MOJ ŽIVOT

Kako je život i kratak i dug. Koliko je stvari još ostalo da uradim a

nisam stigla a godine prohujale. A opet kad prolaziš kroz teška
razdoblja života čini mi se da imam 100 godina. Pa i nisam imala
lagan život , uvjek ni na nebu ni na zemlji. Uvjek sam hodala po
rubu. Nikad stabilnosti sigurnosti,uvjek u nekoj oskudici,
nejmaštinji , strahu.Do prije 2 mjeseca nisam imala nista. Bila sam
postanar , lutalica.Selila sam se iz grada u grad u potrazi za poslom
punih jedanajst godina. Pa da počnem iz početka.Sad imam
vremena a oduvjek mi je bila želja da pišem. Pošto volim da čitam,
to mi je ovisnost ,bez knjige ne mogu .Mada nisam nikad imala
dovoljno novca opet sam odvajala za knjige i kupovala ih.Sjećam
se svoje mame kad joj dođem kaže ona meni ,.opet vučeš
knjižurine ,bolje da si kupila šta ljepo da pojedeš. Rođena sam 24 .
4 .1965 g.u Donjoj Višći opština Živinice. Nesjećam se te kuće
bila sam mala kada smo se iselili iz nje.Moj otac se u mladosti
selio iz mjesta u mjesto , prodavao i kupovao kuće , bio lola i
baraba nigdje se nije mogao dugo zadržati.Nije ga bilo briga za
našu majku koja se sa djecom morala seliti iz mjesta u mjesto i
kućiti se iznova.Moj otac sirov neobrazovan čovjek odlučivao je o
našim životima ,majka se tu ništa nije pitala. ,morala je raditi
onako kako on naredi.Nije ga bilo briga kako se ona osjeća
sobzirom daje tada imala 3 djece mene i moje 2 starije sestre.Moj
otac je rođen u selu Podgorju blizu Banovića malog rudarskog
grada 1936 god.Bio je naj mlađe djete u svojoj mnogočlanoj
porodici.Imao je 3 starija brata i 2 sestre.Bili su seljačka porodica ,
živili su od stoke i poljoprivrede kao i svi ostali koji su živjeli u
njihovom selu.Nisu oni loše živjeli nisu bili ni bogati ni siromašni
ali taj njihov ustaljeni jednolični seljački život poremetio je 2
svjetski rat, otac je tada imao 6 godina.Četiri god. rata opustšilo je
sve ,jedva su sačuvali pokoju kravu koja je tada vrjedila
zlata.Poslije rata otac je krenuo u školu .U drugom razredu umro
mu je otac moj djed za koga sam samo čula iz njegovih priča a ion
ga se baš dobro ne sjeća.Završio je 4 razreda osnovne škole i
njegova braća zaključe da je to za njega dovoljno, da nema ko
čuvati krave i tako se završilo njegovo obrazovanje. Naučio je da
piše i čita. Pošto je prestao ići u školu postao je čoban i sa ostalom
seoskom djecom čuvao krave.Dok je on čuvao krave njegova braća
su djelila očevu zemlju i uzimao ko je šta htio.Amidža Šaban je
svoj dio zemlje prodao i uzeo plac u Bećićima i pravio kuću.
Amidža Bego prodao je svoj dio i odselio u Pribitkoviće.Amidža
Meho se isto oženio i ostao u očevoj kući na gornjem spratu ,
obrađivao svoj dio zemlje i zaposlio se u rudniku. Sestre su mu se
poudale one nisu dobile ništa. Ocu su dali komad zemlje u jednom
brdu kraj potoka ida živi u prizemlju očeve kuće dok sebi ne
napravi kakvu kućicu.Do 20 godine otac je čuvao svoju i seoske
krave dok su mu braća stvarala porodice i kućili se. Živio je sa
majkom u prizemlju , u bjedi i sirotinji.Pošto su teško živjeli a
majka starila nagovarala ga je da se zaposli u rudnik kao i svi drugi
i da se oženi , da ona više nemože da ga služi.Rudnik je tada bio u
razvitku i uvjek je primao radnike i obrazovane i neobrazovane,
tako damu nije bilo teško se zaposliti.Počeo je raditi kao fizički
radnik.Volio je popiti pa i nije bilo neke fajde od njegove
plate.Njegov brat Bego dolazio je ponekad da obiđe majku pa bi
popričao i sa njim. Govorio mu je , tise trebaš ženiti , vidi mati
stara eto i radiš pa i kuće šta da se napravi. Meho će kaže mu
prodati kuću hoće i on da seli odavde pa kuće te ti i mati.Nego
kaže on njemu dođi kod mene u Pribitkoviće ima sjelo nedjeljom
pa da ti nađemo kakvu curu.Razmisli i dođi.U to vrjeme omladina
se skupljala na seoskim sjelima.Pjevali su izvorne pjesme svirala
se šargija igrala kola, upoznavali se momci i cure , ženili se i
udavali.I tako jedne nedelje dođe i moj otac na sjelo u Pribitkoviće
sa bratom Begom , stajali su tako sa momcima razgovarali i gledali
cure.Na tom sjelu otac je ugledao moju majku.Ljepa oniska cura
kovrdžave crne kose ljepih zuba sićušno kovrdžavo djevojče.Pitao
je brata znali je čija je , kaže on njemu pitaćemo ko je i čija
je.Raspitali su se o njoj i to veče otac i majka su se upoznali.Moja
majka Mejra rođena je 1942 god.u selu Crnjevu , rođena je u ratu,
neželjeno djete u tom nesretnom vremenu.Ljudi su često morali da
bježe iz svoih kuća od raznih vojski .Od njemaca četnika pa čak i
od partizana oslobodilačke vojske zbog toga što su im uzimali
stoku koja je seljanima bila svo bogastvo.I tako tek rođena majka
je morala u zbjeg. Njena majka ju je nosila u zamotuljku u rukama
a na leđima je nosila još puno nekih stvari u vrećama.Bježeći tako
kroz šumu skrivajući se danima njenoj majci je jadnoj dotužilo
noseći nju i brinući se o ostaloj svojoj djeci, pa se nekad požalila
drugim ženama a one joj kažu ostavije u šumi i onako će
umrijeti.Ona jadna žena gleda u njih i opet uzme dekicu ukojoj je
umotana moja mama i nastavi dalje.Rata se mama ne sjeća , bila je
tek rođena ali se sjeća priča svoje majke Hatidže.Majka je 6 djete
po redu , imala je 4 brata i jednu sestru stariju.Poslije nje su se
rodile još 2 sestre i jedan brat.Velika porodica 9 djece otac i mati
11 članova a živjelo se samo od stoke i zemlje.Njen otac Himzo
nosio bi nešto oraha i drugog voća na pijacu u Vozuću i
Zavidoviće pa bi im kupio materijala za odjeću koju su sami sebi
šili i krojili. Obuću su pravili od kravlje i ovčje kože.Rasla je u toj
mnogočlanoj porodici neprimjetno.Sjeća se , priča ona , naj
sretnijeg djela djetinstva , kad je krenula u seosku školu.Voljela je
školu i pod stare dane pričala nam je o svojoj radosti u školi.Bila
je bistro i pametno djete dobro je učila.Da je rođena u nekoj
imućnijoj porodici i mogla da se školuje njen život bi bio druga
priča ,a njen je život tako bio težak da bi ga malo ko podnio do
kraja kao ona uspravno stoički .Podnjela je sve tegobe i teškoće
svog tužnog života na svoim leđima . Naša Kraljica , naša
HEROINA..Ali sreća u školi nije dugo potrajala , u 4 razredu kada
je imala 9 godina umrla joj je majka.Jadno djete, puna kuća
siročića.Starija braća su se poženila, starija sestra udala ali ostali su
mali ,ona i još 2 sestre i brat Began koji su bili mlađi od nje.Još
veći šok je doživila kada joj je otac rekao da mora napustiti školu ,
dase mora brinuti o mlađoj djeci.Plakala je i molila je, ali Himzo
nije popustio , njegova je bila zadnja.Jadna mala duša progutala je
svoje snove , morala da zaboravi školu i sa 9 godina da se posveti
kućnim poslovima i brine o mlađe 3djece . Priča moja mama, kako
je kuhala hljeb i pekla ispod sača , brinula o djeci tugovala za
majkom i školom .Nije prošlo malo vremena , pokosi je teška
poslijeratna bolest tifus. Nju i mlađeg brata Begana. Pali su u
postelju oboje .Razarala ih je temperatura .Otac Himzo kada je
vidio da djeca umiru , uzeo je sina Begana i odnio ga u Zenicu u
bolnicu a moju mamu je ostavio u kući , šta joj bog odredi.Jadno
djete.Veli žensko djete ako i umre nije šteta .Bitno je sina
spasiti.Sićušna kudrava djevojčica bez lječničke brige borila se sa
teškom bolesti.Svi su je bili otpisali i očekivali da umre.Neka od
snaha bratovih žena ponekad bi je presvukle malo nahranile i
ostavljale je u božjim rukama.Na to jadno djete sažalila se njena
strina ,iako je i ona imala punu kuću djece prenijela je kod sebe i
počela se brinuti o njoj .Bila je mršava , kosa joj je opala ali strina
je rekla ako treba da umre nek umre ko insan. Svaki dan joj je
kuhala neke trave i davala čaj, hranila je i brinula se o njoj koliko
je stizala od svojih mnogobrojnih poslova.Dali dobrota te seljačke
žene , njeni čajevi il ljubav božja , djete se počelo
oporavljati.Temperatura je prestala i djete se svakoga narednog
dana osjećalo bolje. Počela je da bolje jede i uspravljala se u
sjedeći položaj.Počela je da priča i za nekoliko dana počela je i da
hoda.Svi su se čudili i zahvaljivali bogu. Kada je počela da hoda
došla je do zida gdje je u zid bilo uzidano malo ogledalo, znala je
da joj je kosa opala, na glavi je imala maramu.Stala je pred
ogledalo i ugledala sičušno mršavo lice ,nije mogla da vjeruje da je
to ona .Polako je mršavim rukama skinula maramu sa glave i
prepala se kad je vidjela ćelavu glavu.Oči su joj se napunile
krupnim suzama.Ušla je strina u kuću i zatekla je takvu uplakanu,
zagrlila je poljubila i rekla ,hajde hajde šta plačeš , bitno je dasi ti
nama ozdravila a kosa će narasti iti ćeš opet biti ljepa cura.Tako je
i bilo. Dani i mjeseci su prolazili ona se vratila u svoju kuću i
nastavila dase brine o svojim malim sestrama.Vrjeme je prolazilo
kosa je porasla a rasla je i ona.Kako je ona rasla rasle su i njene
obaveze . Nije više radila samo kućne poslove , počela je musti
krave , kupiti sjena , kopati na njivi i sve ostale poslove koje je
zahtjevala porodica . Mlađe sestre su završile isto 4 razreda škole i
počele čuvati krave i njoj pomagati u drugim poslovima . Mlađi
brat Began je nastavio ići dalje u školu. Starija braća su jedan po
jedan pravili kuće i iselili od njih.Od male sićušne djevojčice koja
je preživila tešku bolest izrasla je u ljepu zgodnu djevojku.Njena
starija sestra Tima udala se u Pribitkoviće , tako da je ona par puta
bila kod nje , ito veče kad je moj otac došao na sjelo upoznao je
moju majku.Prišao joj je sa bratom Begom i on ih je upznao
.Progovorili su par rječi , sazno je odakle je, kako se zove i gdje
joj je kuća.Malo su popričali i on joj je rekao da on nehoda po
sjelima zato što radi po smjenama i da će joj doći kad mogne kući
pod prozor, jedno veče.Tako su prije momci i cure
ašikovali.Momci bi došli naveče pod prozor bacali kamenčiće dok
cura nebi otvorila prozor i tako ašikovali do zore.To veče mati to
nije shvatila ozbiljno smijala se i na tome se završilo sjelo.Ali kroz
nekoliko sedmica jedno veče ču ona da neko kuca na prozor kada
je legla.Ona proviri kad vidi da u mrku stoje dva momka, oškrinula
je prozor i prepoznala oca . Tako su malo pričali i on joj kaže da se
ona njemu sviđa al da on nema kada hodati , on radi i ima staru
mater a i 26 godina pa da ona razmisli bili se ona udala, pa kada on
dođe drugi put da mu kaže.I tako to veče još su malo pričali i on
ode.Ona zatvori prozor i ostane u čudu.Čitavo veče nije mogla da
zaspi razmišljajući.Tako i sutra dan , obavljajući svoje kućne
poslove razmišljala je o tom sinošnjem razgovoru .Nikome ništa
nije govorila a i kome bi, ko bi je razumio i posavjetovao majke
nije imala , ocu nije smjela ni spomenuti , snahe se zabavile svoim
životom , tako daje sama razmišljala šta da uradi.Razmišljala je,
nije ljep a nije ni ružan, što je naj važnije radi.Otac nije bio ljep
čovjek , ali je u mladosti imao zanimljive crte lica , crnu oštru kosu
i bio je atletski razvijen , čvrstih mišićavih ruku i nogu od fizičkog
rada.Uskih kineskih očiju i malo izbačene prednje vilice.Oči i
vilicu sam nasljedila od njega oči su mi se moje sviđale ali me je
nasljeđena izbačena prednja vilica baš unesrećila.Udjetinstvu su
me djeca zadirkivala zbog izbačenih zubi a u djevojačkoj dobi
imala sam kompleks da sam naj ružnija na svjetu . Majka nije
toliko razmišljala o njegovom izgledu bila je zadovoljna što radi i
imaće od čega da žive.Razmišljala je ako odluči da se uda rješiće
se sirotinje i teškog posla.Njene sestre su porasle mogu se brinuti o
sebi o svemu je razmišljala a dani su prolazili.I jedno veče opet je
začula kucanje u prozor ,otvorila je i ugledala oca .Pričali su malo i
on je pita je li razmislila , ona je malo šutila i rekla hoću ali
nesmijem pitati oca.On joj kaže nećemo ga ni pitati , ti reci kad da
dođem, ti budi spremna , ukradi se a otac će saznat sutra dan..Tako
je i bilo. Kroz sedmicu dana otac je došao sa bratom , mama je
kradom izašla iz kuće i po mrkloj noći sa 2 nepoznata muškarca
krenula u noć.Jadna sirotica nije bila svjesna kakva je sudbina
čeka.Kroz mrklu noć išli su pješke nekim šumskim putevima
nekim prečicama jedno 6 kilometara.Cjelim putem je šutila , u
glavi joj je bio košmar.Šta je uradila , šta će Himzo reći , kuda ide,
šta je tamo čeka, tako da nije ni obraćala kuda idu .I u tim mislima
vrjeme je brzo prolazilo i za 2,3, sata stali su pred nekom
kućom,tek je tada bila svjesna da su stigli njegovoj kući.Bila je
ponoć . Otac je kucao na vrata, dugo se ništa iznutra nije čulo , kad
nekamoli začu se škripa unutrašnjih vrata i nečiji koraci.Zaškripa
ključ u vanjskim vratima i vrata otvori neka stara žena.Upali
svjetlo u verandi i gleda u nas.Otac je zagrli i kaže evo nane
vodimo ti snahu.Nanom su u nekim selima zvali majku.Žena
onako tek probuđena zbunjeno kaže , hajte hajte ulaste , sad ćemo
probuditi i brata ti Mehu i snahu.Otac je prvi ušao a mama za njim
amiđža Bego za njima , vičući glasno brata Mehu da siđu da se
Jakub oženio.Ulazeći mama u sobu šokirala se, ugledala je bjednu
sobu sa nekom prostrtom spužvom na podu i u jednom ćošku
zemljenu peć i ništa više.Starija žena je ušla u sobu i rekla sjedi te
sjedite sad će snaha Mehinica donjeti kahvu i sok.Mama je sjela
na spužvu zbunjena i gledala u stariju ženu.Bila je ljepa starija
žena, tamne puti u dimijama i bluzi, preko bluze zeleni pleteni
prsluk , na nogama debele čarape.Otvoriše se ponovo vrat i uđe
ljepa mlada žena noseći siniju .Spusti siniju na pod , mamu zagrli i
poljubi , dođe i njen muž Meho očev brat i on im čestita.Svi
posjedaše po podu oko sinije , mlada žena skuva kafu donese i
nekog mesa hljeba salate da jedu.Oni pričaju smiju se priča mama
a kaže meni se u glavi manta.I tako se moja mama udade za babu.
Kad je svanulo vidjela je bolje u koju je bjedu došla.Ali po nadala
se hajde radi ,skući ćemo se.Drugo veče njenog braka otac je došao
pijan i pokazao joj svoju sirovu narav i kakav je luđak kad se
napije.Jadna moja mama , nazad nije mogla a naprjed nije znala
kako će.. Kad je trjezan on je bio dobar čovjek.Jest da je imao
čudna pravila života , volio je kupit mesa u kuću i da se ima šta
jesti , za stvari ga nije bilo briga , mogao je spavati na podu i neka
ima šporet ,krevet mu nije trebao.Znam da smo sa njim imali rat
kad god je trebalo kakvu stvar kupit.Sirov čovjek , on se trbao
roditi u srednjem vjeku kao traper.Da ima kolibu u šumi ida živi sa
divljim životinjama .Štaćemo rodio se u pogrešnom vjeku.I zato
smo mi njegova djeca i mama osjetili na svojim leđima njegovu
zaostalost i sirovost .I tako udavši se za njega moja mama se
uhvatila u koštac sa životom sa njim.U prvoj godini života uspjela
je da malo kuću dovede u red i počeli su praviti neku malu drvenu
kuću na njegovom djelu zemlje što su mu dali od očevine.Dolazio
je njen otac Himzo i pomago im . Šta će čovjek , pomirio se stim
što se udala za njega.Vidio je on da je zet zajeban čovjek ali se
nadao da će se popraviti ako dođu djeca,jer je mama već bila
trudna.Nisu kuću ni završili , kad desi se belaj.Otac se sa bratom
Šabanom napio u kafani i potukli se sa nekim ljudima, nekoga su
prebili tako da ih je obojicu odvela policija i dobili su po godinu
dana zatvora. Moja mama u sedmom mjesecu trudnoće , kuća
nezavršena a moraju iseliti jer je amiđža Meho prodao tu kuću u
kojoj su živili i odselio u Višću.Jadna moja mamica , treba da se
uskoro porodi , ni kuće ni drva ni hrane.Plate više nije bilo, otac je
u zatvoru.Njen otac je došao pomogao joj da nekako pokriju tu
kućicu pokuju pod, okreče i ona nekako useli sa svekrvom prije
poroda u kuću.Otac joj je imao konja pa joj je nanino i nešto
drva.Napravili su zemljenu peć i neku policu za suđe , prenjeli ono
malo odjeće i stvari u novu kuću..Prvo djete rodila je u svojoj 19
godini ,10 decembra 1961 godine rodila se moja naj starija sestra
Ifeta.U toj maloj kućici u po zime , snjeg je bio do pasa, rodila se
moja seka.Kad se rodila došao je djed na konju donio hrane i
nasjekao još drva.Bio je ljut , on u zatvoru , ona sama sa malim
djetetom u kući , nemaju od čega živiti , rekao joj je hajde
samnom, ostavi mu djete materi , kad dođe iz zatvora nek se brine
o svom djetetu.Mama je rekla ,Himzo nemogu ostavit djete pa
taman umrle obadvije.On se naljutio i otišao . Ali ko otac, često je
dolazio i pomagao joj dok je otac bio u zatvoru.Mama je bila
vrjedna žena.Kad je zima prošla njen otac joj je donio raznog
sjemena povrća , nasijala je cjelu njivu svašta .Svekrva bi joj
pripazila djete ,,išla je i narodu radila da bi zaradila koji dinar da
mogu kupiti ono što im treba.Išla je i ocu u zatvor , nosila je i
svoju Ifetu daje otac vidi, kaže mama nije je ni pogledao , krivo
mu što nije sin.Kad je došao iz zatvora opet je počeo raditi ali od
toga nije bilo neke fajde , kad je pio i lumpovao, maltretirao je
udarao , koliko je pustih noći sa djetetom noćila napolju.Ni prema
rođenoj materi nije bio dobar u alkoholu i ona je jadna bježala kad
se napije.Često je išla kod kćerki i bila po nekoliko sedmica kod
njih , bježeći od njega.Ali majka nije imala kuda , živjela je sa njim
nadajući se da će nekada doći pameti.U tim patnjama i neredu opet
je ostala trudna.Nadala se jadna da će biti sin i da će se dobitkom
sina očeva narav promjeniti.U tom periodu rudnik se širio i
približavao se njihovim kućama i pričalo se da će morati da se sele
odatle.Majka nije puno razmišljala o tome , tek što je malo sredila
svoju kućicu pa da seli a i kuda bi.Tako u toj maloj kući rodi i
drugo djete , opet žensko, moju drugu sestru Sifetu . Otac opet
nezadovoljan, normalno nastavio je sa svojim životom barabe i
lole. U danima kad nije pio mogla je nekako sa njim da nađe nešto
zajedničko i to ju je i držalo da bi možda i mogao da se
promjeni.Sestra Sifeta rođena je 25. maja 1963. god.sićušno slatko
stvorenje.Majka ju je prgrlila sa ljubavlju i pružala sve ono što je
bila u mogućnosti svojim mali curicama.Šila im je odjeću gegice
benkice , kapice jorgančiće , isve ostalo.Radila kao crnac.Osim
kućnih obaveza radila je i na njivi , ponekad išla i narodu ra diti
za koji dinar, išla u drva donosila vodu sa nekog bunara, prala veš
u potoku, i ništa joj to nebi bilo teško d a je otac bio malo bolji,
samo da nije pio, njen bi život bio bajka,bajka sa njenog gledišta.
Skromna dobra duša .I drugi ljudi su pili ali niko nije imao njegovu
divlju narav u alkoholu.Dani su prolazili moje sestre su rasle Sifeta
još nije prohodala, kad jedan dan dođe otac sa posla i kže mami
daće doć komisija iz rudnika da procjeni kuću i zemlju. Da će ga
isplatiti i da moraju da traže drugu kuću da kupe. Moraće da se
sele odatle.Mama je ostala skamenjena ,kud jadna da se seli tek se
tu navikla i svekrvi joj nije bilo drago,al otac kaže moramo , ovuda
će ići rudnik. Nije prošlo dugo došla je komisija odradila
svoje,otac i njegova braća nisu baš bili zadovoljni procjenom ali
morali su pristati i potpisati.Kada su otišli otac je rekao da za 2
mjeseca mora naći kuću da kupi , dobiti će pare ,nudili su mi kaže
stan al ja neću hoću kuću, nemogu ja u gradu živjeti .Mama je
slušala šta priča i šta će jadna žena niko nju ništa nije pitao ,
morala je da se složi sa njegovom odlukom.Nakon nekog vremena
opet joje rekao da je našao ljepu kuću u Višći blizu amiđže Mehe
ida će je kupiti.Mama je rekla dobro kao i njena svekrva , mada im
nije bilo drago.Dani su prolazili, one su čekale kada će on sve to
završiti sa kupovinom nove kuće i da popakuju to malo stvari što
su imali i dase sele.Došao je i taj dan.Spakovali su to malo
sirotinje na konjska kola i krenuli u Višću u tu novu kuću.Kada su
stigli mama se prijatno iznenadila. Kuća je bila lijepa na 2 sprata ,
ograđeno dvorište, ma predivno.I svekrvi se brate svidjela , .Kuća
kraj ceste ljepo brate baš su bile zadovoljne.Uselili su se,mada nisu
imali nekih stvari ali su imali dosta prostora da im nebude više
tijesno.Polako se mama privikavala novoj okolini komšiluku ali joj
život nije olakšan.Prije nije bilo električnog šporeta vatra se ložila i
ljeti i zimi, morala se hrana ispeći , ugrijat vodu za pranje i
kupanje a nije imala drva i šta naložiti . Tu nije imala blizu šume
da donese drva.Morala je jadna ići na prugu kojom su vozovi vozili
ugalj i skupljati grudice uglja koje su spadale sa vagona da bi ložila
vatru.Otac je par mjeseci dolazio redovno kući ali počeo je
izostajati , pa nije dolazio po par dana.Govorio je kako mu se tu
nesviđa, kako se on nemože naviknut , kako njemu fali njegov
narod i šuma . Mama nije obraćala toliko pažnju na tu njegovu
priču nego se borila da preživi jer je opet bila trudna i nadala se
sinu, treća sreća.Ali želja joj se nije ispunila. 24 aprila 1965 rodila
sam se ja... u toj novoj ljepoj kući, koja i sada postoji i prolazimo
kraj nje kada idemo u Živinice ili Tuzlu , i ni sada ne izgleda
loše.Moja majka sigurno je bila razočarana ćerkom ali me je
prigrlila kao i moje sesetre a otac sigurno nije.Tad su se djeca
rađala kod kuće , nije se išlo u bolnicu pa sam imala seosku
babicu, neku komšinicu koja mi je svezala pupak . I znam damije
pričala mama da mi se nešto iskomplikovalo i da su mi kroz 2,3
dana ponovo vezali pupak , neka druga žena , da me je ta žena
druga moja babica kad sam se oporavila puno voljela.Nesjećam se
te kuće, ni života u njoj , zato što su se ubrzo nakon mog rođenja
iselili iz nje.Moj otac lud čovjek. Nije mogao mirovati i samo je
jednog dana došao i rekao mami da je našao drugu kuću u nekom
Čifluku i da je ovu kuću gdje žive prodao i da se moraju seliti.
Jadna moja mamica , mogu misliti kako se osjećala.Pitala je pa
zašto , on je rekao , ja nemogu ovdje biti , meni se ne sviđa i
tačka.I ponovo selidba , druga kuća druga okolina drugi
komšiluk.Tamam se navikla na novo mjesto sad moraš ići
dalje.Ponovo kupi ono malo sirotinje na konjska kola i hajde.Kada
su došli u Čifluk mami se nije svidjelo .Tu su bile neke 2 male
kućice u nekom brdu ,iznad kuće šuma , grozno. Al niko je ništa
nije pitao moraš kako budala kaže i haj.Opet smjesti to malo
stvarčica i danima radi i čisti da bi napravila i osposobila te kućice
za život sve veće porodice.I svekrva naša nena je jadna kukala i
govorila mu daje lud i da nije normalan iz onakve ljepote dovest
djecu u takvu bjednu kuću.Ma ko daje on koga bendo .Njemu je
bilo lijepo , briga ga što prokišnjava , što spavamo po podu što
nemamo ništa spaćno ko drugi narod . Ne kažem da je drugi narod
tad bio bogat, al su svi živjeli bolje od nas .Živiti se moralo, malo
pomala mam se navikavala na novu okolinu i opet ostala trudna.
Radila je kao i prije , sijala , kopala , skupljala drva . Ono malo
para što joj je otac davao kupovala bi ono što nam je falilo.Malo
odjeće malo posteljine i tako.Upoznala se sa komšilukom i bio joj
je dobar komšiluk, svi su je prihvatili i voljeli ko bila dobra
žena.Dolazili su im na sjelo družili se i to joj je pomoglo da se
navikne u novoj okolini.Ponovo se porodila i ponovo žensko,
mogu misliti šta joj je sve otac izgovorio.Priča mama nije se
trjeznio danima, a ja jadna porođena ,djete sićušno slabo jedva
diše, a on urla po kući ko životinja.Vas tri dršćete u ćošku sobe ko
miševi.Ifeta je tad imala 6 god . Sifa 4 a ja 2.Taj čovjek kad se
napije ne smiruje se do zore. Nije žalio ni svoju rođenu mater a uto
doba je već počela pobolijevati i često je išla kćerki Mevli da ga
negleda. Ta jadna četvrta ćerka što se rodila umrla je nakon par
dana.Mama ju je odnjela doktoru ostala je u bolnici i nkada se više
nije vratila.Mama joj je dala ime Šahza.Mama je sigurno patila za
njom ja to neznam bila sam mala.Nije prošlo dugo vremena umrla
je i nena i njoj je bilo ime Mejra kao i moj mami.Ne sjećam se
nene , samo mi ponekad iskrsne slika zamotane starice što nam
nešto vadi iz njedara. I Iskrsnemi slika pijanog oca u ćošku sobe
kako plače i pune kuće žena i ljudi.Ne sjećam se života u Čifluku ,
ponekad mi iskrsne tako nešto kao na primjer dasam bila bolesna i
dasam bila dugo u bolnici.Sjećam se dami je otac dolazio često i da
je tad prema meni bio dobar.Majka je opet ostala trudna al je otac
opet počeo ludovati damu se ni tu ne živi, da hoće ponovo dase
seli. Mati ga je jadna molila nemoj bolan kućemo , evo opet sam
trudna , kućemo sad, evo navikli smo se , dobar nam komšiluk ,
smiri se više.Al njemu đavo neda mira.Rekao je kada se porodiš
prodaću ovu kuću i napraviću kuću u Čubriću ,daje mi rudnik
plac. . Mama se porodila i napokon rodila sina .Bila je sretna , otac
je pio danima , tako da joj je i ta radost polenula. Ovamo tek
porođena ovamo mi mali ovamo pijana životinja dolazi svaku noć
pijan ko zemlja.Sreća pa su joj žene iz komšiluka dolazile u danu
pa joj malo pomagale.Nikad jadna poslije poroda nije mogla
odbolovati kao ostale žene, nego je morala odma ustati .Puna
kuća djece o kojoj se morala brinuti i još pijani luđak koji je nikad
nije poštovao kao ženu. Eto rodila mu je sina pa kakve koristi
opet nije prestao piti.Vuk dlaku mjenja al ćud nikada .Prvom sinu
dao je ime Adem. Adem je rođen 23 marta 1969 godine.Kao kroz
maglu se sjećam njegovog rođenja, imala sam 4 god. Kada se on
rodio , naj starija sestra Ifeta je krenula u školu .Bila je tada drugi
razred .Mama priča kako se jadna sikirala kako će ići u školu ako
odselimo.Tad je išla u školu u obližnje selo Grivice udaljeno oko 3
kilometra .Djeca su tad pješke išla u školu , niko ih nije vodio,
sela bila puna djece i svi zajedno išli i vraćali se. Većinom su se
dobro slagali, a bilo je ponekad i nekih manjih svađa i tuča ali se
tome nije predavala velika pažnja .A sada u napredno doba kao
demokratiji u 21 vjeku nema ni jedne seoske škole , većinom sela
pusta, nema ni stanovništva a kamoli djece.Otac je već pripremao
teren za selidbu , kuću je prodao i govori mami....Počeo sam sa
bratom Šabanom pravit jednu malu drvenu kućicu za prvu pomoć,
dok ne napravimo veću za život... Kaže on njoj , dok mala kuća
bude gotova, preselićemo se u kuću Rame Hasakovića.On ima
veliku kuću, daće nam . Kaže mama , bolan Jakube, kućemo u
tuđu kuću sa 4 djece, što nisi malo pričekao sa prodajom dok
makar ne napraviš tu kućicu , kako ću u tuđu kuću i neznam
nikog.Tebe to netreba da brine , ja sam to sredio , selit
moramo.Opet kupi to malo stvarčica i opet selidba. Sreće pa nije
bilo daleko .Kaže mama, dođosmo pred neku veliku dvospratnu
kuću , kao neke izbjeglice , vidim na bašči puno nekakve djece .
Iz kuće izađe ljepa tamno puta žen, nasmijana i lijepo brate
progovori, hajte hajte , evo ja sam vam oslobodila sobu. Ja sam
Munira kaže ona , hajte ulaste , nemaš se šta stidjeti, i u mene je
puna kuća djece , nekako ćemo se smjetiti dok ne završi te sa
kućom , brzo će to oni napraviti , izdržaće se nekako .Biće vama
lijepo ovde , naviknuće te se , ih svud se čovjek navikne đe je
narod dobar.Ohrabri ona mene , kaže mama i mi uđosmo u neku
veliku praznu sobu na prvom spratu .Neznam ni kako smo se
smjestili , ono malo posteljine i odjeće i malo suđa složim po
ćoškovima , gledam vas 3 skupile se , Adem beba, spustim ga na
neku deku na podu . Soba se napuni malom djecom , velikom
djecom , imaju dva veća muškarčića , dvije cure od 15. 16 godina,
smijulje se i gledaju u nas .Kaže Munira to su sve moja djeca bilo
ih je 8. Jedva sam zaspala tu noć priča mama , al iz dana u dan
počela sam se navikavati na tu gužvu , viste se igrale sa Zulom
Bebom, Rasmom, Remzom a ja sam Jakubu pomagala oko
pravljenja kuće i krčenja bašče.On je tad manje pio i nekako smo
funkcionisali. Ademu smo između 2 direka svezali deku i tu je
spavo dok smo mi radili, bio je mirna beba .Žurili smom da
iskoristimo ljeto da do zime preselimo u kuću.Teško je bilo živjet u
tuđoj kući a još punoj ko šipak.Nas 6 a njih 10.Dok sam ja sa vama
bila i radila oko naše kuće , one 2 veće Munirine kćerke Rasema i
Zineta su uvjek rovile po ono malo naših stvari , i uvjek bi nešto
falilo .Kad bi išle na neka sijela ili proslave oblačile bi moje
stvari.Imala sam par ljepih stvari odjeće što sam sebi kupila , i
ljepe cipele kojesu one uvjek tražile da obuju kad hoće kuda .Štaću
davala sam im nek obuju .Bile su drske i svesu nešta galamile na
vas, što mije bilo krivo , al štaću morala sam šutjeti , u njihovoj
sam kući i jedva sam čekala da preselimo u našu kućicu , kakvaj
god naša je .Kuća još nije bila završena , ali desi se
problem.Otišle ste vas tri na vodu sa njima na česmu kod
Kudumove kuće , i tu Rasema izudara Sifetu , neznam zašto ,
Sifeta mala šta je imala 7 godina a Rasema curetina ko kobila.Kad
ste došle plačući i prljave puko mi je film i napala sam je ...,ko si ti
da je udaraš , tu je bio i otac vam, ona bezobrazna , svšta nam se
nagovori , Ramo i Munira ništa šute . Jakub kaže , hajde pakujte
se , naćiću ja gdjećemo mi bit dok se kuća napravi .Ja ljuta kaže
mama , kućemo sad u pizdu materinu , al neću ni ovde biti da vas
kobile udaraju .Dok je ona to spakovala došao je otac i kaže joj,
prećemo u Aljinu kuću u potkrovlje ova dva mjeseca , dok
završimo .Pokupimo stvari i preseli mo se odma tu blizu, samo
siđeš niz brdo u jednu staru visoku kuć u potkrovlje u jednu malu
sobicu . Nje se malo sjećam. Aljo i Zilka stariji čovjek i žena ,
neka daljnja očeva familija .Imali su kćerku Pašu odrasla djevojka ,
tad je išla u srednju školu i sina Ibrahima koji je sa ženom bio u
Njemačkoj . Oni su im čuvali 2 kćerke , Zilku i Azru koje su bile
male , imale su 2 ,3 , godine .Ni tu nam nije bilo dobro , morale
smo im čuvati krave , brati grah , mama je isto radila im po njivi.
A ta Paša nas je ćuškala i svašta nam govorila. Al sjećam se nečega
ljepog u tom periodu , moja sestra Sifa slatka kudrava djevojčica
znala je napamet da uči mevlude , islamske stihove. Imala je ljep
melodičan glas daje je svako slušao od miline .Nije još pošla u
školu , nije znala čitati ni pisati , ali je to naučila u Čifluku dok je
bila još manja , neznam od koga i kako.U toj kući smo i plakali
zbog Adema , babo je doveo Berbu da ga osuneti , a nas 3 napolju
čupamo zemlju i plačemo dok to Berbo nije to završio .Napokon i
naša kućica je bila gotova tako da smo u jesen preselili u nju .Jedna
soba i to je sve .NI vode ni struje, vanjski wc ,tuga i čemer, šta
reći .Soba prazna , u jednom ćošku napravljena zemljena peć. Al
mama kaže , dobroj samo da nisam u tuđoj kući. Dobra skromna
duša , bila bi sretna sa osnovnim stvarima samo da otac nije pio i
bio budala .U jesen je Ifeta krenula u 3 razred u Mušiće u školu a
Sifa u prvi , ja sam čuvala Adema kad je mama nešto radila
.Nekada mi je bio mrzak , nisam se mogla igrati sa djecom zbog
njega .Ja imala 5 god , a on godinu dana kada smo se uselili u
malu kuću .U selu je bilo puno djece raznih uzrasta .Dobro smo se
slagali, samo Begin Ramo nas mlđe je često udarao pa smo bježali
od njega .Mama je nekako sredila kućicu , radila u danu po polju ,
krčila , kopala , sijala a naveče dabi nas uspavala pričala nam je
razne priče i bajke.Od nje smo saznali za zlatokosu ,
plavobradog ,palčicu , snjeguljicu i puno drugih priča.Bila je
inteligentna žena da smo imali bolje mogućnosti i da je otac bio
normalniji mogli smo biti kulturna pristojna obitelj.Ali svu tu idilu
pokvari on kad dođe pijan pa u gluha doba noći razvali vrata i uđe
u kuću kao đželat.Kad se napije ništa ljudsko nije imo.Jeo je ko
životinja , valjo se po kući , psovao , mamu jadnu udarao, horor.
Poslije tako provedene noći ona opet jadna ustane , podiže ono što
je luđak pobacao , obriše što je prosuo , napravi mu kafu, isprati
na posao napravi nama jelo , brinula se o svim poslovima i
muškim i ženskim i nastavljala dalje .Sa to para što joj je davao od
plate ekonomisala je kako je znala i umjela .Živeći tako došlo je
vrjeme da i ja krenem u školu. Ifeta je završila 4 razred , krenula u
5 i išla u Banoviće u školu. Sifa je krenula u 3 razred a ja u prvi.
Sjećam se da me je mama obukla , nemam pojma šta i da mi je
svezala repić i stegla gumom da su mi suze išle , zato što mi je
kosa bila oštra i gusta i da mi šiškice ne idu u oči.Nesjećam se šta
mi je obukla ali se sjećam šta sam obula .Od nekih plavih malih
gumenih čizama osjekla je gornji dio i napravila kundurice. Možda
su one drugoj djeci bile sirotinjske ali meni su se sviđale .Znam da
smo se često na polju oko kuće i pošumi mi i Ramina djeca igrali i
trčali bosi, nismo imali šta obuti. I tako jednom dok smo se igrali
skakali po građi i daskama punih eksera jer se počela praviti naša
veća kuća sjećam se da sam pala i da mise manja daska sa ekserom
zabola na guzicu . Kad je vidila mama , zgrabila me iščupala
dasku prebacila me preko koljena uzela neku letvicu i udri po
rani.Nije da me kazni , nego dami nataba ranu da krv odiđe , da se
nebi rana zatrovala od rđavog eksera . Donijela od Rame komšije
malo konjaka namazala i gotovo , kakav doktor i kakvi bakrači. I
sestra Sifa je isto tako probola stopalo , opet mama nataba i za dva
dana noga zdrava .Deverala jadna sa nama, djeca živa a otac
lud. .U početku sam voljela ići u školu bila sam bistra brzo sam
učila .Ali kako sam prelazila iz razreda u razred primjećivala sam
da sam drukčija od druge djece , na što mije i učiteljica Anica
Nikolić ukazivala , da ne dolazim u školu u dimijama , a štaću ,
jadna mama mi je oblačila što je imala .Voljela sam je do trećeg
razreda dok me nije izudarala ,kaznila prutem po rukama, mene i
još par učenika što smo rekli da idemo u mehtef .Počela se derati ,
nema boga, gdje vam je bog , i tako svašta nešto i zaprjetila nam
da više nesmijemo ići u mehtef .A Ja sam voljela ići u mehtef i na
mevlude recitovala sam pjesme i svi smo voljeli iz sela ići u
mehtef,i cure i momci i mi djeca . Hođža nam je bio mlad ljep ,
Mujo iz Banović sela. Sve se cure bile zaljubile u hođžu , više su
išle u mehtef zbog hođže nego zbog vjere .U Čubriću tad nije bilo
đžamije pa smo išli jednom sedmično u Ahmeta Modrića komšije
kuću .Imao je ljepu veliku kuću gdje je davao jednu sobu Hođži
da skuplja tu omladinu i predaje nam vjeronauku .Sva sureta sam
znala napamet što me je učio ali Izađža sure mi je teže išlo
.Ponekad bi nas otac pitao i preslušavao šta smo naučili jer i on je
znao dosta islamskih molitvi napamet.Bio je sirov i grub čovjek
ali volio je čitati . Imao je nekakvih knjiga a naj draža mu je bila
pjesmarica o Turskim junacima .Sjećam se da su nam komšije
dolazile na sjelo i da su voljeli slušati a i mi djeca kako on pjevuši
te pjesme o turskim junacima. Na tim kućnim sjelima igralo se
prstena sa debelim čarapama. Jednom kada me preslušavao sura
iz vjeronauke rekla sam da neznam Izađža , on mi je govorio a ja
ponavljala za njim dosta puta ali nisam mogla zapamtiti, kad je on
skočio i kad me počeo udarati po glavi, a ja bila mala 4 razred ,
mama me jadna jedva otela i spasila od njega . Tad nije bio pijan
bio je trjezan.Ja sam plakala u ćošku sobe , kad je on kroz deset
minuta došao do mene , izvadi iz džepa hiljadu dinara tadašnji
rudar dade mi i reče da to moram naučiti .Dolazilo mu je tako
neko ludilo ponekad i trjeznom , brzo ga ufati a brzo ga i popusti.
Pošto me je učiteljica izudarala nisam je više voljela i počela mi
je škola hladiti a mrzila sam i Mušičku školu..Kada sam bila 2
razred desila nam se još jedna užasna katastrofa. U proljće 23
marta 1973 god. mama se ponovo porodila , rodila je još jednog
sina . Dali su mu ime Vahid. Bio je .tako ljepa beba , svi smo ga sa
oduševljenjem gledali.Nije imao ni sedmicu dana a desilo se nešto
strašno. Taj dan došle su nam u goste ujne i tetka Tima mamina
sestra. Došle su mami na babine.Sjedili smo u kući kada je počeo
neki vjetar. Počeo je duvati sve jače i jače.U početku nismo
obraćali toliku pažnju dok nismo vidjeli kroz prozor kako je počeo
padati crijep sa naše nove kuće koja je bila tek pokrivena.Gledajući
tako čuli smo da nešto puca , kad odjednom ugledasmo nebo
.Vjetar je odnio krov sa male kuće gdje smo sjedili. Mi tako u
panici nagulimo svi na vrata i tetke i ujne i ja i Adem i mama i
beba i svi ,bježi napolje .Kad smo istrčali , vidili smo krov od
kućice na njivi.Jadni mi, stoimo izbezumljeni na vjetru koji nosi
sve oko sebe , opet smo ostali bez kuće. Sad nas je bilo još više, 5
djece otac i mama 7. Kroz sat dva vjetar se smiri, naoblači se i
poče padati kiša .Mi jadni napolju , mama tek porođena , ogrnula
nas nekim dekama, kad dođe i otac .Smrknut brate i tužan kad nas
je vidio takve ,kad je vidio kuće bez krovova a mi napolju .Reče on
nešto mami i okrenu se i ode ,kaže brzo ću ja doć.Tetke i ujne
odoše tužne kući a mi ostadosmo čekajući babu .Ja sam tad imala
8 godina Adem 4 Sifa 10 Ifeta 12 Vahid tek rođen .Prošlo je neko
vrjeme počelo se smrkavati kad dođe otac , kaže idemo kod
komšije Ibrahima ,,Laćana prenoćit pa će mo vidjeti štaćemo
sutra.Pokupimo se jadni takvi pokisli i smrzli i krenemo za
ocem.Ibrahim je imo ljepu zidanu veliku kuću i dobro su
živjeli.Bio je dobar čovjek znao je šišati i slikati .bio je dobar
umjetnik.jednom je nacrtao moju sestru Ifetu , preljepa slika.Ifeta
iako mlada bila ljepa i zgođušna curica on kao umjetnik primjetio
je to i nacrtao je.Sutra dan otac je rano otišao negdje a mama
otišla tamo do kuće da pokupi ono stvarčica po kući a mi ostali tu u
kući da ih čekamo.Došli su brzo obadvoje i babo kaže evo Kasim
komšija daće nam sobu dok ne završimo kuću.I u Kasima kuća
velika zidana samo mi nemamo nikakvu.Prešli smo tu kod Kasima
odma blizu do Ibrahimove kuće u jednu sobu.Mama donijela ono
deka spužvu i odjeću i opet se nekako smjestimo.Amiđž Šaban i
neki čovjek pravili su našu veliku kuću , otac je išao na posao i kad
dođe il kad je planirao i on im je pomagao.Al brate i pili su , đžaba
što nas je sve to zadesilo moraloj se lokat. I tako jedno veče tu
kod Kasima gdje smo živili , zasjeloj se a i Kasim volio popit i kad
su se ponapijali tu se posvađaju umalo da se nisu pobili i Kasim
kaže , marš mi iz kuće svi.Pošto je bilo kasno na veče otac je
izašao otišao nekuda a mi smo ostali do jutra . Mi se skupili oko
mame plačemo , kuda ćemo sad , nije prošla ni sedmica a opet
moramo seliti a neznamo ni kuda . Kad je svanulo nismo izlazili iz
sobe . Mama je izašla i tamo u kući jadna se izvinjavala zbog
oca.Oko podne došao je babo mahmuran ljut i zovnuo mamu
napolje nije ulazio u kuću i rekao joj da se spakujemo ida ćemo
stanovati kod Meme Modrića isto komšije starijeg čovjeka ,da
muje donji sprat prazan pošto mu je sin Alija i snaha iselili u novu
kuću.Mi smo već spakovali to malo prnjica i krenuli za njim.I u
Meme je bila velika kuća uselili smo u donji sprat u 2 velike
sobe.Mama je rasporedila to naših stvarčica što smo imali ,bilo
nam je bar široko.Sjećam se dasmo nas tri odatle išle u školu , ja i
Sifa u Mušiće a Ifeta u Banoviće.Imala sam drugarica sa kojima
sam išla u školu i Sabahetu Ibraginu , ljepu kudravu curicu.Njen
otac i mati su bili malo zaostali u razvoju pa su bili socijalni
slučaj.Imala je sestru i brata koji su nasljedili gen od roditelja pa
su oni bili malo drukčiji od ostale djece .Ali Sabaheta je bila
normalno bistro djete pa smo zajedno išle u školu.Tada je bila
Titina država pa se o takvim osobama brinulo . Napravili su im
kuću , primali su novčanu pomć i njen brat i sestra su završili
specijalnu školu.Naša se kuća pravila još, kad nismo u školi išli
smo sa mamom i pomagali joj što smo mogli.Sječam se da smo
nogama gazili zemlju koju je otac poljevao vodom i pravili tjesto
od blata kojim su ljepili zidove kuće.To je bila kuća šeperuša čiji
su zidovi bili ispleteni prućem i onda se na njih ljepila zemlja
ilovača i svanjske i unutarnje strane.Babo kada je bio na poslu
mama je sama ljepila zidove i rukama gladila da bi zidovi bili
glatki .Kada smo to završili stavili su prozore , bila je pokrivena
crvenim novim crjepom .Sjećam se kada smo pod pokovali i
kako je mama u velikoj sobi napravila od ilovače zemljenu peć .
Bila je to prizemna kuća .Imala je tri sobe hodnik i špajz. Ispred
ulaznih vrata mama je pokovala daske da se tu izuvamo , to smo
zvali podnice.Kad bi se isprljale mama bi ih očetkala da se
žute.Okrečila je kuću krečom spolja i iznutra da se je bjelila kao
snjeg .I naj veća radost , uključili su nam struju . Oko kuće je bila
velika bašča i dvorište. Imali smo gdje se igrati ispred kuće a
mama je imala gdje sijati vrt.To smo kasnije postepeno sve
zagradili u ogradu . Kada je mama okrečila i sveto završila
svečano smo se preselili u tu skromnu bjelu kuću , mi djeca bili
smo sretni , nismo primjećivali tu skromnost , bar ja , bila sam 4
razred kad smo se preselili.Bili smo vrjedna djeca , pomagali smo
mami u njivi , uskopavali smo ručno zemlju za sijanje , išli u
drva.Imali smo prekrasnu šumu odma iznad kuće , zvali smo je
hrastik .Bilo je u njoj bukve , graba, divljih jabuka , trešanja
mrkica i jedna velika breknja.Jedna čudna divlja voćka koju smo
mi djeca kad uzrije i omekšaju njeni sivi plodovi jeli kao
ludi.Šumu smo zvali hrastik zbog ljepih velikih starih hrastova
kojih je bilo puno.Kad nismo išli u školu ja i moje sestre ,vodili
smo i brata Adema on je tada imao 5 , 6 god. Ramina djeca ,Zula
, Beba , Rasma , Remza , ponekad i druga djeca iz komšiluka išli
smo u drva u hrastik i igrali se po šumi . Šuma nam je bila naj
draža. U šumi je bila jedna livada zvali smo je ravnica , tu smo se
igrali između 2 vatre , odbojke , vrtiguza , pravili orkestar ,
pjevali , igrali se ratnih fimova , godinama hrastik je bio naše
utočište .I baš u tom ljepom hrastiku desio mi se nemio događaj.
Veliki momci Ramini sinovi , Rasim i Hasan , Begin Šahim i još
neki , napravili su na jednom velikom hrastu iznad naše kuće
vratolomnu ljulju. Svezali su debelu sajlu za granu i na dnu svezali
deblju skraćenu granu na koju sjedneš .Hrast je bio na brdu ispod
koga je tekao potok i kad se ljuljneš stog brda letiš u zraku visine
20 i više metara.Svi smo se ljuljali na toj ljulji i mala i velika
djeca.Otac je galamio na nas i govorio da se nesmijemo ljuljati da
ćemo vratove polomiti ali koga je slušao , čim je on bio na poslu
mi smo bili na ljulji.I jedne srjede otac i mama su otišli u jutro u Ži
vinice na pijacu a ja sam bila druga smjena u školi , čim su otac i
mati otišli ja odem na ljulju , ne sjećam se gdje su mi bile
sestre.Bilo je još djece na ljulji , ja sam čekala na red.Bila sam
nestrpliva , nisam mogla čekati i dok bi neko sjedio na drvetu i
ljuljao se jasam se hvatala rukama za drvo , i kad se ljuljnemo
jedno sjedi aja visim u zraku držeći se rukama i mlatarajući
nogama, ma bila neustršivo djete , ma majmun od djeteta ,dok u
jednom trenutku kad smo bili u zraku nije mi iskliznulo drvo iz
ruku i ja bubnem na zemlju ko kruška.Neznam sa koje sam visine
pala ali sam se okrenula u zraku i dočekala se na ruke , osjetila
sam damije ruka pukla i osjetila jaku bol.Djeca su se okupila oko
mene , ja plačem i oni su se prepali , ustanem srećom noge su mi
bile ispravne i krenem kući.Sreće pa oca nije bilo kod kuće.
Neznam ko je bio u kući koje bio u školi , Ifeta ili Sifa ,
uglavnom ja sam plakala boljela me je ruka.Neznam štaću i ja
odem do Ramine kuće plačući da ga pitam štaću. Ramo komšija je
bio hronični alkoholičar , svaki dan je sjedio pred kućom ili
huđžerom na prgu i prednjm polovka konjaka, malo hljeba i još
nešta na tanjiru i polako piuckao . Al on nije bio agresivan u
alkoholu kao naš otac bio je dobričina i volio se šaliti.Došla sam
do njega , sjedio je pred huđžerom , plačući pokazala sam mu
ruku.Ruka je već poplavila oko šake jer je kost pukla iznad zgloba
šake.Bila je desna ruka . On kaže ,ma štati je bilo , a ja plačući
kažem , pala sa ljulje.Qn mi uze ruku , malo darne a ja vrisnem od
bola , kaže on slomila si ruku a ja kimam glavom i plačem.Kaže on
, sadću ja to tebi utegnuti daščicama i zamotati ako ti nebude
dobro , moraće te odvesti doktoru.Tek tada mi je na um pao babo ,
tako smo zvali oca.Kako ću babi na oči.Ramo meni nekim
daščicama i nekom maramom utegne i umota ruku i ja odem
kući.Đžaba što je umotana , mene ruka boli , nisam ni u školu
otišla bila sam druga smjena.Oko 3 sata poslje podne ,dođoše
babo i mama ,svašta nešta kupili i unose stvari u kuću , a ja se
sakrila u drugu sobu da me babo nevidi.Prošlo je neko vrjeme dok
me mama nije našla kako plčem . Štaje keva , šta plačeš , štati je
bilo pita ona mene.Keva su se zvala ženska djeca na selu.Ja joj
pokazujem ruku i kažem da sam slomila na ljulji.Ona jadna gleda u
mene , pita boli li me , ja kažem boli i da mi je Ramo stavio
daščice.Ona kaže , koće sad onom gromu kazati , sad ćete i on ubiti
.Ja plačem a ona iziđe iz sobe i ode u veliku sobu gdje je otac ,
čujem je kako mu govori da sam slomila ruku i da mora dame vodi
doktoru. On dođe u sobu gdje sam ja i pita me šta je bilo , gdje
sam slomila ruku . Ja kažem na ljulji , a on se poče derati .... aaa
na ljulji .. a šta sam ja rekao za ljulju ... ko ode da vrat slomi , eto
slomila si ruku.Neka te sad boli , nema doktoru ići, neka ti otpane
briga me , izađe iz sobe i trehnu vratima.Ja jadna ostado sretna što
me nije izudarao.To cjelo veče nisam oka sklopila.Mama mi
stavljala hladne obloge al đžaba , bol sve jača , nesmijem ni plakati
ako se babo probudi teško men.Nekako je došlo jutro ja se skupila
pod jorganom i čujem da je babo ustao , pije kafu , hoće na posao u
prvu smjenu a ja jedva čekam da ode.I nepita za mene a ni mama
ništa ne govori.Čim je otišao , mama kaže , hajde ustaj da te
obučem , hajmo doktoru.Skinula mi je one daščice sa ruke i
odmotala , ruka poplavila i natekla . Ona je opet zamota nekom
drugom krpom, obučeme naredi Ifeti i Sifi šta će raditi i krene
samnom na autobusku stanicu . Autobusom odemo u grad u dom
zdravlja.Čim je doktor vidio ruku ,kaže mora odma za Tuzlu da
stavi gips.I ja i mama za Tuzlu , stave mi gips i meni odma bude
lakše , smanji mi se bol.Došle smo kući prije babe , kada je došao
sa posla vidio je gips na ruci , rekao je , još jednom čujem li da ste
otišle na ljulju ja ću vas polomiti nemorate padati . Ja se jadna
ušutila sretna što ne galami.Gips sam nosila mjesec dana i išla sa
njim u školu.Ruka je ozdravila , gips skinut , malo sam radila
vježbe i sve je bilo u redu.Pošto smo preselili u kuću otac je
prestao piti .Neznam koji je razlog bio ali mi smo bili
sretni.Napravio je štalu , kupio kravu , napravio kokošinjac , tor,
kupili kokoši , od nekoga je donio patka i patku ,kasnije su se
izlegli i mali pačići.Mama mu je u svemu pomagala.Jedan dan je
doveo konja Sokola i konjska kola.Konj je bio tako ljep , kafene
boje a naprjed na glavi imao je bjelu pjegu , prekrasna
životinja.Kaže on mami da će nabaviti plug i brnaču da lakše
obrađujemo zemlju .Ja sam u to vrjeme krenula u školu u
Banoviće. Naj starija moja sestra Ifeta je završila osmi razred i nije
nastavila daljnje školovanje.Ali sjećam se nečega ljepog . Pošto
nas je bilo puno nikada nismo imali ljepu odjeću.Kad krenemo
uškolu mama bi nam kupila pantole sašila nekakve košulje , bluze,
zimi bi nam kupili gumene čizme a ljeti nekakvu plastičnu obuću
ili patike starke .Ta odjeća i obuća se čuvala samo za školu a oko
kuće smo nosili bilo šta a većinom smo trčkarali bosi.Nismo se mi
samo tako oblačili ,bilo je još porodica koje su imale punu kuću
djece.Kada je Ifeta završila 8 razred u školi se za njih pravila mala
matura. Jadna moja ljepa seka ,bila je tžna , nije imala šta obući ni
obuti na takav događaj.Ali kad bog hoće , baš pred njenu maturu
došli su nam u goste očevi prijatelji iz grada , Janko i njegova žena
. Kada su čuli za Ifetinu maturu oni kažu , dođi ti kod nas prije
mature mi ćemo tebe ljepo obući , srediti frizuru i bićeš prava
ljepotica . Seka se obradovala zahvalila i tako je i bilo. Obukli su
joj ljepu haljinu ljepe cipele sredili frizuru i seka je proslavila
svoju maturu zadovoljna.Ta teta nam je kasnije počesto donosila
nekakve odjeće da bi nas obradovala.Pošto smo počeli malo
napredovati kupili smo u kuću nekih ljepih stvari. Ljepe bračne
krevete , ljepa 2 ormara , srušili zemljenu peć kupili šporet , tepihe
i još nekih novih stvari. Mama je ponovo bila trudna i bila pred
porodom . Bilo je proljeće , ja sam bila 5 razred , 26 aprila 1976
god. Rodio se naš treći brat , dali su mu ime Edin. Još jedan član
porodice. Brat Adem je bio prvi razred . Ifeta je bila već djevojče i
ponekad je išla na igranku u Grivice i u našem Čubriću je bila
igranka jednom sedmično. Tako da je ona sa drugaricama kojih je
bilo puno u selu počela pomalo izlazit.Sifa je bila 7 razred kada se
rodio naš naj mlađi brat. Kad nismo bili u školi pomagali smo
mami u svim poslovima ,otac nam je doveo vodu pred kuću ,imali
smoj svoj poseban bunar,napravili smo od potoka koji je tekao iz
šume jezerce za patke koje su se po cio dan brćkale . Otac je počeo
opet piti ,nije on pio svaki dan , jednom mjesečno ali kad se napije
svi smo morali bježati iz kuće. Koliko smo noći prenoćili napolju
nema im broja ,po zimi , po kiši , sklanjali smo se od budale da
koga ne povrjedi.Bio je strog čovjek i kad nije pio . Za sve smo ga
morali pitati , niko ništa nije smio učiniti bez njegova znanja .Dani
su prolazili mismo rasli , pronalazili smo načine dase zabavimo
kad nismo u školi , starije cure su pričale o igrankama i momcima
a mi mlađi igrali se raznih igara u našem hrastiku.I sestra Sifa je
završila osmi razred i prestala ići u školu. U to vrjeme malo koje
žensko djete daje išlo u srednju školu . Ni roditelji nisu forsirali ,
hajde veli štaće im škola i onako će se poudati a i bile su pune kuće
djece , teško je bilo i školovati .Čim završe osnovnu školu odma
počnu hodati po igrankama i traže momka dase udaju .Sjećam se
svoih sestara kada su bile djevojke, bile su ljepotice , svaka na svoj
način. Da smo tada znale kroz kakvo ćemo trnje proći u životu išli
bi u školu i goli i bosi.Ja sam se uškoli uvjek borila da se istaknem
u nečemu . Bila sam u raznim sekcijama u recitatorskoj sekciji bila
sam primjećena , čak sam nastupala par puta u školskim
priredbama. Bila sam uključena i u folklor gdje sam isto nastupala
dosta puta .Sestre iako su bile baš ljepotice i dobre djevojke nisu
znale izabrati pravog muža ili baš nisu imale sreće.Imale su dobrih
momaka iz raznih mjesta . Pošto je babo bio strog pa nisu često
izlazile , momci su im dolazili kući , njihovi i njihovih drugarica pa
su se pravila kućna sijela.Viđala sam te njihove momke bilo je i
gradskih momaka , stvarno su mogle da biraju , ali kad si baksuz
pa udariš šakom po govnetu .Dabi se rješile strogog oca , mlade su
se udale i pogrješile .Moja zgodna ljepa sestra Ifeta izabrala je
opasnog momka , koji joj je napravio dvoje djece i koji je završio
katastrofalno , poginuo je.Kada bi pisala o tom njenom kratkom
braku sa tim čovjekom mogla bi napisati još jednu knjigu .Sestra
Sifeta , ukras naše kuće ,nije znala da izabere muža .Od tih dobrih
momaka koi su plakali za njom , ona izabere naj goreg .On je bio
ljep iz dobre porodice ali je volio popiti i bio je teški neradnik .
Živjela je sa njim 2 godine rodila kćerku Mersihu i rastala se sa
njim .Tada nam je kuća bila još punija ,Ifeta je dovela 2 djece a
Sifa 1. Otac iako je bio strog , prihvatio ih je sa njihovom djecom .
Znam da je Mirnes prvi Ifetin sin njihovo prvo unuče bio bolestan
od rođenja i da su se mama i otac borili za njegov život. Donjeli su
ga iz bolnice kod nas , prije nego što se ifeta vratila opet kod nas sa
još jednim djetetom .Njena djeca su samo godinu razlika jedan od
drugog. Dok su se one udavale i rastajale ja sam završila školu i
prijavila se na biro tražeći posao. Mlađa braća su takođe rasla i išla
u školu. Bili su slatka djeca .Vahid je bio sladak ko med , imao je
izrazito krupne oči , pa kad nas šta naljuti zvali smo ga okonja .
Adem prvi babin sin uvjek je htio da bude glavni , ali kad babe nije
bilo znali smo ga na marisati , he he . U pubertetu je imao
bubuljice po licu pa kada nas ion naljuti zvali smo ga čviljo iako je
bio sladak. Mene su u ljutnji zvali zuba što mi je baš teško
padalo.Sifa je umišljala da ima krive noge paje dobila nadimak
herla .Jedino Ifeta nije imala nadimak , ona je bila naša naj starija
seka koja je brinula o nama , čuvala nas dok smo bili mali i svi
smo je voljeli .Naj mlađi brat Edin , Edo bio je slatko mirno
mršavo djete , ali nije ostao bez nadimka zvali smo ga žilo.Tako
kada bi naljutili jedni druge častili smo se tim nadimcima .Pošto
sam predala papire na biro brzo sam našla posao . Počela sam
raditi u građevinskom preduzeću Vranica na čišćenju novo
napravljenih zgrada u Banovićima . Grad se širio izgrađivao tako
da je bilo dvadesetak napravljenih novih zgrada sa 5 spratova,
čitava jedna ulica , koju su nazvali Hanke , neznam zašto . Nisam
birala posao bilo mi je bitno da imam platu .Kada sam počela raditi
samnom je bilo još desetak djevojaka , čistile smo nove stanove ,
brisale prašinu prale prozore, završavale te finalne poslove pred
useljenje stanara , tu sam zaposlila i sestru Ifetu . Sifa sestra nije
bila zainteresovana za posao tražila je ponovo momka za
udaju.Dok se ponovo nije udala bila nam je žestoka konkurencija
na igrankama , ja moja drugarica Remza i Merima mada smo
odudarale od drugih djevojaka po oblačenju i ponašanju bile smo
Rokerice . Nosile smo đžeparuše pantole široke majce
nakostrješene frizure . Ništa nama to nije koristilo , Sifa nas je
zasjenila sa svojim damskim ponašanjem ,medenim osmjehom ,
svi momci su gledali u nju.Bila je još jedna ljepotica iz našeg
društva , Remzina starija sestra Rasma , koja nije znala to
iskoristiti i koja je isto prošla kroz život kao bos kroz trnje .Radila
sam u Vranici 2 mjeseca i navraćala na biro da vidim oglase ,
primaju li šta u rudnik .U Vranici je bio sezonski posao a ja sam
tržila šta na duži period i posrećilo mi se .Tražili su čistačicu u
rudničkoj upravi na Bešinu , nije daleko od naše kuće 2 kilometra.
Digla sam dokumente iz Vranice i predala u upravu rudnika. Nije
ni to bilo za stalno , bilo je na 6 mjeseci ali meni je to odgovaralo,
pošto su se u Vranici radovi privodili kraju.Nisam dugo čekala bila
sam primljena . To mi je babo javio pošto je vidio spisak
primljenih , bila sam sretna ..Donio nam je još jednu vjest koja nas
je ostavila bez daha ....Kaže on nama , bila je nekakva sjednica na
kojoj se raspravljalo o porodicama koje imaju puno djece i koje
teško žive . Donosili su odluke kako i kome da se pomogne . Među
tim porodicama smo i mi .Drugima će pomoći na neki drugi način
pošto su stambeno obezbjeđeni a nama daju stan u novogradnji u
Hankama . Svima nam je srce stalo , a meni pogotovo , zato što
poznajem te zgrade i stanove ja sam ih čistila . Ljepi moderno
uređeni stanovi sa parketima , modernim kuhinjama , ljepo
uređenim kupatilima , centralnim grijanjem , čak su imala i
moderna atomska skloništa . Nastao je tajac , svi smo bez daha
čekali šta je on odlučio ...Pita mama ,,, šta si odlučio , kaže on ,
imam pravo da biram , dali da pristanem na stan ili da mi daju sav
građevinski materijal za bolju i veću kuću da pravim. Pristao sam
na stan , ne mogu više da pravim kuće , treba par mjeseci da se
završi papirologija i još neke stvari i preći ćemo u grad da
živimo .Mi smo zavrištali od radosti , bili smo van sebe . Kad u
poredim tadašnju državu i sistem življenja sa današnjom državom
i sistemom kao nekakve demokratije , nekakvog modernog
življenja , tek sada shvatamo bar obični narod , šta smo imali a šta
imamo sada .Sada vidimo kuda nas je budućnost i podjela naroda
dovela , izašli smo iz svjetla a ušli u mrak . Dvadeset sedam godina
sam živjela u tom sistemu a sada imam 54 god, tako da mogu da
opišem tadašnju a i sadašnju državu , koje su razlika kao nebo i
zemlja . Mada sam u početku opisala naša rađanja , djetinstvo, naše
poteškoće u životu , nije bilo do države bilo je do našega oca koji
je bio tako nemirnog sirovog duha i koji je malo iskorištavao
državne mogućnosti a nije dovoljno ni znao na šta sve ima pravo.
Iskoristio je te doplatke na djecu na koje je imao pravo i ništa
više.Ali država je mislila na svoj narod i njega ...dali su mu stan ili
materijal da napravi bolju kuću ,zato što nam je to bio priorite. Ta
tadašnja naša država zvala se ..Socijalistička Federativna
Republika Jugoslavija .Ta naša ljepa velika Jugoslavija o kojoj su
se pjevale pjesme koju smo voljeli svi podjednako . Imala je 6
republika i 2 pokrajine , izmješano stanovništvo , Srba , Slovenaca
Hrvata i Muslimana koji su bili većinski narodi i nacije na tim
prostorima . Muslimanski narod bio je većinski u Bosni i
hercegovini i u pokraini Kosovo , bilo je nešto Jevreja , Roma i
ostalih naroda koji su bili manjina . Na čelu te naše preljepe zemlje
bio je naš Maršal Josip Broz TITO... svi narodi su ga voljeli ,
mislim da niko nikada nije volio svog presjednika kao mi. On je
bio tvorac te ljepe naše Jugoslavije , zajedno sa oslobodilačkom
narodnom armijom , koja je u drugom svjetskom ratu koji je bio
mračan za čitav svjet uspjela da ujedini taj narod nemirnog duha na
ovim prostorima i spoji te republike u jednu državu .Za 20 godina
poslije rata on je uspio da izgradi modernu moćnu državu sa tim
ujedinjenim narodima da mu je Evropa i svjet na tome
pozavidjela . Stvorio je i odbrambenu silu, Jugoslovensku armiju
koje su se i pribojavali . Iskoristio je sve resurse te preljepe zemlje
koja je bila bogata prirodnim bogastvima . Rudama ugaj ,
željezo ,boksit , olovo ,itd. Otvorio rudnike , zaposlio narod ,
napravio termo i hidro elektrane , hemijsku industriju , iskoristio
naše bogate šume i napravio drvnu industriju ,tekstilnu industriju ,
pokrenuo poljoprivredu , iskoristio sve naše prirodne ljepote ,
planine , rijeke , more , pokrenuo turizam , preporodio zemlju
.Stvorio radničku klasu sindikate ispunio obećanja koje je dao
svome narodu . Izgradio gradove usavršio školstvo ,svako selo je
imalo školu , napravio fakultete za sva usavršavanja znanja ,
ulagao u zdravstvo izgradio moderne bolnice sa kvalitetnim
kadrovima i mnoge druge stvari koje su potrebne za jednu državu .
Otvorio je granice prema evropi i svjetu, bili smo izvoznici svega i
svačega ,imali smo markiranu kvalitetnu robu , izvozila se
tekstilna roba , obuća , hrana namještaj rude električna energija ,
itd. Pokazao svijetu naš kvalitet i dao nam ugled i poštovanje u
Evropi i svjetu .U kratkim crtama sam opisala kvalitete te naše
Jugoslavije , a još samo da napomenem , naj važnjije što smo imali
u toj zemlji bila je sloboda. Mogao si da ideš kuda hoćeš , da
spavaš napolju , da ne zaključavaš kuću . Nije bilo prljavog
kriminala ni kriminalaca, droge , rasla i razvijala se zdrava
omladina . Kome se nije živjelo u toj zemlji , mogao je da ide kuda
hoće, imali smo pasoš ugledne države da smo mogli ići u bilo koju
zemlju bez problema . I sada , kada počnu lajati i pljuvati po Titi i
jugoslaviji i govoriti da je današnji sistem bolji , da to prije ništa
nije valjalo , pa ovaj današnji narod i nije za žaljenja . Sve ovo što
sad imaju su zaslužili.Da nastavim sa svojim životom , skrenula
sam sa teme jer sam imala potrebu da uporedim tadašnji i današnji
život . O raspadanju i rušenju Jugoslavije i današnjoj državi pisaću
u nastavku Dok dođem do toga .Pošto nam je otac sa opštio tako
divne vijesti da ćemo seliti u grad našoj sreći nije bilo kraja , rekao
je da moramo čekati dok se sve to ne završi . Mi smo istrčali
napolje da ispričamo našim drugaricama kako selimo u grad .Nije
im baš bilo drago a mi smo se šepurili pred njima što ćemo biti
građani.Počela sam raditi na Bešinu , prvi dan me bilo stid ,
prijavila sam se upravniku i dobila zaduženja .Kad radim prvu
smjenu imala sam zadatak da ujutro čim dođem obiđem sve
kancelarije i vidim jeli sve uredu i naspem bokale vode u sve
kancelarije , kada to završim , poslije doručka oko jedanajst sati da
očistim restoran i oko jedan da očistim salu za sastanke .U drugoj
smjeni čistila sam kancelarije hodnike i wc .U drugoj smjeni uvjek
nas je bilo 2 radnice zato što je bilo više posla , bilo je puno
kancelarija . Sedmicu sam radila prvu smjenu a sedmicu drugu
.Brzo sam se navikla , išla sam radničkim autobusom na posao i
vraćala se . Rjeđe sam izlazila po igrankama i gradu zbog posla ali
kada sam bila prva smjena mogla , sam ako babo dadne .Prije
nego što sam počela raditi , babo je prodao konja sokola i kupio
lijepu bijelu kobilu Zeku tako smo je zvali . Čim sam počela raditi
rekao mi je da ću morati davati pola plate za kobilu jer je nije svu
isplatio, rekla sam dobro , a šta sam mogla , hehe . Pošto sam
počela primati platu davala sam para i u kuću mami a ostatak sam
trošila na odjeću i obuću i bilo mi je drago da mogu sebi da kupim
šta ja hoću i šta mi se sviđa . Kada sam imala vremena izlazila sam
sa svojim drugaricama Remzom i Merimom i drugom Rasimom
zvanim Ćure . Ma bili smo ludi mladi , Išli smo na koncerte ,
igranke na proslave koje su se organizovale u svim mjestima
povodom državnih praznika družili se i to mi je bilo naj ljepše
razdoblje moga života . Otac većinom nije znao za naše izlaske
zato što smo većinom izlazili kada je on bio druga smjena i dolazio
kući u dvanajst sati noći , tako da bi mi sa svoih izlazaka dolazili
prije njega i ljegali u krevete pravili se da spavamo. Kad god je
došao sa posla iz druge smjene , uvjek je ulazio u našu sobu da vidi
jesmo li svi na broju . Jadna mama uvjek je strepila i opominjala
nas da dođemo prije njega da nebi galamio a bilo joj je žao da
nikud ne idemo.Ponekad nas je i puštao ali smo prije toga morali
da obavimo sve poslove da on nema prigovora . Sestra Sifeta je
izlazila sa nama ali se odvajala u ozbiljno društvo mi joj nismo
odgovarali takvi veseli , neozbiljni ,glasni , hehe. Već je par
mjeseci imala je ozbiljnog momka sa koim se viđala . Hazima
Ćebića iz Crnjeva odakle je rodom moja mama .Ona je uvjek bila
tajanstvena i nije nam se povjeravala . Taj njen momak je isto
imao propao jedan brak i iz tog braka imao sina koji je živio sa
njim . Bio je dobar momak radio je pravio novu kuću i mislili smo
evo našli su se ona ima kćerku iz prvog braka on sina odlično. I
jedno veče , došao joj je kući i pričali su napolju za stolom , nismo
još bili odselili u grad ali smo se pripremali . Nismo obraćali
pažnju na njih bili smo u kući a otac je bio na poslu . Neko je
slučajno provirio napolje i vidio da ih nema za stolom , svi smo
istrčali , zvali tražili ali ih nismo našli . Zaključili smo da se udala
da je otišla sa njim . Bili smo šokirani , ko će babu dočekati , šta
ćemo mu reći. I odjednom smo pogledali u njenu kćerku Mersihu
zvanu skraćeno Mersa kako sjedi i igra se sa Mirnesom i Elvisom
Ifetinom djecom. Počeli smo plakati , jadno djete imala je tek 2
godine . Malo smo došli sebi , kad Ifeta kaže , pa dobro neka sej
udala , moraćemo kazati babi , a ona će sigurno doći po svoje
dijete , ima i on sina iz prvog braka , valjda su se dogovorili i ona
nas malo smiri . Kada je otac došao , zatekao je mamu Ifetu i mene
kako sjedimo i gledamo televizor , ostala djeca su spavala . Šta je
što vi ne spavate , pita on , kada je sjeo mama mu kaže šta se
desilo.On zagalami , ja mene niko ništa ne pita a kada su problemi
svi idu meni. Tada je bio u pravu . Mi smo šutile , mama kaže ,
štaćemo sada , udala se , vidjećemo šta će biti . A ništa se više nije
ni imalo reći.Otišli smo na spavanje .Kroz 2 dana došao je njen
svekar tada je još bio živ , da nam kaže kako su se oni uzeli da žive
zajedno , da se ne sikiramo da će to sve biti dobro . Otac šuti ,
kaže mama , a šta će moja Sifeta sa dijetom , znate li vi da ona ima
dijete , kaže on , ona je rekla da dijete odnesete njenom ocu . Otac
se naljuti , izdera se , kakvom ocu , da joj je otac dobar ne bi bila
kod nas , ja Mersihe nedam onoj budali. Njen svekar kaže , ja ništa
ne znam , oni su me poslali da vam to kažem , i da se ne ljutite , da
prihvatite njihovu odluku , još je malo posjedio i otišao. Mi smo
ostali kao ošamareni , ona je otišla za svojom srećom a Mersu je
ostavila. Mersu smo prigrlili kao svoju . Otac iako grub čovjek ,
volio je unučad a pogotovo Ifetinog prvog sina Mirnesa .Prihvatili
smo to , ona je otišla svojim putem a mi smo nastavili dalje.Ifeta je
tražila posao , išla je često na biro i nadala se da će nešto iskrsnuti ,
braća su rasla i išla u školu a ja sam još radila i pomalo izlazila sa
drugaricama . Imala sam nekakvih udvarača i momčića i jednom
sam upoznala njega ... moju najveću ljubav , na igranci u
Grivicama . Said Mulabdić iz Višće . Mlad moderan dečko
raščupane moderne frizure , u koga sam se odma zaljubila.
Odgovarali smo jedno drugom , imali sve zajedničko , sve što sam
ja voljela volio je i on , bilo to muzika , oblačenje , frizura ,
društvo , sve . Počeli smo se družiti , zabavljati i izlaziti .Remza
drugarica imala je momka Seju iz Živinica a Merima je mjenjala
momke kao čarape .Družili smo se svi zajedno a uvjek je sa nama
bio naš drug Ćure. Gdje god smo se pojavili bili smo glavni .Svima
smo privlačili pažnju a mnogi nas nisu ni voljeli , nama to nije
smetalo , imali smo svoj đir .Remzin momak Sejo , bio je pjevač
pa je sastavio pjesmu o nama i pjevao je na mnogim skupovima .
Nama je bilo drago , čak je i snimio tu pjesmu , Remza ga je
mnogo voljela . Jedan dan kada sam bila prva smjena na poslu ,
zaustavi me jedna naša komšinica , udata žena , koja je radila u
računovodstvu , pitame , gdjesi šta ima , radiš , jesili primljena za
stalno ja kažem nisam , kaže ona meni , predaj bona molbu , ljepo
sastavi , napiši i odnesi u upravu u Čubrić . Napiši koliko imate
članova u porodici , čula sam da će primati opet radnike , probaj .I
ja sastavim , napišem molbu i odnesem u upravu i predam . Tada
je bio Veljko direktor rudnika svi kažu dobar čovjek . Nije prošlo
mnogo vremena ja dobijem obavještenje da sam primljena za
stalno . joj meni drago , jedva čekam da dođem kući da im kažem.
Kada sam kod kuće kazala im , babo kaže , preče je Ifeti da radi ,
ona ima dvoje djece , vidiću ja sutra da prime nju umjesto tebe . Ja
kažem ,pa ja sam predala molbu , mene su primili, a on meni ,
preči je njoj posao i tako , ja se naljutim i izađem iz sobe . Teško
mi je to palo , plakala sam ali me niko nije razumio , on je donosio
odluke. Nadala sam se da neće uspjeti napraviti tu zamjenu ali sam
se prevarila . Uspio je , Ifeta je primljena umjesto mene. A da je
bio razuman čovjek , kao što nije , samo dasej sačekalo koji mjesec
i Ifeta bi bila primljena na posao . Rudnik je uvjek primao radnike,
a Ifeta je bila samohrana majka imala je prednost ispred drugih. Ali
nije se razmišljalo , nego je meni skočio u stomak . Da sam tada
ostala na poslu , moj bi život krenuo nekom novom putanjom.
Mogla sam se doškolovat , kao što je i Ifeta to uradila kasnije, bila
sam mlada ambiciozna , ali to mom ocu tada nije bilo bitno.
Istekao mi je ugovor od 6 mjeseci i produžili su mi još 3 mjeseca.
Ifeta je počela raditi u upravi u Čubriću a ja sam ostala na Bešinu.
Bila sam razočarana patila sam izgubila sam moral za sve . Došlo
je vrjeme selidbe u grad , dobili smo ključeve od stana . Bili smo
sretni . Prije useljenja otišle smo ja i mama i ne znam ko još da
vidimo stan . Kada smo došli pred zgradu Sarajku tako se zvala ,
velika nova zgrada sa 5 spratova i 4 ulaza . Ispred nje je bila isto
ljepa nova zgrada sa robnom kućom u prizemlju zvala se
Beograđanka a ostale sve novo izgrađene zgrade u tom kvartu
kojih je bilo puno zvale su se Hanke. Ušli smo u zgradu na prvi
ulaz , stan je bio na 4 spratu . Došli pred vrata stana tako uzbuđeni
i jedva čekali da mama otključa stan. Kada smo ušli ostali smo bez
daha . Sve novo , tapete na zidovima preljepe ,parket na podu .
Dug hodnik u kome je bio veliki plakar, kupatilo sređeno , ljepe
pločice , kada , bojler , umivaonik .Iz hodnika se ulazilo u sve
prostorije , ušli smo u trpezariju iz koje se ulazilo u kuhinju , u
kuhinji ljepa viseća kuhinja , sudoper , radni sto . Iz kuhinj se
ulazilo u mali špajz , iz trpezarije su bila vrata na koja se izlazilo
na balkon sa koga se vidio grad , pijaca , autobuska stanica .
ponovo smo izašle u hodnik iz koga se ulazilo u još 2 sobe , velike
raskošne , jedna sa velikim prozorom sa roletnama okrenutom
gradu i velikim radijatorom a druga isto velika soba sa još jednim
većim balkonom okrenuta gradskim baštama , gdje je gratski svjet
imao male vrtove i sijao povrće . Bile smo sretne sve nam se
sviđalo . Vratile smo se kući i počeli pakovati stvari , kupili smo i
nešto novog namještaja , nov ljep regal , električni šporet , tepihe
itd. Natovarili stvari na kamion i naša velika porodica preselila se u
novi stan . Sjećam se da je i moj momak Said došao da nam
pomogne unositi stvari . Smjestili smo to stvari što smo imali a
kasnije smo kupili ostalo što nam je falilo kada je babo prodao
kuću i zemlju . Bilo nam je ljepo , nije se te ško naviknuti u
ljepom. . Radila sam još mjesec dana dok mi nije istekao ugovor i
opet predala knjižicu na biro , nadala sam se , iskrsnu će nešto
drugo . Kada sam prestala raditi , pomagala sam mami u kućnim
poslovima , okrčili smo zemljište za baštu blizu grada , do mnogih
drugih bašta koje su ljudi obrađivali vikendima kada ne rade .
Pomogli smo mami da napravi šupu , ljepo je pokrili , unutra
napravili sto i klupe . Mama je donijela i ogledalo i češalj . Smijali
smo se , kaže ona , šta se smijete , kad završimo posao u bašti ,
fino se umijemo i počešljamo da neidemo kući kao majmuni da nas
narod gleda . Kraljica naša , vodila je računa o svemu . Imala je
tada kratko ošišanu crnu kovrđžavu kosu , većinom sam je ja
šišala. Mada je ona bila bolji frizer od mene , bila je nadarena , to
joj je išlo od ruke , šišala je svakoga ko bi je zamolio , bilo muško
bilo žensko a u kući bila je naš kućni frizer . Čuvala sam Ifetinu
djecu i Mersu dok je ona radila , braća su još išla u školu . Tražila
sam i očekivala neki posao . Viđala sam se sa Saidom dolazio mi je
pred zgradu išli na igranke i u grad i jedno veče mi reče da je dobio
poziv za vojsku i da odlazi za mjesec dana u Bitolj u
Makedoniju .To je bila muška obaveza u Titinoj državi . Bilo mi je
žao ali što se mora , mora . Brzo je prošao taj mjesec i on je
otišao .Nije mi se više ni izlazilo nikuda . Prošlo je par mjeseci
dobijala sam pisma od Saida i jedno ljetno veče otišla sam u grad a
nisam pitala babu . Ma ja sam se rano vratila oko deset sati ko
ljetni period tek se smrklo .Ušla sam u kuću prošla pored trpezarije
gdje je sjedio babo i mama , gledali su televizor i ušla u sobu .
Samo što sam ušla za mnom je uletio babo i počeo me šamarat i
vikati na mene , koga sam pitala da odem , gdje sam bila i neznam
više šta , uletila je i mama da me brani i nekako me ona spasi od
njega .Izašao je a ja sam ostala u sobi plačući . Mrzila sam ga u
tom momentu mogla bi ga ubiti .Bila sam iz revoltirana tim ružnim
događajem i u nekom kratkom roku upoznala sam svog prvog
muža i udala se . Nisam razmišljala ni o Saidu on je bio daleko od
mene i nisam mogla više podnositi tu nepravdu u kući a nisam ni
radila , sve me je to dovelo do toga da sam donjela takvu odluku.
Neću da pišem o našem upoznavanju i da trošim rječi , kad ima još
zanimljijivih događaja koji su bitniji. Sve se dogodilo brzinski
samo sam željela da pobjegnem iz te kuće , samo ću reći da je bio
ljep i zgodan . Otišla sam sa njim u tu njegovu kuću u Kladanj .
Kuća je bila velika i duga na dva sprata , imala je 4 ulaza . Došla
sam u porodicu punu Žena Hanuma , ni jedna nije imala muža .
Ljepe starije žene , četiri sestre. Na prvom spratu te velike kuće u
jednom djelu živio je taj moj muž njegov brat Drizo i njihova
majka Đžemila . Bio je to dvosoban stan sa posebnom kuhinjom ,
kupatilom i još jednom dograđenom sobom na spratu sa
stepeništem i balkonom u kojoj je spavao Drizo . U drugom djelu
prvog sprata živjela je njegova tetka Fatima i ona je imala ljepo
uređen dvosoban stan sa posebnom kuhinjom i kupatilom . Na
gornjem spratu bila su još dva dvosobna stana gdje su živjele još
dvije njegove tetke Paša i Hana . Paša je živjela sama a Hana sa
sinom Jasminom koji je tada studirao u Sarajevu .K ada sam ja
došla nisu bili baš oduševljeni ,sve tetke su se skupile i
odmjeravale me . Nisam se baš osjećala prijatno ali me je ohrabrio
moj djever Drizo veseo momak , koji je prema meni bio srdačan .
To su bile slobodne žene koje su se udale, rodile djecu i rastavile
se od tih muževa o kojima su pričale da su bili loši , uzele svoju
djecu i odgajale ih same . Kada su se rastale od muževa ,
rasprodale su očevinu , otac im je imao puno zemlje i umro je ,
napravile su tu veliku kuću u gradu a dio novca su dale dvjema
sestrama koje su bile udate , jedna u Sarajevo a jedna u Tuzlu .
Zaposlile su se i uzele život u svoje ruke . Svekrva je radila i
zaradila penziju u Drinjači , drvnoj proizvodnji , koja je bila gigant
i izvoznik drvne proizvodnje . Paša naj starija od njih radila je u
ugostiteljstvu u hotelu Konjuh sve do penzije , Hana je radila u
trikotaži isto do penzije a Fatima u srednjoj školi kao ćistačica .
Nekažem da im je život bio lagan trebalo je djecu hraniti i
školovati ali bile su slobodne da upravljaju svoim životima, što im
ja u opšte ne zamjerim . Paša je imala jedno djete , kćerku Zumru
koja je tada bila udata , imala je dvoje djece , kćerku i sina . Hana
jedno , sina Jasmina , Fatima nije imala djece a moja svekrva troje
djece dva sina i kćerku koja je tada bila udata i imala dvije kćerke i
živjela je u Čeliću kod Brčkog . Ušla sam u tu kuću punu tih žena
koje me nikada nisu prihvatile . Osjećala sam se uljezom koji je
poremetio njihov sklad života . Javila sam kući da sam se udala i
gdje .Prvo je došla moja sestra Ifeta sa mojom prijateljicom
Remzom . Vidjela je situaciju , vidjela gdje sam došla tada je sve
bilo dobro , tek sam se udala , nisam se još snašla u toj okolini ,
čemu sam se iskreno nadala . Prije nego su pošle kući , napisala
sam jedno veliko pismo ocu u kome sam otvorila dušu i napisala
svu nepravdu koju je učinio prema meni i zašto sam se tako udala ,
dala pismo Ifeti i rekla da mu da . Čula sam kasnije da je plakao
kada je proćitao pismo. Odma na početku taj moj brak nije valjao .
On je bio čovjek koji je volio slobodu , kafane , društvo i taj
lagodan život. Izlazio je , dolazio kasno , u kući je imao sve , mati
ga je gotivila i njega i brata mu Drizu . Oni što su zarađivali trošili
su na sebe , na odjeću i društvo , ponekad bi nešto donjeli u kuću
od hrane . Sve sam to u početku posmatrala i nadala se da će se
situacija promjeniti. Trudila sam se da im se dopadnem, Radila
sam kućne poslove , kuvala , nisam baš bila neka kuvarica ali sam
se trudila . Sve što sam radila za mnom su ispravljale i popravljale
i nisu bile zadovoljne zbog čega sam bila nesretna . Narod je
dolazio na veseljačku zbog Hasanove ženidbe , tako se zvao moj
muž a zvali su ga skraćeno Hans , zbog toga što je radio malo u
Njemačkoj i da vide mladu . Dolazio je komšiluk rodbina i njegovi
prijatelji . Dočekivali smo narod , upoznala sam njegovu sestru
Ismetu i njene kćerke koje su tada bile male , imale su pet – šest
god , upoznala sam Pašinu kćerku Zumru koja je živjela tu u
gradu , bila je učiteljica i njenu djecu , slatku djevojčicu Zinaidu i
sina Saneta i mnoge druge . Došla je njegova rodbina iz Tuzle i
Sarajeva i Hanin sin Jasmin . bio je od mene stariji godinu dana ,
simpatičan pristojan mladić . Dolazili su i moji , otac mati i drugi.
Sa ocem sam se pomirila , šta ću otac mije . Kada se to završilo ,
nastavila sam da se trudim da im ugodim . kada je on kod kuće ,
sve je bilo u redu a kada njega nema one pokazuju svoje
nezadovoljstvo prema meni . U proljeće sam radila sa njima u
bašti, imale su kravu , naučila sam da je muzem , kupila sijena sa
njima , baš sam se trudila ali ništa , uvjek su mi nešto prigovarali.
U međuvremenu ostala sam trudna , One su uvjek nešto munđale i
dogovarale se i odlučiše da nas odvoje u Fatimin dio kuće , Fatima
će se preseliti mojoj svekrvi i živjeće njih dvije zajedno. Meni je
bilo drago . Prešli smo odma , stan je stvarno bio sređen , sve smo
imali. Kada smo se odvojili , bila sam još usamljenija , moj muž je
ujutro odlazio i vraćao se kasno naveče pijan . Radio je on privatno
imao je zlatne ruke ali od tog posla nikakve koristi , često nisam
imala šta da jedem , on kad naveče dođe svrati kod svoje mame ,
najede se i onda dođe meni .Počela sam da se bunim , čim se
pobunim i ukažem mu na njegove greške izbije svađa . On
ponekad donese nešto hrane ali to nije bilo redovno . Onda Fatima
i svekrva su upadale u kuću kada su htjele , uvjek su nešto tražile
po kući ja ne znam ni šta , uvjek rondajući nešto , neobraćajući
pažnju na mene i izlazile ljute . Jednom je Drizo djever navratio
nešto , sa njim sam uvjek bila dobra , i zatekao me da plačem . Pita
me , šta je snaho , ja mu ukratko ispričam situaciju i da sam
gladna. On nije ni znao za naše probleme , zato što i on nikada nije
bio kod kuće a i spavao je na spratu da sam ga rjetko sretala .On
poče psovati , ode materi i Fatimi i njima tamo svašta nešta reče i
ode u čaršiju . Brzo se vratio sa nekim autom i donese mi vreću
brašna , ulja , šećera i još neke hrane i ode psujući i galameći . One
su odma došle da vide šta mi je donio , počele su i one da ruže mog
muža i drvlje i kamenje na njega . Tako govore kada njega nema a
kad on ima , one sve sa njm lijepo . Tako je sve teklo nekako i ja se
porodim rodim svog prvog sina Damira 17 decembra na očev mu
rođendan .On me je odveo u bolnicu u Tuzlu , bila je takva zima
bože sačuvaj . Sjećam se moje seke Ifete , odma je došla u bolnicu,
tada se u bolnici ležalo sedmicu dana poslije poroda. Ona jadna
donjela mi svašta i govori , ništa se ti ne brini jaću sa Hansom doći
po tebe . Dolazio je i on jednom i kaže da slavi što je dobio sina ito
za rođendan . Došli su po mene Ifeta i on sa kombijem u kom su
mi napravili ležaj , donjeli cvjeće baš sve gotivno , opet sam se
ponadala , možda se sada malo promjeni , imamo djete . Ali ništa
od toga , on je bio čovjek koji je volio samo sebe . U gradu ga je
svako volio , bio je prema svakom dobar , kretao se u drštvu
gotivnih ljudi , niko nije znao kakav je on čovjek kod kuće. Nije
volio stalni posao u firmi , bježao je od toga , nije želio obavezu ,
radio je svoj posao kad je htio i kolko je htio , uglavnom imao je
para za svoje potrebe . Shvatila sam da je i porodica za njega teret.
Kad moji dođu on je bio gospodin , znao je ljepo i uvjerljivo da
priča i kad smo išli kod mojih isto se ponašao đžentlimenski ma
čovjek bi rekao a sretnice . On je bio jako ljep čovjek krupan
zgodan , sad kada pogledam svoga Damira vidim njega . Čovjek
kada ga pogleda rekao bi , čovjek stjena , ali je u duši bio slabić ,
od svakog napora i problema je bježao , ni zašto se nije borio kao
ostali narod , sve je čekao da to neko umjesto njega završi . Došla
sam kući sa djetetom , fino su me dočekali , moja Ifeta je bila par
dana i otišla , onda je došla moja mama i bila i ona par dana . Dok
su one bile sve je bilo u redu , kada su otišle i ja ostala sama opet je
bilo po starom . Njega nikad nije bilo kod kuće , samo kad nestane
para , ali su tada uskakale mama i tetka Fatima , kad god je tražio
para dale su mu a onda bi meni nabijale na nos , kao dasu davale
meni . Narod je dolazio na babine i darivao djete , tako dasam tu
zimu nekako izdržala . I sunet Damirov Drizo je platio , on nije ni
bio kod kuće . U proljeće oženio se i moj djever Drizo . I on je bio
kao momak lola volio kafane i lagodan život , ali kada se oženio
promjenio se iz temelja . Iselio se iz kuće i otišao u podstanare .
Oženio je ženu koja je imala dva braka prije njega i sina kojega je
ostavila u Sarajevu kod njegovog oca . Drizi to ništa nije smetalo ,
ona je bila ljepa žena , od mene starija 5 god. Iskusna i mudra ,
znala je šta hoće od života. Drizo nije bio lijep kao Hans , moj muž
ali je bio simpatičan i dobričina . Kada se oženio prestao je piti i
njegova žena je živjela kao kraljica .Ja mislim da niko u tom gradu
nije ispunjavao želje svojoj ženi kao on . Družile smo se išle smo
jedna drugoj . Ma ona nije fermala nikoga , dođe ponekad svekrvi
sjede malo i ode , gledala je samo sebe . Ja sam se borila da
opstanem ali sam uviđala da tu nema života . Ništa nije išlo na
bolje samo na gore i tako poslije jedne svađe i sukoba sa njim , one
su to sve slušale , on je izašao iz kuće i otišao u čaršiju . Moj
Damir je imao negdje godinu i po , poslije te svađe , kada je on
otišao , u kuću su uletile svekrva i Fatima i napale me . Kako one
neće više da slušaju svađu , sišle su i one dvije tetke sa gornjeg
sprata i one su me napale , govoreći da sam bezobrazna , vaka ,
naka , a njega niko ne spominje . Svekrva zgrabi moje djete i
istrča iz kuće ode u svoju kuću , za njom Fatima i zaključaše vrata .
Pred kućom stoje Paša i Hana i one ljute na mene , svašta mi
govore . Ja sam poludila , nemogu da budem pametna , mene
napadaju zbog moje nemoći , ugroženosti , svega . Kada su mi
odnijele djete ja sam te dvije na ploči maršunla i otišla na
svekrvina vrata , bila su zaključana , lupala sam na vrata , tražila
djete ali kučke mi svašta govore i ne otključavaju . Dok sam lupala
na vrata isto kao da me neka ruka pomilova po glavi , ja odjednom
osjeti mir , prestade moj bjes , okrenula sam se od vrata , prošla
kraj onih dviju što su stajale pred kućom , ušla u kuću i počela da
se oblačim . Obukla sam se imala sam nešto parica u novčaniku ,
izašla iz kuće i krenula niz dugu mahalu , tako se ta ulica zvala , na
stanicu . Nisam dugo čekala , naišao je nekakav autobus za Tuzlu ,
sjela sam do Živinica , iz Živinica za Banoviće . Tako putujući ja
nisam vidjela ništa , ni narod , čak nisam ni čula ništa , bila sam
kao zombi . Stigla sam kući pred vrata stana , znala sam da se
moram suočiti sa ocem , nisam imala straha , bila sam smirena , još
uvjek me držala ta smirenost koju sam dobila pred zaključanim
vratima moje svekrve . Ušla sam u stan , vrata su bila otključana ,
u hodniku se pojavi moja mama , eeee vidi moje Safete , ja je
zagrli i poljubi , odma je primjetila da nešto nije u redu . Ušla sam
u trpezariju gdje je sjedio babo i gledao televizor . I on mi se
obradova – Safeta moja , ja ga poljubim i sjednem na kauč pored
njega , iz soba izlaze moja braća , porasli ljepi momci i dječica
Ifetina i mala Mersa , svi porasli već idu i u školu , svi me ljube i
pitaju gdje je Damir , moj sin .Šutim , ne znam kako da počnem ,
mama je skuvala kafu i sjela za sto , nasula šolje i kaže , šta je
keva , hajde pričaj , šta je bilo , vidim da nešto nije uredu . Ja im tu
ispričam sve svoje probleme i da su mi oteli djete ,okrenem se ocu
i kažem mu – babo ja ću otići po svoje djete , dovest ću ga , zaposli
ću se , radiću bilo šta ali se gore neću vratiti . On šuti , svi šute , on
nikad nije odma donosio odluke , ja sam to znala , sjećam se dok
smo bili djeca , šta god da smo zgrješili nije nas odma kažnjavao ,
čekao bi i po nekoliko dana da prođe , pa bi onda reagovao i
spomenuo grešku . Ja sam odlučila , šta god on kaže , ja znam šta
ću uraditi . Došla je i Ifeta sa posla , sjedile smo u sobi i pričale ,
već je pala noć kad me babo zovnu u trpezariju , ja uđem i sjednem
kraj njega . Kaže on , znao sam ja davi nemate sreće u tim
brakovima , a vidiš kakvoj stanje u državi , biće i rata , znala sam
da se nešto kuva u državi i da nastaju nekakve promjene , ali ja
nisam imala vremena da o tome razmišljam od svojih problema.
Slušaj , kaže on meni , dovedi svoj djete , biće nekako , odahnula
sam .On je bio čudan čovjek , ali u takvim situacijama bio je
milostiv , samo da bude sve po njegovom i da on zna za sve . On je
bio starinski zaostao čovjek , imao je svoju prijeku narav , ali je
bio pošten , društven , volio je da mu dolaze komšije , gostoljubiv.
Naša je kuća uvjek bila puna naroda , komšija , komšinica ,
omladine , naših prijateljica , bratovih drugova , njihovih cura .Pao
mi je kamen sa srca , sada je trebalo donje ti plan , kako is čupati
djete od njih . Pravili smo plan , babo nije učestvovao u tome ,
Javio se moj brat Adem tada mlad ljep zgodan momak imao je 20
god . Ma ja ću ići sa tobom , ako budemo imali problema , ići
ćemo u policiju , to je tvoje djete . Ne brini ništa , za dva dana
idem ja sa tobom . Tako je i bilo , kroz dva dana ja i on odemo u
Kladanj .Došli smo pred kuću , vrata su bila otvorena , bilo je ljepo
vrjeme maj mjesec . Na vratima se pojavi moja svekrva , čim nas
je ugledala vrati se nazad , mi stojimo pred vratima , kad izađe
ponovo svekrva i za njom Fatima držeći moga Damira u rukama .
Moj brat kaže , kako ste , šta ima , one stoje na vratima ljute .
Damir pruža ručice prema meni i nage se u Fatiminim rukama ,
Adem iskoristi priliku , zgrabi djete iz njenih ruku , okrene se i
trčeći ode niz mahalu a ja za njim . Iza sebe smo čuli ciku vrisku
ali mi se nismo osvrtali , trčali smo prema stanici . Sjeli smo u
autobus i donjeli mog Damira našoj kući . Nekako sam imala sreće
da sam odma počela raditi u direkciji , zaposlila sam se preko
zadruge . Stanje u državi je bilo sve lošije , nastajala je ne
zaposlenost , počela je privatizacija , dolazila su neka ružna
vremena , ali ja nemam kada da se bavim tim , ja moram se boriti
za svoj život . Mi smo bili vrjedna djeca svi smo nešto radili ,
braća kako su završavala školu odma su radili nešto , svi smo
doprinosili kući , neko nako neko nako . Mama je održavala baštu
i ja sam joj uvjek pomagala , otac i Ifeta su radili u rudniku .
Ifetina djeca i Mersa su išla u školu i naj mlađi brat Edo uvjek
šutljiv i miran da ga nismo ni primjećivali . Moram da spomenem i
našu sestru Sifetu koja se udala i ostavila svoju kćerku na brigu ,
našem ocu i mami i nama svima . Mersa je bila slatko pametno
umiljato djete da smo je svi voljeli i doprinosili njenom odrastanju
a naj više naša mama , naša kraljica .Sifeta je dolazila ponekad ,
viđala je i to je sve . Ne kažem da je nije voljela , da nije patila za
njom , jeste ali ona se predala u ruke svom suprugu da nije imala
pravo glasa .On je bio vrjedan sposoban čovjek , napravili su ljepu
kuću , sa njim je rodila kćerku Arminu , jedno divno stvorenje ,
brinula se o njegovom sinu iz prvog braka , isto divno djete , imali
su sve . Ali on nije htio ni da čuje za Mersu , niti ga je zanimala .
Dolazio je on nama sa njom , ona bi donjela Mersi neki slatkiš ,
mlijeka , sira , kajmaka imali su krave i ništa više . Nikada nikuda
nije otišla bez njega , postala je šutljiva i tužna žena . Mi je nismo
ni krivili za to , niti je mama i otac zahtjevali šta od nje , niti od
Mersinog oca . Preuzeli su svu odgovornost prema Mersi i brinuli
se o njoj . Kada sam se rastala od muža imala sam 24 god. Uzela
sam život u svoje ruke , rekla sam , boriću se radiću i iz gradiću
sebi život . Ali ne određujemo mi svoj život , nego sudbina , desi
se rat i sve poremeti . Rastala sam se u maju 1989 godine , do rata
sam radila svašta . Radila sam u rudničkoj direkciji na određeno u
elektro remontu , kada sam tu prestala raditi , išla sam sa grupom
raditi u Hrvasku na plantaže . Išlo nas je iz Banovića oko trideset
i više , starih i mladih na te sezonske radove . Radili smo u
vinogradima , vezali vinovu lozu , brali grožđe , breskve i drugo
voće , pakovali i utovara li u ogromne šlepere kamione . To su
bile ogromne plantaže u okolini Poreča . Prvi put sam putovala
brzim vozom , prolazila kroz Hrvatske gradove . Putovali smo iz
Tuzle vozom do Vinkovaca a onda brzim vozom koji je išao iz
Beograda do Kopra , ljepog Slovenačkog grada . A onda
autobusom do Poreča i Višnjana gdje smo bili smjašteni . Imali
smo dobar smještaj , restoran , kuhare koji su nam spremali hranu ,
sobe ljepo namještene , sa po osam kreveta na sprat u jednoj sobi .
Bilo je tu sezonskih radnika i iz Srbije koje smo tu zatekli . To je
bila velika zgrada na dva sprata sa puno soba punih kreveta i
ormara , namjenjena baš za sezonske radnike . Još su te plantaže
bile u državnom vlasništvu . Imali smo tu prodavnicu i kafić koja
je otvorena baš zbog tih radnika . Prvi put sam ugledala more ,
prvo u Kopru pa onda prekrasnu rivijeru Poreča , zelenu i plavu
lagunu . Prvi put sam prešla državnu granicu i ušla u Italiju u Trst
gdje smo svraćali kada bi se vraćali kući i kupovali razne jeftine
stvari . Radili smo na tim plantažama kao robovi , bila je norma ,
mi vrjedni smo uvjek prebacivali normu da više zaradimo . N-
edeljom smo bili slobodni i išli smo na plažu , ljepa vremena ,
jesmo rintali ali smo bili sretni i mogli smo dobro zarađivati . M
jesečno smo dolazili kući , donjeli pare , bili par dana i opet se
vraćali na posao .Trajalo je to sve do avgusta 1990 . bili smo na
plantaži kada nam je javljeno da sutra moramo napustiti posao i
vratiti se kući i mi i Srbijanci . Došli smo u smještaj i počeli se
pakovati , sutra ujutro došli su neki ljudi isplati li nas , organizovali
autobus koji nas je dovezao u Banoviće . Neznam čime su otišli
Srbijanci . Kada smo putovali kroz Hrvasku vidjeli smo naoružane
vojnike , oklopna vojna vozila , znali smo da nešto nije dobro .
Moj brat Vahid bio je u vojsci u Đevđeliji u Crnoj gori . Došla
sam kući i pričala im tako , kaže babo , ova država ode u pizdu
materinu , nema Tite nema ni države . Znala sam o neredima u
državi , ali ja sam morala raditi , sve sam mislila , ne samo ja , svi
mi da će to rješiti državne institucije da će se dogovoriti . Pričalo
se o ratu ali mi u to nismo vjerovali , kakav rat , pričalo se o
odvajanju republika da postanu samostalne . Poslednji ,
Jugoslovenski presjednik bio je Stipe Mesić . Srbijanski tadašnji
presjednik Slobodan Milošević zagovarao je kao cjelovitost
Jugoslavije , dok Slovenija i Hrvaska su za izlazak iz Jugoslavije .
Srbija je bila sigurna u Crnu goru , sa Makedonijom će lako a
računala je i na Bosnu i hercegovinu da ćemo ostati u toj njegovoj
Jugoslaviji . Za presjednika Bosne i Hercegovine izabran je Alija
Izetbegović . Održavali su se ti neki izbori za presjednika na
kojima ja nisam nikada bila , ja sam morala raditi . Stvarale su se
nekakve stranke pravili nekakvi skupovi , ali svi smo bili sigurni
da u Bosni neće biti rata , da je to nemoguće . Bosna je bila
izmješana svim nacijama , mješovitim brakovima i na pamet nam
nije padalo da ratujemo sa nekim . Dok smo se mi uljuljkivali u
sigurnost i nemogućnost rata , zapucalo se u Sloveniji pa onda u
Hrvaskoj . Slovenija je bila jaka republika i zaustavila rat u
početku i odvojila se od Jugoslavije ali u Hrvatskoj se rat
zaoštravao na rubnim stranama granice u gradovima gdje je bilo
dosta Srpskog stanovništva u Vukovaru , Kninu i još nekim
gradovima .Naš Vahid je bio u vojsci u Crnoj Gori . Slušali smo na
televiziji da napade vrši Jugoslovenska vojska . Sa njim smo se
čuli telefonom dok se nije zapucalo , onda su se veze prekinule sa
tom kasarnom . Bili smo zabrinuti . Otac je otišao u vojni osjek da
oni probaju stupiti u kontakt i da saznaju šta je sa njim . Nekako su
saznali da je sva vojska iz te kasarne gdje je bio on otišla na ratište
na Vukovar . Babo je došao pocrnio u licu , Kada nam je rekao
gdje je svi smo se šokirali . Prolazili su dani a mi smo svaki dan
očekivali neke vjesti , jer su iz vojnog osjeka rekli da će nam
javljati čim šta saznaju . Grupa se opet spremala da ide na sezonski
rad sada u Srbiju . Koliki smo mi bili idioti i toliko ne obavješteni
da smo pred sami rat u našoj državi otišli u Srbiju da radimo . Po
nas je došao autobus iz Rume , bio nas je pun autobus , gotov sve
muslimani, samo dvoje srba , Dušan i Milica , bračni par i jedna
Hrvatica Matilda . Brinula sam za brata i molila boga da ga čuva ,
ali moralo se raditi . Došli smo tamo , isto smo imali smještaj ali
ne kao u Hrvaskoj , lošije i imali smo hranu . Smjestili smo se i
sutri dan otišli na branje breskvi . Sve isto kao u Hrvaskoj . Kada
smo završili sa voćem , prešli smo na skupljanje kukuruza . Bilo
mi je čudno , prvo su ogromne hektare kukuruza palili , kad
stabljika izgori , klasovi kukuruza su ostajali na zemlji , onda smo
mi to klasje skupljali po redovima na kamare a onda je dolazio
kombaj i mismo to klasje ubacivali u kombaj koji je za sobom
vukao prikolicu u koju je krunio kukuruz . To smo radili pred zimu
1991 . bilo je hlano , smrzavali smo se . I u Srbiji smo radili par
mjeseci , mjesečno smo dolazili kući , bili par dana i vraćali se .
Nismo bili još prešli na kukuruz , ja sam zvala kuću iz kancelarije
sa fiksnog telefona , imali smo pravo sedmično jednom nazvati ,
tada nije bilo mobitela . To veče sanjala sam ružan san , svog brata
na ratištu kako mu granata otkide ruku . Čim se mama javila ja
pitam za njega , jesu li šta čuli , kaže ona jesmo , ranjen je i
prebačen je u neki grad u Bosni ne sjećam se sada koji je rekla i da
je otac otišao po njega . Živ je ne sikiraj se , ranjen je gelerima od
granate , lakše ranjen , samo neka je živ kaže ona meni . Bilo mi je
žao što je ranjen a drago što smo ga pronašli živa . Duša naša , tek
je imao 19 god. Pokupili smo kukuruze i završili poslove , već je i
snjeg počeo padati .Od kuće javljaju da je nestašica svega , da
nestaje brašna u prodavnicama svega nestaje da narod kupuje na
veliko i da pustoši trgovine . Tamo su trgovine bile pune , pa smo
pred polazak kupili kartone ulja i druge namirnice i sjećam se da
sam ne samo ja par nas , kupili od jednog seljaka jariće , on ih je
poklao i ljepo nam upakovao , bili nešto skroz jeftini . Bilo je pred
novu godinu pa da ponesemo . Opet nas je vraćao taj autobuz te
Srbijanske firme . Kada smo došli do Zvornika ulaza u Bosnu , tu
nas zaustavi vojska naoružana do zuba , zaustaviše autobus i
nekoliko njih uđe u autobus , kažu lične karte , mi svi pokazujemo
oni gledaju , mi šutimo . Kada su sve pregledali , Dušana i Milicu
srbe izvedoše iz autobusa a šoferu kaže ove ostale vraćaj nazad,
ovuda ne možete proći . Šofer im objašnjava ko smo mi , ma oni ni
da čuju , samo nazad .Nešto mi je bilo čudno da se Dušan i Milica
ne bune što se ne vratiše u autobus nego smireno pričaju sa
vojskom i gledaju u autobus što se okreće i vraća nazad . Pitamo
šofera šta se događa , on kaže , pitaju me odakle mi autobus pun
muslimana , ali ne brinite se vi , naću ja drugi prjelaz i dovesti vas
kući žive i zdrave , što je i učinio , dovezao nas je u naše Banoviće.
Zahvaljivali smo mu se , pozdravili se sa njm i razišli svako svojoj
kući. Došla sam kući , ljubila ih sve , svog Damira , Vahida koji se
već oporavio . Pričam im o tom događaju u Zvorniku , oni kažu rat
će i ovde , neće nas zaobići . Kada sam se vratila , Srba je bilo sve
manje u gradu , nestajali su preko noći , tri stana u našem ulazu
bila su prazna u kojima su oni živjeli . Počela sam da se zanimam
za tu situaciju . Gledala sam televizor i nije mi bilo teško skontati
situaciju . Bosnu su prisvajali i Srbi i Hrvati , Alija naš tadašnji
presjednik i Bosna , bili smo između dvije vatre . Da bi izbjegao
rat u Bosni morao je izabrati stranu . Ako stane uz Srbiju ,
iskoristiće nas i uključiti u rat protiv Hrvata , a ako stane uz Hrvate
oni će nas protiv Srba . Rat nismo mogli izbjeći nikako , ali ako se
priključi bilo kojoj strani bilo bi manje žrtava . A ako se ne
priključimo nikome , onda neka nam je bog na pomoći , Tuđman
tadašnji presjednik Hrvaske i Milošević su čekali odluku Alije . A
postojao je i dogovor između Miloševića i Tuđmana kada su se
tajno sastajali o pdjeli Bosne . Hrvaska bi dobila Hercegovinu ,
neke gradove srednje Bosne , Bihać i Kladušu A Srbija ostalo .
Alija je odlučio neće ni sa kim , Bosna će ostati samostalna
republika i onda se zapucalo . Ja se samo čudim kako mi nismo
odma porobljeni , mi Muslimanski narod nismo imali oružja .
Oružje i vojne baze koje su bile u Bosni i Hercegovini prije rata
izvlačila je Jugoslovenska Armija pred našim očima , prije na
godinu dvije prije rata . Mi smo svi gledali vojne kamione kako
prazne vojne baze , kupe oružje i napuštaju baze . Ali nismo znali
da svako naoružava svoj narod , Srbi i Hrvati u Bosni , svi su
dobili oružje prije rata , a mi Muslimani , goloruki , kao ovce za
klanje . Niko od naših komšija druge nacionalnosti nije nam ničim
nagovjestio , niko nije bio čovjek da nas upozori prije šta nas čeka
. Lagano su se izvlačili , slali porodice u Srbiju i Hrvatsku ili u
druge zemlje a odrasli muškarci se raspoređivali , zauzimali kote i
brda oko gradova i ukopavali se . Tu je Jugoslovenska vojska
kojom je upravljao Milošević to jest Srpska vojska ,
jugoslovenska je već odavno postala samo maska , izvlačila i
ukopavala artiljriju , topove , mino bacače , pamove i sve ostalo
oružje . Malo je Srba ostalo u gradu koji nisu htjeli otići ,oni su
rekli , kada se zapucalo da u svim Srpskim stanovima ima oružja ,
nešto su odnijeli a nešto su ostavili . Rekli su da je oružje u
kutijama od roletni iznad prozora , u plakarima i svuda negdje
sakriveno po stanovima , čak zakopano i u baštama . Kažu nisu
smjeli prije reći , bojali su se . Kada je vojna i civilna policija
počela iznositi oružje iz stanova naših komšija zanjemilismo . Tih
divnih ljudi sa kojima smo pili kafu godinama , smijali se družili
se. , pomagali jedni drugima , oni nas gledali u oči i skupljali
oružje protiv nas . Nastao je haos , sakupljalo se oružje , osnovala
se patriotska liga i mobilizacija odraslih muškaraca . U podrumima
su se pravile nekakve eksplozivne naprave od konzervi gaziranih
sokova , izgledale su kao ručne bombe . Sarajevo je već napadnuto,
vjesti dolaze sa svih strana , gdje se šta dešava . Zapuca se i u
Tuzli u gradu , dolaze vjesti da se u Vozućoj grupišu Srpske
snage, Vozuća je od Banovića udaljena 5 kilometara i da su
naoružani svim i svačim . Donesi se odluka da se moraju napraviti
linije odbrane kroz sela Crnjevo i Osječane iznad Vozuće da se
štiti grad . Kritična je bila i Lozna i Seona sela oko Banovića i tu
su primjećene velike grupe naoružane vojske . Vozuća i sva
okolna sela bila su Muslimanska i Srpska . Muslimani još nisu
napuštali sela a očekivali su napad , stizalo im je malo oružja i
nadali su se daće se moći oduprjeti napadu , bilo ih je više . Naši su
se ukopavali ispred njih , sve je mobilisano , naših je bilo puno ali
nismo imali dovoljno oružja , na deset ljudi jedna puška , ne
naoružani su bili živi zid . U gradu su ostali starci žene i djeca ,
grad se lagano punio izbjeglicama iz okolnih sela , većinom žene i
djeca , muškarci su ostali da brane kuće , i učvršćivali liniju da
sačuvaju grad . I jedno veče začusmo pucanje , napadaju nas , mi u
stanu sjedimo ukočeni , na liniji su mi braća , Adem i Vahid ,
mladi neiskusni . Pucnjava sve jača sve bliža , pred zoru čujemo
sirene sanitetskih vozila , znali smo , dovoze ranjene poginule .
Vozuća je pala odma , za par dana pala je i Lozna i Seona . Srbi su
bili spremniji , naoružaniji i nije im bilo teško zauzeti sve
strateške kote oko grada , padom Lozne zauzeli su i Vjenac . Za
mjesec dana su nas opkolili , odsjekli su nas od Zavidovića i
Zenice i spojili se od Vjenca preko Lukavca do Ozrena i Doboja .
Tu liniju su držali do kraja rata . Napadnuta je i Tuzla , Kladanj ,
Olovo . Širio se rat po cjeloj Bosni . I u Hrvatskoj se ratovalo , ali
mi smo bili zaokupljeni sobom . Pali su prvi mrtvi , bilo je
ranjenih, grad se punio izbjeglicama iz okolnih sela , plaču ,
kukaju ostao im ovaj , ostao im onaj , poginuo ovaj , onaj . Naši ne
napuštaju linije , smjenjuju se , Braća su na liniji , dotrče kući
presvuku se i nazad. Izbjeglice smještaju u škole , sportsku
dvoranu , stanovima . U našem stanu ih je sedamnajstoro , naša
familija sa sela . Ima ih puno , prije su sela bila velika puna
naroda, poče še padati i granate po gradu , gine se , ranjava , tuga
čemer jad . Mjesec dana su izbjeglice u našem stanu , nestaje
hrane, prije izbjeglica naš balkon je bio pun vreća brašna što smo
kupili da imamo , ostale su dvije tri vreće . Razilaze se smještaju se
u škole , otvaraju se javne kuhinje , djele se neke gibire za njih .
Odahnuli smo kada su otišli , Ifeta takođe iseli sa djecom na
vidikovac u privatnu kuću , brinula se o jednoj ženi tako da bi nam
bilo lakše da se prehranimo . Niko više nije radio , nije prošlo par
mjeseci kako je počeo rat a već je nastala glad , grad je pun
izbjeglica , trgovine opustošene . Radilo je par kafića i jedan
restoran na pijaci gdje sam se zaposlila u kuhinji . Radila sam za
bilo šta , za hranu malo para šta god mi dadne , mama je
obrađivala bašte , sada smo imali dvije , sijala je svašta . Preživili
smo to ljeto i tu zimu . Od kad sam se rastala , viđala sam ponekad
i Saida moju staru ljubav . Nije bio oženjen , oženio se pred rat , a i
kasnije sam ga viđala kada sam radila u restoranu , navraćao je sa
vojskom , voljeli smo mi jedno drugo ali nam nije bilo suđeno .
Kada se vidimo baš se ispričamo , nalazili smo se i sretali i po
gradu u kafićima , popijemo kafu piće . Rat je sve bio žešći ,
prošla je jedna godina nastala je druga godina rata , glad je razarao
grad , dolazila je nekakva humanitarna pomoć , ali to je sve bilo
malo . Otac i Ifeta su od rudnika dobivali ponekad neke hrane ,
vodili su se kao radna grupa , babo nije bio u vojsci .I vojska je
primala nekakve pakete ali to je sve bilo ponekad i malo. U toj
prvoj godini rata ojačala je naša vojska , od nekuda je dolazilo
oružje nekako se snalazilo , učvrstili su linije oko grada iste su kao
i na početku . Muslimanska sela i kuće koje su zauzeli Srbi su
popaljena , narod što nije uspio pobjeći pobijen . Ali sad steže
glad, mnogi ljudi su se vratili u sela gdje su bile naše linije, u
početku su bježali od straha u grad , sada iz grada se vraćaju
kućama od gladi . Dok čekaš da pogineš moraš jesti , u selima su
imali krave , zemlju o kojima su brinuli njihovi muškarci , muževi,
sinovi, očevi i zajedno sa vojskom čuvali liniju odbrane. U prvoj
grupi žena koje su odlučile da se vrate svojim kućama bila je i
moja sestra Sifeta , odvela je sa sobom i malu Arminu svoju
kćerku iz tog drugog braka . Kada je odlazila rekla nam je , sve
jedno je gdjeće mo i kada poginuti ili ovde ili kod kuće , ja odo
kući .Kada se vratila u selo sa ostalim ženama , zatekli su dosta
porušenih i oštećenih kuća od ispaljenih Srpskih granata , ali nisu
opljačkane , tu je formirana naša linija gdje su Srbi zaustavljeni .
Njena kuća je bila čitava i krave u štali o kojima je brinuo njen
muž, od srpske linije bili su udaljeni kilometar i po , mogli su da ih
gađaju i ubijaju iz pušaka što su i činili . Linija je ostala stabilna do
kraja rata ali su pojedince nišanili i ubijali , ginule su žene djeca ,
sretnici su preživjeli . Pošto se narod vraćao u sela koja su bila na
našoj slobodnoj strani u toj prvoj godini rata 1992 , oslobodile su
se škole od izbjeglica i kada nisu padale granate , djeca su išla u
školu , i osnovci i srednjoškolci . Ifetina djeca i Mersa su išli u
treći , četvrti razred osnovne a moj Damir je imao 4 god. . Ostale
izbjeglice iz popaljenih sela bile su raspoređene u sportskoj
dvorani i praznim stanovima . Među izbjeglicama bila je i moja
prijateljica Remza koja se u među vremenu udala u Seonu za
Aliju. Bila je smještena u nekom malom stanu tu blizu naše
zgrade.Imala je dvoje male djece , sina od godinu dana i tek rođenu
kćerku , ponekad sam je posjećivala , pričale bi o prošlim
vremenima , ni njoj nije bilo suđeno dase uda za svog pjevača
Seju. Naša prijateljica Merima je otišla nekuda , nije bila u ratu u
Banovićima . U toj prvoj godini rata u Bosnu su ušle strane vojne
organizacije , prvo UMPROFOR , pa kasnije AYFOR I neke druge
strane formacije . U početku smo mislili evo pomoći , oni će
urazumiti ovaj zaluđeni narod ali pokazalo se da su oni samo bili
posmatrači i pomagali u nekim humanitarnim stvarima . Prvu
godinu rata smo pregurali , u proljeće 1993 god. Bosnu napadaju i
Hrvati, u Hercegovini počeše hapsiti i ubijati muslimane ,
osnovaše se logori gdje ih zatvaraju . Bosanski Hrvati uz pomoć
vojske iz susjedne Hrvatske , napadoše gradove srednje Bosne ,
Gornji vakuh , Donji vakuf , Bugojno , Travnik sve do Viteza , u
Vitezu je većinski Hrvatski narod . U tom prvom naletu , napravili
su tolike zločine a naj veći u Ahmićima gdje su pobili i
izmasakrirali muslimanski živalj . Napali su nas ne spremne , dok
smo se mi naoružavali i borili protiv Srba oni su nas napali
iznenada , hinjski . Oni su zacrtali liniju do Viteza i zahuktava se
rat i u tim djelovima Bosne sada i sa Hrvatima . Počinje se
ostvarivati dogovor Miloševića i Tuđmana . Mislili su ići će to lako
ali narod se bori , otima , organizuje , brani se , ne predaje se .
Sada je cjela Bosna u ratu , ruše se gradovi sela , narod se
porobljava gine , stvaraju se koncentracioni logori , svi smo u
nekakvim okruženjima , osjecaju nas jedne od drugih , stežu
obruč. Prema nama , Tuzlanskoj opštini zatvoreni su svi putevi
kojima je do nas stizala humanitarna pomoć , ljekovi i medicinska
pomoć .Sada smo u još goroj situaciji , u narodu je panika strah .
Zatvorili smo se u kuće , gledamo na televezoru strašne prizore ,
gledamo razaranje , granatiranje naših gradova . Gledamo ubijanja
ljudi , gledamo opkoljeno Sarajevo kako ga neprestano granatiraju,
slušamo razne reportere kako prenose vjesti sa svih ratišta .
Gledamo do jučerašnje naše sugrađane Srbe koji drže Banjaluku ,
Zvornik , Vlasenicu , Prjedor , Doboj i još neke gradove koje
nazivaju Srpskim gradovima . Koji su se pod pomognu ti
Srbijanskim i Crnogorskim para vojnim jedimicama tada su
Crnogorci i Srbija bili prst i nokat i Jugoslovenskom armijom ,
obučeni u četnička odjela , mlate četničkim zastavama . Gledamo
nekakve Arkanovce , Šešeljovce neke horde koje više ne spominju
Jugoslaviju koju su kao htjeli da sačuvaju , sada uzvikuju - ovo je
Srbija . Nas nazivaju , smrt Turcima , smrt balijama . Sa druge
strane gledamo Hercegovce i oni se presvukli u ustaška odjela ,
mlataraju ustaškim zastavama i uzvikuju ovo je Hrvatska . Horor
užas isto kao da gledamo ratne filmove iz drugog svjetskog rata .
Vrati smo se u prošlost u tu strašnu prošlost o kojoj smo učili u
školama . Odjednom se pokazuju i vjerski ispovjednici , kod Srba
popovi kod Hrvata fratri, ti vjero ispovjednici koji su u Jugoslaviji
bili tako divni mirni , skromni , nasmijani , dobrice. Oni više nisu
mirni , tihi , medni , oni se presvukoše u moćnije raskošnije halje i
svako svoj narod stade ohrabrivati . Ukazivaju ći im na prošlost ,
na kraljevine, na očevine na djdovine na čukun djedovine , jedni
da je to i to srpska zemlja a fratri Hrvatima utupljuju u glavu šta je
Hrvaska zemlja . Mi postadosmo uljezi , osatvština Turske
vladavine , poturice , balije koji trebaju da nestanu , tako sa tih
govornica objašnjava Milošević i popovi a tako isto fratri i Hrvati.
Presvuko še se i naše hođže , nisu ni oni više onako skromni i oni
stadoše uz našu vojsku i narod, ali oni nisu u poziciji i nemaju moć
kao popovi i fratri iza kojih stoji Srbija i Hrvaska . Ali nas hrabre i
spominju vjeru u boga , molite se , to nam je jedino preostalo ,
govore nam te sada moćnije , odvažnije hođže. Meni je sada
smješno , kad se sjećam tih vremena , mi tada obrazovan školovan
narod , imali državu kojoj je svjet zavidio , kada je Evropa
razmišljala i radila na ujedinjavanju i jačanju spram većih sila
Kine , Amerike tada Rusija nije bila moćna kao danas , mi smo
odlučili da se usitnimo , podjelimo , zaratimo. Šta se desilo tom
složnom narodu , najeo se hljeba , osilio se , dojadila mu sloboda,
poželio krvi . Zaboravlja narod kada se pominje prošlost , te neke
kraljivene , te neke njihove zemlje , vladavine i kada punih usta
izgovaraju imena tih nekih kraljeva vladara iz prošlosti , tih svoih
djedova i pradjedova , zaboravlja da je narod u svoj toj prošlosti
bio ROB , KMET , SLUGA . Zaboravlja da su ti njihovi djedovi
pran djedovi , živjeli i umrli jedući puru i zelje , da su bili uvjek
pod čizmom i uzdi svakoj nadolazećoj vlasti . Zaboravlja narod da
su Balkanom prohujale mnoge IMPERIJE , KRALJEVINE
CARSTVA , narodi , nacije , zaboravlja dasu uvjek bili gaženi ,
robovi i sluge svim tim bivšim vladavinama . A zaboravlja naj
važniju stvar da su vjerski ispovjednici ma koja god je kraljevina,
carevina harala ovim prostorima bila uz vlast a ne uz narod .
Zaboravljaju mračni srednji vjek , zaboravljaju inkvizitore ,
JEZUITE I ISUSOVCE koji su popalili na lomačama , mučili ,
ubijali , zastrašivali narod na ovim prostorima i u drugim
državama, Austriji Ugarskoj , Bavarskoj , Francuskoj , Engleskoj
itd. Dok im se nije stalo u kraj , pobili su par miliona ljudi .
Zaboravlja bližu prošlost , vladavinu Austro ugarske , prvog
svjetskog rata gdje smo iskorišteni i poslije tog rata izigrani od
vladajuće vlasti . Zaboravlja da je i u vladavini svog kralja bio
sluga i rob .Zaboravlja da su uvjek vjero ispovjednici bili na strani
vlasti i iskorištavali narod da bi živjeli lagodno , bogato na grbači
naroda . Ja vjerujem u boga , ali vjero ispovjednike gledam drugim
očima . To uvjek kažem bogu , kada mu se molim . Ali jedno
nezaboravlja ovaj narod , Tursku vlast koja je stoljećima harala
svjetom i ovim prostorima i jesu bili uzurpatori i gazili su sve pred
sobom ali ništa gori od Rimljana i prošlih imperija kojesu to isto
radile . Svaka imperija i prošle civilizacije ostavljle su za sobom
trag , tako i na ovim prostorima i širom evrope i svjeta gdjesu
vladali Turci stoljećima ostajao je narod i dio njihove vjere i
kulture . Tako smo i mi Muslimani ostavština tog velikog
Turskog carstva i živimo na ovim prostorima stoljećima . Ako je
narod zaboravio nije TITO zaboravljao prošlost i patnju
balkanskog naroda u prošlosti stvarajući Jugoslaviju . Tačno je
znao šta ugrožava i sputava taj vrjedni narod kojim su mlatarale
prošle vladavine i mutile um i razum da bi ga držale pod šapom .
Tačno je znao gdje i kome treba rezati krila da bi ujedinio ovaj
narod i od njega stvorio BRASTVO I JEDINSTVO ,da uvažavaju
jedni druge da se ujedine i budu moć snaga i konkurencija ostalim
državama . Sada se smijem kad vidim ove današnje kukavce , kako
nam treba hiljadu nekih stvari da bi ušli u Evropsku uniju . A Tito
je stvorivši JUGOSLAVIJU , uveo Evropu i čitav svjet u svoju
zemlju koju ju je stvorio . Sada ga pljuju ovi novi koji nisu dostojni
ni guzicu da mu obrišu . Nikad narod nije bolje živio na ovim
prostorima niti će ikada više imati kao što je imao u Titinoj državi.
Sada smo ruglo svjeta , nacionalisti , gamad , koja drži kriminalce
na vlasti , podjeli li se u čopore . Sve što je Tito sasjekao u korjenu
i pozatvarao na goli otok sada se izvuklo iz mulja i zasjelo na
vlast. Gledajući takve strahote i prjenose reportera vjesti sa ratišta
u narodu zavlada još gora panika . Glad sve veća , više ništa ne
može doći do nas ni hrana ni ljekovi . Izbjeglice više nemaju šta ni
obući , dolazi neka polovna odjeća koja je došla iz stranih zemalja ,
donose je iz Tuzle , narod dobi šugu od te odjeće . Kada sam išla u
dom zdravlja po nekakvu kremu protiv šuge , vidim da su u domu
zdravlja ostali doktori i sestre druge nacijonalnosti , pretežno
Srpske , jer je Hrvata bilo malo u Bnovićima prije rata . Meni
drago , mislim u sebi nisu svi otišli . Onda saznajem da i u školi
ima nastavnika i profesora , Srba i Hrvata koji su ostali u svom
gradu . Slušam da i u našoj vojci ima Srba i Hrvata koji su ostali u
svojim stanovima i kućama i stali u odbranu svoga grada .Nekako
mi lakše osjećam se bolje . Srećem svoju razrednu iz osnovne
škole Kosanu Đerković u vojnoj uniformi , pozdravi mo se , drago
joj što me vidi , smije se , kaže , proći će ovo biće opet dobro . A
poslije rata su te ljude koji nisu htjeli da odu iz svog grada i
države, njihovi narodi prozvali izdajnicima i raznim drugim
ružnim imenima . Oni za mene nikada nisu bili druga nacija, bilisu
za mene ljudi , kao što sam se i ja osjećala čovjekom . Pošto je sve
veća glad u restoranu gdje sam radila na pijaci sve je manje posla ,
ali jedan dan navratiše 2 vojnika iz Kladnja gdje sam bila udata ,
koje sam poznavala . Pričaju oni meni kakvo je stanje kod njih ,
kažu isto kriza glad , grad granatiraju često sa brda ali da se drže i
do Olova je slobodan put . Dalje od Olova su srpske snage gje smo
odsječeni od Sarajeva . Pitam ih za svog muža jeli živ. Kažu oni,
ma živ je baš smo ga juče vidjeli u gratskoj kafani , sjedi sa
vojskom , pred njima pun oval mesa . Kada sam to čula , kao da su
me ošamarili , ja onako ljuta kažem im , pozdravite ga i reci temu
da ću doći gore sa sinom mu , on jede meso a mi umiremo od
gladi. Oni kažu hoćemo i odoše . Ja razmišljam , vidi đubreta , rat a
on ni nepita gdje mu je djete i jeli živo . Dani prolaze puca se ,
padaju granate , gine se , ratna bolnica je smještena u Borcu ,
fabrici tekstila , malo odvojenoj od grada . Puna je ranjenika ,
nema ljekova , hrane . Svaki dan ranjenici stižu , vojska na
linijama glandna , očaj , tuga . Ali vojska poručuje da se drže ,
izdržaće . Dođe i ljeto 93 , avgust mjesec vidim svi se patimo ,
Ifeta na Vidikovcu sa djecom pati , braća Adem i Vahid na liniji ,
kada dođu kući nemaju šta jesti . Imamo iz bašte povrća ali
nemamo hljeba , ulja , imamo sreće soli . Otac i mati pate , Mersa
jadna curica , jedanajst joj godina , Edo naj mlađi brat ima 17
godina i on momak , on još ne ide u rat i moj Damir 4 mu godine .
Nemogu više da gledam tugu a nemoćna sam , svi smo nemoćni .
Razmišljam , kako da spasim djete umrjeće od gladi . Sjeti se onih
ljudi što mi rekoše za moga muža kako jede meso . Kažem ja
mami, mama ja odo u Kladanj , kaže ona meni ti si luda , šta ćeš u
Kladnju kao da je tamo bolje . A i kako bi otišla , čime , vidiš da
nema goriva , vozila ne idu , nećeš pješke . Kažem ja njoj , ima voz
sa Oskove do Živinica , odatle ću pješke , možda naiđe i kakvo
vojno vozilo, povest ću i Damira . Reću i babi , ostaće i vas manje ,
valjda ćemo preživjeti ovo ludilo . Ona govori , ti si luda , šta znaš
šta te gore čeka , ti misliš da ćete gore dočekati raširenih ruku .
Otac mu je kažem , rat je , briga me i njegovo je djete . Sjednem
naveče kraj oca i njemu tako kažem i on isto kao i mama kaže da
sam poludjela , ja kažem kad sestra Sifeta živi u Crnjevu na
samoj ratnoj liniji i ja ću rizikovati nije mi ni ovde dobro . Ujutro
poranim , obučem Damira izljubim ih sve i plačući krenem do
voza. U đžepu imam 10 njemačkih maraka koje mi je dao gazda
što sam kod njega radila , uzmem Damira za ruku i krenem na
Oskovu odakle je narod išao vozom Ćirom za Tuzlu i Živinice .
Sjedemo na voz i izađemo u Živinicama . Lijep ljetni dan , ne puca
se isto kao da nije rat , ja uzmem Damira za ruku i krenemo pješke
prema Kladnju . Vidim još naroda ide pješke , Damir me svašta ,
pita , jamu odgovaram , on mali , brzo se umori , ja ga malo nosim,
malo hoda i dođosmo blizu Đurđevika . Odjednom iza leđa
začujem zvuk nekog vozila , okrenem se i vidim ide naranđžasti
stojadin sav ohrdan gotov se raspao . Dignem ruku i čovjek stade,
na zadnjem sjedištu je puno nekakvih stvari pokrivenih dekom ,
pita on dokle će te , kažem u Kladanj , ja ću samo do Pod gajeva
kaže on , al hajde sjedite na prvo sjedište do mene , stavi djete u
krilo . Uhar vam je i dotle , a odande uvjek ima neki vojni kamion
pa možete do Kladnja . Ja sretna zahvaljujem bogu što misli na
nas. Dođosmo do Pod gajevo , izađemo zahvalim se čovjeku i on
ode uz brdo u selo . Tu vidim na cesti malo dalje stoji dvadesetak
vojnika i tri žene . Dođem do njih i pitam šta oni čekaju , kažu
vojni kamion do Kladnja , pitam možemo li i mi sa njima , kažu
možete . Nismo dugo čekali dođe kamion iz pravca Kladnja , tu se
okrenu i mi ulazimo u prikolicu sa ceradom , neki vojnik uze
Damira i diže ga u prikolicu . Kamion krenu , za pola sata stižemo
u Kladanj , iskačemo iz prikolice , Damira vojnik opet uzima i
spušta na zemlju , zahvalimo se i svi se razilaze .Ja stojim na
stanici u Kladnju sa Damirom , stigla sam na cilj , sada mi
preostaje sukob sa mužem . Hladna sam , na sve sam spremna ,
uzmem Damira za ruku i uputim se uz Dugu mahalu prema kući .
Dok sam išla kroz grad primjećujem ruševine na nekim zgradama
i oštećene kuće od granata . Dolazomo pred kuću , podne je , vidim
pred kućom svekrvu i Zinaidu , zvali smo je Ceca od milja. Ceca
nas prva ugleda , trči prema nama , ljubi nas , svekrva stoi i gleda
ko je . Dolazim do nje , pitam je kako je , odgovara dobro sam ,
grli ljubi Damira , pita otkud vi . Sjedem na klupu pred kućom
pred Fatiminim ulazom i pričam zašto sam došla .Ona kaže neka
ste došli izdržaće se nekako . Priča kako je djever Drizo žena mu i
djete otišli u Njemačku , Fatima je otišla u Švicarsku sa mojom
zaovom, njenom djecom i mužem . Priča da je Paša umrla , Cecina
nena ta jedna od svekrvinih sestara i da Ceca ponekad dođe u taj
njen stan na spratu . Ceca plače , voljela je nenu , bila je njena
ljubimica i priča kako je umrla . Pitam ja za muža , gdje je ,
svekrva kaže , eno ga u kući spava , jutros je došao sa linije .
Ostavim Damira kod njih i krenem u kuću , uđem i vidim u sobi
on leži budan . Vjerovatno je čuo naše glasove napolju i vidio kroz
prozor da sam došla . Sjednem na stolicu i počnem pričati , na
rječima i u obrazlaganju nečega uvjek sam bila uvjerljiva i jaka ,
ispričam sve i razlog zbog koga sam se vratila . On šuti malo i
onda kaže da je i tu isto , kriza , glad , granate i uđe Ceca sa
Damirom . On ustade uze Damira ljubi ga , hajde preživi ćemo
nekako kaže . Bila sam mu zahvalna , jedini put u našem braku da
je svatio situaciju i nije raspravljao i komentarisao.To vrjeme što
smo bili rastavljeni niko nije spominjao . Vidjela sam da u kući
ima nešto hrane i brašna , napravila sanm ručak i ja i on smo
napravili primirje . Svekrva je živila sama , Hana i Jasmin su tu u
svom stanu , Paša je umrla a Fatima u Švicarskoj . Priča mi on
kakvo je stanje tu , da su Srbi na svim brdima I da često padaju
granate . Da je put do Olova slobodan a da je Olovo sravljeno sa
zemljom , da je porušeno granatama , narod se tu još drži i da smo
odsječeni od Sarajeva i u okruženju . Priča da je on u sanitetu i
prvoj pomoći na linijama , da previja ranjenike i daje im prvu
pomoć na liniji a kasnije ih voze u ratnu bolnicu koja je smještena
u hotelu Muška voda udaljenom od grada . Priča da je tu haos ,
kako su nas napali i Hrvati i putevi zatvoreni da više nemogu ući ni
ljekovi . Priča da su iz aviona humanitarci bacali vreće sa
ljekovima i zavojima koje su se spuštale padobranima na zemlju i
koje su skupljali i djeli li ratnim bolnicama ali da je to sve malo .
On je ujutro otišao na liniju a ja sam se vidjela sa tetkom Hanom i
Jasminom , svi smo sklopili primirje ne spominjemo prošlost ,
treba preživjet rat . Otišla sam u komšiluk da vidim stari komšiluk ,
ko je živ a ko mrtav . Tu u bližoj okolini svi su živi ali spominju
poginule i ranjene koje poznajem . Pričaju ći sa njima saznajem
daje i ovde čemer i jad . Da narod sije i kopa zemlju da bi preživio.
Pričam sa svojim komšinicama Suadom Sremcovom i Suadom
Zaimovcom . Sremcova Suada priča kako radi kod djevera Braha u
kafani u kuhinji . Meni čudno , odkuda Brahu kafana i on gazda .
To je polu pismen čovjek , prije rata bio je Furman , radio sa
konjima u šumi prije rata . Kaže ona da se snašao u ratu , sada je
gazda i da stanuje u gradu . Da je njegova žena Refa naša
prijateljica sada gospođa . Suada Zaimovca simpatična žena koja je
kao BI – BI – SI . sve znala gdje se šta dešava , ispričami svašta o
svakome da nisam trebala ići dalje da saznam kakvo je stanje i šta
se dešava u gradu .I njen muž Zaim je na liniji a ona sije i kopa da
bi preživili . Pošto sam se ja vratila u avgustu zakasnila sam sa
sijanjem bašte pa nisam imala povrća .Svekrva i Hana su nešto
posijale za sebe i svekrva je imala kozu koja je ojarila žensko.
Kaže ona , kravu smo prodali , nemogu se brinuti o njoj i ja kupim
kozu . Evo ti jare , koje je već poraslo , za mjesc dana će se počet
ganjat , kada se ojari ima ćeš mlijeka dijetu . Sastajem se i sa
ostalim komšilukom Sakibom i Zilhom bračnim parom , oni su
uvjek bili šverceri i prije rata a vidim da im i sada dobro ide .
Imaju krave njive i švercuju duhanom i cigarama . Kod njih sam
kupila sijena na njivama za mljeko Damiru , dok moja koza ne
poraste . Počeše padati granate , mi se sklanjamo u podrum ,
Jasmin je u podrumu napravio bunker . Ogradio zidove podruma
vrećama sa pjeskom unijo krevet sto . napravio kao sobicu . Svi
smo se tu sklanjali , kada prestane granatiranje izađemo napolje da
vidimo šta je pogođeno . Poslije svakog granatiranja ostaje neka
kuća bez krova , po gradu je nešto srušeno , neko je ranjen , neko
je poginuo , niko nije imao stakla na prozorima , sva su popucala
od detonacija , bili su najloni . Nekako sam preživljavala do zime .
Damir je uvjek bio kraj mene zbog granatiranja , nije trebala sirena
da nas obavjesti , čuli smo ih kada ih ispale. Kad čujem
ispaljivanje ako nisam blizu nekog zaklona , zaklanjala sam ga
svoim tjelom , sjećam se hehe , dase nasmijem . Kada se rat
završio , kaže Damir – fala bogu pase završi rat da više ne skačeš
na mene , jadna moja duša . Kada god sam bila u problemima i
teškoćama , poredila sam se sa osobama koje su preživjele gore
situacije od moje . Pošto sam spomenula da volim da čitam , u
tim ratnim teškoćama , uporedila sam se i sjetila se čovjeka iz
mojih knjiga , koji je preživio 2000 – dana u logoru u Sibiru .
Karlo Štajner , Austrijanac koji je napisao knjigu o tom svom
zarobljeništvu i strahotama i stradanjima logoraša Sibira .Preživio
je te strahote i svjedočio o njima . Mislila sam , kada je on to
preživio , preživi će mo imi . Dva mjeseca sam već u Kladnju , već
je jesen , ne čujem se sa svojima u Banovićima , neznam šta se
tamo dešava a ni oni neznaju šta je samnom . Nadam se daću
odnekud dobiti kakve vjesti ili da ću koga sresti u gradu od vojnika
koji dolaze iz Banivića ponekad tu zbog nekih dogovora ili
razmjenom informacija sa ratišta . Približava se zima ja se brinem
kako ćemo preživjeti glad . Dolazi moj muž sa ratišta i predlažemi
da počnem raditi naveče u restoranu njegovog prijatelja Osmana.
Kaže , tu se okupljaju komandanti vojske sa svih strana i stranci ,
ima posla i treba mu radnica . Damira nek naveče čuva svekrva . Ja
kažem hoću . Tako je i bilo , čim sam počela raditi odnekud bog
dade još jednu nafaku . Neznam kako i kojim putevima ali
nekakav čovjek nam donese , mom mužu , svekrvi i tetki Hani po
sto njemačkih maraka , kaže poslao vam Drizo moj djever iz
njemačke po nekim ljudima koji se probijaju do nas . Joj nama
drago , mise odma organizujemo . Sastavi mo te pare , to trista
maraka i zadužujemo Jasmina da nađe ljude koji prodaju pšenicu i
da nam za te pare kupi koliko može kila . Pšenica i kukuruz je
dolazilo iz Brčkog nekim putevima , dovozili su je neki ljudi
šverceri i prodavali . Cjena kukuruza je bila 10 njemačkih maraka
kilogram a pšenica petnajst maraka po kilogramu . Šećer je bio
luksuz , kilogram šećera , koji se ponekad pojavljivao kod tih
švercera , je bio 25 maraka , tako isto i litar ulja . Vreća bjelog
brašna bila je hiljadu maraka , a kilogram kafe sto maraka . Cigare
su se prodavale po komad , jedna cigara marka . I pitamo se kako
su neki ljudi poslje rata puni para a mi bjeda i fukara . Nije đžaba
ona narodna , nekom rat nekom brat . Dok obični narod brani
državu pojedinci se bogate na njihovoj muci . Jasmin je našao i
donio pšenicu dvije vreće po dvadeset kilograma . Kaže cjenkao
sam se i dobio više , bio nekakav dobar čovjek što je prodavao .
Kaže Jasmin meni , ja i ti ćemo snaho tačkama , ručnim kolicima
odvući pšenicu na Drinjaču , rjeku koja teče kroz Kladanj , u mlin i
samljeti , pa ćemo onda brašno podjeliti . Na Drinjači su
napravljena dva vodena mlina u kojima je narod mlio kukuruz i
pšenicu . Bože mili na šta smo spali , dok svjet oko nas u drugim
državama živi slobodan , modernizuje se napreduje usavršava , mi
se vraćamo 100 godina unazad na vodene mlinove . PU , PU , sram
nas bilo . Ubijamo se , koljemo , ratujemo za nacionalističke ideje
bolesnih vođa , a svjet nas sa strane gleda i čudi se bolesnom
virusu koji je nas zafatio . Sameljemo tu pšenicu i podjeli mo
brašno . Brašno se nije sijalo , ni kukurzno ni pšenično . Hljeb se
pravio sa mekinjama , ništa se nije odvajalo , čuvala se svaka
trunčica . Počela sam raditi u restoranu , dogovorila sam se daću
raditi , nešto da mi daju u hrani a nešto u markama . Nisam radila
svako veče ali sam bila zadovoljna uvjek sam donosila nešto hrane
i tako smo gurali . Često padaju granate gine se , ruši se , za
Bajram , rano ujutro pogodiše đžamiju , presječe granata Munaru
popola , ciljali su i rušili šta su htjeli . Moralisti javijaju , borci se
drže linije su stabilne . Smjenjuju se , jedni dolaze kući . drugi
odlaze . Sad ima oružja , Ali su gladni , kad dođu i kući nemaju šta
jesti . Stiže nešto hrane iz drugih gradova za vojsku , makarone ,
riža , kuha se u kazanima samo na vodi i soli. Ali vojska se drži ,
ne odustaje , znaju ako odustanu da nam je kraj , civili nemaju
kuda , čuvaju žene i djecu . Dođe i zima 1993 , ja radim , Damira
čuva nena , novembar mjesec , kad jedan dan na vratima se pojavi
moj brat Adem sa nekom ljepom plavom mladom djevojkom . Ja
skačem , ljubim ih , grlim ih , pitam ovo , pitam ono , gubim se od
uzbuđenja . Ulaze sjedaju , drago im što sam živa , ljube Damira .
Pravim nam kafu , što sam ukrala na poslu , ponekad sam mogla
malo maznut i strpat u đžep i donosila , pila kod kuće sa svekrvom
i komšilukom . Pitam ih svašta , za svakoga , oni pričaju da je isto
ali da su svi moji živi , što me smiruje , a žao mi je onih što
spominju da su poginuli . Pitam ko je cura sa njim , on kaže žena ,
kaže oženio sam se . Ne vjerujem mu , znam Adema da je
ženskaroš, da je mnoge cure vodo i dovodio kući . Da je čak imao
i ljubavnicu stariju puno od njega , dovodio je kući i Čehinju sa
mora , pase pričalo da je rodila njegovo djete i slala mu slike
djeteta iz Češke . Pa mu ne vjerujem , oni me oba dvoje ubjeđuju
da su se uzeli . Ta cura sa njim je naša komšinica , zgrada do
zgrade zove se Sena . Ubjediše me pričamo o svim dešavanjima
odkako se nismo vidjeli . Odjednom , on se uozbilji i kaže mi ,
reću ti nešto ružno , znam da će ti biti teško ali ti moram reći. Ja
šutim , čekam , kaže on – poginuo je Said tvoj bivši momak .
Šutim , šokirana sam , teško mi , žao mi , moja prva i poslednja
velika ljubav . Šutimo jedno vrjeme , plačem , priča mi gdje je i
kako poginuo . Godinama sam za njim patila i još uvjek kada ga se
sjetim , teško mije . Prenoćili su i otišli nazad pješke , moj muž ih
nije ni vidio , bio je na liniji . Poslije njihovog dolaska , kroz dva
mjeseca otišla sam i ja pješke za Banoviće . Udaljenost između
Kladnja i Banovića je 50 kilometara ali mi smo to u ratu kao od
šale prelazili . Neki ljudi su pješačili i veće razdaljine , to je tada
bio jedini način kad moraš nešto da obaviš . Goriva nije bilo , ni za
vojna vozila nije uvjek bilo goriva , izdvajali su se prioriteti .
Damira sam ostavila kod oca , jer je par dana bio kod kuće i mogao
je da se brine o njemu a ja sam se uputila za Banoviće . Snjeg
zima, treći januar 1994 god. Malo ko bi se usudio po tom vremenu
u ratnom stanju uputiti na tako dug put u po zime sam , ali ja sam
Safeta , ja sve mogu . Kada sam naišla negdje oko 4 sata poslje
podne kraj Višće gdje je sahranjen Said i gdje je njegova kuća ,
svratila sam na njegov mezar . Morala sam , to jebilo jače od mene,
čučnula sam kraj mezara i plakala kao malo djete . Nisam obraćala
pažnju na narod što tuda prolazi i gleda čudno u mene i pita se ko
sam ja . Bila sam tu oko pola sata ustala i nastavila put za
Banoviće , tih preostalih par kilometara jedva sam prešla . Kada
sam došla do grada bila je noć , grad je bio u mraku nije bilo struje,
izgleda , tiho i sablasno . Nekako sam se dovukla do babinog stana,
svuda mrak u stubištu se ništa ne vidi . Stisnem kvaku na vratima ,
vrata otključana , uđem u hodnik čujem glasove u trpezariji i nešto
sjaji . Neko izađe u hodnik , čuju da je neko ušao , mama moja ,
moja ljubav , pita - ko je to , nevidi u mraku , ja je grlim ljubim ,
ona mene , plačemo od dragosti što se vidimo . Ulazim u
trpezariju , vidim babu na svom starom mjestu na kauču kraj
prozora , Mersu , Edu i snahu Senu . Svi se grlimo , plačemo
ljubimo – Sjedam kraj babe , svi pričamo u glas drago im što me
vide . Vadim iz torbe što sam dovukljala sa sobom kafu što sam
skupljala kradući na poslu , sve malo pomalo i nakupilo se gotv
tristo , četristo grama i malo šećera . Dajem mami - kažem de nam
skuvaj da dođem do sebe . Kaže mama – nemamo struje i grijanja
evo nekoliko dana . Lože u šporet koji su priključili u ventilaciju ,
te zgrade nemaju dimnjaka . Skuva nam mama kafu , pričamo o
svemu . Pitaju me kako je nama , kažem dobro , ne žalim se, pitam
za braću , kažu živi su , na liniji su, pitam za Ifetu i njenu djecu .
Kažu prešli su u samački dom u neki stančić . Sifa je kažu i sada
kod svoje kuće , živi su . Vadim iz torbe nekave obuće , odjeće ,
što sam u Kladnju probrala kod jedne prijateljice što je radila u
humanitarnoj i djelila odjeću i obuću kome je trebalo . Sutra dan
odem kod Ifete i njene djece da vidim i njih . drago im što me vide.
Pričamo jedna drugoj o događajima koji su se desili od kada smo
se rastali . I njoj sam donijela malo kafe i neke odjeće . Vidjela
sam i braću ispričali se . Ifeta priča kako ponekad ide pješke u
Brčko sa ženama , rade kod nekih ljudi na njivama i donesu malo
brašna i ulja , radile su dok je bilo ljeto , a sad je zima . Vidim
nemaju ništa . Bila sam tri dana i krenem nazad i sa sobom
povedem Mirnesa , jednog Ifetinog sina da joj olakšam , kao ja
imam više , bože moj . Jedva smo stigli do Kladnja , Mirnesu pozli
u putu , nemože više da ide , umivam ga snjegom , jedva smo
nekako došli do kuće . Tada je Mirnes imao 12 god. ¨Došli smo
kući , Mirnes dva dana odmara jedva hoda , dobio upalu mišića .
Ja idem na posao na veče radim , posmatram tu strukturu ljudi koji
tu dolaze, većinu ih poznajem , ima i strane vojske . Gledam te
koje poznajem od prije , ima tu ljudi koji su bili imućni i prije rata i
koji su sada komadanti i upravljaju vojskom. Ima školovanih i
visoko obrazovanih ljudi koji isto obavljaju neke dužnosti i brinu
se o vojsci . Ali što me je začudilo kada sam vidjela pojedine ljude,
koji su prije rata bili niko i ništa , neki čak nisu imali ni osnovno
obrazovanje , da su sada tu nekakve face koje se za nešto pitaju i
nešto oni određuju . A poznajem ljude sposobne , koji su odma na
početku rata organizovali se za odbranu i bez oružja okupljali
narod i hrabrili ih , da moramo stvoriti odbranu i zaštiti narod . Ti
ljudi su i tada u šumi sa vojskom a njima upravljaju i određuju ovi
tu , među kojima su i ti bezvrjedni , koji su sada neke ličnosti ,neko
koga se pita . Bilo mi je teško . Naveče se tu okupljaju , prave
sastanke , raspravljaju , jedu , piju . Kada završe sa odlukama i
sastancima onda se zabavlaju . Dolaze tu i žene koje poznajem
udate , neudate , ima nekih koje nepoznajem koje su od nekuda
došle . Zabavljaju se piju jedu uživaju kao da nije rat . Neki
kockaju , na stolovima kamare para strane valute , Njemačke
marke , franci, šilinzi . Gotovo svako veče kada se nepuca tu se
pjeva zabavlja , orgija do zore . Svi imaju ljubavnice , udate žene
ljubavnike , vlada blud , orgija se , dok obični ljudi , smrzavaju se,
gladni žedni , čuvaju liniju i grad od neprijatelja i njihove guzice .
Teško mi je muka mi je , neko se razbacuje i zabavlja a ostali
umiru od gladi . Radim i borim se za Damira i Mirnesa , dani
prolaze , čekam samo da bar ova zima prođe . Dođe i proljeće ,
dođe Adem po Mirnesa sa biciklom i odvede ga . Koza mi se
ojarila , dvojke drago mi , sad imam i malo mljeka Damiru.
Počinjemo hašati bašte oko kuća , pripremamo se za sjetvu .
Sklanjamo se od granata , kad prestanu opet nastavljamo . Ali da
zlo bude još veće , počeše da nas i bombarduju iz aviona . Padaju
neke velike razorne bombe , nekakve zvane krmače , nekakve
Lune , nekakve rasprskavajuće ma neznam više šta , ruše sve ,
ubijaju . U poćetku smo šokirani , par dana ne izlazimo iz
podruma. Ali moramo posijati nešto , nećemo imati šta jesti .
Organizujemo se mi žene , dogovaramo . Iznad grada pod šumom
imaju šumske livade . Dogovaramo se da idemo gore sijati povrće i
sve ostalo . Kraj kuća ne možemo od bombi i granata izginućemo .
Grad je meta i cilj napadačima a gore blizu šume smo zaštićeni .
Vodićemo i djecu sa sobom i životinje , krave ovce , koze , ko šta
ima . Te livade su udaljene od grada 4 kilometra a u šumi je naša
vojska . Linija koju drže naši u tim šumama nije blizu tih livada ,
tako da smo zaštićeni i od napada na njih . Ujutro ustajemo
uzimamo djecu, životinje i nešto malo hrane što imamo , motike ,
hašove krampe , trnokope , sjekire i pješke idemo na te livade .
Sve se ručno radi , nema oranja . Ručno uskopavamo zemlju i
pravimo vrtove . Djeca se igraju trče vrište , stoka pase a mi
radimo .Stvaramo ručno njive , oranice , sijemo svašta . Naj više
krompira i kukuruza , graha , luka , mrkve. Dok radimo čujemo
granate i bombe koje padaju na grad . Mi smo zaštićeni u danu .
Predveče kada se vraćamo vidimo ona kuća pogođena ova kuća ,
ovaj poginuo onaj poginuo . Naša kuća još čitava , mašaju je nekim
čudom . Više smo i na smrt postali imuni, kada čujemo da je neko
poginuo . To je bila svakodnevnica ginulo se svaki dan . To ljeto
smo čitavo proveli na tim šumskim njivama i oko kuća smo uspjeli
da posijemo nešto . Brali smo divlje voće , maline divlje trešnje ,
drenjke , pravili sokove djeci . Od krušaka i jabuka koje su bile
oko kuća pravili pekmeze . Obezbeđivale zimnicu . I drva smo
obezbeđivale , obarale žagama ručno drveće , cjepale a Sakib
komšija nam svlačio sa konjem i kolima a mi njemu kupili sijena
po njivama za to . Ma bili složni , pomagali jedni drugima u
svemu. Mi smo bili jedna grupa žena koja se borila da preživi
tako. Druga grupa žena bila je u nekakvim humanitarnim
organizacijama , neke u vojnim komandama a neke i na ratištu .
Treća grupa žena bile su lake žene , koje su se družile sa vojskom
koja je u gradu , čak i sa strancima . Četvrta grupa je čekala da
padne nešto sa neba i pametovala . Sa neba su tada dobijale samo
granate i bombe . Uglavnom svako se snalazio kako je znao i
umijo i za šta je sposoban , borba za preživljavanje . Mada sam
postala imuna na smrt , jedan me događaj toliko pogodio da sam ga
godinama sanjala . Pošla sam na posao i idući niz mahalu vidim
svog komšiju , mlada momka u vojnom odjelu , prislonjen uz
jednu kuću kraj puta . Javim muse , pozdravim ga a on ništa , šuti .
Prođem kraj njega čude ći se šta muje . Nisam odmakla od njega ni
dvadeset koraka kad čujem eksploziju . Ja mislila granata , kada
sam se okrenula nevidim više tog momka , vidim samo rupu na
kući . Stojim ukopana u mjestu , istrča neko na ulicu ,vrsnu , skupi
se narod , čujem viču ubio se bombom . Ne prilazim ne smijem ,
neznam kudaću , ili dase vratim kući ili da produžim . Stajala sam
malo na putu i produžim na posao . To me je baš potreslo , ali
život ide dalje . Mise više smrti nismo bojali , evo treća godina
rata, očekujemo je svaki dan . Dolazi i zima , preživljavamo
nekako . Naj teže nam je bilo što nemamo sapuna , šampona
nemamo čime oprati veš . Pravimo lukšiju od luga . Prokuhavamo
lug sa vodom i onda se to ohladi , lug se spusti dole a voda ostane
bistra . Mi tom vodom peremo veš , kao prije naše pra nene što su
prale . Psujem i nenu i pra nenu i rat i sve . Ovaj ludi narod zarati
zbog prandjedova i djedova iz prošlosti , kao tad bila bolja
vremena ni sapuna nisu imali – pu – pu , pizda vam materina .
Dođe proljeće , 1995 god , pripremamo se opet za sjetvu . Moj
muž dolazi sa ratišta i priča da vojska gubi moral , u ratnoj bolnici
ranjenici umiru . U Podrinju je haos , taj narod je u okruženju .
Komande razmišljaju da im odemo u pomoć ali neznaju kako ,
kada su u okruženju a i mi smo na izmaku snaga . Sklapa se
nekakvo primirje sa Hrvatima , više se nemože izdržati , moramo
krenuti u proboj ili da izginemo ili preživimo . Biti ili ne biti .
Slušam ga bez emocija , ništa ne osjećam , ni strah ni ništa .
Kažem , nek bude šta će biti , samo dase završi više . Ova
neizvjesnost i čekanje nečega , neznamo ni čega , ubi . Bio je dva
dana i ode , mi žene opet u naše šumske njive na sijanje . Kada
jedan dan čujemo Podrinje pada , Srebrenica , Žepa i ostali
gradovi . Muškarci su u logoru , neki bježe preko šuma a žene i
djecu transportuju autobusima prema nama preko Vlasenice do
Kladnja . Trebamo dočekati izbjeglice . Razmišljam , gotovo je ,
znači bliži se ono naj gore , svi ćemo izginuti . Mislim o
izbjeglicama , kako ćemo ih dočekati ni mi nemamo ništa . Stižu
autobusi u grad , izlaze žene i djeca , hajde što su oni jadni , ali te
oči u toga naroda , nikad neću zaboraviti te oči. Oči u sviju su
nekakve nenormalno velike , prazne , strašne . Plač, tuga , vriska ,
kuknjava . Smještaju jedan dio u obdanište , školu , u neke
porodice a nekoliko autobusa odlazi za Tuzlu . Pričaju strahote , o
ubijanu i silovanju djece , mladih cura , žena . O ubijanju
muškaraca , strjeljanju , mučenju , tuga čemer . Raspoređivanje i
smještanje je bilo par dana , nama nije bio raspoređen niko , bilo je
mjesta u gradu po tim praznim prostorima nekih firmi koje nisu
radile . Mi se opet vraćamo na svoje njive , dođe i ljeto , neznam
koji mjesec . Dolazi moj muž kući i kaže , uzimaj djete i ideš u
Banoviće . Gledam u njega , kaže , sprema se napad , dole si
sigurnija . Ako provale u Banoviće bježite u Tuzlu . Uzmem
Damira i nešto satvari i da me bog sada ubije ako znam čime smo
otišli za Banoviće . Znam da nismo otišli pješke. Dolazimo u
Banoviće grad pun naroda , gužva pometnja . Dođem u kuću kod
svoih , puna ih kuća , tu je i Ifeta sa djecom , Mersa , došla je i
druga mi sestra sa Arminom , babo , mama i sanaha Sena . Tu se
opet ljubimo , pričamo svi u glas . Svi smo uznemireni , grad je
opet pun izbjeglica , sav narod iz sela je ponovo u gradu samo je
vojska ostala na linijama . U kući smo svi na okupu sem braće koja
su u šumi na liniji , pričamo i komentarišemo , mama kaže ,
sklonište je otvoreno , kada zapuca u sklonište . Ja mislim, jebeš
sklonište , ako provale đžaba sklonište , tu smo u zamci lakše im je
pobiti nas . Pade noć , djeca pospala , mi odrasli sjedimo , pričamo
kada poče pucnjava , oko deset , jedanajst sati naveče . Puca se iz
svakog naoružanja , užas , svi šutimo i čekamo . Narod izlazi
napolje iz stanova , mi smo u kući ne izlazimo nikuda . Pucnjava
sve jača sve bliža , čuju se sirene sanitetskih vozila pred zoru ,
saznajemo da su nam braća živa za sad . Dan je , pucnjava ne
prestaje , opet noć , puca se bez prestanka . Saznajemo da je od
Sarajeva do Olova probijena blokada , dase naša vojska sastavlja
sa te strane i svi idu prema Vozućoj . Vojska iz Zavidovića i
Zenice ide sa druge strane na Vozuću . A naša vojska čuva liniju
da ne provale u grad . Srbi iz Vozuće su povezani preko Lozne
Ozrena sa Dobojem i to je cilj naše vojske da im presjeku liniju .
Svi se gradovi i vojske u Bosni pvezuju i idu u proboj na - SMRT
ILI ŽIVOT .Slušamo da je i Hrvatska vojska i krenula u ofanzivu
sada smo kao skupa . Nevjeruje mo mi više nikome , sad nas
ubijate , sada nam kao pomažete . Dođe i drugi dan , pucnjava sve
žešća jača . Dobijamo glas da je otac naše snahe Sene zarobljen i
strjeljan . Snaha pada u nesvjest , panika , pred veče saznajemo da
je strjeljan ali nije mrtav, naša vojska ga je izvukla , teško je ranjen
ali je živ . Treći dan pada Vozuća , bježe preko šuma da se
dokopaju Ozrena , naši ih gone . Odahnuli smo , spašeni smo .
Braća su mi živa , Vahid opet ranjen u ruku , samo neka je živ .
Rat se nastavlja , Srpska vojska je oslabljena , bježe . Kod
Banjaluke našu vojsku zaustavlja Američka vojska , kažu pravi se
primirje između zaraćenih snaga . Sjećam se govora Radovana
Karađžića obraćajući se Srbima pred sami rat . MUSLIMANI U –
Bi H - SU NEMOĆNI DA SE ODBRANE . Zaboravio je jedno ,
da mi nemamo drugu domovinu i da tu živimo stoljećima .
Preračunala se i Srbija i bosanski Srbi A i Hrvatska i bosanski
Hrvati , mislili su sa svom tom svojom silom i oružjem uništiće
Bosnu .Ali nisu – Bosna stoljećima postoji i biće je još . Iako i sada
u miru hoće daje podjele i zamišljaju da je podjeljenja , žive u
iluziji . BOSNA ima svoje granice i priznata je kao Suverena
država Bosna i Hercegovina . Kao sad je mir , prekid vatre i ratnih
dejstava na svim ratištima je prekinut . Sada te naše vođe
zaraćenih strana nalaze se u Briselu ili Dejtonu nisam sigurna ,
Milošević , Tuđman i Alija . Amerika i Evropa zahtjevaju prekid
rata . Hrvatska i Srbija ostaju u svojim granicama ali se otimaju za
Bosnu . Donosi se sporazum da Bosna i Hercegovina ostaje u
svojim granicama sa dva entiteta , Federacije i Srpskog entiteta sa
zajedničkim državnim institucijama . Sastavljena sa tri
konstruktivna naroda , Muslimana , Srba i Hrvata . Ti pregovori i
dogovori su trajali nekoliko dana i svi su potpisali taj sporazum .
Tada smo saznali da je rat završen . Mislila sam da će kraj rata da
se dočeka vrišteći , skakajući od radosti ali mi ga dočekasmo u
tišini . Čemu da se radujemo , porušenim gradovima , spaljenim
selima , mrtvima , ranjenima , bjedi , zemlji koja još miriše na krv .
Prestanak rata dočekasmo u miru i tišini a ja se vratim sa
Damirom nazad kući u Kladanj . Muž mi je preživio i naši bližnji i
zbog toga smo sretni . Dolaskom u Kladanj vidim da je i tu
prestanak rata dočekan u tišini , barem je prestalo pucati . Vraćam
se svojim uobičajenim dužnostima , njivi kući i čekanjem
razvijanja daljne situacije. Damir treba da krene u školu , moj muž
je u čaršiji sa narodom . Očekujem sada kada se rat završio da
ćemo biti zreliji i pametniji i da nam brak bude bolji , ali nisam u
to sigurna . Mi koje radimo i sijemo na šumskim livadama ,
nastavljamo gdje smo stale . Beremo divlje voće za sokove i
ubiremo naše povrće što smo posijale , već je jesen , spremamo
zimnicu . Djeca kreću u školu i moj Damir. Ispraćam ga i sretna
sam , dosta djece iz naše mahale su sa njim u razredu a učiteljica
im je Zumra Cecina mama . U gradu se dešava nešto – smještaju
se, razmještaju, stvaraju se skupštine , dogovaraju se , održavaju
se sastanci u svim gradovima, formira se sada neka nova vlast. Mi
narod čekamo , da se organizuju i da nastavimo život u toj novoj
Državi . Prođe i zima , oni se još smještaju , dogovaraju mi
čekamo . Došlo je nekakve humanitarne pomoći pa imamo brašna ,
ulja , šećera i konačno sapuna , šampona i praška za veš – mašala
da ito dočekam . Dođe proljeće , dolaze nekakve strane
humanitarne organizacije kao pomoć za izbjeglice , prave se
spiskovi , dolazi pomoć iz stranih zemalja i za izgradnju , države i
gradova . Sve se nešto popisuje , određuje , organizuje . Pitam
muža – hoćemoli mi šta dobiti za popravak kuće , nemamo stakla
na prozorima i to što je kuća popucala , on kaže , sve je popisano
hoćemo . On nastavlja svojim prije ratnim životom , malo nešta
privatno raducka , donosi kući nešto hrane , hoda po čaršiji i pije .
Ja razmišljam dok se ovo stanje u državi sredi , naći ću nekakav
posao i briga me za njim . Mi opet sijemo kopamo , imam sada 2
koze i 3 jareta . Dolazi mi moj brat Adem sa snahom Senom , ona
se već porodila , rodila Lejlu slatku malu bebicu . Priča da su iseli
li od oca i mame i dasu u nekakvom stanu u jednospratnoj baraci .
Da su malo sredili taj stan i da žive sada tu , da radi nešto privatno
ida čeka nekakvo zaposlenje . I srednji brat Vahid se oženio ,,on
je još u stanu sa ocem i mamom . Vahid je poslije rata ostao u
profesionalnoj vojsci i ima nekakvu platu . Otac i Ifeta su počeli
raditi u rudnoku . Rudnik ponovo pokreće proizvodnju , vraća
radnike na posao a biće i novih primanja što se Adem nada da se i
on zaposli . Došli su sa nekakvim autom i kada su pošli ja mu
dadnem jednu kozu , strpaju je u auto da Lejla ima mljeka . Prođe
i to ljeto , grad se izgrađuje otvaraju se prodavnice kafići , narod
čeka da se pokrene proizvodnja u drvnoj industriji u firmi Drinjači
i još nekim firmama . A oni se još raspoređuju , dogovaraju ,
raspravljaju . Popravljaju se porušene kuće , vidim tu nepravdu ,
neko dobija i što mu treba i što mu netreba a neko mrvice ili ništa .
Mi smo dobili staklo na prozore i ništa više . Moj muž hoda po
čaršiji , druži se sa tim važnim ljudima , svi se za nešto bore ,
dobija ju on ništa . Šta god reknem , on se protivi , šta ti znaš , ti
samo pametuješ i ispadne svađa . Dođe opet jesen , Damir treba u
školu. U knjižare došle knjige . Prve dvije godine bile su nekakve
pomoćne , sad treba kupiti knjige . I tu vidim nepravdu , izbjeglice
sve dobivaju đžabe i djeca pogonulih boraca a mi što smo
preživjeli , moramo sve kupiti . Niko ne razmišlja da ni mi ne
radimo , odakle će mo kupiti . Tek tada počinjem obraćati pažnju
sta se dešava u gradu i oko mene . Posmatram izbjeglice , one više
nisu jadne . One su sređene , našminkane , gospođe . Izlaze po
gradu šetaju . Njihova djeca su bolje obučena od naše . Čujem
dobijaju novac hranu odjeću , od raznih stranih organizacija ,
izbjeglice i majke poginulih . Djele im stanove prave kuće . A mi
što su nam muževi preživjeli moramo sve kupiti i platiti .
Posmatram i ostali narod oko sebe , žene su sada modernije ,
izbacile sise , guzice , sve došlo do izražaja . Guraju se i
zapošljavaju u skupštinu u opštinu u bolnice , policiju u
humanitarne organizacije . Isto tako i muškarci se preobukli , ti
vješti , svisu negdje uletjeli , rade nešta . Vidim tu likove koji su
prije bili niko i ništa , sad su važne face , sad rade nekakve ozbiljne
poslove . Kada sam to sve sagledala , govorim mužu i pričam o
tome . On govori ma briga me za svima , neka se guraju ja neću , ja
imam svoj posao i mogu zaraditi za život . Saznajem da sam
trudna, tolike godine nisam , sada se to dešava , već dva ipo
mjeseca trudnoće . Saopštavam mužu , njemu drago , možda bude
curica kaže . Vidi da šutim , kaže on ajde sve će biti dobro i ja ću
se popraviti , vidi ima posla radim . Nemoj slučajno da bi nešto
uradila . Ništa ja njemu ne vjerujem ja sada njega dobro poznajem.
Dok saznajem da sam trudna , saznajem da mi je otac bolestan i da
je u bolnici . Odlazim u Banoviće , saznajem od svojih da je u
bolnici u Tuzli . Da su mu otkrili i ustanovili da ima rak pluća .
Odlazim mu u bolnicu ljubim ga , hrabrim ga , kažem , ti ćeš nama
ozdraviti , bićeš ti dobro . Vraćam se u Banoviće , pričam sa
svojima , kažu trba nekakav ljek , koji se stavlja u infuziju . Prva
terapija koja traje mjesec dana , taj ljek košta petsto maraka , ta
jedna bočica ljeka za prvu terapiju . Kažu oni meni da on nezna od
čega je bolestan , da su braća rekla doktoru i zamolili ga da mu ne
govore , da ne izgubi moral i ne klone duhom . Dogovaramo se da
skupimo te pare i kupimo lijek . Vraćam se kući i tako govorim
mužu . Tad stvarno je bio razuman , daje mi sto maraka i ja nosim
u Banoviće , svi daju koliko mogu i kupujemo taj ljek . Svi ga
obilazimo , hrabrimo , ma ni jedan dan kada je bio u bolnici nije
prošao da mu neko nije otišao . Organizovali smo se da je svaki
dan neko bio kraj njega . U tome svemu zaboravila sam na svoju
trudnoću i moj Samir je rastao u mom stomaku . Trudnoća mi je
prolazila u brizi za ocem išla sam mu gotov svake sedmice kada je
na mene dolazio red . Počeše dolaziti i izbjeglice iz inostranstva ,
poćeše se vraćati kući . Prvo dođe tetka Fatima i zaova mi Ismeta
sa kćerkama , sada je imala još jednu koja se rodila u Švicarskoj .
Dolaze sve napirlikane , sređene utegnute , te dvije starije Ismetine
kćerke već djevojke . Kada su došle ja i Ceca smo samo
posmatrale tu dramu . One plaču vrište grle mater , Hanu , Jasmina,
pričaju kako su oni tamo u Švicarskoj samo plakali za nama , kako
su patili , vrište jecaju , govore , ništa ne pričajte mi smo sve vaše
patnje gledali preko televizora . Ja i Ceca se gledamo i smijemo .
Meni su donjele banana , kilogram kafe i nekakve polvne odjeće i
Damiru nekih slatkiša . Neznam šta su njima tamo donjeli , to se
uvjek kod njih krilo , njihovo se nikad ništa ne zna a o drugima
sve znaju . Kada su se isplakale onda pričaju o svojim doživljajima
tih godina provedenih tamo . Kako im je ljepo bilo , kako su imali
socijalu , kako su radili i kako su nešto para zaradili i donjeli ,
cifra se ne govori . I tako biše i odoše u Čelić svojoj kući . Dođe i
Drizo djever i njegova žena i djete , Sanjin porastao , on je od
Damira mlađi godinu i po . Oni ne plaču oni su smireni , ne
pričaju o parama i njih dočekamo . Moja jetrva još uvjek ljepa
gotivna . Nalaze stan odma ispod naše kuće kao podstanari .
Drizo priča da bi pravio kuću , ona kaže nema od toga ništa , ja se
vraćam nazad ili odo u Švedsku gdje mi je i sestra , što su kasnije i
uradili . Otišli su u Švedsku i isada su tamo . Ja nastavljam život
radim uobičajene poslove , stomak se primjećuje . idem u
Banoviće , ocu u bolnicu . Stanje se ne popravlja sve gore . Puštaju
ga i kući iz bolnice , pa ga vrate , i na kraju kada više nije bilo
bitno dali je u bolnici ili kod kuće , dovezli smo ga kući . Ali
moram da naglasim , trud i brigu moje mame oko njega . Ta žena
koja je imala tako težak život sa njm , brinula se o njemu tako u
njegovoj bolesti kao da je čitav život između njih bio med i
mljeko. Ta žena bdjela je nad njim dan i noć . N svaki njegov
pokret , zahtjev uvjek je bila tu , godinu i više njegove bolesti . Ta
žena sitne građe a srca velikog kao kuća , toliko se borila i
pomagala svojoj porodici . Gotovo sva njena unučad su rasla kraj
nje . O mojoj djeci , Ifetinoj djeci , Sifinu Mersu je od hranila i
udala, Vahidovoj djeci se brinula godinama . Duša naša , sve nas
je razumjevala u našim padovima , dizala nas i pomagala . 18 .
aprila 1998. god. Rodila sam svoga Samira . Bio je naj ljepša i naj
krupnija beba tu sedmicu što smo ležali u bolnici . Rodila sam ga
sa četiri kilograma i dvjesta grama , ma pravi momak . Po mene su
došli u bolnicu , djever Drizo i njegova žena , koji su još bili tu ,
nisu još bili otišli za Švedsku , moj muž i poveli su moga Damira
koji uopšte nije prihvatao novog brata, i bilo mu je krivo štoću ga
roditi . Kada smo ga iznjeli iz bolnice , prvo smo ga njemu dali u
ruke , on ga je smrknuto gledao , imali smo osjećaj da će ga baciti .
Uvjek je pomalo bio ljubomoran na njega , pa i sada to ponekad
primjetim , mada su sada odrasli ljudi . Kada sam rodila Samira
Damir je imao 10 god. Došli smo kući oporavila se i nastavljam
život dalje . Poslije poroda došla mije moja mama , bila 2 dana i
otišla , nije mogla duže biti zbog očeve bolesti . Došli su mi i moja
braća , snahe , sestre , svi su me obišli . Povratkom Fatime tetke
moga moža iz izbjeglištva u kući ponovo nastaje razdor . Dok nje
nije bilo mi smo se svi ljepo slaga li , ja svekrva i njegova familija
što je bila tu . Čim je ona došla odma nastaje pometnja . Ona je
bila takav huškač , lažov , kavgađžija da je uživala u svađžama i
neredu . Uspjela je opet da nas sve zavadi i da se svi opet okrenu
protiv mene . Ali ja sam sada bila starija iskusnija , rat me je toliko
očvrsnuo da se više nisam bojala ničega . Ta zategnutost između
mene i njih trajala je sve dok nisam napustila muža , i nikada ih
više nisam očima vidjela , ni njih ni njega . Sedmoga avgusta te
godine umro je moj otac . Prestalo je da kuca to jako srce tog
snažnog , sirovog čovjeka . Plakali smo iskreno za njim . Mada je
bio strog prema nama ipak je nas razumjevao u nekim situacijama .
Svi smo ispali dobra djeca . Sada kada nas pogledam kako živimo i
kako smo se snalazili poštenim radom i snašli da nam mogu
pozavidjeti mnogi . Kako smo i danas složni , kako se volimo
poštujemo i družimo , zajedno sa našom djecom , snahama,
zetovima i unucima . Naši roditelji su stvorili veliku porodicu ,
koja se još širi , voli , druži i poštuje . Od oca smo nasljedili vrelu
krv i sigurnost posla . Otac je volio popiti ali nije bio alkoholičar ,
rjetko je pio ali kad se napije baš je bio budala . Ali nikad u životu
nije se desilo da ne ode na posao , radio je razne gluposti ali je
čuvao posao . Bio je on i društven . Bio je on i vjernik na svoj
način , nije išao nikada u đžamiju , niti je klanjao, ali je volio čitati
i znao je dosta molitvi , koje je i nas naučio . Nikad nije psovao
boga kao drugi .I naj važnije bio je pošten . Od mame smo
nasljedili izdržljivost , upornost , nježnost . A od oboga poštenje ,
cjenili smo samo ono što imamo i što smo stvarali svojim radom .
Obavila se đženaza i sve što treba , bila sam tri dana dole i vratila
se nazad kući . Život mi postaje sve teži tu , ja znam da moram
promjeniti situaciju samo još neznam kako i kada . Samir
napreduje Damir ide u školu , moj muž prekrši obećanje u koje
nisam ni vjerovala , opet se vrati starom životu , piću i čaršiji .
Velika mi je sreća što su mi djeca bila zdrava , što su jela sve što
im skuvam i bila puna adrenalina , jako živa i nemirna djeca . Ali
ih je i dragi bog čuvao da nisu nikada ništa slomili . Grad se
razvija popravlja , samo se ne obnavljaju velike firme . One se
raspadaju , čerupaju , sve mašine su inesene iz velike drvne
prerađivačke firme i negdje nestale , takođe i iz trikotaže i otalih
firmi . Sve zjape prazne , prave se male privatne pilane , Hotel
Konjuh se privatizuje , uzima pola hotela Fahra i njen muž ,
otvaraju veliku vele prodaju a u gradu imaju još par malih
trgovina, a drugu polovinu uzima Senad čamđžić . To se sve
dešava takvom brzinom da narod samo bleji i pita – otkud, kako .
Otvaraju se trgovine , ugostiteljski objekti , kafići , sada moderniji,
prave se kuće, vile . Senad Čamđžić pravi još jedan hotel koji
naziva Amerika . Polovinu hotela Konjuh što je kupio , preuređuje
u moderan ugostiteljski objekat . Prave se restorani kraj auto puta
blizu grada u šumi čak i jedna javna kuća . Otvara je nekakav
opasan tip Vaha za koga mi nismo do sada čuli a odatle je iz
nekoga sela . Sada postaje poznat i opasan , kažu da su mu te
djevojke koje drži , Čehinje i Bugarke . Otvaraju se sva čuda i
nude narodu koji bleji , koji je izašao iz rata go i bos . Otvara ju se
i male trikotaže . Sada je sve privatno sve nečije i tise ljudi počeše
zvati gazde . Počeše zapošljavati narod sa pričom , sada su vam
plate male ali kada se posao razvije imaćete duplo više . Od tada
do danas , prošlo je dvadeset godina , plate se nisu povećale . I
narod se mjenja , sposobniji , snalažljiviji , uguraše se u politiku ,
u opštinu i državne institucije. U kancelarijama ih ima po dest ,
nagurali se , svi šefovi i šefice , nečega , nekakvih direktora ,
sekretarica , ministara , pod ministara , zastupnika zastupnica i
nekakvih vodećih ljudi , sila božija . Svi odjednom postadoše
preko noći , visoko školovani , Fakultetski obrazovani . Mlate
titulama i zvanjima i svi postadoše važni i namrgođeni i face . Svi
se skrhaše na buđžet a samo šumarstvo je proizvodnja u tom
malom gradu . Sada su u gradu ti koji su se snašli , privatnici koji
su otvorili privatne radnje , ti koji su na buđžetu , skupštinari ,
opštinari , socijalni radnici , komunalni radnici ,elektro privreda ,
bolnica i škole . Sve se napuni radnicima bez konkursa , sve neko ,
preko nekoga . Šumarija isto poče sa radom i zaposli radnike sve
isto tako neko preko nekog . Ostaše ovi nesposobni koji čekaju da
ih neko zaposli . Moj muž i nije htio nigdje , on neće obavezu i
šefa nad glavom . on glumi budalu . Hajde što on glumi budalu ,
nego i mene ograničava i zabranjuje da bilo šta radim . Jedni
zasjedoše na državne jasle , jedni se prikloniše na privatne , daj šta
daš a jedni ostaše da nešto čekaju i oni što klonuše duhom . U te
što klonuše duhom su većinom borci . Ti ljudi koji su se godinama
smrzavali i gladova li u rovovima , koji se nisu bojali ni smrti,
čuvajući svoj grad od neprijatelja , zaboravi svako ili im govore ,
sačekajte dok mi ovo dok mi ono . Oni čekajući postadoše
alkoholičari , kojima više ni do čega nije stalo , ni do države ni do
porodice . Žene se pokazaše jače u borbi za opstanak , ne biraju se
sretstva kako preživjeti , one se snalaze na sve moguće načine ,
neka ovako neka onako . Neki muškarci , ti nesnalažljivi , koji nisu
odobravali svojim ženama da uzmu stvar i brigu o porodici u svoje
ruke , one ih ostavljaju i odvode djecu . Počeše pucati brakovi kao
ledenice . A neki isto tako nesposobni , zatvaraju oči pred
sposobnosti svojih žena i prislanjaju se uz njih i tako životare .
Zovu me iz Banovića da moram doći kod njih , zbog prepisa stana
na mamu i da se potpišemo svi da je ona sada vlasnik stana poslije
oca . Otišla sam , svi smo jednoglasno pristali i potpisali . Ali
ostalo je još nekih dvadest hiljada maraka da se otplati za stan dabi
imala stanarsko pravo . Saopšti še nam da to možemo platiti
vrjedonosnim papirima ili dionicama koje smo svi dobili poslije
rata . Tim dionicama su zamazali oči narodu kao da se osnivaju
nekakva dioničarska društva , pa ćemo kao stim papirima postati
dioničari nekakvih firmi . Narod je te papire u krizi davao za vreću
brašna i sitne pare , opet švercerima i nekakvim ljuduma koji su
otkupljivali te papire i opet su se vratile u ruke tih koji su nam ih
kao eto dali . Jadan narod nije ni znao šta bi sa njima , niti je znao
šta pretstavljaju ni šta nude . Mi smo sastavili svi te papire što smo
dobili i očeve jer je i on bio živ kada su se djelili i njima otkupili
stan . Sada je u tom velikom stanu ostala samo mama , Mersa i naj
mlađi brat Edo . Adem je počeo raditi u rudniku , pa je odma digao
kredit i kupio jedan mali sređen stan u Radini . Krediti su se nudili
svakom , sjećam se dasu hodali od vrata do vrata ti ljudi iz Mikro
kreditnih organizacija i nudili kredite . Koliko je ljudi zaglavilo u
početku sa tim kreditima da ih je dosta izvršilo samo ubistvo kada
su zagazili u dugove . Adem je kratko živio u tome stančiću ,
prodao ga je , pa digao još kredita i kupio bolji stan u gradu gdje i
sada živi . On i njegova Sena , naša ljepa snajka , imaju dvije
kćerke , naše ljepotice Lejlu koja je sada udata ima sina i šejlu
koja je završila sada srednju školu . Vahid je odselijo isto iz stana
sa svojom ženom na jezero u privatnu kuću , imali su tada jedno
djete . Našu Selmu , dok je bila mala , nije bilo ljućeg djeteta od
nje . A sada je udata i umiljata ko mala maca . Vahid se oženio
odma poslije rata . Žena mu je bila mlada , tako reći djete kada je
došla u našu porodicu . Svi smo mislili u početku nema od tog
braka ništa . Vahid bio razvijen momak zgodan , frajer i mislili
smo daj bože da opstanu zajedno . Ali bogami svi smo pogrješili ,
naša snajka se od tog djeteta pretvori u borca i dobru vrjednu ženu
i uklopi se u našu porodicu i sve nas iznenadi . I oni su svašta
pretrpili , sve nas je život lomio tesao i iskušavao. Bio je u
profesionalnoj vojsci jedno katko vrjeme poslije rata , onda bi
revizija i on bi otpušten kao višak . On je bio naj zaslužniji da
ostane u vojsci ali nije GUZONJIN sin štaćeš . Taj moj brat prije
nego se zaposlio u rudnik , boreći se da prežive , ja mislim da je
istovario ručno hiljade kamionskih prikolica uglja . Taj vrjedni
čovjek neznam šta sve nije privatno radio za mizerne dnevnice i
borio se za svoju porodicu . Mama je prodala stan i kupila kuću
naj više zbog njega da nebude postanar . Živili su deset godina u
donjem spratu mamine kuće , dok se nije zaposlio i napravio sebi
kuću blizu mamine . Sada imaju još jednu kćerku , našu slikaricu
Elmu a Selma se udala . I Ifeta sestra je dugo bila postanar svuda
sa svoja dva sina . Ali se odvažila i ona , digla kredit , kupila
devastiranu kuću u gradu , sredila je i sada živi u njoj sa jednim
sinom , koji radi i treba uskoro dase ženi ako bogda . A drugi sin
joj je oženjen i kupio je kuću blizu nje i on radi i imaju predivnu
kćerkicu Lamiju . I Ifeta je borac , radna žena , doškolovavala se i
sada je šefica u rudničkom hotelu Zlaća . Sestra Sifeta je preselila
u Vozuću kupili su kuću . Morali su dase presele iz Crnjeva zato
što su im poplave oštetile kuću . Dobili su otštetu i kupili kuću u
Vozućoj . Obadvije kćerke su joj sada udate i ima troje unučadi .
Završili smo sve to mami tada i ona je dobila papire da je ona
vlasnik stana . Moj život je sve gori , muž propada , postaje i
agresivan , da izlazim sa djecom iz kuće kada je u tom stanju . Ali
dešava se preokret 2001 . Pošto je mama ostala sama sa Edom i
Mersom u tom stanu sa malom penzijom , nije mogla da satavi kraj
sa krajem . Edo tada nije radio a Mersa je krenula u srednju školu
oni su dole bili odlučili da mama proda stan , pada kupi manji ili
kuću . Pošto tada niko nije imao puno para a i stanovi tada bili
jeftini , oni odluče da mama zamjeni taj veliki stan za manji i da joj
čovjek skojim pravi zamjenu dadne razliku u novcu . Oni su se
tamo dogovarali i odlučivali ja nisam ni učestvovala i mama je
tako uradila . Preselila se u manji stan blizu naše zgrade .
Svakome od djece dala je nešto para pa i meni , hiljadu maraka .
Uzela sam pare i znala sam štaću sa njima . Došla sam kući i rekla
mužu svoju namjeru , daću uložiti te pare u tekstilnu robu i početi
raditi na pijaci . Nije se protivijo , bilo je pred zimu tako da je on
zimi slabo radijo . Otišla sam po robu na koridor blizu Brčkog
gdje je bila ogromna tržnica razne strane i domaće robe . Pošto je
bilo pred zimu , kupovala sam zimsku robu , svašta sam pomalo
kupila za početak i počela raditi na pijaci . Po robu sam išla sa
pijačarkama koje su radile tu , plaćala sam im gorivo i nekako sam
se šlepala . Krenulo mi je dobro da sam položila i vozački i
planirala kupiti kakvog autića da se uvjek ne šlepam uz druge . Tu
zimu moj muž se primirio i bio podnošljiv , čuvao je Samira i
brinuo o kući , Damir je bio sedmi razred . U proljeće ponovo je
počeo po starom , malo je nešta raducko da je imao za sebe i opet
kafana alkohol . Ja sam radila i brinula se o svim obavezama ,
nisam se ni oslanjala na njega . I Gurala bi ja tako da se 2003 ne
razboli moja svekrva . Tada je nastala prava pometnja , žena je
jednostavno izgubila razum , nije više znala ni ko je ni šta je ni
gdjeje . Došla joj je kćerka Ismeta , vodala je doktorima koji su
ustanovili da je ona fizički dobro ali da se treba neko o njoj brinuti.
Ja sam radila dok su oni zaključivali štaće sa njom . Niko je nije
htio svi su se ograđivali da imaju obaveze a dom ne dolazi u obzir.
Gdje će u dom sramota majka im je , pa će se dogovoriti da sam ja
naj prikladnija da bude kod mene i moga muža . Tu smo naj bliži ,
ta njena ćerka je jako tužna zbog svoje majke ali ona nema kada da
se brine o njoj eto snaha će . Tako je zaključila i otišla kući , tako
reći pobjegla prije nego što sam ja došla sa posla . Kada sam došla
kući i zatekla je kod nas i kada mi je muž obrazložio razloge i
njihov dogovor šokirala sam se . Da ostave majku snahi koju nisu
fermali ni zašto . Kada bi nabrajala uvrede koje su mi izgovorili svi
sem djevera Drize dok sam tu živjela svako bi se šokirao . Sin joj
jedan u Švedskoj radi , živi , ima para , k ćerka Ismeta dobro živi
rade zarađuju i ona i muž i moj muž , njeno treće djete nisu mogli
dodati još dvjesto maraka na svekrvinu penziju koja je tada bila
420 km . da smjeste majku u dom, ako je nisu htjeli , nego su je
ostavili meni . To su djeca , kada je zdrava svi idu mami a kada se
razboli svi bježe , svi imaju obaveze ali snaha je dužna da se brine .
Ja govorim , ja nemogu radim , koće se brinuti o njoj on kaže evo
svi ćemo , ona nije agresivna , što i nije bila ali žena nema pojma
ni kosmo mi ni ko je ona . Ima i Damir kada dođe iz škole nekako
ćemo se organizovati , vako, nako , priča on . Ja govorim i Samir
za mjesec treba krenuti u predškolsku ja to nemogu , da neradim pa
opet bi nekako i pristala . Kaže on kada nikog od nas nebude
pripaziće na nju i tetke da ne hoda po putu i nekako me ubjedi . U
početku je bilo teško dok se nismo organizovali i dok joj nisam
našla zanimaciju . Našla sam joj starih đžempera da pori i mota
klupka , kada smo napolju a ja radila u bašti ona je čupala po
dvorištu travu , pričala sama sa sobom , spominjala nekakva imena
tih njenih zamišljanih sugovornika , dozivala nekoga i tako . Da
zlo bude veće , ta njena kćerka je dolazila svakoga mjeseca i dizila
materinu penziju i nosila kući , kao čuva joj za ukopa . Strašno ,
kada dođe po penziju , materi donese kilogram dva banana , kao da
je majmun i ode kući . Moj muž je ponovo nastavio da živi kao i
prije i sve više pio . Bio je sve luđi i agresivniji , kada dođe kući .
Đžaba, što mu je mati bolesna , taj problem je skrhao meni. Takvi
ljudi su slabići u duši, koji nemogu da prihvate ni jedan napor ili
odgovornost prema drugome , sem sebe . Vole samo sebe i
razmišljaju samo o svojim potrebama . Od drugih koji žive sa njim
očekuju da budu pokorni , uslužni , da ništa ne traže i ne
zahtjevaju od njega . A ako takva osoba donese nešto u kuću ili
kupi nešto svome djetetu , ženi , onda se to veliča spominje , donio
sam kupio sam , šta hoćete i onda ti sve ono što je donijo , kupio ,
polene . Često puta sam , kada nešto jedemo što je on donio ,
govoreći- ja sam kupio , pojeli ste , ponavljao deset puta , trčala da
povratim da što prije izbacim to iz sebe . Takve osobe su sitne duše
ne vole nikoga iskorištavaju svakoga oko sebe u svoju korist . Dok
mu je mati bila zdrava bio je njen mezimac i uvjek mu je u ruke
gurala pare , tada je sa majkom bio dobar . A sada kada je bolesna i
kada mu njegova sestra odnosi njenu penziju sebi , ne govori ništa
njoj , nego sav bjes istresa na mene i svoju djecu . Damir je već bio
momak išao je u srednju školu . Iz među njega i Damira su već
nastali zategnuti odnosi. Kada je on u takvom ludom stanju Damir
je izlazio iz kuće , nije ga mogao slušati . Od takvih osoba treba
bježati , što sam kasnije i uradila . Mislila sam izguraću dok
Damir završi školu , pa će mo onda ja i djeca napraviti plan . Ali
desilo se prije , 2oo5 god . kada je moj Damir bio završna godina.
Ali prije nego što sam se rastala od njega udala se od moje srednje
sestre , kćerka Mersa koju su mama i moj babo odhranili . Mi smo
sa djecom otišli na tu svadbu . On se na tom događaju pokazao
tako fin , uljudan , da su svi bili oduševljeni njime . On je bio
glumac , pred svima je vješto krio svoj karakter a posebno pred
mojima. Svadba je bila divna , svi smo se potrudili i udružili da
sve bude kako treba i ispratili našu ljepoticu , neninu princezu u
novi život . To prediovno biće koje je raslo sa nama , bez oca i
majke , tako umiljata , njžna , djete za poželjeti . Prije nego što se
udala , kada je završila srednju školu , radila je u Fast – Fudu ,
nepunu godinu . Plata je bila mizerna , 300 km , ali ona je radila da
ima za svoje potrebe . Naglašavam taj njen posao i platu zbog
sukoba njene majke i mene , jer se tada ponijela baš bezobrazno i
sramno . Zadesili smo se kod mame , ja ona i njen muž , Mersin
očuh . Mersa se udala i ona započinje priču , obraćajući se mojoj
mami , kako je Mersa dok je radila to par mjeseci doprinosila u
kuću , kako su se njene pare trošile i bla , bla , bla . Ja nemogu da
dođem sebi , šta ta žena priča , jeli ona svjesna šta ona govori
mojoj mami , kojoj je tu svoju kćerku ostavila od dvije godine i
udala se . U meni je proradila očeva vrela krv da sam pobjesnila .
Nema šta joj nisam izgovorila , bezobraznice , sram te bilo , sada
si se sjetila da imaš djete , nikada joj nisi kupila ništa , nije ti dao
taj tvoj muž , on je šutio kao mulac, nije progovorio ni jedne.
Izgovorila sam svašta i sve je bilo istina, ona je ušutila , više nije
progovorila ni jedne .Nama otac i mati jesu pomagali i izlazili u
susret svima ali ako je čuvala našu djecu , mi smo ostali radili , i
doprinosili i brinuli se o svojoj djeci . O na se predala u ruke tom
mužui nije bila hrabra da se bori za svoj život . Nikada niko od nas
iz porodice nismo joj prigovarali što je ostavila Mersu i što je
odabrala takav život , ali neznam šta joj je tada bilo da se tada
postavi tako neznam . Mi smo Mersu svi voljeli i brinuli se o njoj ,
da smo je doživljavali našom i da se nikad nije osjećala siročetom.
I sada se sa ljubavlju svi odnosimo prema njoj a i ona prema nama.
Udala se blizu i svoje mame da se sada često viđaju i da njena
mamama uživa i pruža ljubav svojim unukama , Mersinim
kćerima, , Suani i Ajli . Dugo je poslije toga nisam vidjela , kada
smo se ponovo srele , nismo spominjali taj sukob kao da se nije ni
desio . Ali znam da se pokajala što je to rekla . Ona se udajom za
tog muža tako promjenila da je mi ponekad ne prepoznajemo . Oni
dobro žive imaju sve , ali ona je uvjek tiha i nikada nam nije
otvorila dušu da znamo zašto je postala takva . Jako je vrjedna
žena , domaćica , malo ko joj je ravan u tome . Poslije te svadbe
prošla je godina dana kada sam ja napustila kuću svoga muža .
Čaša se prelila kada sam se sukobila sa svojom zaovom , kada je
došla po penziju svoje mame i nije uspjela da ode prije nego što
sam ja došla kući sa posla . Zatekla sam je kako sjedi sa mojim
mužem i njihovom bolesnom mamom i pročaju . Vidi ona da sam
ja hladna i da se ne obraćam nikome . Obraća se ona meni i to tako
hinjski i bezobrazno da me je izbacila iz takta . Pita me da joj
objasnim , kako ja dajem ljekove njenoj mami i dali ja to redovno
radim po propisu i dali njena mama redovno jede . Njihova mati je
bila jako ljepa žena i u starosti . Kada se razboljela , njena bolest
nije narušila njen fizički izgled . Kada su je ostavili meni , nije mi
bilo drago , bila sam očajna . Ali bog mi je svjedok , moj muž , par
žena iz komšiluka i njen izgled dok sam se ja brinula o njoj , da
sam vodila računa o njoj . Nisam je voljela to priznam , nije ni
zaslužila , šta mi je bola nanjela dok sam tu živjela, ali ja sam
čovjek i zbog toga sam se brinula o njoj . Kupala sam je , češljala .
sjekla nokte , čuvali smo je ja i moja djeca da ne izlazi na put i za
sve što joje bilo potrebno . Dizala joj ljekove , noćima nismo
spavali od njene galame i priče , davala joj te ljekove kako mi je
doktor određivao . Sa pijace sam znala po par puta dotrčati kući da
vidim kavo je stanje , pijaca je bila blizu . I da me ona provjerava
kako joj se ja brinem o njenoj materi a ona dođe mjesečeno po
njenu penziju i donese joj banana . Pukla sam ko lubenica , MARŠ
napolje to je prvo što sam izgovorila . Onda više nemam pojma šta
sam sve rekla . Ona bi se kao i pobunila i gledala u mog muža
tražeći podršku . On skoči , kao da me zaustavi , možda bi me i
udarijo da mu nisam rekla - udari – ali znaj da te više nema , ja
imam porodicu , braću ito trojicu i izašla napolje. Otišla sam na
kraj dvorišta sjela na travu i zapalila cigaru. Sjedila sam tu naj
manje dva sata , ispušila gotov kutiju cigara , smirila se i vratila u
kuću . On sjedi , gleda televizor , mama mota klupko a kučke
nema, otišla . On šuti , šutim i ja , spremim večeru , Samir se igra
pred kućom , Damir nije ni bio tu kada se to desilo . Bio je avgust
mjesec 2005. , večerali smo i otišli na spavanje . Cjelo veče nisam
oka sklopila i donjela sam odluku . Ujutro sam ustala kao svako
jutro, napravila kafu i sjela kraj prozora u kuhinji , ustao je i on ,
pijemo kafu i šutimo . Neko je došao po njega autom da ide nešto
raditi , obukao se i otišao . Čim je otišao ja sam se pokrenula ,
probudila Samira obukla ga , Damir je spavao na spratu u sobi ,
njemu napišem na papir šta sam odlučila i ostavim mu .On je bio
veliki i mislila sam da će razumjeti , dok ja vidim štaću sa naših
života . Otišla sam na pijacu , još niko nije bio došao , uzela iz
kioska nešto robe i ponijela sa sobom da prodam za prvu pomoć
dok ne počnem raditi . Nisam išla na stanicu da nebi srela svoga
muža nego okolo pješke do raskrsnice , Vlasenica , Tuzla.
Zaustavila sam prvo vozilo koje je naišlo prema Tuzli a bio je
kamijon , sjela sa Samirom i otišla za Banoviće . Mater sam im
ostavila u kući da mota klupčad i uopšte me više nije zanimalo šta
će se više desiti , napustila sam tu mračnu kuću , tu porodicu to
sve. Došla sam mami , sjela i odahnula . Ona je već znala šta se
dešava , pošto je zvao Damir telefonom i rekao joj prije nego što
sam ja stigla . Mama je napravila kafu pile smo , ispušila sam par
cigara i nazvala Damira . Damir paniči , govori mi da nisam
normalna da sam ga ostavila , ja mu govorim , smiri se , sačekaj da
vidim štaću . Budi dobar sa ocem dok ne donesem neku odluku,
neće ti ništa faliti , ja sam tu , molim kumim i nekako se
sporazumimo . Par dana sam kod mame spavala i dan i noć , bila
sam psihički iscrpljena . Znala sam da sam na sigurnom i da me
neće niko uznemiriti . Kada sam došla do sebe , sjela sam i pričala
sa mamom štaću i kako ću . Samir za desetak dana treba krenuti u
školu , upisaću ga tu u Banoviće , škola je bila pored same mamine
zgrade . Samiru je bilo osam punih godina nastala deveta i trebao
je u trći razred škole . Damir je imao da završi još jednu godinu
srednje škole , imao je punih sedamnajst godina . Bio momak , kao
od brda odvaljen , zgodan , ljep. A ja odo tražiti posla, odma sam
se zaposlila u kiosku brze hrane , to mi je bilo privremeno . Mama
me je podržala a za ostale me nije bilo briga . Rekla je ako sam ja
bila budala i trpila svašta vi nemorate .Mama je tada živila u stanu
samo sa naj mlađim nam bratom Edom. Brzo je moja porodica
saznala šta se dešava sa mnom i zahvalna sam im što se nisu
mješali u moju odluku . Ifeta je tada stanovala na Oskovoj u
Dragana doktora kući , koji je živio i radio u Mostaru a njoj izdao
kuću . Adem je tek prešao u novi stan koji je kupio u gradu a
Vahid sa porodicom na Jezeru to je gratsko naselje, kao postanar .
Svi su se borili i radili kao mravi . I Edo je tada radio na praoni ali
je postao nezainteresovan , nije ga bilo briga ni za čim . On je bio
naj mlađe djete u našoj porodici . Dok je odrastao uvjek je bio tih i
miran. Izrastao je u ljepog visokog , zgodnog momka. Ali kada je
odrastao , uvjek je nešto bio nervozan, ne zadovoljan. Mjenjao je
radna mjesta i jedan je od stručnih i kvalitetnih varioca da je
tražen za taj posao . Sve što je zarađivao trošio je na sebe, mama se
brinula o svemu. Ona je njega stvarno poticala da se oženi, da
živne malo , da se okrene oko sebe i vidi kako se mi borimo za
život . On je na njene molbe gledao sa nervozom i ljutnjom . I mi
svi smo se trudili da mu ukažemo na njegove postupke , lutanje ,
trošenje i ustvari iskorištavanje mame . On je nas mrzio zbog toga ,
do kraja maminog života , živio je na maminoj grbači . Nije se
brinuo ni za šta , niti je kada kupio kašiku u kuću , kada mu je šta
zatrebalo , para ili nešto drugo , tražio je od Vahida , Ifete ,
zapadao je ponekad u besparicu . A uvjek se na njih ljutio . Naša
mama je bila moderna žena , nije zaostajala za drugim narodom .
Voljela je da ima ljepe stvari u kući , telefon , plazmu televizor i
uključila među prvima , privatnu televiziju i internet . Bila uredna
čista , vrjedna žena , koja bi uvjek nešto pravila , stvarala , do kraja
života je bila borac. Edo je to sve prihvatao lagodno , živio u znju
i koristio svu njenu dobrotu. Prema njoj nije bio dobar i on je
čovjek , koji voli samo sebe i iskorištava sve oko sebe . Poslije
mamine smrti , ostao je sam u našoj kući . Kada je vidio da nema
više sluškinje oženio se odma . Takvi ljudi imaju sreće , čitav život
prislanjaju se uz nekoga i neko ih služi i ne poštuju nikoga a dobiju
sve od tih što ih ne poštuje a opet nisu zadovoljni ničim. Uvjek
mrzovoljni nervozni nezadovoljni i nezahvalni . Ja sa njim nisam
imala problema , nisam mu se mješala u život a nisam ni bila često
tu . i kada sam se rastala od muža i došla kod njih ponovo , radila
sam i putovala tako da smo se rjetko viđali . Ali sam znala kako
živi i bilo mi je žao moje mame što mu je sluga . Sada je oženjen ,
ima ženu , mi mu svi želimo sve naj bolje . Ali što je zanimljivo
da takvi ljudi nađu i ožene dobru ženu . Mi je svi volimo i
podržavamo i neka im je sa srećom. Dok sam radila u kiosku kod
Besira , posmatrala sam situaciju u gradu . Čovjek kad pogleda sa
strane , grad oporavljen od rata , pun ljudi djece , bašte kafića pune
naroda , trgovine , vele prodaje pune robe , reklo bi se sve cvjeta .
Kada pogledaš iz nutra i komuniciraš , razgovaraš i živiš sa
narodom , onda vidiš pravu istinu i život . Dosta se naroda i drugih
nacionalnosti vratilo u grad u svoje stanove . Ljudi koji se nisu
osjećali krivima , vratili su se svojim kućama . Pričajući sa
narodom kako ko živi , mislim običnim narodom jer me oni na
višim nivoima nisu ni zanimali a i da jesu trebaš imati vezu da
donjih dođeš . Oni u državnim institucijama dobro , zavisi kako je
ko rangiran i na kojoj poziciji . Oni koji su u u rudniku isto , zavisi
gdje ko radi . A ovi što rade privatno tuga , rade za platu 300 km .
Jedino što nekako ništa nerade a dobro žive su hudovice poginulih
boraca . Za njih se brine država i humanitarne organizacije , djeca
im imaju privilegije u školama , one imaju invalidnine , dobivaju
nepovratne kredite ili materijal za kuće . Meni je žao tih ljudi što
su poginuli , da ne ispadne da sam bezdušna ali nekako mi se čini
da su one brzo zaboravile te svoje muževe . Većina ih je bar koje
sam poznavala pričale o ljubavnicima i uživala u slobodi . Radila
sam i listala oglase za posao , tu gdje sam radila imala sam
dnevnicu 10 km . Sve je izgledalo beznadežno ali dragi bog misli
na mene , uvjek mi je tabao put i davao mi ideje i snagu za
preživljavanje. Srela sam jednu prijateljicu sa kojom sam radila u
ratu u restoranu Rukiju . Pričale smo i ja pričam o poslu , kada ona
kaže da njena kćerka Bilja treba da dođe kući iz Ljubuškog . Kaže,
ona tamo radi već dvije godine i njenom gazdi treba bosanka
radnica koja zna praviti bosanske pite i jela ispod sača . Otvara
kaže restoran i treba radnicu koja to zna . Ja sam Bilju znala kao
djevojčicu , živjeli su u našem komšiluku ali je nisam vidjela
godinama . Ako hoćeš kaže ona meni , da je nazovem i da te
preporučim , imaćeš dobru platu , bolju nego ovde . ja kažem
hoću . Došla sam kući i to pričam mami, ona jadna govori , kućeš
tamo , hoćeli te ko ubiti , znaš da su tamo sve Hrvati i šta je bilo u
ratu . Ja njoj kažem , ako se dogovorimo , odo da vidim , ako bude
dobro prihvatiću ako ne bude vratiću se . Bilja je došla , našle smo
se i ona tako priča da gazdi treba žena u restoranu , da restoran još
ne radi , da traži ženu koja zna da pravi naše pite i jela ispod sača .
Ako znaš to raditi hajde sa mnom , ja se vraćam za par dana , došla
sam svojim autićem kaže ona . Bilja je 1973 god . onako
simpatična mršava cura , djete iz mješanog braka , majka
muslimanka otac Srbin . Priča da je fino tamo , da ću imati stan
besplatno i hranu i da taj gazda drži još i kafić u kome je
kladionica gdje ona radi . Dođem kući i tako pričam mami , ona
kaže neznam , kako hoćeš. Samir je krenuo tu u školu a Damir u
Kladnju . Nazovem Damira i tako mu kažem da ću ići tamo , ako
sve bude kako treba da se ne brine da ću mu slati pare za što god
mu zatreba . On se ljuti , ja ga tješim kažem samo da završiš
školu, neće ti ništa faliti , strpi se malo samo da počnem raditi
mama će se brinuti o tebi . Ako sve bude išlo kako treba ,
iznajmićemo stan pa ćemo opet biti skupa . Što sam kasnije i
uradila . Sa mamom sam se dogovorila oko Samira i otišla sa
Biljom za Ljubuški . Stvarno ništa nije slagala , sve je bilo kako je
rekla . Došle smo gore , upoznala sam gazdu , bio je u svom
kafiću, simpatičan , izrazito crn čovjek , prijatan . Kafić je bio pun
ljudi , radile su dvije mlade cure , jedna iz Tuzle a druga iz
Banovića. Drago im što sam i ja sa našega kraja . Tako , gazda
meni iznosi svoje planove šta hoće u tom restoranu . Ja sam imala
malo iskustva u tom poslu u kuhinji , radila sam malo u restoranu u
Banovićima i Kladnju . Šta god on predlaže ja kažem da znam , da
mogu . Ako kažem da neznam i nemogu , šta sam onda došla .
Slušam ga i razmišljam , snaću se . Kaže on stanovaćeš gore na
spratu sa curama ima soba , neka ti bilja pokaže , ostavi stvari i
hajde samnom da ti pokažem restoran . Ta kuća gdje je bio kafić je
bila ogromna , u prvom spratu je bio veliki kafić , kladionica i
kockarnica sa , poker aparatima . Na drugom je bilo sedam soba ,
stvarno namještene , kreveti ljepi , ormari , grijanje , veliko
zajedničko kupatilo . Bilja mi je otvorila jednu od soba i rekla evo
tu se smjesti . Ostavila sam stvari i sišla , gazda me je čekao da
idemo da vidim gdje ću raditi . Restoran nije bio daleko , stvarno
ljep , unutra sve novo , na dva sprata , moderne stolice , stolovi .
Pokazujemi staklene vitrine sa grijačima , gdjeće biti izložene te
pite i hrana koju budemo pravili , pečenjaru gdjeće seto sve peći i
na kraju kuhinju . Kada sam ušla kad nisam pala u nesvjest , tu su
bili stolovi za razvlačenje tjesta i sve nekakve mašine u koje sam ja
gledala kao tele . Pokazuje on meni , mašinu za tjesto koju ja
neznam ni upaliti , mašinu za guljenje krompira , koju isto neznam
ni upaliti , mašinu za meso , hajde to znam . On o tome priča tako
zaneseno , kako će to biti – bum – kako ćeto narod prihvatiti i kako
ćemo dobro raditi . Kaže doći će sutra pekar iz Sarajeva , čovjek
koji se razumije u to . I vas dvoje ću odvesti u Mostar u jedan
restoran kod Mirsada mog prijatelja da vidite kako oni to rade i
tako će mo raditi ovdje .Ići ćete par dana , voziće vas moj radnik.
Ja sam odahnula , samo da vidim kako pale mašine a ostalo ću se
snaći . Tako je i bilo , išli smo par dana ja sam sve dobro gledala i
radila sa tim radnicama u Mostaru da su mi stvarno sve ljubazno
objasnile . To je ogroman restoran , gdje radi dvadeset radnika , tu
su jela ispod sača , picerija , gotova jela , slastičarna , sve u
jednom. Mirsad gazda , zgodan ljep čovjek , kaže e Safeta doću
gore u nedelju na otvaranje da vidim šta ćeš nam prirediti . Ja
kažem , slušaj , ako nešto i nebude baš kako treba , hvali me ,
govori , odlično , izvrsno , jesili čuo . Smijali smo se , ali sam
imala tremu . Došla je nedelja , ujutro rano bili smo u restoranu svi
mi koji smo određeni da tu radimo . Ja , pekar i gazdina žena
Ksenija , zvali smo je Sena , jako simpatična i dobra žena .
Njegova snajka Lidija , jako vesela simpatična žena , bez dlake na
jeziku i kćerka Ivana , ljepa mlada cura koja je tek završila srednju
školu , koja će raditi za šankom . Lidija će raditi kao konobar i još
jedan momak Sena će biti pomoćna radnica meni u kuhinji . Bila
je tu još jedna mlađa žena koju nam prestavi , zvala se
Svjetlana.Kaže gazda meni , Svjetlana je radila kod Šiptara u
restoranu i poznaje njihov način pravljenja pita . Ona će danas
napraviti četiri vrste pite na svoj način a ti na svoj , za koje gosti
kažu dasu bolje te će mo dalje praviti . Ostali meni koji ste ti i
pekar odredili danas pravi po svom . Svjetlanine pite ako ne prođu,
nema veze , ostaće da radi sa tobom u kuhinji jer je u tome spretna.
Rekla sam dobro. Bila sam sigurna u sebe i krenuli smo na posao.
Ja sam u subotu naveče napravila sve pripreme i smjestila u
komoru . Zakuvala sam tjesto , oblikovala jufke , pripremila
smjese za pite , meso za bureke , smjesu za sirnicu , zeljanicu i
krompir za krompirušu . Otvaranje je zakazano za tri sata poslije
podne imali smo vremena da sve pripremimo . Stavila sam janjeće
meso sa raznim začinima , bjelim i crvenim lukom da se kuva lešo
u jednu veliku šerpu , bilo je deset kilograma mesa , ljepo isječeno
u manje komade . Natakli smo na ražanj dest pilića ljepo
začinjenih koje je pekar odnio da peče , Zakuvala tjesto za pet
hljebova i kada je nadošlo , ljepo oblikovala u pečenjari i ostavila
pekaru da peče . Pripremile razne salate , prilog uz janjetinu a pite
smo napravili zadnje da budu svježe . To je bila ponuda za taj dan,
ako krene kako treba , što i jeste , ubacivaćemo , ribu i sve ostalo
što narod bude tražio . Svjetlana je napravila četiri vrste pite u
velike bakrene tepsije na svoj način , bila je vješta stvarno u tome a
ja četiri tepsije na svoj način . Sve je bilo spremno , gosti su počeli
dola ziti , Svjetlana i Sena izviruju i govore ko je došao , ko
dolazi, kažu došao je i fratar . Ja serviram salatu i lešo meso u
tanjire , sječem piletinu i ser viram u ovale i razmišljam , ako budu
Svjetlanine pite bolje ja ih neznam praviti . Došlo je puno ljudi i
žena , restoran je bio pun . Počeli smo lagano da izdajemo hranu
konobarima , čujem narod se smije jede priča , čuje se muzika sa
đžuboksa , ja čekam kakve će ocjene stići o hrani koju sam
napravila . Prošla su , dva tri sata kada je gazda došao na vrata i
zovnuo me , hajde izađi , hoće da vide tu kuharicu iz Bosne. Bilo
mi je neprijatno i bila sam zbunjena , ali sam poravnala svoju bjelu
uniformu , popravila kačket na glavi i izašla . Prvo me prestavio
ljudima na prvom spratu gdje je bilo manje stolova , nekako su me
šutke posmatrali , osjećala sam se neprijatno . Kad jedan čovjek
progovori , ta djevojčica je sve ovo napravila , ja sam mislio da će
sada izaći nekakva debela kuharica sa varjačom a ono djevojčica ,
na što su se svi smijali . Stvarno su me svi pohvalili i na drugom
spratu da je par njih odma htjelo da me ženi , hehehe . Bio je tu i
gazda iz Mostara koji me je posebno pohvalijo i rekao , čim sam ja
nju vidio odma sam joj ponudio da radi kod mene , što i jeste ,
kada sam odlazila od njega rekao je , ako ti se gore ne bude sviđalo
vrati se ovde , radi kod mene . Bilo mi je drago , uspjela sam .
Restoran je stvarno radio punom parom , pravilo se dnevno preko
trideset tepsija pite , svaka tepsija je imala dvanajst porcija ,
porcija bureka je bila 3 km, a ostale pite , porcija 2, 5 km . Kruh
ispod sača tada u Ljubuškom je bio 10 km, a pečeno pile 10 km .
Radile su se dostave u sve firme , trgovine , objekte čak i stanove.
Radilo se punom parom , došla je i Biljina tetka Safija iz Banovića
i ona je počela raditi sa mnom kao pomoćna kuharica . Sve je u
početku bilo dobro, ja zabavljena poslom nisam ni obraćala pažnju
da je Bilja drukčija a nisam je često ni viđala zato što sam radila .
Dobila sam prvu platu i otišla kući , Damir me je čekao na stanici u
Kladnju , vidjevši ga gdje ulazi u autobus kada mi srce nije stalo .
Isto kao da ga nisam vidjela godinama a ne dva mjesca . Izgledao
mi je veći i razvijeniji , poljubila sam ga , sjeo je kraj mene i
ktrenuo samnom u Banoviće da bude par dana . Došavši u
Banoviće , ljubila sam ih sve redom a posebno svog Samira duša
moja mala i svoju mamu koja me je uvjek dočekivala na vratima ,
grleći me svojim malim nježnim rućicama . Donjela sam svakome
svašta , dala para mami djeci i bili sreni što smo opet zajedno .
Mama mi priča da je nagovara ju da proda stan i kupi kuću , naj
više zbog Vahida koji još nije imao stalni posao i koji je bio
postanar . Rekla sam , neznam mama ja se u to nemješam , kako ti
odlučiš . Bila sam sedmicu dana bio je decembar mjesec zima
2005 god, dogovorila sam se sa Damirom da izdrži to par mjeseci
do kraja školske god , slaću mu pare autobusom . Nabavila sam
nekakav mali mobitelćić , da ćemo se čuti i šta god mu bude
trebalo da mi javi . Vratila sam se na posao , Bilja je bila
rezervisana prema meni. Ja sam znala razlog ali nisam htjela o
tome da ulazim u raspravu , htjela sam da ona prva započne tu
temu . Ona je bila ljubavnica tog našega gazde što sam ja znala od
početka , ona mi je rekla .Ona jeradila u kladionici i vodila knjige
u kafiću , brinula se o pazarima i o radnicama koje su radile u
kafiću kojima je manipulisala . Navodila ih je na blud i druženje sa
opasnim momcima . Ova iz Tuzle bila je već na nekim drogama i
podložna tim njenim manipulacijama , bilo mi je žao mlade cure iz
Banovića koju je vješto uvlačila u prljavštinu . Bilja nikuda nije
išla ni izlazila , što se tiče njene dužnosti oko vođenja kafića , rada
u kladionici i kockarnici bila je poštena . Gazda je je držao kao
zatvorenika , zatrpao je obavezama i preko dana i noći , vidio je da
je odgovorna i dobro to obavlja , pošto on nije imao vremena.
Vidio je da je zaljubljena u njega , ponekada joj je navraćao i tako
je iskorištavao . Čak sam na kraju saznala , kada je on umro , da
nije uzimala ni platu koju je zarađivala i da joj je ostao dužan par
hiljada maraka . Ali ona je to vidjela drugim očima , kao da on bez
nje nemože , ona je glavna u njegovom životu i bla , bla , bla . Te
žene koje su bile i mjenjale ljubavnike su se većinom precjenivale.
Bilo je malo onih uspješnih , koje su nekome muškarcu srušile
brak i razorile porodicu ali i one su završavale na kraju razočarene
tim udajama zate muškarce . Svaka sreća zasnovana na nečijoj
nesreći izaziva nesreću . Tako je i Bilja maštala kako će Kosi
rasturiti brak u kome ima dvije odrasle kćerke i Sina od jedanajst
godina . Pošto je bila zarobljenik i nije nigdje izlazila , nalazila je
špiune koji su joj donosili informacije gdje se kreće Koso , sa kim
je i boljelo je je što u restoranu radi samnom njegova porodica .
Boljelo je je i to što ja kratko odgovorim na njena pitanja i što joj
ne govorim šta njegova žena govori o njoj . Njegova žena je znala
za nju ali poznavajući svoga muža , znala je da voli šarati i da je
zenskaroš nije predavala važnost toj vezi i o njoj je govorila ružne
stvari otvoreno i glasno i pred njim . Uvjek me je ispitivala šta ima
gore , šta kaže Sena . Jasam govorila ma ništa , niko predamnom
ništa ne govori , nisam se htjela mješati između njih , briga me .
prema meni su svi stvarno bili dobri . Kada god sam išla kući uvjek
su mi nešto kupovali da ponesem djeci . I cjenili su moj trud i rad
da mi je uvjek davao više dvjesta maraka platu nego drugima. Ali
radila je sa mnom njena tetka Safija i sve joj prenosila , šta ko
govri, kako je ismijavaju , kako je emitiraju i šprdaju se na njen
račun . Tetka Safija je nagovara da ostane trudna sa njim , da rodi
djete i da će on morati da se odluči da ostavi porodicu i živi sa
njom . Ja slušam to što one pričaju i smijem se , Safija kaže šta se
ti smiješ , on nju voli , vidiš da mu i žena zna za Bilju , samo ti
gledaj da ostaneš trudna i on je tvoj . Kad jedan dan , opet su se
ismijavali na Biljin račun , umješa se tetka Safija , braneći Bilju
onako drsko , šta joj se rugate , da nije dobra nebi on bio sa njom .
Ja sam se ukočila , ali se nije ukočila njegova snajka Lidija , koja
skoči i opali tetki Safiji šamarčinu i istjera je iz radnje vukući je za
kosu . Ona je otišla dole Bilji plačući , bio je tu i gazda , šta je ona
dole rekla nemam pojma , da je on došao ljut i očitao bukvicu
snajki, ona karapanđža kava jeste sa njim se posvađa i nagovori mu
se svašta . On kaže hoću red neću svađe na poslu , udarajte se
poslije posla briga me i ode . Nikada mi nije bio jasan taj brak
između njega i njegove žene , koja je to sve prihvatala hladno i
živila sa njim . Safija nije radila par dana i vratila se na posao ,
tako je on odredio . Rekao joj je ako nemožeš šutjeti i raditi idi
kući . Ali dok nije radila , jedno veče kada sam došla sa posla ,
zatekla sam je pijanu kao zemlja . Napala me je odma , koja sam ja
bezobraznica, što je nisam branila , tebe je Bilja zaposlila , moraš
biti na našoj strani, piješ sa njima kafu , pričaš sa njima . Poče
lajati dirati mi porodicu , svašta nešta , lajala je čitavo veče .Nisam
odreagovala na njeno vrjeđanje zato što je bila pijana . Ali sutra
dan sam rekla Bilji šta mislim o svemu , da neželim da učestvujem
u njihovim spletkama i da odjebu od me ne . Nisam čekala
odgovor niti me je zanimao ali više nismo pričale , niti je Safija
pričala sa mnom . Radila sam tu u nezdravoj okolini do proljeća i
onda sam se premjestila na drugo radno mjesto , malo dalje od
grada . Ali odlazeći sa toga mjesta zadala sam Bilji žestok udarac ,
otimajući joj iz kandži mladu curu iz Banovića koja je radila u
kafiću . Sve cure koje su radile u kafiću ona je poticala i gurala u
zlo pa tako i tu malu Elviru . Dok sam radila tu , Elviru sam
privukla sebi i nisam joj dala da potone . Kada sam napustila tu
posao Elviru sam poslala kući , poslušala me je . Sada je udata ,
živi u Sloveniji , sretale smo se kasnije par puta i uvjek mi se
zahvaljivala na tome . Taj gazda Koso Biljin ljubavnik bio je
svestran čovjek . Bio je i dobar i loš , zavisi od situacije , plivao je
u svim vodama i bavio se i prljavim i poštenim poslovima . Bio
veseo čovjek , volio žene , život . Manipulisao i ljubavnicama i
brakom , igrao se sa svima dok , taman kada je bio na vrhuncu tih
svojih strasti , posla i ljubavi i kada je mislio da sve drži pod
kontrolom , izdade ga srce junačko i jedno jutro čusmo – umro
Koso u 55 god. života.Ostadoše šokirane ljubavnice , neostvari im
se želja da mu sruše brak i postanu gazdarice . Šokira se i njegova
supruga kada je otkrila da je ostavio iza sebe , preko sto hiljada
kredita i kuću pod hipotekom . Svi šokirani pa i Bilja koja nije
uzimala plate , kao on joj skuplja pare . Nisam bila na sahrani ali
sam bila u kući , otišla sam na žalost i čula sve te informacije .
Sreća pa sam tada radila na drugome mjestu da nisam te šokove
gledala izbliza . Kada sam došla u Ljubuški bila sam prijatno
iznenađena ljepim gradom i susretljivišću ljudi da ti pomognu.
Radeći , upoznavala sam ljude raznih karaktera i zanimanja .
Ljubuški je grad ne oštećen ratom u to vrjeme bio je pun ljudi , svi
su dobro živjeli . Mjesto gdje su se ljudi bavili poljoprivredom
voćarstvom , vinogradarstvom , svim i svačim . Većina ljudi u
gradu naglo se obogatila u ratu, dok smo mi ginuli i vladalo
nezakonje , kod njih se sijala trava marihuana u njivama kao žito .
Uto vrjeme kada sam ja došla tamo , deset godina poslije rata ,
zakon je došao na snagu pa su neke sitnije ribe pohapšene i
odležale par mjeseci zatvora . Otome se pričalo javno sa šegom .
Toliko je bilo novca tada u gradu da su neki otvarali gepek i vadili
novac iz vreće . Kroz grad je strujala razna vrsta ljudi iz svih
krajeva bivše Jugoslavije . Sve su to bili poslovni ljudi koji su
surađivali jedni sa drugima u raznim poslovima . Ljubuški je bio
tada grad kojemu je bila potrebna radna snaga , pa su ljudi sa
raznih strana dolazili tražeći posao . Bilo je dosta ljudi sa našega
kraja , koji su radili građevinske poslove a bilo je i onih koji su
radili na poljoprivrednim dobrima . O ratu se pričalo na šaljiv
način , kao htjeli smo to i to al jebiga eto nije nam se dalo . Jako
sam bila oprezna u ophođenju sa ljudima . Razni karakteri ljudi ,
poslovni ljudi, ljudi i zvlasti , policije ,bogati , manje bogati ,
pametni , budale , školovani , neškolovani , lopovi , ljigavci ,
narkomani , alkoholičari i sve strukture ljudstva , sastaju se i vole
ugostiteljske objekte . U Ljubuškom sam naučila obhođenje ,
ponašanje i komunikaciju u svom poslu sa tim različitim
karakterima i slojevima ljudi . Tako da mije to koristilo u svim
gradovima gdje sam kasnije radila . Izoštrila sam um da sam kroz
kratak razgovor i kontak sa ljudima otkrivala karaktere raznih
osoba i tačno znala kako da se ponašam prema kome . Kroz svoj
posao i rad po mnogim gradovima sticala sam mnogo prijatelja i
dobrih ljudi koji su me cjenili . U svakom gradu , stvarala sam
prijateljstva i to prava na koje sam se mogla osloniti u svaka doba i
bilo šta da mi treba . Svuda ima dobrih ljudi koji te razumiju , ali
treba biti čovjek , dobra osoba i držati do sebe , da bi stekao
poštovanje i naklonost ljudi . Ja sam u svom poslu radila sa
parama , naj slabijom tačkom kod ljudi i tu sam strogo vodila
računa da se računi poklapaju gazdi . A još više sam vodila računa
da ne oštetim gosta , ja sam od tih ljudi živila i zarađivala platu.
Kada sam prekinula raditi kod Kose u Ljubuškom , Počela sam
raditi u jednoj konobi malo dalje od grada u Tihaljini . Taj gazda
mi je dao otvorene ruke i slobodu u kuhinji da ja radim po svom ,
jer je znao da sam sposobna . Dolazio je često kod Kose kada sam
radila i znao je da ja to mogu . U konobi sam pravila jela sa
roštilja , piliće sa ražnja i ponekad pite kada bi neko od mještana
naručio. Radila sam sama u kuhinji od deset ujutru do jedanajst
sati naveče . Imala sam stan i hranu besplatno i dobru platu .
Konoba je bila ljepa opremljena sa svim , imala je veliku baštu ,
ljepo uređenu natkrivenu ceradom . Do konobe je bila velika kuća
u kojoj je donji sprat bio preuređen u restoran tako da se sjedilo i
unutra i napolju . U dvorištu kuće bilo je napravljeno bućalište ,
gdje su se vikendom održavali turniri u bućanju . Goste su
posluživale dvije konobarice , jedna iz Ljubuškog druga iz
Gradačca , cura sa mog kraja . Posla je bilo i napredovala sam.
Kad nisam imala posla razgovarala sam sa ljudima , dolazilo je tu i
žena i djece i baš sam upoznavala dosta dobrog naroda . Tu sam
upoznala jednog profesora istorije koji je bio u penziji i naj više
sam voljela razgovarati sa njim , bio mi je zanimljiv i jako pošten i
dobar čovjek . I tako jednom pričajući dotakao se rata i pričao o
tim dešavanjima u Ljubuškom . O stradanja muslimana kojih je tu
bilo jedno naselje , koje sam kasnije posjetila , sad tu nema par
ljudi koji su ostali . Srba u ljubuškom nije ni bilo . Spomenuo mi
je jednu ženu Šteficu Galić i njenog muža koji su imali slikarsku
radnju prije rata . Taj bračni par se u tom ludilu i ubijanju i
zatvaranju muslimana suprostavio tom svom narodu i pokazao da
su ljudi . Ugrozili su i svoje živote da su se svi okrenuli protiv njih.
Govorili im da su izdajnici , pucali im oko kuće . Ali oni su se
suprostavljali i bili pametni i inteligentni ljudi da su pravili
falsifikovana garantna pisma i izvlačili zarobljene muslimane iz
logara . Uspostavljali su vezu sa nekim humanitarnim
organizacijama radio stanicom i da im je uspjelo spasiti dosta ljudi
iz zarobljeništva. Kasnije su od straha da ih ne ubiju morali da
pobjegnu i napuste Ljubuški . Prije dva mjeseca vidjela sam tu
ženu na televiziji , bila je u nekoj emisiji na N-1 televiziji kako
priča o tim dešavanjima . Ježila sam se kada sam je slušala i divila
se toj hrabroj ženi koja je i u tom mračnom vremanu ostala čovjek,
toj - Heroini . Vratila se kako kaže u svoju Hercegovinu i da se
nikoga ne boji. Muž joj je umro , dobila je nagradu i priznanje u
Evropi za borbu protiv čovječnosti . Ko želi da sazna o hrabrosti i
borbi protiv nepravde te žene neka ukuca njeno ime na Internetu .
Radila sam tu do juna 2007 god . Odlazila sam kući po potrebi
nosila pare , slala autobusom i brinula sam o potrebama svoje
djece. U tom periodu mama je odlučila da proda stan i kupi kuću tu
blizu , dva kilometra od grada . Pošto je i Damir došao u Banoviće
ja sam odlučila da nađem stan i da živimo posebno . Razmišljala
sam , sada je i Damir veliki , radiće nešto . Samir je sa mojom
mamo , radim ja i krenućemo naprjed . Sa tom idejom krenula sam
da to realizujem i pretvorim u stvarnost . Adem brat mi je našao
stan u gradu i ja sam počela da kupujem stvari u stan . Tada sam
dobro zarađivala i za dva mjeseca ja sam kupila sve što nam treba i
sredila stan , ugao , trosjed ormare komode , kuhinju , šporet ,
frižider , tepihe , televizor ma sve što treba za život . Kada sam to
sredila vratila sam se kući i zaposlila se u restoranu u Dubravama
blizu aerodroma i velike vojne kasarne gdje je tada bila smještena
Aerička i turska vojska . Vratila sam se i rješila da budem sa
svojom djecom , mada mi je tu plata bila mala , razmišljala sam
nekako ćemo se uklopiti . Damir će nešto početi raditi da može
sebi , samo da smo skupa . Taj restoran u Dubravama je toliko
poslovao tada da smo mi u kuhinji padali od posla . Taj restoran je
držala porodica i svi su radili u njemu , samo ja i još jedna žena
smo bile zaposlene tu i radile za platu . Svaki dan je tu jelo sto
vojnika , tri obroka , jedan obrok im je bio deset eura , da ne
govorim o ostalim gostima i prolaznicima koji su tu navraćali. Taj
silni posao koji smo obavljali u kuhinji i padali snogu , imala sam
platu 400 km . Kada usporedim rad u Ljubuškom i platu , koliko
sam tamo zarađivala a koliko tu , gdje je promet bio ogroman , bila
sam šokirana . Znala sam da ću morati tražiti drugi posao ali tu
sam radila dok ne nađem nešto bolje plaćeno . Tu sam vidjela kako
rade konobari . Njima nije bilo bitno kolika je plata , oni su
računali na bakšiš koga su tada tu stvarno imali . Gledala sam
kako rade , njihove manire , ljubaznost i vještinu komuniciranja sa
ljudima . Mada su tu konobari morali znati engleski zbog strane
vojske i nije mogao raditi svako . Radila sam tu a listala oglase i
tražila drugi posao koji je bolje plaćen , počela sam da listam
oglase gdje traže i konobarice . Ja u to vrjeme , mada sam imala
djecu , Damir je tada imao devetnajst godina , izgledala sam
stvarno mlado . Mada sam imala težak život , nije me srušio ,
držala sam do sebe a i genetika je dosta doprinijela . Bila sam
zgođušna karizmatična i vidjela sam da me ljudi doživljavaju kao
ozbiljnu i pametnu . Oblačila sam se mladalački , više sportski tip
ali ukusno da sam na sebe privlačila pažnju i držala do sebe . Znala
sam se ponašati sa svim strukturama ljudi koje sam susretala u
svom poslu , radeći u mnogim gradovima . Znala sam razgovariti i
obrazlagati teme i činjenice u razgovoru sa ljudima i da se čuje i
uvaži moja rječ i mišljenje . Bila sam zrela i ništa nisam uzimala
zdravo za gotovo , o svemu sam razmišljala i donosila odluke .
Vrativši se kući razmišljala sam kako ću sada sa Damirom da se
dogovaram i da ga usmjeravam , da ga zaposlim i da napokon
živimo kao porodica . Želje su jedno ali stvarnost je drugo . Mama
je prodala stan kupila ljepu kuću sa predivnim dvorištem ,
garažom, ljetnom kuhinjom i preselila se sa Edom na gornji
sprat. Udonji sprat uselio je brat Vahid sa ženom i Selmom da
nebudu više postanari . Napokon je i on dobijo stalni posao u
rudniku , tako da smo se svi nekako smjestili i bili tada zadovoljni
i razgovarali o budućim planovima . Ali moj Damir u svojoj
buntovnosti mjenja moje planove i očekivanja . Damir je uvjek bio
buntovan u svom odrastanju i nije nikada razumjevao mogućnosti i
situaciju . Nikada nije htio da surađuje sa mnom . U početku sam
mislila , mlad je svatiće i uključi će se u moje odluke i planove , ali
vidjela sam da on iskače iz šina i da ga ništa ne zanima . Moja
braća Adem iVahid su vrjedni i sposobni ljudi , voljeli su ga i
pokušali da ga usmjere i zaposle , da radi nešto. Ali on se opirao ,
--šta mi se oni mješaju u život - neću da mi pametuju - tako da su
oni digli ruke od njega . Moja sestra ifeta je žena koja voli cjeli
svjet , puna ljubavi i pažnje, voljela je tu moju djecu kao svoju . I
ona ga je prigrlila kao svoje djete . Jedno je vrjeme bio kod nje i
živo sa njenom djecom dok nisam našla stan. Ali ni nju nije slušao
i ona pametuje mješa mu se u život . Tako i moja mama koja ga je
voljela kao oči u glavi i ona pametuje . Mi svi koji ga volimo šta
god smo rekli za njegovo dobro smo budale , samo je on pametan .
Ja sam radila a on je hodao po gradu sa društvom , vodao nekakve
cure i spavao u kući . Mene kada nije bilo kod kuće dovodio je
društvo kući i uživao . Ako šta kažem on kaže da on zna šta će - šta
se ti sikiraš za mene - rekao bi . Poslije rata u razvijanju naše nove
države , iz civilizovanih i razvijenih Evropskih država , prvo je u
našu zemlju ušla droga , marihuana, blud , prostitucija i sva
prljavština Evrope. Omladina je bila izložena svim tim
prljavštinama , da se to moglo naći u većini ugostiteljskih
objebjekata što je i danas tako . Bojala sam se za njega , omladina
je propadala i predavala se tim porocima. On je zgodan ljep
razvijen i zamišljao je da je faca i nekakav opasan momak . Kretao
se u krugovima raznih grupa omladine i životarijo . Travu je tada
sigurno pušio a od teških droga ga je samo dragi bog spasio, mada
sam ja mislila daje i na tome . Kada sam ja vidjela da on mene ne
benda ni dva posto , ni mene ni nikoga , promjenila sam ploču .
Otkazala sam stan i on se vratio u Kladanj ocu . Nije me bilo briga
ni za stvari ni za šta , to je sve propalo i ostalo u tom stanu . U
Kladnju je počeo raditi u pilani , Ceca mu je našla posao i ona je
stvarno htjela da utiče na njega , ali on je i njoj odbrusio da mu se
ne mješa u život . Nisam odustala od njega ali sam ga pustila da
vidi kako šamara život. Da život nije samo provod i ludilo da u
životu trebaš i jesti i obući se . Živio je tako u Kladnju raduckao
nešto, nekada bio dobar sa ocem nekada nije , odlazila sam u
Kladanj viđala se sa njim , davala mu para kada se vidimo . Kad
god je bio u krizi da nema para slala sam mu i pustila ga da se
snalazi . Kada sam radila u Gornjem vakufu – Uskoplju – dobi
poruku od njega , MAMA JA SAM SE OŽENIO . Prvo sam
mislila zeza se , ali bogami javi se i snajka . Bilo mi je drago , i
plakala sam i smijala se i baš sam bila sretna . Otišla sam kući i
rekla svojima , svima je bilo drago i svi smo mu otišli da vidimo
mladu i da im čestitamo . Snajka je bila mlada cura , ljepa brate .
Dala sam im para i poželjela sreću . Nadala sam se sada će se
promjeniti i biti bolji . Njegova nemirna ćud izazivala je i u braku
krize i probleme , gdje sam uskakala i parama i hranom i svim i
svačim da taj brak opstane . Kladanj je uništeni mali grad , gdje je
sve privatizovano , gdje možeš raditi samo na pilani kod
privatnika, plate male , nezna čuvati pare , nemože im biti . Ne
plaća obaveze , šaljem pare za ovo za ono. Kad dođem odemo u
Bingo , nakupujemo hrane pun taksi . Govorim mu da ide iz toga
Kladnja da tu nema života , ali on govori vidiću i opet životare .
2016 – 24 – 4 – za moj rođendan rodi im se sin Demir , moj zlatni
unuk . Duša moja slatka i tu problemi , djete sitno , nije dobro ,
mora ostati u bolnici a snahu otpuštaju . Tu mi je opet pomogla
Ceca i njen brat , ja ona i Damir smo otišli u bolnicu u Tuzlu .
Problemi , djete odvajaju na pedijatriju a snahu otpuštaju , kažu
nema mjesta . Ja se bunim , nedam da djete odvajaju od majke ,
Oni kažu tako mora . Ceca uze telefon i nazva svoga brata Saneta .
On je mašinski inžinjer i živi u Tuzli i ima prijatelja doktora . Sane
kaže sačekajte , za pet minuta zove i kaže , uzmite otpusnicu snahe
i idite u Kladanj . U Kladnjskom domu zdravlja tražite punovo
uputnicu za snahu za pedijatriju u Tuzli , kad dobije tu uputnicu
neka se vrati nazad , biće primljena i biće sa svojim dijetom . Tako
smo uradili i vratili snahu u bolnicu da bude sa svojim djetetom.
Tih par dana od njenog poroda i tih problema , bila sam kao na
točkovima . Trči u Tuzlu , trči u Kladanj trči u Banoviće i sve u
krug . Tih dana dok je bila u bolnici svi su je obilazili , moja
porodica , moja mama , njena porodica , Ifetina djeca su jadna
vozila svakoga kao taksisti . Demir se izborio , opravio i došao iz
bolnice . Svake godine sve je veća kriza u državi a kamoli u
Kladnju , teško žive , plate male , gurali su tako sve dok moj
Damir nije vidio da nema tu života . Našao je nekakav posao u
Sarajevu u nekoj građevinskoj firmi i počeo raditi . Našao je stan ,
odveo i ženu i za sobom povukao i Samira brata . Sada su tamo
svi, Damir radi u dobroj firmi , sada mu je gazda dao i stan
besplatno i sada su dobro. Dobra strana Damirova je što je on
dobar radnik , sposoban, razumje se u sve i poslodavci ga cjene
zbog toga . Moja snajka je divna žena , izdržala je sa njim svašta ,
kriza ljude svađa ali ja se nadam i molim dragoga boga da u
buduće bude sve dobro . Mladost je varljiva i ja svačiju mladost i
ludost razumjem a pogotovo u ovoj našoj današnjoj državi , obični
ljudi su postali mađioničari u preživljavanju . Idem im često
učestvujem u svim njihovim događanjima , moj unuk raste , sada
će mu u aprilu četiri godine . Slavimo zajedno rođendane ja i on ,
ljubav moja . Moj drugi sin Samir je sušta suprotnost od Damira .
on je rođen u proljece 18 aprila 1998 god. Rođen je u aprilu kao i
ja , samo što je on po horoskopu Ovan a ja Bik , zato je
karakterom drukčiji od Damira . Ovan i Bik u horoskopu su jaki
znakovi , ljudi rođeni u tom znaku su stabilni , vole sigurnost ,
pošteni , jakog karaktera , razumni i racionalni i znaju da se
snalaze u raznim situacijama života . Damir je u horoskopu
Strjelac isto jak znak ali prevrtljiv , gdje dominira dobro i zlo pa
što više pretegne kod muške osobe u tom znaku . U Damiru
vladaju obje strane , nekada dobra , nekada loša . Muškarci u tom
znaku vole život , slobodu , svako ograničenje ih nervira , mogu
dostići sve u životu ako su ambiciozni što većina od njih jeste .
Vidjećemo dokle će Damir dogurati u budućnosti i koliko je
ambicijozan . Njegov otac je strjelac i rođeni su istog datuma 17
decembra , otac mu nije bio ambicijozan i ostao je niko i ništa , ja
se nadam da će Damir biti bolji i neće krenuti stopama svoga oca.
Samir je svestrano djete puno adrenalina , u svom odrastanju bavio
se sportom , fudbalom gdje i danas odigra koju utakmicu u svom
fudbalskom timu Konjuh . Voli da pjeva a ima i talenta , pa snima
neke spotove a ponekad i zapjeva svojim prijateljima i u nekom
društvu . U svom odrastanju on je sve nas grlijo ljubio i u
Banovićima i u Kladnju . Širio je pozitivu svuda oko sebe , bio
skroman i rjetko se žalio . Završio je školu u roku bez ikakvih
problema , slušao šta ja pričam šta će biti kad odraste . Daće naći
posaoi biti svoj čovjek , šlušao je i čekao i načekao. Brinula sam i
o njemu , trudila sam se koliko sam mogla da mu priuštim da ima
kao i ostala djeca , išao je na ekskurzije izlete , kampovanja .
Kretao se u društvu djece a kasnije kada je odrastao momaka
sličnog karaktera kao što je on . Brinula sam i za njega da ne
upadne u loše društvo i da neposrne ali nije . On kao djete zrelo je
razmišljao i ja i on smo se razumjevali . Slušao me je kada sam ga
upućivala i vodila kroz život , nekada mu nije bilo pravo i po volji
ali me je poslušao i pokazalo se da sam u pravu . O ocu nikad ništa
nije loše govorio kada bi ga nešto pitala , kada jebio kod njega i
vraćao se . Uvjek sam od njih zahtjevala da se slažu sa ocem i
budu u dobrim odnosima . Damir kada se oženio njihov otac je
odselio u vikendicu i živio posebno i sam . Ali sam uvjek govorila
da se slažu i ne svađaju . Da su oni sada odrasli ljudi i da se mogu
brinuti o sebi . Samir oko sebe širi pozitivu , karizmatičan je svako
ga voli. Kada je završio školu zaposlio se odma i njemu je
pomogla Ceca . Raducko je i brinuo o sebi , dok je radio u Kladnj
plata je bila mala , gurala sam ga i ja . Slala sam mu para koliko
sam mogla , kada je otišao Damir u Sarajevo otišao je i on . Jedno
vrjeme su radili u istoj firmi , Damir je prešao u drugu firmu a
Samir je ostao . Stanuju zajedno u jednom stanu i sve po pola
plaćaju , obaveze , hranu , snajka im kuva i dobro se slažu .
Napreduju obojica , Damiru je gazda sada dao besplatan stan ,
veliki gotov 100 kvadrata , sa puno soba , sređen . Nabavili su i
stvari baš su mi pokazali preko telefona , stvarno im je sada ljepo .
Damir je dobar radnik i gazda ga cjeni , zato mu je dao stan da ga
zadrži . I Samir napreduje i on je dobar radnik , njegova firma se
seli u Njemačku . Povadio je sve papire , juče je dobio i autobusku
kartu , za dva dana odoše svi iz njegove firme za Njemačku . Duša
me boli ali život je takav , mi smo krivi što nam djeca moraju
bježati iz svoje zemlje . Prije dvadeset dana doživjeli li su šok ,
umro im je otac , iznenada , teško im je palo. Plakali su , otišli su
na đženazu , ispoštovali sve obaveze , uz njih je na đženazi bio i
moj brat Vahid i Ifetin Mirnes. Par dana sam bila uz njih ,
razgovarala sa njima , drago mi je da su pokazali emociju i da im
je značijo , bez obzira kakav je bio . Život ide dalje , oni sada
nastavljaju svoj život i da ih dragi Bog čuva , kako njih tako i svu
djecu svjeta da im se sve želje ostvare . Radila sam par mjeseci u
Dubravama pa sam počela raditi u Banovićima u sportskom kafiću
Kalču , da bi bila bliže djeci . I tu je plata bila mala , 300 km ali
sam ja radila dvije smjene tako da sam imala 600 km . Nije mi
bilo teško raditi tu ali sam radila 16 sati dnevno . Ustajala ujutro u
pola šest a vraćala se kući u pola dvanajst naveče . 16 , sati sam
radila za dvadeset maraka , standard života na Tuzlanskom
kantonu je tako nizak u poređenju sa Hercegovinom . Radiš više ,
praviš veće pazare a plata nikakva , stvarno izrabljivanje i
iskorištavanje radne snage . Još uvjek sam šaltala oglase , obavljala
neke razgovore ali sve mi je to bilo nesigurno ali nisam odustajala .
Kada sam se i tu iscrpila , radeći u kafiću kao zombi od jutra do
sutra , padala sam sa nogu , spavala sam samo par sati za nikakve
pare napustila sam i to. Počela sam raditi u Pilićari sa snahom
Mirsadom i drugim ženama . One su radile za meso a ja za pare .
Stvarno se nisam libila da radim bilo koji posao ali to je bila gasna
komora . Radile smo na farmi pilića u klaonici , na čišćenju pilića,
u hladnjači , na sječenju , na pranju , na pakovanju u ne
higijenskim uslovima . Gazili po pilećim crjevima , govnima u
smradu krvi –Horor-. Izdržala sam i tu par mjeseci sve dok nisam
popizdila na Damira , otkazala stan a on otišao za Kladanj .
Odmorila par dana kod mame i otišla za Livno . Našla sam u
oglasu da neki bračni par kraj Buškog jezera traži radnicu za rad u
kafiću , čula sam se sa njima , plata 900 km stan i hrana . Nisam
imala pojma ni gdje je Livno a nije me bilo ni briga , i tamo su
ljudi . Imala sam autobus iz Banovića za Split , tako da nisam
nigdje presjedala. Izašla sam na stanici u Livnu , tada je bila stara
stanica , gdje me je trebao čekati taj gazda .Znala sam a i to svaka
žena zna , da za svki posao koji hoćeš da radiš i budeš primljena ,
vanjski je izgled žene bitan a pomogućnosti i mladost . A kasnije
još ako si sposobna u poslu dobro je . Ja nisam bila mlada ali tada
mi niko nije mogao odrediti tačno koliko imam godina , uvjek
sumi davali čak i po dest godina manje . Ja ih nisam ispravljala i ja
sam lagala koliko imam godina . Tada sam stvarno izgledala kao
djevojčica po figuri , bila sam zgodna , utegnuta , nisam se puno
šminkala , lice bez bora , zanimljivo , oči kineske i bila sam
sigurna u sebe . Na stanici u Livnu prišao mi je visok prosjed
čovjek pedesetih godina , prijatnog lica i osmjeha . Vidio je da
sam izašla iz autobusa kojim trbam doći , svi putnici su se razišli a
ja stojim čekam . Predpostavila sam da me je par minuta gledao iz
auta da vidi kako izgledam . Prestavio se a ja njemu , sjeli smo u
auto i krenuli prema Buškom jezeru . Kada sam prvi put vidjela
Buško jezero , mislila sam da je more . To jezero je toliko veliko
da ti dah stane . Došla sam tu u kafić koji se nalazio na donjem
spratu velike kuće kao zgrada . Kafić ljepo sređen moderan ,
muzika je svirala sa Đžuboksa i bilo je par kockarskih aparata . Tu
sam došla krajem novembra 2008 god . Nije meni tu bilo loše
raditi . Dobro sam se ja snalazila u poslu i sa kockarskim aparatima
i sa ljudima koji su tu dolazili , vidjela sam da ja to mogu da to
meni ide . Vidjela sam i da se sviđam tim ljudima i da im sesviđa
moj pristup prema njima . U svim poslovima moraš imat i šlifa za
posao koji radiš a posebno u ugostiteljstvu . Ja sam u Ljubuškom
otkrila tu svoju sposobnost da to meni leži i da ja to volim da
radim. Upoznala sam i tu dosta ljudi sa kojima sam mogla lagodno
razgovarati o mnogim stvarima . Spomenula sam da sam imala
izoštren instikt u procjeni i čitanju ljudskih karaktera i da stvarno
nikada nisam pogrješila , tako da sam i tu upoznala dobrih ljudi .
Tu mi se nije svuđalo što sam izolovana od civilizacije , bojala sam
se a nije mi se sviđalo ni što sam radila samo noću do tri sata
ujutro. Upoznavajući i slušajući ljude šta pričaju čula sam da u
Livnu u gradu dosta ljudi koji drže kafiće traže radnice . Radila
sam tu dva mjeseca . kada sam trebala kući zamolila sam jednog
policajca koji je tu bio stalni gost na veče , koji je bio inspektor
krim policije , mogu mu i nadimak spomenuti, zvali su ga More .
Jako dobar momak da me preporuči nekome u Livnu da pređem
tamo raditi . Po mogućnosti da je žena gazdarica , smijao se i
stvarno mi je našao posao u gradu u kafić u zgradi kraj tržnog
centra Foruma . Gazdarica je bila stvarno žena zvala se Dražena .
Toje naj luđa žena koju sam upoznala , vesela , voljela je život
slobodu , pare je uzimala jednom rukom drugom bacala . Voljela
da časti , troši novac , imala je šlifa u tom poslu , radili smo punom
parom ali nije znala čuvati pare. Kasnila je sa plaćanjem kirije ,
ratama kredita sa plaćanjem obaveza ali ona se uvjek smijala i
govorila , biće . Kada je zagazila u dugove morala je da prestane
raditi . Kada je ona otišla ja sam nastavila raditi u tom kafiću ali mi
je sada bio opet gazda muškarac . Dok sam radila sa Draženom
otkrila sam u sebi još jednu sposobnost , organizaciju i znala sam
namirisati zaradu . Stvarno smo dobro radile da je tu svraćala i
elita i sve strukture ljudi . Livno je tada bio grad pun ljudi , ljeti je
dolazila dijaspora a zimi poslovni ljudi iz Hrvatskog primorja jer
su oni zimi odmarali . ljudi iz nekih firmi pa čak i iz ministarstva
su željeli nekada da naprave nekakve privatne fešte van grada u
prirodi da se opuste i uživaju . Tako sam iskoristila priliku ,
slušajući organizatora te privatne fešte kako priča da šefovi i
direktori iz elektro privrede žele tako neku feštu dase malo opuste .
Umješala sam se u razgovor i rekla – Evo ja i Dražena će mo im
pripremiti sve za feštu u Sturbi kod Draženine kuće . Ona je zinula
u mene kaže da sam luda . Draženina kuća u Sturbi je zanimljiva
stara kamena kuća koja u donjem spratu ima konobu . Ona je u ratu
tu držala kafanu jer je tu bila stacionirana vojska . Ona u ratu u toj
kafani je zaradila grdne pare ali kakva joj korist kada ih nije
iskoristila i sačuvala . Kraj same njene kuće protiče rjeka Sturba na
kojoj je ostrvce obraslo okolo velikim vrbama a na ostrvcetu su
napravljeni drveni stolovi sa klupama i tu je bila napravljena
pečenjara za ražnjeve . Oni su to napravili dok je držala kafanu u
ratu .Predivno mjesto za takve nekakve privatne fešte . Nagovorila
sam je i mismo napravile prvo feštu za Elektro , kasnije za policiju
i još neke a zadnju feštu smo napravili za ministre na kojoj je bio i
gradonačelnik Livna . Za takve fešte velika su ulaganja ali je i
zarada bila dobra i ja sam dobro prošla . Ona je sada u Njemačkoj ,
nebrinem ja za nju ona je vješta riba koja zna plivati u svim
vodama . Livno je lijep grad , ljudi se snalaze kako znaju i umiju .
Svuda je rat nanio štetu i zatrovao narod , svuda je uništena
privreda , ljudi koje su zavadili u ratu sada opet žive zajedno ližu
rane i bore se za život. Svaka nadolazeća godina je sve teža , ljudi
bježe iz svih gradova . Livno je sada polu mrtav grad , sela su
prazna , kuće zjape prazne . Ali dok sam radila u njemu upoznala
sam dosta dobrih ljudi , Hrvata i Muslimana , Srba u Livnu i nema,
samo sam ih viđala kada su nekada navraćali u kafić , neki
poslovni ljudi iz drugih gradova koji su prolazili i zadržavali se
zbog posla . Radila sam tu do kraja 2011 godine . Promjenila se
struktura radnica i rada a i zasitila sam se jednoličnosti pa sam
otišla kući jedno desetak dana da se odmorim i da vidim štaću
dalje. Više se nisam brinula gdje ću raditi , vidjela sam da se u
tom poslu dobro snalazim i da se za taj posao uvjek traže radnice .
Naučila sam voditi knjige praviti obračune i sve cake koje se
koriste u tom poslu i ko zna raditi taj posao može zaraditi i živjeti
od njega . Samo je bio problem što se u to vrjeme kod privatnika
što je i danas tako , radi na crno , što niko neće da te osigura i
prijavi . Svaki privatnik prijavljuje i osigurava svoju porodicu koja
ne radi a radnika drži na crno . Odmorila sam kod kuće desetak
dana i onda počela raditi u Zavidovićima blizu Banovića . Tu
sam radila na dva mjesta , u kafiću u centru i u objektu koji se zvao
petica gdje je srjedom i četvrtkom bila muzika u živo . Oba objekta
je držao isti gazda . Zavidovići su preljep grad koji je prije rata
bijo među većim gigantima drvno prerađivačke industrije . Svoj
namještaj i razne drvne prerađevine izvozili su po cjelom svjetu .
Bio je bogat grad sa velikim razvijenim selima . svi su radili i
dobro živjeli . Kroz Zavidoviće protiče rjeka Bosna sa ljepo
uređenim rječnim koritom . On je i sada lijep grad ali je toliko
osiromašen da ljudi odlaze u druge zemlje a ti što ostaju bave se
svim i svačim da bi preživjeli . Toliko sam vidjela posrnule
omladine zbog siromaštva da sam nekada bila zahvalna bogu što
moja djeca nisu tako nisko pala . Ja kada čujem nekoga da
ogovara i govori o drugima , šta ko radi i kako živi , sa onim
hinjskim jezikom , smučimi se . Ja sam svakoga razumjevala ,
kako se ko snalazi u preživljavanju pa taman da je bio na dnu
ljestvice morala . Tu sam radila sedam mjeseci . Nije mi bilo loše
ali je odlaskom naroda u inostranstvo posao padao , pa sam preko
oglasa našla posao u Sarajevu . Odo vala , rekoh sebi i u glavni
grad da vidim kako se tamo živi . Otišla sam prvo kući . Kada god
sam dolazila kući uvjek sam na pijaci koja je odma kraj stanice
nakupovala voća povrća i u trgovinama svašta tako da sam pred
maminu kuću dolazila taksijem , punim svega i svačega . Kad god
sam dolazila kući nazvala bi svoju mamu i pitala je trebali joj šta iz
grada a ona , moja skromna dobra duša , uvjek je govorila , ma
netreba ništa – čuvaj pare – ili bi spomenula neku sitnicu da joj
ponesem . Uvjek sam se trudila da bar malo doprinesem i uzvratim
svojoj mami , njenu ljubav i razumjevanje i njen trud oko moje
djece . Trudila sam se ali to nije nije bilo ništa šta je ona učinila za
mene i da imam još jedan život nebi joj uzvratila za njen trud i
njenu ljubav koju mi je pružila . Kada sam dolazila tako kući ,
komšiluk me je uvjek sa znatiželjom gledao i zanimalo ih je gdje ja
to radim , šta radim . Ja sam uvjek bila u žurbi da sam ih uvjek
ljubazno pozdravljala sa puta , ponekad tako preko ograde
progovorila koju rječ sa nekim . Uvjek su me zvali na kafu da bi
saznali i pitali me gdje sam šta sam . Ja sam ih vješto izbjegavala i
nisam im dozvolila da utaže svoju znatiželju i saznaju bilo šta .
Uvjek sam im govorila , ee žurim , ee odo u Kladanj , ee odo
bratu , ee odo sestri da nisam nalazila vremena za njihovu kafu.
Od kako sam se rastala i radila po mnogim gradovima vidjela sam
da narod nije dobar , ČAST IZUZETCIMA , ali tih izuzetaka je
bilo tako malo da se nisu primjećivali od ovih loših . Jedino si ih
mogao naći ako slučajno naletiš na njih hodajući kroz život . Niko
se nije više bavio svojim problemima , koje su svi imali u ovom
nakaradnom sistemu u kojem živimo . Nego su se hranili tuđim .
Ako je neko ljep kažu , bježi jebije , ništa i neradi samo se rikta .
Ako je neko ružan kažu , bježi jebije vidi kakva je , mrsko joj se
počešljati . Ako neko radi na nekom boljem mjestu kažu , jebije
ko ima štelu . Ako si društven pa ih posjećiješ kažu , jebije samo
hoda po mahali . Ako nisi društven i neideš nikuda kažu , jebije
zatvorila se u kuću ko hlunja . Ako odeš na kafu ili piće sa
prijateljicom u kafić kažu ima ljubavnika i tako bla bla bla , kakav
god si , pljunu ćete . Tako da sam ja izbjegavala taj mračni narod a
nije me upšte zanimalo šta misle o meni . Ja sam se družila sa
svojom porodicom koja je postajala sve veća . Uvjek se od naše
djece neko , ženio , udavao , porađao. A i onako smo se skupljali i
sastajali kod mame da nismo mogli stati u njen dnevni boravak da
nas je dosta sjedilo i po podu , pričali , smijali se , jeli i pili . Ja
sam zahvalna svojoj porodici što su oni mene podržavali u mojim
odlukama i mom radu . Nisu me gušili , gdje si šta si , vidjeli su da
se borim i pomagalimi koliko su mogli . Ja nikada nisam kukakala
i zamarala druge svojim problemima , znala sam da svako ima
svojih problema i gura kroz život kako može . Uvjek sam bila
nasmijana i sve gledala sa optimizmom i razmišljala pozitivno .
Ikada sam bila u naj većim problemima , govorila sam , rješiću to ,
ja mogu , ja hoću , ja moram . Kada mi je bilo naj teže pa noćima
ne spavam ja čitam, nikada nisam pila tablete za smirenje kao
ostali narod , svi su bili na nekakvim ljekovima , apaurinima ,
leksaurinima i još nekakvim , neznam ni kako se zovu . Mene je
knjiga izvlačila iz kriza , čitajući razne knjige ja sam iz svojih
problema ulazila u tuđe i teže probleme osoba ili drugih naroda
koji su imali teže sudbine i probleme od mojih. Uvjek sam svoje
teškoće mjerila sa teškoćama drugih i govorila sebi , kada su oni
preživjeli to , preživjeću i ja i moja djeca , mi imamo manje
probleme . I uspjeli smo do sada , hvala milostivom bogu , mada
mu se tada nisam često molila zbog brzine života i događaja ali
uvjek je bio uz mene . Želja mije bila da doživim da mi djeca
odrastu , da ne ulete u loše društvo i drogu i da budemo zdravi a
ostalo će sve doći postepeno i posao i pare . I hvala bogu , ispunijo
mi je sve želje , zdravi smo , djeca odrasla rade i kroje svoju
budućnost i što je naj važnije zdravi smo i nisu upali ni u kakve
poroke . Kada sam prestala raditi u Zavidovićima , bila sam destak
dana kod kuće provela sa djecom i porodicom , otišla sam u
Sarajevo da radim . Posao sam našla preko oglasa i dogovorila da
dođem da vidim , kao i uvjek . Na stanici me dočekao taj gazda ,
bio je u policijskom odjelu pošto je radio kao policajac . Visok
smeđ čovjek , previše ljubazan što mi je odma zasmetalo . Srećom
vozio je svoje auto a ne policijsko, došli smo pred aščinicu koju
drži na Vojničkom polju odma do Alipašinog polja . To je manji
tržni centar sa manjim ugostiteljskim objektima , par frizerskih
salona , velika pekara , par trgovina , apoteka i još nekih manjih
radnji a u sredini tih objekata ima i pijaca . Ušla sam u objekat ,
ispred je bila zatvorena bašta sa šest stolova . Pa nije bilo loše ,
objektić sa galerijom , dole je bilo 4 stola na galeriji šest . Posao mi
je bio da radim jela sa roštilja i poslužujem goste jelom i pićem .
Prvo mi je slagao da je dnevnica 30 km , mislila sam jedna smjena
ok . Ne , ne , kaže on meni – kod nas je dnevnica 30 km , kad radiš
obadvije smjene . Vidim ja da je on nekakav šarlatan , našao mi je
stan na Buća potoku , tako daleko da na posao trbam krenuti u pet
da bi radnju otvorila u šest . šest stanica idem do Otoke a od Otoke
autobusom 20 minuta do buća potoka . Sa stanice u Buća potoku
do kuće u kojoj sam stanovala trbalo mi je pješke dest minuta . Ja
kada sam to vidjela ja sam rekla , neću raditi . Kaže on ajde probaj
par dana , vidi ćeš , naviknućeš se , vako nako melje on . Dobro
kažem , radiću dok nenađeš radnicu , kaže on , ma ima radnica ali
neznaju raditi . Kažem ja , radiću mjesec dana kako god mi bude a
ti za mjesec dana nađi radnicu . Nekako se dogovorimo . stan mi
nije bio loš , kuća je bila sa tri sprata sa puno soba . Sve su sobe
zauzete podstanarima , svaki sprat je imao zajedničko kupatilo .
To su većinom bili studenti i par žena koje su radile negdje . Niko
se ni skim nije družio , niti je imao vremena , svako je išao za
svojim obavezama i vraćao se na veče . Nikad nisam naišla na
luđeg gazdu , glumi nekakvu muškarčinu . Svaki dan dolaze
nekakve ljubavnice traže pare , dolazi mu i žena i djeca . Svi traže
pare od mene , ja se smijem , ja para nedam nikome , svi govore
poslao me on da mi daš . Ma ja ne bendam nikoga , ja para nedam
nikome samo njemu kad predajem pazar . On kad dođe po pazar i
provjerava knjigu ja vidim on nezna ni računatI , ma ni na digitron,
jadna ja , smijem mu se iza leđa . Ko sve drži radnje i neke objekte,
ljudi koji su polu pismeni a još i policajac . Ali izdržala sam
dogovor , ja sam odgovorna osoba . Dok sam tu radila , našla sam
drugi posao preko oglasa u Gornjem vakufu – Uskoplju i
dogovorila se da ću doći da vidim . Sarajevo je preljep grad , svjet
u malom . U njemu žive sve nacije i Srbi i Hrvati i Muslimani , svi
rade . U Sarajevu nema nezaposlenih , šta god da radiš ako znaš ,
nemožeš propasti . Tu je toliki protok ljudi sa naših prostora i
stranaca iz čitavoga svjeta. Moćan grad , bila sam u dosta velikih
gradova u našoj državi ali sa Sarajevom se ne može porediti ni
jedan . Ali ja nisam mogla raditi tu , posla je bilo preko glave ,
gazda lud čovjek . Nudilo je meni posao par gazda da pređem kod
njih ali nisam pristala , tu padaš od posla . U kontaktu sa par
radnica koje su radile isti posao kao ja , rekle su mi da im je plata
600 km . Meni je to bilo malo za tako naporan posao . Izdržala
sam mjesec dana , on nije našao radnicu a nije me bilo ni briga , ja
sam otišla . Krenula sam iz Sarajeva prema Bugojnu , tu su me
trebali sačekati autom za Gornji vakuf . Stigla sam u Bugojno oni
su me već čekali , na stanici je bio sivi audi . Pred autom je stajala
visoka , malo krupnija žena u trenerci , ništa posebno . Upoznale
smo se , kaže ona ja sam Dosta . Kada sam ušla u auto za volanom
je sjedio ćelav čovjek u majci kratkih rukava sav iz tetoviran ,
zelenih očiju kao trava , izgledao je moćno i opasno . Prestavio se,
ja sam Petar . Mislila sam majko mila završiću u djelovima . Ide
mo mi nekuda , neznam ni kuda , žena priča da rade samo naveče ,
da su im sada muzičari iz Šipova a pjevačica iz Banjaluke i svašta
nešta . Stigli smo pred neki objekat sa velikim parkingom , vrata
su bila otvorena , ušli smo, vidim prvi dio prostora je sav u staklu ,
nije bilo puno stolova , više je bilo praznog prostora i na vrhu
klavijaturu i svuda raspoređene male zvučnike . Iz prvog djela ušli
smo u drugi dio , isto okolo stolovi u sredini prazan prostor i veliki
šank sa barskim stolicama . Iz tog drugog , ulazilo se u trći naj
manji dio sa par stolova , sve te djelove razdvajali su lukovi .
Veliki prostor , tu su sjedila tri muškarca i jedna ljepa mlada plava
djevojka . Upoznali smo se , to su bili muzičari i pjevačica . Taj
ćelavi opasni tip je gazda a Dosta je gazdarica . Pokazali su mi
sobu na spratu gdje ću stanovati , muzičari su bili u drugoj većoj
sobi . U drugom djelu na spratu , živjelili su majka i sin , to je bila
njihova kuća i prostor koji su oni iznajmili . Ostavila sam stvari ,
imala sam tremu , hoćuli ja to moći . Sišla sam dole kod muzičara
oni su jeli . Pričala sa njima , kako se tu radi imali velike gužve.
Pričaju da je vikendom veća gužva , ali da nema pravila pošto je
ljeto i dolazi dijaspora da ima posla svako veče . Oni su tu već
mjesec dana i planiraju ostati još dva , poslije njih će doći muzika
iz Srbije . Gazde su otišli kući , živjeli su na selu a doće naveče .
Otišla sam u sobu raspakovala stvari , istuširala se , pred veče se
sredila i sišla dole . Gazde su došle , dovukle robu , popisali smo ,
muzičari su sišli sređeni , pjevačica napirlikana , Danijela iz
Banjaluke . Ljudi su počeli dolaziti , imala sam tremu , moram
priznati ali sam se držala . Gazdarica će raditi za šankom a ja u
salama . Prvo veče mi je bilo teško , gužva , buka ali sam se
snalazila . Kada smo pred zoru napravili obračun , sve je bilo u
redu , imali smo i bakšiša , bila sam zadovoljna samo da nema
manjka . Za sedmicu dana ušla sam u mašinu i kasnije mi je bilo
lako . Svaki objekat je drukčiji , ima nešto drukčije a kamoli drugi
grad i ljudi. Pošto sam radila na mnogim mjestima i gradvima nije
mi bilo teško da savladam te različitosti . U Zavidovićima sam
radila u objektu gdje je bila muzika uživo ali je ovde bio veći
prostor . Gornji vakuf je grad u kome žive Hrvati i muslimani .
Utom gradu se toliko osjeća nacijonalna podjeljenost da su malte
ne crtom podjeljeni . Malo ljudi ima da se druže jedni sa drugima .
Za vrjeme rata , pucalo se iz kuće u kuću iz zgrade u zgradu,
ginulo se na obje strane . Poslije rata postala je tolika zategnutost
između njih da su nužno komunicirali . U Hrvatske kafiće nisu
ulazili muslimani a u Muslimanske nisu ulazili Hrvati . Petar i
Dosta , moje gazde su bili svjet za sebe . On je bio Hrvat a Dosta
Srpkinja iz Banjaluke . To su bili ljudi koje nije mogla poremetiti
ta podjeljenost u gradu . Petar je bio čovjek koji nije fermao
nikoga , niti se prilagođavao kome . O ratu priča sa gorčinom i
psuje im sve po spisku . Nije fermao ni vlast ma nikoga. Kaže –
oni će meni nacionalistički grad , e neće pizda im materina .
Otvorio sam im namjerno ovaj objekat , gdje će pjevati i Srbi i
Muslimani i Hrvati a svi će dolaziti da ih slušaju a da vidim ko će
ovde kome šta reći . To je bio ljudina , čovjek koji nije dao
pardona nikome . Tu i jesu dolazili svi , ne samo ljudi odatle već i
iz Rame , Bugojna , Kupresa i razni prolaznici . Muzičari su bili iz
Leskovca , Zenice , Bugojna , Busovače svih nacija . Svaka tri
mjeseca su se mjenjali , jedni bi odlazili drugi bi dolazili. Mada je
bilo takvo stanje tu , ja i muzičari smo ulazili u sve kafiće i
Hrvatske i Muslimanske , naručivali smo hranu iz svih restirana i
niko nam ništa nije rekao . Mi smo komunicirali sa svima i sa
namjerom ulazili svima da i mi kod njih napravimo neki pazar da i
oni na nama zarade . To je u ugostiteljstvu jako važno između
konkurencije , uvažavanje jedni drugih , što obični svjet nezna .
Biti konobar je jako zahtjevan posao , bio muško ili žensko a
pogotovo ako radiš duže na jednom mjestu . U kafićima imaš ,
jutarnje goste koji piju kafu , čaj ili bilo šta . To su ljudi koji
većinom šute piju kafu prije posla , ako duže radiš znaš šta ko
ujutro pije , čim parkira auto praviš mu to šta pije i nepitaš ga .
Imaš dnevne goste i večernje goste . Kafiće i kafane vole sve
strukture ljudi , ugostiteljski objekat ti je internet . A naj
posjećeniji ugostiteljski objekti su oni gdje ulaze svi , obični ,
neobični , bogati , siromašni , slučajni prolaznici , političari ,
policija , narkomani , lopvi , ulizice , hijene , žene , muškarci ,
omladina . Tu se sklapaju poslovi , tu se dovode ljubavnice ,
ljubavnici , varaju ljudi žene , žene ljude . Tu se laže i govori
istina, tu se pokazuje ko je važan i faca , ako nije, tu se puši trava ,
šmrče bjelo , pijese . Tu hijene i ulizice skupljaju informacije i
špiuniraju pa raznose tračeve po gradu ,tu se razne stvari događaju
Tu dolaze usamljene duše da porazgovaraju sa nekim . Da bi bio
konobar ti moraš biti sve , psihijatar , psiholog , ljubazan ,
nasmijan , slušati razne priče , vesele , tužne , tragične . Svako me
ugoditi , kusur obavezno tačan vratiti , sve hirove ispuniti . Ako
sve to nemožeš , nemožeš biti konobar . Konobarice su na lošem
glasu kod nas i svi o njima kada nisu u kafiću pričaju negativno .
Muškarci da bi se opravdali kod svojih žena govore loše o njima ,
žene ih ne vole kao ljubomorne na svoje muževe. A konobarice su
žene i cure kao i sve druge radnice . Konobarice su vesele žene ,
oslovljava ju ih – druže – kao muškarca . Gazde zapošljavaju više
žene jer prave veće promete . U svakom poslovnom i društvenom
životu ima bluda i ljubavnih prevara ali konbarice su jedino na
lošem glasu . Ne kažem da nema i tu takvih žena i cura ali bogami
ja u svom poslu sam se nagledala svega , da su konobarice za
ostale žene i cure , male mace . Muškarci vole kada u
ugostiteljskom objektu radi žensko to je istina . Kafana je svima
draga , svi vole da se nekada opuste napiju i žene vole kafiće da se
sastanu i istračaju a bogami i da koju popiju , vole da zavode da
budu zavedene da koketiraju i da se zabave . U Gornjem vakufu
sam radila malo manje od tri godine , svake godine je posao
opadao i bila sve veća kriza . Narod je sve više napuštao zemlju ,
nije samo zbog posla nego zbog sve većeg kriminala , bezakonja i
mračne vlasti u kojoj je sve propadalo . Školstvo , zdravstvo ,
moral . Sve što koja godina prolazi od rata , umjesto da se stanje
popravlja mi tonemo sve dublje u mrak . Pošto u ratu nisu
postignuti ciljevi kreatora tog krvo prolića , sada svako gazi svoj
narod . Sada svako ima svoju državu , svaka država ima svog Baju
koji njom vlada kao da mu je ćaćevina . Svako svoj narod je
satjerao u tor , pa ga pljačka , zatupljuje , zaluđuje , ko iskoči iz
tora pojede ga mrak . Mi u Bosni smo uvjek kurčeve sreće mi
dobismo tri Baje , štaćeš tri naroda , hoće svako svog Baju da ga
gazi . Kad gaze haraju i uništavaju neka svako svoj narod uništava
. Sada u svim republikama bivše Jugoslavije je naj bitnije da
znamo ko smo i kada smo utvrdili ko smo , treba da mrzimo i
pljujemo one druge. Oni naj inteligentniji što su znali ko su ,
napustili su zemlju kada je Titu zaboljela noga . Oni što su malo
kasnili za prvima sa saznanjem ko su , napustili su zemlju pred rat .
A mi što smo slabo učili ostali smo da utvrđujemo gradivo . Nije
nas ni rat ništa naučio i poslije rata učimo , nikako da svatimo ,
štaćeš , nije nauka za svakoga . Dvadest pet godina poslije rata mi
još raspravljamo o prošlosti i to kakvoj prošlosti , vratili smo se
stotinama godina unazad . Moramo da raščistimo neraščišćene
račune naših predaka. To su nam vodeće baje zadali zadatak , dok
oni pljačkaju i prodaju državnu imovinu i sve privatizuju i
prisvajaju a narod u njihovim firmama radi za minimalac . Oni su
se okružili čuvarima , deveto koljeno njihove familije je
uhljebljeno . Pa onda prijatelji prijatelja, kumovi kumova i tako
redom . Pola države je na jaslama one druge polovine koju
nazivaju narod . Nikada niže nismo pali , postali smo sljepi ,
glupi , poniženi , ljubimo guzice za siću . Poslednji krik naroda
oglasio se iz moje Tuzle 2014 god . Prvi su vrisnuli i pokrenuli
bunt protiv vlasti i probudili narod u mnogim gradovima u
Federaciji . Udarili su na državne institucije da smjene vlast jer su
vidjeli da su nas pretvorili u sluge i svoje poslušnike . Ali ih ne
podrža Republika srpska i Hercegovina , nisu mogli , bili su na
času utvrđivanja ko su . Na taj bunt naroda začudiše se Baje – ČUJ
BUNE SE . Šta hoće narod , više se ne puca , čuj gladan , koda
moraju svaki dan jesti , može se jesti jednom sedmično , neće se
umrjeti od gladi . Pa udri po narodu koji ih je birao , digoše
policiju na svoj narod , vojsku naoružanu do zuba . Po mlatiše
svoje birače , rastjeraše , pozatvaraše i osudiše. N azivajući ih
huliganima klošarima i raznim ružnim imenima . Narod sage glavu
, neki se vratiše u torove a neki lagano pakuju kofere i bježe iz
ovog mraka . Još u dva veća pokreta protiv nepravde , kada ubiše
Đenana i Davida . Pobuni se narod , pokazujući da još ima ljudi u
ovoj zemlji i njih premlatiše , pozatvareše , još ih i optužiše , od
kud im hrabrost da se bune . Kao da je djete običnog čovjeka bitno
, nije to djete nekog ministra ili baje nedo bog pa da se diže
hajka . Da je njihovo djete tada bi letjele glave .Ovoj zemlji
netrebaju ljudi . Njima trebaju podobni , poslušni , sluge , koji će
da saviju kičmu i da šute . Sami smo krivi , mi ih držimo na vlasti
, svake četiri godine mi biramo iste . Od ribica pretvorili smo ih u
ajkule , sada i da hoćemo nemožemo ih se rješiti . Nekako kada
gledam ovaj narod na našim prostorima poredim ih sa ribama .
Obični narod bi usporedila sa lososima kada plivaju uzvodno uz
velike i male vodopade . Dok plivaju i savlađuju prepreke da
stignu do cilja na obalama rjeka i potoka čekaju ih predatori . Ko
je bliže obali brzo nastrada od ovih sa obale što ih hvataju gnječe
ranjavaju ubijaju . Nekako se provlače oni što su u sredini rjeke i
oni koji su vješti plivači . Gornji vakuf sam morala napustiti zato
što je posao opadao , narod je odlazio u druge zemlje trbuhiom za
kruhom . Mada je grad bio takav kakav jeste , tu mi je bilo naj
ljepše raditi i stvarno mi je bilo žao što smo se razišli . Ali dok smo
radili stvarno smo bili tim i dopunjavali se, Petar i Dosta su mi bili
naj bolje gazde . Drago mi je što sam upoznala tako dobre odvažne
i dobre ljude . U njihovim krugovima rodbine i prijatelja osjećala
sam se kao kod kuće , svi su me zvali naša Safeta . Prošle godine
umro je taj odvažni i dobri čovjek u pedeset devetoj godini života .
Plakala sam za njim kao da mi je rod rođeni . Kada mi je Dosta
javila baš sam bila tužna , imao je infakt . Sa Dostom se često
čujem . Iz Vakufa sam prešla u Kupres , polu mrtav grad ali sam
radila u kafiću gdje su se skupljali moćniji ljudi pa smo gurali
nekako . Bio mi je cilj raditi tim tempom još godinu dana dok mi
Samir ne završi školu , pa bi onda nešto drugo smislila ili bi sebi
nešto otvorila da radim . U Kupresu mi se svidjelo što su ljudi
kulturni i pristojni . Odudarali su od svih ljudi u gradovima u
kojima sam radila . Gdje god uđeš u trgovinu u poštu ma bilo
gdje , jako su ljubazni i pristojni . Radeći u Kupresu javila mi se
Danijela iz Banjaluke . Kaže da nigdje ne radi i da su u krizi zato
što joj je i otac prestao raditi u Rusiji , povrjedio se na gradilištu i
vratio se kući . Danijela je bila dobra cura , ljepa kao san . Majka
joj je Ruskinja , pošto joj je otac radio u Rusiji zaljubio se i oženio
je . Njen je otac rodom iz Šipova ali je kupio stan u Banjaluci i
sada tu žive . J volim ljude i žene koji su borci u životu a Danijela
je tada bila . Pošto su zapali u krizu borila se za porodicu , radila i
nosila pare kući i tada je hranila cjelu porodicu . Zato sam joj
pomagala i vukla je uza se . Kada sam radila u Gornjem vakufu
trpala sam je u druge grupe muzičara da pjeva . Mada njima nije
bilo drago da djele novac još i sa njom ali sam ja bila dobra sa
svima pa sam ih ubjeđivala tako da je ona radila uvjek . Nije po tri
mjeseca kao ovi drugi , ona je pjevala sa svima , otišla bi kući
odnijela pare i vraćala se . Pjevači su jako umišljeni ljudi a
pogotovo pjevačice . Pjevačica ako zna otpjevati tri pjesme smatra
se zvjezdom . To su izfrustrirane umišljene i naj gluplje žene .
Spustila bi ih na naj nižu ljestvicu inteligencije . Čast velikim
divama i umjetnicama muzike ali njih su zasjenile ove umišljene
glupače koje plijene umjetnim guzicama i sisama i raznim
ugrađenim i dograđenim čudima . Ne ocjenjujem pjevačice samo
zbog ovih sa kojima sam radila nego i zbog ovih koje su sada na
našoj domaćoj muzičkoj sceni . I Danijela je bila umišljena ali
malo drukčija od drugih . Nije ona neka pjevačica ali ju je narod i
omladina voljeli. Kada me je nazvala u Kupres rekla sam joj da
dođe i radi samnom pošto sam radila sama . Radnica koja je radila
sa mnom otišla je kući na dva mjeseca zato što je iz Novog sada .
Došla je , pomaga la sam joj u poslu dok se nije naučila i dobro joj
je išlo . Radila je tu samnom dva mjeseca , stanovala u mom
stanu , solidno zaradila i otišla . Javila mi se ponovo da je u krizi
kada sam ja već planirala da se povučem iz tog posla i nakon par
mjeseci ja sam se udala , tada sam radila ponovo u Livnu . Rekla
sam joj da dođe i našla joj posao , stanovala je sa mnom . Ali
Danijela više nije bila ona fina cura , postala je bezobrazna , više
nije slušala moje savjete , uplovila je u neke druge vode . Ja sam
joj to rekla , ali ona je to ignorisala i mislila da je pametna , kada je
pala i ubila se otišla je iz Livna sramno , čak se ni samnom nije
pozdravila , pobjegla je . Kada sam se ja udala javila mi se ,
čestitala mi , plakala je i izvinjavala se što se prema meni tako
ponijela . Više je nisam vidjela i neznam kako sada živi , nadam se
da je dobro što joj od srca želim. Radila sam u Kupresu nekoliko
mjeseci i morala sam da odem dalje . Postajala je sve veća kriza ,
narod je sve više odlazio i napuštao zemlju . Naj više se to
primjećije u Hecegovini zato što Hrvatsko stanovništvo ima dvojno
državljanstvo i nisu imali poteškoća da napuste zemlju zato što je
Hrvaska ušla u Evropsku uniju . Ove godine u Kupresu nije upisan
ni jedan prvačić a u Livnu je upisano 28 prvačića strašno .
Odlaskom ljudi naj teže je pogodilo ljude koji su se bavili bili
kojom trgovinom i ugostiteljstvom . U tom naletu krize meni je
ostalo još nekoliko mjeseci borbe zato što mi je Samir bio završna
godina škole . Trebalo je još da mu obezbjedim pare za ekskurziju
i kasnije za maturu . Iz Kupresa sam otišla za Glamoč i radila u
jednom malom kafiću koji je držao zamjenik ministra koji je radio
u Livnu . Glamoč je isto osiromašen grad koji je rat totalno uništijo
. Ostala je samo jaka šumarija jer je glamoč i prije rata bio poznat
po bogastvu šuma . Tu su prije rata naj više živjeli Srbi i nešto
Mslimana , Hrvata je bilo sasvim malo . Zbog ratnih dejstava
između Hrvata i Srba – Muslimani su tu bili između dvije vatre,
Hrvati su rastjerali i popalili srpska sela tako da sada u Glamoču
Dominiraju Hrvatske vlasti . Sada u tom razrušenom i
osiromašenom gradu žive složno sve tri nacije , slažu se surađuju i
kukaju zajedno . Malo ljudi se vratilo svojim kućama i obnovilo ih,
to su pretežno penzioneri i tu žive oni odvažni koji nisu bježali
nikuda i oni koji su se doselili tu posloje rata a to su većinom
Hrvati . Sada svi žive složno , pomažu jedni druge , pretežno se
bave zemljoradnjom , imaju svoj brend – Glamočki krompir . U
Glamoču sam upoznala svog sadašnjeg muža Nelsa . Od kada sam
se rastala od svoga prvog muža i krenula u borbu i opstanak u
životu , nisam uopšte razmišljala o svojoj budućnosti . Živjela sam
dan za danom mjesec za mjeseco a bogami prođoše i godine .
Ostvarivala sam svoj cilj da mi djeca odrastu i stanu na noge a
štaće biti sa mnom nisam imala kada da razmišljam . Kada je
Samir već bio završna godina škole odlučila sam da počnem za
sebe nešto raditi . Ali dragi bog je imao druge planove za mene i
usmjerio me drugim putem . Dok sam radila u Glamoču
razmišljala sam o tome i našla kafić kod Buskog jezera koji se
izdavao . Poznavala sam tog gazdu i dogovorila se sa njim da mi
izda kafić . Sakupila sam nešto para da mogu platiti kiriju i
nabaviti robu za početak . To mi je odgovaralo da nije u gradu jer
je grad imao veliku konkurenciju i više niko nije radio dobro .
Puno objekata se i zatvaralo . Ja grad Livno doživljavam kao svoj
grad . U njemu sam upoznala mnogo dobrih ljudi ne samo u Livnu
nego u svim gradovima gdje sam radila , upoznala sam dobre ljude
na koje sam se mogla osloniti ako mi nešto zatreba . Mada sam to
rjetko koristila jer mi je malo kada trebala nečija pomoć . U
Glamoču sam radila par mjeseci i kada sam htjela da uzmem taj
kafić u najam zamolila sam svog sadašnjeg muža Nelsa da me
odveze . Povela sam sa sobom i jednu mladu curu , koja je sada u
Njemačkoj da radi samnom . Uopšte me nije bilo strah uletjeti u
takvo nešto jer sam ja poznavala mal te ne sve te ljude iz okolnih
sela Livna da sam znala da mogu raditi . Znala sam da će mnogi
dolaziti kod mene na piće i da će me podržati da opstanem . Došli
smo tamo , Nels sa nama , ušli u kafić , sređen brate , ljep , na
ljepom mjestu kraj same ceste koja je vodila za Mostar . Gazda nas
čeka , sve dogovorimo , platim kiriju unaprjed , uzmem i od njega
dosta robe , žestokih pića što mu je ostalo od kako je prestao raditi.
On je bo lukav čovjek kao i sve gazde ali je ostario pa nije mogao
više da radi . Nudio mi je sve više robe da kupim od njega koje je
imao pun magacin . Ja sam vješto odbijala i uzela svega pomalo za
početak a ubjeđivala ga da ću ostalo uzimati kasnije po potrebi .
Kada smo to sve završili i dogovorili se , ja mu sve platila i kiriju i
robu što sam uzela od njega , ostalo je pitanje stana , gdjećemo
živiti . Ni to me nije brinulo imala sam i tu par prijatelja koje sam
nazvala da mi nađu stan . Miran se prvi javio moj stari drug koji je
radio u elektru . Našli smo ga tu u selu u kladionici , Nels nam je
još uvjek bio šofer nije nas napuštao dok se ne smjestimo . Miran
me pita kda smo ušli u kladionicu - Šta je , gdje gori prijateljice –
ja kažem trba mi stan . Ispričam mu svoje planove i on mi kaže da
sam pogrješila sa svojom odlukom , što ga nisam nazvala da me on
posavjetuje šta da radim . Ja kažem – probaću ako ide ide ako ne
ide zatvoriću . Neću se odma prijavljivati dok nevidim kakvo je
stanje . To sam mogla pošto nije kafić u gradu . Kaže on kako
hoćeš a stana što se tiče ne brini , hajde za mnom . On sjede u
svoje auto a mi za njim , nije bilo daleko . Dovede nas pred jednu
kuću , otvori vrata i kaže ulaste . Kuća brate sređena sve ima ,
namještena , kaže eto ti stan , to mi je djedova kuća , niko u njoj ne
živi . Ja pitam za kiriju on kaže ajde bježi , prvo vidi kako će ti to
ići a samnom ti je lako i ode . Nels nam povadi torbe iz auta
pomogne nam unjeti , mi mu zahvalimo i ode i on . Ja i ta cura se
odmorimo , popijemo kafu i vratimo se u kafić . Ostalo mi je još
dakupim razne vrste piva a ono ostalo uzela sam od tog gazde .
Kada smo se vratile ja otključala kafić , pojavio se ponovo gazda .
Naglasila sam da je lukav i onako hinjski sa osmjehom na licu
počeo me ubjeđivati da kupim svu tu njegovu robu u magacinu ili
bar pola robe . – Eto uzmi pa ćeš ti to meni otplaćivati – ja neću
kažem , neću da ulazim u dugove . On uporno mene ubjeđuje , eto
kuda će on sa tom robom . Vidim ja da si ti vješta ti ćeš to brzo
prodati . Ja neću , nema šanse i mi se tu posvađamo . Meni pukne
film i kažem mu – neću sada nikako ni raditi ovdje – vraćaj mi
moje pare . On muca , izvlači se , ovo – ono . Ja ljuta , mrzim
prznice i ljigave ljude naj više na svetu . Taman kad bi mi dao sve
to tada đžaba ja nebi u to pogledala . Bila sam odlučna da mi vrati
pare i da neću da imam nikakva posla sa njim . Dođe i njegova
žena sa osmjehom na licu , isto hinjska beštija , kao da izgladi
situaciju između nas . Ma ja neću ni da čujem , samo hoću svoje
pare nazad . Pošto su vidjeli da sam odlučna , vratili su mi moje
pare i mi se vratimo u tu kuću ja i ta cura . Odemo fino u
prodavnicu uzmemo sebi večeru i još nešto , vratimo se , zavalimo
se na ugao i gledamo televizor . Kaže ona šta će mo sada , ja
kažem , ništa , naćemo posao u Livnu . Tako je i bilo , Radila sam
još nekoliko mjeseci u livnu i udala se . Kada sam se rastala od
svoga muža , gledala sam na muškarce kao nužnu potrebu da sa
njima komuniciram i sa rađujem . Nije mi bilo ni na kraj pameti da
se ponovo udam . Radeći tako i seleći se iz grada u grad u
muškarcima sam tražila druga , jarana , prijatelja a ne muškarca
kao partnera da se vežem za njega . Poslije raskida braka osjetila
sam toliku slobodu kao da sam izašla iz zatvora sa dugogodišnje
robije . Da više nisam imala potrebu da me neko sputava u bilo
čemu i u mojim odlukama pa neka su i pogrešne , moje su . Mada
sam bila ni na nebu ni na zemlji , ništa nisam imala sigurno , ni
stan ni siguran posao nisam se zamarala time . Uživala sam u
slobodi i disala punim plućima , radeći i uvjek u pokretu . Trči
djeci, trči tamo , trči ovamo , uvjek vukući torbe kao kengur od
grada do grada mjenjajući radna mjesta . Bilo je ljudi koji su me
stvarno htjeli ženiti . Ali ja sam imala čudne kriterije i želje pa mi
ni jedan nije odgovarao da bi se udala za njega . Mi živimo u
čudnim i mračnim vremenima da je mladim osobama teško naći
partnera za brak a kamoli meni koja sam se spržila i to bolno .
Čovjek za koga bi se mogla udati nemora biti lijep a ni ružan . Da
je obrazovan , širokih shvatanja , da je odgovoran , iskren . Da nije
ljubomoran da me guši svojim sumnjama i ne povjerenjem . Da je
duhovit , romantičan i đžentlimen. Da nije ratni zločinac i
nacionalista da je svoju imovinu stekao radom a ne nekim prljavim
parama da nije puno stariji od mene . Da voli cjeli svjet i da po
mogućnosti živi u nekom malom selu sa pet kuća da me odvede u
prirodu i tišinu iz buke grada da odmorim svoju dušu . Da mu
nemoram ujutro ustajati rano i praviti mu kafu , da mu nebudem
domaćica i kuharica samo nego saputnica , drug , prijateljica . Da
mi ne uskraćuje slobodu odlučivanja da se i ja pitam . Da mi ne
reže krila u mojim idejama i odlukama nego da o njima pričamo i
raspravljamo , da bude čovjek . I naj važnije da voli knjigu i da mi
ne uskraćuje i nesmeta kada ja čitam . Nemora biti bogat ali da ima
pristojnu platu od koje možemo živjeti . Sve to što ja želim nisu
imali ti koji bi me ženili . Svakome je nešto falilo ili dosta toga
tako da nisu dolazili u obzir . Kada sam upoznala Nelsa voljela
sam ga slušati kada priča . On je obrazovan čovjek , inžinjer
šumarstva i ima širok pojam o svemu . Mogla sam sa njim pričati
o raznim temama i slušati njegovo izlaganje . Ja volim pametne
ljude , mada nisam plaho školovana , čitajući razne knjige o
svemu, usavršila sam se i edukovala svoj um da sam mogla da
učestvujem u razgovorima pametnih ljudi. Mogla sam da
učestvujem i raspravljam o mnogim temama i razgovorima koje su
vodili . Tako i sa Nelsom mogla sam da razgovaram o mnogim
temama . Prvo mi se to svidjelo . Drugo imali smo sličnu sudbinu ,
propao brak i on je imao dvoje odrasle djece koja ne žive sa njim .
I on kao i ja šalje djeci pare za školovanje i brine se o njima .
Treće živi na selu i pravi kuću koju još nije bio završio . Četvrto ,
prirodu oko svoje kuće tako opisuje da kaže , hajde napusti sve ovo
da te odvedem u bajku . Nije bio nacionalista svi ga vole i poštuju i
mladi i stariji . Mlađima je prije rata bio profesor i kažu da nije
bilo boljeg profesora od njega . Nije nikoga pokrao i opljačkao u
ratu , živi od svoga rada , umjetnik je slika . Voli knjige i drago mu
je što volim da čitam . Bio je dobrica , volio je da mi ispunjava
želje i ugodi . On je nekako ispunjavao sve moje kriterije . Nisam
ga često viđala , radio je i on a i ja . Poznavali smo se devet
mjeseci kada sam se udala za njega . Odluku da se udam za njega
donjela sam nekako neočekivano naglo da se ion iznenadio kada
sam rekla da ću se udati za njega. Dogovorili smo se šta ćemo i
kako ćemo. Ja sam napustila posao i otišla kući da svojoj porodici i
djeci saopštim svoju odluku . Ja sam im obrazložila sve , zašto ,
kako i za koga se udajem . Bilo je nekih pitanja i pod pitanja od
njihove strane na koja sam im odgovorila . I svojoj djeci sam rekla
svoju odluku , da su oni sada odrasle osobe , da se mogu brinuti o
sebi i da je došlo vrjeme da mislim malo i na sebe . Da ću opet biti
njihova mama kao što sam i bila i da se uvjek mogu osloniti na
mene , da ću im uvjek biti na raspolaganju i njihov stub i oslonac .
Nije bilo nikakvih problema , svi su me razumjeli i podržali i djeca
i porodica . Bila sam desetak dana kod kuće završila sve što sam
imala i vratila se za Livno gdje me je čekao Nels da me odvede
svojoj kući . Došli smo njegovoj kući koja još nije bila završena ,
dočekala me je njegova divna porodica koja me je svojom
ljubaznošću ohrabrila da sam se osjećala opušteno i prijatno .
Njegova porodica je stvarno divna i uža i šira familija su me
srdačno prihvatili . Većinom su to fakultetski obrazovani ljudi
kojima sam se ja svidjela ovakva kakva sam i da sada sa njima se
družim tako opušteno i dragi su mi kao da su mi rod rođeni . Kada
sam došla , udruženim snagama završili smo i sredili kuću i
dvorište tako da smo sebi napravili udoban dom za život . Naša
djeca nas posjećuju , rade i bore se za život . Njegova kćerka Meri
se udala i otišla za Australiju , javlja nam se dobro je a sin Đole još
studira i živi u Banjaluci . Moj Damir je sa porodicom u Sarajevu
radi i bori se za život a Samir je otišao u Njemačku da radi
trbuhom za kruhom , duša moja mala . Uglavnom svi su zdravi i
svako sebi gradi bolju budućnost . Ovdje sam našla mir u ovom
pustom selu gdje živi nekoliko penzionera ali ljeti je ovdje življe
dolazi dijaspora i njegova i moja porodica i rodbina tako da se
družimo . Zimi mi je malo dosadno ali imam svoje knjige koje
čitam koje su moji vjerni prijatelji i drugovi . Posjećujem svoju
djecu i porodicu , posjećujemo i njegovu porodicu i prijatelje tako
da živimo u skladu i miru . Ljeti imam manju baštu gdje sijem
razno povrće , sređujem dvorište sadim razno cvjeće i ukrasno
drveće . Ja i Nels se slažemo , dopunjavamo a nekada se bogami i
posvađamo zbog sitnica , hehehehehe , nemože sve biti idealno ,
nebi bilo zanimljivo . Nisam se pokajala što sam se udala , ovdje
sam našla mir i razumjevanje . Mnogi se čude kako mogu da živim
u ovoj divljini a ne znaju da je meni ova divljina lijek za dušu . Da
sam pobjegla od mračnog naroda koji samo kuka , laže , petlja,
trača i širi negativnu energiju. Priroda me bolje razumije a ja nju .
U ovoj prirodi i samoći tugujem za svojom majkom koju sam
izgubila prije godinu i po . Kako se preselila na onaj bolji svjet ja
više nisam ista osoba . Nisam više ni jaka ni vesela ni odvažna ,
nisam više ništo . Sve je otišlo sa njom. Ona mi je bila sve to , moj
stub u životu na koji sam se oslanjala , moja sigurnost , moja
ljubav , moja radost . Sada sam nekako prazna , još sam se više
povukla od naroda , godi mi samoća . Znam da moram dalje da ne
mogu crknuti nazohor . Obilazim djecu i porodicu koji su isto
teško podnjeli njen odlazak , skupljamo se u njenoj kući i
tugujemo. Ta mala sitna žena , puna ljubavi održala nas je na
okupu , usadila u naše duše ljubav i žrtvovala sebe da bi nama
pomogla . Neka joj dragi Alah podari ljepi đženet a hoće ona je to
zaslužila . Moja braća i sestre su svojim radom izgradili sebi
živote i postali dobri i pošteni ljudi . Svi imaju svoje kuće i stanove
dobru djecu koja se žene i udaju i stvara svako sebi budućnost .
Viđamo se družimo se i pomažemo jedni druge . Naše snajke su
sve dobre žene i uklopile su se u našu porodicu kao da nas je jedna
majka rodila . Zetovi isto tako dobri ljudi a i da nisu moraju biti
hehe malo se šalim . Samo imamo jednu crnu ovcu u porodici koja
iskače iz tora . To je naš naj mlađi brat Edo , koji u životu nikad
ništa nije ostvario a i što bi . Mi svi smo crnčili i borili se za svoj
život a o njemu se brinula naša mama koju je iskorištavao do kraja
života . Poslije njene smrti taj uvjek nervozan čovjek oženio se i
prisvojio svu našu ćaćevinu . Dobio je sve na tanjiru , kuća
sređena namještena , ne treba ni kašiku kupiti . Mi smo se razišli i
niko ništa i netraži , neka ga neka živi tu nek kuća ne propada . Ali
bogami on osta opet nervozan i nezadovoljan. Sreća pa oženi
dobru ženu ako i njoj ne dosadi njegova nervoza pa ga ne ostavi .
Ovu knjigu sam napisala da je ostavim svojoj djeci u amanet ,
svojoj porodici u kojoj sam skraćeno pomenula svakoga
pojedinačno. Oni svi znaju i svjedoci su istinitosti događaja koje
sam ukratko opisala . Željela bi da moja djeca žive normalno i
budu dobri ljudi . Ja znam da u ovom svjetu je teško biti čovjek ali
neka razmišljaju glavom i od dva zla izaberu manje . Neznam
kakva je njihova budućnost i šta ih sve još čeka ali se nadam da će
oni znati i moći da se nose sa svim izazovima koje nosi život . Ovu
sam knjigu počela pisati prije četiri godine i stala sam zbog drugih
obaveza . Ove zime sam našla vremena da je završim . Napisala
sam preko sto stranica pa ću se zaustaviti da nebi nadmašila Mešu
Selimovića i Ivu Andrića naše nobelovce . hahahahahaha- Volim
svoj humor i duhovitost . Ko bude čitao moju knjigu neka mi ne
zamjeri na gramatičkim greškama i što nema upitnika i uzvičnika .
Tastatura mi nije u redu i neće da ukuca te znakove , ja znam da mi
nećete zamjeriti – KRAJ .