Кафка пише оцу:

Оженити се, основати породицу, узети сву децу која дођу, одржати их у овом
несигурном свету, и чак још мало водити, највише је, по мом мишљењу, што уопште може
успети неком човеку. Што то привидно лако успева многима није никакав противдоказ, јер,
прво, успева то стварно малобројнима, и друго, већином ти малобројни не изводе то, него се то
с њима напросто догађа; то није, додуше, оно највише, али још увек је врло велико и врло часно
(поготово што се оно изводити и догађати се не може потпуно раздвојити једно од другог). И
коначно, не ради се о том највишем, него само о некаквом далеком, али пристојном
приближавању; није ипак потребно одлетети некуда равно до сунца, али је свеједно потребно
допузати до неког чистог местанца на земљи, које каткада обасјава сунце и где се човек може
мало огрејати...

Очев одговор:

Сине драги,

Читајући твоје писмо, на срцу ми је милина прозрети, да је баш мени то највише успело,
односно, само се по себи догодило. У оваква времена која нам надолазе, тврдим да, иако кажеш
– није највише, а онда је, могу слободно рећи, подвиг тај, надомак највишег, више од врло великог
и врло часног. Јер, које нам је задужење овде на Земљи, осим да правилно утиремо наизглед
просте, а у бити ризичне и захтевне стазе, чији су пешаци наша покољења? Изводити то, како
си приметио, руку под руку и неодвојиво иде са догађањем истог. Ако ја пратим нахођење одозго
и желим плодотворан резултат, ја ћу све и учинити да своју намеру изведем правилно (и не
каже се узалуд – ИЗВЕСТИ на правилан пут; моја намера си био ти!). И потом чујеш гласове –
догодило му се само од себе! Не прође много од тада, година или деценија, опет осетиш шуштав
ромор – како му је то УСПЕЛО? Па видиш, сине, моју си схему ти ваљано ухватио, и ако будеш
спознао слично комешање, не дај да ти поклецају ноге младе – савесно настави да ходиш и да се
приближаваш оном, ко ти је крајњи успех и омогућио. Он ће те поставити тик испод зрачка
Сунца Његовог, јер је твоју жртву и трзај за вишим препознао. Лепо си то казао – није потребно
одлетети некуда равно до сунца, односно, не ван наших могућности, до самога савршенства (јер
се оно, уистину, никада ни не може достићи), али својим настојањима и решеношћу, бар
трачак тог савршенства, тај луч који сви носимо у себи, можемо ухватити и додирнути га се,
дајући себе онолико колико нас је Бог задужио – кроз 1, 2 или 5 таланата.

Води онако, како си био вођен, а кључ даљег вођења је на теби. Ту си истину, кључ и срж, дакако,
разумео и прихватио. Предај се позиву – васпитан си, те васпитавај. Изводи по вољи онога,
чијом си вољом и сам изведен, и све што ти се даље буде догађало, усмераваће те само на
успех!