Ovo je fantastična priča o dečaku koji se zove Maksim i njegovoj avanturi na Goliji koja se

odigrava u nekoliko dana. Priča bi trebalo da postane knjiga za decu i odrasle u nadi da će svi,
koji je budu čitali, želeti da su deo nje. U knjizi će biti opisano kako izgleda život i koje su želje
jednog dvanaestogodišnjaka, koliko voli svoje drugare i kako se odjednom našao u neopisivo
ozbiljnoj situaciji nakon neverovatne avanture. Nego, evo kako bi to trebalo da izgleda...
Priča počinje Maksimovim putovanjem na Goliju gde mu žive baka i deka. Tо se dešava jednog
kišnog letnjeg dana, početkom jula, neposredno pred njegov dvanaesti rođendan. Maksim je rođen
na dan kad i Nikola Tesla, 10. jula. Nikako nije voleo što je rođen u vreme letnjeg raspusta. Gotovo
svaki svoj rođendan proslavlja na selu. Početak je raspusta i svi odu negde na letovanje. U februaru
je jedan od drugara slavio rođendan u Escape Room-u. Njemu se to mnogo dopalo pa je želeo da
on ima sličan takav rođendan. Ipak, morali su da idu na selo, kao i svake godine u to vreme pa mu
je utkoliko bilo teže. Jedino ga je radovala činjenica da je rođen na dan kad i Nikola Tesla.
Prva slika je kako je Maksim na zadnjem sedištu autobila, gleda kroz prozor u sivi, kišoviti predeo.
U ruci drži svoj TALIN. Talin je jedan deo kornjačinog oklopa koji je našao pre godinu dana
tokom jedne šumske šetnje. Tada je pomogao životinji kojoj je divlji vepar polomio oklop.
Okrenuo je na noge i kornjača je nastavila svojim putem. Tada je deo oklopa sačuvao za sebe. Od
tog dana mu se činilo da mu se sve lepo dešava kada nosi deo kornjačinog oklopa sa sobom, kao
da mu donosi sreću. Zato mu je dao ime TALIN (talija-sreća).
I pored toga što nije voleo što mu je rođendan tokom letnjeg raspusta, voleo je selo i Goliju. Deda
ga je učio mnogim stvarima i bilo mu je zanimljivo. Igrali su šah, pravili stolice i ostale stvari od
drveta u radionici, naučio je čak i morzeovu azbuku. Jedino što nije voleo je to što su otac i deda
bili lovci. On je više bio zaljubljnik u prirodu. Takođe, baka i deka su mu pričali priče i bajke koje
nije mogao nigde drugo da čuje ili pročita. Najviše mu se dopadala LEGENDA O KATEI SARI i
STAROM SALASU.
LEGENDA O KATEI SARI I STAROM SALASU
Legenda kaže da postoji Stari Salas koji šeta šumama Golije i plaši radoznalu decu. Verovali su
da su je priča izmišljena kako bi se roditelji, ali i babe i dede, oslobodili „suvišnih“ pitanja dece i
na taj način ih odgovarala od postavljanja istih. Takođe, legendarno je da je Katea bila isuviše
radoznala. Tokom njene posete Goliji, u jednom trenutku je počela da čuje zvuk usne harmonike
koji niko drugi nije čuo. Drugarice koje su bile sa njom su mislile da ih ona time plaši i počele su
da je izbegavaju. Nikada nije videla Starog Salasa ali je znala da je to on. Nekoliko dana joj je
svirao, čak i ostavljao poruke na zamagljenom staklu prozora u kupatilu. Priča se završava tako
što, kad se vratila sa Golije i kada je raspakovala kofer, na dnu kofera je našla usnu harmoniku.
Veruje se da je osedela od straha za dan. Oči su joj bile različite boje. Jedno je plavo a drugo
braon, jer je neprekidno svuda oko sebe, i u zemlju i u nebo, ne bi li ugledala Salasa.
Deci kojoj su roditelji ovo pričali, bilo je strašno. Deda je Maksimu to predstavio kao legendu.
Ipak, Maksim nikako nije voleo što nije sa drugarima za svoj rođendan, pa je poželeo da tu budu
makar Katea ili Salas. Ili oboje.
 MAKSIMOVA DRUŽINA
MAKSIM (još mu nisam dao prezime, za sada je Klajn) – dečak sa svetlom talasastom kosom
koja mu prekriva čelo, željan druženja i avantura. Ne plaši se mraka ali se plaši situacije kada je
u mračnoj sobi a iza vrata je svetlo koje probija kroz zazore između vrata i štoka.
BODIN ĆIRIĆ – Maksimov najbolji drug kojeg zna još iz vrtića. Visok dečak, igra odbojku. Za
razliku od Maksima, ne toliko srčan, staloženiji. Poznavao je Maksima bolje i od njegovih
roditelja. Čak bi prepoznao i njegov rukopis među 100 različitih. Kada su to jednom spomenuli,
ostali nisu verovali. Dogovoili su se da napišu po jednu istu rečenicu svi iz odeljenja a da on
prepozna Maksimov rukopis. Kada su napisali, Bodin je rekao „Ovo je Maksimov rukopis, samo
je pisao leovom rukom“. Svi su zanemeli jer je to bilo tačno. Toliko ga je dobro poznavao.
ANA TOKIN – Devojka koja je uvek odmerena i sistematična u svemu. Zbog toga je bila jedna
od omiljenih u odeljenju. Ima dugu ravnu kosu do ispod ramena i poneku pegicu na licu.
Delovalo je kao da je uvek po strani ali kad god imaju neku nedoumicu, skoro uvek urade onako
kako je ona predložila.
OTO HOR – Zvani Dirigent. Nadimak nije dobio zbog prezimena već zbog činjenice da nije bio
muzikalan. U horu je svojim glasom odstupao od melodije a voleo je muziku više od svega.
Mali, gojazni dečak, uvek rumen u licu i večito zadihan. Kada god priča, kao da se guši jer šišti
od vazduga koji uvlači posle svake treće izgovorene reči. Nije voleo da se šiša pa je kod frizera
ostajao toliko da ovaj ima vremena samo da napravi krug makazama oko njegove glave. Šiške na
pola čela, kosa crna, ravna, iznad ušiju i vrata i to je to. Samo da mu kosa ne smeta. Nije se znalo
da li je više smotan ili ima manje sreće. Uvek se sve loše zalomi na njemu, nekako.
NEVEN ČAJIĆ – Zvani Little Tea (Litl Ti ili samo TI). Nadimak je bio veoma čudan i zanimljiv
u isto vreme. Svima je pravio zabunu osim ovom društvu. U situaciji kada se dečaci dele u ekipe
kako bi igrali fudbal ili košarku, bio bi, igramo, ti, Ti i ja protiv.... Po karakteru, dečak je bio
nešto kao kombinacija Bodina i Ane. Večito smiren i odmeren, uvek tih. Delovao je
nezainteresovano ali je bio jedan od najboljih đaka. Nije se desilo da ne zna odgovor na bilo koje
pitanje. Nosio je štake prvih mesec dana petog razreda jer je po završetku četvrtog imao
saobraćajnu nesreću.
SOFIJA LAVAL - za razliku od prvih pet članova ove družine, koji su bili u istom odeljenju,
ona je bila godinu dana mlađa. Ona je sestra od tetke Bodinu Ćiriću pa se na prvom velikom
odmoru na početku školske godine našla u tom društvu jer je pozdravila brata i Maksima, kojeg
je takođe poznavala. Mali „zvrk“ ili „čigra“, kako su je opisivali, bila je devojčica koja je
oblačila široke majice, dukseve sa kapuljačom dva broja veće, često sa kačketom na glavi i to
okrenutim naopako. Frizura neobavezna, često neuredna, kosa talasasta sa šiškama do očiju i
kosom do ispod ušiju. Tako neposredna, samoproglasila se članom družine, ostali nisu imali
pravo glasa. Baš takva se svidela Otu koji je se prvi saglasio sa svime što je rekla.
PRVI VELIKI ODMOR
Na početku petog razreda, njih pet su se nekako našli zejedno ispred škole na velikom odmoru.
Tada je prolazila i Sofija i ostala tu kao šesti član. Međutim, gledavši kako razgovaraju
međusobno dok svako jede svoju užinu, Maksim je nešto primetio i rekao: „ Svi imate nešto
zajedničko osim mene, ne pripadam ovde“, i otišao tužan u učionicu. Sutradan je Neven rekao da
zna na šta misli (svi imaju palindromno ili ime ili prezime osim Maksima) ali da je to samo
slučajnost i da ta družina mora imati člana kao što je Maksim. Uostalom jedini je on to i
primetio. Tako je, prvog školskog dana, sasvim slučajno i nastala družina koja je mnogo
nedostajala Maksimu dok je putovao na Goliju.
SLUČAJ VRTIĆ
Družina je bila sjajna u svakom pogledu. I pored toga što su u mnogome bili primer ostalima,
dešavalo se da naprave poneki ispad. Jednom je Sofija primetila otvoren prozor na dečjem vrtiću
i predložila da svi uđu. Prvo je većina bila protiv osim Ota koji je podržavao sve što Sofija kaže.
Na kraju su ušli i šta bi drugo radili u vrtiću nego ono što rade deca. Igrali se igračkama kao da
im je 6 a na 11 godina, vozili se kolicima za razvoz hrane, jeli kram i marmelade prstima, slagali
lego kocke.... Sutradan se odmah pročulo u kraju o razbojnicima koji su upali u vrtić. Ubrzo se
saznalo i ko su ti razbojnici. Kao i uvek, Oto nije imao sreće pa je zaboravio jaknu unutar vrtića
koju je uredno okačio na čiviluk. Tako je družina bila raskrinkana i kažnjena. Oto je toliko bio
smotan i nesrećan da je Maksim pomislio da mu pokloni svoj talin.

GOLIJA
Dan posle dolaska na Goliju, Maksim je odlučio da prošeta šumom. Postojao je jedan veliki
hrast, na proplanku i bregu, star nekoliko stotina godina prečnikom oko jednog i po metra. Hrast
je sa jedne strane imao izdubljeno deblo, kao rupu ili malu pećinu u koju je mogla da stane jedna
ili dve osobe. U jednom trenutku je počela da pada kiša. Maksim je odlučio da se sakriju u toj
rupi dok kiša ne stane. Kiša je i dalje depresivno delovala na njega. Prosto je želeo nije tu. Ili,
kad već jeste, da su i njegovi drugari tu. Ili makar Katea Sari i Stari Salas pa da postane deo
legende. U jednom trenutku je začuo pucketanje ispod nogu. Pucketanje se pretvorilo u
propadanju kroz rupu u jednu veliku pećinu. Pao je na zemlju nepovređen. Začuo se glas:
„ Zdravo, Maksime!“
„ Ko je to?“, upitao je Maksim vidno uplašeno.
„Ja sam dobri šumski duh.“
„Kako znaš moje ime?! I šta hoćeš od mene?“
„Sam si upao u lavirint iz kojeg možeš izaći samo razmišljanjem i snalažljivošću.“
„Kakav lavirint?! Pusti me odavde“, reče i dalje uplašeni Maksim.
„Da bi izašao iz lavirinta“, nastavlja glas, „potrebno je da rešiš zagonetke.“
„Ma, kakve zagonetke, puštaj me kad kažem!“
„Samo pazi, Maksime, na početku lavirinta se nalazi jedna životinja, imaš samo jedan pokušaj da
tačno ogovoriš na svaku zagonetku, ukoliko pogrešiš, ostaćeš večno zaključan u zidovima ispod
hrasta. „
„Koja sad životinja?!“, upita Maksim.
„Ti si pametan dečak, Maksima, otkrićeš sam.“ reče glasi nestade.
Maksim je razmišljao par minuta koja bi životinja mogla da bude na početku LAVirinta i kada se
setio, bio je siguran u svoj odgovor. Nekoliko puta na glas je izgovorio LAV, LAV, LAV. U to
se glas ponovo vrati.
„Bravo! Znao sam da je ovo laka prepreka za tebe. Ali, ovo je tek zagrevanje. Pošto si tako brzo
rešio, daću ti priliku da biraš, da li želiš da odustaneš od ove avanture i pobegneš kao kukavica ili
ipak budeš hrabar po cenu da ostaneš ispod zemlje, zauvek“.
„Hoću da idem sa ovog groznog mesta!“, odgovori.
U tom trenutku se korenje hrasta spusti sve do njega. Počeo je da se penje hvatajući se za
blatnjavo korenje dok se rupa u zemlji brzo smanjivala. Jedva je uspeo da izađe. Otrčao je kući
što je brže mogao.
Celu noć je čuo kukavicu kao da je na drvetu blizu kuće. Ili je to sanjao... ali ta kukavica je
odvzanjala u njegovoj glavi, verovatno što je ispao baš to pre rečima šumskog duha. Sutradan je
morao da ode na isto mesto. Ušao je u pećinicu u drvetu i počeo da skače ali se ništa nije
dešavalo. Pomislio je da je sve bio deo mašte. Dan je bio sunčan. Doći će ponovo kada bude
kiše, možda je to razlog. Kada izašao iz pećinice i krenuo prema kući, na bregu je ugledao jednu
devojčicu bele kose u prljavo beloj haljini sa različitim bojama očiju. Jedno plavo i jedno braon.
Gledali su se neko vreme ćuteći. To je ona! Katea Sari glavom i bradom. Strah je sada bio još
veći nego prethodnog dana. Gledajući u nju počeo je da trči u suprotnom smeru. Odjednom je
udario u nešto i pao. Tada je video sa kim se sudario. Dva identična dečaka su ležala pored
njega. Dva riđa kovrdžava mališana su tada ustala. Jedan je bio viši za pola glave. „Hej, gledaj
kuda trčiš!“ uzvikuše u glas.
Kada je to čuo, počeo je da trči najbrže što je mogao, ne osvrćući se.
Kod kuće je primetio da mu nema talina u džepu i da je to možda razlog svega što mu se dešava.
Svuda ga je tražio ali uzalud. Odučio je da sutra opet ode do hrasta. Možda opet sretne Kateu.
Možda bude uspeo da progovori nešto. Kada je otišao, nije bilo nikoga, u rupu opet nije mogao
da propadne. Seo je tužan na proplanak i razmišljao o tome kako se sve ovo dešava jer mu
nedostaju drugari. U jedom trenutku se začuo ženski glas:
„Mislim da je ovo tvoje.“
Okrenuo se i ugledao Kateru kako drži njegov talin u ispruženoj ruci.
Ispalo ti je juče kada si udario u Aksela i Matea. Sve što vidi, Aksel voli da lizne. Ja sam ga
isprala vodom, ali čisto da znaš.
Tako su se Katea i Maksim upoznali. Upitao ju je za legendu. Potvrdila je da nešto tačno ali ne i
potpuno. Tada mu je ispričala ostatak. Otkrila mu je da postoje još 2 vrste čovekolikih bića.
Jedni su ETERNI a drugi SEMPERI. Stari Salas je etern. Ona i njena braća su semperi sa
mogućnošću da nekada postanu eterni. Po njenoj priči, eterni su bića koja žive u nekom telu koje
raste i razvija se kao svaki čovek. Ali, mogu da pređu u tuđe telo kada se „oslobodi“. Sami mogu
da izaberu telo koje je „slobodno“ na ovom svetu. I tako žive večno. Ukoliko ne odaberu telo
sami, onda kada umru, telo bira njih. Tako da im se više isplati da izaberu sami. Za razliku od
njih, semperi žive u istom dobu. U onom dobu kada postanu semperi i tako sve dok im neko,
eventualno,ne oduzme život. Sami neće umreti. Eterni imaju i druge neke moći koje semperi
nemaju. Mogu da budu nevidljivi, kažu, Katea se nije uverila u to, samo prepričava.
U jednome je eternima lakše. Oni rastu, stare, i odu u drugo telo kada dođe vreme za to. Tako
stiču iskustva i kupe sva znanja ovog sveta. Semperi moraju da se kriju jer su uvek istog rasta i
dobi. Ako to neko sazna, bio bi veoma nezgodno za njih. Zato moraju stalno da se sele i traže
novu okolinu. Manje mogu da steknu životnog iskustva i samim tim teško postaju eterni. Njima
trojma je utkoliko teže jer su postali semperi kao deca.
„A kako ste postali semperi?“, upitao je Maksim.
„Tako što sam svirala usnu harmoniku koju sam dobila na poklon. Blizanci takođe. Razlika je
samo što je Aksel morao odmah da lizne, kao i sve što vidi prvi put, odmah. A Mateo posle nekih
šest meseci. Tako da je Mateo stariji sada šest meseci i viši za pola glave. Posle smo saznali da je
sve zbog harmonike.“
„Kako uspevate da vas ne otkriju, ipak su oni mali?“, znatiželjan je Maksim.
„Upoznali smo jednu ženu koje je, takođe, semper. Vodi nas sa sobom stalno i predstavlja nas
kao svoje nećake. Dosta sam naučila od nje.“
„A zašto bi ti Salas to uradio?“
„Zato što mu je dosadno. Zato što živi nekoliko stotina godina i nagledao se svega. Zato što želi
da umre dostojanstveno kao svi ljudi a ne može. Smučilo mu se da nema prijatelje za ceo život
nego ima za deo života.“
„Ali, ja mislim da bi mnogi voleli da budu kao on.“
„U pravu si. Zato harmoniku dobro skrivam. Mnogo ljudi bi volelo da ima takvu moć. I osećali
bi se neopisivo srećno na početku. Dok ne shvate da je to prokletstvo a ne moć.“
„Znači, ako sam ga čuo a nisam ga video, to je bio Salas.“, glasno je razmišljao Maksim.
„Moguće je. Dođi da ti pokažem šta sam pronašla.“, povede ga devojčica.
Iza brega na kom se nalazio hrast bilo je neko granje, naslonjeno na skoro vertikani deo terena.
Kada su pomerili granje, ukazao se prolaz u zemljanu prostoriju. Na sred prostorije koja je bila
osvetljan samo sunčanim svetlom, koje je uspelo da prodre kroz prolaz, stajala je jedna koverta I
ključ napravljen od starih kostiju. U koverti papir na kome je pisalo: PRED TOBOM JE
ZAGONETKA KOJU MORAŠ DA REŠIŠ KAKO BI PROŠAO U NAREDNU PROSTORIJU.
KLJUČ OTVARA SAMO JEDNA OD TROJA VRATA NA SLEDEĆEM ZIDU. NA SVAKIM
VRATIMA PIŠE PO NEŠTO ALI SAMO NA JEDNIM PIŠE ISTINA. PAZI, IMAŠ SAMO
JEDNU ŠANSU. UKOLIKO KLJUČ UPOTREBIŠ NA POGREŠNIM VRATIMA, KOSTI ĆE
SE POLOMITI I OSTAĆEŠ ZAKLJUČAN.
Nema sumnje, to je Salas, definitivno!
Približili su se zidu sa troje vrata i čitali šta na njima piše.
1. Ovde je prolaz.
2. Ovde nije prolaz.
3. 5+6=11.
Maksim obično nije brzoplet ali je ovde hteo da što pre reši. Uzeo je ključ i stavio u bravu trećih
vrata.
„Ne, stani!!!“, povika Katea ali je bilo kasno.
Čuvši kako se ključ od kosti lomi, shvatio je šta je uradio. Pet i šest daju jedanaest ali niko nije
rekao da je prolaz tamo gde je istina nego da je isitna ispisana na jednim od troja vrata. U
trenutku pucanja ključa, činjenica da je ostao zauvek tu, Maksim se onesvestio.
Sledeće čega se seća kako se budi u svojoj sobi narednog dana, 10. jula, na svoj rođendan.
Nakon doručka i čestitki koje je primio od svih, nije mogao da čeka ni sekund više, požurio je do
proplanka, po ko zna koji put. Katea sa braćom je bila tu. Oni su igrali neku igru pišući brojeve u
svesci. Time ih Katea umiruje kada su nestašni. Rešili su da pobede Salasa. Katea zbog osvete i
onoga što joj je napravio. A Maksim jer je hteo da na svoj rođendan uplovi u pravu avanturu.
Uzeli su svesku i olovku od momaka ako im nešto bude bilo potrebno da zapišu.
Opet su ušli u lavirint i rešavali redom niz zagonetki, nekada bi ih zadavao GLAS a nekada bi
zagonetke bile ispisane na papiru. U pretposlednjoj sobi, Maksim se obratio Salasu rečima:
„Zašto nam ovo radiš, zar ne bi trebalo da si odavno mrtav?“
Salas mu odgovara: „E, Maksime, ne venem ja tako lako. Sada sam ja ti, Maksime nalazim se u
tvojoj glavi i tu ću i ostati. Ja sam ti, Maksime.“
Kada su rešili tu zagonetku, uđoše u postoriju koja je, očigledno bila poslednja. Mračna,
prodirala je sunčeva svetlst kroz zazore vrate i zemlje. Maksim je morao da se izbori sa svojim
strahom i plus da reše zagonetku.
Kada su uspeli, vrata se otvoriše i on izađe napolje. Po sunčanom danu, sačekaše ga svi koje voli.
Roditelji, sestra, baka i deka ali i cela družina iz škole. Svi su tapšali i radovali se uz povike
SREĆAN ROĐENDAN.
„Bravo, sine, uspeo si.“, reče mu tata. „dobro, imao si malu pomoć na početku ali kad nisi mogao
da sačekaš iznenađenje nego si ga sam pronašao.“
„Nisam imao malu nego ogromnu pomoć. I ne samo na početku nego kroz svih osam soba.“
„Kako misliš osam soba?“, upita otac.
„ Pa nego koliko?“
„Duplo manje. Ali izgleda da ti se toliko sviedelo, čim si pod utiskom“, nasmeja se. „nije bilo
lako ovaj bukner za skladištenje hrane za životinje protvoriti u escape room. I još jedna stvar,
odustali smo od lova, to ti je još jedan poklon za rođendan.“
„Četiri sobe???! Ali mi smo rešili osam zagonetki“
„Koji mi?“, upita ga tata.
Maksim se okrenuo u pravcu bunkera želeći da pokaže rukom na Kateu ali nje nije bilo.
„Izgeda da si se mnogo umorio“, poljubi ga tata u kosu. „Sada ćemo kući da se odmoriš, ima i
torta.“
Maksima nije zanimala torta nego kako da reši misteriju o broju soba i gde je nestala Katea. Da li
je moguće da je sve plod njegove mašte? Setio se one sveske u kojoj su pisali Mateo i Aksel.
Stavio je u zadnji džep pantalona i nisu je koristili. Ako je ona i dalje u zadnjem džepu, onda nije
izmislio Kateu i šestogodišnje blizance, nema šanse. Bojažljivo je krenuo rukom da dohvati
svesku. Napipao ju je, tu je. Otvara je i vidi iste one brojeve koje su pisali blizanci. Opet se
osetio srećno. A onda je došao do njega Bodin i rekao:
„Bravo, majstore, uspeo si, i to sam.“ Bacio je podled na svesku i upitao Maksima: Šta si to pisao
levom rukom?!“
Maksim pogleda još jednom brojeve. Tačno, to nije rukopis šestogodišnjaka nego brojevi
ispisani njegovom levom rukom. Sada je bio gotovo siguran da je sve umislio. Kada je otac
spomenuo pomoć koju je imao, mislio je na to da su ga odneli kući kada se onesvestio posle
polonljenog ključa od kositju. Toliko je želeo takav rođendan da ga je i sam izmislio. Nije nikom
smeo da kaže da je bilo i soba u kojima je čuo i glasove a ne samo one u kojima su ga sačekale
koverte. Bio je i srećan i tužan. Srećan jer su svi tu, jer su mu pripredili rođendan iz snova. A
tužan jer nije smeo da podeli ni sa kim šta mu se stvarno desilo.
NOVA GODINA
Prošlo je oko šest meseci i uskoro će Nova godina. Majka mu 31.12. daje pismo adresirano na
njegovo ime. Maksim je iznenađen jer nije siguran ko bi mogao da mu piše. Otvara ga i čita:
„Zdravo, Maksime!
Izvini što sam onog dana onako pobegla a da se ne pozdravimo. Nisu smeli da me vide, nadam
se da me razumeš. Inače postoji mogućnost da je kod tebe lek za ovo čega bolujemo. Možda je
grubo ali ne znam kako da nazovem ovo stanje. Aksel je sustigao Matea po visini. Jedino mi na
pamet pada da je tvoj talin zaslužan za to. Trudila sam se da ništa ne liže od tada. Pošto onog
dana nisam imala poklon tebi za rođendan, šaljem ti u pismu poklon za Novu godinu. Sada su
dve, možda najmoćnije, stvari na svetu kod tebe. Nadam se da sam u pravu i da ćeš svojim
talinom pomoći nama da postanemo ljudi i uživamo u svim čarima ove planete. Do tada, čuvaj
poklon i talin najbolje što možeš. Verujem da je talin ono što Salas traži. Takođe, mislim da ti je
Salas mnogo bliže nego što misliš. Možda ti se i sam otkrio.
Veliki pozdrav, Katea.“
Maksim u čudu zavuče ruku u veliku kovertu i izvuče usnu harmoniku o kojoj je slušao samo u
legendi. Sada je kod njega. Vratio se na poslednje dve rečenice iz pisma i ponovo ih pročitao.
Setio se rečenice koju je Salas izgovorio u poslenjoj sobi gde je on zadavao zagonetke:“ E,
Maksime, NE VENem JA tako lako. Sada sam ja TI, Maksime nalazim se u tvojoj glavi i tu ću i
ostati. Ja sam TI, Maksime.“
Pročitavši to odmah je otrčao do računara i ukucao u pretraživaču NEVEN ČAJIĆ.
Odmah je našao vesti kako je izvesni dečak imao udes i da je u komi. Zatim vesti kako se
probudio iz kome nakon nekoliko meseci. Setio se rečenice koju mu je rekla katea. Bolje da oni
sami izaberu telo koje je „slobodno“. Jadni Neven, preminuo je pre godinu i po dana. A u
njegovom telu je Stari Salas. Ali to niko ne zna.
Novu godinu su dočekali u stanu sa bakom i dekom koji su došli kod njih. Svoj talin je dao dedi
na čuvanji jer veruje da će taj posao najbolje on obaviti. Kakva situacija, kornjača je simbol
dugovečnosti a njen oklop lek za besmrtnost.
Pozvao je drugare za Božić da razmene poklone kod njega u stanu. Sve osim Nevena. Hteo je da
im objasni situaciju u nadi da će mu poverovati.
Sedmog januara, na Božić po julijanskom kalendaru ali i na dan kada je umro Nikola Tesla,
okupili su se svi pozvani zajedno sa Maksimom. Kada je Maksim ispričao priču za Kateu Sari i
za usnu harmoniku, upravo taj zvuk se začuo u sobi. Svi su se okrenuli i ugledali Ota Hora koji
dži u ruci usnu harmoniku i kaže: „Hej, možda mi ovo pomogne da budem muzikalniji.“
Tu se ova priča o Maksimu i njegovoj družini završava sa mogućnošću nastavka.

Vladimir Ljubičić