BIBLIOTEKA LEGENDE IV KOLO

Recenzenti:
MIRKO VUJACIĆ
DUŠAN PEJANOVIĆ
Odgovorni urednik:
RADMILO LALE MANDIĆ
Uređivački odbor:
MILIJAN JEREMIĆ,
RADMILO LALE MANDIĆ,
IVO MATOVIĆ (urednik) i
STANISLAV VUKELIC
Tehnički urednik i korice:
RADE RANCIĆ
Korektor
LEPA RADOJIĆIĆ
Izdavači:
SAVET ZA VASPITANJE I BRIGU 0 DECI
SR SRBIJE, BEOGRAD i
NIP »DECJE NOVINE«,
GORNJI MILANOVAC
Tiraž: 3.000 prim eraka
Štampa:
GP .NIKOLA NIKOLIĆ«
Kragujevac
Štampanje završeno m aja 1976.
 Jovo RADOVANOVIC

BOMBAŠ
SIROGOJNO
ŽIVOTNI PUT NARODNOG HEROJA
SAVE JOVANOVIĆA SIROGOJNA

Gornji Milano vac, 1976.

 Dečak ispod Čigote
Na tridesetak kilometara od Titovog Užica, kada se
uz živopisni Zlatibor krene putem prema Ljubišu, prostire
se planinsko seoce Trnava, na obroncima lepotice Ćigote,
najvišeg zlatiborskog visa. Pored njega je selo Sirogojno,
između dva rata sedište opštine.
U Trnavi se rodio Sava Jovanović Sirogojno, jedan od
najmlađih narodnih heroja Jugoslavije.
Kroz seoce protiče planinska rečica Ponor koja ubrzo
nestaje u Stopića pećini, praveći pri tom divan vodopad.
Za velikih i dugih kiša Ponor se zaguši i prelije Stopića pe­
ćinu, praveći oveće i duboko planinsko jezero koje namah
ulepša Trnavu. Kraj tog jezera se Sava igrao, zagledao se
u njegove vode.
Na ćuviku iznad Ponora meštani su podigli zgradu
osnovne škole i na njenom čeonom zidu, kraj ulaza, ugra­
dili mermemu ploču:
»U ovom malom selu rođen je prvi pionir narodni he­
roj Sava Jovanović Sirogojno, jedan od najmlađih bomba­
ša narodnooslobodilačkog rata koji je pao u proleće 1944.
godine«.
Stara brvnara u kojoj je rođen Sava Sirogojno i danas
postoji. Ona prkosi zubu vremena i čuva uspomenu na 21.
april 1926. kada se u njoj, na ognjištu Borike i Ljubisava
Jovanovića, nosioca Albanske spomenice i ratnog invali­
da, rodilo četvrto po redu dete. Oni su već bili podigli Do-
brosava, Raju i Miljanku, ali su se, iako veoma siromašni,
poradovali novorođenčetu. Kad je došlo vreme krštenju,
Ljubisav je jednog dana rekao:
— Ja sam, ženo, nešto smislio.
— Šta si smislio, kaži?
— Pravićemo veliko krštenje!
5
 U to vreme »veliko krštenje« je za siromaha čoveka,
sem veselja sa brojnim gostima, značio i veliki trošak, pa
Boriku predlog nije oduševio:
— Pobogu čoveče, kakvo veliko krštenje?! Znaš li ko­
liko te košta, a mi smo se jedva izvukli iz zime. Ovo malo
žita i mrsa što nam je ostalo treba ćelo proleće i leto da
nas hrani, a ti oćeš veliko krštenje i gomilu gostiju! Sve
ćemo poarčiti...
— Bogami, ja mislim da će tako biti najbolje. Svadbu
mu, da si mi ti zdrava i živa, neću doživeti jer i sama vidiš
kako me muče ožiljci ratnih rana, pa makar da mu to dam
za života...
Žena kao žena, navikla da sluša i da ne prekrši reč
»muške strane«, slegla je ramenima.
Tako su Ljubisav i Borika, ponosni u svojoj sirotinji,
napravili odista veliko krštenje. Sleglo se mnoštvo naroda,
sve svojte i dobrih komšija, proveselilo se i ugostilo. Mu-
škarčić je dobio dedino ime — Sava. A našle su se i tu ša-
ljivčine i malom Savi uz ime »prišili« i dedin nadimak —
Satara.
Sava je bio zdrav i jak muškarčić. Prohodao je, kažu,
u devetom mesecu. Otac ga je mnogo voleo i mazio, s njim
uvek noću spavao tepajući mu i izgovarajući njegovo ime
kao »Savu«, kako će ga deca, iz nestašluka, nazivati i kas­
nije, u školu u Sirogojnu.
Bez oca je ostao u osamnaestom mesecu života. Pos-
ledice rata su ugrabile dobrog i hrabrog Ljubisava i Sava
će, ostavši bez oca, preživeti detinjstvo teško, u nemaštini
još većoj od one iz vremena kad je domaćin kuće koliko-
toliko mogao ra radi. Majka Borika se mučila, radila je
od jutra do sutra, dirinčila za nadnicu samo da bi deci
makar koru hleba osigurala.
Sava je ižđikao u vedrog dečaka, doraslog za bukvar
i tablicu. Njemu majka, -istina, nije imala za šta da kupi
ni jedno ni drugo, već ih je pozajmljivala od drugih da bi
on nešto naučio. Bilo je prilika da se u kući nije moglo
naći ni parče proje da ponese u školu, a u obući i odeći
je još više oskudevao. Savini vršnjaci su zapamtili da je
katkad i po snegu i suvomrazici bos do škole kasao, što je
bio slučaj i sa još ponekim detetom iz Trnave. Međutim,
te i druge nevolje koje je sobom nosilo siromaštvo Savi
kao da nikad nisu smetale, ili ne bar uticale na njegovo
raspoloženje. Iako više gladan nego sit, njega drugovi ni­
6
kad nisu videli tužna. Naprotiv, bio je neobično živahan
i nestašne prirode, lak na nogama kao veverica, tako da
nije bilo stabla na koje se nije mogao uspuzati.
Među vršnjacima je bio izvrstan igrač omiljenog kli-
sa; umeo je da zavitla klis »nebu pod oblake« tako da mu
u tome nije bilo ravna. Bio je nenadmašan i u igri »kupe«
(igra sa orasima i lešnicima, u kojoj je veština da se sa
određenog rastojanja pogodi »kupa« — četiri oraha slo­
žena u naročit niz). U toj igri je ostavljao praznih džepo­
va svoje vršnjake, pa i starije dečake i mladiće, naročito
sjeseni, kada uzru orasi i lešnici.
Učio je osrednje. Kao i većina vršnjaka, i školu je
shvatao kao vrstu igre. Među osnovcima je bio poznat po
brzini, tako da ga niko nije mogao nadtrčati. Nedeljom i
praznikom obično je odlazio u lov sa stricem Ljubom ko­
ji je imao lovačkog kera i pušku sačmaricu. Sava je i lov
prihvatio kao igru i rado bi stricu pravio društvo, uživa­
jući da trčkara uz kera, čavrlja sa lovcima, po šipražju
traži divljač, pre svih dotrči do ubijenog zeca, lisice ili
neke ptice. Bivalo je, naročito kada bi ulov bio bogatiji,
da i Sava dobije ubijenog zeca ili lisicu, što je u kuću uno­
silo posebnu radost. Bilo kako bilo lov i drugovanje su i
njemu i stricu značili veliko zadovoljstvo, pa stric nikad
bez njega ne bi nedeljom krenuo u lov, a Sava je u te da­
ne ustajao pre svih ukućana.
U školi je bio poznat po šeretlucima, katkad i po sit­
nim dečjim čarkama. Voleo je da za dugih letnjih dana
juri sa decom po širokim zlatiborskim livadama i pašnja­
cima, ali i u vreme škole — u putu od kuće ili ka kući, ka­
da su po senokosima znali napraviti ljudima .i štete. Goto­
vo svakog dana se družio sa Ljubom Đokovićem iz Trna-
ve, s njim je i u klupi sedeo, delio dečačke radosti i tugo­
vanja.
Sava i Ljuba su zajedno i odlazili u školu i vraćali se
iz nje kući. Usput su se često peli na drveće, birajući obi­
čno najviše bukve. Savu su svi priznavali za najslobodni­
jeg, jer se uvek peo iznad svih. A kada bi se ispeo na vrh
najviše bukve stisnuo bi pesnicu i vrisnuo što je mogao ja­
če. Onda bi se oborio na ptičja gnezda.
U Ljutištima, nedaleko od škole, đaci bi se obično
okupili u gomilu, podelili se u »tabore« i zametnuli kav­
gu koja se ne bi baš uvek bezazleno završila. Sava bi ta­

7
mo pravio i nekakve čegrtaljke, držeći ih u ruci on bi
jurio u krug, a vetar bi ih okretao, tako da su čegrtale po­
put mitraljeza.

Čobanče kod prote Smiljanića

Ćim je Sava završio školu morao je i sam, i ako naj­
mlađi, da nešto privređuje, jer majka Borika, ma koliko
naporno .radila, nikako nije mogla da sama prehrani čet­
voro dece. Jednoga dana ona se zaputila u Ravni, kod pro­
te Milana Smiljanića, vodeći sa sobom i Savu. Kad je stig­
la najpre se javila protinoj majci Kati i poverila joj se ka­
ko želi da zamoli protu da primi njenog Savu da pomog­
ne ukućanima u čuvanju stoke. Dobra majka Kata odvela
je Boriku proti, a ova mu je ispričala s kakvim se nevo­
ljama nosi i s kakvom je molbom došla k njemu. Prota,
poznat u ćelom kraju kao duševan i narodni čovek, odmah
je pristao, ali je poželeo da ponešto i Savu upita. Bistri i
otresiti dečak je pred protom stajao staloženo.
— Kako se zoveš, momčiću? — upitao ga prota.
— Sava Jovanović, a neki me zovu i Sava Satara —
odgovori dečak, gledajući popu pravo u oči.
— A, znaš li kako ti se zvao deda?
— Ih, kako da ne bih znao: Sava Satara!
Prota se osmehnu, a onda će, ozbiljno:
— A bi li ti, momče, mogao da nam pomogneš u ču­
vanju stoke?
— Pa zato me lila (tako je zvao majku) i dovela tebi.
— Dobro, ali znaš li ti da ja i moja kuća imamo i
su vat čak pod Čigotom, pa bi preko leta morao i gore da
ideš.
— Ako. Ja to i volim ...
Tako je dečak Sava postao čobanče kod prote Smilja­
nića. Odvajanje od majke mu nije naročito teško padalo
i zbog toga što je ona dolazila svakih sedam dana i dono­
sila mu preobuku. Katkad bi samo upitala sluša li Sava
ukućane i kad bi čula da na njega nema nikakvih žalbi,
bila je srećna i zadovoljna, znajući inače da on u protinoj
kući bolje živi nego što bi kod nje u Trnavi.

8
 Smiljanića kuća u Ravnima bila je puna čeljadi. U
njoj se za ondašnje prilike dobro živelo, otuda ni Savi ni­
je bilo ni mučno ni teško. Omalen, hitar, živahan, nikad
natmuren — Sava je slušao sve što mu se reklo, pa su ga
ubrzo zavoleli i prota i sva njegova čeljad. Išao je Sava za
stokom; najviše je čuvao ovce, samo katkad krave, a re­
dovno nadgledao konje. Činio je to nekad sam, a nekad i
sa još ponekim iz kuće. Voleo je da ode u planinu, na
Smiljanića suvat — planinski pašnjak gde preko leta bo­
ravi stoka na ispaši i gde se živi u miru i tišini. Nalazio je
i tamo svoje društvo i ponešto od onog čime bi se redov­
no zanimao.
Smiljanića kuća je i u političkom smislu bila napred­
na. Protina braća, profesor Milutin i građanski oficir Mo­
mčilo, kao i sin mu Manojlo, student tehnike, bili su od­
gojeni na naprednim tradicijama. U kući se mnogo i re­
dovno čitalo, a bila je »puna knjiga«. Sava je često slušao
o čemu to čeljad govore, šta pričaju ukućani i gosti, na­
ročito kad nije bilo reči o običnim seoskim radovima i o
stoci. Privlačile su ga narodne junačke pesme. Slušao je i
kad drugi čitaju, a katkad bi uzimao knjigu i za ovcama
je nosio po brdima i tamo naglas čitao — bilo za samog
sebe, bilo za koga drugog iz društva koje bi se začas oko
njega skupilo. Ponešto o svemu tome iz tih knjiga i u školi
je naučio, a više kad su drugovi čitali, pogotovu kada su
u pitanju narodne pesme koje su zaokupljale njegovu
maštu.
Leti, za vreme školskih raspusta i odmora, za vreme
vrućina, u Ravni, u kuću Smiljanića, dolazili su mnogi
mladi ljudi, brojni drugovi sinova i prijatelji porodice, s
početka Savi sve nepoznati svet. Kad bi imao vremena .i
on se muvao oko njih, bilo da ima i tu kakvog posla ili ne.
Najviše je voleo da prisluškuje o čemu govore, šta ih to
ponekad toliko zasmejava, ili ih koji put uozbilji. Dolazi­
li su u Smiljanića kuću i mladići iz Užica, među kojima
Slobodan i Sreten Penezić, Filip Marjanović, Žika Avra-
mović i Novak Živković. Razgovarali bi sa Manoilom ili
drugima, ostajući i po više dana. Sava je imao običaj da
im se privuče iza leđa, tu se ućuti i pažljivo sluša. Proti-
noj majci Kati to se činilo neuljudnim, jer je rezonovala
da dete nema šta da traži među zrelim i odraslim ljudima,
još manje srne .da prisluškuje njihove razgovore, pa bi ga
prekorila:
9
 — Šta ćeš ti, Savo, sa ljudima? Šta slušaš to što oni
razgovaraju, nije to za teb e...
Sava bi se začas izmakao, ali čim bi baba Kata za­
makla u kuću i nastavila da tumara po njoj, on bi se opet
privukao među odraslo muško društvo. I onda ga više ni-
ko nije ni opominjao.
Smiljanića gosti često bi iz Ravni odlazili na suvat,
pod Čigotom, odnosno pod njenim visom Konjoderom. U
prote je uvek bilo po dva-tri konja, koje bi gosti na putu
do suvata pojahali, a ako je putnika bilo više, ponekog
konja bi i pozajmili od komšija. Tako bi svi putnici poja­
hali i u veseloj koloni se uputili pod Cigo tu. Sa njima bi,
kad god bi se našao u Ravnima, krenuo i Sava, ali, za raz­
liku od gostiju, on bi putovao peške.
Kad bi se ta šarena kolona zaputila iz sela, Sava bi
trčkarao oko nje. Znao je svaku prečicu, naročito one na
usponima koje su bile teške i naporne za konje sa jaha­
čima. Začas bi se izgubio, prečicom skratio velike zavoje,
izbijao sam na put i tu sačekivao jahače. On je i od toga
redovno pravio neku svoju igru. Samo bi negde iskraj pu­
ta izvirila njegova glava, sakrivena iza nekog drveta, odak­
le bi iznenadno skočio pred jahače. Njegov osmeh i pis-
kavi glas uneli bi vedrinu među putnike. A tako je, obično,
bivalo i gore, u planini.
Sava je, idući za stokom, voleo da se vere po planin­
skim vrhovima, da se uspinje uz gole Čigotine visove. I
da sa njih dugo i znatiželjno gleda nekud u daljinu, na
sve strane. Kao da je želeo da otkrije šta se to skriva ta­
mo daleko, iza krajnjih brda. U njegovim mislima kao
da se javljala želja da poleti sa visova zlatiborskih, da
upozna ono nepoznato što se skriva iza horizonta.
Protinu stoku je čuvao gotovo tri godine. Majku je
za to vreme viđao svake sedmice, kad ga obilazila i raspi­
tivala se da li mu je teško u tuđoj kući, ima li šta da jede...
Prota, nadaleko poznat kao dobar domaćin, nastojao
je da svako u kući što više privređuje, da se sačuva sve
što je mogućno. Tako bi koji put i Savi, kada bi krenuo
za ovcama, naredio da preko dana kupi đubre i .trpa ga
u torbu koju bi za to dobio. Savi se to nije sviđalo, ali bi
iz poštovanja prema proti uzeo torbu, svratio odjutra po­
red đubrišta i tamo je napunio, pa je tako punu usput

10
negde sakrio. Uveče, kada hi vraćao ovce ka kolibi, uzeo
bi sakrivenu torbu i predavao je punu đubreta, govoreći
kako ga odista prikupio za ovcama.
Ponekad je trebalo da na konjiću pretera sa suvati u
Ravni po dva bremena sena. Za tu priliku bi se na suvati
obično neko našao da veže seno u »bremena« i natovari
ih na zasamarenog konja. Tako bi Sava krenuo u Ravni,
na putovanje koje se odvijalo polako i za njega dosadno.
Jednom mu je to praćenje natovarena četvoronošca doja­
dilo, pa se popeo na konja, lepo se namestio između dva
bremena sena i ubrzo zaspao. Kad je konj prispeo u Rav­
ni, pred Smiljanića kuću, ukućani su se čudom čudili ot­
kud konj odjednom sam, pitajući se:
— A gde li je samo Sava ostao?
Dok su domaća čeljad rastovarivala konja i skidala
»bremena« sena, Sava se, pospan »kao klada«, skotrljao
sa samara i tresnuo o zemlju. Tako se dogodilo, i to ne
jednom, da umesto Sava dovede konja iz planine u Ravni,
sa tovarom sena — konj je nosio i seno i zaspalog Savu.

Pekarski šegrt u Užicu

Kod Smiljanića mu je bilo i dobro i lepo. Pre svega,
on se ni u jednom trenutku nije osećao kao sluga. Napro­
tiv, on je uvek osećao ljubav i prote i njegovih ukućana,
smatrao se maltene članom brojne porodice. Time je bio
zadovoljan. Ipak, nešto se u tom dečaku lomilo. Neka že­
lja i čežnja da upozna nepoznati svet tinjale su u njemu,
a da to drugi nisu primećivali. Da se s njim nešto »dogo­
dilo« shvatili su jednog jutra kada se nije pojavio za sto­
kom. Nestao je, otišao »u svet«, kako je nekome rekao.
Jednostavno je poručio da ga ne zovu da se vrati, da nije
nezadovoljan, da nije ljut ni na koga, nego da hoće da ide
dalje, da vidi kako se drugde živi...
Iz njegove Tmave, iz protine Ravni, iz Sirogojna i
drugih sela seljaci su pazarnim danom silazili u Užice,
obično goneći stoku. Sava je želeo da i sam vidi Užice, tu
veliku varoš o kojoj je slušao svakojake priče, zamišljao
je, sanjao, priželjkivao. Tako se jedne subote otisnuo iz
protina doma, pomogao seljacima da doteraju stoku na
pijacu i sam se, dve godine pred aprilski rat 1941, obreo

11
u Užicu, na njegovim ulicama. To je za njega bio novi,
veliki, šareni, omamljujući svet: duge ulice, bogate pro-
davnice, zadimljene kafane, vesele noćne svetiljke, tajno­
vite fabrike, mnogo naroda koji se tiska, traži, nudi. Pra­
vo šarenilo sveta, svakako drukčijeg od onog sa zavičajnih
zlatiborskih strana. I još subotom, kad je pazarni dan u
Užicu, kada se slegnu stotine ljudi sa konjićima i volov­
skim zapregama, pa sve to zakrči uličice. Sava se spočetka
subotom osećao kao kada se čovek malog iskustva nađe
negde u nepoznatom svetu, pa ne zna ni kud da se pre
okrene i čega da se nagleda. Ipak, sve su to bili njegovi
dragi zemljaci, svi su se nekud muvali, nešto tražili, pre­
prodavali. ..
Prvih dana njegova boravka u gradu na Đetinji zapa­
zio ga je kafedžija Lazar Stanić koji je uz kafanu imao i
pekaru, pa ga uzeo da kod njega šegrtuje i uči pekarski
zanat. Poslušan i tih, navikao da radi i podnosi teškoće,
Sava je radio sve što se od njega tražilo, a tražilo se mno­
go. U početku je neprekidno, u dve kofe, donosio vodu sa
pumpe iz dvorišta. A te vode trebalo je na stotine litara,
te za kafanu, te za pekaru, pa nošenje vode nikad kraja.
Kante velike i teške, pa su teglile neočvrsle ruke. Radni
dan mu je počinjao pre svanuća i trajao do kasno uveče.
Kako za njega nije bilo kreveta, u početku je noćivao na
pekarskoj peći. Tu mu je bilo tvrdo i neudobno, ali bar
toplo, jer se peć ložila rano da bi se hleb ispekao pre sva­
nuća. Ali, san su mu prekidali pekari koji su vrlo rano,
već negde iza ponoći, dolazili da lože peći i mese hleb, baš
u vreme kada se premorenom Savi najslađe spavalo. I čas
bi zaspao, čas se opet, od vike m ajstora i šegrta, budio.
To se ponavljalo iz noći u noć i Sava se nikad nije mogao
naspavati, pa je vrlo često ustajao mamuran, jer je tre­
balo vući kante vode, ubacivati drva, prati.pod kafane.
U slobodno vreme, subotom ili nedeljom, kad nije
morao raditi po ceo dan, Sava je odlazio na železničku sta­
nicu. Sačekivao je vozove, zavideo putnicima, zamišljao
sebe kako putuje u neki lepši, bolji svet i, iz nužde, nudio
se da za najmanju paru ponekom putniku odnese kofer
do kuće. A odlazio je i na pijacu i otud starijim i imuć­
nijim domaćicama teglio korpe sa namirnicama. I tako:
uvek je ponešto teglio, vukao.

12
Sava Jovanović Sirogojno

13
 Dani i meseci su prolazili u napornom radu. U no­
vom svetu, u drugoj sredini od koje je na svom Zlatiboru
mnogo očekivao, Sava je na sopstvenoj koži osećao te­
žinu šegrtovanja, hirove gazda i gazdarica koji su tražili
samo da se rinta, vuče, nosi; da se rano ustaje, malo
spava, retko jede, da se ne gunđa, ne pogovara, jer su se
za to šamarčine dobij a le ...
Gazde je menjao, bez posla i konaka ostajao.
Za odelo i obuću nije imao novaca, pa bi od užičkih
gazdarica, za učinjenu uslugu, dobijao iznošeni kaput ili
poderane cipele. Iz tih, za Savu najmučnijih dana ovako
ga je zapamtio Ostoja Kovačević (kasnije njegov koman­
dir čete u Drugoj proleterskoj brigadi):
— Kad sam izjutra prelazio preko mosta na Đetinji
više puta sam video neobičnu sliku. Tamo je liferant me­
sa Milutin Kukoljac imao štale za stoku. U tim ranim
jutarnjim časovima, sa tavana štale izleteli su dečaci —
poput pacova. Među njima i Sava Sirogojno. Kaput mu
predug, pantalone isto tako, a bos — pravo u sneg. I
samo nekud šmugne iza ćoška...

Čistač cipela na pijaci

Teško živeći na užičkim pločnicima, Sava je dočekao
april 1941. godine. Ratno proleće Užice je doživelo usprav­
no, krvavije nego mnogi gradovi u zemlji. I u tom ratu,
poznatom po izdajstvu generala i brzom raspadu vojske,
Užice se branilo hrabro i s dostojanstvom. Nemci nisu lako
ušli u ovaj slobodarski grad, a kad im je to i uspelo, na
ulicama su zatekli više od sto poginulih vojnika i građana,
mnogo porušenih zgrada...
Okupacija je Savi zagorčila ionako gorak život u Uži-
cu. Njegove bivše gazde više nisu mesile i pekle hleb.
Nemci su držali sve, pa i brašno. Pekare su prestale da
rade. I za Savu više nije bilo posla. A kad nije bilo po­
sla on više nije mogao ni da spava na toploj pekarskoj
peći. Morao je — na ulicu. Sad je bio bez igde ičega. Spa­
vao je gde je stigao. Nekad i na železničkoj stanici, obično
u praznim vagonima. A kad bi ga tamo otkrili, tražio je
drugo skrovište: štale, šupe uz kafane, senjake.

14
 Više nije bilo posla ni za nosače na železničkoj sta­
nici. Malo ko je putovao, a i kad je to činio nije sobom
nosio pune i teške kofere. I ljudi su sada inače sve svoje
sami nosili, zazirući od svega i svakoga, štedeći svaku
paru. Tako Sava nije mogao doći na red da nosi kofere.
Ni domaćice više nisu nosile korpe sa pijace. Na pijaci
je bilo manje robe, ratno vreme donosilo je oskudicu, pa­
re su bile na izrrtaku, pa su i korpe domaćica bile lakše
i malo je kojoj trebalo da plati nosača. Tako je bilo dana
da Sava nije ništa zarađivao. A od nečega je trebalo ži­
ve ti.
U traženju bilo kakvog posla Sava se jednog dana
uortačio sa Neđom Kovačevićem i njih dvojica su otvo­
rili »radnju« čistača cipela na užičkoj pijaci. Istina za
ljubav ta »radnja« je bila opremljena da oskudnije ne
može biti: oveće sanduče sa naslonom za nogu mušterije,
dve-tri četke, kutija imalina, dve stoličice na kojima su
sedeli Sava i Neđa i nudili prolaznike da im očetkaju
obuću.
Čišćenje cipela bilo je dosadan posaao. Uz to, muš­
terija je bilo malo, pogotovo onih koji bi dobro platili,
jer se ovde išlo na čišćenje pa »koliko ko da«, zbog čega
je zarada bila mala. Među mušterijama ponekad su bili
i Nemci, vojnici i oficiri. Sava je, kao i ostali dečaci i
mladići, prema njima bio odbojan; plašio se njihovih
potkovanih čizama sa kratkim sarama, njihovih pušaka,
pištolja, mašinki. Oni su u njegov grad doneli ubistva,
paljevine, ruševine. I dok bi se sa ostalim mušterijama
obično šalio dok bi im čistio cipele, Nemce je dočekivao
namršten, glancao im obuću ali u sebi želeo da im to bude
zadnje doterivanje, ili bar da se što pre izgube.
Dani su prolazili, leto je osvajalo, a u gradu se sve
češće i otvorenije govorilo o borbi protiv Nemaca. Noću
bi se katkad čule puške, odjeci eksplozija. Nemačke ko­
lone bi često odlazile iz grada, najčešće rano zorom, a
vraćale se uveče.
Jednoga dana na užičkoj pijaci Nemci su obesili čet­
voricu ljudi, narodnih boraca. Sava je tada prvi put čuo
za reć partizan, što mu je bilo zvučno, lepo. Od tada za
njega i Neđu i za njihovu »radnju« više nije bilo mesta
na pijaci. Kako bi i mogli da tu sede i zbijaju šale sa
poznatim prolaznicima, da zarađuju novac — kada su
pred njihovim očima, nedaleko od »radnje«, visili ljudi,
njihovi zemljaci, partizani.
15
 Sklonili su se sa pijace. Samo da budu što dalje od
vešala. Radili su kao i ranije, tek toliko da se preživi, a
za stan i konak im se ni dalje nije znalo. Spavali bi gde
stignu, gde se obnoć zavuku — po podrumima, na tava­
nima, štalama. Tako su doživeli dane kad su Nemci, pri-
tešnjeni partizanskim udarcima na samim prilazima gra­
du, doveli grupu četnika i predali joj grad, a onda po to­
varili sve svoje na kamione i zaprežna 'kola i preko Sa-
rića osoja i Trešnjice zamakli put Požege, napustivši Uži-
ce. Potom su u grad ušli narodni borci — partizani.
Odjednom je nastalo veselje u narodu. Na pijaci, ta­
mo gde su Nemci obesili četvoricu, postrojavale su se
čete, miting je održan, bilo je govora, odjekivali su po­
vici oduševljenja, prolamali se aplauzi, pesma. Sve su to
Sava i Neđa slušali gledali, ali su malo šta od svega ra-
zumeli. Znali su samo jedno: da su Nemci odmaglili i
tome su se radovali, jer sada makar od njih neće stra­
hovati.
U prvim danima slobode ni oni nisu umeli da se sna­
đu, znali su da moraju nešto da rade. I šta bi drugo već
da se late starog posla — da čiste cipele. Opet su priku­
pili svoj alat i inventar i sada svoju »radnju« postavili
ispred hotela »Zlatibor« koji više i nije radio, jer su na­
redbom komandanta Užičkog partizanskog odreda sve
kafane prestale da rade i strogo je zabranjeno točenje
alkoholnih pića. A njima dvojici se trotoar ispred »Zla-
tibora« činio baš zgodnim, tu je bio veći prostor, tuda je
silan svet prolazio. Ali posao nije išao. Malo je kome bilo
do čišćenja cipela kod čistača. Sad se sve živo u Užicu
komešalo, sve se naoružavalo, za važne poslove spremalo.
Samo se govorilo o borbi protiv Nemaca, o odbrani slo­
bodne teritorije. Baš o tome i gotovo ni o čemu drugom.
U kasarni (»u krugu«) iznad pijace kuvala se hrana za si­
rotinju i izbeglice. Tamo je redovno dolazio i Sava. I bi­
lo mu je dobro.
Jednoga dana, posle oslobođenja Užica, onaj Savin
najbolji školski drug iz Trnave, Ljuba Đoković, sišao je
u varoš. Doterao koji kilogram sira da proda, pa kad je
završio posao privezao je magare za ogradu na pijaci i
otišao da malo prođe kroz grad i vidi »šta se radi«, kako
to zlatiborski seljaci obično kažu. Pred »Zlatiborom« je
natrapao na Savu. Sedeo je na hoklici, iza sandučeta za
čišćenje cipela.

16
 — Sava, brate moj, šta radiš ovde? Otkad te nema u
našoj Trnavi?
— Eto, Ljubo, čistim cipele.
— A gde konačiš? Imaš li šta da jedeš?
— Noćim gde stignem, još je toplo. Može i na šta­
lama kafedžija. Sad oni ne rade. A za jelo — sad nema
brige. Ima kazan koji kuva hranu »u krugu«, za sirotinju.
Ima i belog pasulja koliko hoćeš. Možeš i ti sa mnom da
ideš na ručak...
Otišli su zajedno. Dobio je i Ljuba ručak. Dobro su
se najeli i slatko ispričali.
— Ostani i ti ovde, Ljubo — reče mu Sava na povrat­
ku sa ručka.
— Ne mogu. Imam jedno magare ovde. Moram ga
vratiti kući i javiti se svojima, pa da vidim. A šta bih i
radio ovde?
— More, batali. Drugari smo stari, dođi ovde, pa
da i mi idemo u partizane. Zajedno.
— Ne znam, Savo. Ali videću. Možda ću i doći...
Rastali su tako školski drugovi iz Sirogojna, pošto
su se najeli belog pasulja, ali Ljuba se nije vratio u
Užice.

Početak drugovanja s Boškom Buhom

Nastala je druga polovina oktobra. Već se naveliko
počelo upisivati u spiskove i odlaziti u partizane. Sve do­
brovoljno. Prolazili su mnogi mladići pored Save, čistača
cipela. Neko bi ga zadirkivao, neko se potsmehivao tome
što on to radi, a neko onima što sada čiste cipele. Jednog
jutra su Sava i Neđa kao obično sedeli na hoklicama is­
pred »Zlatibora« i čekali mušterije. Sunce je već bilo od­
skočilo iznad Dovarja kada je pored njihove »radnje«
naišao Vitomir Ćvorović Čvoro, partijski radnik i jedan
od organizatora ustanka u užičkom kraju. Zastao je, za­
gledao se u dečake, dobro ih odmerio, a onda ih, više u
šali, upitao:
— Momci, biste li vi u partizane?
Sirogojno i Neđo su se zgledali. Najpre su se začu­
dili i tom pitanju i mogućnosti da budu partizani, a onda
2 Bombaš Sirogojno 17
su obojica ustali. Sirogojno je odbacio četku, a onda iz
sve snage šutnuo sanduče ispred sebe. I Neđa je bacio
četku, pa su uglas rekli:
— Idemo! šta ćemo ovde!
»Zakačili« su se uz Čvora i s njim zamakli u regrut-
ni centar. Čvoro je dečake predao Milisavu Topaloviću
Lilu, da ih pripremi za jedinicu. Tamo se šišalo, kupalo,
oblačilo, obuvalo. Baš kao u pravom regrutnom centru.
— Posle sat vremena naišao sam pored regrutskog
centra — seća se Čvoro. — Svratih da vidim šta je sa
dečacima — čistačima cipela ispred »Zlatibora«. Kako se
pomolih upade mi u oči dečak pred ogledalom. Bio je to
Sava Sirogojno. Ošišan do glave, obučen, na nogama voj­
ničke cokule, opasač, a u ruci mu ceo vojnički hleb. De­
čak se zagleda u ogledalu pa čas namešta kapu, čas pogle­
da u hleb i smeška se. Kao da sam sebi ne veruje da li
je to on! Sad je odeven, nije više u ritama; obuven je,
ceo hleb drži u rukama. Neće više biti gladan... Želeli
smo da Sirogojno bude kurir u štabu, ali on nije hteo
nikako. »Hoću ja tamo, među one mladiće sa puškama«,
govorio je. »Šta ću ja sa komandantom. Dajte mi pušku
kao i ostalim a...«
U jedinicama Užičkog bataljona krajem oktobra 1941,
prvi put su se srela od tada dvojica nerazdvojnih ratnih
drugova, obojica dečaci, gotovo deca, kasnije legendarni
bombaši proleteri — Sava Jovanović Sirogojno i Boško
Buha. Boško je bio slavonsko seljače, izbeglica koji je sa
ocem, bežeći ispred ustaša, izbegao u Srbiju. Najpre je
stupio u Mačvanski odred, ali je ubrzo morao u Užice,
na lečnje u partizanskoj bolnici, i sada je bio na oporav­
ku. Sava, koga su već svi zvali Sirogojno, ovde je, pak,
više služio za obavljanje pomoćnih poslova; u borbe nije
išao, jer su ga čuvali zato što je bio odveć mlad. Sada
su se i Buha i Sirogojno zbližili, postali prisni drugovi,
za početak zbog toga što su bili nekako i istih godina.
Jednog dana Buha i Sirogojno su pomagali oko uto-
varivanja pušaka i municije pred fabrikom oružja. Kami­
on je trebalo da preveze tovar do partizanskih položaja
na Bukovima, prema Valjevu. Pošto su se obojica poka­
zali kao veoma vredn-i, stariji drugovi su ih uputili ka­
mionom, ali bez oružja jer ga ni do tada nisu imali, već
da budu od pomoći pri istovarivanju sanduka. Dečaci su
pristali i na to, željni da se makar tako dokopaju oružja.

18
 Kad su stigli do položaja i sa drugima istovarili oružje,
saznalo se za otvorene borbe sa četnicima. Komandant
partizanske jedinice koja je branila Lastru, Žikica Jova-
nović Španac, zadržao je dečake u svojoj jedinici, veru-
jući u ono što su mu kazali: da su svoje puške ostavili
u Užicu, ali sad nema razloga da se za njih vraćaju, oteće
ih već od četnika. Komandant ih je ostavio, ali im puške
nije dao.
Uskoro su četnici napali partizanske položaje oko
Lastre, posednute radi sprečavanja prodora Nemaca od
Valjeva. Puškaranje je trajalo nekoliko časova. Buha i
Sirogojno su pažljivo, iza jednog zaklona, pratili razvoj
borbe, stalno se vrpoljeći, tužni što u toj borbi i sami
ništa ne mogu da učine.
Predveče je borba prestala. Četnici su se povukli u
obližnje šumarke i na kose. Partizani su, pak, namera-
vali da ih odatle zbace. Komandant je tražio dvojicu do­
brovoljaca da se privuku i osmotre gde se nalaze četnič­
ki položaji. Javili su se d Buha i Sirogojno. Njih je ko­
mandant izabrao iz oveće grupe dobrovoljaca, zato što su
mali rastom, pa će se lakše neprimetno privući četnič­
kim položajima. Zamenili su vojničke uniforme civilnim
odelima i skinuli opasače. Dečaci su se obradovali pove-
renju, a pogotovu komandantovom obećanju da će im,
ako dobro izvrše zadatak, dati oružje.
Sirogojno i Buha su krenuli ka četničkim položaji­
ma. Odmah se u njima rodila misao da se pred četničkim
položajima ponašaju kao prava pravcata deca. I kad su
se udaljili počeli su poskakivati, bacati kape uvis, pa čak
zastajati i igrati — »krajcarice«. U toj igri nisu ni pri-
metili da su im se prikrala dvojica četnika. I kad su
bradonje povikale na njih i upitale ih šta oni tu rade, ovi
su, kao iznenađeno, odgovorili da se igraju, a Buha je
tome dodao da mu je mršavko pored njega uzeo već tri
banke.
— Prekidajte igru i brzo se gubite kući, balavci! —
podviknuo je bradonja.
Treba i ovce da vratimo. Ono su nam kuće, eno ih
onamo...
— More, brišite odavde, manguparijo! Zar niste čuli
koliko se ovde danas pucalo?!
2* 19
 Dečaci su se uozbiljili i okrenuli nazad, prema ku­
ćama na koje su pokazivali, dok su, u isto vreme, krado-
mice gledali prema četničkim položajima, odmeravali ko­
liko je odstojanje do njihovog mitraljeza postavljenog
ispod ovelikog oraha. Videli su gde leže i kuda se vrzma­
ju drugi četnici, koji se više gotovo nisu krili. Buha i
Sirogojno su polako i igrajući se, zamakli prema parti­
zanskim položajima.
Komandant Španac je bio zadovoljan onime što je
saznao od dečaka, kao i njihovim postupkom sa četnič­
kom patrolom. Po njegovom naređenju, te večri su dobili
puške i napunili fišeklije municijom. Jedinica je krenula
u napad na četnike dok su se oni odmarali i veselili oko
vatre.
Opet su Buha i Sirogojno, sada noću, bili izviđači,
ovog puta naoružani puškama. Odmicali su pred jedini­
com u tihoj jesenjoj noći i stroj doveli pravo pred ras­
pojasane četnike. Partizani su se pod zaštitom noći pri­
vukli četnicima, iznenadno otvorili žestoku vatru i ubrzo
borbu priveli kraju. Četnici su, i pored pokušaja da se
srede d daju otpor, potpuno razbijeni.
Događaji oko Užica i ostalih centara oslobođene te­
ritorije odvijali su se dramatično i veoma brzo. Nemačka
ofanziva postajala je sve opasnija, a njoj su na ruku išli
četnici svojim sve otvorenijim napadima.
Situacija je bila teška: Nemci su navaljivali od Va-
ljeva prema Užicu i uz Drinu, zatim od Kraljeva prema
Čačku, odnosno od Kragujevca prema Gornjem Milano v-
cu, čerupajući partizansku slobodnu teritoriju, zvanu
Užička republika. Većina partizanskih jedinica se sa ma­
nje ili više upornosti borila dok je pokoja i odstupala
pred nadmoćnim okupatorom.
Buha i Sirogojno su se ubrzo vratili u Užice, gde su
našli svoju jedinicu. Povlačili su se pod neprekidnim
borbama. Bilo je jasno da će Nemci slobodnu teritoriju
opet okupirati. Međutim, među borcima se uveliko govo­
rilo o tome da treba odstupati prema Sandžaku. Moral
pretežnog broja boraca Sirogojnove čete bio je na visini,
mada je bilo i onih koji bi ispoljiii i malodušnost kad
vide kako izbeglice iz Užica beže na sve strane, sav svoj
imetak nose u nekoliko zavežljaja. Poneki borac bi i ne­
stao, zaostao iz stroja ili se, jednostavno, izgubio. Siro-
20
 gojno je išao sa svojom jedinicom, odlučan da i ne po­
mišlja ninašta drugo sem na borbu i na pravičnu deobu
zajedničkih nevolja sa svim drugovima iz čete.
S velikim naporom, praćen stalnim bombardova-
njem, mrazom i drugim nevoljama koje su svi koji su
odstupali muški podnosili, Sirogojno je jedinicom izbio
na Uvac. Pregazivši reku došli su u selo Radoinju. Tamo
je bila partizanska slobodna teritorija, a nedaleko od
Nove Varoši i Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije. Sta­
lo se tu, tako da je bilo manje neizvesnosti oko toga što
će biti i dokle će se odstupati, ali Sirogojno nije imao
kuda. On se, lak na nogama d izdržljiv, nikakvih snegova
i reka nije bojao, ali se bojao govorkanja koje se čulo
da će se, zbog velikog snega i jakih mrazeva, otpuštati
borci, naročito oni mlađi i nejači, u koje je spadao Si­
rogojno. Te priče su se ubrzo pokazale tačnim. Odista,
predstojala je jaka i veoma hladna zima, sa velikim mra-
zevima, a novi marševi i okršaji su bili neminovnost. U
štabu se znalo da treba ići i dalje u brda, kroz smetove,
istočnom Bosnom, što dečaci, prema proceni štaba, neće
moći i izdržati.
Kada su grupi dečaka saopštili odluku — da će ih
vratiti u Srbiju samo zato što su mali i nejaki, što ne
mogu izdržati hladnu zimu i velike teškoće — svi su se
sneveselili. Istina, očekivali su nešto nepovoljno za se,
ali ne toliko, ili bar u to nisu hteli da veruju. Mnogi su
oštro negodovali, ozbiljno se ljutili, među kakvima je bio
i Sirogojno. On se, kao i mnogi drugi, bio navikao na ne­
volje, mraz, neurednu ishranu. Govorio je da mu ni do­
tad nikad nije bilo toplo, da mu je uvek mnogošta falilo
pa ga, ipak, evo živa i zdrava, još pod oružjem.
Štab nije popuštao, pa je Ješa Popović određen da
grupu dečaka sprovede preko Uvca i uputi ih kuda da se
vraćaju u Užice i okolna sela. On ih je okupio i ubeđivao
da u svojim mestima treba da provedu zimu, pa da se
posle opet vrate u partizane. Međutim, dečaci, jednostav­
no, nisu hteli preko Uvca, nazad u Srbiju. Hteli su da
idu ukorak sa starijim drugovima, da se bore.
Jedne večeri su dečaci zanoćili u brvnari nedaleko
od Uvca. Unutra su zatekli nekoliko pušaka sa dosta mu­
nicije. Za stražare i spoljno obezbeđenje određeni su bor­
ci iz grupe koja je pratila dečake. A dečaci su polegali
21
jedan pored drugog, ali niko od njih nije mogao da spava;
svima su misli bile zaokupljene odgovorom na pitanje:
šta će se sutra dogoditi?
Nije prošao ni sat vremena a na kolibu su napali
četnici. Dečaci nisu časili — dohvatili su puške i muni­
ciju, istrčali pred brvnaru i brzo, bez komande, zauzeli
položaje i počeli vatrom .da odbijaju napad. Za kratko
vreme borba se rasplamsala. Najzad je napad odbijen.
Dečaci su još jednom, kada je blio najteže — pokazali
koliko vrede.
Videvši šta su dečaci učinili u tom dramatičnom tre­
nutku, Ješa se pokolebao. Poslao je kurira u štab, izvestio
u kakvoj se nevolji našao i šta su u svemu tome najmlađi
borci učinili. Posle nekoliko časova kurir je došao sa
porukom: neka se dečaci vrate nazad i uključe u ranije
svoje jedinice.
Radovanje Sirogojna i drugova bilo je kratkotrajno.
Predah na novoj slobodnoj teritoriji oko Nove Varoši ni­
je mogao biti dug, jer su napadi četničko-nedićevskih i
italijanskih jedinica bili svakodnevni a zima izuzetno
oštra.

Odiseja Kamenom gorom

Sirogojno se, sa ostalim dečacima, našao u četi Os-
toje Kovačevića. Odelo mu je bilo dotrajalo, obuća slaba,
a on pun vaški, suv, ispijen. Uvek mu je bilo hladno,
što nije ni čudo jer je bio najslabije odeven i najmršaviji
u četi. Samo bi se oko vatre, uneo u plamen. Uveliko je
pušio, ali krdže, cigareta nije bilo. Kad bi se došlo do
cigarete, obično jedne na desetinu, Sirogojno je, po ne­
kom nepisanom pravilu, prvi tražio i dobijao »bezec«,
što se smatralo povlasticom. To traženje »dima« propra-
tio bi rečima »bezec, druže« pa su mu ostali dečaci iz
čete dali i takav nadimak koji se dugo, ravnopravno sa
onim Sirogonjo, čuo ne samo među borcima u četi, već i
u koloni veće jedinice, pri njegovom susretu sa prolazni­
cima iz drugih četa, na šta se on nije ljutio već često ko­
ristio kao povod da zatraži i dobije »bezec«.

22
 Onako jadan, suv, žgoljav, neodeven — Sava čak nije
mogao da ide ni na službu. Kad bi išao na stražu, a ona
se, zbog velikog mraza, smenjivala svakih petnaest mi­
nuta, često bi i zaplakao od velike zime koju su katkad
i drugi teško mogli da izdrže. Znajući da im je zaista vrlo
teško, komandir Ostoja je često morao da zamenjuje i
Sirogojna i druge dečake.
Početkom februara čuli su se glasovi o povlačenju
partizanskih jedinica na levu obalu Lima, i to po mrazu
i ciči, kad su sve mostove preko reke držale italijanske
jedinice. A onda je grunula snažna ofanziva neprijatelja
i partizani su morali da se povlače na obronke Zlatara, i
to noću i po dubokom snegu. Bilo je tako teško da su
padali konji pod teretom. Šumadinci su, prilikom povla­
čenja iz Srbije, preveli preko Uvca dvadeset konja, a u
tim mukama na Zlataru, u snegu i mrazu, ostavili su de­
set.
Po takvoj zimi morali su, pred zo.ru, da gaze brzi
Lim koji je nosio i sante leda. Stariji i jači su savetovali
i pomagali mlađima. Po tom mrazu starešine su saveto-
vale borce da skidaju odeću i obuću i da goli i bosi u hlad­
nu reku zagaze, kako bi na drugoj obali obukli i obuli
suvo. Jedni su to brzo prihvatili, a drugi su sumnjičavo
vrteli glavama jer im nikako nije bilo jasno kako se po
tom mrazu skidati i nag zagaziti u ledenu vodu koja, či­
nilo se, i kožu skida. U toj noći, pred zoru, kada je mraz
i najjači, Lim je bio veliko iskušenje za mnoge, a za mla­
de i nejake pogotovu. Sa svojim drugovima i Sirogojno
je zagazio u reku, a odelo, zgužvano u paket, i pušku
držao u rukama izdignutim iznad vode. Gazio je i grcao.
U vodi je osećao snažnu, bratsku Ješinu ruku koja ga je
pridržavala kad je najteže — čas njega čas Buhu, ili kog
drugog dečaka. Ali zima i mraz su čini! svoje, fizički nad-
iačajući nejake, mučeći Savu kao i druge. Borac Boško
Matić, i sam mali i slabašan za tako velike prepreke,
jedva je prešao Lim i na samoj obali čuo Savin plač. Si-
rogojno, lak i brz na suvom, u brzoj i ledenoj vodi Lima
nije imao snage. Naježio se i izgubio dah, cvokotao i je­
cao, skakutao golišav po snegu i tek uz pomoć drugih
oblačio i obuvao ono sirotinje. A kad se, sa sto muka,
obukao već mu je bilo lakše. Osećao je kakvu-takvu top-
lotu odela koje je, samim tim što nije bilo mokro, štitilo
od nesnosne februarske ciče. Tako su u toj ratnoj noći

23
partizani pobedili izuzetno jakog i podmuklog neprija­
telja — ledeni Lim, pri čemu su oni koji su reku gazili
u odelu i obući sad bili u teškom položaju, jer im je pre­
tila opasnost da se zalede i zamrznu. Sa takvima su le-
kari i bolničari imali mnogo posla. A bilo je i onih koji
su fizički slabiji i nejaki da se održe u vodi, da sigurno
hodaju po njenom dnu — nisu dohvatili druge obale.
Kamena gora, njeni ljudi i sela, primili su partizane
iz Srbije kao najrođenije. Davali su im ono što su imali,
delili kuće i hranu, mada toga dovoljno ni za se nisu
imali. Tu su se partizani iz Srbije sreli i s crnogorskim
jedinicama. Borci su se izmešali, znatiželjno slušali priče
iz drugih krajeva, kazivali o borbama koje su vodili. Ovde
se Sirogojno sreo i sa jednim Crnogorcem, brkajlijom,
dosta starijim od njega, koji je imao kratku italijansku
pušku, dok je on nosio dugačku »partizanku«, proizve­
deno u partizanskoj fabrici u Užicu. Nije dugo potrajalo
a novi poznanici su razmenili oružje. Sirogojno je, kao
priđe, dobio dosta municije i čitavu ječmenu pogaču. Ta
nova puška je za Savu bila velika stvar, a pogača pravo,
veliko bogatstvo. Mnogi njegovi vršnjaci zavideli su mu
na toj maloj pušci.
Tek što se, sa drugovima, oporavio od iimske nevolje,
Savu je čekala druga, još veća i bolnija. Opet je došlo na
dnevni red »prebrojavanje« boraca, izdvajanje najmlađih.
Po neopozivoj odluci člana Vrhovnog štaba, svi mladi bor­
ci za koje se oceni da ne mogu izdržati napore i teškoće
koje predstoje, trebalo je da se otpuste iz jedinice sa
Kamene gore. Oni su trebali da predaju oružje, a onda
su mogli da idu kuda sami žele.
Siroeojno posle prelaska Lima nije ni pomišljao na
takvu odluku. I kada su ga pozvali u štab nije mu bilo
ni na kraj pameti pravi razlog. U prvom trenutku je po­
mislio da ga, možda, zovu zato što je menjao pušku sa
onim Crnogorcem i što je, zađavola, uzeo od njega i po­
gaču, što, verovao je, ne može biti razlog za veću nevolju
od grdnje i kritike, da to nije smeo da učini bez odobre­
nja komandira. Međutim, kada je čuo da zato što mu je
tek petnaest godina, mora da napusti jedinicu, jer ne
može izdržati sve teškoće na koje će naići, pa će dobiti
nešto novaca i može da ide kuda želi — bolno je jeknuo:
— Ja, drugovi, nemam kud odavde. Partizani su po­
stali moja druga kuća i porodica. Moji u selu su siromaš­

24
ni, nemaju od čega da žive ni oni, a mene nemaju ni gde
primiti ni čime othraniti. Ja sam odavno otišao iz sela
da sam sebi hleb zarađujem. Nemam kud... Ako me ot­
pustite iz jedinice ostaću sam na svetu...
Odluka je, nažalost, bila neopoziva.
Kada je čuo šta ga čeka i šta treba da učini, mali Si-
rogojno je postao nekako još manji. Uvukao se od bola
u samog sebe, osećajući se ne samo napuštenim već i
prevarenim. Morao je što pre, bez ikakvog zadržavanja,
da ode sa Kamene gore — kuda zna i kuda želi. A sve
što je on želeo to je bilo — da ostane sa svojim drugo­
vima. Jedino to. A to jedino i nije mogao.
U tom ledenom februaru, na zaleđenoj Kamenoj go­
ri, Sirogojno je osećao ne samo surovi mraz nego i lede­
na srca ljudi koji su ga kako je on mislio, ostavljali, pre­
puštali samom sebi. Srećom, on se baš negde oko štaba
(koji ga je, kao i druge nejake, otpustio) udružio se sa isto
tako otpuštenim iz jedinice Momčilom Kovačevićem, de-
čakom iz Užica. Zbližile su ih godine i zajednička nevolja.
I tu je počela njihova tužna odiseja — lutanje kome
nisu videli kraja ni puta. Išli su tragovima partizanskih
jedinica, a u njih nisu smeli priviriti. Obilazili su parti­
zanske kuće, ne usuđujući se da daleko odu, jer su se
bojali četnika koji su se bili ostrvili na iznemogle, iz
kolona izostale partizane i ranjenike. Stalno su se raspiti­
vali za puteve kojima su išli partizani iz Srbije, ne srne-
jući da im se mnogo približe, ali nastojeći da se od njih
mnogo ne udalje.
Momčilo je zauvek upamtio tu svoju i Sirogojnovu
odiseju d mnogošta iz tih velikih dana sačuvao od zabo­
rava. Uzalud su obojica obećavali članovima štaba da će
i oni izdržati sve napore, da će sve savladati, uzalud do­
kazivali da imaju po godinu više, da im promrzle noge ne
smetaju. Sva ta obećanja i uveravanja nisu im pomogla.
Morali su u neizvesnost — što pre napustiti partizansku
Kamenu goru.
U tom lutanju i traženju kakvog-takvog spasa Siro­
gojno se razboleo. Dobio je visoku temperaturu. Buncao
je krećući se bez sna i konaka. U tom buncanju katkad bi
se sporio sa komandirom, pitao ga da li je to pravo da
sada, posle toliko borbi i zajedničkih napora, mora da
ide kud zna...
25
 Desetak dana je trajala njihova odiseja po Kamenoj
gori i okolini. Mnogi ljudi koje su sretali i u čije su do­
move ulazili savetovali su im da idu u oslobođeno Čaj ni­
če. Poslušali su ih. Kad su došli u Čaj niče obradovali su
se kao da su se ponovo rodili. Tamo su ih prihvatili bor­
ci Kraljevačkog bataljona tada već formirane Prve prole­
terske brigade. Kraljevčani su ih primili drugarski, po­
brinuli se za njihovu ishranu i smeštaj. Sirogojnu su
ukazali lekarsku pomoć i on se uskoro sasvim oporavio.
Proleteri su se iskreno obradovali što mogu pomoći ma­
kar kome iz tih grupa dečaka koje su u to vreme dosta
nesmotreno otpuštene iz jedinica, pa su mnoge od njih
nastradale, pre svega od četnika koji su ih poput zveri
sačekivali na putevima, hvatali i ubijali. Sirogojno i Mom­
čilo su saznali od Kraljevčana da je Vrhovni štab nare­
dio da se dečaci više ne otpuštaju iz jedinice, što ih je
obradovalo više od svega. Verovali su da se sada smeju
vratiti u Užički bataljon, među svoje drugove.
Tih dana su u slobodnom Čaj niču i građani otvoreno
govorili da će uskoro doći dosta partizanske vojske iz
Srbije od koje će Tito formirati novu brigadu. Sirogojno
i Momčilo su sa nestrpljenjem očekivali tu vojsku nada­
jući se da će u njoj biti i njihovi Užičani i Zlatiborci.
Dolazak srpskih jedinica u Čajniče bio je i za njih
dvojicu veliki događaj. Najpre su, kako je Momčilo za­
pamtio, stigli Dugalićevi Šumadinci, iza njih čačani, pa
druge jedinice. Užički bataljon stigao je poslednji, jer se
tog dana obračunao sa jednom četničkom grupom na Za-
borku. Čim su čuli za dolazak svojih drugova, Momčilo
i Sirogojno su otrčali u svoje čete. Znali su da će ih opet
prigrliti...
Nisu se prevarili. Njihovi drugovi su se radovali po­
novnom susretu, srećni što mališani, poput mnogih, nisu
nastradali. I svi su se zajedno, u slobodnoj varošici, prih­
vatili spremanja za novi, za sve njih krupan događaj —
formiranje Druge proleterske brigade. Radili su krojači,
obućari, puškari. Sve se popravljalo, krpilo, doterivalo.
Radili su punom parom i partizanski higijeničari — u
»partizanskim buradima« su parili odeću boraca i tako
trebili vaške i štitili se od bolesti. Sve je trebalo da, pre­
ma ondašnjim prilikama i mogućnostima, bude najured-
nije jer se očekivalo postrojavanje pred vrhovnim ko­
mandantom, drugom Titom.

26
 Prvog marta je na trgu u Čajniču postrojeno oko
hiljadu Užičana, Čačana i Šumadinaca. To je bio prvi
stroj Druge proleterske brigade. Tito je brigadi održao
govor, pohvalio njene bataljone za dotadašnje borbe u
Srbiji i Sandžaku, rekao im da ih očekuju još teži okršaji.
Sirogojno se opet našao među svojim Užičanima —
u 1. četi Četvrtog (užičkog) bataljona. Odatle, iz Čajniča,
njegov borbeni put se nije odvajao od puta te brigade —
do njegove poslednje borbe. Druga proleterska je postala
i ostala njegov dom. Njegovi najbliži drugovi su bili
najmlađi Užičani i Zlatiborci, većinom dečaci kao i on:
Boško Matić, Božidar Kojadinović, Vidoie Borović Uso,
Doka Minić, Aleksandar Baranjin, Dragoljub Vasić Fasa,
zatim njegov poznanik i drugar iz Užica Boško Buha i
drugi.
Brigada je zakoračila na svoj ratni put, satkan od
marševa i okršaja. Redaju se borbe: ergela Borike, Ro­
gatica, Bratunac, Milici, Kozara iznad Drine. Proleteri
su stigli i u Crnu Goru, u durmitorski kraj, gde, zajedno
sa crnogorskim partizanskim jedinicama, odolevaju čet­
nicima udruženim sa italijanskim okupatorima.
U tim borbama mali Sirogojno se ničim nije naro­
čito isticao. Bio je prosečan borac, ni bolji ni slabiji od
većine drugih. Za to vreme su se kao bombaši čuveni u
bataljonima i brigadi počeli da ističu i izdvajaju Petar
Leković, Milorad Bondžulić Bondžula, Radisav Janićije-
vić Bomba, Radoš Bojović...
U Četvrtom bataljonu kao bombaši su se često javlja­
li Boško Buha, Aca Baranjin, Milisav Stamatović i drugi.
I u tim i u kasnijim borbama uvek je važilo pravilo: u
bombaše se javljalo dobrovoljno. Bio je dovoljan samo
poziv komandira ili komesara jedinice: »Bombaši, nap-
red!!...« I uvek ih se javilo bar triput više nego što tre­
ba. Sirogojno bi, pak, s početka oćutao. Jednostavno u
tim prvim mesecima borbi Druge proleterske on se učio
na primerima drugih, posebno se ne ističući. I neobično
je voleo da sluša priče već znanih bombaša o tome »kako
se to bombe bacaju«. Još tih prvih dana shvatao je da bom­
baši više vole naše bombe, kako su ih zvali »kragujevke«,
od onih zaplenjenih, a obaška nisu voleli nemačke i ita-
lijanske. To će kasnije i sa njim biti slučaj, što ni on ni­
kada neće moći objasniti.
27
 Krvarenje na Gatu
Početkom juna, kada su u Hercegovini Italijani i
četnici prešli u ofanzivu, dve prve proleterske brigade su,
po naređenju Vrhovnog štaba, prebačene u rejon Gackog.
Trebalo je da zaštitite izvlačenje partizanskih ranjenika i
bolnice iz sela Izgora i da zaštite slobodnu teritoriju u
dolini Sutjeske, oko Tjentišta i Vrbniče. To je bio dug i
naporan marš koji je iscrpeo proletere. Na maršu su pro­
veli četiri duga dana, a poslednju noć i bez vode i hrane,
samo da bi na vreme stigli na određene položaje.
Proleteri su krenuli da posednu brdo Gat. Kada su
ga ugledali, poizdalje, sa Bukove gradine izgledao im je ma­
li, ali kako su mu se noću približavali postajao im je sve
veći. Prema zapovesti delovi Druge proleterske trebalo je
da u ponoć budu na presedlini između sela Dulića i Gata i
da odatle onemoguće neprijatelju da se iz sela izvuče na
vis. Međutim, proleteri su stigli tek u zoru, skoro kad su
se odvajali dan d noć. Prilaz Gatu bio je veoma težak i
vodio je preko vrtača i kamenjara. Užički bataljon se
lomatao preko stena i vrleti. Vodič, seljak, koji je, sa ko­
mandantom Miodragom Milovanovićem Lunetom, išao
na čelu kolone, bio je dosta nesiguran. Zapravo, odavao
je čoveka koji je i sam bio četnik, ili da bar želi da pro­
letere što kasnije dovede na određeni položaj. Ali kad mu
je Lune podviknuo on se brzo snašao i bataljon doveo u
osvit zore do prvih kuća.
Ovde se dogodilo nešto nepredviđeno. Iako je bilo
naređeno da se vatra ne otvara bez komande, jedan borac
sa čela kolone opalio je metak čim je ugledao četničkog
stražara kako se već dao u bekstvo. Greška je bila gru­
ba, ali se nije mogla ispraviti. U onoj polutami proleteri
su ugledali četnike kako iskaču kroz prozore i na vrata
kuća i beže prema vrhu Gata. Na samom vrhu dotad je
bilo malo neprijateljevih vojnika. Sad su i proleteri i
četnici jurili ka vrhu. Proleteri su, zapravb, bez komande
pojurili uz brdo. Lune je odvojio jednu četu prema Duli-
ćima. Užički bataljon je stigao pre tri bataljona Prve pro­
leterske, koji su zakasnili, i upao u jezgro neprijatelj evih
snaga. Čim se razdanilo neprijatelj je i sa Gata i iz Du­
lića kretao na Užičane. Razvila se teška borba. Neprija­
telj je bio daleko nadmoćniji, bolje naoružan i uopšte

28
 snabdeven, dobro nahranjen i ispavan, dakle sve ono što
se nije moglo reći za proletere. Italijani su naoružali i
nahranili četnike kojih je prema 4. (užičkom) bataljonu
bilo kao pleve. Ipak, bataljon je, rešen da izvrši zadatak,
prihvatio neravnu borbu. Svi su borci osećali da im je
položaj težak, ali su bili jedinstveni. Neprijatelj ih je sa
Gata tukao tako reći u teme, a na položajima nigde ni je
bilo zaklona, uzvišice, žbuna, pogodnog kamena itd. da
se nađe makar trenutno utočište. U toj žestokoj bliskoj
borbi bilo je mnogo ranjenika i poginulih. Ćulo se da
su pali komesari Dragan Pavlović, Dragoslav Krečković,
Anđa Ranković, zatim Dobrilo Petrović, delegat voda Bra-
nislav Piščević i drugi. Te vesti su prenošene od usta
do usta. Saznalo se da je ranjen i komandant Lune. Ali
se ceo bataljon tukao snažno, postojano.
Četnici su zaobišli bataljon sa desnog krila, isto vre-
me jurišajući sa čela i boka, na šta su se proleteri povla­
čili uz borbu prsa u prsa. Bataljon se borio i trpeo gu­
bitke, ali se tukao. Da bude i teže, proletere je tukla i
italijanska artiljerija. Kako je dan odmicao postajalo je
sve teže. Kamen se usijao od vrućine. Pored svih nevolja
i velikih gubitaka, borce je u ovom bezvodnom kraju
mučila i žeđ. Jezik se lepio za usta, usne pobelele kao kod
bolesnika sa visokom temperaturom. Mnogi su u toj bor­
bi, kad bi se našli blizu leski, zavlačili glavu u granje i
sa širokih listova ili trave Lizali rosu, jer je u tim trenu­
cima i kap vode davala novu snagu.
Na jednom delu poprišta borbe četnici i proleteri su
se izmešali. Tukli su se kundacima, hrvali, gađali iz piš­
tolja. Jedan četnik je kundakom zamahnuo na Ješu Po-
povića, zamenika komandanta bataljona, koji je u ruci
držao samo prazan pištolj i vešto se izmicao. A nosio je
kožni kaput i debele pantalone od štruksa. Četniku se
to, izgleda dopalo, pa je, ocenivši da njegov protivnik
nema oružja, hteo da ga savlada kundakom i dođe do
dobrog, mecima neizbušenog novog odela. Srećom, u
kritičnom trenutku mu je pritekao upomoć komandir
čete Boško Vidaković i iz pištolja ubio četnika. I u tak­
vom paklu proleteri su imali snage i smelosti da juri­
šaju na čelik, da uskaču u četničke rovove.
Komandant Lune je zapisao posle borbe da su bom­
baši njegovog, 4. bataljona koristili trenutak kada se od
eksplozija zadimilo bojište i zaklonilo utvrđeni četnički
29
rov. Privukli su se, upali u rov i likvidirali sve četnike.
U tom paklu su iskoristili mali predah, uzeli »vazduha«
i potegli po nekoliko gutljaja vode iz zaplenjenih četnič­
kih čuturica. Boško Buha, tada već iskusan bombaš,
sam je »počistio« posadu četničkog puškomitraljeza. Za­
obišao ga je, puzeći sa strane odakle ga četnici nisu oče­
kivali, i u četnički zaklon ubacio nekoliko bombi, zapra­
vo ispraznio je svoju torbicu, čime je četnički mitraljez
ućutkan. Buha ie ranjen, ali se ponašao kao da mu se
ništa nije dogodilo.
Proleteri su nosili ranjenike, od kojih su mnogi na
nesnosnoj vrućini umirali tražeći gutljaj vode koje nije
bilo ni za spas života. Kada je kolona sa ranjenicima
naišla na jednu kolibu i tu zatekla bakrač na vatri u ko­
me se barila kopriva, skinuli su ga i počeli piti vruću
vodu samo da bi kako-tako utolili žeđ. U traganju za vo­
dom jedan borac je upao u čatrnju i veoma malo je tre­
balo da se udavi u posve plitkoj vodi, tim pre jer drugovi
koji su se našli blizu njega nišu imali snage da ga, onako
iznemoglog i gotovo premrlog od žeđi, brzo izvuku.
Bataljon se herojski borio i ginuo. Za puškomitra-
ljezom je ranjen Kostja Đurašinović (kasnije proglašen
za narodnog heroja), a zatim su za istim oružjem -pogi­
nula još dvojica nišandžija. Kostja je, kao ranjenik, za­
ostao u povlačenju i izmešao se sa četnicima, a posle je
uspeo da se od njih odvoji i sustigne desetkovani bata­
ljon. Bolničarka Mara Kusturić je kao ranjenik zaroblje­
na i četnici su je izveli na streljanje. Pala je posle prvog
hica, koji ju je još jednom ranio ali ne i usmrtio, a kad
su ubice otišle ona se, naprežući poslednji atom snage,
domogla sela u kome je naišla na meštanke koje su je
okrepile mlekom i vodom, previle joj rane. Tako je na
kraju, već ubrojena u poginule i ožaljene, uspela da se
vrati u bataljon. Ranjeni i zaostali u pozadini, također
već upisani u mrtve, pristigli su i Miodrag Zlatić Duca,
Radisav Vesnić, Milenko i Rade Tošić.
U toku tog dramatičnog povlačenja sa Gata počeli su
da pristižu i bataljoni Prve proleterske. Prihvatili su
Četvrti bataljon, teško ranjen, najteže od čajniča. U toj
ljutoj borbi na Gatu, u jednom jutru, poginula su 32 a
ranjeno 26 proletera.
Odstupajući, proleteri su nosili svoje ranjene drugo­
ve sa Gata. Mali Sirogojno, i sam skrhan umorom i tu-

30
gom za tolikim poginulim drugovima, našao je snage da
u prolazu priđe do ranjenog Buhe i da ga, sa smeškom,
bratski zagrli...
Dok se Četvrta bataljon izvlačio iz teškog okršaja,
četnici su, podržavani artiljerijom i eskadrilom italijan-
skih »savoja«, nezaustavivo nadirali. Tokom celog 13.
juna i sutradan izjutra nastavljene su žestoke borbe, na­
ročito na Živnju i Lebršniku, položajima Prvog bataljona
Druge proleterske. U stvari, najteži teret borbe podneo je
sada Prvi bataljon, jer je Četvrti već bio desetkovan na
Gatu.
Prvi bataljon je dva dana ranije dobio posebno nare-
đenje od druga Tita. Postrojen je pod planinom Živnjem,
kod Vrela. Pred stroj je izišao komandant Radoslav Ko-
vačević i odmah rekao da je lično drug Tito naredio da
bataljon posedne planinu Živanj i te položaje po svaku
cenu održi još 24 časa — kako bi se izvukli svi ranjenici
iz Crne Gore, pravcem Izgori — Suha — Tjentište. Ko­
mandant je naglasio da je drug Tito dvaput podvukao
reči »po svaku cenu«. Bataljon je tada brojio oko 200 bo­
raca, među kojima i 27 komunista. Komandant je upi­
tao svoju jedinicu da Ii se taj zadatak može izvršiti. Ba­
taljon je odgovorio gromko, kao jedan čovek:
— Može!
Bataljon se istog dana ispeo na Živanj, na visove iz­
nad 1500 metara nadmorske visine. Poseo je tri njegove
kose okrenut prema Gacku. Borci su predveče, u daljini
i kroz sumrak, gledali vijugave kolone neprijatelja kako
nastupaju prema Živnju. Iskusniji borci su predosećali
da će tek sutradan biti okršaja, jer ni četnici ni Italijani
nisu napadali noću već samo predzoru.
Odista, u svitanja je počela da tuče artiljerija od
Gacka, a zatim minobacači. Onda su, kao utvare, naišli
avioni. Sve na Živnju se pretvorilo u dim, prašinu i ko­
vitlac.
Ceo letnji dan bataljon se tukao na Živnju, držeći
položaje kako bi ranjenici sigurno dospeli na bezbedno
mesto. Među borce je stigao i politički komesar brigade
Milinko Kušić, a komandant bataljona Kovačević je stalno
bio među borcima, u streljačkom stroju; čas bi uzeo puš-
komitraljez od borca i tukao neprijatelja, čas upozoravao
nišandžije da obore nišane i tuku samo kad su sigurni
da će pogoditi. Zamenik komandanta Petar Leković, poz­
31
natiji među borcima po nadimku Cika Pera, stari komu­
nista, kamenorezac i otac koji je u proletere poveo i tri
svoja sina, stalno je bio u streljačkom stroju. Da bi sa­
čuvao što više municije, on je u kritičnim trenucima po­
kretao ogromno kamenje i otiskivao ga niz padine pla­
ninske, kako bi i na taj način uplašio neprijatelja, naneo
mu gubitke.
Bataljon se herojski tukao i ginuo, aLi i održao po­
ložaje. Izvršio zadatak dobijen od Vrhovnog komandanta.
U toj žestokoj borbi poginuo je Petar Leković prvi na­
rodni heroj Jugoslavije. Na položaju je teško ranjen i ko­
mandant bataljona Radoslav Kovačević i on je u toku
izvlačenja ka Tjentištu umro. Bataljon je na položaju
ostao tačno dok je bilo potrebno, sa komesarom brigade
Milinkom Kušićem. Izvlačenje ranjenika dz Izgora je, uz
pomoć Crnogoraca, uspešno završeno.
O dramatičnosti pod kojim je vršeno izvlačenje i o
veličini žrtava svesno datih za spavanje ranjenika, sve-
doči i izveštaj štaba Druge proleterske brigade koji je
sačuvan u ratnoj arhivi CK KPJ:
»Produženje borbe i tokom 14. juna, do 8 časova,
preduzeli smo na svoju odgovornost, jer smo bili oba-
vešteni da nisu bili evakuisani svi ranjenici kroz selo Iz­
gore. Sa svoje strane, da bismo ubrzali evakuaciju ranje­
nika, mi smo još 13. juna stavili na raspolaganje naš
Četvrti bataljon koji smo povukli sa položaja, a Spaše­
niju Babović, zamenika političkog komesara, poslali smo
u selo Izgori da organizuje i ubrza evakuaciju, pošto su
naši položaji mogli držati dalje samo po ceni većih žrta­
va, a municija nam je bila na izm aku...«
Proleteri su odahnuli celih desetak dana na Tjentištu.
Bili su to dani odmora, političkog rada, ali i gladovanja.
Borci su bili iznureni u dugotrajnim borbama i marševi-
ma, iscrpljeni, oslabili. Najvećim delom borili su se u
ekonomski siromašnim krajevima, gde ni meštani, u mir­
no doba nisu imali dovoljno hrane, a da i ne govorimo u
tom ratnom vremenu kad su otimali i okupatori i izdaj­
nici. Odela su im bila dotrajala, obuća izlizana, a rezervi
ili plena gotovo niotkuda. Istina, nešto odeće i obuće su iz­
rađivale ranije radionice Vrhovnog štaba u Foči, ali je
bilo mnogo onih koje je trebalo obezbediti. U Vrnici je
činjeno sve što se moglo da se odeća i obuća boraca koli-
ko-toliko dovedu u red, da se što više okrpi, popravi,

32
opere, opari u »partizanskim buradima«. Nevolje su bor­
ci lakše podnosili jer je bilo letnje vreme pa se moglo i
lakše obučeno i obuveno. Glad je, međutim, bila teži pro­
blem. Većina boraca je slabo hranjena mesecima. Sasvim
malo hrane se moglo naći u selima. Sve se svodilo na ku-
vanje nekih čorbuljaka i to bez soli. Najčešće se na ka­
zan čorbe nije dodavao ni kilogram krompira, pa su je­
dinice odlazile u okolne šumarke i na proplanke da beru
koprivu za čorbu. Sirogojnu je s početka bio neobičan
zadatak: »Prva desetina — u berbu kopriva!«. Brali su
je nekoliko dana. A onda su borci pobrali svu koprivu,
pa se ni nje nije moglo naći ni za leka. Na četu se tih
dana dobijalo samo po pola jagnjeta i na tome bi se, dok
ih je bilo, kuvale koprive. Soli je od početka bilo sasvim
malo, pa je i nje brzo nestalo. Od takve čorbe se živelo
nekoliko dana, pa je glad pritisla svom snagom. Uporniji i
snalažljivi borci su se zbog toga često muvali oko ku­
hinja, nastojali da dođu do štogod creva ili krvi od zak­
lanih brava, jer u takvim prilikama otpadaka nije moglo
biti. Sirogojno je redovno bio među takvima. Drugi su,
opet, u grupicama, ili čak u desetinama, išli naokolo — u
berbu jagoda. Po sat-dva bi se vijalo za šakom sitnih
šumskih jagoda. Samo da se makar nešto »stavi u usta«,
da se glad iole utoli. Koliko je mogao stizati, Sirogojno
ni iz takvih »akcija« nije izostajao. Bilo je i onih koji su
nerado išli u berbu jagoda, jer su rezonovali da će se, ve-
rući se za jagodama, više umoriti i istrošiti i poslednju
rezervu kalorija nego što će smiriti glad.
Proleteri su, iščekujući nove pokrete i borbe, učili,
održavali sastanak, izvodili vojnu obuku. Međutim, i
glad je pritiskala, pretila. Jednog dana je nekoliko bo­
raca Prvog bataljona namerno ubilo konja — da bi se
koliko-toliko nahranili. To isto učinio je i Drugi bata-
ljon. A u Četvrtom, Sirogojnovom bataljonu, zaklali su
ždrebe. I te večeri je Vidoje Borović Uso carski veče­
rao — kao nagradu za to što je majstorski zaklao ždre­
be dobio je ždrebeću glavu. Ali i oko kuvanja te glave
se dosta namučio, jer nije imao veliki sud u koji bi
stala ćela glava; u lonac je stalo samo pola glave, pa je
Uso morao često da je okreće, kuvajući čas jednu čas
drugu stranu.
3 Bombaš Sirogojno 33
 U Četvrtom bataljonu su jednog dana došli na ide­
ju da zakolju i tele podignuto i sačuvano uz kravicu
koju su muzli i tako prehranjivali čika Novicu Đurića,
najstarijeg borca brigade. Naime, na četnoj konferen­
ciji se za reč javio Sirogojnov zemljak Aleksandar Jo-
vanović Otrov (nadimak su mu dale gazdarice u Užicu,
dok je šegrtovao učeći pekarski zanat i imao običaj da
ih »ujeda«). Samo njegovo javljanje za reč svima je bi­
lo neobično, jer je Otrov dotad najčešće ćutao na sku­
povima, braneći se uporno da je slab »govornik«, što
mu je i opraštano jer je bio odličan mitraljezac.
Na dnevnom redu je bila diskusija o političkoj si­
tuaciji, ali je Otrov brzo »okrenuo« i zapodenuo raspra­
vu o teletu koje je, s kravom, bilo blizu njih. Predlagao
je da ga zakolju, jer kad drugi bataljoni mogu da ko­
lju konje ,zašto i oni ne bi mogli tele. Oko toga se raz­
vila čitava rasprava. Većina starešina je bila protiv to­
ga, nazivajući Otrova čak i oportunistom koga je glad
navela na kapitulaciju.
Debata o teletu je potrajala, ali se ništa nije pos­
tiglo. Mitraljescu Otrovu je prišiven epitet »oportunis­
ta« i četa se razišla. Njega je to mučilo, pogotovu kad
mu je Boško Vidaković objasnio da ta reč znači da je
dogurao gotovo dotle da mu ode glava.
Sutradan se četom pronela novost: »borci iz štaba
bataljona zaklali i pojeli ždrebe! To je bio povod da se
ponovo počne diskusija oko sudbine teleta. Jedan po
jedan javljali su se borci, pa i starešine, izražavajući
slaganje sa predlogom mitraljesca Otrova. Podugo su
politički komesar čete i njegov pomoćnik stišavali dis­
kutante i odbijali brojne predloge za klanje teleta, ali
je većina pobedila glasanjem. Odlučeno je da se tele
zakolje i skuva, što je brže-bolje učinjeno. A kada se
delilo kuvano meso komesar čete Živko Savić Čiča pru­
žio je Otrovu najveće parče, govoreći mu da je on naj­
zaslužniji za dobru večeru. Otrov ne bi opravdao svoj
nadimak ako bi odbio parče mesa, ali je odvratio ko­
mesaru da će ubuduće radije presvisnuti od gladi nego
biti »oportunista«.
U tim događajima oko bataljonskog teleta, Siro-
gojno je pobliže upoznao svog zemljaka Otrova, koji

34
 mu je bio blizak i po poreklu i po prošlosti, i po rezo-
novanju. Otad će oni dugo, godinama, drugovati, zajed­
no ići u borbe, radovati se i tugovati.
U Vrbnici je u sastav Druge proleterske brigade
ušao i Šumadijski bataljon iz Prve proleterske. U nje­
mu je bilo i dosta Užičana. Šumadinci su odmah otišli
u Treći, a Užičani u Četvrti bataljon čiji je komandant
postao Nikola Ljubičić. U bataljon je došla i Užička
omladinska četa koja je još decembra 1941. godine, kod
sela Bistrice, nedaleko od Nove Varoši, u kritičnom
trenutku odbacila italijansku jedinicu koja je direktno
napala na deo Vrhovnog štaba u kome se nalazio i
drug Tito. U toj četi je bilo podosta dečaka, Sirogoj-
novih vršnjaka, sa kojima će on drugovati tokom či­
tavog oslobodilačkog rata.

Umesto za Srbiju — k Bosanskoj

krajini
U danima boravka brigade u Vrnici, borci su tako
reći svakodnevno nagađali o mogućnim pravcima pok­
reta odavde. Pri tome su izražavali duboku želju i na­
de za povratak u Srbiju. Jer više od pola godine je bilo
prošlo kako su napustili rodnu Srbiju, ostavili svoj za­
vičaj, rodbinu, najdraže. Želeli su i zbog toga, razume
se, da se što pre vrate u Srbiju, ali i više od toga —
da se tamo tuku i protiv izdajnika, slugu okupatorskih,
kako bi narodu pomogli da se što pre oslobodi okupa­
cije. O tim željama boraca, izražavanim na partijskim
sastancima, četnim i bataljonskim konferencijama itd.
znalo se i u štabovima bataljona i brigade, a one su
odatle dospele do Vrhovnog štaba i druga Tita. Svi su
oni te želje smatrali prirodnim, ali se moralo na drugu
stranu.
Tih dana drug Tito i CK KPJ su odlučili da se te
prostorije grupa proleterskih brigada (Prva, Druga,
Treća i Četvrta) krene prema Bosanskoj krajini i sna­
gama narodnooslobodilačke vojske iz tog dela zemlje
pomogne u razgaranju ustanka. Drug Tito nije zabora­
vio da borcima iz Srbije, preko štabova brigada, poru­
35
či da je u tim uslovima, kada su okupatorske snage i
njegove sluge u Srbiji veoma jaki, nemogućno uspeti sa
prodorima na tu stranu, odnosno da bi takav pothvat
tražio ogromne žrtve. Vrhovni komandant je obećao:
kada uslovi za to budu povoljniji — jače snage će kre­
nuti u Srbiju.
Titova odluka i obrazloženje dospeli su do svakog
borca. I svi su ih oduševljeno primili, rezonujući: neka
se ide kud je najpotrebnije, samo neka se vodi borba
protiv okupatora i njegovih slugu. Uskoro, većina pro­
letera je prihvatila i popularnu uzrečicu političkog ko­
mesara svoje brigade, Milinka Kušića, koji je za svaki
pokret, ma kada i ma kuda preduzet, imao običaj da
kaže:«
— Ovuda je najkraći i najbolji put za S rb iju ...
Kada su borci, 24. juna, saznali za pokret iz Vrb­
niče, nastalo je neopisivo veselje. Radovali su se, najvi­
še, zbog toga što su se bili zaželeli pokreta i okršaja,
ali i zato što su znali da će imati više hrane ma kuda
odavde da odu. Tada su se među borcima, naročito
mlađim, pojavile i priče da će »belog hleba« biti sigur­
no, ako nigde drugo a ono u nekom od nemačkih tran­
sporta na pruzi između Sarajeva i Mostara.
Na maršu prema toj pruzi — najpre kroz šume
Zelengore, a potom pored Kalinovika i dalje — prole­
teri nisu imali većih okršaja.
U noći između 24 i 25. juna dvojica četnika su sti­
gla u selo Borije, na pregovore i njihovi »uslovi su bi­
li — da proleteri uzmu koliko im god treba hrane u
selu, ali da potom što pre idu dalje. Čarke sa četnicima
su bile kratkotrajne, dok su italijanski napadi izvođeni
upornije. Njihova artiljerija i minobacači iz Kalinovi­
ka, makar da su povremeno gađali i nasumice, stalno
su »pretresali« brda i kose kojima su se probijali pro­
leteri.
Na Velikom ručniku, 26. juna, tri italijanska avio­
na tipa »savoja« bombardovala su kolonu Sirogoj no­
vog bataljona. Tom prilikom teško je ranjen njegov
omiljeni komandir čete Pera Radovanović, bivši učitelj i
divan čovek. Njegovi borci su ga preneli u brigadnu
bolnicu. Sutradan, prolazeći preko Gvoznog polja, pro­
leteri su videli izvaljena stoletna stabla što je bila pos-

36
ledica jučerašnjeg bombardovanja. Jedna bomba je po­
godila pravo u kazan brigadne bolnice, pa su i ranjeni­
ci ostali bez kuvanog ručka.
Borci Druge proleterske zauvek su upamtili penja­
nje uz Treskavicu. To je bilo 28. juna. Svi su očekiva­
li samo lep i topao letnji dan, a ono ih je na Treskavici
najpre zahvatila kiša, pa susnežica, i na kraju pravi
sneg.
Po takvom nevremenu kolona Četvrtog bataljona,
još pritisnuta noću, nije mogla znati ni gde se nalazi
ni kuda treba da ide dalje. Zbog toga je, po snegu i le­
denom vetru, stala da se koliko-toliko zakloni pod jele
i borove. Mnogi su pokušavali da založe vatru, ali se
sirova drva nikako nisu mogla zapaliti. Ceo bataljon
je noć proveo cvokoćući od zime. Nejaki borci, dečaci,
najbolje su osetili svu surovost planine i na njoj podiv­
ljalo vreme, mada je leto, kalendarski, bilo nastalo. I
mali Sirogojno se mučio da se, onako pokisao i zale­
đen do gole kože, »prilepi« uz nekoga, uveren da će mu
tako biti toplije. Primicao se uz jednog druga ,ali ga
je ovaj, dotaknut njegovom hladnom odećom, odgur­
nuo od sebe. Sirogojno se zatim primakao drugom, na­
dajući se da ga ovaj neće odgurnuti. Prevario se — i
taj ga je odbio. Borci su, usled zime, gladi i drugih ne­
volja, postali razdražljivi. Išao je, tako, od borca do
borca uveren da će ga neko primiti da se zgrči uz nje­
ga. Kad je bio blizu političkog komesara svoje čete
Vojina Đurašinovića Kostje, rekao je, za se: »Kostja
će me primiti, on je bolji drug od svih...«
Prišao je komesaru koji se i sam bio gotovo ukočio
od hladnoće. Cvokoćući zubima, Sirogojno se savio i
stavio glavu ispod komesarova pazuha. Kostja je od­
jednom osetio još veću hladnoću i gotovo kriknuo od
bola, ali se uzdržao, govoreći:
— Hajde, hajde, Sirogojno...
Ugnjezdio se Sirogojno uz svog komesara, polako
se namestio i ućutao. Tako su obojica dočekali svanu-
će, a po danu je već bilo lakše.
Neki borci te noći nisu ni ležali ni sedeli. Uporno
su, ćele noći, tražili drva kako bi vatru naložili, ali u
tome nisu uspeli. Kad se, u svanuće, pronela komanda
za pokret, grupa boraca je zapevala proletersku pesmu:
»Padaj silo i nepravdo...«
37
 Pesmu je, i posle toliko napora, cvokotanja i m ra­
za, prihvatila ćela brigada. Planina je ječala, a taj ne-
pripremani hor oko osam stotina ljudi prkosio je le­
denom vetru i svim nevoljama.
Kad se brigada, 30. juna, spustila sa planine u
selo Ostoje umro je od posledica rana Sirogojnov ko­
mandir Pera Radovanović. Proleteri su ga sahranili u
žbunju leske pokraj puta. Sutradan se brigada popela
na Bjelašnicu, prom arširala oko podne pored opserva­
torije i spustila se u dolinu kojom prolazi p ru g a...

Tarčin: prvi veliki Sirogojnov trenutak

Druga proleterska se, poput drugih jedinica i kao
lavina, sručila sa planine u dolinu i na prugu. Njeni
bataljoni su trebalo je da poruše instalacije na želez-
ničkim stanicama Pazarić i Tarčin.
Sirogojnov bataljon napadao je na Tarčin. U top­
loj letnjoj noći proleteri su upali u selo i iz dva pravca
napali železničku stanicu, pošto su ustaše pre toga, uz
pomoć oklopnog voza koji je iz Sarajeva produžio ka
Pazariću, odbile njihov frontalni juriš. Ubrzo su prole­
teri izbili na peron. Međutim, grupa ustaša se zabari­
kadirala u staničnoj zgradi. Kad nije bilo drugog reše-
nja, proleteri su zapalili deo zgrade, ali se tek tada po­
kazalo da na spratu stanuju porodice železničara, sve
nejaka deca i žene. Kad su to saznali proleteri su uska-
kali u plamen i odande iznosili decu i najnužnije stvari
da ih ne bi progutala vatra. Međutim, uprkos požaru,
ustaše ne samo što su se i dalje držale, već su se po­
vukle na tavan i odande, odozgo, davale ogorčen otpor.
Osetivši kritičan trenutak, ustaše su prihvatile pregovo­
re na koje su ih pozvali zamenik komandanta Ješa Po-
pović i komandir voda Dušan Đurđić. Izjavili su da će
da se predaju. Proleteri su im dobacili krajeve konopa-
ca koje su ovi vezali za grede i počeli niz njih da se
spuštaju. Međutim, predala su se samo devetorica, dok
je jedna grupa ostala gore i odande još davala otpor.
Tu grupu su odlučili da likvidiraju komesar čete Živ-
ko Savić i zamenik komandira Borivoje Teodosijević.

38
Oni su pošli uz stepenice koje još nisu bili izgorele. U
isto vreme, mali Sirogojno, koji je ovde prvi put poka­
zao svoju hrabrost i veštinu, uspuzao se uz oluk sve
do tavana, pod zaštitom drugova sa perona, uskočio
kroz tavanski prozor — i ubacio dve bombe među us­
taše koje su još davale otpor, i ne pomišljajući na pre­
daju. Za to vreme do tavana su dospeli i Živko i Bori-
voje i odande su otvorili paljbu na ustaše. U tom paklu
su obojica lakše ranjeni,kao i zamenik političkog ko­
mesara bataljona Radoje Ljubičić. Zrno ga je pogodilo
u nogu i bez pomoći se nije mogao izvući. Ali još u to­
ku borbe ranjenog Radoja su ščepale snažne ruke Alek­
sandra Otrova koji je, bez ičije pomoći, zabacio ranje­
nika na leđa i pod kišom kuršuma ga preneo preko
staničnog perona do bataljonskog previjališta. U to se
i 17 preživelih ustaša sa tavana stanične zgrade pre­
dalo.
Posle Tarčina i prelaska preko pruge proleteri su
nastupali preko srednje Bosne, zauzeli Kreševo, zapu­
tili se obroncima Bitovnje i Zec-planine. Odatle su se
uskoro prebacili na prostoriju Bugojno — Gornji Va­
kuf — Travnik, povremeno vodeći borbe.
Iz tih dana i krajeva mnogi ratnici su upamtili i
neke komične zgode u koje su zapadali bataljoni i čete.
Jedna od njih je bila sa »uljem«. U neprijateljevim ma-
gacinima u Kreševu i Šebešiću zaplenjeno je dosta na­
mirnica, među kojima i mnogo kanti ulja i masti. Kako
su se proleteri dotada, u pasivnim krajevima, vrlo os­
kudno i posno hranili, to su mnogi, odavde, po saveti-
ma ekonoma i kuvara, poneli što su više mogli zejtina,
neki čak i u vojničkim čuturicama. Uveče, kad su ku-
vari na prvom konačištu u planini skuvali kačamak i
bogato ga zalili uljem iz neprijateljevih zaliha, svi su
očekivali bogovsku večeru. Međutim, mnogi borci su
kod prve kašike osetili da nešto nije u redu sa »mr­
som« i odbili da jedu. Neke jedinice su se, opet, dobro
i bogato naklopale. Ubrzo posle večere počele su muke
u stomacima boraca i, kao posledica toga, prolivi. Tek
tada se, po natpisima na ispražnjenim kantama, otkri­
lo da to nije ulje za jelo već — mašinsko. Zato su bor­
ci zgrabili svoje čuturice i istresli njihov sadržaj, ljuti
na nestručne kuvare i ekonome. Bruka je pukla po
39
celoj brigadi, saznali su za te mlade i stare »apetitlije«
i svi su se slatko smejali nevoljama svojih drugova,
zadirkujući ih pri susretima.
Proleteri su se spuštali niz obronke planine Vrani­
će, grabeći prema drumu Travnik — Gornji Vakuf i
naselju šebešić. Ispred kolona je upućena patrola sa
zadatkom da izvidi naselje. U patroli je bio i Sirogojno.
Pošto se patrola vratila i izvestila da se priličan broj
ustaša i domobrana muva po naselju, po čemu se mo­
že zaključiti da očekuju nailazak proletera, Sirogojno
je, kao dopunu izveštaju, dodao:
— Dosta ih ima. Meni se čini da su se mnogi uzmu­
vali. Meštani kažu da ih ima i oko 150...
Bataljon je odmah krenuo prema naselju. Ustaše i
domobrani su se odista muvali po njemu, ali kad su
ugledali proletere pobegli su ne prihvatajući odlučniju
borbu. Pucali su nasumice, neorganizovano bežeći. Si­
rogojno i drugovi su od meštana čuli kako su se ustaše
hvalisale da će sve partizane žive pohvatati...

Kupres: učenje između juriša

Krajem jula brigada je, vodeći stalno manje i ve­
će borbe, stigla u kuprešku kotlinu, tačnije rečeno u
selo Blagaj. Narod je proletere izvanredno dobro doče­
kao, prigrlio ih, smatrao svojom vojskom, naročito ži­
telji Blagaja. Ljudi su narodnoj vojsci davali sve što
su imali. Omladina se tako reći utrkivala da što više
pomogne partizanima. Mlađi ljudi su služili kao vodiči,
a stariji, žene i deca su skupljali odeću i namirnice, de-
vojke pomagale u prenošenju ranjenika, u donošenju
vode i hrane na položaje.
U samom Kupresu ustaše su se bile utvrdile i dobro
organizovale za borbu protiv partizana. Sve kuće od
tvrdog materijala su ojačane, izgrađeni su bunkeri, na
raskrsnicama ulica postavljena mitraljeska gnezda. U
samom gradiću i obližnjim selima bilo je okupljeno
oko 2000 ustaša.
Borbe sa tim ustašama bile su teške i uporne. Po­
red ostalog, ustaše su u Kupresu imale i bateriju arti­
ljerije, a povremeno su im upomoć dolazili i avioni. Bi­

40
 li su veoma dobro snabdeveni i naoružani, imali su
mnogo municije, dosta rezervi hrane. I borili su se ži­
lavo, mnogo žilavije i upornije nego i jedna ustaška
jedinica na koju su proleteri nailazili tokom marševa
i borbi od Tarčina do Kupresa. Oni su bili zadojeni
mržnjom prema narodnim borcima, dobro uvežbani i
odlučni da se bore do poslednjeg metka, a komando-
vao im je po zlu čuveni bojnik Jure Francetić, koman­
dant još zloglasnije »crne legije«.
Šest napada na Kupres preduzimali su bataljoni
Prve, Druge, Treće i Četvrte proleterske i Prve krajiš­
ke, zajedno sa partizanskim odredom »Iskra« koman­
danta Sime Šolaje (u jednom od tih napada na Kup­
res on je i poginuo; proglašen za narodnog heroja Ju­
goslavije). Odbrana Kupresa se, ipak, održala. U tim
napadima proleteri bi noću proterali ustaše iz svih spolj-
nih uporišta i sela i sabili ih u najuži deo gradića, u
njegove utvrđene zgrade, ali kada bi svanulo ustaše bi,
uz pomoć artiljerije i avijacije, napadale partizanske
jedinice u gradiće i primoravale ih da se povlače na po­
lazne položaje. To su bile teške i krvave borbe, u ko­
jima je bilo mnogo više žrtava nego u nekoliko drugih
okršaja, zbog čega su ih proleteri posebno zapamtili.
Bilo je slučajeva da su proleteri opkolili grupu us­
taša i saterali je do zidova zgrada, ali da se ustaše ni­
su htele da predaju. Toliko su bile zaslepljene mržnjom
prema narodnim borcima i služenjem okupatoru da
su radije ginule nego se predavale. A kada bi se u toku
napada približavala zora, ustaše su se, znajući da se
proleteri moraju povući sa Kupreškog polja, golog i
čistog kao dlan, derale:
— Hej, komunisti, pritežite opanke, treba vam
bježati! Sve ćemo vas pohvatati, majku vam komunis­
tičku. ..
U Kupreškom polju vođene su odista teške borbe.
Često su to bili sudari prsa u prsa, neretko i usred
dana. Često su proleteri i ustaše jurili jedni druge, ob­
računavali se kundacima i noževima. Proleterima je
često ponestajalo municije.
Sirogojno je kasnije govorio da je mnogošta nau­
čio u borbama oko Kupresa. Tih dana je, u vreme za­
tišja od borbi, na sastancima čete ili bataljona, iako se
u »političkoj« još nije isticao — više puta poželeo da

41
sazna: ko su te ustaše i za koga i šta se tako žilavo bo­
re i uludo ginu. U tome su njegove starešine videle
znatiželju borca koji malo zna a mnogo želi da sazna
— kako bi se u borbama još upornije borio.
Dvadesetak dana su trajale borbe proletera za Ku-
pres i oko njega. O tim borbama je u Biltenu Vrhov­
nog štaba pisalo:
»U toku meseca avgusta vođene su žestoke borbe
oko Kupresa. Neprijatelj je pretrpeo velike gubitke
koji iznose najmanje 1.500 vojnika i oficira. Partizani
su kod Kupresa oborili i dvomotorni avion i zarobili
ćelu posadu«.
U dokumentima Druge proleterske zapisano je da
je brigada takođe imala velike gubitke u borbama oko
Kupresa: 37 poginulih i 67 ranjenih.
Ratni put je Drugu proletersku vodio sa Kupresa
prema Mrkonjić-Gradu. Zajedno sa Prvom krajiškom
i u sadejstvu sa Trećom sandžačkom, ona je za jednu
noć zauzela taj gradić. Jedan bataljon proletera obez-
beđivao je brigadu od Banja Luke, dok su ostali, zajed­
no sa Krajišnicima, napali gradić. Glavni deo posla oko
likvidacije brojne posade obavili su Krajišnici u svo­
jim smelim jurišima. U stvari, Mrkonjić-Grad su branili
bataljon domobrana i manji broj Nemaca i ustaša. Kra-
išnici i Srbijanci su izveli noćni iznenadni i snažan na­
pad koji neprijatelj nije mogao da izdrži. Propustile su
sve njegove linije, ali je glavnina uspela da umakne ka
Banjoj Luci.
Nekoliko stotina zarobljenih domobrana nećkalo
se kada su pozvani da stupe u partizanske jedinice. Go­
vorio im je Milivoje Radovanović Fabrin, politički ko­
mesar bataljona, pozivajući ih da stupe u partizane.
Oni su s početka izgovarali da bi to i učinili ali da ne
smeju od ustaša i Nemaca, jer će im ovi likvidirati po­
rodice iil ih strpati u koncentracione logore. Na kraju,
Fabrin im je saopštio odluku štabova Druge proleter­
ske i Prve krajiške — da se zarobljeni domobrani pu­
štaju kućama, ali pod uslovom da više ne stupaju u
službu okupatora i ustaša i da moraju da govore samo
istinu o narodnooslobodilačkoj vojsci. Čim su čuli tak­
vu odluku domobrani su živnuli. Iz grupe zarobljenika
čuo se spontan povik:

42
 — Živela partizanska narodna vojska!
Masa zarobljenika je prihvatila:
— Živela-a-a...
Zauzimanjem Mrkonjić-Grada proleteri iz Druge su
došli do bogatog ratnog plena. Pre svega, dokopali su
se dosta municije i više puškomitraljeza i mitraljeza,
a od drugova Krajišnika su dobili i protivtenkovski
top, koji će u odsudnim bitkama postati njihovo naj-
ubojitije oružje, čuveni protivkolac. U magacinima se
našlo i dosta namirnica za ishranu boraca.
Što je bilo najvažnije, odavde je dosta omladina-
ca, dobrovoljno, došlo u redove proletera i oni su brat­
ski prihvaćeni.

Na Krnjinu: teža žeđ od Nemaca

Posle oslobođenja Mrkonjića Druga proleterska je
dobila zadatak da drži položaje na Manjači i Krnjinu
u bezvodnom planinskom kraju, kako bi se sprečio pro­
dor Nemaca iz Banje Luke ka oslobođenoj teritoriji.
Na tim položajima proleteri su se borili ne samo pro­
tiv Nemaca već i protiv još jednog neprijatelja — že­
đi. Iz dana u dan su vođene žestoke borbe. Nemci su
tukli artiljerijom, napadali avijacijom, nadirali pešadi-
jom. Sve je to bilo veoma teško izdržati, ali su boravak
i dejstvo na bezvodnoj Manjači i još bezvodnijem Kr­
njinu bili nesnosni. Nigde izvora ni bunara po šumama
i kamenjarima, a septembarsko sunce, kao uinat, upek­
lo, pa niotkud osveženja. Borci su, danju ili noću, ne-
retko i sa položaja odlazili da traže izvore vode kojih
nije bilo, i vraćali se još ošamućeniji od žeđi. Neke
manje jedinice su, suočene sa strašnom žeđu, pili vo­
du iz »močila« (rupe u kojima se, u ustajaloj vodi, ki­
seli konoplja za izvlačenje vlakna). Međutim, njihovi
borci su ubrzo trpeli nesnosne bolove u stomaku i po­
vraćali. Došlo je do toga da jednoga dana u vreme tih
velikih vrućina i žeđi proleteri nisu hteli da prime ru­
čak, iako je u pitanju bio — pasulj sa suvim mesom.
Jednostavno, nisu mogli ni da zinu sa sasušenim ustima,

43
a vode nije bilo ni za leka. Tada je, na položajima na
Krnj inu, nastala ii jedna pesma koja se u Drugoj prole­
terskoj pevala do kraja rata:
Na Krnjinu boj se bije ljuti,
Dok fašizam sasvim ne ućuti.
Biju bombe biju i granate,
Pa sve misliš uđariće na te...
Stihove je ispevao Radovan Urošević Bota, đak
užičke učiteljske škole i borac Četvrtog, Sirogojnovog
bataljona. On je kasnije bio glumac Pozorišta narod­
nog oslobođenja i poginuo je nesrećnim slučajem baš
na pozornici, septembra 1943. godine u selu Orašju kod
Brčkog, reci tu j ući upravo tu svoju pesmu kojoj je dao
naslov »Razbijena violina«.
Jednoga dana se na položajima na Krnjinu ceo Če­
tvrti bataljon posebno rastužio. Razlog je bio pogibija
devojčice — bolničarke Dese Petronijević, učenice čet­
vrtog razreda gimnazije u Užicu, dvanaestog deteta u
siromašnih roditelja. Kad su je sahranjivali u sanitet­
skoj torbici su joj drugarice, pored zavoja i nešto leko-
va, našle i — lutku.
U okršajima sa neprijateljem i borbama sa žeđi,
proleteri su jednu četu Nemaca toliko potisnuli da su
je naterali u Vrbas. Mnogi od Nemaca su se i udavili,
ali to je za proletere bila manje značajna ratna pobeda
od činjenice da su se oni vode napili — za sve dane is­
punjene teškim mukama.

Jajce: sam zarobio vod domobrana

Krajem septembra su, noću, Prva i Druga krajiš­
ka, Druga proleterska i delovi Trećeg krajiškog odreda
napali utvrđeno Jajce i, posle žestoke borbe vođene go­
tovo ćelu noć i dan, oslobodili.
Sirogoj nov bataljon napadao je na brdo Čusine iz­
nad samog Jajca, načičkano bunkerima, mitraljeskim
gnezdima i minobacačima. Položaji na Čusinama su
dominirali iznad Jajca, zbog čega su ih ustaše i domo­
brani i tako dobro utvrdili. U toku noći bombaške

44
Sirogojnova majka Borika

45
grupe, u kojima su bili Boško Buha i drugi tada već
iskusni bombaši, tiho i nečujno su se privlačile bunke­
rima na Ćusinama, a zatim ih osvajale jedan po jedan.
Za kratko vreme bombaši su osvojili sve bunkere, za­
pjenili dosta oružja, među kojima i minobacače. Za
bombašima su napredovale jedinice i osvajale položaj
za položajem.
Delovi Prvog bataljona su, u jurišu uz Ćusine, upa­
li u baraku koju je neprijatelj u neredu napustio. Tu
je bio i telefon. Sa borcima u baraci bio je i koman­
dant bataljona Ratko Sofijanić. U jednom trenutku te­
lefon je zazvonio. Ratko je odmah podigao slušalicu i
»legitimisao« se ustaško-domobranskom krilaticom:
»Za dom spremni!«. Sagovomik je bio nestrpljiv:
— Mate, Rataj ovde. Šta se događa gore, na Ću­
sinama?«
Komandant Ratko je smesta, kao? da je bio pri­
premio odgovor, raportirao:
— Sve je u redu: odbili smo komuniste, jedna ba­
raka je zapaljena svetlećim metkom!
U tom trenutku u telefonski razgovor se umešao
neki pop koji je usplahireno saopštavao:
— Partizani su mi upali u stan, jedva sam uma-
k a o ...
— A gde je to? — prekinuo ga je ustaški koman­
dant.
— Ovđe gore, iznad same fabrike.
— Ništa, pope, poslaću ti jednu satniju koja će ih
odmah izbaciti vani — tešio je ustaša popa.
Cim je to čuo, Ratko se obratio komandiru čete
Milenku Nikitoviću, koji je slušao telefonski razgovor:
— Brzo pred satniju!
Četa je odjurila na predviđeno mesto. Stigla je na
vreme. Zaustavila je ustašku satniju i odbacila je pre­
ko mosta na Plivi.
Borba je besnela na sve strane. Ustaše su se ogor­
čeno branile, vršeći protivnapade, upotrebljavajući i ok­
lopna kola.
U jednom trenutku borbe za grad Sirogojna je
komandir čete odredio u patrolu koja je upućena da
pokuša da otkrije nove položaje protivnika. Patrola po-
dugo nije naišla na neprijatelja, pa je vođa naredio da
svaki borac ide zasebnim pravcem kako bi se izvidelo

46
 što više ulica. Sirogojnu je baš to odgovaralo, jer je,
onako mlad i naučen u životu na samotan i samovla-
san život, često poželeo da se sam šunja, otkriva, po­
igrava.
Prolazeći pored jednog zamračenog prozora Siro-
gojno je iznenada opazio škiljavu svetlost i čuo tihu
psovku starije žene, koja je nekoga, očigledno, grdila.
Priskočio je vratima, pritisnuo ručicu brave i uleteo
unutra. Povikao je po običaju:«
— Ruke uvis!
Pred njim je stajala starija žena, potpuno iznena­
đena i dozlaboga uplašena.
— Ima li koga unutra, baba? — upita Sirogojno
odlučno.
Baba je, držeći ruke iznad glave i gledajući u bor­
ca tako reći kraćeg od puške, ćutala kao zalivena.
— Spusti ruke, baba, tebe ja ne tražim. I odgova­
raj što te pitam!
— Ne pucaj, sine. Nisam ih ja zvala — promuca
baba.
Shvativši svu složenost situacije Sirogojno je po­
vikao:«
— Kuća je opkoljena i teško onom ko pokuša da
beži! A ti, baba, govori gde su ustaše ili ćete i tvoja
kuća i ti s njom otići u đavola!
— Nema ustaša, sinko, samo domobrani — odreši
se babi jezik i onda poče prozivku, navodeći imena
onih koji su se tu negde krili.
Najpre se izvukao jedan domobran i njemu je Si­
rogojno naredio da baci pušku, što je ovaj odmah iz­
vršio. Zatim je povikao onima u sobi da svi ostave
oružje i izlaze preda nj. A da bi ohrabrio i njih i se­
be, pošto je dobro znao da je sam, Sirogojno dodade:
— Znam ja da ste vi prisilno mobilisani. Napolje
izlazite, stojte u koloni po jedan i slušajte moju ko­
mandu. ..
Uskoro je Sirogojno, sam samcit, doterao pred so­
bom i predao komandiru osamnaest domobrana...
U svanuće ustaše su se još žešće branile, vršeći
protivnapade na sve strane. Međutim, i napadi Krajiš­
nika i proletera bili su sve žešći, nezadrživiji.
47
 Od minobacača zaplenjenih te noći i onih koje su
proleteri ranije imali na licu mesta je formirana mino­
bacačka baterija i postavljena na platou Ćusina. Odat­
le su minobacačlije tokom celog dana, dok su trajale
borbe za oslobođenje Jajca, tukle neprijatelja, pruža­
jući podršku proleterima i Krajišnicima.
Borbe celog dana nisu jenjavale, ali su se ustaše
postepeno povlačile u delove grada prema Plivi. U neko
doba je položaje proletera nadleteo i nemački avion,
pokušao da ih bombarduje, ali je to prošlo bez posle-
dica. Na kraju, glavnina ustaša je uspela da se, posle
velikih gubitaka, povuče preko pešačkog mosta na Vr­
basu, na izlazu prema Banjoj Luci. Istini za ljubav,
proleteri nisu ni znali za taj most.
Ustaše su u borbi za Jajce pretrpele velike gubit­
ke. Ustaški pukovnik koji je komandovao odbranom
Jajca povukao se u Donji Vakuf i odande komandi u
Sarajevu uputio izveštaj o vlastitim gubicima:
»U toku noći partizani su iznenada napali brdo
Čusine i jednim zamahom uspjeli da zauzmu taj važan
položaj. Pošto su razbili spoljnu odbranu prodirali su
ka centru grada i do zore zauzeli predgrađe i železnič-
ku stanicu. Sa ju tra pošlo nam je za rukom da izbaci­
mo partizane iz fabrike, ali su je oni ponovo zauzeli.
Sa Ćusina su nas čitav dan neprekidno tukli teškim
minobacačima i protivtenkovskim topom. Partizani su
unakrsnom vatrom mitraljeza nanosili teške gubitke
posadi topništva i do podne prodrli u grad, pucajući
strojnicama po ulicama. Poslije podne partizani su za­
uzeli topove. U teškoj borbi sa partizanima, koji su bi­
li riješeni umrijeti ili pobjediti, imali smo velikih gu­
bitaka i morali smo se povući. U toku noći i dana po­
ginulo je 246 domobrana, 3 domobranska časnika i 4
časnika ranjeno; ustaša poginulo 165 i 3 časnika. Posa­
da je dala sve od sebe, što se vidi iz gubitaka. Partiza­
nima su pali u ruke magacini goriva i oprema, artilje­
rija i oklopna k o la...«
Proleteri iz Srbije u oslobođenom Jajcu su se ose-
ćali kao pre godinu dana u Užicu. Osećali su i videli da
je narod ovog kraja po mnogočemu sličan ljudima iz
njihovog zavičaja: voli slobodu, voli borce, mrzi sluge
okupatora, sve što ima od srca daje borcima za slobo­

48
 du; mladi hoće u borbu i dobrovoljno stupaju u parti­
zanske jedinice, kako je uostalom bilo u čitavoj Kraji­
ni »krvavoj krajini«.
Tih dana je Druga proleterska svoje u borbama
proređene redove popunila novim borcima. Najpre je
stigla povelika grupa omladine iz ustaničkog Podgrme-
ča. Odmah se videlo da ti omladinci i omladinke dosta
znaju o narodnooslobodilačkoj borbi, da su svi prošli
kurseve borbene obuke. Zatim je stigla grupa Ličana,
hrabrih, borbenih i vedrih boraca. Proleteri su i jedne
i druge dočekali raširenih ruku. Komandant brigade
je svima, u ime starih proletera, poželeo dobrodošlicu
u Drugu proletersku a potom se sa svakim od novajli­
ja rukovao i porazgovarao, upoznajući ih sa borbama
proletera. Kad su raspoređeni u čete i bataljone, za
njih su u novim kolektivima izvedene posebne prired­
be. Za kratko vreme novi borci su stekli prave drugo­
ve i prijatelje.
Sa drugovima iz Like i Krajine izvođena je inten­
zivna borbena obuka, mada su oni u većini već znali
da rukuju oružjem, nišane, rasklapaju i sklapaju zat­
varač, rukuju bombom. Novi borci su brzo naučili pes-
me iz Srbije, naročito najpopularniju pesmu prolete­
ra »Oj Moravo, moje selo ravno«, a Srbijanci su brzo
»propevali« ličke i krajiške pesme.

Drvar: pod crvenom proleterskom

zastavom
Vest koju su tih dana čuli i s ponosom prepriča­
vali i stari i novi borci — da će iz ruku druga Tita do­
biti crvenu proletersku zastavu, brzo se ostvarila. Ali je
za tu priliku trebalo stići u Drvar. Na taj marš briga­
da je krenula od Jajca i Mrkonjić-Grada, i to na tada
dosta neobičan način — vozom. U Mliništima brigada
se ukrcala u vagone šumske železnice; i svi borci, i sve
naoružanje, i ćela komora sa konjima i opremom, za
sve se, na čuđenje boraca, našlo mesta u malim vago­
nima. Uz to, na svaki vagon je, radi maskiranja od mo­
gućne pojave aviona, »posađeno« po nekoliko svežih
4 Bombaš Sirogojno 49
četinara. Bila je to neobična kompozicija: kad se pok­
renula izgledalo je da se šuma kreće, da lelujaju njena
stabla, da se mali vagoni izvijaju na krivinama kao ve­
lika zelenkasta zmija. A kretanje tog bosanskog parti­
zanskog »ekspresa« je, na ćelom putu, praćeno pes-
mom proletera, momačkim pocikivanjijmja, šalom. Ra­
zlog takvoj radosti je, pre svega, bila svečanost koja
brigadu proletera očekuje u Drvaru, ali i neobičnost
putovanja, jer su proleteri dotad samo pešačili, noga­
ma i snagom savlađujući duge ratne puteve od Mora-
ve do Vrbasa.
Drvar je proletere iz Druge te oktobarske noći do­
čekao zapaljenim električnim svetiljkama, pesmom om­
ladinskom. Na železničkoj stanici i duž okićenih ulica
slobodnog grada dobrodošlicu im je poželela drvarska
omladina.
U Drvaru je u redove proletera, baš uoči prijema
zastave došla i grupa Dalmatinaca. Bili su to mladići i
devojke rodom iz Splita i Šibenika, sa Biokova, iz sela
Zagore. I oni su se, onako iskreni i neposredni, brzo spri­
jateljili sa starim i novim borcima.
Susret proletera sa svojim vrhovnim komandan­
tom, drugom Titom, na dan kad su iz njegovih ruku u
Drvaru dobili proletersku zastavu, bio je izuzetno ve­
lik za sve borce. Svi Srbijanci iz stroja jedamput su ga,
isto ovako kao sad u Drvaru, gledali iz stroja u Čajni-
ču, kada je formirana njihova, Druga proleterska bri­
gada. Novim borcima iz Krajine, Like i Dalmacije, ovo
je bilo prvo viđenje sa drugom Titom. I jednima i dru­
gima ovo je bio i ostao drag, dugo čekan, još duže
pamćen susret. Pažljivo su pratili druga Tita dok je
predavao zastavu komandantu brigade, a ovaj je uru­
čivao u ruke jednom od istaknutih boraca, Mihailu Vu-
kajloviću Crnom. Još pažljivije su slušali Titove reči
upućene brigadi. Svakome se duboko urezala u pamće­
nje Titova pohvala brigadi za njene dotadašnje borbe
i pobede. Tito je proleterima govorio jednostavno, ot­
voreno, drugarski. Partizani Jugoslavije već skoro go­
dinu i po dana vode borbu protiv okupatora bez ikak­
ve pomoći saveznika, s razlogom je naglasio, dodajući
da će naredne borbe biti još teže, da je konačna pobe-
da još daleko, ali je sigurna.

50
 Livno: izvršeno Titovo naređenje
Uskoro je u štab brigade stiglo naređenje Vrhov­
nog štaba za napad na Livno. Na četnim i bataljonskim
konferencijama borci su saznali da je drug Tito zapo-
vest njihovoj brigadi za taj napad završio: »Livno mo­
ra pasti!«.
Pred napad na Livno u Četvrtom bataljonu je, ka­
ko se seća Dragomir Minić, formirana bombaška gru­
pa sastavljena od dvanaest bombaša. Među njima je
bio i već poznati bombaš Boško Buha. Za bombaše se
javilo dosta dobrovoljaca, zapravo da je trebalo i ceo
bataljon je moga biti bombaški. Ostoja Kovačević, ta­
da komandir voda, seća se da se pred napad na Livno
i mali Sava Jovanović Sirogojno prvi put dobrovoljno
javio u bombašku grupu:«
— Do tada je Sirogojno pratio šta rade bombaši ka­
ko se javljaju da idu na bunkere, slušao s pažnjom ka­
ko su ubacivali bombe kroz puškarnice, kako su se
privlačili bunkerima, kako su se izvlačili ako slučajno
nisu uspevali. Ali, tada se i on prvi put javio u bom­
bašku grupu.
Borba za Livno počela je 14. decembra uveče i tra­
jala ćelu noć i sutradan do 15 časova. U napadu su
učestvovale Druga i Četvrta proleterska, dok je Druga
dalmatinska obezbeđivala napad od Sujice. Borbe su
bile uporne i žilave. Bombaške grupe u prvim naletima
nisu uspele da likvidiraju ustaške bunkere na prilazi­
ma Livnu, pa su se vraćale, ponavljale napade i po tri
puta. Ustaše su očekivale napad proletera i tvrdo se
branile. Ginule su, ali su se žilavo branile. Te noći, na­
padajući sa bombašima na bunkere, Sirogojno se više
nego ikad dotad naslušao ustaških psovki, o čemu će
pričati drugovima posle oslobođenog Livna. On je pri­
čao da su ustaše svaki pokušaj proletera da osvoje
bunkere, a pošto bi ih pred bunkerima zaustavile, po­
pratile porugom: »Ne dajte neslanom Jovanu u Li­
vno!«.
Usred borbe tobdžije su prinele proleterski protiv-
kolac do samog bunkera koji njihovi bombaši nisu us­
peli da ućutkaju. Ispalile su prvu granatu, ali nisu po­

51
godile cilj. Nad tim su ustaše likovale, derući se na sav
glas: »Ne valja, majku vam komunističku. Još jednu
— ako imate!«.
Ustaše iz bunkera su se ljuto prevarile misleći da
proleteri imaju samo granatu-dve, pa su se opustili.
Ali je odmah, već sledeća granata protivkolca, ućutka-
la i njih i njihov mitraljez, a ostalo je dosta granata
i za druge ciljeve.
Sirogojno je te noći čuo ustaške povike o nekakvoj
»žutoj« i »crnoj legiji««:
— »Ne brani Livno ovoga puta žuta već crna le­
gija!!! Nećeš se, neslani Jovane, ni ovog puta osoliti,
majku ti srpsku!«.
Bombaš Sirogojno će posle borbe tražiti odgovor
od komandira i komesara na njegovo pitanje kakva je
razlika između tih »žutih« i »crnih« ustaša i njihovih
legija?
Snažnim jurišima proletera, koji su se na nekoliko
sektora ponavljali i po dva-tri puta, ustaše se, i pored
svoje žilave odbrane, nisu mogle održati. Po sopstve-
nom priznanju, one su imale oko 160 poginulih i preko
200 ranjenih. Samo Druga proleterska je u toj borbi
došla do velike količine oružja, municije i opreme.
Međutim, i njeni gubici u toj borbi su bili veliki:« 10
poginulih i 64 ranjenih proletera.

Neretva: juriši za spašavanje ranjenika

U januaru 1943. Nemci, Italijani, četnici ustaše i svi
drugi neprijatelji počinju, zajedničku, svoju »četvrtu
ofanzivu« protiv glavnine snaga narodnooslobodilačke
vojske Jugoslavije (NOVJ). Počela je široka i dugo i briž­
ljivo pripremana operacija za uništenje »Titove države«.
Operacija je vođena p6 Hitlerovom naređenju i u njoj
je protiv NOVJ upotrebljeno preko 100.000 vojnika, 150
aviona i mnogo druge ratne tehnike.
Druga proleterska brigada je, po zapovesti štaba di­
vizije, sišla dolinom račiće Drežanke i izbila na Neretvu
zauzevši Drežnicu. Uskoro pristiže kompletan bataljon
Musolinijeve divizije »Muđe« koga proleteri potpuno uni­
štavaju ili zarobljavaju (oko 300 zarobljenih) i oko 120

52
 poginulih). Italijani su odmah ponudili pregovore radi
razmene zarobljenika. Pregovore je vodio i uspešno ih,
posle mnogo peripetija, okončao zamenik komandanta
brigade Lune sa grupom starešina i boraca, među kojima
je bio Sirogojnov drugar Buha.
Kad su već delovi proletera bili prešli Neretvu, Vr­
hovni štab i CK KPJ su, na sastanku u Gračanici (u do­
lini Rame) doneli odluku da se poruše mostovi preko Ne­
retvi i delom snaga izvrši protivnapad na Nemce koji su
već bili zauzeli Gornji Vakuf. Cilj tog manevra je bila
zaštita nekoliko hiljada ranjenika koji su bili ugroženi u
kotlini kod Prozora. U protivnapadu je učestvovala i Dru­
ga proleterska, vodeći borbe na Makljenu, Pidrišu i Gor­
njem Vakufu. Na tim položajima jedinice su doživele
teško bombardovanje od nemačke avijacije i od njega
pretrpele osetne gubitke. Žrtva bombardovanja je bio i
omiljeni komandant Sirogojnovog bataljona Pera Grao-
vac.
Ranjenici su sačuvani i sve jedinice su krenule po­
novo preko Neretve. U tome se uspelo jer su Nemci i ru­
šenjem mostova i snažnim protivnapadom bili obmanuti
0 pravom pravcu proboja glavnine snaga NOVJ sa ranje­
nicima, pa su pomislili da su snage NOVJ krenule u pro­
tivnapad i ofanzivu prema severu, dolinom Vrbasa. Uz
velike napore, po cenu znatnih žrtava i uz neprekidne
borbe, sve jedinice su, sa ranjenicima, prešle Neretvu
preko novopodignutog mosta. One su na samoj levoj
obali reke potukle glavninu četničkih snaga iz Hercegovine
1 Crne Gore d nastavile s prodorom prema Kalinoviku i
Drini.
Kod Kalinovika proleteri su, na predlog zamenika
komandanta brigade Luneta, snažno udarili u bok veli­
koj četničkoj grupaciji, čime su takođe brojne snage,
uperene prema drugim brigadama, tako pokolebane i de-
moralisane da se njihov front raspao. U tom kraju je
patrola Prvog bataljona uhvatila vezu sa grupom seljaka,
među kojima je bio i jedan borac iz Srbije koji je ovde
ostao kao ranjenik da se leči još u leto 1942. godine. Ta
šarolika jedinica se dokopala nekoliko pušaka, pripucala
za ovećom četničkom grupom i ova se razbežala, ostav­
ljajući čak i dve haubice sa 60 granata. Tako su proleteri
opet imali svoju artiljeriju.

53
 Drina: temelji prelaza za Srbiju
Ratna staza je proletere vodila prema Drini, za čet­
nicima koji su posle poraza na Kalinoviku upravo u tom
pravcu bežali, pružajući samo povremeno i mlitav otpor.
Mnogim proleterima su ostale u živom sećanju neke čud­
ne »poruke« koje su četnici ostavljali. Jedna od njih je
bila ispisana na parčetu papira zakačenom na grani bora:
»Dođite na Drinu, pa ćemo se obračunati!« A na drugoj
je bio ispisan stih: »Ova vojska što se kreće ratovati s
vama neće«.
Proleteri iz Srbije, iako premoreni danonoćnim bor­
bama i dugim marševima i do krajnjih granica iznureni
glađu, zimom i svakom oskudicom, radovali su se poput
dece izbijanju na Drinu. Iako im to niko nije sigurno
rekao, oni su očekivali da idu u Srbiju. Zov zavičaja je
odzvanjao u njihovim srcima više od godine dana. Vuk­
la ih je i žarka želja da u jednom smelom poduhvatu
dobro potpraše četnike i ljotićevce u Srbiji, da se poka­
žu proleterima u svoj svojoj snazi. Zato su iz kolone,
kad bi naišli Lun ili politički komesar Aleksa Dejović,
pitali:
— 'Oćemo li u Srbiju, druže Lune?
— Da li će Srbija biti daleko kad izbijemo na Drinu,
druže Aleksa?
Oni bi se smeškali, osmehom prigrlili ratnike i uvek
isti odgovor davali:
— U Srbiju, u Srbiju!
Češće i glasnije nego ikad ranije Sirogojno je po­
činjao pesmu:
Kad brigada u Srbiju krene
Širi ruke majko eto m ene...
Drina je u to rano proleće izgledala samo naoko mir­
na, pitoma, možda i zato što su svi proleteri želeli preko
nie, pa su je pogledom milovali. U stvari, ona je i tada
bila surova i jaka; mrvila sve pred sobom, nosila, nema­
jući milosti ni razumevanja za ljubav i m aštanja mladih
boraca.
Prve patrole proletera na obalu Drine su izbile kod
Broda, iznad Foče. Nisu zatekli ni mosta ni skele. Most
su srušili Italijani i četnici, uzdajući se u to da će sama
plahovita reka, bez mosta, biti dovolino jaka prepreka
da bi zaustavila nastupanje Titovih divizija.

54
 Drina bez mosta ili kakvog drugog prelaza bila je
odista velika, neprelazna prepreka. Zato su se sve jedi­
nice dale u traganju da nabave splavove ili čamce kako
bi pomoću njih prebrodile reku. Proleteri su nabasali na
jedan stari čamac. Grupa automatičara i mitraljezaca
pokušala je da se u tom čamcu dokopa suprotne, desne
obale Drine. Međutim, čamac se, što od četničke vatre
što zbog dotrajalosti građe, potpuno raspao, a nekoliko
boraca je ranjeno. Traganje za splavovima i splavarima
je nastavljeno. Kad je shvatio da drugog izlaza nema, ko­
mesar brigade užički metalski radnik Aleksa Dejović se
sam dao na posao. Od ostataka bivše »Vardine« radioni­
ce, u kojoj je zatečeno nešto klenfi, šrafova, šina i alata,
Aleksa je pored same Drine improvizovao kovačnicu.
Cilj je bio da se što pre napravi splav, premosti reka i
preveze brigada na desnu obalu, bliže Srbiji kojoj su
bile okrenute oči i misli svakog proletera. Kovao je Alek­
sa iz sve snage, a borci su mu pomagali, ponajviše hrab­
ri bombaši i verni kuriri. Kovao je Aleksa, zaboravljajući
na neprijatelja, baš kao i svi oko njega. I komesar i nje­
govi brojni pomagači trudili su se da sve završe u jed­
nom dahu.
Za sve vreme Italijani i četnici su tukli artiljerijom
i minobacačima levu obalu Drine, najviše baš rejon oko
Broda gde je bila i Aleksina kovačnica. Jedna granata se
sručila pred njega i snažna eksplozija mu je gotovo pre­
bila nogu. Rana je bila teška i hitan hirurški zahvat nije
mogao pomoći. Posle nekoliko dana Aleksa Dejović, omi­
ljeni komesar Druge proleterske, podlegao je teškoj rani.
Posle dva-tri dana Druga proleterska je prešla Drinu, ali
bez svog hrabrog i pametnog komesara. Alekse, kome je
taj prelazak bio velika, životna želja.
Iza Drine, na teritoriji Sandžaka, došlo je do velikih
okršaja sa četnicima zloglasnog Pavla Đurišića. Njih su
Italijani odavna i u svemu bogato snabdevali: hranom,
oružjem i municijom, odećom i obućom, pa čak i platom
— samo da bi se što predanije tukli protiv jedinica NOVJ,
što okrutnije postupali sa sopstvenim narodom. Oni su
se, ogrezli u služenju okupatoru i nošeni antikomunistič­
kom mržnjom, uporno tukli protiv proletera. Srljali su u
napade, neretko d pijani. Protiv njih su se ovde proleteri
— iako iscrpeni, umorni, gladni, sa malo municije i sla­

55
bo odeveni — hrabro borili. Ipak, ćela divizija proletera
našla se u situaciji u kojoj je mogla da opet bude naba­
čena na Drinu, što je moglo im ati tragične posledice. Na­
porima svih jedinica četnici su zaustavljeni...

Čelebid: Bombaši rešavaju bitku

Četnici su u teškim, dugotrajnim i danonoćnim bor­
bama prvo zaustavljeni, a onda razbijeni. Proleteri su ih
počeli goniti u dubinu Sandžaka. U tome je Četvrti bata-
ljon jednog popodneva prodro do sela Ječmišta, dok su
se četnici zaustavili u šumama kod Čelebića. Pred noć
se iznenada pojavio tromotorni transportni avion i po­
čeo kružiti oko Čelebića. U prvi mah proleteri su pomis­
lili da to Italijani hoće da ih bombarduju iz transportnog
aviona, ali su ubrzo shvatili da to okupator želi da snab-
de svoje sluge četnike, pa hoće prvo da ih pronađe i sa
njima uspostavi kontakt. Kad je to shvaćeno borcima
je naređeno da pale vatre, mašu odećom, prave krug
oko vatre i mašu posadi aviona čime stignu samo ako
može biti uočljivo.
Varka je potpuno uspela, avion je napravio dva-tri
kruga iznad mesta na kome su gorele vatre, a onda počeo
da izbacuje pakete jedan za drugim. Tako je sasvim istre­
sao bogat i dragocen tovar pa se udaljio mašući krilima,
što su proleteri shvatili znakom pozdrava posade savez­
nicima na zemlji. Borci su brzo pokupili pakete i znati­
željno počeli da ih otvaraju. Bile su to uglavnom kutije
pune konzervi mesa, makarona, ribe. Proleteri su sve
prikupili, odvojili samo nešto malo sebi za večeru, a sve
drugo uredno, zapakovano u vrećama, predali intendan­
turi. Sirogojno i njegovi mladi drugovi su jeli tako da
im je sve pucalo iza ušiju, a desetar Vidoje Borović Uso
se, pošto se malo okrepio ukusnim mesom, šeretski og­
lasio:
— Ako smo ikada, ljudi, nešto bez mnogo napora
zaradili — to su ove konzerve večeras. Ala pošteno pre-
varismo Italijane, 'leb im se ogadio!
Posle večere svi su se sklonili sa brda gde su Ttali-
jani bacili tovar, jer se pretpostavljalo da će četnici brzo
obavestiti svoje gazde da su pogrešno bacili pakete, a

56
 kada ovi to shvate može biti svašta. To predviđanje se
obistinilo, mije prošlo ni pola časa, a banula su dva bom­
bardera i izručila nekoliko bombi na brdo koje su malo
ranije zasuli paketima. Ali proleteri su već bili podale­
ko odatle, bezbedni i zadovoljni što su samo za jedno
prolećno predvečerje dvaput nadmudrili i obmanuli istog
neprijatelja.
Posle te nepredviđene akcije delovi Četvrtog bata-
ljona su noću krenuli na nove položaje. Silazili su u neki
potok i počeli da odmiču. U pokretu su nabasali na ne­
prijatelja. U početku se nije tačno znalo ko je ispred, jer
se protivnik nije otkrivao. Desetar Uso je, po običaju, bio
najnestrpljiviji i proderao se iz sveg glasa:
— Mi smo proleteri i naređujemo vam da se odmah
predate!
Pošto je to izgovorio Uso je, valjda kao potvrdu oz­
biljnosti svojih reči, sasuo dug rafal prema nevidljivom
protivniku koji se dz mraka samo vatrom oglašavao.
Komandir čete Ostoja Kovačević drugačije je prišao
tom zadatku: uputio je Usa, Jovu Mirkovića Neslanog,
Milomira Polimčevića Polimea i Milenka Vujanovića da
se hitro uspnu uz jednu kosu i zabace se četnicima iza
leđa. Već se svanjivalo kad su njih četvorica bili pri sa­
mom vrhu brda. Lako su otkrili da su gore četnici koji
su takođe uputili grupu izviđača da udari u bok prole­
terima. Došlo je do kratkog okršaja. Četnici su bili broj­
čano nadmoćniji. Gruvale su bombe i odjekivali mitra­
ljeski rafali oko visa. Videći da je grupa koju je uputio
prema vrhu visa u kritičnoj situaciji, komandir Ostoja
joj je uputio upomoć Savu Bilića, Iliju Bikića, Ljubišu
Bojovića i Boška Matića. Kad se borba oko vrha još više
rasplamsala onamo su stigli i bombaši koje je predvodio
Sava Sirogojno.
Čim je bombaš Sava stigao među svoje drugove bor­
ba je postala još žešća; počele su sve jače i češće da gru-
vaju bombe. Po tome su borci iz čete zasigurno znali da
je gore stigao baš Sirogojno. Jer tih dana i upravo u tim
borbama Sirogojno je počeo da se sve češće javlja u
bombaške grupe, a iz svake akcije se vraćao vedra lica
i nasrnejanT Borci i starešine su počeli da ga pohvaljuju
i ističu za primer.
Ishod te borbe je bio izvestan tek kad su pristigli
Sirogojnovi bombaši. Četnicima nije bilo druge već da

57
beže. Proleteri su nagli za njima, ali je i tu ishod bio ja­
san: četnici su uspeli da umaknu u šumu, ali su se ko­
more morali lišiti. Proleteri su sustigli kolonu brdskih
konjica i zaplenild je. Na samarima je bilo nešto hrane,
ali su u toj situaciji za njih mnogo vredniji bili sanduci
municije.

Javorak: smrvljen puk divizije

,,Ferora“
Posle tih okršaja tri bataljona Druge proleterske me­
đu kojima i Sirogojnov, upućeni su na položaje prema
Nikšiću. Četvrti bataljon je stigao u selo Breznu, odakle
će krenuti u čuvenu akciju koju su Prvog maja, na naj­
veći proleterski praznik, izvele Četvrta i Peta i tri bata­
ljona Druge proleterske brigade. Te jedinice su dobile
zadatak, da, pod komandom Save Kovačevića, komandan­
ta Treće divizije, napadnu i razbiju jak italijanski garni­
zon na Javorku koji je štitio Italijane u Nikšiću. Pred po­
lazak jedinica na taj zadatak grupa njihovih starešina
napisala je telegram Centralnom komitetu KPJ u kome
su izražavali raspoloženje svih boraca:
»Obavezujemo se da ćemo proslaviti Prvi maj pobe-
dom i uništenjem neprijatejskog garnizona na Javorku.
Na taj način mi ćemo ispuniti našu dužnost prema svo­
joj Partiji, prema svome narodu, ako i ovaj Prvi maj pro­
vedemo u ljutim bojevima protiv okupatora i njegovih
slugu«.
Telegram je, pre upućivanja najvišem rukovodstvu
Partije, pročitan borcima svih jedinica. Prvog maja uveče
jedinice su počele da se privlače položajima predviđenim
za napad.
Četvrti bataljon je krenuo prema Vojniku, jer je do­
bio zadatak da postavi zasedu Italijanima koji se budu
povlačili prema Nikšiću. Borba je počela na sektoru na­
pada Četvrte proleterske, a onda se prenela na sektore i
drugih jedinica. Najpre su »progovorili« minobacači, on­
da bombaši, pa mitraljesci. U toku noći garnizon je pot­

58
puno opkoljen, a odjutra se borba rasplamsala na svim
pravcima. Neprijatelj se s početka držao zahvaljujući
prednosti u broju teških oruđa i koločini municije, čime
se nemilice koristio. Ipak, Italijani napadima proletera —
i pored pomoći artiljerije, tenkova i aviona, i pored zaš­
tite visokih zidanih bunkera opasanih bodljikavom žicom
— nisu mogli da odole. Proleteri su i ovde davali primere
junaštva.
Posada velikog bunkera podignutog pokraj samog
druma zaustavila je i ćela tri časa držala pod vatrom
Prvi bataljon Druge proleterske. Proleteri su, izlažući se
smrtnoj opasnosti, probali sve da likvidiraju posadu,
ali se sa zemlje nikako nisu mogle ubaciti bombe kroz
njegove puškamice. Onda se proslavljeni bombaš Milo-
rad Bondžulić Bondžula popeo na jelu pored bunkera i
sa drveta ubacio bombu kroz puškarnicu, čime je presta­
la da sipa vatra odande i bataljon je mogao napred.
Oko podne otpor italijanskih fašista je počeo da po­
pušta. Počelo je kolebanjem, a završilo se bežanjem. Pro­
leteri su se dali u gonjenje. Svaka jedinica gonila je i
uništavala neprijatelja ispred sebe. Sirogojnov bataljon
je u tom krkljancu uspeo da zarobi preko 200 Italijana.
Oni su, sem ostalog, bili isekli i poizvaljivali stabla na
pravcima kojima se očekivalo italijansko izvlačenje. Uz
to, navaljali su kamenje i napravili druge prepreke, na
kojima su Italijani, panično bežeći, zastajali, gubili vre-
me, izlagali se ubitačnoj vatri proletera. Bilans ove prvo­
majske akcije bio je: 670 poginulih i oko 500 zarobljenih
okupatorskih vojnika. Tako je garnizon od oko 1.200 sta-
rešina i vojnika puka italijanske divizije »Ferara« bio
potpuno uništen. Plen je bio ogroman: 7 lakih tenkova,
17 kamiona, 4 brdska topa, 15 minobacača, 8 teških mit­
raljeza, 12 puškomitraljeza, oko 500 pušaka, 5 radio-sta-
nica i 150 mazgi, velika količina municije, opreme i hrane.
Četvrti bataljon je sačekao kolonu neprijateljevih
vozila koja je pokušala da se izvuče ka Nikšiću. Na jednoj
okuci je uništio čelno vozilo i uskoro zaustavio ćelu ko­
lonu, primoravši je da se preda. Samo retki pojedinci su
uspeli da umaknu. Čak ni tenkovi nisu uspeli da zaobiđu
prepreke već su se zaustavili pred zasedom i preprekama.
Posade iz tri oklopna vozila izišle su sa podignutim ru­
59
kama i predale se kuriru Boži Kojadinoviću koji se baš
tu obreo i snašao se da u kritičnom trenutku fašiste po­
zove na predaju.
Za tenkovima je nadiralo stotinak Italijana koje su
Dficiri pištoljima i povicima gonili u proboj, što su pro­
leteri čuli i videli. Oni su se, koristeći se drumom, pro­
bijali postepeno, zaobilazeći prepreke. Proleteri su to paž­
ljivo pratili. Ali su ih, kada su se dohvatili duboke jaruge
pored puta, izgubili iz vida. Fašisti su napregli poslednje
snage da pobegnu. Međutim, mali i odvažni Sirogojno to
je brzo shvatio. Smesta je pojurio s druge strane puta i
iskoristio drugu jarugu kako bi ih prestigao i preprečio
im put. Za njim je pojurilo još nekoliko boraca, ali je
Sirogojno brzo odmicao, trčeći poput jelena. I odista,
iskoristio je duboku jarugu kojom je jurio, prestigao je
Italijane i u pogodnom času istrčao na put, izvadio ak­
tiviranu bombu i stao pred grpu izbezumljenih Italijana.
Piskavim glasom je povikao:
— Stoj! Dole oružje!
Italijanii su lako shvatili šta taj naoružani mališa
hoće.
I poslušali su ga. Bespogovomo.
Sirogojno je čak naterao jednog Italijana da prevo­
di njegove komande, što su Italijani ponizno slušali, kao
da pred sobom imaju najmanje dobro naoružano odele-
nje boraca, a ne samo jednog, i to omalešnog borca još
piskavog glasa. Bacili su puške, automate, puškomitralje-
ze, bombe. Uskoro su svi držali ruke uvis i poslušno se
okretali nalevokrug.
Ubrzo su na licu mesta stigli Aleksandar Baranjin
i nekoliko boraca. Oni su, ceneći po Sirogojnovim koman­
dama slutili da je naleteo na nekog četnika. Kada su do­
trčali imali su šta i videti: Sirogojno razoružao gomilu
Italijana i još ih muštra a oni ne srne ju ni trepnuti ni
zucnuti! Bilo ie, dakle, sve gotovo i Sirogojnu njihova
pomoć nije bila neophodna.
Bombaš Sirogojno se već bio prekalio i dostizao je
hrabrost <i slavu drugih istaknutih bombaša svoje slavne
brigade. To što je učinio na Javorku svi su, bez imalo
zavisti, ubrajali u najveće podvige: jedan bombaš sam je
razoružao i zarobio oko pedeset Musolinijevih vojnika!
60
 Tara: odbrana prolaza ranjenicima
Posle neuspeha u »četvrtoj ofanzivi« (operacije
»vajs-1« i »vajs-2«), naročito u bici na Neretvi, okupatori
su ubrzo, sredinom maja, poveli novu, »petu ofanzivu«
(operacija »švarc«) protiv NOVJ. Oni su planirali da je­
dinice Glavne operativne grupe nabace na teško proho­
dno i pasivno zemljište severne Crne Gore, Sandžaka i
istočne Bosne i tu ih opkole, razbiju i unište. U tim jed-
nomesečnim borbama, u nas poznatijim pod zajedničkim
imenom Bitka na Sutjesci, Nemci će angažovati preko
127.000 svojih, italijanskih i kvislinških vojnika, imajući
protiv sebe oko 19.000 boraca NOVJ (u taj broj je ulazi­
lo i oko 3500 hiljade ranjenika). Pored jedinica koje su
od ranije imali na tlu Jugoslavije i angažovali ih u bor­
bama protiv NOVJ, Nemci su za tu operaciju dovukli (iz
Grčke, sa odmora i popune posle pretrpljenih poraza na
istočnom frontu) i svoju zloglasnu Prvu brdsku diviziju,
te uključili i jedan puk bugarskih fašističkih vojnika.
Pored toga, angažovali su još osam artiljerijskih pukova
i avijaciju jačine jedne mešovite vazduhoplovne divizije.
Sve je bilo pažljivo planirano, brižljivo pripremljeno, do­
bro opremljeno, sračunato da se glavnina snaga NOVJ
uništi.
Ofanziva je počela 15. maja 1943. Dotad je neprija­
telj uspeo da opkoli Titove divizije i krene u napad sa
svih strana.
Prvih dana nemačke ofanzive Sirogojnov bataljon je
vodio žestoke borbe za odbranu mosta na Tari preko ko­
ga su se povlačile stotine ranjenika. Most je trebalo po
svaku cenu braniti, nikako ne dopuštajući Nemcima da
pređu preko njega, a onda ga, pošto odigra svoju ulo­
gu, porušiti. Izdržali su proleteri ispred mosta i strahovi­
ta bombardovanja »štuka«, i kanonade topova i mino­
bacača. A kada su se nemački vojnici približili mostu,
proleteri su ga štitili jakom mitraljeskom vatrom. Među­
tim, njihovi pokušaji da danju, pošto su svi ranjenici
prebačeni na levu obalu Tare, priđu mostu i poruše ga
— propali su. Nemci su ih vatrom tako prikovali za tle
da oka nisu mogli otvoriti. Razmišljajući o tome šta da
se radi, Ostoja Kovačević je nabavio nekoliko teških se­
kira. Ćim je pao mrak on je sa desetak boraca sišao do
samog mosta. Odabrao je nekoliko snažnih Durmitoraca,
61
koji su upravo tih dana došli u brigadu, dao im sekire i
naredio da njima pokušaju da iseku čeličnu užad koja
su držala žičani most. Durmitorci su, stvarno, uspeli da
udarcima sekira dosta brzo pokidaju užad i most se sva­
lio u reku. Od radosti, Ostoja je, bez vidljive vojničke
potrebe, komandovao puškomitraljescu da ispali neko­
liko rafala u pravcu nemačkih položaja.
Koji dan kasnije Drugi bataljon je takođe napravio
pravi podvig. U dramatičnoj trci između proletera i Ne-
maca ko će od njih pre izbiti na plato Vučeva, iznad
Tjentišta i Sutjeske, i posesti ga — proleteri su bili brži
i jači. Oni su penjući se i posedajući Koritnik, uspeli da
sa platoa Vučeva zbace manje nemačke snage. NemGi su
i sutradan i nekoliko dana kasnije pokušavali da zbace
Drugi bataljon sa Vučeva, ali bez uspeha. Njemu će upo­
moć stizati i jedinice iz drugih brigada, jer je položaj bio
izuzetno značajan naročito s obzirom na to da su preko
njega izvodile jedine dve staze iz kanjona Pive. Da su
Nemci poseli Vučevo pre proletera, ili da su uspele da ih
odavde zbace — glavnina Operativne grupe bi došla u
mnogo težu situaciju d one dramatične u kojoj se inače
nalazila, okružena sa svih strana, sabijena na suvi, gladni
i besputni pivski plato. Ali upravo zahvaljujući čvrstom
držanju položaja na Vučevu, stazom uz njega su iz ka­
njona Pive izašli ranjenici i glavnina naših snaga.

Košur: podeljeno parče mesa

Sirogojnov bataljon je u toku dramatičnih borbi oko
Sutjeske takođe imao svoje velike trenutke ali i teške
časove. On je, smenjujući se ili dejstvujući zajedno sa
Trećim i Prvim bataljonom, izdržao punih devet dana
na položajima na brdu Košuru, iznad same Sutjeske,
koji su dominirali Tjentištem i pravcem predviđenim za
proboj glavnine iz obruča. To je bio razlog za to što su
Nemci to brdo želeli da po svaku cenu zadrže.
Košur je jedna četa proletera Trćeg bataljona osvo­
jila u prvom naletu, ali su ga Nemci ubrzo povratili, an-
gažujući za to nekoliko puta brojnije snage. Posle te
»uvertire« ovde su vođene izuzetno teške i krvave borbe,
bez prestanka, po suncu i kiši. Nemci su neprekidno tu-

62
Rodna kuća legendarnog bombaša Sirogojna

63
kli proletere iz topova i aviona, i to po više puta dnevno.
A proleteri su dobili jasan i težak zadatak: da po cenu
života ne dopuste prodor Nemcima sa Košura ka reci,
ka Tjentištu. Jednostavno, sve se moralo žrtvovati za
odbranu staze prema Hrčavki ii Zelengori, bolje reći nije
se smeo suziti i onako dramatično sužen prostor za iz­
vlačenje jedinica pritisnutih neprijateljskim nasrtajima,
tučenim na uskom prostoru iz svih oruđa, u svim za-
povestima nemačkih komandanata — osuđenih na uniš­
tenje.
Sirogojno je u tim danima na Košuru gotovo nepre­
kidno bio na položaju, u patrolama, u bombaškim grupa­
ma, pred strojem i očima svoje desetine, voda, čete. Nje­
govi drugovi zapamtili su jednu divnu pojedinost iz dana
borbi oko Košura, ali ne ni bombašku, ni iz juriša, već
»običnu«, iz života.
Neposredno pred dolazak na položaje na Košuru, Si-
rogojnov nerazdvojni drug Boško Buha se vratio iz bol­
nice. Proslavljeni bombaš se razboleo od tifusa pa se le-
čio i nekako prezdravio. Sada se, veseo, vraćao drugovi­
ma, u desetinu, ali nekao strašno smršao, oslabio. Ne sa­
mo što nije bio dežmekast kao ranije, već se osušio ka
prut. Buhinom povratku svi su se obradovali, a naročito
Sirogojno. Glad je u to vreme bila tako pritisla da su bor­
ci jeli korenje trava, strugali mezgru ispod bukove kore.
Ali toga dana kad je na položaj stigao Buha izuzetno su
imali šta da pojedu za ručak — po porciju čorbe i parče
kuvanog mesa. Po navici, borci su komadiće nflfta ostav­
ljali za kraj, rukovodći se narodnom m udrošćuRa je po-
slednji zalogaj uvek najslađi.
Sirogojno je, kao obično, sedeo između Boška Buhe
i Boška Matića. Dok nije ni zahvatio čorbuljaka oštri­
jom stranom kašike je prepolovio komadić mesa kojeg
je dobio i polovinu prebacio u Buhinu porciju. Kad je
u tom času uhvatio Buhin ispitivački pogled, mirno je
kazao:
— Ni reči, Boško! Znam ja kako si ti propatio. A
meni, neće biti n išta ...
Taj divni gest u vreme najteže gladi zapazili su i ša­
lom propratili i drugi borci, saborci Sirogojna i Buhe. Na
to je Dragoljub Vasić Fasa dobacio:

64
 — Lako je tebi, Sirogojno, ti bi mogao i mesec dana
bez kore hleba, jer ako je iko navikao na glad — to si
ti!
— Bez kore hleba i dva meseca! — vraća Sirogojno
»loptu« — ali ako nema ni kore ni sredine, onda je već
poteško...
Dani na Košuru bili su predugi, puni neizvesnosti i
opasnosti. Nemci su bili uporni, težeći da na svaki način
zbace proletere sa tog brda. Jednoga dana proleteri su
izdržali šest nemačkih juriša i zadržali svoje položaje. S
glađu je bilo teže. I katkad su morali slati patrole ne bi­
li nešto hrane oteli od Nemaca. Neke patrole su dobro
prolazile. Jednom su noću upale u nemački logor u ko­
me je bilo i konja i goveda i otud dovukli dve krave. Dru­
gi put su doveli uhranjena konja, u to teško vreme do­
brodošla za klanje, a konjsko meso se već uveliko jelo.
Aid bilo je i patrola koje su dobivale isključivo borbene
zadatke, upućivane na njih sa Košura, obično radi izvi­
đanja i mnoge se nisu vraćale. Nemci bi ih preduhitrili.
Kad se nije moglo drugačije, borci su se peli na bukve i
odande, pomoću dvogleda, izviđali nemačke položaje.
Neki od njih su i na tim zadacima stradali, jer bi ih
Nemci otkrili i usmrtili mitraljeskom vatrom. Odande bi
se, pogođeni rafalom, stropoštali uz jeziv krik, što je stra­
vično odjekivalo. Bilo je dana kad su borci, izmučeni
umorom i nesanicom, spavali u zaklonima. Oni najizdrž-
Ijiviji i najjači puzali su od borca do borca, budili ih,
opominjali, hrabrili da izdrže još koji dan. Bilo je i si­
tuacija kad su proleteri po sat-dva hrabro odbijali nemač­
ke juriše, a kada se Nemci počnu povlačiti oni nisu imali
snage da se dignu i pojure ih, pa čak ni da dobauljaju do
povoljnih položaja i sa njih pripucaju. Glad, napori, ne­
sanica, neizvesnost itd. iscrpeli su ih do krajnjih granica.
Na položajima na Košuru proleteri su videli raspla­
kanog Sirogojna. Toga dana Buha je sa jednim borcem
upućen u izviđanje. Oni su sa tog zadatka toliko mnogo
kasnili da se počelo sumnjati da nisu stradali. Sumnje
su uskoro prerasle gotovo u paniku. Sirogojno se obaška
uplašio za Buhu. Toga jutra i on je sa Buhom hteo u pat­
rolu, ali ga komandir nije pustio. Sad je bio uznemiren,
jer je verovao da bi bio obazriviji od svog druga. I ne
pitajući nikoga, jecajući, utrčao je u čestar da traži Bu­
hu. Tamo je zalegao na pogodnom mestu i čekao. Odjed-
5 Bombaš Sirogojno 65
tlom je osetio šuštanje grana, i to ne tako daleko. Siro-
gojno je zacijukao samo njemu svojstvenim i borcima
dobro poznatim glasom, a onda pažljivo oslušnuo. Posle
nekoliko ponovljenih poziva, slično cijukanje se čulo
otud odakle se koji tren ranije čulo šuštanje. Bombaši
su se prepoznali po glasu i potrčali jedan drugom u sus­
ret. Sirogojno je zagrlio Buhu, radujući se njegovom po­
vratku.
— Svi smo mislili da ste obojica poginuli. Tamo je
nešto mnogo i dugo pucalo. Zašto vas toliko dugo nije
bilo?
Buha je imao odgovor, ali je za Sirogojna i drugove
bilo najvažnije da se vratio.

Sutjeska: osluškivanje pesme slavuja

Košur su njegovi branioci nazvali brdo patnji. Mno­
gi ratnici su ga tih dana proklinjali govoreći da će im
kosti na njemu istruliti. Ali čak i takvim nevoljama bles-
nula bi pokoja najobičnija ljudska radost.
Jednoga dana u retkom zatišju, kad je oko Košura
za tren ućutalo, oglasila su se dva slavuja, kao da su
želeli da zabave proletere. A ko zna da li bi iko ta dva
sićušna i draga krilata drugara i čuo i primetio da nije
bilo Sirogojna. Dečak rođen ispod Čigote, u planini među
pticama, odmah je osetio i s izuzetnom ljubavi oslušnuo
ptičju ljubavnu pesmu. Ratnici sa Košura su slušali dva
slavuja koji su pevali sa dva kraja njihovih položaja —
jedan ispred Prve, a drugi ispred Druge čete. Izgledalo
je kao da se dozivaju i natpevavaju, kao da pevaju pesmu
proleterima — da bi ih razvedrili. Sirogojno je slušao
pesmu i uneo se u nju, a onda viknuo najbližem drugu
do sebe:
— Boronja, ovi slavuji hoće pesmom da nas nahra­
ne! Čuješ li ih?!
— Šta će ptica drugo u ovo vreme da radi, Sirogojno.
Ne plaši se Švaba, a kljun i stomak su joj mali. Nije
probirljiva...
— Lepo, brate, pevaju.
— Ostavi sad pesmu, moj Sirogojno.

66
 — U mom selu čim grane proleće slavuji počnu da
pevaju na sve strane. A ima li, bogati, u tvom kraju
slavuja?
— Ima, ima, Sirogojno, ali ćemo o tome ako preži­
vimo Košur...
Mučni dani na Košuru su prošli. Preživeli su ih i
Sirogojno i Boronja i, valjda, nastavili onu priču o sla­
vujima. Proleteri iz Druge su sa drugim divizijama i bri­
gadama krenuli u proboj. A Nemci su navaljivali, dovla­
čili nove snage, prizivali upomoć jata aviona sa aerodro­
ma u Sarajevu i Mostaru. U jednom od tih žestokih bom-
bardovanja pod Ozrenom je ranjen i Vrhovni komandant,
što su proleteri saznali u toku proboja i stalno se raspi­
tivali o njegovoj rani, o zdravlju.
U proboju iz obruča oko Tjentišta i iz doline Sutjes-
ke vođene su žestoke borbe. Ćim bi se neka od jedinica
probila Nemci bi taj »otvor« hitno zatvarali. Tako je
bilo i pred Drugom proleterskom. Njen Prvi bataljon je
u toku proboja vodio na brdu Košuti bitku na život i
smrt, braneći Nemcima da prekinu jedinu stazu kojom
se u to vreme moglo ka Zelengori. Jedan vod proletera
žestoko su bombardovali Nemci, jurišali na njegove po­
ložaje nekoliko puta, tukli ga artiljerijom. Vod je gotovo
ceo izbačen iz stroja, ali nije prepuštao položaje. Posled-
nji nemački juriš odbio je poslednji borac voda, vodnik
Miladin Anđelić, sam samcit. Kad je video da se Nemci
približavaju, a u njegovom streljačkom stroju leže sve
poginuli i ranjeni, vodnik se digao iz zaklona i sa »šar­
cem« pošao Nemcima ususret. Sipajući rafale naterao ih
je na povlačenje! Tako je održana Košuta dok nije stiglo
pojačanje odbrani.
Nešto kasnije proleteri su izbili blizu Miljevine. I
kada je trebalo da pređu put nabasali su na nemačke
tenkove. A danima pre toga, kada je bilo najteže u toku
»pete ofanzive«, naređeno je borcima da zakopaju ili
unište svo teško naoružanje. Prateća četa Druge prole­
terske to nije učinila, i to isključivo na svoju odgovor­
nost, i ta se samovolja u kritičnom trenutku kod Milje­
vine pokazala dobrom. Oni su proneli svoj protivkolac i
kroz najteže okršaje i sada, kada su se pojavili tenkovi
na drumu, naređeno je:
— Protivkolac, napred!
67
 Naređenje je preneto duž kolone i tobdžije su trkom
izbile blizu druma. Kad su do mesta na rečici, koji su
proleteri srušili, došla tri nemačka tenka i počela tući
iz svih oruđa, posada protivkolca je, sa zamaskiranog
položaja, otvorila vatru i preciznim pogooima onesposo­
bila sva tri tenka. Posade tenkova su iskakale napolje,
ali su ih dočekali i uništili mitraljesci koji su štitili pro-
tivkolac. Tako je put daljeg probijanja iz »pete ofanzive«
bio otvoren.
U toku probijanja od Lučkih Koliba Četvrti bataljon
je prešao i Vrbnišku reku. Kako teren za dalje kretanje
nije bio poznat, napred je upućena patrola koju je pred­
vodio Sava Sirogojno. U patroli su još bili Neđo Vuja-
nović i Sava Vuković. Bataljon je za to vreme zastao ra­
di kratkog predaha. Sirogojno i njegov imenjak išli su
uporedo, dovoljno razmaknuti jedan od drugog, sa prip­
remljenim bombama, a Neđo in je pratio, naoružan puš-
komitraljezom. Uskoro je Sirogojno oko jedne debele
bukve primetio tragove radova sekirom i ašovom, što jc
za njega bio znak da su tu bili Nemci. To je bilo i Vu-
kovićevo mišljenje. I odista, gotovo su nabasali na ne-
mačkog puškomitraljesca, koji je dremao, dok mu je
oružje bilo prislonjeno uz bukvu. Sirogojnu to nije bilo
dovoljno, jer je hteo da utvrdi ima li u blizini još Šva­
ba. Nečujno su obišli uspavanog mitraljesca, a Neđa
ostavili da ga, za svaki slučaj, drži na nišanu. Svega ne­
koliko desetina metara odatle otkrili su gomilu Nemaca
okupljenih na jednom proplanku. Bila ih je gotovo či­
tava četa. Bombaši su se sporazumeli mimikom da se
privuku još bliže. Odjednom je Sirogojno zavitlao bom­
bu, za njim i Vuković, pa još po jednu. I odmah su obo­
jica šmugnuli nazad. Neđa je osuo rafal-dva, a onda su se
sva trojica trkom okrenula u razvijeni streljački stroj
bataljona. Posle tog iznenađenja koje su Sirogojno i dru­
govi priredili nemačkoj četi, bataljon je izvršio brz i sna­
žan juriš, proterao Nemce i nastavio dalje probijanje.

Romanija: ,,pikiranti“ u ofanzivi

Posle proboja iz obruča »pete ofanzive« jedinice su
dospele u istočnu Bosnu, gde su nastali bolji dani. Jedi­
nice su navraćale u sela i zadržavale se, a tamo se, ipak,

68
 ponešto našlo i za hranu i uopšte lakše se živelo i disalo.
Pomalo su se i borci oslobodili, a neki i raspojasali. Ov-
de-onde počeli su da se ponovo javljaju »pikiranti«, još
u Krajini zapaženi. To su mahom bili snalažljiviji borci
koji bi umeli lepo sa narodom, sa ukućanima među koje
su navraćali ii se odmarali, znali su da se našale sa do­
maćicama ili snašama i da na brzinu dobiju ponešto za
hranu, najčešće parče hleba ili sira, komadić mesa ili sla­
nine, krompir ili voće. To bi se dobilo i začas potrošilo.
U »pikirante« su proleteri ubrajali i Sirogojna, i to
u one umešnije. U selima istočne Bosne on je bio u onoj
grupi »pikiranata« koja je naročito bila majstor da pro­
nađe med i da se njime zaslađuje. Pored Sirogojna, tu
su bili i Boža Kojadinović, Doka Minić, Vidoje Borović
Uso, Milinko Novaković i drugi. Iako su neki od njih
bili pravi majstori da otvore košnice u napuštenim seli­
ma, jednom su ih pčele tako dobro izbole da su im već
sutradan lica bila sasvim otekla, zbog čega su ih prozvali
»kineskom desetinom«.
Negde na padinama Romanije, dok su kolone bile
na zastanku, »pikiranti« su predložili Sirogojnu da se
uspne na zarudelu trešnju. Njemu nije trebalo dvaput
reći. Uz drvo se nije penjao, već puzao kao veverica. Dok
je on tako brao trešnje i bacao pokoju ostalim »pikiran-
tima«, iznenada je naišao politički komesar brigade Slo­
bodan Penezić Krcun. Zastao je pored trešnje i upitao:
— Šta je, Užičani, šta to radite?!
— Ništa, druže Krcune. Izviđamo. Sirogojno se po­
peo na trešnju da malo odozgo, kao najlakši, izvidi nepri­
jatelja. ..
Krcun se nasmejao i u šali dodao:
— Samo ti Savo, izviđaj, izviđaj!
Posle koju minutu Krcun se vratio, kao da je nešto
zaboravio, i dobacio:
— Savo, pazi da ne polomiš grane, da nas ovi seljaci
ne počnu motkama ju riti.. .
Nije prošlo mnogo vremena od proboja obruča, a u
selu Kalauzovićima su, u svim jedinicama, održani par­
tijski sastanci i konferencije svih boraca. Analizirano je
držanje svakog borca i starešine u toku ofanzive. Na
jednom od tih sastanaka Krcun je upitao komandira čete
Ostoju Kovačevića da li zna da je jedan od njegovih no­
vih boraca ušao u seosku kuću i tamo pokupio kajmak

69
sa mleka razlivenog u karlice. To je domaćica prijavila
štabu brigade, a Ostoja do tada o tome nije ništa znao.
Krcun je ukratko rekao da su to prestupi koje se više
ne srneju dozvoljavati, pa je zaključio:
— Streljajte toga što je odneo kajmak! Za primer!
Ostoja je pozdravio. I ništa nije rekao. U drugoj
proleterskoj se inače, znalo: Krcunu pogovora nema,
on je bio najdisciplinovaniji. Uskoro je u Ostojinu četu
došao komesar i kad je ugledao »pokislog »komandira
upitao ga je:
— Ole, nado proleterska, što si tako pokisao?! Kao
da ti nisu sve koze na broju?
— Sve su koze na broju, ali Krcun mi je naredio da
streliam jednog novog borca što je pokupio kajmak sa
nekoliko karlica mleka neke žene...
— Nisi lud, Ole. Poginuće on i onako, vidiš da gi-
nemo kao mravi!
I ode Ješa, ali ne više onako veseo kao kad je došao
kod Ostoje.
Ostoja se, ipak, razvedrio. Sad ima pokriće: Ješina
reč nešto znači. I nije više nikome rekao što mu je Krcun
naredio. Kad se posle nekoliko dana ponovo sreo sa
Krcunom bio je pomalo i zbunjen, pogotovu kad ga ovaj
upitao:
— Ostoja, šta si uradio sa onim borcem?
— Nismo ga streljali, druže Krcune. Komesar Ješa
ie rekao da će i onako poginuti, a možda je i seljanka
četnički n astrojena...
— Imaš pravo! — zaključi Krcun dosta veselo i ode.
Događaj se završio na najlepši način ali je bio po­
vod da se odnosu boraca i starešina prema narodnoj
imovini posveti više pažnje. I zato kad se uskoro nešto
slično desilo i Sirogojnu, malo je trebalo pa da bude naj­
strože kažnjen.
Negde blizu Tuzle, kad je bio u patroli. Sirogoino
ie od iednog boeatog seljaka uzeo sat i pozlaćenu taba-
keru.. Tog trenutka u njemu se nešto loše prelomilo: ra­
tuje dve godine, žudi za satom i takvom tabakerom. ovde
mu se odiednom učinilo da ima pravo da ih zat>leni. Se­
ljak se odmah nožalio komandi, pa je i Sirogoino »do-
na taDet«. To je bilo iznenađenje i za starešine i za
borce, njegove drugove, a na neki način i za samog njega,
Sirogojna. Kritike su bile vrlo oštre. Drugovi ga nisu

70
 štedeli. Čulo se da se takvim postupcima kalja obraz bor­
ca narodnooslobodilačke vojske, da se sramoti proleter­
sko ime i uzvišeni ugled bombaša među kojima se isticao
upravo on, drug Sirogojno. Srećom, zahvaljujući svojoj
hrabrosti u borbi, iskrenosti u priznanju greške i srdač­
noj pomoći koju su mu pružili najbliži drugovi, Siro­
gojno je prošao bez kazne. Sve mu je oprošteno, ali i
»zabeleženo«.
Taj dan kritike bio je veoma značajan u životu Sa­
ve Jovanovića Sirogojna. Kritika se naročito pozitivno
odrazila na njega kao borca, bombaša i čoveka. Shvatio
je snagu kolektiva, prave vrednosti drugarstva i između
juriša sa bombama u rukama. Kritikom skojevaca, save-
tima starešina, ukazivanjem najbližih drugova on je kle­
san u čvrstu, zrelu ličnost, u čoveka. I sve je brže saz-
revao, izrastao.
Leto 1943. godine prošlo je u borbama kroz istočnu
Bosnu. Bilo je dosta okršaja i uspeha, ali i teškoća. A
onda su, odjednom, nastale krupne promene. Devetog
septembra kapitulirala je fašistička Italija, što je bitno
uticalo i na dalji razmah oslobodilačkog rata u Jugosla­
viji. Jedinice NOVJ su to osipanje među neprijateljima
iskoristile za preduzimanje akcija za razoružavanje ita-
lijanskih trupa. U tome je učestvovala i Druga proleter­
ska brigada. Ona je, u okviru divizije, dobila zadatak
da razoružava italijanske garnizone u Sandžaku, ili da
ih privoli na saradnju u borbi protiv Nemaca i kvislinga.
Brigada je najpre ušla u polurazrušenu Foču, a 22. septem­
bra u Pljevlju iz kojih su Italijani već bili odmaglili a
muslimanska policija se ubrzo predala.

Pljevlja: muška suza za drugom

Buhom
Prilikom ulaska u tek oslobođena Plejvlja izvršen je
pretres onih kuća u kojima je moglo biti zaostalih ne­
prijateljskih vojnika. U dvema kućama su uhvaćeni pro­
fesor i sveštenik. Profesora je patrola odmah predala
Bošku Buhi da ga on sprovede u štab brigade. Kad je
71
profesor čuo da ga vode »u štab brigade«, pomislio je da
je to »šifra« koja znači naređenje tom dečaku pod
oružjem da ga usput likvidira, pa se odlučio da beži. Bu­
ha ga sprovodio i ocenio što mu se po glavi vrzma, pa
ga preduhitrio:
— Druže, slušaj! Kažu da si profesor, što znači da
si pametan čovek. I nemoj slučajno da ti padne napamet
da bežiš! Čuo si da mi je naređeno da te vodim u štab
brigade, i ja ću to po cenu života izvršiti. A tamo će se
po pravdi videti da li imaš kakve krivice...
Profesor je ćutao, misleći kako bi, da mu Buha to
nije rekao, sigurno pokušao da beži i, sigurno, poginuo.
Ovako je otišao u štab i, kako se pokazalo, nije imao ni­
kakve krivice pa se odmah vratio kući.
Sirogojno je u štab sproveo sveštenika. To su mu
starešine naredile. Pop je bio mirniji od profesora, čak
je čevrljao sa Sirogojnom usput, raspitujući se za život
i borbe partizana. I on je u štabu saslušan i oslobođen
svake sumnje. On je poneo samo lepo sećanje na svoga
sprovodnika, plavokosog, mršavog i uljudnog dečaka Si-
rogojna.
Ta dva događaja i ne bi bila vredna da se naročito
pamte da nije ubrzo, iznenada i tragično, došlo do po­
gibije Boška Buhe. Dogodilo se to na Jabuci, prevoju iz­
među Pljevalja i Prijepolja. Na sahrani Boška Buhe sle-
gle su se hiljade Pljevljaka, naročito mladih, a stotine
proletera stigle su na poslednji ispraćaj proslavljenom
junaku i bombašu. U toj posmrtnoj povorci našli su se i
profesor i sveštenik koje su »deca« pre nekoliko dana
sprovodila u štab brigade. I profesor i sveštenik doneli
su sobom po kesicu bombona, jer u to ratno vreme nisu
u gradu mogli naći drugih poklona. Doneli su ih da bi
počastili borce iz jedinca čija su dva pripadnika bila
krajnje korektna prema njima kada su bili lišeni slobo­
de. Profesor je, služeći Buhine drugove bombonama,
tužno govorio:
— Ono dijete mi je spasilo život, jer sam htio da
bježim, čime bih priznao da sam kriv, a još sam mogao
i poginuti. Čim sam saznao da je taj dječak poginuo is­
kreno sam se uzbudio, osjetio sam obavezu da dođem na
njegov posmrtni ispraćaj i vidim drugove uz koje je rano
sazrio, izrastao u čovjeka...

72
Pred Limom: najbolji bombaš divizije
Početkom novembra Sirogojnov bataljon je napadao
četnike oko Priboja. Ovi su bili žilavi i lukavi u borbi, još
su bolje poznavali zemljište i mještane, pa su dosta uspje­
šno štitili ostatke italijanskih crnokošuljaša u Priboju.
Četnici su uspeli da posednu i Bič, istaknuti vrh iznad Pri­
boja, sa kojeg proleteri nisu mogli da ih smaknu.
Proleteri su bili umorni i izmučeni. Ćelu noć su mar-
ševali, a predzoru su morali u protivnapad. Prvu komandu
komandanta Bože Đorđevića »Pokret!« kao da niko nije
čuo. Zapravo, svi su se izbudili, ali su se napravili kao da
nisu čuli ni ponovljene komandantove pozive. Umesto da
ih naredbama, opomenama, pozivima itd. pokrene u bor­
bu, komandant se odlučio za sasvim drugi postupak: zgra­
bio je puškomitraljez i povikao:
— Ko hoće u borbu — za mnom!
Borci su začas poustajali — možda postiđeni, a mož­
da i probuđeni iz zamora — i krenuli u protivnapad. Kao
ko zna koliko puta u okršajima vođenim zadnjih meseci,
Sirogojnova četa se našla na čelu bataljona. U izvidnici su
bili Sava Sirogojno, Boško Matić, Marko Željovac i kome­
sar čete Jovo Njego. I ovde, kao mnogo puta ranije, Siro­
gojno je držao tempo: umeo je da tiho ide, da se poput
mačke nečujno privlači. Svega dve-tri stotine metara poš­
to je kolona zašla u hrastovu šumu, iz izvidnice se, tiho i
nečujno, vratio Sirogojno. Šapatom je preneo izveštaj:
— Samo na nekoliko metara ispred nas je četnička
prethodnica!
Brzo se vratio među svoje drugove u izvidnici. Četa
se još nije potpuno ni razvila u strelce, a bombe su zapra-
štale. Sirogojno i Matić, čim su primetili da četnička ko­
lona ide stazom pravo pred njih, samo su se razmakli le-
vo i desno i zalegli, držeći bombe. Kad su četnici došli
sasvim blizu — grunule su bombe. I Sirogojno i Matić su
vitlali bombu za bombom. Četnici, potpuno iznenađeni,
nisu stigli da daju bilo kakav organizovaniji otpor. Jedan
vod proletera se, posle sata veranja, uspeo na Bić. Četnici
više nisu pružali otpor.
Divizijski list je tih dana Sirogojna proglasio najbo­
ljim bombašem Druge proleterske divizije. To je i za nje­
ga i za njegove saborce u desetini bila velika čast, najveće

73
priznanje. Donedavno »mali Sirogojno« — postajao je sve
veći. Borio se i kalio kao čovek, pobeđivao navike zapuš­
tenog dečaka sa užičkih ulica.
U selu Kovačevcu na Limu, sastala se četna partijska
ćelija — da primi Sirogojna u KPJ. Partijski rukovodilac
Četvrtog bataljona, Kost ja, seća se da po tada važećem
Statutu KPJ Sava još nije mogao biti član Partije, jer je
tek imao sedamnaest godina. Ali Statut se u ovom slučaju
mogao i »prekršiti« jer je Sirogojno, najbolji bombaš će­
le divizije, u borbi činio daleko više nego mnogo stariji
ratnici, čime je potvrđivao svoju zrelost. Na sastanku je
sedeo mirno, očevidno uzbuđen tim činom. Pažljivo je slu­
šao dok se i šta se o njemu govorilo. Sam je govorio malo,
ali je rekao istinu: da je mnogo puta grešio, ali su ga dru­
govi ispravljali, pomagali mu da se vrati sa stramputice.
Rekao je da je svestan da teorijski nije izgrađen, ali je
obećao da će učiti, za to, uostalom, ima vremena, a što
se borbe tiče — nastojaće da bude još bolji.
Nešto docnije tri bataljona Druge proleterske izbila
su na Zlatibor. Spremali su se da napadnu dobro utvrđe­
ne položaje bugarske okupatorske vojske na Smiljanića
brdu iznad Ljubiša. Proleteri su vešto i brzo dospeli do
neprijateljskih položaja, ali su ih bugari primetili pred
sam početak napada i brzo zapodeli žestoku borbu.
Pred ovaj okršaj Sirogojno je rekao:
— Neka se moje bombe oglase i u Srbiji!
Čete su uz kosu napredovale u streliačkom stroju.
Pred samim bugarskim rovovima, na delu koji je napada­
la Prva četa Četvrtog bataljona, između eksplozija bombi
čuo se i poznati, piskavi Sirogojnov glas. Pozivao je na
juriš. Uz prasak bombi proleteri su uskočili u prve rovo­
ve i u njima, pored izginulih, našli i šestoricu pritajenih
Bugara. U nanuštenim zemunicama bilo je dosta i svako-
jakog plena. U iednoi velikoj zemunici našli su i dvadese­
tak lovarnih i jahaćih konja. Vatra je uskoro prestala i
Bugari su se pritajili tako da su proleteri poverovali da su
se povukli.
Međutim, to je trebalo da bude klopka. Zarobljeni
Bugari su izjavljivali da ima još onih koji bi se predali.
Među njima pominjali su i »bratka Todora« koji bi se ra­
do predao. Tim izjavama zarobljenika brzo su poverovali.
Komandir čete Ostoja Kovačević dobio je zadatak da je­
dan svoj vod pošalje da obezbedi pravac od Užica kako

74
Bugarima ne bi stiglo pojačanje. Na taj zadatak spremao
se vodnik Ljubiša Bajević sa svojim borcima. A borci su
se već bili pomalo i zaboravili. Zaplenili dosta cigareta, pa
zapalili u mraku. I počeli dozivati, u šali:
— Bratko Todore, hajde, predaj se!
Posle nekoliko takvih poziva Bugari su se prišunjali
proleterima. Otvorili su vatru iz puškomitraljeza. Rafali
su kosili borce Bajevićevog voda. Vodnik Ljubiša, bravar­
ski radnik iz Užica, smrtno je pogođen, a od teških rana
uskoro je umrla i bolničarka Dušanka Beranja, neobično
hrabra devojka iz Bosanske krajine. Aca Baranjin je teško
ranjen, pa mu je noga kasnije amputirana. Bilo je još ra­
njenika boraca. Mada su se te noći održali na Smiljanića
brdu, Bugari su sutradan pokupili mrtve i ranjene i po­
vukli se u Užice.

Zlatibor: neostvaren susret s majkom

U toku te borbe na Zlatiboru Sava je bio nikad bliže
svojem rodnom Sirogojnu. A kada se uskoro našao na
Borovoj glavi po Jagliki Dudulović iz Dobroselice je po­
ručio, da njegova dobra lila dođe na viđenje. Majka je pri­
mila poruku i dojurila na Borovu glavu. Međutim, Savin
bataljon je već bio otišao za Novu Varoš. Majka nije vi-
dela Savu, ali je primila poruku: neka svi u selu znaju da
će partizani sigurno pobediti!
Ratni put je proletere koji već put vodio preko Lima
i Uvca. Ovog puta, posle prelaska reke, Sirogojnov bata­
ljon se, radi kraćeg odmora, razmestio u selu Presjeki
ispod planine Mučnja. Prva četa bila je u zaseoku Vuja-
šima, pod samom planinom. Većina boraca je spavala, od­
marajući se od dugog marševanja, a samo je poneko od
onih kojima je bila dotrajala obuća krpio opanke, dok su
puškomitraljesci čistili oružje. Nikad se nije znalo kad će
»pasti« komanda za pokret, pa su svakog časa morali biti
spremni. Popodne, baš u trenutku kada su se četi delili
ručak i večera jednovremeno, neko iz obezbeđenja je pri-
metio kolonu koja se približavala. Proleteri su pomislili
da su to njihovi Šumadinci, ali je, za svaki slučaj, kurir
Jova Ivetić upućen da o tome obavesti Treću četu. Među­

75
tim, iz kolone se čula paljba od koje ie kurir Ivetić lakše
ranjen. Tek tada su se proleteri uverili da to nisu njihovi
Šumadinoi.
Komandant bataljona Boža Đorđević naredio je četi
da što pre zauzme položaj na čuki koja je dominirala se­
lom. Četa je istrčala na čuku i odande ugledala četničku
kolonu ka na dlanu. Četnici su umesto da prirede izne­
nađenje sami bili iznenađeni, a kad su proleteri otvorili
na njih vatru i krenuli u poteru — posle kraćeg otpora su
okrenuli leđa. Međutim, sa Mučnja se u isto vreme spuš­
tala druga četnička kolona, hitajući upomoć prvoj. Prole­
teri su se i njoj okrenuli i dobro je potprašili, pa je nasta­
la prava potera za četnicima.
U pentranju i jurnjavi najbrži i najspretniji je bio
Sava Sirogojno. On je izmicao daleko napred, ispred svih
ostalih. Skoro je sustizao četnike i bombama čistio svaki
otpor ispred čete. Drugovi su ga dozivali, opominjali da
ne istrčava, ali Sava je, kao i uvek, bio neumoran. Juriš
koji je četa preduzela uz sami vrh Mučnja četnici nisu
izdržali. Čak su ostavili i konje na kome je bio natovaren
mitraljez sa dosta municije. U jednoj od uvala Sirogojno
je sa nekolicinom boraca zaplen.io još jednog četničkog
konja na čijem su se samaru rumenile dve pečene ovce,
poslastica od koje je mogao da se nahrani ceo bataljon.
Četnici su se izvukli prema selu Ravna Gora.

bombama otvorio put bataljonu

Prvih dana 1944. Druga proleterska divizija se probi­
la do Ivanjice. Varošicu je 9. januara napao i delimično
zauzeo Sirogojnov bataljon. Posle mesec dana provedenih
u Srbiji brigada se, obroncima Zlatibora i preko komuni­
kacija Višegrada — Priboj, ponovo vraća u Bosnu.
Iz zlatiborskog sela Jablanice proleteri su krenuli u
osvit dana, a kad su bili pred komunikacijom sunce je
naginjalo zahodu. Na čelu ozeble i otegnute kolone bata­
ljona išla je Sirogojnova četa, a on je, kao i uvek sa Boš-
kom Matićem i još nekolicinom bombaša, bio u izvidnici.
Očekivali su da su Nemci poseli komunikaciju pored sela
Štrbaca. I odista, u Štrpcima su bili i Nemci i četnici, sa
nešto nemačke motorizacije. Nemci su primetili proletere

76
Dobrosav, brat Sirogojnov sa unukom Savom

77
i odmah otvorili rafale na njihovu kolonu. S druge strane
se prema drumu spuštala grupa nemačkih skijaša u be-
lim odelima.
Komandir Ostoja Kovačević naredio je četi da se što
je mogućno brže dokopa malog uzvišenja iznad samog se­
la, uz drum. Trebalo ga je ugrabiti pre Nemaca i četnika.
I uspeli su donekle u tome, ali i Nemci su se, s druge stra­
ne, uspeli do pod sam vrh uzvišenja. Međutim, ni prolete­
ri ni Nemci nisu bili na brdašcu. Položaj proletera nije
bio pogodan, pa su boroi, ceneći da nemaju drugog izlaza,
jednostavno zalegli u sneg, ne uspevši da nađu bilo kakve
zaklone. Nemci su bili u nešto boljem položaju. Oni su
se kretali uz šumicu koja se protezala do druma, a onda
zalegli iza stabala drveća.
Proleteri jh nisu mogli tući, jer se protivnik nalazio
u mrtvom uglu. Istina, pripucali su, ali je to ispalo — u
prazno. Ali Savi se nije mirovalo. Zavitlao je bombu prema
Nemcima, ali je ova, izgleda, prebacila, otišla niz okomito
brdo. Nemci su prihvatili izazov. Otuda je, sa njihove stra­
ne uzvišice, zašištala bomba i pala pred samog Sirogojna.
On je, kao i uvek u takvim trenutcima, bio priseban i hra­
bar. Brzo se ispravio, dokopao bombu koja je šištala kao
zmija i vratio je natrag, među Nemce! Samo koji sekund
kasnije bomba je tamo eksplodirala. Opet je Sirogojno
spreman dočekivao nemačke bombe i vešto se, kao mačka,
bacao u rupe u sekund do eksplozije, ili bi se, poput opru­
ge istezao da on baci bombu. To njegovo neustrašivo nad­
metanje sa Nemoima su sem boraca iz čete, pratili i dru­
govi iz štaba bataljona, i to iz neposredne blizine, i divili
mu se. Samo bi se komandantu Boži ili komesaru Kostji
oteo uzvik:
— Sirogojno, pazi! Čuvaj se!
Sava je slao bombu za bombom među Nemce. I kada
mu je sve to, valjda, dosadilo digao se i sam krenuo nap-
red — prema Nemcima! Za njim se podigla ćela četa, jur-
nula na zbunjene Nemce koji su se dali u bekstvo prema
drumu. Za njima se pokrenuo čitav bataljon i probio se
preko druma, prema Limu. Sirogojno, junak dana, sam
mu je, svojim i nemačkim bombama, otvorio put.
Sirogojnov dvoboj sa Nemcima iznad sela Štrbaca za
kratko vreme se pročuo u svim jedinicama. Sve više se

78
potvrđivala ona ocena redakcije divizijskog lista koja ga
je proglasila najboljim bombašem ćele proleterske divizi­
je. Februara 1944. godine štab divizije je izdao naredbu:
»Pohvaljujemo Savu Jovanovića Sirogojna, borca —
bombaša Četvrtog bataljona Druge proleterske brigade za
hrabrost i za umešnost u vođenju svoje bombaške grupe.
Već duže vremena Četvrti bataljon otpočinje borbe na
znak — prasak njegove bombe«.
U hladnom zimskom danu brigada se zatekla u koli­
bama pod planinom Čabrom. Borci, ozebli i iznemogli od
umora, smenjivali su se na straži svako pola sata. Pred ko­
libom Sirogojnove čete na straži je cupkao Dragoljub Va-
sić Fasa i očekivao smenu. Upravo kad je smena stigla i
Fasa krenuo u kolibu da se ogreje, oglasili su se četnici
sa Čabra. Fasa i Branko Dragić su utrčali u kolibu i pro­
budili komandira Ostoju. Ovaj je brzo izveo četu na polo­
žaj. Izišle su i druge čete.
Četnici su bili u boljem položaju — tukli su sa brda.
Od njihove vatre ranjen je i Boško Matić, večiti Sirogoj-
nov drug iz bombaških grupa i patrola. Onesvešćenog su
ga drugovi izneli do previjališta. Srećom, rana je bila lak­
ša, iako je u prvim trenucima ranjavanja Boško bio u nes-
vesti.
Dok je četa prepucavala sa četnicima, komandir Os-
toja je primetio da u streljačkom stroju nema Save Jova­
novića, pa se obratio Fasi:
— Gde je Sirogojno? Idi i traži ga tamo, u kolibi. Mo­
žda spava?!
Sava nije spavao. Njega takve čarke i pripucavanje
nisu mnogo uzbuđivali. I Fasa ga je sreo među kolibama
— sa porcijom punom kačamaka!
— Gde si, Savo, boga mu?! Traži te komandir. Vidiš
da je počela borba...
— Ne brini, Fasice. Ne sekiraj se. Još nije gusto —
odvrati Sava kao da se ništa nije dogodilo i pruži poveću
guku kačamaka svom drugaru.
Iako zobeni kačamak nikome naročito ne prija, Fasi
i Sirogojnu je u tom hladnom januarskom danu bio ite­
kako sladak.
Kad su stigli u četu Ostoja se ljutio na Sirogojna, pa
i njega i Fasu uputio napred, sa još nekolicinom, u bom­
baše.

79
 Za Sirogojna je sve to bilo obično: začas je zaboravio
da se bio izgubio, zaboravio i kačamak. Brzo se, pod zaš­
titom magle, peo uz strminu prema četnicima. Kad se
grupa, ćutke, približila četničkim položajima Sirogojno je
prvi zavitlao bombu. Za njim su to učinili i drugi bomba­
ši. Posle eksplozije svi su, uz opštu viku i galamu, pojuri­
li prema četnicima. Ovi, potpuno iznenađeni, nisu izdrža­
li. Povukli su se. Na samom vrhu Čabara bombaši su na­
išli na jednog ranjenog bradonju koji je ležao pokraj mi­
traljeza i molio ih:
— Braćo, ja sam Srbin, nemojte me ubiti! Ja sam mo-
bilisan i samo sam petnaest dana bio kod četnika...
— Pazi boga ti! A kad ti izraste tolika bradurina i ko­
sa?! — unosi mu se u Lice Sirogojno.
— I kad pre nauči da gađaš iz mitraljeza?! — kao iš-
ćuđavao se Fasica.
Brzo je stigao i komesar čete Jovo Njego i naredio
bombašima da ranjenog četnika ostave na miru.

Jelica: složna pesma Moravi

U martu su Druga proleterska i Peta krajiška divizi­
ja opet krenule u Srbiju. Najpre su Lim prešli Krajišnici,
noću između 14. i 15. marta, a nedelju dana kasnije i je­
dinice Druge divizije. Proleteri su između Priboja i Belih
Brda vodili nekoliko većih borbi protiv Nemaca i četnika,
a zatim se probili u rejon Zlatibora i odatle nastavili na­
predovanje prema Ibru.
U tim planinskim predelima bio je veliki i dubok
sneg, pa je kretanje jedinica bilo izuzetno teško. Upadali
su u dubok sneg i ljudi i konji pod teškim tovarima. Sre­
ćom, sudari sa četnicima su bili povremeni i bez žestine,
jer su četnici, uglavnom, bežali, praveći, kako su to selja­
ci komentarisali, »prtinu partizanima«.
Druga brigada je 28. marta dospela do rečice Stude-
nice i počela da se priprema za forsiranje nabujalog i le­
denog Ibra. Sirogojno je tada bio bolestan i išao je sa
bolnicom, često zapodevajući razgovor sa Nadom Matić,
komesarom bolnice i sestrom njegovog druga Boška, sa-
borca iz patrola i bombaških grupa, s kojim je najčešće i

80
 cigaretu delio na »dimove«. Šalio se sa ranjenicima i bo­
lesnicima, a mnogi i od njih su ga zadirkivali onim njego­
vim »bezec, druže«.
Na tom maršu je, u zaseoku Marinkovićima ispod
planine Radočela, ranjena i Nada Matić. Rana je bila teš­
ka: zrno je udarilo u jedan, a izašlo kroz drugi kuk. Nada
je bila nepokretna; mogla je da leži samo na stomaku. Bo­
lesnog Sirogojna taj događaj je. posebno rastužio, i želeo
je da odmah uskoči u borbu, osveti sestru svog najbo­
ljeg druga. Čim je saznao da se njegov bataljon priprema
da prvi napadne nemačka utvrđenja na ibarskoj pruzi i
drumu, nije mogao da odoli želji, niti da zamisli da se to
može uraditi bez njega. Bio je daleko od svog bataljona,
ali njegova nestašna priroda i ratnička neumornost nisu
mirovali. I pobegao je iz bolnice. Istina, pridružio se Pr­
vom bataljonu, jer mu je tog trenutka, kad su njegovi
bombaši bili daleko, najvažnije bilo da ide u borbu bilo
sa kojom jedinicom.
Sirogojnov bataljon se u okršajima kod sela Loznog i
u napadu na most na Ibru nije probio. Iako su udari bili
žestoki, ni druge jedinice nisu uspele da probiju neprija-
teljevu odbranu. Nemci su tu bili koncentrisali veoma ja­
ke snage: artiljeriju, tenkove, pešadijske i inžinjerijske
jedinice. Sem toga, ibarska pruga je, naročito pored mos-
stova i mogućih prolaza i prelaza, bila načičkana bunkeri­
ma, pa su jedinice obe divizije ustuknule, a zatim odustale
od proboja preko Ibra ka Toplici i Rasini.
Početkom aprila Druga i Četvrta proleterska brigada
su prodrle u Dragačevo i posle prvih okršaja i pobeda nad
četnicima dospele do sela Kaone, prema planini Jelici.
Tih dana su četničke snage na širokom prostoru bile veo­
ma zauzete i borbama sa jedinicama Druge i Pete divizije.
Njih su Nemci snabdevali hranom i municijom, čak i
svojim vozilima prevozili na položaje, što je narod ovog
kraja odlično znao. četnički komandant Draža Mihailo-
vić se, sa svojom »vrhovnom komandom«, nalazio u Gu-
či i odatle lično komandovao jedinicama u Dragačevu. U
rejonu Kaone bilo je koncentrisano 11 četničkih brigada
koje su svakodnevno dobijale naređenja, s zahtevima da
se bore na život i smrt »protiv komunističkih bandi«. Deo
četnika, naročito onih starih i bradatih, odista se žilavo
tukao, a četničke snage su bile daleko brojnije od prolete-
6 Bombaš Sirogojno 81
ra, bolje snabdevene, itd. ali i pored svega toga nisu mo­
gle da izdrže udare Druge i Četvrte brigade. Naprotiv, pot­
puno su razbijeni.
Sirogojno je i u tom okršaju izveo jednu sebi svoj­
stvenu majstoriju. Kada je četnička odbrana počela da
se lomi jedan četnik je, bežeći bezglavo, naleteo na borce
Sirogojnove čete. Neko od boraca mu je povikao da sta­
ne i baci oružje, On je pokušao levo, pokušao desno, pa
ocenivši da nema kud — bacio pušku i zakukao:
— Joj, braćo, mene su silom naterali, nisam ja kriv,
nemojte me!
Njegovu kuknjavu oštro je prekinuo zamenik koman­
dira čete Radisav Vesnić:
— More, ćuti! Kazuj koji su vam znaci raspoznava­
nja?
— Ne znam ja, brate!
— Znaž, lupežu!
— Ne znam boga mi, života mi!
— Streljajte ga kad neće da kaže! — komandovao je
Vesnić, znajući da će to četnika »osvestiti« i naterati da
kaže znake.
Kad je Jova Perišić pritrčao i uhvatio četnika za vrat,
ovaj se brzo »setio« znakova i progovorio:
— Znam, braćo, znam! Nemojte me streljati. Evo:
»Janko — Jovica«. Dece mi, sreće mi, časti mi, to je tačno.
I sad me, valjda, nećete streljati?
— Eh, krpo od čoveka, na tebe bi grehota bilo metak
ispaliti! — odgovorio mu je Perišić.
Znaci raspoznavanja četnika za taj dan bili su važan
podatak za proletere. Sa njima su odmah upoznate i sve
jedinice. Vesnić je te znake brzo primenio. Upravo, tada
je na pritajene proletere naišlo desetak četnika koji su pe-
vali. Vesnić je zgrabio puškomitraljez i odlučio: ako budu
bradonje, neće ih ni pozivati na predaju. Kako je noć bi­
la dosta svetla, četnici su primetili neke borce i upitali:
»Ko je tamo?« Dobili su odgovor »Jovica« i odmah nasta­
vili i put i pesmu. Kad su se približili i Vesnić ugledao
njihove brade — uhvatio ih je kako-tako na nišan i počeo
da kosi. .
U toku te noći bilo je planirano da proleteri Sirogoj­
nove čete napadnu školsku zgradu sa zabarikadiranim
četnicima. Kako je odande sipala jaka vatra izgledalo je
da četnička odbrana neće skoro popustiti. U jeku borbi

82
 Sirogojno se, sam i na svoju ruku, udaljio iz čete. Došu-
njao se do škole i tamo natrapao na četničkog trubača.
Pripretio mu je da ćuti, izvukao ga napolje i naterao da
svira »zbor«. Odjednom, kad se malo borba utišala, kroz
noć je odjeknuo zov četničke trube. Trubač je svirao
zbor. Iako zbunjeni i iznenađeni pozivom na zbor u noći
i usred borbe, četnici su počeli izlaziti iz škole i postroja­
vati se. Ubrzo su pristigli borci Sirogojnove čete i zarobili
oko tridesetak izgubljenih četnika. Sirogojnu je sve to, kad
se već završilo, izgledalo smešno. Ćas se smejao četnič­
kom trubaču, čas mu se zahvaljivao što je pomogao da
njegova četa bez zrna baruta pohvata toliko četnika i, što
je najvažnije, bez žrtava izvrši noćni zadatak.
Te noći četnici u Dragačevu su razbijeni. Bežali su
na sve strane. Sirogojnov bataljon je nastavio gonjenje
četnika, ali ih je sada bilo teško sustići. U tom gonjenju
proleteri Sirogojnovog bataljona su se popeli na greben
Jelice i odozgo ugledali divan i dugo priželjkivan prizor
— čačansku kotlinu i ravnicu kroz koju je krivudala Za­
padna Morava. Mnogi su se, u sebi, setili one pesme koju
su daleko odavde, svuda kuda su stizali — u Krajini, Dal­
maciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Sandžaku — pevali o Mo-
ravi, o selu rodnom i ravnom. Dalmatinci, Bosanci, Ličani,
Crnogorci — svi su veselo dobacivali Srbijancima:
— Ovo je ta Srbija o kojoj toliko pevamo, a ne ona
visoka brda bez puteva...
I svi su, spontano i tijano, zapevali: »Oj Moravo mo­
je selo ravno...« Jelicom su odjekivali znani i reči i melo­
dija, osvajali, uzbuđivali, pozivali na juriše za oslobođe­
nje Srbije, izazivajući pokoju mušku suzu za drugovima
koji se nisu vratili zavičaju...

Ivanjica: podvala „šašavim" Nemcima

Pravac daljeg prodora proletera, ipak, nije vodio pre­
ko Morave, u Šumadiju. Pod pritiskom neprijatelja, ma­
nevar je usledio opet prema Ivanjici i planinskim predeli-
ma u njenoj okolini. Uskoro se brigada našla u Gornjem
Dupcu i Osonici, pod Čemernom, dvadesetak kilometara
od Ivanjice, tada sedište jakog nemačko-bugarskog garni­

83
zona. Odatle je, iz pokreta, Sirogojnov bataljon upućen u
Luke, selo iznad same Ivanjice, da odande štiti brigadu
od mogućnog nemačkog ispada iz varošice.
Čim je bataljon zauzeo položaje na Lučkom brdu, od
četa koju je uputio u izviđanje dobio je izveštaj da dve
dosta jake kolone Nemaca nastupaju iz Ivanjice prema
Lukama. Nemci su, istina, napredovali pod borbom, jer
ih je dočekivala četa iz prethodnice, povlačeći se ka polo­
žaju bataljona.
Borbu je prihvatio ceo bataljon, zapažajući da Nemci
tog dana nekako čudno ratuju. Usred dana je svaka kolo­
na za sebe ispaljivala crvene rakete. Proleteri su očekivali
da će ih početi da tuku granate, jer su zaključili da to
Nemci raketama obeležavaju linije do kojih su stigli i
daju signale svojim artiljercima. Artiljerija se, pak, nije
oglašavala. Božo Đorđević i Kostja Đurašinović su se po
koji već put pitali šta li to Nemci obeležavaju crvenim ra­
ketama. Čete proletera su povremeno i precizno tukle
Nemce, štedeći municiju. Gađale su samo u grupe i nasi-
gurno. Borcima su te rakete takođe bile neobične, pa su
u čudu jedni druge pitali šta to može da znači. Na to će
snažni Ličanin Branko Orlović Domaćin, ležeći pored svog
»šarca«:
— Ovi Nemci su danas kao šašavi. Šta li bacaju ovo­
like rakete usred dana, još crvene, krušnu im m rvu!...
Uso mu je sa nešto zajedljivosti odgovorio:
— Skokni časkom dole do njih, pa ih pitaj, Doma­
ćine?!
Borce koji su slušali to »dogovaranje« uhvatio je
smeh. Međutim, komandant Đorđević je i dalje ozbiljno
razmišljao. Nešto se posavetovao sa Kostjom, pa povikao
kuriru Jovi Ivetiću:
— Donesi mi, Jovo, raketni pištolj da i mi ispalimo
jednu raketu; m akar neka vide da i mi imamo svakojako
oružje.
— Koju raketu, druže komandante?
— Istu koju i Nemci ispaljuju — crvenu!
Domaćin sad pomisli da je zgodna prilika da se i on
našali, pa upita komandanta:
— Hoćemo li sad da uhvatimo vezu i sa Nemcima?

84
 — Hoćemo, Domaćine, ali ti s njim drži vezu samo
preko nišana »šarca«!
Potom je komandant ispalio raketu u pravcu nemač-
kih položaja.
Od tog trenutka počela je velika podvala koju su pro­
leteri, u stvari, dosta nenamerno priredili Nemcima. Oni
su očekivali da će ih Nemci zasuti vatrom, a ovi krenuli
sa svojih položaja, svili se u kolonice i počeli da silaze u
dolinu. Išli su čistinom, ne zaklanjajući se. Proleteri su
se odjednom našli u čudu, a onda shvatili da su prevarili
Nemce i oni im sada izlaze na nišan, zatečeni na čistinu
kao na dlanu. Verovatno su Nemci zaključili da je raketu
ispalila jedna od njihovih kolona, kao znak da je dostig­
nut određen položaj i da partizana tamo više nema.
Komandant Đorđević se odmah odlučio da što bolje
iskoristi tako nastalu situaciju. Naredio je Domaćinu da
sačeka dok se Nemci dobro zbiju u gustu kolonu, a onda
ih uzme na nišan i raspali. Ostalim borcima je naredio da
pripreme što precizniju paljbu i čekaju njegovu komandu.
Kad je stotinak Nemaca izišlo na čistinu u dolinu, Đorđe­
vić je komandovao:
— Raspali, Domaćine — domaćinski!
— Nišandžija Domaćin je jedva čekao upravo tu ko­
mandu i raspalio je dugim rafalima. Po gustoj nemačkoj
koloni su osuli paljbu i drugi. Nemci su, potpuno iznena­
đeni, zastali, a neki od njih su već i padali pogođeni rafa­
lima. Onda su počeli da se muvaju, kao ošamućeni, da se
gužvaju i vraćaju nazad. Desetak Nemaca je pokošeno a
čuli su se urlici ranjenika. Samo minut-dva kasnije Nem­
ci su se sredlii i otvorili vatru po položajima proletera.
Međutim, proleteri su već bili u sigurnim zaklonima iz
kojih su samo povremeno odgovarali na nemačku vatru.
Trajalo je to oko pola časa, a onda su se proleteri, sa pri­
bližavanjem mraka, povukli u sastav brigade.
Bombaši su se iz te akcije vratili polako i tužni, o če­
mu je Sirogojno govorio:
— Ne mogu da prežalim što one gomile Nemaca, kad
su se onako zgužvale posle komandantove crvene rakete,
nisu bile bliže našim položajima. To je bila meta kakva
se poželeti može za naše »kragujevke«! Mogli smo ih ma­
kar polovinu pomlatiti kao zrele kruške...

85
 U Gorjanima: rastanak sa Lunetom
Sa te prostorije proleteri su krenuli obroncima Zlati-
bora. Kod Kruščice iznad Arilja iz pokreta su rasterali de-
love četničkog Požeškog korpusa, a onda, u noći između
26. i 27. aprila, pošli u proboj preko pruge i druma Užice-
Požega. Pred zoru brigada je stigla u selo Potpeć, nado­
mak doline Đetinje i komunikacije koje je trebalo preći.
Proleteri su usled kiše nešto zakasnili, pa se štab zadržao
u jednoj kući da donese odluku da li brigada odmah da
ide preko pruge i druma, ili da prikriveno predani, pa uve-
če nastavi proboj. Preovladalo je mišljenje da je bolje
odmah ići preko komunikacije, jer Nemci mogu da doz­
naju za prisustvo proletera u selu, tokom dana dovuku ja­
ke snage, dobro obezbede komunikaciju i onemoguće pre-
laz preko nje. Grupa boraca je u selu prikupila nešto se­
kira, pijuka i drugoga alata za razbijanje železničke pruge.
Četvrti bataljon je bio u prethodnici brigade. Već je
svanulo a u dolini, na pruzi i oko druma nije bilo nikoga.
Proleteri su išli oprezno, verujući da su se Nemci pritajili.
Međutim, neprijatelja stvarno nije bilo, tako da je bio
potpuno iznenađen. On je verovao, da će sve snage Pete
i Druge divizije prodirati prema Tari i Zlatiboru, a da
se nikako neće usuditi da idu preko pruge.
Prve jedinice su prešle prugu i drum i po komandi
zauzele položaje na prvim kosama. Sirogojnova četa za-
legla je iznad samog puta. Kao na dlanu je gledala komu­
nikacije u dužini od nekoliko stotina metara. U toku pre­
laženja preko pruge od Požege su putem naišla dvojica
seljaka. Jedan od njih je upozorio komandanta Đorđevića:
— Pazite, drugovi, uskoro može da naiđe voz iz Uži-
ca. Svako jutro u ovo vreme nailazi.
Pomišljajući na to, komandant je naredio:
— Hajde, drugovi, da što brže rušimo prugu!
Kostja se, sa nekoliko boraca, prihvatio sekira i pi­
juka. Snažno su udarali po spojevima šrafova i šina. Neki
zavrtnji su popuštali već posle tri-četiri udarca, drugi
su duže izdržali. Ipak, pod snažnim udarcima i za desetak
minuta svi zavrtnji su popustili. Proleteri su podigli čitav
blok šina, i to sa pragovima, i prevrnuli ga ispod pruge.
Brigada je i dalje prolazila. Kostja je dokopao sekiru i
počeo šeći telefonske stubove. Dok je on još sekao prole­

86
teri su iznenada ugledali voz koji je iza krivine od Gorja-
na jurio punom brzinom, dolazeći od Užica. Komandant
je povikao:
— Kostja, beži, Evo voza!
Kostja je brzo preskočio preko pruge i već zauzeo
položaj kada je voz stigao do porušene deonice. Lokomo­
tiva je, uz škripu i lomljavu, iskočila iz šina i zaglavila se
u pesku, a iz vagona su počeli da iskaču Nemci, Bugari, ljo-
tićevci, civili. Proleteri su otvorili žestoku vatru a i Nemci
su prihvatili borbu. Iskakali su i zalegali u kanal pored
pruge, pomerajući se prema Đetinji. Civili su izlazili izvo­
za pozivali su da se prekine vatra dok iziđu. Đorđević je na­
redio da se vatra odista prekine dok izađu svi civili, a on­
da je borba nastavljena. Grupa od pedesetak Bugara isko­
ristila je zatišje i pokušala da se kanalom pored pruge iz­
vuče prema Požegi. Međutim, proleteri su to opazili i pri­
morali ih na predaju. Samo se grupa Nemaca još žilavo
branila, otvarajući jaku vatru ispod lokomotive i nekoliko
vagona. Proleteri, zaneti borbom, nisu primetili da je
vreme odmaklo. U međuvremenu je prošla ćela brigada
sem nekoliko članova štaba bataljona i Prve čete koja je
iznad druma obezbeđivala prelaz.
Lune je bio prošao sa kolonom brigade, ali se vratio
da požuri Božu i Kostju. Onako visok i hrabar, Lune se
nikada nije zaklanjao od zrna. Nemac ispod lokomotive
ga je, međutim, osmotrio i nanišanio. U jednom trenutku
Lune se zateturao i pao. Borci su mu priskočili i videli da
je teško ranjen. Brzo su napravili improvizovana nosila
od vrljika i opasača, prostrli na njih šinjele i šatorska kri­
la. Jedan borac je pocepao svoju košulju da bi se napravio
improvizovani zavoj za Lunetovu ranu. S nosilima su od­
mah krenuli.
Nemci su još davali otpor. Nekolicina njih se branila
od Đetinje. Sirogojno nije mogao da obuzda svoj bes kad
je video šta je bilo sa Lunetom. Hitro se prebacio preko
puta i pruge da bi otud napao Nemce. Kostja ga je prime-
tio i doviknuo mu:
— Sirogojno, napadni ih odozdo, otud se nadaju.
Uskoro su otud zapraštale bombe.
A odmah zatim do komandanta i Kostje je došlo Si-
rogojnovo upozorenje:
— Kostja, izlazi već, šta čekaš?!
87
 Sa druge strane lokomotive pritrčali su Kost ja i još
nekoliko boraca. I ugledali čudan prizor: jedan Nemac
je skočio na Sirogojna i svom snagom navalio da ga sav­
lada i udavi. Ljudi nisu mogli da veruju sebi kako se to
Sirogojno hrve sa krupnim Nemcem. Bili su navikli da
ga gledaju kako vitla bombe na neprijatelja, a sada se,
poput malog i nemoćnog Davida, nosio sa moćnim Goli-
jatom! Priskočili su svom drugu i Nemac je popustio i
predao se. Sirogojno je siktao na njega:
— Ti da daviš Sirogojna, proletera i bombaša, nanu
li ti švapsku!
Još trojica Nemaca su se predala, odnosno izvučena
su ispod lokomitive. Na levim rukavima su imali natpise
»Princ Eugen Savojski«. Opet su to, znači, bili »eugenov-
ci«, zlikovci s kojima su se proleteri tukli u »petoj ofanzi-
vi«, na Prijepolju i drugde. Jedan od njih nosio je snajper-
sku pušku i proleteri su verovali da je on smrtno ranio
zamenika komandanta brigade Luneta. Pušku mu je odu­
zeo Radomir Čečarić i zarobljenika oterao da ih preda
štabu brigade.
Posle završene borbe Sirogojno se vratio u četu. Do-
neo je i nekoliko »parabeluma«. Upitao je, u mimohodu
komandira čete:
— Ole, sad ću, valjda, i ja dobiti jedan »parabelum«,
jer ga predugo čekam.
— Biraj, Sirogojno, zaslužio si ga pošteno! — odgovo­
rio mu je Kovačević.
Kolona brigade nastavila je put kroz Lunetovo selo
Dobrodol. Nosila je smrtno ranjenog ratnika, jednog od
najomiljenijih junaka ispod svoje crvene zastave. Čelo
kolone ranije je stiglo u Dobrodol i, ne znajući da je teško
ranjen, javilo Lunetovim roditeljima da će im sin svakog
časa stići. Majka i^jtac su ga čekali stojeći pored kolone. I
tek kad su naišli borci sa nosilima i kad je Lunetova majka
upitala da li ranjeniku treba vode ili mleka za okrepljenje,
rekli su joj da je to njen sin. Roditeljsko radovanje se
pretvorilo u strepnju i tugovanje. Ćelu noć su bdili nad
njim. Lekarske intervencije nisu pomogle. Lune je bio
stalno u nesvesti i u svitanje je podlegao teškoj rani. Na
majčinim rukama.
Druga proleterska je dostojno sahranila svog omilje-
nog Luneta i odala mu poslednju poštu u rodnom Dobro-
dolu, pred samom roditeljskom kućom. Odatle je krenu-
88
Samouki vajar Vlada Mitrović pored svog dela
biste bombaša Sirogojna
la na nove zadatke, prelazeći komunikacije Užice — Va-
ljevo. Bila je to nema, najtužnija kolona brigade koju su
ratnici zapamtili. Grla boraca i starešina stezala su se
od b o la...

Partizanske Vode: bombaš Sirogojno

na mrtvoj straži
Dva-tri dana kasnije, uz usputne čarke sa neprijate­
ljem, brigada je stigla na položaje kod Varde i Mravinja-
ca. Kao i pre godinu dana na Javorku, i ovde su proleteri,
naročito u borbama vođenim 1. i 2. maja, borbom i po-
bedom obeležili međunarodni proleterski praznik. Tukli
su se sa Nemcima, belogardistima i četnicima Prvog
maja. Treća četa je vodila veoma teške i iscrpljujuće
borbe sa četnicima na brdu Anatemi. Posle nekoliko
četničkih juriša sa Čikera uspela je da ga odbrani. U
toku noći četa se, pod komandom hrabrog Krajišnika
Đurađa Zrilića, nečujno ispela na brdo Ćiker, iznenadila
četničkih juriša sa Čikera uspela je da ga odbrani. U
razbila. Ostale čete Drugog bataljona rasterale su četni­
ke kod Goveđe glave i napredovale do pred Mravinjce
gde se, u školskoj zgradi i drugim objektima, bio ut­
vrdio bataljon belogardista i četnika. U toj borbi pogi­
nuo je a partijski rukovodilac Sirogojnove čete Milan
Kovačević.
Neprijatelj je zgradu škole u Mravinjcima bio dobro
utvrdio. Pouzdano se znalo da je dobro utvrđen i da će
pružiti žilav otpor. Štab bataljona i komande četa ra­
čunali su da neće biti lako. To je rečeno i borcima —
da budu uporni i izdržljivi.
Komandiru Prve čete Ostoji Kovačeviću noćna bor­
ba na Mravinjcima ostada je u živom sećanju. S jedne
strane školske zgrade bila je poveća livada i drum, a sa
druge šuma. Po odluci komandanta bataljona ta četa je
trebalo da napada preko puta i livade, a Druga iz šume.
Bilo je predviđeno da Druga četa iz šume prva pređe u
napad i angažuje neprijatelja, što bi iskoristila Prva četa.

90
 Noć je bila poodmakla kada su čete, polako i nečujno,
zauzele polazne položaje. Čekao se čas napada. Koman­
dant bataljona Boža Đorđević bio je sa Prvom četom, sa
komandirom Ostojom i političkim komesarom Drago-
slavom Novakovićem Mutom. Vreme iščekivanja se ote-
glo. Već je prošao ceo čas otkad je Druga četa trebalo
da počne napad. A nje nije bilo jer je zbog nečega za­
kasnila. Kako je vreme odmicalo komandant je postajao
sve nervozniji. S pravom je gunđao 'i poluglasno se pi­
tao šta je sa Drugom četom. I onda se obratio Ostoji:
— Ole, ajde počni napad!
Ostoja se iznenadio takvoj komandantovoj odluci,
jer je dogovor bio drugačiji, što nije oćutao:
— Bolje je da čekamo da počne Druga četa, kako
smo se dogovorili. Teren je vrlo nepovoljan za moju
četu...
Komandantu se nije čekalo, jer se pribojavao da
noć sasvim ne prođe, pa je sada pitao komesara Prve čete:
— Muto, hoćemo li da napadnemo pre Druge čete?
Muto je dobro znao što znači čistina u vedroj noći
pred mitraljeskim gnezdima u školskoj zgradi:
— Ko srne preko ove čistine da provede četu, Božo,
bog te tvoj!
Komandantova nervoza je bila sve primetnija. Dru­
ge čete nikako nije bilo, a sa njom nije bilo ni kurirske
veze. Ali odjednom kao da se nečega prisetio:
— Sirogojno, hoćemo li napadati noćas? Makar bom­
baši?
Bombašu i ratniku Sirogojnu nikad tako nešto nije
trebalo dvaput reći. Ustao je i ustremio se prema školi.
Bio je nadomak bunkera kad je zavitlao bombu čija je
eksplozija uskoro prolomila noćnu tišinu. A onda je
povikao:
— Napred, proleteri!
Za Sirogojnom je tada krenuo i Matija Tumić Vraž-
jak.
Neprijateljski rafali su zasuli iz bunkera i presekli
bombaša Sirogojna, i to baš u trenutku kad je bacio i
drugu bombu koja je sekund kasnije ućutkala belogar-
dejski mitraljez. U tom trenutku začula se i paljba Dru­
ge čete koja je prešla u napad. Krenula je i Sirogojnova
četa na juriš. U žestokoj borbi školska zgrada je bila
zauzeta, a belogardisti likvidirani.

91
 Posle rafala koji su pokosili bombaša Savu Jova-
novića, čuo se uplašeni glas njegovog druga Vražnjaka:
— Sirogojno! Sirogojno!
Odziva nije bilo. Pritrčali su Sirogojnovi drugovi, s
komandantom Božom na čelu. Izneli su slavnog bomba­
ša na rukama do previjališta. Pomoći mu nije bilo. Mali,
mršavi dečak sa Zlatibora, nekadašnje čobanče ispod
Čigote, šegrt sa užičkih ulica, najveći bombaš Druge
proleterske, Sava Jovanović Sirogojno smrtno je po­
košen. ..
Posle završene borbe proleteri su našli raskomada­
nog belogardistu pored mitraljeza. Bilo je očigledno da
je i poslednja Sirogojnova bomba nepogrešivo pogodila
cilj.
Sutradan su proleteri Sirogojna sahranili kod škole u
Mravinjcima i odali mu poslednju poštu.
Trećeg maja u podnožju Bukova poginuo je još je­
dan heroj iz stroja proletera, Đurađ Zrilić, komandir
Treće čete. Poginuo je i Aleksandar Jovanović Otrov,
mladi pekarski radnik, zemljak Sirogojnov, nenadmašni
puškom itraljezac...
Druga proleterska je nastavila pobednički, ali bez
heroja Luneta i Sirogojna koji su ratovali Sandžakom,
Crnom Gorom, Bosnom, nadživeli Neretvu i Sutjesku, do­
čekali povratak u rodnu Srbiiu i poginuli tako reći Dred
pragom rodne kuće, u borbi za slobodu.
U čast Dana armije 1953. Sirogojnovi posmrtni ostaci
su, uz najviše počasti, preneti iz Mravinjaca na Zlatibor. U
noći između 21. i 22. decembra omladina i narod zavičaj­
nog Zlatibora odali su poštu drugovima Sirogojnu .i Otro­
vu. U sali Zadružnog doma u Čajetini, pored katafalka sa
posmrtnim ostacima dvojice junaka, ćele noći su se sme-
njivale počasne straže Zlatiboraca. Sutradan se, po dubo­
kom snegu i poledici, okupila masa naroda da isprati na
poslednje putovanje dvojicu slavnih boraca, junaka svoje
novije istorije i tradicije. Mladi ljudi su na rukama, go­
tovo sedam kilometara, nosili kovčeg sa posmrtnim osta­
cima mladih junaka — od Čajetine do Partizanskih Voda.
Sahranjeni su u zajedničku grobnicu na Šumatnom brdu
pod Ćigotom, sa posmrtnim ostacima oko 150 ranjenika
koje su nemački fašisti ovde, u toku prve ofanzive 1941.
godine, zarobili kao nepokretne i sve ih pobili.

92
 U ogromnoj masi naroda bile su i dve žene, dve po­
nosne majke koje su rodile junake: Borika, majka Save
Jovanovića Sirogojna, koja nije stigla na Borovu glavu,
na Savinu poruku, da poslednji put vidi svoga sina, već
tada slavnog bombaša Druge proleterske, i Vinka, majka
Aleksandra Jovanovića Otrova.
U divnom zlatiborskom selu Sirogojnu, kraj bomba-
ševe rodne Trnave i ispod zavičajne Čigote, stoji nova ško­
la izrasla iz stare u kojoj je učio i Sava Jovanović Sirogoj-
no, noseći njegovo ime. Pred školom je samouki vajar iz
Trnave Vladimir Vlada Mitrović izvajao bistu heroja Si­
rogojna.
Ona poput hiljada krajputaša širom ovog dela Srbije,
predstavlja svojevrstan spomenik jednom narodnom ju­
naku i vremenu u kome se borio i sagoreo za slobodu.

93
 SADRŽAJ
Strana
Dečak ispod Čigota — — — — — — — — 5
Ćobanče kod prote Smiljanića — —— — — 8
Pekarski šegrt u Užicu — — — — — — — 11
Čistač cipela na pijaci — — — — — — — 14
Početak drugovanja s Boškom Buhom — — — 17
Odiseja Kamenom gorom — — — — — — 22
Krvarenje na Gatu — — — — — — — — 28
Umesto za Srbiju — k Bosanskoj krajini — — — 35
Tarčin: prvi veliki Sirogojnov trenutak — — — 38
Kupres: učenje između juriša — — — — — 40
Na Krnjinu: teža žeđ od Nemaca — — — — — 43
Jajce: sam zarobio vod domobrana — — — — 44
Drvar: pod crvenom proleterskom zastavom — — 49
Livno: izvršeno Titovo naređenje — — — — — 51
Neretva: juriši za spašavanje ranjenika — — — 52
Drina: temelji prelaza za Srbiju — — — — — 54
Ćelebič: Bombaši rešavaju bitku — — — — — 56
Javorak: smrvljen puk divizije »Ferora« — — — 58
Tara: odbrana prolaza ranjenicima — — — — 61
Košur: podeljeno parče mesa — — — — — 62
Sutjeska: osluškivan je pesme slavuja — — — — 66
Romanija: »pikiranti« u ofanzivi — — — — — 68
Pljevlja: muška suza za drugom Buhom — — — 71
Pred Limom: najbolji bombaš divizije — — — 73
Zlatibor: neostvaren susret s majkom — — — 75
Štrpci: bombama otvorio put bataljonu — — — 76
Jelica: složna pesma Moravi — — — — — — 80
Ivanjica: podvala »šašavim« Nemcima — — — 83
U Gorjanima: rastanak sa Lunetom — — — — 86
Partizanske Vode: bombaš Sirogojno na mrtvoj
straži — — — — — — — — — — — 90