ако треба да кажемо, да се и у самом блаженом Павлу испунило

прорицање у Венијамину, и ово је исправно и истинито. Јер онај који је
гонио Цркву и трчао као вук против оних који су волели Христа, после мало
времена се променио у потпуно супротно. Јер је проповедао веру коју је
некад гонио, и захваљује Богу Који га је ставио у мисију, и ако је раније
био, „хулник и гонитељ и пркосник“1040. Јер је ово негде он сам рекао. И
наравно био је из Венијаминовог племена. Али и онај чудесни, то јест
Давид, јасно наводи његову историју, у шездесет седмом псалму,
говорећи: „Онде млади Венијамин, старешина њихов, кнезови Јудини,
владаоци њихови, кнезови Завулонови, кнезови Нефталимови“ 1041.
Бивајући Јудејци блажени ученици и од Израиљеве крви, постали су
учитељи оних који припадају Христу, а оправдани су вером у Њега, заједно
са којима је и он, који произилази од Венијаминовог племена, пише у
посланици коју шаље и каже: „Јер, ако смо ван себе, Богу смо; ако смо
1035
Јев 5, 14.
1036
Пос 49, 27.
1037
Јер 5, 21.
1038
Слободан превод. Погл. Ис 46, 3-4.
1039
1 Јн 2, 27.
1040
1 Тим 1, 13.
1041
Пс 68, 27.
238

присебни вама смо“1042. Јер је проповедао незнабошцима и Јудејцима

Господа Нашега Исуса Христа, кроз Кога и заједно са Којим, приличи слава
Богу и Оцу заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин!

1042
2 Кор 5, 13.
239

Садржај:
Реч прва..............................................................................................страна 1.
Да се целим Мојсијевим писмом открива на загонетан начин тајинство
Христово.

Реч друга..........................................................................................страна 25.

О Ноју и Старозаветном Ковчегу

Реч трећа..........................................................................................страна 64.

О Аврааму и обећању за Исака, и да ће се кроз њих учинити праслика
тајинства вере.

Реч четврта....................................................................................страна 105.

О патријарху Јакову.

Реч пета..........................................................................................страна 136.

О Јакову

Реч шеста.......................................................................................страна 175.

О Јосифу.

Реч седма.......................................................................................страна 208.

О благослову дванаест патријараха.
240
241
242
243