РОМАН ДЕЛТА

________________________________

први ток

ПАПИР СА ВОДЕНИМ ЗНАКОМ

_________________________________

други ток

ИКОНОСТАС СВЕГ ПОЗНАТОГ СВЕТА

Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност,
све што је досад написано, тек цитат издвојен у покушају
да се објасни суштина људског рода.
Скромни део тог навода је и „Роман делта“,
збирно узевши и засебно по књигама.
Једино човека некада може да чини и оно чега нема,
било да је изгубљено или да никада није ни постојало.
Зато на овом повлашћеном месту и нема цитата,
он заправо следи када се окрене страница...
 ОДАВДЕ,
ПА ДО МИЛЕ ВОЉЕ

______________

ПРВИ ДЕО

МЛЕКО
КРЕЧ
ЗИД, ПРЕ ЊЕГА КРОВ
УШЋЕ, ПРИСТАНИШТЕ
СЛЕВА НАДЕСНО
ЗДЕСНА НАЛЕВО
 МЛЕКО
_____________
„САДА И КОД НАС МОЖЕ ДА КИПИ!“

ЕТО МЕ! Примећено је да је Довоља неизлечиво далековид када је отприлике

имао седам година. Пре тога, већина је сумњала. После тога, у бољитак се нико није
уздао. Бог му је нашироко, више него другима дао. Међутим, изблиза, у
многобројној сеоској породици то је значило разочарање – најмлађе дете ће
мучније живети од дедова, родитеља, сестара, браће... А сви ће они са њим живети
још теже. Извесно је да у сиротињској кући имају уста више, али не и руке које могу
да раде – Довоља никада неће бити способан за послове од којих раб и иначе једва
опстаје на оно мало земљице. У њиховом случају узете у најам, тако да на половину
приноса одмах могу да забораве.
Чиме да га задуже? Он не види ни за толико да бере зеље крај самог пута,
камоли по шумама да сакупља гљиве. Сломиће врат, пашће низ јаругу, забасаће и
тамо где нема раскрснице... Довољно је да у торбицу грешком стави једну
нагњечену бљувару, зелену пупавку или мухару, кад она пусти мало „млекца“,
затроваће и гљиве које су јестиве.
Чиме да га задуже? Неће видети да окопава, неће се држати врсте, уништиће
струкове у корену... Мотиком ће, била она и најмања, повредити сопствене
чукљеве... Обогаљиће се још више када стаса за срп, косу, секиру... Ко после да га
пази таквог?! Не дај Боже да тророгим вилама пласти сено, убиће ближњег, некоме
ће парожак кад-тад забити у трбух ил’ међу вратне жиле. Ма, ни краће виле за
полагање сена неће моћи да му дају, позледиће виме Гранави, јединој кравици коју
имају, превелико име јој није помогло да порасте. Од то мало млека што даје –
само је горе да млека немају уопште.
Чиме да га задуже? Умро би гладан испод стабла јабуке чије су се гране свиле
сред најродније године.Није кадар ни зреле плодове да види, камоли да их
раздвоји од оних који ће убрзо да сагњиле.

6
 Чиме да га задуже? Само пипа уоколо, и на равном хода као да тумара, једва
назире тек толико да ногом о ногу не запне... Ваљда му неће пасти на памет да
опкорачује прошће.
Истина, надалeко види више него добро, неколико пута је непажљивим
пастирима показао где су им одбегле козе или овце, јер може да их уочи чак на
чуки за коју и није сигурно да ли припада обзору. И то не само пошто летња киша
разјасни ваздух већ и када туста зимска магла све уоколо запоседне... Зато су га,
после дужег већања, и задужили да чува Гранаву, ту једину кравицу коју су имали.
Залута ли далеко, ипак ће моћи да види кућу. Изгуби ли негде Гранаву, ипак ће
моћи да је пронађе када се измакне. Да, то је најбоље, нека изводи кравицу на
испашу и нека о њој брине, за више од тога и није! Међутим, да ништа не ради а да
једе, при чему, ево, има већ више од осам година, то никако не може, поготово не
на селу.
И пре него што је први пут кренуо, дали су му неколико савета, није да га нису
волели:
– Довоља, упамти, не иди одмах иза Гранаве, знаш да може да се ритне!
– Дете, чакћи овим штапом лево-десно око себе, ако чујеш пскање, одмах
одскачи на супротну страну, то се поскок спрема да уједе!
– Када водиш Гранаву на Доње појило, не надноси се, вода је ту дубока, зато
се Доње појило, мада је у Горњем долу, тако и зове. Упаднеш ли, удавићеш се како
зинеш да позовеш помоћ!
И он је, први пут пошавши, ни сам није знао зашто, све урадио сасвим
супротно. Ишао је одмах, тик иза кравице. Мада се Гранава обично брецала и због
једног обада, никада ничим није показала да јој он смета, није се ритала. Ишао је
без штапа, није много прошло чуо је пскање, чак је осетио да му поскок лази уз лист
ноге, али као зато да му се умили, а не да га уједе. А када је дошао на Доње појило у
Горњем долу, одмах се наднео над воду, у жељи да сагледа сопствено лице. Није
упао, а себе је зачудо видео, иако мало узљесканог. Па је сам себи и рекао, заправо
довикнуо:
– Ето ме!

ОДОКА! Тако се Довоља сваког боговетног дана прихватао улара кравице и са

њом кретао на околне ливаде... Па се ослободио, од своје непуне девете године
почео је да излази и на оне које су од села биле веома удаљене... Јер му и није било
тешко да одока утврди где је трава бујнија, сочнија, где има мање корова, боце...
Одавде би такво пасиште уочио чак на обронцима Оне-тамо-горе која се налазила
одмах иза свима другима последње видне горе, што значи да дотле још нико није
стизао, макар из његове жупе... И када се најзад обрео на Оној-тамо-гори, знао је да
се није преварио. Чуло се како Гранава слатко мљаска, затим прежива, повремено
га својим крављим језиком, у знак захвалности, дахћући, топло облизује по

7
образима... Он је пак могао да ужива у опојном мирису, мекоти влати под
табанима, мада се некада и сасвим скидао, тако се наг по трави поребарке котрљао
– од самог врха падине па до миле воље...
А када га жеља за котрљањем прође, обично би сео на један овећи, усамљени
камен, да би остатак дана посматрао своје село... Посебно своју кућу... Нарочито
своје укућане у дворишту, оне исте укућане које није најјасније разазнавао изблиза,
када би се свечери вратио са Гранавом, несразмерно именованом кравицом...
Заправо, Довоља је растао гледајући да нешто види тако што ће да се измакне. Тако
је лакше трпео своју очињу ману, полако увиђајући да та његова далековидост има
и одређену предност.
Рецимо, не само да је од своје куће јасно могао да уочи Ону-тамо-гору, већ и
сокола како се изнад ње вије... И када на Ону-тамо-гору стигне, не само да је видео
сокола како се и даље вије, то би одатле већ могао свако, него је могао да види и
његове очи... Ово је већ само по себи било необично, јер ни соко није нарочито
крупан, камоли његове очи, али је веће чудо то што је Довоља могао да види и
његове зенице... Мада је и то „чудна ми чуда“, јер је Довоља у тим зеницама, у
зеницама сокола што се у висини вије, могао да види и обрисе онога што соко зре,
види одозгоре: многа друга села, учестало или оретко отачкана кућама...
Избраздане пољане и ливаде, винограде и вртове, оивичене глоговим врзинама да
се не ресају када задувају ветрине... Потоке и реке, стазе и путеве, као дебље
кончиће или тање конце проткане на местима која се зову укрштање, или ушће, или
брод, место преласка воде... А у тој распростртој кончаној мрежи „похватане“
ратаре за ралом, пливаче са навоштеном бошчом на глави, љуљаве чунове и занете
скеле, трговце што обилазе панађуре, стада јагањаца потераних на продају, свечано
одевене сватове, погружене спроводе, упорне путнике пешаке, споре товарне
запреге, брзе коњанике-скоротече, размештаје војних десетина, страже које се са
граница повлаче... Недуго затим, онако како се Отоманско царство ширило, и
избеглице... Једанпут чак и нешто као литије, пренос моштију неког свеца,
чудотворне иконе, шта ли је... И, наравно, шуме... Ако ли мало боље загледне очи
сокола: шуме које се грм за грмом, младица за младицом, стабаоце за стабаоцем, с
пролећа мичу, пуштају нове коренове и тако се једва приметно пењу уз планинске
венце... Шта ти је био живот већ десетогодишњег Довоље! Није могао да види
корњачу у трави како крај његових ногу једва мили или под оклопом кути, свој век
успорено дише... Али је могао да види сокола и све оно што види соко,
величанствена птица, узвишено се вијући, шестарећи над светом као над раскошно
украшеном писаницом, јајетом шараним пред васкршње празнике!
Утеха је била и то што су се промене дешавале у кући. Сада је иза својих леђа
све ређе чуо:
– Мали није способан за било шта друго осим за чување кравице. Штета, од
њега неће ништа да буде. Где му дадосмо тако крупно име, опет смо погрешили као

8
и ономад с Гранавом, ишли смо уз нос Господу који о свему одлучује... И људе и
марву треба именовати тек када се види у шта ће да израсту... Сумњам да ћемо
моћи и да га оженимо. Која ће хтети онога који није способан ни да је мило гледи у
колу?! А ако се таква и нађе, он неће моћи да је пази! Љубиће је отприлике, док јој
не досади и иза стогова не почне са другима да се налази!
– Да је макар прави слепац, могли бисмо да га пошаљемо у прошњу. Добри
људи би давали да га краће гледају. Они још бољи само зато да им се с очију
саклони што пре.
– Сипај му мање, и иначе је мањкав, захвалиће, неће ни да примети.
То је Довоља све ређе чуо иза леђа, а све чешће је био затечен похвалама:
– Реци нам, душо, куда водиш Гранаву? Чини се да је од твоје испаше све
бокатија, још мало недостаје да дорасте до свог имена! Бог је велик, он никада не
греши, некада мало окасни, али никада не греши!
– Довоља, око наше бистро на небесима, Гранава даје млека као да није она
наша! Сада, када варимо мужу, и код нас може да кипи! Из других кућа долазе да
гледају колико смо се заимали... Све седе око котла и зуре како у њему клобучи... А
има и оних који су због тога љубоморни!
– Сипај му више, и иначе је заслужио, нека види какви смо, колико смо му
благодарни!
Ипак. И, опет, ипак. Мада неки не воле понављања, мрште се, све као у
животу раде непоновљиво, све што су они рекли је трожучно, уједно прво, по
важности средишње, али и потоње, вечито. Ипак, најлепше је било то што су
укућани од већ једанаестогодишњег Довоље, мало-мало, па умало свако вече, уз
огњиште, искали да им препричава шта све одока види соко што се вије изнад Оне-
тамо-горе:
– Дете, причај даље... Шта раде ти људи, живи ли се у њиховим селима боље?
Каква им је јара шеница, када сеју јечам, раж и овас, када врху просо, жању сирак?
– Није могуће? И тога има?! Немој да претерујеш, зар су ти каравани толико
дугачки?! Е, да су мазге мрави, а шуме влати, било би их за мравињак у трави?! Па,
колико им времена треба да прођу?! И иду још даље?! Докле?! Чак до престоног
Београда?! Их, и на другу страну?! До мора?! Значи све то постоји?! Признајемо да
смо мало сумњали... Чули јесмо, али нисмо веровали. Значи ли то да се и у
Београду и на обали мора овако о нама говори?
– Довоља, што лепо, навелико приповедаш! А још је лепше што се и ми сами,
а нисмо се одавде ни за макац макли... Најлепше је што се и ми, уз тебе, уз твоју
причу, осећамо као већи! Добро, знамо да нисмо, али се макар осећамо као
знатнији!
На ово последње, искрен, какво може да буде већ дванаестогодишње дете,
Довоља је одговарао:

9
 – Ништа се није променило. И ја се, када вам препричавам, осећам великим,
знам да нисам и знам да то није могуће, али је тај осећај у мени: од мене
замашнији!

10
 КРЕЧ
_______________

„РЕЧЕНО ЈЕ.“

ПЛЕМЕНИТИ, ПРЕОБУЧЕН У НИШЧЕГ... Довоља је растао... Много више него

што се то примећивало. Отприлике је напунио, можда мало и превалио тринаесту,
када се збило нешто што ће његов живот сасвим да промени. Односно, није баш да
се то нешто збило одједном, већ се полако дешавало, „на његове очи збирало“,
спрва једва уобличавало...
Видео је са оног свог усамљеног камена, на оној ливади, на оној падини, на
Оној-тамо-гори... Могао је да види, јер се то није дешавало одмах ту него поиздаље,
колико да се низ траву до миле воље котрљаш као дете... Па, као дечак да устанеш,
поскочиш, да се отресеш, наместиш косе... И тако се, као момак уљуђен, низ
стрмину још спушташ, чак до доле, до у низину, до крај речице... Могао је Довоља
тамо да види, а не силазећи, једног човека... Судећи по одећи није био великаш,
али по свему другоме што није видно изгледао је као да јесте... Могао је Довоља да
види тог човека племенитог рода, као преобученог у нишчег, како лута, а уједно с
неком намером усредсређено ходи... Могао је да види тог човека како даље
одлази, па се враћа, све се на једном месту крај речице нешто премишљајући...
Да би предвече замакао у сумрак. Где? Чак ни Довоља није могао да види.

ПОСТЕЉА У ТРАВИ... Да би се исти човек кроз неколико дана вратио истим

путем којим је пре неколико дана отишао... И нема сумње да је на ономе истом
месту крај речице, на начин пустињака преноћио... С облијим каменом под главом,
покривен ширим листовима папрати.
Изгледа да није лоше спавао, јер га је Довоља сутрадан, стигавши са Гранавом
на Ону-тамо-гору, видео како се буди, иако је сунце теменом већ ударало о подне...
Видео је Довоља како се човек протеже, устаје, у речици мије лице, једну дивљу

11
јабучицу бере, до петељке је једе, а затим под обли камен слаже широке листове
папрати, па рукама пролази кроз улеглу траву не би ли је придигао, онако како се
лежај затеже, као што сваки пустињак брине о уредности постеље која неком
другом пустињаку већ сутрадан може да буде од користи.
Да би се вратио одакле је дошао, чак ни Довоља није могао да види где.

МЕСТО ЗА СОПСТВЕНИ ГРОБ... Да би се онај човек опет вратио, истина тек

наредне седмице, сада на племенитом коњу у галопу, у великашкој одећи чији су се
крајеви вили... Толико су били виловити да се нису смирили чак ни када је тај човек
на оном истом месту отресито сјахао на начин на који то раде људи који добро знају
где су стигли.
И затим је, пошто се све на њему и око њега најзад умирило, у тој заветрини
спокојно лежао у трави, с оним истим облим каменом под главом, уопште се не
померајући, склопивши очи... Све време је грицкао сламчицу, иначе би изгледало
као да није жив, као да је ту дошао само зато не би ли испробао место за сопствени
гроб, покушао да спозна да ли му место пристаје за вечну гробницу, да ли би ту
могао занавек миран да лежи.
Да би онда нагло устао, посео племенитог коња и у галопу, у великашкој
одећи што се за њим опет развила, отишао одакле је и дошао, незнано куд.

ЗАПЕТИ ХРТОВИ, УЗМАХАНИ СОКОЛОВИ... Да би се изненада вратио кроз два

месеца, сада не само на племенитом коњу, не само у виловитој великашкој одећи,
већ и овенчан жеженим венцем, са многобројном узвиситом дворском пратњом, са
искусним псаром и дугоногим псима увучених слабина, са соколима који лепећу
крилима на кожним рукавицама соколара, као да они у канџама носе њих, а не да
је обрнуто.
И тај је великаш на оном истом месту боравио, не спавајући, два дана лицем
окренут сунцу, две ноћу зурећи у ватру, све време ћутећи... Док су сви ини чекали
шта ће он да каже, хоће ли да проговори... Узвисита дворска пратња дан и ноћ
стојећи, с ноге на ногу се премештајући, не баш срећна што тако мора да дрежди,
уместо да у перинама беспосличи... Чекали су и дугоноги пси увучених слабина,
изгледа да су то били хртови, у оном полажају из којег могу одмах да потрче онамо
куд им искусни псар нареди... Чекали су и соколови, непрестанце машући крилима,
канџама повлачећи кожне рукавице и руке соколара, један се, мање крупан, већ
уздигао изнад земљице, не много, али за толико да испод њега може да се
подметне пергаментни лист.
И пошто човек са жеженим венцем није рекао ништа осим што је заповедио
повратак, сви други су га послушали... Соколови су се смирили, крила прибили уз
тело, сада су само поспано жмиркали, онај мање крупан соколар је одахнуо, опет је
стао на земљицу и за сваки случај свом соколу на главу навукао кожну капицу,

12
уједно повез за очи... Хртови су спустили предњу ногу, нису више били као запети...
А чланови високе пратње су једва једном мало живнули, није лако два дана и две
ноћи мирно стајати, сваки је ставио длан на трбух, па се горњом половином тела
најниже могуће наклонио, хвала богу вратиће се на двор да беспосличе.
Сви га послушали, као да је наређење изрекао, као да је повратак наредио
нико други до господар свих српских земаља, деспот Стефан Лазаревић.

ОД РУКЕ! Да би се вратио тек кроз три месеца. Сада са свима онима које је
прошли пут предводио, али и са једним човеком нарочитог држања, одевеним као
да монах и јесте и није. Који пак ништа друго на оном истом месту није радио него
је три дана и три ноћи непрестанце писао, стојећи за нарочитим столом, високим
таман толико да сеже до места где му се пупак налази... Непрестанце је писао као
да проба какав је управо ту сјај сунца, какав је сјај месеца, како ваздух струји, суши
ли ваљано исписане редове, час гледајући горе, у небо, час гледајући доле, у
исписане странице... Три дана и три ноћи тако, у слово, непрестанце. А четвртог
дана, тај је човек, одевен као да монах и јесте и није, тај је човек само нешто
потврдио главом оном човеку овенчаном жеженим венцем. Довоља није приметио
је ли тај који је писао померио усне, само је јасно видео како потврђује главом, у
знак тога да је сагласан са нечим што му је предложено пре него што је ту стигао.
И онда је Довоља видео, а то је изгледа био збир свега до тада, видео је како
онај са жеженим венцем, такође без речи, младом војнику из своје пратње
кажипрстом показује, упире у кртичњак, један од многих на томе месту крај речице.
И видео је како тај из пратње, мада војник никада не оставља оружје, одлаже
бојни самострел... И како узима трнокоп... И како замахује, ударивши без грешке,
раскопавши кртичњак у облак земљане прашине.
И видео је Довоља затим, када се прах слегао, како човек са жеженим венцем
узима овећи крчаг и мало га протресавши излива раније спремљено кречно млеко...
Бело, да не може да буде беље... И како, од своје господске руке, на ономе месту, у
трави, крај речице, чини бели крст! И онда своје дланове обелеле од цурка кречног
млека отире о скупоцене хаљине, као да је најобичнији раб, помоћниковог
помоћника помоћник.
И видео је Довоља како затим сви одлазе, незнано куд... Али сада као да је
било сасвим јасно да ће се вратити. Неки од њих и да би дуго, веома дуго, на овоме
месту боравили!

ОПХОД! Тако је и било. Није прошло много, човек са жеженим венцем, као
запетим псима и соколовима вољним да полете, дабоме и са свом оном пратњом, у
којој се издвајао човек који монах и јесте и није, вратио се да би сред белог крста
побо кочић, за њега везао кончић.

13
 Па је онај млади војник опет одложио самострел и почео унатрашке да се
удаљава од крста и кочића, размотавајући замашно клубе... А када је после више
десетина корачаја клубе потрошио, у руци држећи само други крај затегнутог
кончића, војник је кренуо да кружи.
Док је онај који је без сумње био господар ишао за њим и из крчага сипкао
кречно млеко – чинећи савршени бели круг око белог крста где се некада налазио
кртичњак.
И како су савршили пун опход, тако су отишли... Остављајући у трави основ ̶
бели крст уписан у бели круг. Или, другачије посматрано – остављајући у трави бели
круг у којем се налазио уписан бели крст.

ПРИЧА СЕ... Отприлике је све то Довоља дуго гледао са Оне-тамо-горе... Све је

то месецима и месецима трајало... Нешто јесте разумео... Али, будући да је имао
непуних четрнаест година, нешто није... Опет, све се полако разјашњавало док је из
вечери у вече слушао укућане или госте како уз ватру приповедају:
– Прича се по жупи да деспот Стефан Лазаревић овуда некуда лута прерушен
у нишчег...
– Господар је преобучен ради тога што жели и одећу да усклади са наумом...
– Прича се да такав обилази и горе и поља и пустиње, тражећи најбоље и
најприкладније место да уздигне цркву!
– Прича се још да у цркви жели да озида сопствену гробницу, да за живота
одреди где ће вечно почивати...
– А онда, уз манастирско утврђење, жели да призида трпезарију и келије, не
би ли се књиге у њима правилно писале и преписивале, тачно тумачиле и
преводиле...
– Па је нашавши могуће место, позвао и свог учитеља Константина Филозофа,
најобразованијег од свих у деспотовини, не би ли му он потврдио или одрекао да је
управо ту дање и ноћно светло довољно добро, да ваздух струји таман толико да
правовремено суши редове, али не и прејако да би бркао и разносио пергаменте...
– А када је учитељ Константин Филозоф три дана и три ноћи то место пробао,
затим и потврдио да је ваљано, прича се да је деспот Стефан Лазаревић лично, од
своје руке, кречним млеком салио крст где ће бити Храм Свете Тројице!
– А онда кречним млеком и описао круг где ће бити положени темељи обзида
манастирске порте...
– Ресаве. Речено је да ће тако да се зове!

14
 ЗИД, А ПРЕ ЊЕГА КРОВ
___________________________

„ОДАКЛЕ ЗНАШ?! ТО СЕ ОДАВДЕ НЕ ВИДИ.“

СА СВИХ СТРАНА... После крста и круга у трави оцртаних кречним млеком –

почеле су да стижу храстове греде. По неколико столећа су расле у луговима на
истоку деспотовине.
Стизао је и грубо притесан камен. Још од оног дана када су отворили
каменолом у недрима неког брда много западније.
Стизала је и цигла, свака је имала исти утиснут жиг, односно прво слово
назива места одакле је земља вађена из земље. Циглана се налазила северно,
недалеко од Ресаве. Искуство старих људи говори да за сваку грађевину ваља
користити глинушу из околине. У супротном се може догодити да се цигла доспела
ко зна одакле и овдашње тло никада „не сложе“ – непрестано се оједају, гложе.
Стизао је, са југа, и жилицама прошаран мрамор. Он је можда најдуже стизао,
јер наћи и издвојити добар мермер у некој планини није лако, а зна и да потраје.
Стизало је и стакло што зрца. Упркос слами у коју је било положено, свиткало
је још из даљине. Могло би се казати да је и оно стизало са југа, са приморја, али је
много тачније рећи да оно као да је било са неба, јер је зрцало светлом из висине.
Једног дана је стигло и олово из дубине. Крај рудника је пречишћено,
изливено у плоче. Допремљено је одједаред, сред лета, када су путеви најсувљи,
иначе би кола под толиком тежином западала и у најмање блатиште.
Дабоме, напоредо са свим овим стизали су са многих других страна часни
протомајстор, вешти мајстори, добри предрадници, вредни радници...

15
 И најзад су стигли и живописци. Са њима су стигле и никада виђене шаре и
само у сновима виђени светачки ликови. Што значи да су и свеци стигли раније,
једино што су мало дуже чекали у сновима, да се осликани и појаве на малтеру, на
зидовима, на стубовима и луковима, најпосле и у црквеној куполи.

НЕ СМЕШ НИШТА ДА ПРОПУСТИШ... Све је трајало... Како је већ негде речено,

за понешто од свега може се тврдити да је трајало и пре него што се са градњом
уопште почело... Довоља је све, одозго, с највећом могућом пажњом гледао... Сваку
од година ваља помножити са данима, дане са сатима, сате са куцајима срца.
Радници су се доле каткад и одмарали, у време ручка би предахнули, једни друге су
мењали у случају повреде или болести... Али, усамљеног Довољу није имао ко да
замени, он је непрестанце гледао како ниче манастир и у његовом средишту црква,
из те даљине му се једног дана и учинило да је храм најзад почео да извирује попут
тучка и прашника сред обзида утврђења сличног цветној чашици и отвореној
круници...
Гледао је по врелом дану са оног свог камена, некада му је све титрало као у
врућици сунчанице... А када је лила киша или вејао снег, нашао је на врху падине, у
стени, скучену поткапину, под њом би чучнуо, рукама обгрлио колена да не дрхти
од хладноће, само да би гледао, као да му је сам Господ рекао, однекуд дошапнуо:
„Довоља, не смеш ништа да пропустиш!“
И изгледа да није. Ништа му није промицало... Чак се за све те године три
пута, увек са Гранавом, спустио доле, зато да би опоменуо градитеље...

КРОВ... Први пут је сишао да би радницима рекао, снебивајући се: – Не бих да

вас прекидам... Али приметио сам одозгоре, пад овог овде крова није добар. Снег
ће се ту задржавати, предуго копнети, келије ће вам прокиснути још средином прве
зиме!
Радници су зачкиљили:
– Сунце ти жарко пољубим!
Затим су се правдали:
– Ми смо кров гледали по пролећу, за доба врбопуца, под пахуљама маца
што лако слећу и узлећу, превидели смо тежину снега, поготово оног влажнијега...
На крају су захвалили:
– Мали, хвала ти што си нам на време рекао, иначе би нас будући
преписивачи проклињали. Не би нам дали мира тачно онолико столећа колико би
им вода капала за врат или мрљавила слова.

ЗИД... Други пут је сишао доле, стао пред самог протомајстора... И мада га је
једва назирао, без зазора му се обратио:
– Онај онамо зид је крив.

16
 Протомајстор је поцрвенео, још се нико никада није усудио да га исправља,
поготово не неко дерле, неуки пастир који би у бољем случају знао да на једну ноћ
скрсти три притке и прекрије их кожама... Његов зид ?! Зар његов зид да буде
крив?! Уосталом, ту и није посреди један зид, у питању је част стицана од грађевине
до грађевине целога живота... Није могао да се суздржи, замахнуо је да
надланицом удари момка, када се Гранава испречила, окренула се и обема задњим
ногама ритнула, мало је недостајало да сред чела погоди протомајстора...
Када се опипао и схватио да је пуком срећом остао жив, када је дошао к себи,
протомајстор је промуцао:
– Одакле знашг?! То се одавде уопште не види.
Довоља је слегнуо раменима:
– Одавде се не види... Али, ако пођете са мном горе, како се будете пели
право уз Ону-тамо-гору, видећете све боље и боље да се зид свија, укривљује...
И пошто није веровао, протомајстор је кренуо са Довољом и Гранавом, све се
трудећи да не иде иза кравице незгодне нарави, учестало се окрећући, жмурећи на
једно око, ценећи зидну линију, непрестано гунђајући:
— Јесам и ја нека луда... Само губим време... Нема ни говора о било каквом
одступању...
И када су се од грађевине одмакли отприлике час хода, протомајстор се
наједном ухватио за главу, јекнувши:
– Куку мени! Тачно је, хери се! Боље би било да се на мене сручи, да на месту
погинем!
И намах је кренуо да трчи надоле, све узвикујући:
— Људи, момак је добро говорио! Зид није прав! Обалиће се!
И када је стигао, леђима подупревши онај зид, наредио је:
– Брзо га разиђујте да не повуче друге зидове и греде, иначе се све обруши!
И када је зид разидан, протомајстор је одахнуо:
– Човек повремено ипак треба да се измакне од свог дела како би видео
греши ли. Од сада ће ми већи црквени празници томе служити. Можда је зато и
одређено да они буду нерадни како би људи могли да размисле управо о томе шта
су до тада урадили.

ЧЕСТИЦА... Трећи пут је Довоља сишао због нечега што није имало много везе
са градњом Цркве Свете Тројице и манастира Ресаве. А опет, било је важније него
кров који нема добар пад или зид у који је узидана могућност да се опучи. Било је
то нешто мало, а од крова или зида ипак веће. Било је то збиља нешто сићано, доле
се, у мноштву свега за градњу потребног – није примећивало. У мноштву речи које
су преписивачи већ преписали – нико није видео.
Међутим, Довоља одозго јесте уочио... Неки од преписивача нису на исти
начин као други писали једно „трбушасто“ слово. Тај њихов покрет руком, тај њихов

17
потез пером – није уобличавао исти „трбух“ на једном словцету, па се оно могло
лако помешати са неким другим словима, што би довело до ко зна чега... Будући
неписмен, Довоља није знао до чега тачно, али је доле сишао да каже шта је одозго
приметио...
Пошто изблиза није добро видео, снебивао се, по сећању је показао:
– Ево, погледајте ову честицу овдене!
Неколико преписивача је окренуло очима, а они који су себе већ сматрали
писцима, они нису престајали да колутају очима:
— Јеси ли ти писмен ?
Није им било мило, зар да их исправља онај који наместо „овде“ каже
„овдене“... Одмах би отерали момка и његову кравицу... Ипак, поучени ранијим
искуствима, поготово оним које је имао протомајстор, казаше Довољи да сачека
шта ће на све то рећи њихов протомајстор Константин Филозоф, велики зналац
књига и свега у вези са њима: која реч долази са које стране света, прима ли се или
копни, зари ли одозго или избија из дубина, пада ли њена сенка улево или удесно,
чиме се шта украшава, шта ваља да остане „голо“, као од матере рођено, како се
постиже права „сила“ глагола...
Углавном, нека Довоља причека, јер Константин Филозоф у својој келији сада
о нечему умује.

РЕЧ... Мало после Константин је изашао из једва довршене келијице да обиђе

круг-два будућом портом манастира Ресаве, сваки дан је то чинио по неколико пута,
а када жели да заокружи суд о ономе о чему је већ размишљао...
А онда је пред дечаком застао с рукама на леђима:
– Јеси ли ти писмен?
И како Довоља није одговарао, најученији од свих у српским земљама, толико
учен да га је и деспот звао својим учитељем, морао је да понови:
— Јеси ли писмен?
Наиме, Константин Филозоф није желео да чека да се манастир саврши, овде
је често боравио, заправо је почео да доводи преписиваче одмах пошто су
положени темељи... Ко зна колико ће да потраје све то са пристизањем и украјањем
греда, тесањем само притесаних каменова, слагањем цигала, полагањем
мермерних плоча, заливањем стакла, разливањем олова... За то време ће многе
књиге бити неповратно изгубљене... Боље је да одмах почне, није важно што ће
преписивачи радити под ведрим небом, онај коме смета небо и све што је са неба –
није морао ни да се роди... Отуда је Довоља могао да види шта раде Константинови
људи, те десетине људи који стоје за нарочитим столовима, високим да им сежу до
оног места где им је пупак... Отуда је могао да види, још док црква и трпезарија и
келије нису били окровљени, напоредно „градилиште“ – како су преписивачи,
данима погнути над пергаментима, испод пера извлачили „вратове“ и

18
заокругљивали „трбухе“ слова... Којих слова, Довоља то није знао, као што није знао
да прочита једну једину реч, али да су неки преписивачи грешили, у незнању или
лењости одређена слова нису правилно заокругљивали, то је већ могао да
закључи...
Константин је поновио:
– Јеси ли писмен?
И пошто су му већ рекли да се момчићу све изблиза мути, он је додао ширећи
руке:
– Чујеш ли ме, ако ме не видиш?
Довоља је сагао главу, а главу је сагла и Гранава, додуше зато што је поред
самих ногу Константина Филозофа видела сластан бусен, бесловесно створење се
поред најученијег човека српских земаља бавило мљаскањем травчица...
На трећи пут поновљено питање, Гранава је мукнула... Довоља је још ниже
сагао главу и признао:
— Нисам.
Константин је међутим рекао спустивши руке уз тело:
– Главу горе... Већ сам прегледао оно што си видео. Добро кажеш, ти
преписивачи увек кваре исто слово... Могао бих о том ружењу језика читаву повест
да напишем... Него, да ли би желео да се описмениш?
Довоља је сасвим оборио главу:
– То није могуће... Ја овде мало тога видим.
Константин Филозоф се осмехнуо:
– Па и не требаш ми за овде... Таквих имам, бољих и горих... Ево, слушај ме,
слово које си уочио и које није добро, садржано је у речи која гласи: човек. Према
томе, сада знаш како се она чита. То је засад и довољно... Трчи, на твоју Ону-тамо-
гору... Сутра, око поднева, сиђи да ти прочитам шта си тог јутра одозго видео...
Знам, потрајаће... Али смисао свих нас и није у томе да данас и овде јесмо, а сутра и
тамо не постојимо... Понови, али подигнуте главе: човек! Па трчи из све снаге и
сутра поново дођи пуног срца!
Довоља је подигао главу и несигурно, полако, што је пажљивије могуће
изговорио:
— Чо-век!
Константин је био задовољан:
— Ето! Таман за почело!
На ово је и Гранава подигла главу... И мада бесловесно створење, истурила је
језик, добрано олизнувши десну надланицу Константина Филозофа, топло, као у
знак захвалности... А он, узвишен у својим знањима, уопште није тргао шаку, пустио
је да га она, кравица, дах и влажност, па и слуз самог живота – додирне
овоземаљски, тек тако.

19
 РЕЧИ, РЕЧЕНИЦЕ... Прва реч коју је научио да чита гласила је „човек“. А онда,
дан за даном, онда су се низале и друге речи, наизглед неповезане, да би се
свијале, уплитале у реченице...
Трајало је. Није то било уобичајено учење, тако што се на топлом и сувом
седне поред учитеља, па он прстом подвлачи редове, чита и исправља оног ко би
речи да сазнаје. Ово је учење било мимо свих, не само да је подразумевало
нарочиту пажњу духа већ је било и телесно захтевно. Довоља је свом снагом трчао
горе и доле, некада и више пута у току једног дана. Од срца је учио, срицао реч по
реч, а када их је научио множину, тада је почео да их сврстава у
реченице. Иначе, она множина речи не би значила много, као што ни шака проса не
вреди нарочито – ако се широким покретом руке правовремено не посеје.
Напоредо са читањем, Довоља је учио да пише. Одозго гледа како, па онда
реч мора да понови по сећању када сиђе доле. Грешио је и очајавао.
А повремено се, па све чешће, са Оне- тамо-горе, и радовао:
– Ооо, учитељу Константине! О, Константине, разумео сам! Разумео!

САМО ЗБОГ ДОВОЉЕ... Када је ученик навршио отприлике двадесет година,

градња Цркве Свете Тројице и манастира Ресаве била је савршена. Преписивачи и
писци су свој посао надаље радили по келијама и у трпезарији, сада и ноћу, уз
светлост воштаница... Радили су посао који, на срећу човека, људи, укупног света,
никада не може да буде готов, стално мора да се нешто исправља или додаје...
Константин Филозоф је све ређе долазио да обиђе своје мајсторе, научио их
је свему... Али једанпут као да се вратио само због Довоље... Рекао је:
– Вечерас се поздрави са кравицом, изјутра се изљуби са твојима... Сутра те
водим. Бићеш пристанишни преписивач у Београду! Засада само преписивач на
престоничком пристаништу. А за после, то ћемо да видимо! Ја изблиза, а ти
надалеко...

20
 УШЋЕ, ПРИСТАНИШТЕ
________________________

„СИНЕ И БРАТЕ, КАКО СИ?“

ВЕТРОВИМА ПРЕПУШТЕН СТЕГ... Захваљујући урођеној далековидости –

Довоља је добио намештење преписивача у Београду. Реком Савом се учестало
пловило, али је савско пристаниште више служило многобројнијим лађама
пристиглим Дунавом, толико великом да се и у Светом писму спомињао... Сава и
Дунав су се сретали недалеко одатле, па је на ушћу било довољно у правом
тренутку закренути кормило и из широке библијске воде заћи међу мање
размакнуте, много ближе савске обале.
Колико је ово место столећима било важно сведочило је и то што је на брду
изнад ушћа сваки од пређашњих господара Београда градио тврђаву, која је пак
најчешће рушена већ током наредног освајања... Деспот Стефан Лазаревић је пре
петнаестак година задобио пријатељство угарског краља Жигмунда Луксембуршког,
а уз милост и многе поседе, па и „седмоврхи“ Београд. Саздавши га изнова,
обновивши „глуве и неме“ рушевине у „многогласну“ престоницу – и деспот је
изнад ушћа подигао палату на неколико бојева. Узвисивши уоколо двора на
Горњем граду и стамено утврђење са још вишим пиргом. А на тој кули је учврстио,
уједно и ветровима препустио, свој стег, чинећи свима видним знаке владара рашке
земље: кацигу са бивољим роговима на челенци, змаја који репом обухвата и
канџама држи штит, а на штиту двоглавог белог орла, размакнутих крила, као
спремног да изнад Београда кружи на векове... О свему овоме би се могло много
подробније, али је посао далековидог Константиновог ученика био да осматра
реке.

21
 ПРИСТАНИШНИ ПРЕПИСИВАЧ... Довоља је много пре других могао да види
једра, заставице на јарболима, ко је ко у главу на палуби или прамцу лађе, па и
свакакве друге маленкости... И могао је то да запише. Додуше, није могао
понајбоље да види шта бележи ту, одмах испод сопственог пера и сопствене руке,
па је слова низао по сећању, онако како их је учио силазећи сваког дана са Оне-
тамо-горе...
Константин Филозоф је ово задужење поверио Довољи баш због те његове
очиње колико мане толико врлине. Српској деспотовини већ веома дуго не прети
опасност од угарске краљевине, Стефан Лазаревић ужива заштиту Жигмунда
Луксембуршког, они су и браћа по витештву, припадају истом Реду змаја, на
латинском званим Ordo Dragonis, али није згорег што раније сагледати ко то плови
преко једне или друге реке. Јер, када у београдском пристаништу пристане –
доцкан је. Онда то може да опише и обичан преписивач, неко без једног јединог
недостатка али и без добре особине, неко ко се само приљежношћу истиче.
Учитељ Константин је знао да каже:
– А приљежном објаснити да пука приљежност није довољна за писање,
залудно је, он ће се трудити док не умре, али то неће моћи да разуме.
Дочим је пристанишном преписивачу говорио:
– Довоља, видети оно што ће други уочити знатно касније, дар је Божији! Ех,
када бих по једног таквог имао у сваком граду низ Дунав, макар у Смедереву и
Раму, могло би се рећи да смо осигурали већи део тока, а обласни господари не би
могли да лажу деспота шта то плови низ реку, поготово онај Јеремија који заповеда
голубачком тврђавом... Од свега што до његовог града стигне, макар половина се
потом нигде низводно нити појављује нити се чак спомиње. Тај са лађа плени шта
може. Али доказа против Јеремије нема, чак нам се и руга, из Голупца поручује како
онај који носи пророково име самим тим није у стању да обмањује... А то што ти
сопствена словеса не видиш, казна није. Чак често бива да је обрнуто, они који од
сопствених словеса не могу да одвоје поглед, најчешће су осуђени много
страшније!
Е сад, да ли је тако ил' није? Филозоф је филозоф зато што свему може да
нађе оправдање, иако обично није ништа искусио мимо књиге... Али се замислио,
још је нешто прочитао, опет се замислио, прошетао је, ногу пред ногу, с рукама на
леђима, круг-два манастирском портом или двориштем палате... И пронашао је
објашњење, односно лепшу страну, не отишавши било куд, не додирујући ишта око
себе! Милина! Међутим, током већ седам година колико се бавио послом
преписивача на пристаништу – Довоља је свој живот све чешће доживљавао
другачије.
Много је труда уложио, то се некако подразумевало... Није ово забачен друм
којим само једна баба са обрамицом геља, пун час промиче, па преписивач може
да одрема све док се иста баба истим путем не врати касно по подне... Ово је

22
пристаниште! Ако се неко не укрцава, онда се искрцава! Сваки час се нешто
утоварује или истоварује! Свакаквог народа има, ступивши на земљу људи се
обично распричају, затим се приликом сусрета грле и љубе, онда надгорњавају,
бестидно заклињу, једни друге варају и псују, поткрадају и проклињу, некада се и
потуку, за растанка се мире, са одлазеће лађе дуго машу и роне сузе.
Онда и утапања, поготово оних несрећника са лађа чији је власник био
бездушни Дараган који је највише бринуо о заради, а најмање о животима својих
лађара. Уосталом, за лађаре је узимао само оне који не знају да пливају, не би ли
био сигуран да ће се о његовој имовини старати до последњег удисаја...
Свега је ту било – колико да десетине преписивача предано раде од свитања
па док се не смркне! А он је сам. Самцијат. Једва постиже. Стоји за високим столом
на отвореном, ноге му зими зебу, лети отичу, од паса навише је увек знојав, када
скине сукнени гуњ, осећа запах, а ништа није боље ни када за врућине носи само
кошуљу од ланене тканине... Ипак, Довољи све то није сметало, само га је
повремено болело нешто друго.

ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ... Оженио се Довоља готово одмах по доласку у Београд.

Јавио је то с поносом својима на селу. Јавио им је то с поносом и послао им нешто
новца да сеи они провеселе, добро је зарађивао па им је новац пратио кад год му
се укаже прилика, када у неком каравану што иде на југ позна путника којем може
да верује...
Али, као далековид, он никада није поштено видео своју жену, а посебно му
је било криво што никада није добро видео како његова Власија изгледа када пред
њим смакне хаљину. Знао је шта ће и како ће после тога, осећао је под длановима,
умео је да милује, заправо се сплетен са њом по постељи котрљао као по трави низ
падину Оне-тамо-горе... Али да је Власију видео нагу до у оне најлепше танчине, то
није.
Онда, није честито видео сопствену децу, три ћерке, уво до увета, више их је
по гласу разазнавао кад му свака на свој начин каже:
– Тајо, ту сам испред тебе!
Надаље, никада није ваљано видео ни које је парче печења на столу најбоље,
увек би се машио за кокчину, кртина је остајала онима који осим кртине ништа
друго у животу нису кадри ни да примете.
Није добро видео ни када му се назовипријатељи, углавном други
преписивачи плазе у лице, како се подгуркују, један другом намигују, ругају му се...
Мада их је разазнавао по оштрини бола који је тај подсмех изазивао у њему.
Није најбоље видео ни најлепше фреске у најлешшпој београдској Цркви
Успенија Пресвете Владичице. Тачније речено, што се више примицао, то их је
разликовао све мање... Што ли на свету не постоји храм толико велики да када

23
човек у њега кроз припрату ступи, па пешачи кроз наос, до иконостаса тек пред крај
живота стиже?!
Шта му вреди што јасно види сокола изнад оближњег каменог града Жрнова,
када од силног посла до тог брдског утврђења не може да оде, не би ли у очима
сокола видео шта то соко гле кружећи изнад старе градине...
Шта му вреди што одлично види до ко зна где, када не види куда ступа, па
обично угази у оно што иза пашчади остаје, у оно што сви други нашироко
заобилазе.

КОМЕ ЈЕ ТЕЖЕ? А некако се и одаљио од својих... Разговарају тако што му

његови, по неком каравану који иде у престоницу, каткад прате питање... Заправо,
неколико речи шаљу по неком мазгару, који у почетку жели да му каже само ово:
– Довоља, да би питање испоручио, човек који се сада налази испред тебе
тражио је пару. Опрости, ми нисмо имали, па му ти, ако можеш, подај за возарину.
И када је дао пару гласнику, он му је тек тада пренео поруку:
– Сине и брате, како си?
А он је одговарао, и доплаћивао да се његовима каже која о њему, Власији,
ћеркама по узрасту. Некада је и додавао приче о Београду или оне које су по
невремену приспеле ко зна одакле, а сада су мировале на везу у савском
пристаништу. Знао је да ће се његови обрадовати, уживати у величини света, иако
се никада нису макли из своје жупе.
Мада је било и гласника с којима је Довоља друговао. Што у овој земљи
мање-више значи да су се један другоме вајкали. Неписмени гласник се жалио
пристанишном преписивачу да не може више, све му је теже да памти...
– Много је тога што по српским земљама прибирам, па се неки пут и збуним,
помешам ко шта треба да прими... Певанија је посебна мука... Ево, већ три седмице
у себи понављам једну тужну песму за неког гуслара Дабошу... Јеси ли чуо за њега,
рекоше ми да живи у Подграђу? Нити могу да га нађем нити песму могу да
заборавим.
И у разговору се испостављало да је том Дабоши комаде стихова послао неки
болан Десиша, певајући на умору... А тај Десиша је стихове чуо од покојног Јашана
или Јашка, није жив поодавно, слична имена су им срасла у сећању народа... А
овоме је Јашану, или можда Јашку, још као детету стихове пренео сада безимени
певач, положен у гроб са крстом без натписа... А непознатом певачу је стихове
пренео онај незнани, неко за којег се није више знало ни где су га покопали... Као
што нико више није знао ни крај песме свих тих неписмених људи, мада је свако
могао да наслути како ће се толика тужна певанија окончати...
И после уздаха, којим као да је хтео да ожали све те мртве, гласник је
настављао:

24
 – Неко би рекао да су српске земље мале, да од твоје родне жупе довде или
до онамо нема много. Али то је тако само под условом да успут никог не сретнеш.
Јер ако га сретнеш, тај ће да заусти... А ако заусти, неће те пуштати док ти све уназад
по два-три колена потанко не саопшти и објасни. А онда ће да те замоли да почујеш
и још нешто што је пресудно, пошто је све претходно неважно...
И после уздаха, којим као да је хтео да ожали самог себе, гласник је
настављао:
– Укупно узевши, ништа овде не би било толико далеко, да не мораш да
слушаш разне приче: ко је кога сачекао и каменом утукао у оној тамо клисурини, о
дрекавцу што ноћу јаше окаснеле путнике у потоку, шта се збило на ономе пољу у
ономе јуначком боју, то да се планински превој Марково седло тако зове јер је
Марко Краљевић једаред на њему засео да одане, од магле перчин саплете, а
праменове облака усуче кано брчине... Приде ће ти и највећа сиротиња три дана и
три ноћи казивати како поуздано зна где је које силно благо цар Душан
закопао... А када их питаш што од тог скривеног блага не одвадише макар шаку- две
за себе, одговориће да и на потомство ваља мислити, лако је улудо спискати
наследство, чему онда да се надају њихови унуци, праунуци, од чега ће да живе ако
немају чему да се надају...
И после уздаха, који као да му се отео из навике да се за било чиме жали,
гласник је настављао:
– Довде, од твоје жупе, не би уопште било много да ти нико не пева песме.
Разне песме... Али песме жетелаца... Али оне да плаха киша попане... Али оне за уз
сватове... Али оне побожне... Али нарицаљке за мртвима... Не би било много да те
домаћин одмах пусти да нешто поједеш, него се пре тога од госта очекује да чује
све здравице... А после, када се мало отпије, и уз сваку чашу почашнице... Е, када
тога не би било: од твоје жупе довде или до онамо уопште не би било много. Овако
се, само уз друм сакупљајући, једва и сећам шта бих коме пренео, шта оно беше
коме намењено... Све морам да памтим. Теби је лако, писмен си, а не мораш ни да
пешачиш.
Довоља је тада одговарао:
– Шта ми вреди то што по васцели дан стојим и пишем када не могу да
прочитам ниједну своју реч ил' слово?! Пишем за другога. И још морам да видим
оно што ће други уочити тек касније. Што и није толико мучно колико је болно
сећати се свега што сам благовремено описао а да други није прочитао, камоли
разумео.

АКО МОЖЕШ ДА СЕ ОКРЕНЕШ... Дан је био леп. Лађа није било много, једна је
управо испловила из пристаништа, свега две су се спуштале низ Дунав, ускоро ће
скренути и заћи уз Саву... Обе воде су биле мирне, лађе се нису пропињале, имале
су јасне обрисе, све се видело као на длану...

25
 Кад пристанишном преписивачу неко приђе, због близине спрва није
разазнао ко тачно, али је трен касније по гласу познао. Био је то Константин
Филозоф:
– Довоља, опрости што те прекидам...
Одакле учитељ на савском пристаништу? Шта ли се то важно догодило, па је
чак из двора изнад ушћа две реке сишао довде? Ово је неуобичајено... Поготово
оно што је учитељ додао:
– Ако би накратко могао да занемариш лађе и да се окренеш ка деспотовом
утврђењу... Бога ти, види ли се шта одатле? Ко је све оно на прозорима велике
дворане палате? Једног од њих нико, ни господар, ни патријарх, ни ја, нисмо успели
да познамо.

26
 СЛЕВА НАДЕСНО
_______________________________

„КОД МЕНЕ НЕМА ГРЕШАКА У ОПИСИМА!“

НА ПРВИ ПОГЛЕД... Довоља осмотри свих девет прозора. То му је иначе био

обичај, прво се гледа на велико, а онда се пажња обраћа на оно што је мало.
Међутим, приликом разматрања свега мањег мора се препознати и велико. Ако се
ова два посматрања не сложе, то само може да значи да нешто није добро видео,
па је најбоље да све почне наново... И све тако, док се не постигне складност. Томе
га је учио Константин Филозоф још док је стасавао као преписивач – људи некако и
држе на уму да велико чини оно што је мало, али обично заборављају да је и у
сваком малом садржано нешто велико:
– Довоља, погледај низ било коју ливаду. Чине је влати траве... Али је у свакој
од њих и Бог! И Постање! Трећи дан тачније! Ми смо створени тек Шестог, касније!
Дакле, Довоља прво осмотри свих девет прозора главне дворане деспотове
палате изнад ушћа Саве у Дунав. У њој никада није био. Али је распоред прозора
одлично познавао, уосталом као и сваки становник Београда, често је ка њима
погледивао... Окна су била исте ширине, али је оно средишње било нешто више,
затим су са сваке стране следила по три нешто мало нижа, а оба крајња су била
најнижа. Разлика у висини није била велика, за многе који иоле слабије виде није
ни била приметна, али је постојала, па се то, сматрао је Довоља, морало и рећи
Константину Филозофу:
– Учитељу, на први поглед је све као и обично...
Пречувши то да прозори нису исти по висини, а чувши само почетак, да је све
као и обично – многе друге на савском пристаништу умири. Наиме, видевши да се
пристанишни преписивач окренуо, а посебно то да је био у друштву Константина
Филозофа, учењака од највећег поверења деспота Стефана Лазаревића – сви су се

27
ини такође осврнули ка прозорима. То је у људској природи, добро знамо да народ
често нешто свакодневно гледа, а да ни сам не зна због чега. Али су сада, када су
чули да је све као и обично, сви били много спокојнији.

ТИСКА... Међутим, ту се оно што је уобичајено завршавало. Колико је Довоља

памтио, још никада пре се није догодило да у свих девет прозора некога има.
Деспот је често стајао крај прозора сасвим сам или је с рукама на леђима шетао од
једног до другог по цео дан, па га је било у свима њима... Некада би се у окну до
окна нашао у друштву Константина Филозофа, бивало је да им се у наредном
придружи патријарх Никон или какав важан гост којег је господар свих српских
земаља дочекао у дворани за пријеме... Али сада није било ниједног слободног
прозора!
Па и више од тога... У оном крајњем, са леве стране, налазила су се чак
двојица људи. Довољи није било тешко да их позна, мада их је обојицу последњи
пут видео пре десети више година, још оно онда када је Стефан Лазаревић кречним
млеком оцртао крсти круг у трави, на месту где ће изнићи манастир Ресава.
Један је био деспотов псар, сада већ толико оронуо да из палате одавно није
излазио. Али, без сумње, то је био он, уосталом уз њега се пропињало неколико
хртова, такође не више младих, мада су се међу собом гуркали, преко прозора
дужили вратове, па су и предњим шапама наскакивали на доњи део перваза.
Други је био деспотов соколар, он зачудо уопште није изгледао старији него
пре десет и више година, чак је деловао и много млађе, отприлике као отрок, уврх
главе момчић. А некако се чинило да није био ни много вештији, једва је успевао да
примири сокола на рукавици на десној шаци, оној која сеже до половине
подлактице... Птица му је непрестано потезала ту руку, узмахивала је крилима,
повремено се чинило не само да ће да излети из дворане него да ће се и смушени
младенац са њом винути.
Само се и по том прозору, првом са леве стране, видело да ово неће бити
уобичајено гледање – у њему једном једином су се тискала два човека, неколико
паса, једна птица... До пристаништа се није чуло, али је преписивач јасно видео
издужене њушке и кљун, пси су лајали, а соко је кликтао.
Довоља мало протрља очи и извести Константина Филозофа:
— Једва су сви стали.
Па се предомисли, нешто од свега тога није могао да јемчи, изнова све
пажљиво погледа:
– Код мене нема грешака у описима. А умало да ми се поткраде једна...
Соколар није онај исти од пре десет и више година. Овај само на њега много личи.
Мора бити да му је син, можда је службу наследио од оца. То објашњава и зашто
изгледа као много млађи.

28
 ПОЛАКО, ВЕОМА ПОЛАКО... Други прозор са леве стране је уоквиравао
војника са бојним самострелом. И он је Довољи био познат одраније. То је исти онај
који је пре десет и више година трнокопом разрушио кртичњак и размотао клубе са
концем, како би деспот кречним млеком уписао бели крст и описао бели круг.
Војник је сада изгледао много искусније, преко његовог десног образа пружао се
страшан ожиљак.
Војник у другом прозору је имао тај запет, велики бојни самострел, али га није
уперио ка било коме ван дворане за пријеме, држао га је, могло се претпоставити,
ослоњеног дршком на под. Ипак, и то што из палате на било кога не циља, није
значило да је војник изгледао мање опасно. Довоља је сасвим добро видео како
војник стиска усне и са прозора заправо стреља очима, а сви који га са савског
пристаништа виде – уједно и гледају да не направе било какав нагли покрет, таман
посла да се неко маши за камен, одоздо потегне лук, чиме другим покуша да науди
онима који су се налазили на прозорима... Тај не би више ни ваздух узео, војник
одозго би га намах устрелио.
Зато пристанишни преписивач извести Константина Филозофа:
– Учитељу, радите шта хоћете, али ако желите и да се само почешете, молим
вас да то чините полако, веома полако... Онај са другог прозора лево не размишља
много ко је ко, убиће вас колико одмах!

ПРИЗНАЊА... Некако је и било очекивано да се у наредном прозору, оном до

војника, нађе велики челник – „comes palatinus“. Подбочен са обе руке. Што је
положај којим се истичу прса, јер је он био тај који се старао о војним питањима, па
и о утиску који сваки деспотов војник треба да оставља на обичан пук. Мада се
војска и све у вези са војском нажалост сводило на неуспешну одбрану, Турска
царевина је већ годинама крунила српске земље, од села је ченила засеоке, од
већих места села, било је питање времена када ће већа места почети да чени од
престонице... А онда на ред долази београдско Подграђе... Па Доњи град... На крају
и Горњи град и ова иста палата. Ако је приликом освајања не сруше – у тих девет
прозора ће стајати девет паша и баша са турбанима.
Свима је била позната челникова велика титула, никоме није било познато
његово пуно име, а мало ко је заиста знао како велики челник изгледа. Не зато што
се он није појављивао ван двора. Напротив. Волео је да кад год може пројаше
Београдом, ћутке, да нико не зна шта он мисли. Волео је да обилази друге градове,
да надзире стање утврђења и ровова, да за сваку травку изниклу међу зидовима
или опкопима наређује да се исто толико пута изудара по туру онај који није о томе
довољно бринуо. Мора ли да стално понавља: „Лењивци, сагните се, почупајте
траве и поткрешите багремове младице, оне више разграђују тврђе и урушавају
ровове него непријатељске опсадне справе!“ Волео је да на неком усамљеном

29
пиргу стоји пуна три дана, па и дуже – присуство војске пружа осећај сигурности
верним поданицима, а онима који не би да буду одани улива страх међу кости.
Мало ко је знао како велики челник изгледа зато што се пред њим спуштао
поглед. Не дао бог да он некоме каже, подбочивши се: „Гледај ме у очи, бедниче!“
То би обично значило да су те његове очи биле и последње што је несрећник видео
за свог живота. А ако би и дуже поживео, то би значило да је осуђен на тешку
тамницу.
Уопште, велики челник је био толико страшна појава да је боље никоме
ништа у вези са њим не препричавати, мушкарци неће моћи да спавају, мајке и
жене ће јецати, деца ће плакати... Било је довољно и издалека назрети челника,
макар и као обрис, па да се човек почне исповедати много подробније него пред
свештеником уочи причести!
Што се и доказа следећег трена, неколико њих на савском пристаништу који
су ваљда исто тако опазили великог челника на прозору палате – намах заридише,
падоше на колена и подигоше руке у знак тога да ишту милост, признајући каква су
све непочинства починили, не данас, не јуче, не лане или преклане, већ од када
знају за себе:
– Велики господине, нисам хтео! Као дете сам се полакомио на јабуке у
суседном дворишту...
– Једном сам слепцу-просјаку украо парицу из чанка пред њим... После сам се
покајао, па сам му парицу вратио... Али му нисам рекао да је та парица већ била
његова, него сам желео да се прикажем као доброчинитељ, намерно сам је спустио
да што јаче звецне. Судите, велики господине, сада ми је олакнуло!
– Преварио сам пријатеља са којим...
Довоља пак извести Константина Филозофа:
– Учитељу, ако овако сви наставе са признањима, никада нећу доћи до речи.
Јасно је, то је велики челник. Али морам и ја нешто да признам... Никада ништа
нисам лоше учинио, но не бих ни ја да га више, чак и на ову раздаљину, гледам
право у очи.

НЕ МОРА СВЕ ДА СЕ КАЖЕ! У четвртом прозору са леве стране је стајао владар:

Благоверни и христољубиви господин деспот Стефан, всем српским и подунавским
и посавским земљама...
Странцима познат, како већ којима, и као: „Cimitis Sclavonie...“ Или: „Despoto
Sclavonie...“ Или: „Domino despoto...“ Или: „Despotus Sclavonie Stefanus...“ Или:
„Dominus despoth...“ Или: „Domino despoto de Rassia...“ Или: „Magnifico domino
despoth...“ Или: „Misser lo despoto...“ Или: „Signor despoth...“ Или: „Magnifico signor
despoth...“ Или: „Illustrisimo principe et signor misser lo dispoth...“

30
 Можда је боље рећи краће: ратник и песник. Можда је још боље само казати:
човек. Јер је као такав и изгледао, без обзира на владарске хаљине и на узвисито
место на којем се налазио.
А није се мицао. Био је стамен. Али само за оне који нису били толико
далековиди као Довоља. За пристанишног преписивача било је више него видно да
господар ту мирно стоји са све већим напором.
Довоља извести Константина Филозофа неуобичајено опширно:
– Није лако бити тако постојан, а знати да сви с надом гледају у тебе, у
прозору, у великој дворани за пријеме, у палати, у двору изнад ушћа две оволике
реке, на Горњем граду, у престоном Београду, под развитим стегом, у земљи која се
полако, наовамо круни...
Није завршио јер га је учитељ прекинуо:
– Довоља, народ око нас слуша, стани! Не мораш све да кажеш!

МОГУ ЛИ ДА ПРОБАМ ЗДЕСНА НАЛЕВО? У средишњем, петом прозору,

међутим, налазио се неко о коме Довоља није могао много да каже.
Тај се тамо једва познавао. Па и то је прејако речено. За разлику од
непомеривог деспота, од подбоченог челника, од војника који стреља очима, од
лајавих паса и кликтавог сокола, псар и соколар су само били њихова пратња... За
разлику од свих њих, тај у петом прозору није био толико стамен, мало се лелујао
напред-назад. Није био подбочен, шаке је упорно држао тако што му је једна била
подигнута, друга спуштена, као да је нешто између њих држао. Није стрељао очима,
једно око заправо и није имао, али је другим гледао некако сетно, веома сетно. И
није проговарао, макар му се усне нису видно мицале. Мада се благо осмехивао.
Довоља се први пут збунио. Известио је Константина Филозофа:
– Учитељу, не бих знао да вам кажем ко је то у петом прозору слева надесно...
Некако, као да није човек, мада на човека личи. Могу ли да пробам... Можда је
боље... Допуштате ли да сагледам пети прозор здесна налево?
Константин Филозоф је одобрио:
– Пробај, Довоља. Томе сам те и учио. Никада ништа није добро описано ако
то нешто ниси заоколио.
Па је гласније додао, не би ли га чули и други који су се затекли на савском
пристаништу:
– Већина људи би се преварила и рекла: пети прозор је пети! Зар и одавде и
оданде није исти?! Чему понављање?! То тебе није заварало, поносим се тобом,
сине мој по књизи!

31
 ЗДЕСНА НАЛЕВО
________________________________

„НИСАМ НАВИКАО ДА ИШТА ПРЕСКАЧЕМ.“

ВЕОМА ЧУДНО! И Довоља је пробао... У првом прозору са десне стране стајао

је ситњикав слуга. Један од оних којима мало ко памти лице.
И ово је било необично. Послуга није често виђана на прозорима палате. Ако
је у питању неки посао, ако се на прозоре нешто износи да се осунча – она је већ
могла да се примети. Али да слуга беспослено стоји на прозору, то је већ било...
Довоља прилично гласно извести Константина Филозофа:
— Веома чудно!

ЗА КАСНИЈЕ... И одмах затим се готово уједе за језик. Јер, ако је присуство

слуге описао као веома чудно, шта ли тек може да каже о прилици на другом
прозору са десне стране. Са речима ваља мало пажљивије поступати, смотреније их
користити – ако се нечему даје превелики значај, па се још и узвикује, шта онда
радити када на ред дође оно што тај значај и збиља завређује. Онда човеку
недостају речи.
Зато Довоља смерно рече учитељу:
– Праштајте. Што се тиче слуге, то је само чудно. А што се тиче наредног
прозора са десне стране, то је веома чудно...
Наиме, на том прозору се налазио човек, без икакве сумње задивљен и тиме
што ту уопште стоји и оним што са прозора види... Уста су му била развучена од
увета до увета, очи разрогачене, није крио усхићење. По облачењу би се рекло да је
са села, раб неки, обичан пољоделац, шта ли... А није се ни понашао нимало
дворски, отмено, суздржано. Непрестано је вртео главом, извиривао, радознало се
нагињао, у једном тренутку се преко прозора и сасвим пресамитио, умало се

32
прекренуо. У следећем трену се исправио и самом себи је нешто показивао
пружајући руку, али не са напереним кажипрстом, већ као...
Пре свега: откуд такав овде? А онда: шта он то држи између палца и
кажипрста испружене руке? Довоља се баш напрегао да види. Што би се рекло:
исколачио се. Па се као далековид и одмакао неколико корака уназад. Па још мало
уназад, као да очима не верује.
Да би известио Константина Филозофа:
– Међу прстима има длаку! Чини ми се да је воловска! Али да бих био
сигуран, неопходно је да пређем на другу страну Саве... Па да се удаљим још ка
северу до оне ђерме тамо, није важно где, знам да је не видите... Не би било лоше
да ме крај ње чека коњ, да бих се још мало измакао, али брже. Учитељу, желите ли
да то учиним, потрајало би, можете ли да ме сачекате?
Константин је одговорио, загонетно се осмехнувши.
– Док ти опреме лађу и на њој пређеш реку, па отпешачиш, па се на коњу
удаљиш, затим се на уморном коњу и вратиш, па лађом на ову обалу пристанеш...
Сада немам толико времена, оставимо ту појединост за касније.
Довоља је рекао, збуњено:
– Како ви кажете. Али да се зна да је то ваша жеља.
Па је додао, незадовољно:
– Мада ја онда радије не бих настављао... Нисам навикао да ишта изоставим.
Константин се опет загонетно осмехнуо.
– Па и ниси. Открићу ти, добро си видео, то јесте воловска длака. Јутрос сам је
лично разгледао горе, у палати, само што сам ја морао да приђем, да се сагнем, па
још и да између ока и ње ставим окулус, оно моје испупчено стакло. А сада када ти
је савест мирна, ваљда можемо да продужимо...

ПОНОСНО! Трећи прозор је био добрим делом празан, нигде никог одозго
надоле, па још надоле... Зато што је човек у њему био веома низак.
Свима другима се видела глава, врат... Свима другима су се видела рамена,
мишице... Сви други су истурили прса, а неки и добар део трбуха. Али је човек у
трећем прозору био неугледног раста, једва му се видело и цело лице.
Довоља је одмах знао да се тај и на прсте пропео како би бар за толико
извирио. Довоља је то знао зато што је тог ниског човека намах и препознао. Био је
то Малиша, човек задужен за мере у деспотовини, по расту човечуљак, скоро као
палчић из бајке, али толико окретан да би очас узео и меру највеће планине, само
ако му деспот или Константин Филозоф то нареде.
Довоља је одавно упознао Малишу. Између осталих важних послова он је
узимао и мере сваког преписивача понаособ, а ради размера њихових стајаћих
писаћих столова. Јер добар сто сеже тачно до пупка. Не би ваљало да маши ни за
прст горе или доле. А важно је и колико се сто одбија или прибија

33
у зависности од величине преписивачевог стомака. Јер су неки стомаци заправо
стомачине.
Тако је и храстов стајаћи сто пристанишног преписивача својевремено
био израђен према мерама које му узео Малиша. Довоља се добро сећао како се
тада, као сасвим млад, тек стигавши у Београд, већ тог првог дана једва суздржао да
се не насмеје – док је пословао, Малиша је изгледао дивовски озбиљно у односу на
своју патуљасту појаву... А Малиша је то пак приметио и рекао: „Мали са Оне-тамо-
горе, немој да ти се узверем уз леђа и заждим заушку! Тек да знаш, узимам ја мере
и за мртвачке ковчеге од чамовине! Мада живот можеш да завршиш и умотан у
сукнено платно. Или у костретној врећи. Да би те из ње изручили у заједничку
гробницу, јер ниси довољно вредан ни те вреће од кострети!“
Сада је Довоља известио Константина Филозофа:
– То је Малиша! Као и увек изгледа поносно!

САМО ШТО НЕ ОДЕ... Ако се и за Малишу могло рећи да је неуобичајено да се

нађе на прозору палате јер је увек негде нешто одмеравао, ево, најзад, неког чије
присуство није било чудно. Патријарх Никон. И све друго у вези са њим било је
обично. Патријарх је увек изгледао као неко ко се жури, па је и сада једва чекао да
се ово стајање на прозорима оконча јер има пуно црквених послова које треба да
површи. Обични људи не би требало о томе да суде, откуд лаици знају како треба
водити Цркву.
Па је Довоља известио Константина Филозофа:
– Патријарх Никон. Само што није отишао...

ИКОНА... Одакле год да се посматра, опет је на ред дошао средишњи, пети

прозор. Тај тамо у њему је пак изгледао као да нема намеру да оде, већ као да
жели ту вечно да остане.
Довоља опет није могао много да каже. Прилику у том петом прозору једва је
разазнавао. Па и то је опет прејако речено.
За разлику од безименог слуге, радозналог човека са села, Малише који се
поноси својим мерама, патријарха који би да што пре оде... За разлику од свих њих,
тај у петом прозору није био толико услужан, а опет као да је био слуга свих нас, чак
најпонизнији. Није извиривао преко оквира прозора, али јесте деловао као
радознао, макар и онако једноок. Није био толико поносан, мада се чинило да
напамет зна сваку меру света, па и оних планина на које се још нико није испео. И
није се журио. Речено је да није деловао као неко ко ће да оде већ као неко ко ће
међу нама вечно да остане.
Довоља није више имао куд. Дошао је до петог прозора и са леве и са десне
стране, морао је нешто да каже. Никада пре није био на таквој проби. Никада пре се
није догодило да не може јасно да одреди оно што је у даљини. Могао је да се

34
измиче, да околиши, да тражи лађе и коње, али сада није било простора ни за
макац, а није било времена ни да трепне, Константин Филозоф је чекао, морао је да
га извести.
И рекао је оно што је први пут претпостављао, а сада му се потврдило, мада
не баш у мери да буде сасвим сигуран у то што ће рећи:
– Учитељу, то није човек. Мада у основи јесте. Или је макар некада био. То је
светац. То је икона. Чудотворна. До паса је насликана. Свечеве ноге нису
иконописане, зато се у ваздуху мало заноси. Али и тако може да стоји. Што се тиче
свега видног од паса навише, како је као светац насликан, такав и јесте. Зато руке,
односно оно што има, оно што му је од руку остало, не може ни да помери. Пошто
свитак међу длановима стеже. Пре бих рекао: грчевито држи. Мада је свитак до
последњег слова спран... Или одран... А ако свитак свеца није одран, златни ореол
около његове главе је сасвим сигурно жив одран. Иза је нешто неба, племените
боје, плаве... Како било, страшно је повређен, нема једно око... Мада ни то што
нема једно око није ништа у односу на то да нема име! Ако ме питате који је то
светац, не бих могао да вас известим. Жао ми је! Трудио сам се... Нипошто нисам
желео да вас изневерим... Мислио сам да могу боље. Стидим се.

ДОВОЉА, ХОЋЕШ ЛИ КУЋИ СКОРИЈЕ? Константин Филозоф је још нешто казао

Довољи. А он је, Довоља, још нешто казао свом учитељу... Говорили су тихо, нико
није чуо о чему, па се зато и не може препричати... Осим да су обојица,
наизменично, рукама упирали ка нечему у непрегледној равници преко река... И
осим да је Константин Филозоф на крају рекао, покушао је да утеши једног од својих
најбољих ученика:
– Ти се стидиш, а ја сам поносан на тебе. Требало је све то разабрати чак са
ове раздаљине... Вратићу се у палату да господара известим шта си видео.
И Довоља је остао на савском пристаништу. Протрљао је очи, загледао се у
правцу своје куће, негде тамо по средини Доњег града, оног његовог дела на
савској падини... Где тачно, ми обични не бисмо видели, чак и да се место
Довољиног дома опише до у танчине. Једини прозор на тој кући је био удаљен чак и
много више од оних на палати. Уз то је био и невелик, али је пристанишни
преписивач у окну видео своју Власију која је нешто говорила, са њених усана је
прочитао:
– Довоља... Оче, пошто и деца питају за тебе... А ја те, мужу мој, ако ми
гледаш у усне, питам: опет касниш, јеси ли за данас завршио, хоћеш ли кући
скорије?

ДА, КАСНО ЈЕ... Довоља је још једанпут погледао у правцу палате. Али сада не
на највиши бој, тамо где се налазило девет прозора деспотове дворане за пријеме.
Мало је спустио поглед ка спрату ниже, па и ка оном спрату који то није, који се

35
зове приземље. Ту се налазило неколико десетина мањих прозора, али не у низу
већ засебних, неправилно распоређених. Била су то окна одаја које су припадале
дворанима. Приликом подизања палате никако нису могли да се сложе ко ће од
њих у шта да гледа, па су њихови прозори на зидном платну отварани како ко од
њих хоће и колико је тренутно моћнији. Још је онда, после дужег убеђивања,
протомајстор палате, неки Петар, дигао руке од те људске сорте: „Дворани, нека сте
живи и здрави... Али да будете паметнији, то не бих могао да очекујем.“
Сада је Довоља у тим десетинама неједнаких прозора и видео и није видео
десетине дворана. Јер нико од њих није стајао у самом прозору већ је за корак-два
био повучен унутар одаје. Дворани воле да гледају свет, па и народ, баш тако –
притворно, ни од тамо ни од овамо, они не би да буду на виделу, али би опет да све
најпомније могуће надгледају. Да те језа прожме на векове.
Затим се Довоља окренуо ка рекама, да заврши шта му је за тај дан
преостало. Лађа испловила из савског пристаништа већ је зашла у Дунав. Оне две
које су пристизале низ библијски широку реку – сада су већ ушле међу људима
ближе, мање размакнуте савске обале. Још и те две лађе у доласку да опосли, па
пристанишни преписивач може да пође својој кући. Својој Власији и дечици.

36
ПО ШИРИНИ И ВИСИНИ

________________

ДРУГИ ДЕО

37
 СВЕЦИ, ЉУДИ
_______________________

„ЧИМ ЗАВРШИТЕ, ГУБИТЕ СЕ!“

БАЛДАХИНИ, ПЕРИНЕ, КАНДИЛА, ИКОНЕ... Можда није најзгоднији час да се

прошлошћу било ко бави, али савест налаже да се каже која реч о непознатом
свецу, можда ће неко чути и допринети да се његова тужна судбина разјасни.
Уосталом, свеци често помажу заблуделим људима, па би био ред да и човек
каткад помогне свецу у невољи.
Када се оно пре десетак година изнад ушћа Саве у Дунав подизала београдска
палата деспота Стефана Лазаревића, како се њена градња ближила крају, дворани
су почели да све више размишљају о томе чиме би своје нове одаје мало украсили.
– Мало?! – гласно се упита један од њих.
– Можда тек мало вишег – додаде други, устручљиво.
– Што богатије, у ствари! – предложи трећи.
Није се памтило да се свита пре тога и после тога око било чега другог тако
лако и брзо договорила. Господар све издашно плаћа, зашто већ сада за својих
стотину будућих одаја не би наручили, по словном редоследу и словном имену:
– Ко ће да записује?
– Нешто ми трне рука, а и очи ме боле...
– Нерадниче! Дајте мени, али овај труд да ми се забележи. Шта смо оно рекли
да ћемо имати?
Аз – танане балдахине из Дубровника... Нека девојке из Конавала, што ужег
струка, већ сада крену да влаче, гребенима гребенају нити пређе... Нека седну за
разбоје, нека сноваљкама спремају основе, а брдилима збијају потке...
Буки – дебеле перине из Пеште... Нека жене пунијих бедара већ сада зађу по
шоровима да на гушчији начин шичу, нека маме јата, прутићима их утерују у своје

38
удворе... Нека поседају на беле простирке, па нека изабране тустије, што беље
гуске, стављају између ногу, стиснувши их белим бутинама да се не отимљу... Нека
једном руком држе њихове вратове, а другом почну са черупањем... Перје мора да
буде „зрело“, други крај бадрљице не сме да буде крвав... Нека затим само бело
паперје перу, суше и онда разгрћу да га ваздух прожме...
Вједи – неугасива кандила из Солуна... Нека кандилоливци већ сада почну да
с миром праве калупе од песковите глине... Нека смиреним рукама спајају калупе
доњаке са калупима горњацима и мирно дишући уливају растопљену, тајну
мешавину сребра и смоле измирне... Нека обузети миром чекају да се лив
стврдне... Нека мирне душе растављају калупе, биће то кандила у којима се пламен
не гаси тако лако, већ радосно титра испред светозарне иконе...
Глагоље – светозарне иконе са Свете Горе... Нека иконописци благог израза
лица већ сада спремају липове даске дебеле три прста... А, не, никако било која три
прста, већ она којима се крсте само монаси најтврђи у вери... Нека иконописци
богојављенском водицом управе оретке брадице и танке кичице... Нека почну да
справљају и на липовом иверју пробају боје... Нека злато тање у листиће за ореоле
који окружују светачке главе, а плави лапис камен мрве за небо које окружује
позлаћене светачке нимбове... Нека се зна да нама, дворанима, није стало само до
тога да у одајама имамо балдахине и перине, показаћемо како желимо да нам се
при руци нађу и неугасивим кандилима осветљене иконе. Поготово оне иконе на
којима су свеци за које у житијима постоје докази да су спремни и великим
грешницима да притекну у невољи... Није да друге свеце манишемо, али када већ
плаћамо, истина новцем из деспотове ризнице, ваљда можемо да бирамо оне
свеце који ће нам вероватно затребати.
Неко рече:
– Да ли је паметно да ово последње остане записано?
Али му нико не одговори.

СВЕ БЛИЖЕ... Ево их, замишљали су дворани, све ближе...

Пристижу мазге са дубровачким балдахинима, толико префињеним да када
се свију, нису дебеле трубље него личе на фруле, двојнице, кавале, панове
свирале... Ветар пири кроз њих, већ се чују испред престонице... И мазгари су
радосни, звиждућу, никада им толики пут није прошао „као у песми“... Ех, када би
стално могли да носе такву робу, готово без тежине!
Пристижу лађе са перинама, као белим облацима у врећама, већ се спуштају
од Пеште... Иако су лађе претоварене, газ им је плитак јер превозе сушту лакоћу.
Низводно лако клизе, тачно средином Дунава броде... Са њима нико не може да се
мимоиђе. Све лађе из супротног правца су заустављене. Уз обале померене.
Привезане чекају, унутар бродских корита од муке шкрипе. Пошто су пештанске
перине вишеструко шире од палубе на коју су наслагане, толико да сасвим

39
заузимају пловни пут чак и ове велике реке. Ту и тамо се из слабије пришивене
вреће издваја папер, лети и лети, постаје део облака, приклања се небу изнад
околне равнице...
Пристижу сребрна кандила, већ се њишу искачена на обрамицама... Сама реч
каже да је обрамица лепше издељана, спрам људског врата свијена мотка која се
држи преко оба рамена како би се лакше носила два суда са водом, две каблице са
житом... Али су у овоме случају о обрамице искачена, по пет на сваку страну,
неугасива кандила. Лагано се њишу и њишу, све како десеторица носача иду, не
само дању већ и ноћу. Дању се виде само из непосредне близине, али по ноћи
свитћу још из даљине, другим путницима се чине као далеке звезде водиље. Њишу
се, заносе кандила још увек претежније ка југу, ка Солуну, где су направљена... Али
се и све више управљају на другу страну, ка северу, ка Београду, где их дворани с
нестрпљењем очекују.
Иконе пак нико не носи. Шта ће свецима мазге, лађе, носачи... Иконе, роде
мој, саме иду, иако су светозарни свеци приказани само од паса навише. Иконе иду,
пре би се могло рећи да свеци лебде сами од себе, тако да су им очи тачно у висини
очију оних које у путу сусрећу. Пропињу се на невидљиве прсте ако је човек пред
њима виши. Сагињу се, готово клече да боље виде детенце. Али, будући да су тако,
од паса наниже, свеци невидљиви, па ни сами не виде којом ногом где ступају, бива
и да се занесу или спотакну. И бива да им неки воденичар помогне да пређу
набујали поток. Пастир, да опкораче ограду од прућа. Дрвосеча, да се на шумској
стази не оклизну низ опало, влажно лишће. Иду насликани свеци, иконе, бива и да
им обичан раб прави друштво до неке раскрснице, бива да их узме под мишку ако
се уморе, бива да им у својој скромној кући понуди преноћиште, поготово ако јака
киша прети да поквари њихове боје... Иду светозарне иконе, свеци, око њихових
глава се злате ореоли, а око ореола се небо плави на лапислазули.

СВЕ БЛИЖЕ И БЛИЖЕ... Тако су дворани замишљали како ће се најзад

достојно придворити, сваким даном све ближе и ближе...
Стижу балдахини, готово је са зурењем у паучину, у очађавеле таванске греде
међу којима се крију осиња гнезда и шишмиши наопако висе. Тога у новим одајама
неће бити.
Стижу перине, готово је са лежањем на тврдом, моћи ће да се испруже,
одморе намучене кости, отекла колена, крста и нажуљене задњице. Јер, дужност
дворске свите је да често клечи на једној нози, да се дубоко клања свакоме иоле
вишем по роду... А онда и да доконо седи. Утрнуше им турови када у близини нема
никога пред ким би требало да се клекне или да се поклони. Са перинама у новим
одајама – њихове бољке ће бити ублажене.

40
 Стижу кандила, готово је са тим да им свака лелујава сенка и шушав дашак
промаје утуљује воштанице, да не виде куда иду ако ноћу поради себе морају да
излазе.
Стижу иконе, готово је са тим да сви мисле како је њима само стало до
балдахина и перина, до удобности. Није тачно! Неугасивим кандилима осветљени
свеци по њиховим одајама сведочиће у њихову корист.

СВЕ ДАЉЕ... Кад оно, само што нису стигли из Дубровачке републике, из
Угарске краљевине, из Солуна, са Свете Горе...
Онај ветар што је пирио – запе, дуну као у гајде. Није за сваког све, овде ни
ветрови не знају шта су отменији инструменти, све на снагу раде... Танани
балдахини свијени у „фруле“, „двојнице“, „кавале“, „панове свирале“ – намах се
размоташе, одлепршаше... Мазгари се растрчаше, све пружајући руке да их дохвате,
кренуше да се пењу на чуке, а на чукама да се веру уз дрвеће, али даље од
највиших ракљи нису могли. Или су можда могли, али нису знали да су и за то
кадри, мазгари су људи свикли на прашину, блато, земне путеве... Ето, све је било
„као у песми“, а сада су се осрамотили, цео товар су изгубили... Неким људима је
суђено да целога живота вуку олово, са било чиме лакшим од олова неће се снаћи.
Дебеле перине се отворише, јер како су на неким местима за дунавски ток
биле прешироке – избоде их вршје околних тршчака, распара оштро обалско
шипражје... Стадоше да мршају, неповратно се развејаше у даљини равнице, негде
далеко горе се скупише у беле облаке, што личе на јата гусака у бескрајно широком
шору... Тек се тада виде да су лађе биле уобичајене величине... Истина, сада дубљег
газа него док су превозиле перине... Лађари су пак успели да ухвате по две шаке
паперја, али и то мало мекоте пустише после пола дана. Шта су друго могли да
ураде?! Зар довека да држе остатке перина?! То јесте леп, прелеп осећај, али од
чега ће да живе ако руке не могу да користе за послове којима ће да
прехране породицу?!
Неугасива кандила о обрамицама претрнуше сред неких беспутних гора...
Затим једно за другим престадоше да се њишу, носачи су стали, нису знали шта да
чине... А нису знали ни где се тачно налазе, раније су се кандила њихала од југа ка
северу, сада нису имали према чему да одреде куда иду. И тако су стајали, ни тамо
ни овамо... То што се не мичу уморило их је више него пешачење од солунских
радионица. Па су поскидали обрамице и поседали на оближње стење, надајући се
да ће неко, било ко, да наиђе, да им пут покаже... Али било је то уклето место,
толико уклето да га је и непоменик заобилазио. Има у овој земљи таквих пустих
места, где се усамљени људи надају и сусрету са самим нечастивим, онда би макар
знали да супротно од њега наставе... Биће да је и за ђаволе ово место било далеко,
преко њихове вражије мере, па нису навраћали тек тако, без преке потребе. Носачи
су ту или веома дуго седели или је околна трава веома брзо

41
расла, па кандила одложена на земљу толико затравише да се убрзо нису ни
видела. За травом су кренуле да бујају стабљике папрати... А онда је све уоколо
почела да надвисује павит, спутавши кандила и носаче занавек.
Светозарни свеци на иконама одустадоше пак од дугог пута само зарад тога
да се тек тако приказују свакоме ко има новца за иконе... Пуко присуство и највећих
икона у одајама не доказује величину нечије вере. Зато свеци окренуше неосликана
леђа будућим дворанима у Београду, некако погурени се вратише на Свету Гору,
мало ко је памтио тужнију литију од ове.
Све се намах удаљи, сасвим ишчезе, а тако је мало недостајало да се снови
дворана постваре.

ВЕЛИКО ОБРТАЊЕ... Када су, дакле, светозарни свеци одлучили да се врате на

Свету Гору, у Хиландар, где су и иконописани, не желећи да се тек тако
приказују свакоме ко има новца да их купи – дошло је до тога да тачно њих стотину,
негде на пола пута до Београда, напросто окрене неосликана леђа дворанима...
Нису били вољни да се годинама и годинама, по цео дан, гледају са онима који ће
своју побожност доказивати само тиме што ће их поседовати.
Народ, иначе, овај дан поштује као празник Великог обртања, а Црква још
увек размерава да ли је вредан канонизовања. Велико обртање никако не треба
мешати са празником Обретења главе Светог Јована Крститеља. У овом првом има
нечег паганског, а други је, Крстовдан, један од највећих празника правоверних
хришћана. Међутим, иако се само незванично обележава, Велико обртање зависи
од црквеног календара, „помично“ је, увек „пада“ стотог дана после Васкрса...
Обичај је тада да се људи окупе испред дома каквог силника, па му онда, у истом
часу, сви се прекрстивши, попут оних икона – окрену леђа. И тако стоје пун час, без
иједне речи говорећи колико га презиру као човека.
Народ је у различитим крајевима одлазио до различитих тирана, свак врло
добро зна свог ближњег тлачитеља... У Београду се Велико обртање у почетку
најчешће обележавало пред кућом бездушног Дарагана, власника лађа који је
највише бринуо о заради, а најмање о животима својих лађара. Уосталом, за лађаре
је, зна се, узимао само оне који не знају да пливају, не би ли био сигуран да ће се о
његовој имовини старати до последњег удисаја.
Кадно су се толике удовице, сирочићи, родбина страдалих, обични људи
озлојеђени због неправде први пут сабрали и на Велико обртање дошли испред
његове куће, мора бити да Дарагану није било пријатно. Мада се трудио да то не
покаже. Може бити да је и викао само зато да му глас не би задрхтао:
– Чим завршите, губите се! А сутра поново дођите, молите ме за надницу да
од глади не поумирете!
Наредне године се смејао, за сваки случај затакавши топуз у појас:

42
 – Е, јадници, нека сте и ви срећни! Ма то био један час, у једном дану, у целој
години! Немојте после да кажете да вам нисам честитао празник!
А наредне године после наредне, сасвим се ослободио, заоколио је окупљени
народ и стао испред свих, очи у очи.
– Можете леђа да ми окрећете колико хоћете, ништа ви Дарагану не можете!
Ето, требало ми је само неколико корака да вас заобиђем!

СТРАНЕ СВЕТА... Велико обртање је почело тако што се сто светаца приказаних
до појаса на иконама – једноставно окренуло... Онако како су до тада ишли на
невидљивим ногама у правцу севера, тако су од тада, у већим или мањим групама,
пошли у правцу југа.
За свеце, иначе, стране света нису од нарочитог значаја и зато се некада не
сналазе најбоље. Човек је тај који много више води рачуна о четири светске стране,
између њих се непрестано сам разапиње... Некада са неповерењем гледа чак и
сопствену леву руку која је источније од десне, а са мржњом ону десну која је у
односу на леву западније... Ако се и окрене, руке мењају стране, али сумња или
омраза према оној другој не престаје. Умишљена глава с презиром гледа надоле, ка
југу, на сопствене сиротињске, босе ноге... А ноге? Оне би, да могу, некада оставиле
главу тамо где и јесте, горе, на охолом северу, нека самује и ужива у свом
„високом“ положају, неће дуго проћи и горко ће заплакати питајући се где су јој
сада лакомислене ноге да је однесу негде где је иоле топлије. Хоће ли човек икада
престати да сам себе разапиње и рашчовечује? И при томе увек неког другог
оптужује да га је ставио на муке!

43
 ГОЛИ ЕКСЕРИ
_________________

„И?!“

РАСКРСНИЦЕ, ПОТОЦИ, РЕЧИЦЕ... Што се тиче светозарних икона, током прве

две седмице повратка није било већих потешкоћа. Али, на уврелом југу, заставши
на једној пустој раскрсници у Егејској Македонији, тројица светаца се издвојише.
Желели су да у молчању расправе неко верско питање старо око шест и више
столећа, још из доба Седмог Васељенског сабора, међу богословима иначе
познатијег као Други никејски...
А када су се пренули и журно наставили да сустигну главнину, намах
погрешише. Можда збуњени треперењем раскрсница сред летње скапсе –
заокренуше ка истоку.
Можда збуњени коритима пресахлих потока у којима је остало само
расушено дрвље: пањеви, облице и грање обелело попут делова скелета
некадашњих стабала оглоданих прејаким сунцем – наставише још источније.
Можда збуњени коритима осеклих речица, наместо воде испуњених бујицама
наваљаног облутка до облутка, па се тако није разазнавао правац некадашњег тока
– не приметише да се сваким кораком све више удаљавају од свог исходишта, Свете
Горе Атонске...

УСПУТ РЕЧЕНО... Не видеше лош знак ни у томе што је једном од светаца нека
матора жаба скочила на раме. Односно на горњи перваз иконе. Биће да је тако
желела да се удаљи од суваје и пут до прве воде превали без муке.

44
 Жаба је такво створење, воли да чучи на било чему, да се надима, брекће и
гласа што више може. Потопиће и лист локвања са све једним од најлепших цветова
– само да буде што приметнија, да о било чему што чујније изусти своје мишљење.
Али, када је само мало касније та жаба на горњем первазу иконе осетила куд
се свеци крећу – она крекну и ужаснута брже-боље изнова одскочи у празно корито
речице. Па заседе на први већи камен. Нема сумње да јој се учинило као сигурније
да у тој пустопољини, као једина жива, и остане. То је за већину жаба највеће,
уједно и једино постигнуће.

ЈОШ ЋЕ ДА НАМ И РУКУ ЉУБЕ! Тако су три иконе после свега два дана,
несвесне колико су много погрешиле, ушле у град Сер који је припадао Отоманској
царевини. И то не од јуче, већ поодавно, пошто је у њему још 6891. година
цариградске ере, она од Дана постања света – односно 1383. по западном рачунању
времена – сравњена са 784. годином по календару Хиџре.
Како је могуће да се тројица светаца нису запитала где су измакли њихови
сапутници, сабраћа по вери?! Како је могуће да су непримећено прошли тако близу
турских аскера распоређених дуж граничне међе?! Јер, аскери би их сигурно,
колико год у хладу маслина лежали, сламке грицкали, о сопственој храбрости приче
причали и о ономе што их чека код куће маштали – они би иконе одмах вратили,
под пратњом протерали према изричитој наредби владара Румелије, прво емира, а
затим и султана Сулејмана Челебије...
Тја, а због чега би их само протерали?! Дај војсци да докона пландује и ето ти
војске која не може да брани ни сопствене границе. Зашто аскери не би сваку икону
одмах расцепили сабљом – од темена светачке главе до испод учкура који се не да
видети?! Ако ни због чега другог, вежбе ради... Ето, без јасне дужности, војску чине
деца, младићи који би се још увек играли, дангубили... Све зависи од праве
наредбе, а сматрало се да је румелијски султан Сулејман Челеби превише
попустљив према Византинцима, уопште према невернима.
Па је тако болећив једаред потписао и помиловање за неке иконе заплењене
у ризници бугарског манастира Бачково: „Златне и сребрне сасуде оплените. Али
као такве, 'от злато и сребро', немојте да ми их доносите, већ их одмах, до једне,
претопите у алтин и гумуш, како се код нас каже... А икона нека и хришћанима,
коме могу да сметају комади дрвета и на њима бојена лица у одорама што држе
свитке на којима пише нешто од наводне важности... Још ће да нам и руку љубе!“

ПАЛОМ, ЗУЛФИКАРОМ, ЈАТАГАНОМ... Такав је био господар Румелије,

европског дела Отоманске царевине... За разлику од свог брата султана Мехмеда
Челебије, не тако милосрдног владара Анатолије, укупно узевши – свега од Босфора
источније... Иза којег је пак остало сурово наређење, разложено до у ситнице:
„Треба, море, ударити чим се стигне, оне највеће, храмовне иконе које се

45
износе на литије, јавно, пазарним даном, пред сијасетом раје... Засвагда их ваља
прекрстити, прво уздуж, а онда попреко, тешком палом!
Оне нешто мало мање, породичне иконе, пред свим укућанима, у авлији,
накосо, зулфикаром, обавезно и деца морају да гледају! А није згорег да и они
хришћански животићи у колевкама, разумели нешто или не, плачу!
Оне најмање, личне иконе, пресретнуте на друму, што се у недрима носе са
поклоничког путовања у Свету земљу и Јерусалим, у првом јарку, треба коленом
под врат да се не мрдају, па право у трбух јатаганом!
Како другачије поступати са толиким иконама затеченим у већ освојеним
ромејским градовима?! Дочим ордија није стигла да зађе ни у свако село, штагар ли
их је тек тамо...
Зато, ако све ово превише дуго траје, одобравам – треба их ђутуре на ломачу,
па огњем, да плану!“

СВАКЕ НОЋИ НАМ СЕ ВРТЕ ОКО ГЛАВА! Међутим, изгледа да ни то није било
могуће савршити тек тако. Велики везир Имамзаде Халил-паша једном приликом
извештава, све се вајкајући, унапред саопштавајући да је веома скратио оно шта би
рекао:
„Углавном, нађосмо их што по хришћанским богомољама, што по кућама,
тушта. Са сваког четвртог дувара, оног источног – најмање нас једна крупнооко
посматра... Појавиће се кад-тад и тма склоњена по таванима и подрумима... Крију
их, ни сами не знамо на колико начина...
Колико јуче, банусмо код једнога... Икону нема, слеже раменима, згрбио се
од поштовања, нутка нас да се заложимо, омањи астал је пун послужења... Кад ми,
пошто нас је у кући било много, сасвим случајно оборисмо тај астал... А оно –
одозгор јест плоча од дрвета, али је одоздоле осликано оно што они зову Тајна
вечера !Обрнуо је икону, псето, и приковао на четири ногара, па нам је на њу изнео
све најбоље што је имао, а уистину нас је као псе сместио уз трпезу њиног
господара... А када смо га питали: 'И?', он се исправи и поносно признаде: 'Мојем се
Богу молим, па макар и згрчен под столом...' Од тада баш све изврћемо: креденце,
полице, корита, наћве, чак и чанке, све што је од дрвета... Са крова чупамо шиндру,
па и њу прегледамо са друге стране, натенане, парче по парче... А ако Грк у авлији
има липу – и њу сечемо, нека је и младица! Кажу, свако је стабло липе, чим колико-
толико поодрасте, јатак за најмање три-четири иконе!
Да је то све... Сумњамо да икона има и код неких наших људи. Аллахову веру
јесу примили, али биће да икону нису бацили, свуда затичемо ексере које нису
повадили, а ништа друго о њих, па ни џубу или пешкир нису окачили... Чему им
служи тај пусти, голи ексер, ако не 'спомена ради' на свеца којег су се наводно
одрекли... Када их то питамо, праве се невешти, одговарају да нису стигли да
штогод друго обисну баш о тај ексер... А ако их надаље питамо колико то дуго нисте

46
стигли: годину, две, десет година, може бити педесет, од оца вам је остало, од деде
сте га наследили... Тада ћуте... Да им клештима вадиш предње зубе и последње
речи – и тада ћуте... Али јаучу и лелекају када им онај голи ексер из дувара извучеш!
Да се зна, иконе слажемо на камаре, али са њима ништа не може да се
опосли, нису за јапију нити од друге хасне... Међер, не могу ни да их све метнем на
ломачу, оскудевам у ваљаним џелатима, макар их плаћао сувим златом. Већина
њих се изговара да је кадра да спаљује само живе људе, навикли су да 'раде' уз
сузе, вриску, кукњаву, све оно што прати право, достојно погубљење. Жале се да
иконе само трпељиво ћуте, гледају шта им се дешава, а после им се као такве и
привиђају, излудеше од њихових лица, а поготово од подигнутих десница којима из
пламена још и благосиљају своје крвнике...
Белем, коначно разрешење питања мноштва осликаних светаца није у
њиховом премештању у снове наших џелата. Сваки четврти је већ сврнуо с ума, час
пере руке, час загледа оплату чизама, неће више да згази ни црва измилелог из
обичне црвоточне кладе! Остадосмо без најбољих људи, а шта се тиме добива?!
Само то да нам иконе за дана нису пред очима, ама нам се сваке ноћи врте око
глава!
Прилажем писмо једног Хећим-ефендије из којег се јасно види да ћемо лакше
освојити Цариград, макар и за педесетак година, него што ћемо за пет наредних
векова протерати све свеце размештене по грчким црквама и кућама.“

ПРИЛОЖЕНО ПИСМО: „Великом везиру Имамзаде Халил-паши и свим другим

сахибијама на Дивану, покорно пишем, са хартије не подижући поглед...
Пашо и сахибије, преко дана некако, али је болесник ноћу махнит. Само у сну
врти главом и понавља: 'Матеја, Марко, Лука, Јован.' Па изнова: 'Матеја, Марко,
Лука, Јован.' И све тако, укруг, до јутра, док се не прене у зноју...
Из прве нисмо знали чија су то имена, а онда нам неки Терџуман-ефендија из
Сера, тумач са грчког језика, откри да је реч о светој четворици који су написали
четири књиге не само о животу Исуса из Назарета, не само о његовој страдалној
смрти, већи о његовом васкресењу и вазнесењу... Алај им је прича велика! Нама је
пака тај Исус познати записан као Иса ибн Мерјемин. Али, за нас је он само
посленик, а за хришћане је, претераше га вала, ни мање ни више него Божији син...
А те четири књиге, тих светаца, по њиховоме зову Света јеванђеља, а по нашем су
оне само инџили... Што није мало, ама је више од онога што бисмо ми у руке
узимали, камоли читали...
Е, сад, све уназад идући за трагом болести, сазнадосмо да је тај махнити
поодавно, још пре месеца ша'бана, у граду Кониа, по грчкоме Иконион или Иконија,
сабљом посекао четири иконе споменутог Светог Матеје, Светог Марка, Светог Луке
и Светог Јована. Ударао је и ударао шехид – док их није претворио у иверје,
обезобличио их је до непрепознавања... Ама му се од тада, прошао је месец

47
рамазан, па и месец шеввал истиче – њихова лица јављају у сну, све коле око њега
док он у јастук бунца њихова имена тачно оним редоследом којим је почео да их
сасеца...
Уопште не знамо како да га лечимо. Зато сам за савет замолио једног Хећим-
ефендију за главу, који се и прочуо по томе што може да отвори лобању, посебним
сврдлом званим трепан, набављеним у неком граду Салерну – еда би уклонио
накупљену воду или изливену крв... А онда може и да рану на лобањи затвори
парчетом тикве, сасвим обичне, оне коју зовемо судовњача или врг, расте свуда...
Отварао или затварао главу, болно јесте, и сама помисао на тако нешто је страшна,
али је на овај начин спасао много деце са увећаном, 'воденом главом' , као и наших
аскера којима је у боју теме толико и тако повређено мачем да су сви други хећими
од њих одустајали и пре него што им честито приђу, чим чују како врече...
Тај ми је Хећим-ефендија за главу одмах одговорио, покорно прилажем
његово писмо, клањајући се пред Великим везиром Имамзаде Халил-пашом и свим
другим сахибијама на Дивану... Па читајте како у њему и стоји, нисам хтео да га
преписујем јер се и у најбољем препису увек нешто изгуби.“

ЈОШ ЈЕДНО ПРИЛОЖЕНО ПИСМО: „Цењени ефендијо по занату, право ћу у

главу... Ја описаном болеснику лобању ипак не бих отварао само зато... То се чини
ако се баш мора, јер је све у вези са људском главом увек неизвесно... Некада неко
поваздан кука од главе, за њу се хвата, стеже је – ама бива да је већи несрећник
онај који је поваздан само овлаш чеше...
Да заокружим, ја у овом случају нисам сигуран да ли се узрок патње заиста
налази испод темене кости... Или чеоне, потиљачне, слепоочне... Можда је то више
питање срца а не онога што му је у главу зашло и тамо негде запело.
Зато сам писао једном Хећим-ефендији за срце, који се прочуо по томе што
може да затвори рану на срцу... А ако треба може срце и да отвори, истина за
толико да тек једну челик-иглу величине као за плетење вуне увуче – не би ли
отклонио угрушак који ће патника, само је питање вакта, да згуши.
Тај ми је Хећим-ефендија за срце одмах одговорио, прилажем његово писмо,
а ја те поздрављам с поштовањем и благим наклоном. “

И ЈОШ ЈЕДНО ПРИЛОЖЕНО ПИСМО: „Мерхаба, срдачно, драге моје ефендије

по занату... Истина је, увек могу да отворим и затворим живо срце, док још увек
куца, али већина болесника то не може да преживи... Зато бих ово пробао тек када
се утврди није ли можда све то ствар душе... А за тако нешто, као што знамо,
потребан је Хећим- ефендија за душе.
Писао сам једном таквом који се прочуо по томе што и душу уме да пронађе и
колико-толико раскрине. Прилажем његов брзи одговор, а вас од срца поздрављам,

48
јер управо имам једног који гушење у прсима не може да издржи... Ако ми
преживи, написаћу вам још понешто тек толико да бисмо знања разменили. “

И ПОСЛЕДЊЕ ПРИЛОЖЕНО ПИСМО: „Ефендије, саосећам, имао сам такве

махните случајеве... Много их је више откако све дубље напредујемо у хришћанске
земље... Оно, било их је и лакших и тежих... Од тога да се болеснику око главе врти
само једно лице хришћанског свеца, до тога да болесник умишља како се око њега
врзу свих дванаест апостола – што у нашој вери значи идолопоклонство, свако
приказање најодабранијих посланика је грех неопростиви.
Међутим, за сада нисам успео да помогнем таквим и сличним слабима...
Једино у шта се уздам је време, некада бива да само оно може да залечи душу... За
столеће-два-три.... До пет векова сам рачунао! Ако је за утеху, можда ће
наследници тог вашег шехида до тада да забораве обезобличене јеванђелисте због
којих се њихов предак толико напатио. А ако неће, шта ја ту за свога живота могу.
Ипак, засад га држите издвојеног, да не зарази друге. Није згорег и да му
повржете руке и ноге. Везан човек је као и сапето говече, мање штете може да
учини... Пошто још увек не знамо да ли се та бољка преноси, није ли то нека редња,
слична морији, душевној куги... Коју после нећемо моћи тако лако да уставимо ни
уз Аллахову помоћ.
И кувајте му неки чај за смирење. Знам да знате, али ја држим до тога да и
написмено имате – сасвим је добар и онај од нане. Прелијте сушене и дробљене
листове врелом водом. Пустите да све одстоји. Процедите. Па нека га пије наште.
Ипак, да бих био мирне душе, дадох себи слободу и да се обратим једном
хоџи. Није дуго потрајало, а од њега сам за вашег болесника добио запис. Који
приложих."

ХОЏИН ЗАПИС... „Хећими, ви што тако много нагађате, а људско тело час
отварате час затварате, па још и душу покушавате да објасните...
Ја отворих Кур'ан Часни...
Прегледах га до седамнаесте суре Ел Исра, чије је значење 'Ноћно путовање'...
Кажипрст спуштах низ то поглавље, све до осамдесет петог стиха...
На овоме месту се зауставих, јер ајет гласи: 'Питат ће те о души. Реци: Душа је
ствар мога Господара, а вама је дато мало знања.'
То преписах и тај вам запис шаљем да болеснику утурите под мишку или да га
затвореног држи у хамајлији на везици коју ћете му око врата ставити.
А онда реших да додам и ово... У фишеку поред – шаљем вам и мало зеленог
бибера. Приносите га болеснику под нос, не би ли он што чешће кијао. Аллах воли
кијање. То је на више места записано, да вам сада не наводим где све... Тако се
избацују отровне паре из главе, па можебити да се тако из главе избаце и те
иконописане хришћанске приказе...

49
 Кијање је иначе од користи приликом порођаја, жени раширених ногу снагу
додаје... Уопште, корисно је и за срце које тада на трен престаје да куца, макар за
толико може да се одмори... Укупно је седамнаест бољки које се на овај начин
блаже, међу које се убраја и губа... Напомињем, мада ни друге врсте нису лоше,
зелени бибер је најбољи за благословено кијање.
А болеснику, користим прилику да вас посаветујем, никако не дајте да зева.
Ако ништа друго, а ви га опомињите. Аллах не воли зевање. И то је записано на
више места, да не ширим и наводим где све... Само оволико: зевањем се шејтан
разгаљује!
Толико.
Потом Кур'ан Часни затворих...
И кинух од овог зеленог бибера који вам у фишеку пратим. Па рекох:
'Алхамдулиллах!', јер и тако Аллаха славим...
А ви мени, ред је хећими, треба да кажете: 'Иархамукаллах!', што се иначе
говори брату по вери који је управо кинуо – да му се Аллах смилује!
А ја вам онда одговарам како и доличи: 'Нека Аллах нас и вас води!'“

БИР... Када се сва писма и записи прочитају... Такву су муку мучили са

иконама у Отоманској царевини. Имали су их и превише већ затечених,
новопридошле им нису биле потребне у њиховој земљи... Свакако ни оне три које
су залутале и ушле у град Сер.

50
 СТОТИНЕ ПАРИ ОБУЋЕ, ЈЕДАН „НЕПАРНИ“
____________________________________

„ПО ЧЕМУ ЋЕ ТИ ЧЕСМА ОСТАТИ УПАМЋЕНА?“

КАКО ЈЕ МОГУЋЕ?! А опет, није јасно ни како је могуће да су иконе толико

много погрешиле...
И када су свеци већ непримећени прошли поред аскера распоређених на
граници, како је могуће да уз друм ка Серу нису приметили мезарје, гробље
препуно нишана... А ако се ови белези могу и назвати омањим, како нису
приметили четири овећа турбета, где су сахрањени знатнији и богатији покојници?!
Ако су можда зазирали од мртвих и од њих окретали главе, како је могуће да
нису уочили живе, другачије народне ношње, фесове и турбане, димије и нануле,
па и то да неки старији Турчин пројахавши крај њих омаловажавајуће отпљуне
постранце, а деца коју мајке нису стигле да увуку у авлију знају и да им се исплазе?!
Како је могуће да тројица иконописаних светаца још издалека нису видели
минарета, светионике за живот исмаилћански?! Изнад Сера их је већ било веома
много извинутих, што од дрвета што од камена, у горњем делу украшених!
Како је могуће оно што је готово немогуће, није најјасније, па је време и да се
од сувислог објашњења одустане.

КАУРБАШЕ... Али је њих са једног минарета још издалека опазио неки мујезин
и одмах стао да запева, чаршија се заорила:
– Нутооо! Нуто, каурбаша... Чикају нас, под носом нам шећу сред езана! Ено
их у Бухур-махали, одмарају се, башкаре, код Мухсиновог шадрвана!
Љутита исламска раја, таман прекинута у окупљању за молитву, подневни
намаз, крену да истрчава из џамија, поче да се обува... Одасвуд убрзано ходећи, па

51
трчећи, десетине пари обуће на ногама умножише се у стотине пари... Придружи
им се и један „непаран“, сакат, помажући се штакама...
Ван шехера, у прашини подигнутој од јурњаве по некалдрмисаним сокацима
Бухур-махале – нису се виделе руке које дохватају камење... Оно камење којим су
три иконе сурово утучене крај чесме, Мухсиновог шадрвана... Да су и могла, тројица
светаца не би стигла ни лица да заклоне шакама.
Истина, било је оних који су сматрали да је то грехота. Између осталих и тај
Мухсин, власник мале магазе са свим и свачим у чаршијском базару, а чије име
значи „доброчинитељ“, који је чесму и направио испред своје куће на добробит
сваког инсана. Без обзира на разлику у вери. Али се он, у свеопштем шенлучењу
после каменовања, није најбоље чуо. Па тако нико није могао ни да понови шта је
то упозоравајуће говорио својим суграђанима.
Требало је времена да се раја разиђе, да би се тек онда опет могао разазнати
само звук воде шадрвана и крај њега Мухсин који седи, држи се за главу и понавља:
– Јазук, јазук... Црни Мухсине, по чему ће ти чесма остати упамћена?

КАЛФА БЕЗ КЉУЧА... Није много прошло, из средишта града, из базара,

дотрча Мухсинов калфа. Добар момак, по имену Афик. Чудио се што нема газде да
отвори магазу која није радила само у доба молитве, а она подневна је окончана
има томе... Купци не само да су се окупљали пред затвореним вратима него су неки
већи одустајали, гунђајући одлазећи у комшијске дућане... То никако није добро, и
сам газда му је говорио да је тешко задобити муштерију, а још је и теже вратити
онога који само једанпут оде незадовољан. Афик се пречио пред купцима, лево-
десно, куд они ту и он, све понављајући:
– Са'ће, са'ће он из џамије... Само што није!
Али, један по један га је заобилазио. Зато је Афик дотрчао у Бухур-махалу, још
није сасвим пришао газдиној кући и шадрвану, већ је низ сокак узвикивао, а када се
и примакао, није могао да се заустави тако лако, галамио је:
– Газда, што не отварамо?! Силан пазар изгубисмо! Она Ердемовица отишла
од нас и преко пута купила казан само тооолики, четр' момка су га износили! Ја јој
кажем: „Е, да знате, тај казан има да вам пусти, наши су казани калајли, много
бољи!“ А она мени: „Не проклињи ми нов казан! Немој да ти зовнем мог Ердема, да
ти ишчупа уши" А ја сам онда њој рекао: „Извините, не знам шта ми је било, отело
ми се...“, знајући да ће Ердемовица ово да пренесе Синановици... Која, пак, има
језик само тооолики, не мора ни да се помери облизаће уши целог Сера све
цокћући како код вас ни калем ибришима ни иглу више не треба куповати!
Међутим, Мухсин га је прекинуо речима:
– Стани већ једном... Узми дан-два слободно... На магази истакни натпис да је
затворена због болести.
Афик је питао:

52
 – Ко је болестан ? Ви? Је ли озбиљно? И који су ови у прашини, камењем
засути?
Али је Мухсин само понављао:
— Јазук, јазук... Који су да су, по њима да останем упамћен не бих...

ТРИ КАДУНЕ СА ЗАДУЖЕЊИМА... И требало је да прође извесно време да се

три Мухсинове жене усуде да изађу из куће, не би ли му свака рекла своје, већ
према томе колико је с њим у браку провела година...
После неколико часова, најмлађа и најсмернија, Зинета, доносећи му до
шадрвана сахан са ручком за који је била задужена:
— Љубим те... Узми макар залогај, охладиће се долме... Што сам их
спремала?
У сумрак, средња по годинама и стаменија, Самија, доносећи му до шадрвана
сахан са вечером за коју је била задужена:
– Молим те... Шта ће чаршија да мисли о нама... Зар нећеш да се прихватиш
ни мојих туфахија?!
Изјутра, најстарија и најотреситија, Кадира, празних руку, без сахана са
доручком за који је била задужена, а после ноћи коју је Мухсин у јадиковкама
провео крај шадрвана:
– Слушај ме... Слушај добро, јер ћу најтише могуће да говорим, јавно нећу да
ти се противим, смешкам се само зато што знам да ме цела махала гледа иза
пришкринутих капиџика... Али ми не пада на памет, чујеш ли, да ти ич послужујем
мимо заједничке софре. По савести смисли шта ћеш да урадиш, па тако и поступај,
шта те брига шта ће да веле мујезини, имами, мула. А када
огладниш, уђи у кућу. Немој много да оклеваш, све три те чекамо унутра, знај да се
не хладе само ручак, вечера и доручак.

ПОВИЈАЊЕ, КУПАЊЕ... Изгледа да је ово последње било пресудно да Мухсин

пожури са одлуком. После једног часа он је разгрнуо камење са икона, па их је
пренео у авлију, сместивши под доксат оно што је од њих остало. Тада је позвао
своје три кадуне:
– Имамо ли оног белог платна што вам служи за сирење?
Оне су пак донеле велики свитак грудњаче, толико меке и танке да се кроз
њу, када се рашири, познају женски прсти и прозиру јагодице. Затим су кадуне,
према Мухсиновој наредби, платно исцепале на три дела и сваког свеца засебно
повиле тако да се додатно не повређује...
Он је тада једну по једну икону пажљиво однео у вајат, сместивши их на
џакове са брашном, рачунајући да им је ту најудобније. А када је и то обавио, рекао
је својим женама:

53
 – О овоме ни речи! Ако се рашчује, нико више неће хтети да пазари у мојој
магази... А сада идемо у кућу да ме окупате!
Три кадуне су загрејале воду, у башчи су набрале и у корито са водом додале
латице загаситоцрвеног ђула, спремиле су беле пешкире – бањале су свог Мухсина,
како која где, већ према годинама проведеним у браку и задужењима...
Кадира, она најстарија, Мухсинова места која под старост знају да бриде и
боле: потиљак, врат, рамена, леђа, мишице, зглобове:
– Ако хоћеш да ти истрљам и табане, ноге испружи ван корита.
Самија, она средња, Мухсинова прса, сваки мушкарац воли да се пред женом
прси, грудима истура:
– Срце ти још бије као када сам те први пут разоденула.
Зинета, она најмлађа, Мухсинова места која и под старост, приликом додира,
знају да се пробуде:
— Ју, зорлије!
На ово се Мухсин мало осмехнуо и рекао:
– Него је.

54
 ИСПИЈЕНА ВОДА, НЕДИРНУТИ ЛОКУМИ
___________________________________________

„ЗУБНИ ГЛАСОВИ ТИ НИСУ ДОБРИ, ПРЕВИШЕ ВУКУ НА ГРЧКИ.“

ВРАТА ТУМАЧЕВЕ КУЋЕ... По подне је Мухсин, као нов, отишао до Терџуман-

ефендије... То је било и име и титула, уједно ознака заната човека који је за читав
Сер преводио са турског језика на грчки. И обрнуто, каква је већ била чија потреба.
Спрва се чинило да Терџуман-ефендија није био код куће, једне од оних у
коју се улазило са два сокака, јер се и налазила на месту њиховог сретања – за неке
код „Турско-грчког ћошка“, за друге код „Грчко- турског ћошка“, све у зависности од
правца из којег долази муштерија. Тумач је ту кућу својевремено одабрао да купи
баш због тога, односно оних који имају разлог да га посете и одовуд и одонуд, а и за
одлазак могу да бирају два пута, што збуњује радозналце од оба света...
Кућа је одабрана и зато што се у добар дућан ступа са улице, није ваљатно
имати ни иоле повишен праг, камоли један једини басамак, муштерија се тако
некако лакше одлучује да крочи, па се самим тим лакше одлучује и да троши.
Бивало је да ће тада од Терџуман-ефендије, реч по реч, тражити да му се преведе
чак и оно што му се у почетку није чинило као неопходно да научи.
Вешти тумач је добар део дана држао врата широм отворена – то мами и
случајног пролазника. Видевши раскриљена врата, човек се, обично Турчин,
наједаред сети како не зна шта значи нешто на грчком језику, па улази... Ко вели,
кад сам већ ту... Иначе, због тог нечег на грчком, из пуке радозналости, не би баш
запуцао из другог дела Сера, не би толики труд улагао да би разумео шта су му
казали неверници.
И више од тога, вешти тумач је некада чак и ноћу држао врата тек
пришкринута – то и без речи говори да он и ноћу ради неодгодиве послове, које
онда, дабоме, више и наплаћује. Истина, ноћу су обично долазили Грци, готово

55
тајно, желели су да дознају, да им се преведе, шта им то Турци причају иза леђа, од
тога је некада знао и живот да им зависи.
Приде, била врата широм отворена била само пришкринута, вешти тумач је
често певушио на грчком. Никада нешто изазовно или весело, да Турцима не „иде
уз уши", већ више бојажљиво или тугаљиво. Али да се колико-толико чује на оба
сокака, да свима буде јасно какву врсту „еспапа“ Терџуман-ефендија нуди. Џаба ти
дућан за који нико не зна шта у њему може да се купи.

ПРЕВОЂЕЊЕ... Међутим, врата су овог пута била затворена. На поновљено

куцање нико није одговорио. Таман се Мухсин спремао да одустане, кад се зачу
шкрипа мандала... Средовечни домаћин се појави гологлав, умршене косе,
накострешених обрва, једно је оприлично уздигнуће на прекратком кафтану
несумњиво указивало да испод њега не носи баш ништа... Уосталом, то су
потврђивале и његове ноге, од колена надоле обнажене, прилично маљаве...
Мушки велика стопала Терџуман-ефендије су отприлике до две трећине дужине
била једва уденута у премале, женске папуче... Неколико корака иза њега налазила
се слушкињица, такође гологлава, мада лепо очешљана, али без икакве одеће,
босих табана... Груди су јој биле једва испупеле...
Мухсин је поцрвенео:
— Извини, прекидам те...
Терџуман-ефендија је из виђења познавао госта, чуо је за његову магазу и
шадрван:
– Јок, Мухсин-аго... Бујрум, изволи, уђи! Оно, могао си да се најавиш...
А онда је намигнуо и надланицом обрисао влажне усне и околне мокре
крајеве бркова и почетке браде, као што то чине људи који су до малопре нешто
јели на кашику или су штогод нагрнули, наискап испили:
– Давао сам подуке из турског језика овој мојој Гркињици... Млада је, тек смо
почели, све ћемо надокнадити, можемо да наставимо и касније, што бисмо
журили...
Мухсин је ступио у кућу. Девојка је нестала негде у другој соби... Терџуман-
ефендија је Мухсина понудио местом на сећији, затворио је подебели ћитаб на
шестоугаоном сточићу, па је језиком овлажио прсте и управио обрве, да би
намигнуо и сам засевши до госта:
– Праштај, миндерлук је изгужван... Ово девојче се не смирује, све јој говорим
да се мало сврти ако хоће ишта од турског да утуви!
Мухсин баш ништа није казао. Домаћин се налазио преблизу, сећија је можда
и намерно била од оних мањих како би Терџуман-ефендија што непосредније
давао те своје подуке... Да, сасвим сигурно је било тако, јер је просторија била
превелика за тако скромну сећију са изгужваним миндером. Све уоколо је иначе
било уредно, лепо посложено, окачено... Осим што Мухсинову пажњу, није знао

56
зашто, привуче пуст, го ексер на источном дувару, о којем, као с неким нарочитим
разлогом, баш ништа није стајало...
Терџуман-ефендија се пак загледао у госта и рекао:
– Видим, није добрим?
— Хоћу да ме научиш грчком... – тек тада је изустио Мухсин, без икаквих
других уводних речи.
– Па, кажем ја... Није добрим... Ко још данас учи грчки? Сада је обрнуто, сви
би да уче турски. И тек ће, кад ти ја велим... – намигнуо је Терџуман-ефендија.
Мухсин је кратко рекао:
– Платићу.
Терџуман-ефендија се опет загледао у госта и после дуже станке наставио:
– Мухсин-аго, извини, ти ћеш да платиш, али се мени не исплати... Шта после
ја да радим ако ти и многи други науче грчки. Ја живим од превођења, а не од тога
да сваког подучим да зна оно за шта сам им потребан... А колико видим ниси ни
женско, поготово млађе, па да ти удовољим.
Уз ово последње Терџуман-ефендија је опет намигнуо Мухсину.

МАХРАМА... Управо тада је у собу ушла она слушкињица, Гркињица, сада

одевена, носећи воду и локуме... Са сточића је склонила ћитаб и ставила
послужење. Њен господар је рекао:
– Душо, како се оно каже?
Гркињица је оборила очи и на турском казала:
– Да вам буде на здравље. Извољевајте.
Терџуман-ефендија се осмехнуо, опет је надланицом обрисао усне, крајеве
бркова и почетке браде, да би рекао слушкињици:
– Морамо још да вежбамо... Зуби, душо... Речи ти превише иду преко зуба...
Зубни гласови ти нису добри, још увек превише вуку на грчки. Мораш врхом језика
да мало попридигнеш гласове и тако их превалиш преко зуба.
И уз ово је истурио врх језика:
— Ево овако, видиш...
Да би одмах затим опет шеретски намигнуо Мухсину. А пошто је слушкињица
изашла са ћитабом у руци, он се уозбиљио.
– Зини – рекао је, као да је гост дошао код берберина да се пожали на зуб
који га боли.
Мухсин је био збуњен, али је учинио оно што је од њега тражено. Терџуман-
ефендија се нагнуо, не баш превише, да би чкиљећи проценио:
– Мухсин-аго, видим да је последње што си изустио пре него што си код мене
дошао било: „Него је.“

57
 Мухсин је поцрвенео, сетио се купања и својих кадуна. Одакле то овај
Терџуман-ефендија зна? Одговор је добио, а да и није гласно поставио питање,
тумач је и даље чкиљио:
– Све што се једанпут каже, ма било где и ма колико тихо, то се и дозна... Кад-
тад... А ти си ово проустио колико малопре, свеже је, на непцима ти се познаје...
Него, нисам хтео да ти завирујем у живот... Тражио сам да уста отвориш због учења
грчког. А за њега си, Мухсин-аго, закаснио. Брат брату, једно четрдесетину година.
Да би га правилно говорио, морао си да почнеш као ја, много раније. Моје прво име
је било Сотирос, веру твојих отаца и твој матерњи језик примио сам као дечак.
Можда бих могао да те научим неколико речи или реченица... Али ће сви и даље
знати да си Турчин. Немаш више зубе какви су потребни за грчке гласове. Другачије
речено, зубе ти је, поготово предње, већ обликовао турски језик. Заустиш ли грчки,
ујешћеш се за усну, језик... Видиш ли ону махраму доле?
Мухсин је погледао ниже сећије. Ту се налазила бела марама, као одбачена,
на неколико места уцветала од крви...
Терџуман-ефендија објасни:
– Чак се и ја некада пометем, почнем на једном језику, па окренем на други,
каткад себе самог до крви за језик уједем. Шта ћу, крв отпљунем, узмем мало
стипсе на кажипрст... Стипса је иначе грчка реч, дајем ти је бамбадава јер сам данас
добро расположен... Унутар уста стипсу утрљам, па наставим да преводим, од тога
једем, пијем, и надаље шта још радим можеш да претпоставиш, не морам баш све
да ти набројим... Мало је незгодно што и сањам да се за језик уједам и уједам, не
могу да престанем чак и када почнем да кашљем, кркљам, да се давим... То ми је
најстрашније: немам чему другом да се надам, знам од чега ћу да умрем, угушићу
се у сопственој крви... Али, ако баш хоћеш да учиш грчки, по слову, то јест гласу,
наплаћујем сребрни дирхам, пошто још увек морам од нечег да живим.
Сада се Мухсин загрцнуо, али стварно:
– Толико?! Сребрни дирхам?!

ЕЛЕМ, ТО ТИ ЈЕ ТО, ПА СМОЧИ... Домаћин је био увиђаван, додао је госту

чашу са водом:
– Примам и драхме. Али оно што се губи приликом мењања у дирхаме иде на
рачун муштерије. Ако ти је много, тек ћу ти ово
рећи: моје садашње име Терџуман-ефендија иде од грчке речи драгоман, а она је
пак у грчки стигла од арапске речи таргуман, онај који тумачи... Као што чујеш, да
простиш на изразу, све је између Турака и Грка толико зајебано преплетено, па
мора и да кошта не би ли се разопутило... Што би рекао наш умни серски Елем-
ефендија: „Елем, то ти је то, па смочи!“ Не знам што је морао толико да остари и
прочита онолике књиге, могао је то и раније да нам обзнани... Ако се одлучиш за
грчки, неколико реченица могу да те подучим. Сребрни дирхам по гласу. Мада,

58
мој ти је савет, ако већ желиш да добро уложиш новац, а ти учи српски. Или прво
бугарски. Могу да ти нађем неког, за почетак га само капариши...
Мухсин се тргнуо главом и раменима уназад:
– Шта је са тобом, ефендијо?! Шта ће ми?! То је као када би ти код мене
дошао да купиш бакарни ибрик, а ја ти нудим гвоздени котао! Или обрнуто...
Терџуман-ефендија се за исто толико приближио, па и више, лицем се унео:
– Сада ти споменути језици не требају... Али су повољни... Међутим, када
сасвим освојимо и те земље, биће вреднији, сви ће се јагмити... Ја бих, море, да
имам времена, учио и угарски. Што се тиче твог грчког, а ти када решиш, дођи
поново... И понеси туце махрама... Али се и најави, молим те. Да не прекидам
подуке које већ држим оној девојци... Мало сам и ја у годинама, после се теже
запричам, а мислим да имам још понешто да саопштим!
И на ово је Терџуман-фендија опет намигнуо и устао.
Мухсин је пак, такође устајући, рекао:
– Пристајем. Научићеш ме неколико реченица на грчком... Краћих, нисам баш
толико богат, јер сребрни дирхам по гласу није мало...
Терџуман-ефендија га је прекинуо:
– Краћих или не, добро их смисли... Него, не рече ми, шта ће ти? Имаш магазу,
трговаћеш са Грцима?
А онда се нашироко осмехнуо.:
– Машала, Мухсин-аго, са три жене живиш и није ти довољно! Да се ниси,
можебити, у неку Гркињу загледао, па би да јој нешто шапнеш на уво? Ако хоћеш,
зашто да се ти мучиш под старе дане, ја могу да је научим турски... Оно основно...
Ево, ти само реци шта би волео да зна... Ако је обдарена, за први пут би било сефте,
не бих ни наплатио.
Мухсин одврати:
– Нисам ти рекао, јер ме ниси ни питао... Грчки ми треба за нешто лично са
оним иконама што су их јуче каменовали код мог шадрвана... Безбели си чуо?
Терџуман-ефендија се на трен уозбиљи, сада се он мало одмаче:
– Не, нисам... Белај тражиле, белај добиле... А и немам када да се тиме
бавим... Осим тога, као драгоман, морам да чувам муштеријину тајну, а то је
најлакше учинити када за њу и не знам... Јавићу ти којим данима могу сахат-два за
тебе да издвојим, јер је ова моја Гркињица тек почела... Кад до сада ниси ништа
знао, сачекај још мало да је приведем макар првим гласовима... Иде нам као по
лоју подмазано!
А затим се Терџуман-ефендија, једва истрпевши да Мухсина испрати до врата,
окренуо ка унутрашњости куће и довикнуо:
– Душо, оде гост, а ни локумима се није послужио... Нека их где су... То ћеш
после да распремиш... Нека и ћитаба, никада није добро да језик буде превише
књишки... Ти ми дођи... И знаш како смо рекли: на зубе да пазиш...

59
 ИЗ ВЕЛИКЕ САМОЋЕ У ОНУ ЈОШ ВЕЋУ
_________________________________

„БОГА ХВАЛИМ, ОД КАД СЕ НИСМО СРЕЛИ?!“

ПИЈАНАЦ, БЛУДНИЦА... Они иконописани свеци који нису залутали ка Серу,

домогоше се још увек хришћанског Солуна.
Неки су у град ушли пре зоре. Непримећено. Зато о њима, засад, ништа више
не може да се дода.
Ако занемаримо једног пијанца који их упита док се са њима мимоилазио:
– Еј, ви, што се клатите, славили сте нешто? Из које крчме идете? Ради ли још?
Може ли тамо да се добије још која с ногу? Што ћутите?! Их, какви сте, зар брату
нећете да помогнете?!
И ако занемаримо једну жену, оскудно одевену, али зато образа изобилно
обељених оловним пудером, очних капака љескавих од залепљених љуспица
рибље крљушти, усана јарко црвених од неког премаза крмезне боје... Она је у
почетку само тако стајала на малом тргу, а онда је почела да заводљиво
плеше око стабла платана, иконописани свеци су прошли крај ње, мало више
напред нагнути, постиђени, оборених глава... Мада су несумњиво чули када је за
њима довикнула:
— А Пелагија Антиохијска?! И она је овако исто играла пред стотинама
мушкараца! Виђате је у црквама, на иконама... Распитајте се мало чиме се још
бавила док није постала Преподобна. Ко каже да и ја нећу да се покајем једног
дана?

ЗНАЦИ ВЕЛИКИХ КРСТОВА... Али неким свецима уопште није сметало да буду
виђени, чак сачекаше да се расване – да би прошли кроз стари Галеријев славолук,
настављајући од солунског храма до храма:
Одозго надоле, од Цркве Светог Димитрија до Храма Панагија Дексија...
Затим, здесна налево, од Цркве Светих Апостола до Храма Свете Софије...

60
 Одозго надоле, од манастира Влатадон до Цркве Свете Катарине... Затим,
опет здесна налево, од Цркве Светог Давида до Храма Панагија Халкеон...
Одозго надоле, од Цркве Светог Пророка Илије до Храма Панагија
Ахиропиитос... Па поново, здесна налево, од Цркве Светог Николе Орфаноса до
манастира Латомуа...
И ко зна колико још пута тако. Непознати хроничар овај догађај много
узбудљивије преноси:
„Литије су трајале цео дан. Толико је и требало да се све цркве обиђу.
Заправо, иконе које нико није носио као да су унакрсним опходом, наместо руком,
изнова крстиле, благосиљале Солун... Када би било могуће да се ти уздужни и
попречни путеви подигну и изнад Солуна осове – били би то највећи крстови
васцелог насељеног света, надалеко би се видели. Нека мени недостојном буде
опроштено што тако нешто предлажем: можда би једнога дана и то требало
пробати...
Иконе је окружио, затим и пратио народ. Чак је и пијачна агора опустела,
купци су оставили продавце, а продавци су напустили тезге са робом. Нико није
чувао ни хрпе маслина ни тек изловљене рибе, као што никоме није падало на
памет да било шта украде... Из подножја велике купе нарова испаде један
загаситоцрвени плод, посложено се разврши, нарови се посвуд раскотрљаше, нико
се не саже да који прикупи...
Чак се и ја оканих обимне књиге коју сам пре двадесетак година започео,
мучио сам се и мучио, али је извесно да неће бити читана ни ако је завршим. Сам
Господ ме је погледао када је чудотворне иконе послао, ово је можда последња
прилика да се и за мене чује, макар и само по овом кратком опису узвишене
процесије...
Завладао је велики занос. Неки су људи плачући пружали руке да свеце тек
дотакну. Неки су се сагињали да их пољубе у надланицу. Неки кљасти су молили да
свеци њих дотакну. Неки су клечали и на коленима прилазили, одирући их до крви.
А неки су падали лицем ка земљи, читавом дужином тела, желећи да загрле
светачке ноге које се нису могле видети...
Све се продужи и до касно у ноћ, јер су иконе биле зареће толико да нико
није морао ни луч да запали... Цео Солун је био Божији светионик који ни звезди не
би допустио да залута, да се на небу окоми, о било шта заломи.“

А ОНДА, ВЕЋ НАРЕДНОГ ДАНА... До тада непознати хроничар је начинио још

три записа:

ВОДЕНИ ЗНАЦИ У ОБЛИКУ РИБЉЕ МЛАЂИ... „Многи људи ме познадоше на

улици, ваљда је неко обелоданио шта сам јуче и како забележио... Сколише ме,
рекоше да су се огрешили, да двадесет година мисле како само беспосличим,

61
пишем и пишем, а ништа се не види. Осим тога, испоставило се, сви су се напрасно
сетили како се зовем.
Само што сам улицом наставио, стиже ме један трговац са свим оним што је
потребно за писање, положи ми руку на раме, викну: "Аксентиос, стани!"
Препадох се јер сам му дуговао ни сам не знам колико драхми, таман хтедох
да кажем како немам више ниједан изговор, када тај рече, задихано: "Једва те
стигох... Поцепао сам и бацио све признанице. Свима говорим како си прописао код
мене долазећи. Сада ја теби дугујем."
А онда је направио станку и почео о томе зашто ме је заправо јурио: Него, ево
сам данас добио нешто сасвим нарочито. Лађом ми је стигао папир из Италије, из
чувеног Амалфија... Бео је као најбељи мермер из Кавале, нежан је као памук за
најфиније подскуње какве носе атинске кирије... А када се подигне ка небу, виде се
водени жигови радионице, знаци у облику расуте рибље млађи, не зна се од које
врсте, јер рибице још нису порасле. Донедавно је тај папир служио само папама,
племићима, уопште властели, а сада је први пут доступан и у продаји на велико,
мегало, што бисмо ми рекли. Једини га ја имам у Солуну, набавио сам двадесет
четири листа, пола од тога, додека, поклањам теби. Молим те, Аксентиос, пробај
га, па ми реци је ли тако добар као што се о њему испреда, говори. Много би ми
значио твој савет... И мишљење: хоће ли пергамент изаћи из употребе? Јер, ако је
папир тако добар, купио бих чак две стотине четрдесет свежњева, што је пуна
лађа... Пре јесени, нисам блесав да ми где покисне... Могао бих да га добављам за
Васељенску патријаршију. За све умне главе широм Грчке."
Пристадох. Делом зато што није скидао руку са мог рамена, делом зато што
сам био радознао какав је то папир, делом зато што сам се полакомио на велику
част – ја ћу га први пробати у целој Грчкој. Биће да је свет мало заборавио да смо
ми Грци увек имали о чему да пишемо, најчешће међу свима први, а да су на западу
почели тако што су наше књиге само преписивали... Које су нам, успут речено, у
највећем броју случајева отели.
Трговац одахну: 'Знао сам да могу да рачунам на тебе. На том ћу папиру
зарадити цело богатство! А и ти ћеш добити свој заслужени део.'
Тако се овај сусрет најбоље могуће завршио.“

РАДУЈЕМ СЕ ЗБОГ ТЕБЕ. „Само што сам наставио улицом, кад видех Елени.
Мада у годинама као и ја, још увек је зарила као онда када сам од њеног оца
тражио да ми је дадне за жену, па ме је одбио речима: 'За тебе да пође?! Погледај
се мало боље: па ти си више просјак него просац! Што ли те понудих да седнеш?!
Хајде, одмах устај и мирно иди, јер ако ти ја устанем, мораћеш да бежиш!'
Да, Елени је још увек просијавала, мада у тешкој мужевљевој сенци, тај је
увек ишао на корак од ње... Ипак, она ми је у пролазу дошапнула: Аксентиос,
прочуо си се, да само знаш колико се радујем због тебе.

62
 А онда је крупна сенка њеног мужа пала и на мене, пришао је, наднео се:
'Писац, следећи пут пређи на другу страну улице... Или спреми написан говор...
Чујем да умеш са речима, није ред да ти сахрана протекне ћутке!'
Затим се окренуо ка Елени: 'Душо, држи се моје сенке, да те сунце у главу не
ужди!'
Претрнух, не због себе, већ због ње.“

МОРАМ ДА ТРПИМ... „А онда, само што сам наставио, један ме, који је раније
од мене окретао главу, зазва: 'Аксентиос, па где си ти, мили?! Бога хвалим, од кад
се нисмо срели?!'
Хтедох да му кажем како је то било колико прекјуче, али се он тада напрасно
сагнуо, правећи се да везује наводно раздрешене сандале, ваљда је као и сви
богаташи мислио да ћу за нешто да га молим.
То сам хтео да му кажем, али нисам стигао, јер је наставио: 'И не знаш колико
ми је драго што си се прославио, свима говорим да се својевремено нисмо
растајали... Него, Аксентиос, што не дођеш сутра у мој скромни дом на ручак.
Имаћемо на трпези ракове. И оне скупоцене шкољке којих се дневно из мора
набере највише туце... Најбоље вино се подразумева. Вино ће бити са ледом!
Замисли, са ледом, сада када је лед по овој врућини скуп као сребро!'
Хтедох да му кажем како са њим не бих више пио ни најгоре, млако вино, јер
ме управо таквим вином, уз то киселим, великодушно понудио има десетину
година, можда мало више... И то не у својој раскошној кући већ у једној мусавој
крчми у луци. Па је онда нагло устао, рекао је да жури, да ће он следећи пут да
плати...
Али ни за то нисам имао снаге, поготово после онога што сам још чуо:
'Аксентиос, филос, толико те волим! Хајде, учини ми, буди мој гост, желим да се
пред женом похвалим како се одавно познајемо, ти ћеш већ знати да јој кажеш
колико дуго смо нераздвојни. Могу ли да те очекујем, пријатељу?'
Нисам знао шта да му одговорим. А онда прихватих. Казах му да ћу доћи
ускоро...
Мислио сам да сам пре подносио велике муке пишући у самоћи, а сада ми је
јасно да ћу још и горе морати да трпим.“

ПОСРТАЊЕ И ПУТ. Људски је са Аксентиосом поделити његову муку колико

се стигне, али ће надаље он сам морати да носи свој крст. И биће све усамљенији,
све ће више посртати како буде више оних који ће га славити. Дочим ће они о
којима је писао, у овом случају иконописани свеци, наставити свој пут... Писац и они
које је описао, које је уобличио у реч, обично се сретну само тада, током писања, на
само један дан или једну ноћ, а онда свако има свој живот. Често сасвим неспојив...

63
 РАСПУШТЕНА ЈАТА РИБЉЕ МЛАЂИ... Аксентиос је отишао код оног трговца и
преузео дванаест листова папира из Амалфија. Да га проба и каже своје мишљење.
Обавезао се да ће то бити за дванаест дана, од сутра...
Али већ првог јутра није знао шта би на белом листу могао да напише, осим
једне речи: „Елени“... Чинило му се да ће њеним именом тај нежни папир најмање
да повреди. И то се тако понављало сваког дана...
Знајући да то није довољно, да његов дародовац неће разумети толико
кратке записе, он је и сваког дана одлазио до обале Солунског залива, изувао се и
заврнутих ногавица ходао, да би тек када добро одмакне од луке, чучнуо и спуштао
лист папира у прве таласе... Или су то били последњи таласи, јер су се после
неизмерно дугог путовања отвореним морем сада најзад додирнули са копном и
његовим босим стопалима у песку.
Вода је дан за даном мрешкала лист по лист, али не само да их је натапала
него их је и некако брзо разграђивала, они су се кончали, ткање се растварало, а из
папирног преплета су се исплитали водени знаци у облику рибље млађи. И мада
нико пре не би рекао да је млађ жива, она се веома живахно отискивала ка све
мање прозирној, дубљеплавој води, затим ка сињој пучини...
Док је он чучао на обали залива и размишљао... Ко зна шта је чека тамо? Ко
зна шта ће та млађ једног дана постати? Ко зна хоће ли бити храна некој другој,
већој риби? Ко зна хоће ли се гледати очи у очи са рониоцима, ловцима на сунђере
са острва Сими? Ко зна хоће ли пролазити између стубова потопљених храмова
Патмоса, између проваљених ребара на дну полеглих дромона-лађа кренулих са
Крита, између ручица никада отворених, запечаћених, потонулих амфора са вином
са Самоса, између ушица игала којима су мајке, сестре и жене морнара покушавале
да окрпе узвитлане крајеве морских вала како би се њихови синови, браћа и
мужеви што пре вратили? Ко зна да ли ће та млађ израсти у велике рибе, оне
којима ће се неки рибар обрадовати, јер ће своју породицу моћи да
прехрани до наредног улова?
На све то не може се одговорити. Једино се зна да је Аксентиос таквих
дванаест, додека листова, пустио у море са именом његове несуђене љубави Елени,
као што је и распустио дванаест пута толико водених знакова у облику јата рибље
млађи...
И после свега је известио трговца да је папир изузетан. А овај није оклевао ни
дана, наручио је двеста четрдесет свежњева, крцата лађа је из Амалфија приспела у
Солун пре јесени. Трговац је лично надгледао истовар и непрестано опомињао
раднике:
— Идиоти, видите ли да вам зној капа са чела! Не дишите у свежњеве, хоћете
ли да овлаже!
Радници су се чудили, ни са врећама соли нису тако пажљиво поступали...
Одлакнуло им је када су посао завршили. Трговац је пак половину одмах

64
препродао, већ изјутра је наложио да се претовари у другу лађу, проследио је товар
за Константинопољ, на руке оних који воде скрипторије при Васељенској
патријаршији... Друга половина је била намењена свима онима широм Грчке који
би нешто написали, а имали су чиме да плате скупоцени папир...
Трговац је позвао Аксентиоса и пред њим свео обрачун:
— Да видимо... Додека... Енас... Дио... Признанице јесам поцепао, али памтим
да од пре имамо икоси тесера... Одузимам окто... Делим са епта... Овај лист на
којем рачунам иде на твој трошак... Излази да је твој део слава... А мој део је
зарада. Ако хоћеш, можеш да провериш.
Мада је све то опет било много повољније од пергамента за чија је два листа
потребно једно јагње, пошто се ти листови праве само од најмекшег дела коже,
оног са леве и десне стране, од слабина. Тако се полако испостављало да доба
пергамента неумитно пролази.

ЕЛЕНИ. Што се тиче Елени, он је, Аксентиос, збиља гледао да убудуће прелази
на другу страну улице. Чим је издалека уочи, како иде на корак од свог човека...
Није се склањао због себе, због претњи њеног љубоморног мужа са големом
сенком. Већ због ње, јер је претњу препознао и у речима: „Душо, држи се моје
сенке, да те сунце у главу не ужди!“
Гледано са друге стране улице – Елени је просијавала, али некако све слабије
и слабије... А и он се, Аксентиос, некако све више гасио, јер није било никог да га
осветли, озари.
И све више је прекоревао себе – шта би било да онда, као просац, није био
слабић, да није одустао и одмах устао, можда би га њен отац до краја живота
јурио... Али зато не би стигао да Елени дадне за жену ономе човеку- сенци.

НИ СИТ НИ НАПИТ. На оне ручкове, на ракове, ретке шкољке и вино са ледом

– одлазио је све чешће. Његов богати назовипријатељ га је показивао својој жени:
– Ја и Аксентиос смо једно!
Та га је богата жена пак показивала својим богатим пријатељицама које је у
све већем броју позивала на ручкове:
– А ово је наш Аксентиос!
Све су оне, у све већем броју, у њега гледале као у посебан, нарочити украс за
столом:
– Аксентиос, тако смо срећне што смо најзад у вашем друштву!
Сви су га они гледали као да одмеравају рака на позлаћеном пладњу...
Некада поносно раширених клешта, сада скупљеног, куваног са першуном, има ли
простијег додатка на свету...
— А ви, Аксентиос, зашто тако седите...

65
 Сви су га они гледали као ретку врсту шкољки од којих се дневно из мора
набере највише туце... Некада забрекле од тајне, од ћутања нарасле, седефне, сада
отворене љуштуре, орошене од капи лимуна и муке...
– А ти, Аксентиос, реци нам нешто, било шта, не стиди се...
Сви су га они гледали као вино у којем се лед, домаћини су увек наглашавали
„скуп као сребро“ – ни у шта топи... Па зато вино под непцима постаје млако, а на
језику је скисло...
— Живели, Аксентиос, примакни се да те загрлим и пољубим!
И мада је Аксентиос све више јео и пио, одлазио је све мање сит и напит, све
празније душе... Све чешће је замишљао како му је било лепо док наводно нико
није знао његово име... Док се иконописани свеци нису појавили у Солуну, а њему
се учинило да је управо он позван да их опише.
Тако је то када се писац петља у Божије послове.

66
 ЗЛАТО, ОРЕОЛ
____________________________________

„ДА БИ ЉУДИ ВИДЕЛИ ОНО ШТО ИНАЧЕ НЕ БИ.“

АГИОС... Истина, било је и светаца скромнијих, можда стидљивијих, па у

Солун нису ни улазили, клонећи се претераног слављења, а посебно могућег
обожавања. Грех је то двогуби, и онога ко тако нешто чини и онога ко на себе прима
оно што само Господу приличи. Али, без обзира на то што су се скромнији
иконописани готово крили – верни људи су и њих сретали на околним
путевима...
Тако се извесни Теодор, тесар који је често одлазио на Свету Гору у надницу,
поради замене старих кровних греда, испречи пред једним свецем на икони, рече
му у очи:
– Дедер, окрени се на полеђину да те боље видим!
Није било друге, Теодор је био крупан, а у руци је држао и омању секиру...
Или је секира само тако изгледала, јер су Теодорове руке биле велике, широких
шака, прстију одебљалих од тегобног посла.
И када се светац окренуо, тесар је ушицама секире чукнувши икону с леђа,
стао да пребира:
— Агиос, ниси из манастира Ксиропотама...
Још је и шмркнувши уз њу да осети миру даске на којој је насликана, завртео
главом:
– Ниси, агиос, ни из Есфигмена...
Па се закашљао:
— Из Ватопеда тек ниси, агиос... Све сам њихове метохе обишао од дебла до
дебла... Можда се не разумем у иконопис и боје... Мој занат није тако племенит,
све око мене се осећа на мене, на мој зној испод пазуха...
Да би му синуло:

67
 – Али ту липовину знам у год још од кад је била младица. Сећам се како је
расла, како се гранала свега десетак корачаја од спољашњег зида хиландарске
Велике трпезарије, лежао сам у њеном хладу када се одмарам са сламком међу
зубима... Где си ти, мила моја? Радујем се, липо, што си толико стасала да би икона
постала.
И Теодор је заоколио полеђину, клекнуо је испред свеца и оборио главу:
– Помози свима, па и мени грешном што те одмах не познах... Ти си, агиос, из
Хиландара, српског манастира!
А како се ово по селима уоколо Солуна прочу, тако и старо и средње и младо,
с великим поштовањем, стаде све гласније одасвуд да потврђује...
Дрхтаво, једва чујно:
— Аксиос...
Сигурније:
— Аксиос.
Кличући пуним грлом:
— Аксиос!

РАЗЛИКА... Двадесет четири светозарне иконе се скрасише у Солуну. Неке од

њих верници умолише да остану, а некима се величанствени солунски храмови
толико допадоше да им више и није било до мучног пута.
Петнаест икона остадоше у селима уоколо Солуна, ваљда им се свидела
честитост простодушног народа. А то што су боравиле унутар и више него скромних
кућа, најчешће у оној једној јединој просторији где спавају домаћин, домаћица,
деца од увета до увета, десетина јарића – то им уопште није сметало. Домаћин и
домаћица су вредни, поштени. Коме могу да сметају деца? А и јаре је умиљата,
захвална животиња. Чак их је све то подсећало на почетке хришћанства, када су и
најсиротије избе по катакомбама делили са верницима... За веру нису неопходне
засебне капеле, мраморне олтарне преграде, раскошне царске двери, над свим тим
и жаж полијелеја...
Једне ноћи, у једној беспутној кући...
Једне ноћи, у једној беспутној кући, толико далекој од Солуна да се из ње ни
онолика светла града нису могла уочити...
Једне ноћи, у једној таквој кући, толико скромној да у њој није било ни
обичног чирака у који би свећу уметнули...
Један је дечак пробудио родитеља, све у мраку показујући на хиландарску
икону која је код њих остала уза зид:
– Оче, је ли то злато сјакти око главе свеца?
Отац је протрљао очи и одговорио:
– Не, сине, то сија ореол од злата, нека врста светачке митре...
Дечак је изнова питао:

68
 — А разлика је?
Отац је одговорио:
– Велика. Злато само служи да би људи видели оно што иначе не би... А сада
мирно спавај, видиш ли да овај светац и не трепће, он нас пази.

КОПНОМ... Дакле, три иконе страдаше у Серу, двадесет четири иконе

остадоше у Солуну, петнаест икона у околини, а све друге наставише ка Атосу,
такозваном трећем прсту полуострва Халкидики... И у Хиландар стигоше, неке пре
неке касније, а некима се хиландарски монаси надају и дан- дањи...
Свега дванаест пођоше копном, јер никако нису желеле да плове, поготово
зато што међу њима није био Свети Никола. И људима је знано да без његове,
макар и путне иконице није паметно отискивати се међу таласе.
Од ових дванаест икона, три се одлучише да ипак не наставе свој живот у
манастиру. Већ успут, зашавши на Свету Гору, попут анахорета, одабраше
најнеприступачније, напуштене скитове. Намеравале су да свака за себе самује, у
потпуној тишини, далеко од славе и таштине... Па ко их тамо види, видеће их. Таман
се то догодило и кроз хиљаду година. Ако тада уопште буде било оних који су
спремни да поверују у њихова чуда. Биле су то оне иконе чијем се повратку у
српској лаври надају и дан-дањи...
Дакле, од ових дванаест путника у Хиландар копном стиже њих девет.
Монаси их дочекаше с љубављу. И затим стадоше да се занимају:
– А остале, до стотину?! Где су оне?
То је врста питања позната још из античке реторике. Одговор се не очекује.
Уосталом, ове иконе нису биле од оних чудесних које могу да говоре. Чисто да се
зна, оне које говоре су непомичне... Такве наизуст знају да понове читав Нови завет,
али се неће помаћи таман и да цркву у којој се налазе погоди трешња, најјачи
земљотрес... Шапутаће своје, неће се помаћи ни за слово, таман да провејава
прашина и сипка малтер, таман да пуцају зидови и сручују се стубови, таман да се
купола строваљује... Шапутаће своје и из рушевина, негде дубоко доле
приклештене, можда поломљене, не зато да би их спасиоци пронашли, избавили,
дотурили им мешину са водом, већ да би оне непомеривом Христовом речју свет
спасиле, нашу жеђ изворном речју Младенца утажиле...
Међутим, ове иконе нису биле од тих које могу да говоре. Отуда нико није ни
очекивао одговор на поновљено питање:
– А остале? Где су оне?!
И ваљда се зато једна од девет икона немо обрну, изађе из порте, пође ка
Арсани, оближњем манастирском пристаништу... Сви су је ћутке пратили, нема ни
пола часа дотле, па и нема рашта било какав други разговор започињати...

69
 А на жалу, најближе могуће таласима, она икона невидљивим ногама клекну,
чинило се да се до паса побола час у пену час у песак – у молитви окренута силној
пучини...
Монаси су схватили, а један и рече:
– Нису, ваљда, пошле морем ?!
А онда и он клекну, у пену.... Други у песак... Трећи у пену... За њима
клекнуше и сви остали, неко овде неко онде, у зависности од тога како су таласи
надолазили или су се повлачили...
И гледајући пусто море – стадоше да се моле.

70
 РАШТРКАНИ ПАРАКЛИСИ, ХРАМА НИГДЕ
_______________________

„ВИДЕЋЕМО.“

И ВОЗДУХОМ ?! А у неко доба се она икона заметну на полеђину, те тако

остаде на жалу хиландарског пристаништа Арсана – нетремице зурећи у небо.
Монаси су и ово схватили, а један и рече, ухвативши се за главу.
– Има их које су пошле морем... То никако није добро... Али, није ваљда да се
нека од икона запутила и воздухом ?!

ЈЕСТЕ. И то не једна, већ четири. Искористивши усредсређеност многих на

опход икона солунским улицама, а онда и на њихово кретање ван града, четири
осликана свеца се одлучише на нешто што се сматра немогућим. Питање је колико
су и они сами у тако нешто веровали – али решише да покушају, па шта се догоди.
Учинили су то без најаве, кријући свој наум од људи, јер ако не успеју – тако
се неће обрукати. Рачунали су, пропадну ли, нико за то неће знати, нико им се неће
смејати. У супротном ће их сви омаловажавати, већ су чули: „Оно су они свеци што
су хтели да лете попут птица, залепршали су, размахали се, а завршише на
сопственом буњишту као очерупане кокоши! Много хтели, много започели! Узнели
се ка звездама, па падоше још и ниже од нас нишчих!“
Иначе, људи су склони да свецима или безгранично верују или пак да им
одричу сваку моћ, чак и оне способности које има обичан човек. Наводно, свеци
или све могу, па и да излече умирућег, или нису у стању да притекну у помоћ ни
ономе кога крста боле... Зато су четворица светаца одлучили да покушају да готово
кријући полете, па ако им то успе – то нико неће видети, па их неће ни
славити као свемоћне, јер они добро знају да то нису, свемоћан је само један
Једини... А ако им не успе – ни то нико неће видети, па им се неће ни ругати,
додатно их унижавати, на њих се бацати „дрвљем и камењем“.

71
 Ето, зато су и решили да се у воздух отисну са оног места где неће бити
сведока, где нема људи, где заправо људска нога још није крочила – одакле другде
него са планине Олимп. Што делује као исувише једноставно описано, па је зато
боље рећи да су решили да се у ваздух отисну са једног од четрдесет и нешто
врхова планине на којој су некада живели олимпски богови.
Стога у Солуну или његовој околини нису ни остали, нити су кренули јужније
ка Светој Гори, већ су се запутили западније, заоколивши Солунски залив.
Оно што се зна јесте да ни ови иконописани свеци нису знали да ли би тако
нешто Господу било мило и драго. Да ли је тако нешто уопште богоугодно, није ли
превише гордо?
Опет, зна се и да су ови иконописани свеци знали, пре ће бити да су осећали,
да их нешто „вуче“ не само ка тој највећој планини у Грчкој, већ и да их „вуче и
повише ње, под свод плави...
За то постоје два објашњења. Можда је лапислазули боја око њихових ореола
тежила да се споји са бојом неба... За сликаре, поготово иконописце, то није тајна
– боја боји тежи, гледа да се што боље „сложи“... А можда је то било и захваљујући
томе што су та четворица, од свих стотину светаца, изнад глава имали насликане и
мале анђеле, сваки по девет, па им се чинило да их ти „деветопрези“' непрестано
повлаче нагоре... А ако их баш и не повлаче, онда им ти анђелчићи омогућавају да
без ногу лакше лебде неголи остали иконописани, што је само по себи неки знак
Господњи... То би могла бити два могућа објашњења.
Међутим, можда објашњења и нема. Јер, онако како и човек небројено пута
нешто проба и напослетку успе да оствари какав необјашњиви подухват, тако је
ваљда и са свецима. С тим што се човек и случајно постигнутим непрестано
размеће, а светац радије ћути, макар и да му је то нешто немогуће успело испрве.

О, БОЖЕ... Спрва се није могло наслутити куда су, а поготово с каквом су

намером четворица пошли, зашто су се од светачког братства својевољно изузели.
Вероватно су то били они од оних који су решили да остану у околини Солуна,
јер је свеце који су се скрасили у граду лакше имати на оку, било је довољно у
лаганој шетњи заћи по храмовима и пребројати да ли неки недостаје. За оног ко
добије слично задужење од архиепископије, то није било послушање већ сама
радост. Тај неки овлаш осмотри иконостас, целива икону на сточићу у наосу, изнету
некада за обичнији дан, некада за празник... Прође поред ниша, зађе и у ризницу...
И то би било то... Сама радост... Поготово у солунским манастирима, где су тог
сабрата из свештеничког реда гледали као на личног изасланика самог
архиепископа, па му нису допуштали да оде а да прво не седне за трпезу... На којој
има свега... Напослетку би могао да захвати још мало меда. А онда и да понесе
грожђа... Зашто не и смокава... Како би имао чиме да се окрепи уз кратак пут до
наредног манастира и послужења које га и тамо чека.

72
 Надгледати пак где се која икона свеца налази ван Солуна – било је много
захтевније, чак тегобно. Није постојао свештеник који се томе много радовао,
поготово ако је тај неки попа био пунијег стаса, па све и да су му у архиепископији
доделили магарца да не посрће под сопственом тежином дугогодишњег
трбухоугађања... Наиме, обилазак сеоских цркава је некако и могао да се саврши,
али су у околини Солуна постојале десетине и десетине црквица, заправо параклиса
подигнутих на голетним брдашцима од којих је на овој врућинчини свако намах
постајало Голгота... Параклис је обично капелица накнадно подигнута уз велики
храм, али овде великог храма нигде, као да је неко намерио да редослед градње
обрне, па је прво сазидао по брдима раштркане параклисе, а огроман храм ће ко
зна кад касније...
При свему, о Боже, у претпоследњем селу изасланика архиепископије јесу
лепо дочекали, пред угледним гостом су распрострли трпезу, изнели су од најбољег
што имају, што ће рећи само сир, понеку ситну маслину и јучерашњи, окорен хлеб,
пошто се таквој части нису надали... Иначе би, да су знали како ће неко доћи да
обиђе њихове скромне иконе, јутрос умесили свежији.
При свему, о Боже, бунар у последњем селу је пресушио, па свештеник није
могао да обнови залихе воде.
При свему, о Боже, мешина пропушта, сипка, па свештеник уз пут и са оно
мало преостале воде залива једино што овде и иначе успева, оштру макију и голи
камен.
При свему, о Боже, хлада нигде, под јединим успутним дрветом окупили се
пси луталице, дахћу, а како се свештеник приближава – све гласније реже,
хладовину би само за себе. Па свештеник од хлада и одустаје...
При свему, о Боже, свештеник је таман зинуо кад му из руке испаде полусува
јабука коју су му дали у оном претпоследњем селу како би се путем заложио –
откотрља се у подножје. Ко ће сад доле да силази? А и боље му је да трпи жеђ него
да се изнова пење...
При свему, о Боже, свештеник који се једва једном на брдо искобељао, схвата
да ни правог кључа за пасом нигде, рецимо оног од баш те капелице Светог
Георгија, заборавио је да га од парохијана узме...
Или је, при свему, о Боже, још горе, свештеник узео погрешан кључ, истина
такође од капелице посвећене Светом Георгију, али оне на суседном брду – чини се
да је близу, но нико нема толико дугачку руку да прави кључ удене у ту тамо браву,
као што нема ни толико дуг корак да опкорачи између два брда удолину.
И све то, о Боже, због једне једине иконе, јер их у скромним капелицама
обично и нема више од једне.
Све у свему, о Боже, ићи од иконе до иконе ван Солуна – послушање је за који
многи свештеник моли Бога да му они виши по чину не одреде. Није што је тих
икона много, него су превише нашироко, па и нависоко распоређене.

73
 ОКОЛЕЋИ СОЛУНСКИ ЗАЛИВ... Издвојена четворица иконописаних светаца
решених да узлете сретали су пак многе људе док су пуних седам дана околили
Солунски залив, али никоме од успутних смртника није ни падало на памет какав је
њихов наум. Уосталом, туда иду сви они којима је намера да стигну до Атине, па су
им људи, осим уважавања, најчешће исказивали и жеље да нешто учине за њих или
неког од својте која живи јужније:
– Мој брат је у Лариси. Ако вам није тешко и до тамо да свратите. Одмах ћете
га познати, у стасу и лицу смо исти, мада ја имам мало више бора јер се на све
мрштим и на свакога љутим... Само испред њега станите, и иначе одавно не
говоримо, схватиће да желим да се помиримо... Ионако му не бих рекао ни реч
више!
– Да ли бисте могли да одете и до Патраса, мати ми је непокретна, тешко
болесна. Оставио сам је на месец дана, овде су наднице боље, морам да зарадим,
немам више новца за лекаре... Молим вас да бдите једну ноћ изнад њене главе,
можда то може да јој помогне док се ја не вратим...
– Срамота ме је да вам кажем... Пре пет година сам згрешила са једним
човеком... Од свих сам крила да сам носећа... Ћерку сам дала на усвајање још док је
била новорођенче. Узели су је нека бездетна жена и њен муж чак из Атине... Добри
су то људи, памтим како су били нежни и срећни док су је први пут повијали,
уверена сам и да је мом детету са њима боље... Ипак, ни данас не знам како се моја
ћерка зове. То ме раздире, када на то помислим осећам болове као трудове... Да ли
бисте могли да одете до Атине и сазнате њено име? Само то, ништа више, како бих
после пет година порођајних мука најзад родила... И како бих њено име
могла да спомињем у молитвама... Знам да сте ви од оних икона које не говоре и да
не можете да ми дојавите ћеркино име. Али можда можете да у неком атинском
храму, неком говорљивијем свецу пренесете оно што дознате, ваљда се ви свеци и
без речи разумете... А ја ћу пак ићи у околне цркве све док ми тај неки исти
причљивији светац нешто не каже... Некако мислим да је исти светац свуда исти,
био он на икони у Атини или у некој овдашњој црквици, можда се мало разликују
по бојама, величини... Само вас молим за име своје кћери! Не могу више да трпим
ове трудове! После пет година морам да се сасма породим... Зар није довољно што
ћу свој грех да искајавам док живим?
– Клечим пред вама! Када већ идете до Атине, наставите још само мало...
Благословите ми вереника са Суниона... На броду је читава три лета, ко зна где на
отвореном мору, али је одатле, гледано са најјужнијег од свих ртова, мање далеко
него одавде... Смилујте се, не хватају се само морнари за сламку, већ и њихове
будуће невесте!

74
 ТАЈНИ ДЕО ПУТА... Свеци, ипак, никаквим покретом нису ништа обећавали,
јер би то било непоштено, свесни да до Атине неће ни стићи – пошто су намерили
да са Олимпа одлете на Свету Гору Атонску.
Нису ништа обећали, али никаквим покретом нису ништа ни одрицали... То би
било исто као да су оставили могућност да молбе испуне. Као да су рекли:
„Видећемо!“ Заправо, понели су се као већина светаца, разборито. Према светом
Григорију из Нисе, богослову и епископу, за потпуни душевни мир су осим
разборитости потребни још само мудрост и целомудреност. То, међутим, оним
молиоцима ништа није значило... А овим свецима је уз сваки корак право ка
Олимпу – било све више криво и у срцу и у души.
Није ли и то неизречено „Видећемо!“ исто што и изневерена нада, чак лаж
изречена ћутке... Зар није било најпоштеније да су некако ставили до знања да
„нису у прилици“ или да једноставно „не могу“.
Овако... Овако... И свеци одлучише да заоколе Олимп, а пре него што се
испењу на ту планину и да услише макар оне четири молбе које су до тога часа ако
не примили, а оно путем чули. Заправо, одлучише да на свом путу „не могу да
пређу преко себе“ !
Али, пошто је пут до Атине, односно до Суниона, са скретањам до Ларисе, а
онда и до Патраса, десетоструко дужи од оног пута који су већ прешли, а потом се
требало и вратити северно, ка Олимпу, свеци истовремено одлучише и да се људи
клоне колико могу више. Јер ће нови сусрети уродити новим молбама, које треба
услишити ко зна где, тако да ће и уз те нове путеве бити нових молби... И тако том
њиховом послу неће бити краја. Обилазиће Грчку до Страшног Суда, до последњег
дана.
Никада неће доћи до Олимпа, камоли воздухом стићи до Свете Горе, њиховог
хиландарског дома.
Дакле, свеци су наставили у тајности од свих других... Неко би то назвао
њиховим мистичним делом пута, али се тако вероватно претерује. Они су
једноставно избегавали сусрете са људима, а ако би се са њима и укрстили –
правили су се да нису иконописани свеци, а поготово су крили шта је њихов
такорећи занат, лепше казано позвање.
Ово би могло бити блиско и смртнима. Само некоме успут реци да си видар,
да лечиш људе, неће бити онога ко до сутра није спреман да ти приповеда о томе
шта га мучи, шта га боли, због чега мисли да већ тридесет година мре... Тек сте се
упознали, а он ће молити да му завириш испод беоњаче, раскопчаваће кошуљу
само да му на трен пригнеш ухо уз срце, завртаће рукав да му опипаш било,
подизаће ногавице да ти покаже вене које су искочиле, изуваће се да му видиш
урастао нокат, подизаће и табане јер има очи курије... И само још ово, и само још
оно... Па и то зашто са женом у постељу нешто ређе леже од када је навршио свега
осамдесет две... Има ли каквог напитка да га у том смислу мало ободри, прене?

75
 Једини пак лек за видара јесте да он каже како је заправо травар, али не од
оних који лечи људе већ онај што их после смрти балсамује, надева сувим биљем и
мирима да се тело пре сахране не усмрди... Како то буде изрекао, људи ће од њега
окретати главе, чак трком одлазити, неће га ни питати како је њему док се тако
тешким послом бави...
Према томе, некада од других треба крити занимање. Познато је то и
писцима. Само некоме успут реци да пишеш, неће бити онога ко до сутра није
спреман да ти приповеда о свом животу, а твоје би, по његовом, било да то само
забележиш... Или, још горе, само реци да си писац, скоро па да неће бити оног ко ти
неће рећи да и он сам „мало“ пише... Па, ако би то „мало“ могао да прочиташ...
Одмах... Добро, можда је „мало више“... Стајаће ти над главом док му за толико не
учиниш.
Зато је разумљиво што некада треба крити занимање. И зато је разумљиво
што су се свеци на то одлучили, што су пут ка југу наставили у тајности. А такво
путовање, ако је збиља тајно, нико не може да опише. Па о њему неће бити ни
речи. Већ само о његова четири исхода, о томе како су иконописани свеци
услишили оне четири молбе:

76
 ЧУДА
_____________________________________

„СВЕТАЦИ, ДЛАГО МИ ЈЕ ШТО СМО СЕ УПОЗНАЛИ...“

ЧУДО У ЛАРИСИ... Свеци су срели оног човека како су зашли у средиште града
Ларисе. Где другде него испред најстаријег храма подигнутог у славу Светог
Ахилија, одмах после јутарње службе.
Познали су га у мноштву света који је излазио са литургије. Био је, заиста, и
стасом и лицем исти као његов брат. Можда је имао неку бору мање, али не и
толико да би се закључило како се он много ређе мрштио и на сваког љутио...
Свеци нису хтели ништа да предузимају пред толиким народом. Пошли су за
њим. Па су га сустигли у једној пустој уличици, да би га заобишли... И испред њега
су стали.
Човек их је одмерио ћутке, сву четворицу, од невидљивих ногу до очи у очи.
Хтео је да их прође. Али, како су се они померали на ону страну на коју би и он,
човек се све више мрштио, па је почео и да цепти од љутње.
Узвикнуо је:
– Шта хоћете?! Већ сам био у цркви!
Свеци нису одговарали. Само су стајали, гледајући га... Једино су то могли.
Човек се све више срдио, врат му је био забрекао, жиле су му искочиле, усне је
снажно стиснуо, али није могао да се суздржи, узвикнуо је заједљиво:
– Изгледа да вама никада није доста, већ сам дао прилог после службе!
Свеци нису одговарали. А не би на тако нешто ништа ни рекли и да су могли.
Јер нису били такви. Само су стајали, гледајући га... Биће да је то човека још више
разбеснело. Он се машио за појас, извадио је парицу уденуту у платно обмотано
око паса, новчић је бацио ниже четири иконе, узвикнувши:

77
 – На! Вратићете када будете могли. Што значи: никада! Као што ми ни брат
није вратио дуг, па зато са њим не говорим!
Парица се дуго котрљала около невидљивих светачких ногу, веома дуго, да
би се нагло смирила. Човек је подсмешљиво додао:
– Сагните се, не мислите ваљда да ћу ја да вам је и дохватам...
И још је казао:
– Не знам зашто са вама уопште дангубим...
А онда је, не довршивши последње, као намах схватио зашто ова четворица
светаца стоје испред њега, зашто га само гледају, ћутке... Да, схватио је, доња усна и
брада су му здрхтале, стиснуо је очне капке...
Ипак, то није било довољно да се суздржи, да сузе задржи. Заплакао је. Чак
зајецао. Сузе као да су му очистиле лице од бора љутње. Рекао је:
— Хвала вам, свеци! Не зна се ко је више погрешио, ја или брат. Помирићемо
се, сада вам дајем реч, а затим идем кући да се на пут спремим... Јахаћу и ноћу,
колико сутра ћу брата да загрлим!
И свеци су се размакли. Човек је отишао низ уличицу. Часак касније у њој није
било никог јер су иконописани свеци отишли на другу страну. А још часак касније,
туда је прошао један гладан старац. Нашао је парицу. У неверици је загризао да се
увери је ли права. Па се вратио до најстаријег храма у Лариси. Тамо, поред Цркве
Светог Ахилија, налазила се најбоља пекара у граду. И одмах је купио питаки,
мирисави танки хлеб, одмах га и приневши устима. Па се предомислио, није га
загризао већ је отргао половину... И њу је дао једном дечаку који је просио испред
цркве, исто тако гладном. А тај је, пре него што је почео да једе, отргао половину и
дао је једној просјакињи до себе...
Свет се окупљао да гледа како се тај танки хлеб, и поред вишеструке деобе,
никако не смањује. Односно, није баш да се уопште не смањује, то би било као неко
чудо преписано из Библије – али све више мирише...
Искористивши то што се народ јатио испред Цркве Светог Ахилија, четворица
светаца су неопажено напустила Ларису и наставила свој тајни део пута.

ЧУДО У ПАТРАСУ... И дом болесне жене су одмах познали. По томе што су га

сви заобилазили још од када је њен син отишао у надницу не би ли зарадио новац
за лекаре и лекове. Старица је непрестано јечала већ три седмице, па су људи
почели да заобилазе њену кућу, нису могли више да слушају ту муку...
Вероватно јој је неко ипак помагао, јер су врата била пришкринута. Пошто је
била непокретна, није могла да устаје како би примила онога ко се сажали и
пожели да је понегује.
Врата су била пришкринута, али унутра није било никог осим те остареле
душе... Душе малтене у том носу... У том носу, на том лицу упалих образа, тог тела
које у кревету копни. Свеци су ушли и окружили постељу. Гледали су болесницу,

78
гледали су је и ниједну утешну реч нису могли да проговоре. Она је пак све тише
јечала, да би прозборила:
— Хвала вам. Мало ми је боље...
А онда је са осмехом додала:
– Читавог живота сам свакодневно ишла у цркву, а сада је, макар и на једну
ноћ, црква дошла у мој дом. Нисам ни знала да може да стане у оволицну, скромну
кућу...
Тако је, са осмехом на лицу, заспала, онако како није скорије од болова које је
трпела. Свеци су се уверили да она дубоко, равномерно дише, па су изашли... Да је
у уличици било сведока, рекли би: „Је ли оно из онолицке куће онолика црква
изађе?!“
А иконописани свеци су неопажено напустили Патрас, да би наставили свој
тајни део пута.

ЧУДО У АТИНИ... Али, наћи ћерку оне мајке у Атини – било је већ много теже.
Атина је град велик, самим тим ужурбанији, све се креће, све се сваки час
премешта, премеће... Довољно је да се покрене неко звоно многобројних цркава –
па да се голубови распрхну и на другом месту сјате.
Како познати ћерку оне грешне жене која није знала не само где девојчица
сада живи, не само како сада изгледа њено петогодишње дете које је још као
новорођенче дала на усвајање, већ није знала ни како се зове...
Свеци су дуго ишли Атином што је могуће мање приметно. У великим
градовима се то чини тако што се трудиш да се нађеш у што већој гужви. Што је
метеж полиса већи – мања је могућност да неко позна ко си.
А опет, били су збуњени, промицали су кроз мешавину језика, њима
непознатих... Различитих језика је на истом тргу било за три-четири агоре, па и више
него што се говори у некој целој државици... Фирентинско наречје италијанског –
јер су Атином већ неколико десетина година владали Ачајуоли, племићка породица
из Фиренце... Венето – јер су пре Фирентинаца Атином господарили Венецијанци...
Каталонски, арагонски, баскијски – јер је пре Млетачке републике власт држала
„Каталонска компанија“ сачињена од више народа удружених у суровости... А
вероватно је било и Турака који на свом језику мудро ћуте и меркају шта ће где
срушити, шта ће једноставно пустити да затрави и у земљу утоне, а шта где подићи,
када Атину они освоје...
А онда се, испод Акропоља, постранце од светаца, издвојио женски глас.
Сасвим јасан, грчки:
– Димитра! Димитра! Полако! Не јури!
Тада су иконописани свеци видели девојчицу која ка њима трчи. Била је
насмејана, две црне плетенице су поскакивале, мрке очи су јој биле широм

79
раширене, хаљиница слезове боје је сезала до изражених дечијих колена, на
ногама је имала сандале од најмекше срнеће коже...
Девојчица је, та Димитра, трчала право ка њима, а за женским гласом чуо се и
мушки:
– Димитра, пази на људе!
Димитра је стала испред светаца. Да ли је то била случајност или не, лебдећи
свеци приказани на иконама од паса навише – почињали су управо у висини
детињег темена. До у влас тачно. Као да је сам Господ решио да их тако усклади.
У међувремену су пришли и жена и мушкарац. Према детету су били благи. И
некако су деловали сложно углас изговарајући:
– Извините, нисмо вас одмах познали...
Да би девојчици покушали да објасне:
– Пази, Димитра, на људе... И на иконе... То су, знаш, светитељи...
Дете је пак, смирених плетеница, смирене хаљинице, али очију и даље широм
раширених, рекло:
– Знам, зато сам и трћала да се са њима суслетнем.
И сви су наједном све знали. Мајка и отац зашто су свеци овде. Свеци да се
пред њима заправо налазе помајка и поочим. И знали су да је њих девојчица
пронашла у оноликој Атини, када већ они нису могли да пронађу њу. А сада су
знали и како се девојчица зове.
Жена је уплашено рекла:
– Пренесите да је добро.
Мушкарац је рекао што је могао одлучније:
– И пренесите да се о њој бринемо, најбоље што можемо...
А девојчица је, ко ће га знати зашто, умиљато рекла, али као и сва деца
грешећи:
— Светаци, длаго ми је што смо се упознали...
И наставила је да трчи као и свако петогодишње дете. Њени родитељи су
пошли за њом, повремено узвикујући:
– Димитра, Димитра...
Тако су се растали. Свеци су ушли у прву цркву коју су видели. Свештеник их је
одмерио овлашно, више се занимајући доливањем уља у кандила испред
тамошњих икона... Можда је и помислио: какве ли су ово придошлице, немају ни за
кандила?
Иконе су пак сматрале да је најпримереније да приђу икони Богородице
Млекопитателнице... Ко би други него баш Она разумео зашто је важно да чује
њихово безгласно: „Девојчица се зове Димитра...“
И ко би други него Она то што је безгласно изречено запамтио и намах пренео
свим својим иконама на којима је приказана као Хранитељица, а у само једном
трену, од највећег до најмањег храма, широм целе Грчке...

80
 И ко би други него Она, коју управо младе мајке највише поштују и славе, то
исто могла без речи да пренесе мајци која се горко каје – без обзира на то у коју
цркву са иконом Богородице Млекопитателнице несрећна жена ушла...
А када било где чује то безгласно: „Девојчица се зове Димитра...“ Као и то да
је добро... Да се помајка и поочим о Димитри примерено брину... Ваљда ће јој бити
макар мало лакше. Ваљда ће њене петогодишње порођајне муке да мало умину,
мада је дете дала на усвајање...
Свештеник се није ни окренуо за четворицом иконописаних светаца који су
изашли из цркве. Можда зато што је помислио: какве су сироте, ни за кандила
немају...
Има таквих међу свима нама, Бог им се на небу као указује, али се праве да
множину убогих око себе, на земљи, не виде.

ЧУДО НА СУНИОНУ.... Шта је пак и велика Атина у односу на онолико

отворено море које се јужно од ње простире... То би било тек чудо – да успеју да
благослове пловидбу морнара којег невеста чека на северу Грчке. Ко може да зна
где је уопште лађа тог морнара, пре три године је испловила, требало би да се
одавно вратила...
Свеци су од Атине кренули ка Суниону, најјужнијем рту полуострва Атика... Ту
није било ни пристана ни луке, али је то најистуренији део копна. Јужно од њега се
налазила само вода и у њој грчка острва. Ближе од тог места збиља нису могли да
приђу лађи оног морнара којег је невеста чекала... Провели су цео дан молећи се у
сенци древног храма посвећеног Посејдону, некадашњем заштитнику помораца.
А пред сам залазак сунца, у загаситоцрвеном кругу који је тонуо у пучину
– на линији хоризонта су приметили обрис врхова једара... Па обрис једара у свој
својој пуноћи... Па обрис прамца и око њега успењене кресте вала... Затим се могао
разабрати и осматрач испет на главни јарбол, како им радосно маше... Све укупно –
једна се лађа враћала са свог пута...
Свеци нису знали где ће лађа да пристане, великог је газа – уз рт Сунион
свакако не може, али је било извесно да се њена пловидба завршава, до ноћи ће
већ негде моћи да се безбедно усидри, њени шкрипави бокови ће одахнути...
И некако је било извесно да је то баш она лађа са оним морнаром, она лађа
која се отиснула још пре три године, о којој се ништа није знало, осим да многе
невесте широм Грчке на њу већ предуго чекају...
Толико је, дакле, недостајало – да се оде што јужније, до Суниона, како би
молитва у име Божије била услишена негде далеко међу превртљивим таласима.
Што само значи да су и највећа чуда могућа, али да каткад није згорег да
свеци и људи уложе мало више труда.

81
 ЛАПИС, ЗВЕЗДЕ
_________________________

„ВЕРУЈТЕ МИ, ОНИ ЈОШ НИЖЕ ВЕЋ СУ ВАС ЗАБОРАВИЛИ.“

ПУТ КА ОЛИМПУ... Завршивши са чудима, свеци су се окренули ка северу и

свом првобитном науму да стигну на Олимп. Дуже су путовали, али „себе нису
погазили".
А онда су једног дана са пута скренули на спутни пут. Олимп се дизао изнад
свега у видокругу, толико да се издалека тај спутни пут у почетку ничим није
издвајао, једва да се и успињао првим падинама. Ипак, да је реч о посебном путу,
сведочило је то што је уз њега било све мање људи.
Један је питао из свог дворишта, управо је пустио кокошке да се истрче:
– Да нисте погрешили?!
Други је морао да виче, једва се чуо од јата гусака које је терао, није се знало
која више шиче:
– Горе нема ничега!
Трећи је додао чувајући свиње које оборених глава рију, од свега на свету њих
само занима где да нађу жиреве:
— Односно није да нема ничега, понеко изводи краву на испашу... А онда
навише има само пастира и оваца... Али тачно донде, до оне борове шуме, а после
ње нема знавених.
Зато је ваљда четврти, један са кравом, закључио:
– Ако је људи повише оне борове шуме и било, помрли су од хладноће или су
их растргле звери, а нису ни опојани ни сахрањени, па им душе, може да се чује,
планином хује... Него, ево вам овај коноп од мојег блага. Пошто су вам руке заузете
свицима и књигама, ја ћу вас око паса окомотати сву четворицу, иначе има да се
погубите...

82
 Ипак, свеци су ишли навише, чак и када није више било спутних путева, ма ни
пртина у снегу... За свега неколико дана из лета су се обрели у целцу и леду, зими
зашлој не само између планинских висова, већ иглицама зацепљеној и у свако, све
ређе стабло црногорице, затим и у пукотине све голетнијих стена на баш свакој чуки
која припада Олимпу...
Осим тога, било је и ветра... Све јачег и јачег ветра... Тако да су морали да
наставе крећући се повијени унапред, онај конопац којим су обмотани показао се
као спас, иначе би се разишли, страдали би покушавајући да један другог пронађу,
да ономе другом помогну...
А онда су наставили и „поребарке“, зато да их ветар не би враћао чеоно
упирући у њихове груди... Био је то једини начин да се иоле напредује, икона је
најужа са стране, свега три прста, она којима су се монаси најтврђе вере крстили...
Тако им је требало мање снаге да направе свега корак, два, три навише.
У сваком случају, већ су одавно били невидљиви за човека који је пазио своје
кокошке, за човека који је терао гуске, за човека који је чувао свиње, за човека који
им је дао конопац своје кравице...

ПОСЛЕДЊИ ПАСТИР... Па су постали невидљиви и за последњег пастира којег

су срели...
Нису више осећали ни његов поглед подршке на леђима, мада је тај
последњи пастир изгледа једини наслутио због чега су се четворица светаца пели уз
Олимп.
Пастир је иначе био ни млад ни стар, онако како велике планине људима које
„усвоје“, без обзира на њихове године, никада не допуштају да буду превише
млади или да превише остаре, пошто ће у оба та случаја у планини тешко да
преживе.
Био је и окретан и спор, онако како велике планине људима које „удоме“, без
обзира на стање тела, никада не допуштају да исувише брзају, пашће, сломатаће се,
ко ће после да их на ноге подигне... Али им планина никада и не допушта да се
вуку, превише лагано крећу, убиће их, ако не камен за одрона, а оно снег, када се
као лавина покрене...
Пастир је био и душеван, али и груб... Онако како велике планине полако
науче „својту" , без обзира на њихову урођену нарав, да у исто време буду и благи и
окрутни...
Зашто би иначе скинуо своју кабаницу шивену од четири јагњеће коже,
пронашао шавове, разрезао их ножем и тако огрнуо сва четири свеца, као што се
повише иконе, о празницима, каткад меће бели убрус... Рекавши топло:
– Тако, да ми се не смрзнете... И да вас мало удесим... Савест ми налаже да
нешто урадим, ипак сам ја овде последњи човек... Толико сам могао, мене ће то да
греје... И још само могу срећу да вам пожелим.

83
 Али је и ледним гласом додао:
– После оне тамо литице биће касно да се вратите. И не покушавајте. Од ње се
може само навише, боље је да тако страдате... Па докле стигнете, стигли сте,
свакако можете да се поносите: бићете први. Старе богове не рачунам... Али да се
од оне литице тамо вратите довде нећете моћи, од ње надаље са Олимпа можете
само да нестанете, као што су нестали и стари богови, ако су уопште постојали!
И онда је, мада су свеци већ хтели да наставе, пастир додао:
– Био сам у цркви, има пет година, чини ми се... Био сам у цркви, доле, у свом
селу Кранији, да се исповедим, причестим, па да се после напијем... И, признајем,
да са једном женом легнем. Не радим то често, знате ли ви шта значи до доле сићи,
а треба се и изнова попети... Још пре тих пет година видео сам вас међу другима са
ореолима, истина на зидовима, парохијска црква је била тек осликана, мирисала је
на свеж малтер, а попа је волео да упознаје народ са тек „пристиглим" свецима...
Сваког од нас је најлепше могуће представио сваком свецу. И обрнуто. Говорио је:
„Није ред да живимо једни поред других а да се понашамо као странци.“ Тако да од
почетка, мада ћутите као да сте само иконописани, знам који сте... Ја сам иначе
Аполон, тако се зовем, то су ми име дали, праштајте ако вас оно вређа, јер се не
сматра хришћанским. Опет, изговарам га, нека и моје име, са вама, пође још мало
навише... А заузврат ја ћу ваша имена овде, испод вас, да памтим... Верујте ми, они
још ниже, већ су вас заборавили... Мени се чини да једино тако можемо да се
испомогнемо. Ја вас, ви мене.

ВРАТИЛИ СЕ СИГУРНО НИСУ... А докле су стигли, то је питање. Очевидаца

нема. Мада има сновидаца. Било их је већ после неколико дана, а било их је и
касније, па нема разлога да се сумња како су се четворица светаца указивали у
сновима људи и много доцније, годинама.
Они који су у сновима видели свеце непосредно после њиховог заласка у
вечити снег Олимпа, тврдили су: сва четворица су се у ваздух отиснула са једног од
врхова. Којег, тешко је рећи... Сигурно је пак да им је помогао исти онај ветар који
им је до тада упорно бранио да се уз планину попну... А биће да су им помогли и
они насликани анђели, „деветопрези“, па су се иконе винуле изнад земље... Мада
је свецима вероватно највише од свега помогло то што су веровали
да све зависи од вере.
Истина, нису баш били у могућности да бирају у којем ће правцу летети,
пошто су изнад Олимпа замаси ветра још и јачи, такви да се пре могу именовати као
горске олује.
Осим тога, насликани анђели свакако нису били од оних замашнијих и
снажнијих. Тачније, нису били из виших редова у анђеоској хијерархији. То нису
били знаменити серафими са чак шесторо крила, големи херувими са више лица,
престоли приказани као узјурени точкови... Нису то била ни поприлична господства,

84
ни они плећати које зову силама, ни они моћни које ову властима... Нису припадали
ни реду начала, па ни арханђела... Били су то само обични анђели. Насликани на
иконама. Што значи да нису били ни нарочито крупни, као исти такви анђели који су
осликани у некој црквеној куполи. Заправо, нису били већи од вилиних коњица,
које и лахор око потока заноси, поветарац зна да их помете и узврти, дочим за
планински ветар имају значаја колико залутала плева за вршидбе зоби у долини...
Тако да је извесно, колико год да су им помогли, колико год су у „деветопрезима“
били сложни, такви нејаки анђели сигурно нису могли да свеце управе ка Светој
Гори.
Што се тиче величине вере светаца да могу да лете, изгледа да се она на томе
и завршавала. Све надаље је више зависило од ветра... Зар је то мало? Шта би сад
људи хтели – да свеци још и језде само онамо где би желели?
То су у сновима видели они којима су се свеци указали непосредно пошто су
полетели. Има, међутим, и оних којима су се осликани свеци и касније указивали у
сновима. Такви су, уснивши, видели да су ветрови у почетку ковитлали свеце мимо
њихове воље... А онда међу латицама једне руже ветрова, како се међу ветровима
њихове раскрснице зову, онај конопац се раздреши, свеци се раздвојише – двојица
се занеше ка истоку, а двојица замакоше ка западу.

ВРАТИЛИ СЕ НИСУ, А ЗАВРШИЛИ СУ... Надаље, годинама касније, могуће је и

доцније, у столећима која ће следити, свеци су у сновима многих виђани далеко,
веома далеко од хришћанске Грчке – у земљама у којима хришћана и није било.
Спрва уопште.
Двојица која су се окренула истоку, прелетели су многа једва испупела брда и
прерасле планине, доспели су у неку низију испресецану рекама ширим него што је
понегде широко море. У тим тамо крајевима било је хладно, толико хладно да
смрзла земља није копана ради земље, да би се од ње направиле глинене посуде
или цигле. Било је то немогуће, па су посуде плетене од брезове коре, а куће су
грађене од облица јеловине...
Тамошњи људи су живели од излова речне рибе. И крзна животиња упалих у
рупу-замку или сатераних у језик земље између две реке... Живи излов су слали у
Московску кнежевину, тако што би онај који је из ње дошао у повратку потапао
мрежу са рибом у сваку успутну реку, па се она праћакала и када стигне на
бољарску трпезу... Ни крзна нису носили у Московију, већ су из ње једанпут
годишње долазили трговци, товарили би кола и кола, увек истим редоследом да им
штогод не промакне – прво крзно самура, па дабровину на самуровину, лисичје
крзно на даброво, вучје на лисичје, преко вучјег крзна тешку медведовину да све
притисне, да ништа не може да мрдне, камоли спадне, ако је иоле живо да утекне...
Трговци су крзна ретко плаћали новцем, јер ловце и није занимао

85
новац, они су заузврат тражили добре врхове за стреле, ваљано исковане ножеве и
каљена сечива за секире...
Тамошњи људи су живели тешко, па су научили да се ништа не баца – од
гркљана лабуда који осушен и свијен, када се у њега затвори пет-шест каменчића,
може да служи као звечка за новорођенче... Преко рибљих кошчица које могу да
буду склопива и расклопива играчка за дете... До лишћа које опада испод стабла,
али га не треба узнемиравати, камоли премештати, јер старцима служи да се сете
шта се и којим редоследом догодило пре... Не, ништа се не баца, а све се што је
могуће мање ремети у поретку од давнине... Пошто бољег трага нема ако човек у
оноликој хладној низији или у животу залута... Зато ти народи тамо ни оне две
слетеле иконе нису дирали, може се рећи да су их чак поштовали, мада и нису
слутили да су то иконе, па чему и коме иконе служе... Одакле су се ту спустиле нико
није знао, али се сматрало да су добродошле, јер гости у ту ледену недођију сваког
дана не долазе...
Друга двојица светаца су доспели у земљу топлу, мада им је у почетку било
теже, месецима су летели изнад мора које је од сваког мора било стотину пута
веће... У једном часу су посумњали има ли тој води испод њих краја, хоће ли се
икада спустити било где. Толики лет је био усамљенички, чак им ни једна птица није
била сапутник. Доле ни острва, ни крње хриди, где би макар накратко могли да се
одморе. А онда се појавио голуб, па галеб, за њим орао који је у кљуну држао
змију... Можда је над водом залутао, али то је само могло да значи да је
негде напред неки стеновит врх на којем има гнездо, да негде напред постоји копно
на којем је ону змију уловио... За овом великом птицом појављивале су се оне
мање. Живописније. А онда и лептири. Спрва оретки, као измаглица. Па их је било
све више. Затим су то били прави мали, од лептира облаци...
А када су свеци из тих устрепталих облака изашли, указала се и земља, топла,
плодна, толико родна – оно што је у Грчкој било тек цвет овде је било дрво са
мноштвом воћних плодова. Истина, било је и растиња на које баш нико не би волео
да слети, јер су њихови листови били препуни трнова или ситних бодљи. И било је,
када се боље загледне, у подножју тог растиња, буљавих камелеона који хитро,
надуго плазе језик и хватају све што око њих лети...
Та земља је била до тада невиђена, па је и све у њој било до тада невиђено –
планина која се пуши и на свом врху има огњене изворе, а када те ватрене бујице
нешто ниже згасну, када се охладе, у њиховим коритима остаје црн камен, сјајан
као стакло... Та земља је била до тада невиђена, па је и све у њој било никада
виђено – множина канала за наводњавање по ширини, на њима чунови...
Степенасти храмови да би се свештеници испели што ближе боговима у висини...
Тамошњи људи су бојили лица и тела, њихова деца су се играла златним грумењем
величине песнице, док су полуголи владари наместо круна носили перјане венце...

86
 И ови народи тамо нису две слетеле иконе ничим вређали, може се рећи да
су их чак поштовали, мада и нису слутили да су то иконе, па ни чему и коме иконе
служе... Можда зато што су се одозго спустиле, само једног дана слетеле, и мада
нико није знао одакле, биле су добродошле, јер су ти људи тамо сматрали да је
добро све што са неба долази: дашно сунце, пун ноћни месец, киша од које усеви
напредују, па чак и гром када удари, то је зато што њихова божанства имају нешто
да им кажу, обзнане... А није мало то што богови са обичним људима уопште желе
да заподевају разговоре...
Тако су се четворица светаца указивала у сновима неких људи. Различито. За
„источних" сновиђења сневачима је увек било хладно, морали су да се добро
покрију и сред лета, како од мраза не би цвокотали... Срећом да је у тим сновима
било најразличитијег крзна, од самура до оног медвеђег... За „западних" сновиђења
сневачима је увек било топло, морали су да се откривају и сред зиме, како се од
врућине не би презнојавали... Срећом да је у тим сновима било свакаквог дрвећа са
воћем, довољно је руку у сну испружити, плод убрати и загристи, човек намах може
да се освежи...

ИСТО. Међутим, без обзира на разлике у сновиђењима и на то што су се свеци

скрасили у сасвим различитим земљама – било је нечега готово истог... Уједно са
Светом Гором сличног... Као и изнад Свете Горе, и ове земље и на истоку и на
западу имале су велико, истим звежђима отачкано небо... Истим звездама у
плавом, у бескрају лапислазули боје.
То је четворицу светаца, иако нису знали где се налазе, држало у уверењу да
уопште нису погрешили одлучивши се да полете.

87
 САСЕ, СИПЕ
____________________________________

„НА МОРУ СЕ НЕ СМЕ РЕЋИ ДА ЈЕ НЕШТО БЛИЗУ.“

МОРЕМ, ПРЕКО ПРЕЧЕ, ОД ЈЕРИСОСА... За разлику од оних дванаест икона

које су на Свету Гору кренуле копном, четрдесет пет осликаних светаца пак
решише да се врате бродом... Дозлогрдило им је да се саплићу не видећи ни
сопствене ноге, определише се да стигну преко воде... Да ли је то био пут којим су
се својевремено и отиснуле ка северу и Београду, није се могло утврдити, јер ни ове
иконе нису биле од оних непомичних које умеју да говоре...
Поделише се тако што су двадесет три чекале лађу са једне стране полуострва
Атос, у луци Јерисос, из које се до мањег хиландарског пристаништа Арсане
пловило нешто дуже, али се одатле незнатно пешачило до Свете царске српске
лавре... Двадесет две су пак чекале лађу на супротној обали Атоса, у луци
Уранополис, из које се до другог, већег хиландарског пристаништа Јовањице
пловило нешто краће, али је онда до српског манастира имало да се иде шест-
седам пута дуже него од Арсане...
Јерисос се, међутим, налазио са оне стране Атоса на којој је море увек
немирније, па се догодило да ниједна лађа никако није испловљавала нити стизала,
а изгледало је да и неће скорије. Неки времешан крманош, по имену Михалис, рече
свецима окупљеним на доку, претходно подигавши овлажен кажипрст:
– Сунчано јесте, али се овај ветар неће смирити барем три седмице.
Но, двадесет три светозарне иконе су изгубиле стрпљење, одлучиле су да се
из Јерисоса саме отисну до првог манастирског пристаништа... Ту је, одмах иза рта
званог Арапис! А онда им следује још свега пола сата пешице...

88
 Искусни крманош Михалис је упозорио
свеце једанпут, уперивши кажипрст:
– Стојте, јесте да рт није предалеко, али се на мору не сме рећи да је нешто
близу, чаки када се чини да је надохват руке.
Други пут, клекнувши и умочивши кажипрст у таласе уз док:
– Стојте, море јесте топло при обали, али је хладно само што измакнете.
Трећи пут, још увек клечећи, захватајући воду у шаку, гледајући како се она
мрешка у удланици:
– Стојте, липовина није тешка, лако плови, али је зато таласи лакше заносе, о
хриди је ломе у иверје... Видите ли како је и ово мало издвојеног мора и даље
немирно у мојој руци!
Залуд. Двадесет три иконе уђоше у таласе невидљивим делом, до паса, саме
се отиснуше... Искусни крманош Михалис се исправио, стајао је на обали и викао:
– Вратите се... Још није касно, вратите се!
Али када свеци толико одмакоше да су се њихови ореоли и главе једва
назирали, крманошу Михалису преостаде да каже само за себе:
– Сада и нема неке разлике, не само да у мору личе на људе, већ су као и
људи неразумни.

И ТАКО ОСТАДЕ ДА НА ДОКУ СТОЈИ... Његова жена Евангелија, коју је он од

миља звао Лили, још је пре три године умолила Михалиса да више не плови, да са
њом безбрижно проведе године које су им преостале. Казала му је тада, као да је и
сад чује:
– Михалисе, ћерка ти има педесет година, а не само десет како ти мислиш
зато што си је виђао сваке пете године... Унук ти има тридесет година, а не само
шест како ти мислиш зато што си га виђао сваке пете године... Праунук ти има десет
година, а не само две како ти мислиш зато што си га виђао сваке пете године... Не
могу више да те чекам и уместо тебе бројим!
Евангелија је заиста цео живот провела на том истом доку чекајући Михалиса
да се врати са мора. Ту је пре времена остарила, очи су јој се расушиле јер је
непрестано зурила у пучину, на трепавице и обрве су јој се прихватиле прашке соли,
њене косе су почеле рано да седе, кожу стално извијеног врата су наборале буре,
свикла је да увек придржава сукњу да је разуздана ветрина не увитла, таман посла
подигне... И онда је пре три године умолила мужа да више не плови, да је крајње
време да Михалис мало више буде њен. Свега другог је довољно, шта ће им више,
не треба изазивати судбину.
Михалис је пристао. Али као крманош није могао да сасвим остави море. Сада
је он, током те три године, свакодневно одлазио на док и тамо стајао, нетремице
зурећи у пучину, осећао је да и њега почињу да пецкају очи, да му се на трепавице и
обрве прихватају зрнад соли... Тако је полако сустизао своју Лили у старости. Ко

89
каже да само живот на броду растаче човека? И живот који се проводи на доку,
рецимо у Јерисосу, исто је тако неизвестан.
У неко доба се Михалису на доку придружила и Евангелија. Њихова кућа је
била веома близу луке... Пришла је ћутке, загрлила га око паса и тако је са њим
гледала у воду... Док није упитала:
— Данас ништа ново?
Михалис је сетно одговорио:
– Ништа. Осим што су се неке иконе отиснуле... По оваквом мору жив нисам
шта може да им се догоди.
Евангелија је пак рекла:
– Тако су саме одлучиле, верујем да си им као крманош рекао шта о томе
мислиш... Хајдемо кући, на ручак. Питаки се хлади... Кисело млеко ће да се утопли...
А предвече ме овде поново изведи... Када сунце залази.
Михалис се благо осмехнуо.
– Договорено. Предвече те ја на док изводим, јесам ли крманош или нисам...
А сада ти, Лили, до куће водиш.

ЗАБОГА, ШТА ТО РАДИТЕ?! Девет светаца се неким чудом дољушкаше, тачније

речено валима бацани горе-доле доспеше до пристана Арсана подно Хиландара...
Видевши их, монаси направише живи ланац, један за другог се држећи што за
руке што за појасеве, избавише из воде иконе, смежураних годова на дасци, усана
већ помодрелих... Игуман Методије који је дотрчао, узвитлана мантија на њему се
никако није смиривала, рече:
– Забога, шта то радите ?! Ставите их у сенке кипариса да се лагано суше...
Никако на сунце, никако на сунце, попуцаће...
Осталих четрнаест икона које су се отиснуле из Јерисоса, таласи одвукоше ка
отвореном мору...

НАРОДЕ, ПРИЂИ! За две се дознало да су их извукли на неку лађу. Богу хвала

да има добрих људи који су скочили у море да им помогну...
Нажалост, испоставило се на палуби, лађа је била гусарска, од оних које плове
само ради отимања! Иконе су затворене у кајиту где се под кључем држе сабље,
лукови и стреле, млатови... Кроз решетке су могле да гледају у другу кајиту у којој су
се налазила два премлаћена млада човека тамне пути, до крви расечених пунијих
усана и нешто ширих ноздрва из којих сукрвица цури... Та су двојица на неком свом
језику молили иконе да се оставе свитака и књига, а да им кроз решетке додају
било шта од оружја, како би се изборили за слободу, макар погинули... Али иконе
нису разумеле њихов говор у крви и сукрвици, а нису желеле ни да одложе свитке
или књиге и да су могле... Јер су их сматрале светим.

90
 Једва су тако издржале, лакнуло им је када су пристигли у неку луку... Чуле су
спуштање ланаца сидара, анкера, ленгера, већ како их ко где зове... Али се онда
појавио један са копна, унајмљен да их окује. Истина није личио на ковача, није био
прсат и трбат, па ни космат, већ веома витак, префињеног држања и одеће, козију
брадицу је гладио, брчиће је фитиљио и мазао воском. Рекао је да мало зна грчки,
па ваљда зато и није много говорио:
– Узећу вам меру, то неће да вас боли... А после, док радим, будите мирне да
вас не повредим.
Испоставило се да тај и није био ковач већ златар, али их је свеједно оковао,
мада не златом него сребром... Иконе нису могле из тог тешког сребра ни за стопу
да се макну.
Затим су светозарни свеци изнесени из лађе и изложени на неком левантском
тргу где су уз робље препродаване и реликвије. Тако су се опет нашли уз ону
двојицу тамне пути, отетих на афричком жалу, премлаћених до крви и сукрвице.
Обојица су одмах продата, гусари за њих нису тражили много, знали су да су
бунтовни, хтели су да их се што пре реше... Што се тиче светаца – викало се, ко
може да чује разазнавао је и довде:
– Народе, приђи! Две чудотворне иконе! Свега хиљаду ливри обе!
— Хиљаду?! Много је! А нису из Константинопоља, већ из неког српског
манастира за који први пут чујем, ни име не могу да му поновим!
– Дабоме да нису из Константинопоља, оданде смо још пре триста година
донели све што смо могли! Ако је хиљаду превише, мењамо их за мошти!
– Ево, ја нудим један трнчић из Христовог венца, круне!
– Одбиј! Дајемо иконе за мошти, али само познатог порекла, проверених
својстава, миракула потврђених са три бискупска потписа... Рекла-казала или
глумачка представа за светину не долазе у обзир као докази!
– Чак три бискупа?! Могу да их одмах нађем, али да ли знате колико коштају
њихови потписи?! То се не исплати!
— Чекај, стани... Користиш гужву?! Чудотворне иконе би хтео да тек тако
пипнеш?! Прво, друшкане, плати десет суа, па онда можеш да их додирујеш!

ДЕЛОВИ ИКОНОСТАСА У ДУБИНИ... Једну је икону која се отиснула из

Јерисоса, саклони Боже, наводно прогутала нека морска неман...
За друге две се сазнало да су се разбиле о хриди, како је онај искусни
крманош и предвидео. Плиме и осеке су на једном пешчаном жалу годину дана
покушавале да саберу њихово иверје...
А осталих девет је вода толико натопила да су се подавиле на пучини. Око
глава златни ореоли... Око ореола боја неба лапислазули... Полако су тонуле у све
тамнију плаву дубину... Једно време обележавајући траг мехурићима... А онда се
место није ни за толико познавало. Негде доле су се разместиле... Неке ослоњене о

91
камен... Неке о корал... Неке лицем у песку... Док их сасе и сипе нису окренуле на
праву страну и тако образовале иконостас, односно део неког веома великог
иконостаса – којем су могли да приђу само они који су се такође утопили.

НАОКОЛО БЛИЖЕ, ОД УРАНОПОЛИСА... Двадесет две иконе које су са друге

стране Атоса чекале брод, нису дуго остале у Уранополису. Друштво су им
правили истог дана пристигли ходочасници, ко зна одакле све кренули на
поклоничко путовање. Они су спрва на доку од умора чучали, исто тако чекајући
брод, у неверици гледајући како свеци и без осликаних ногу постојано стоје... А
онда су један по један устајали и прилазили... Узбуђени, јер ево шта су већ видели,
а још на Свету Гору нису ни крочили!
Један од ходочасника је само метанисао:.
– Боже мили, чуда великога... Боже мили, чега све на Светој Гори има, када
већ овде сведочимо чудесима светитеља!
Није прошло много, појавила се лађа са грчким калуђерима из градића
Кареје, својеврсне престонице Свете Горе. Допловила је из луке Дафне, оне главне
и највеће на Атосу... Грчки калуђери су дошли до Уранополиса да братствима
манастира у Тесалији, на Метеорима, пошаљу вреће лешника и ораха, јер тамо
само камен може да „расте“ из посне земље... Иначе, човек дошавши до Метеора
одоздо гледа неку цркву на голој стени, високо је, али се испоставља да је још и
више када ка њој почне да се пење... Поготово се при крају успона чини да људски
све спорији корак није довољно брз да би сустигао „раст“ стене...
Монаси из Кареје су допловили да пошаљу понуде за Метеоре и преузму
ходочаснике. И када са великом радошћу, и поименце и по образу, познадоше
свеце, када су осигурали да њихови дарови за Метеоре крену даље, монаси
прихватише да у повратку и иконе превезу до луке Дафне... Притом се
извињавајући што њихова лађа већег газа не може да приђе успутном
хиландарском пристаништу Јовањица... Приликом укрцаја иконама дадоше почасна
места на клупама уз сам предњи део палубе. Јер је одатле поглед најлепши... А
ходочасницима на неколико језика једно те исто рекоше:
– Људи, шта вам је? Помер'те се мало, шта се са свецима гурате! Не будите
толико неваспитани! Ако неко није разумео, а ви један другоме преведите!
Да је поглед био леп – тачно је. Али се то испоставило и као погубно за две
иконе. Док је лађа пролазила поред манастира Дохијар, један од иконописаних
светаца пожеле да изближе види пеликане који су кружили око прамца. Наиме, то
је био готово обичај да их путници хране, маме ситном рибом или комадићима
хлеба, па су пеликани лебдели тик уз лађу, повремено се чинило да она и не броди
морем већ плови кроз јато великих птица у ниском, спором лету, пре ће бити
титрању... Задивљен овом раскошном сликом, иконописани светац се изгледа

92
превише нагнуо, па се и прекренуо преко ограде. Спаса му није било, вртлог га је
подвукао испод бродског корита, а одатле повукао у егејске дубине...
Други је светац пак поизближе желео да види нешто што је ваљда само он
видео, док је лађа пролазила поред Светог Пантелејмона, знаног и као Русик, јер су
манастир основали монаси из Кијева, што је повест за неколико књига које се не
могу сажети у једној реченици... Русик се, заклоњен брдима, са мора заправо и није
видео. Али изгледа да је светац са лађе јасно видео шта ће ту бити када Руси, после
много вековних мена, на самој обали, подигну Нови Русик. Већ се приповедало да
ће га неки звати Русикон, да ће његово братство бројати и две хиљаде монаха,
колико житеља немају ни неки градови... Тако је и загледани светац, прекренувши
се преко ограде, страдао занет величином и лепотом нечега што још нико други
није могао у потпуности да предвиди, камоли да види...
Карејски монаси и ходочасници су оплакали обе светозарне иконе. Неко од
њих рече:
— Браћо, немојте у своје дланове и рупце. Нека знају да за њима жалимо...
Плачимо у море. Разазнаће они сваку људску сузу макар да је пала и у толико много
воде.

КОЛИКО ИМА ДО ХИЛАНДАРА? Тако већина од оних двадесет икона, морским

путем, наоколо ближе, из Уранополиса стиже у светогорску луку Дафне.
И пошто су до Хиландара осликани свеци имали још дуго да иду, грчки
монаси се сажалише, једном ходочаснику рекоше:
– Ево ти наших једанаест магараца на којима смо од Кареје до луке дотерали
вреће лешника и ораха за Метеоре... Ми ћемо у Кареју пешице, млађи смо од
светаца, ред налаже, а ипак и видимо своје ноге... Један магарац је за тебе, а на
остале, у бисаге, стави по две иконе. Када у Хиландар стигнеш, ти само удари сваког
магарца по бедру, знаће и сами да нам се врате у Кареју...
А ходочасник погружено упита:
– Добро, магарци ће сами да се врате... Али ја не знам хоћу ли умети да нађем
пут до Хиландара, хоћу ли моћи да магарце доведем до српског манастира...
Колико до тамо има? Никада пре нисам био на Светој Гори... Бојим се да не
залутам.
На шта му грчки монаси одговорише:
– Како, забога, да залуташ2! Може бити да ћеш да путујеш краће или дуже,
пола дана или цео месец, али да залуташ не можеш. Јеси ли ти сигуран да си
ходочасник? Ако ниси, шта ћеш уопште овде? Ако пак јеси, одмах се реши
малодушности. И исправи се, идеш да видиш светињу, радуј се!
И тај је са иконама ипак стигао у Хиландар. За седам дана. Требало му је
четрнаест пута више него да је знао пут. Али се толико много обрадовао што је
можда достојан ходочасништва и на Свету Гору није дошао залуд.

93
 КОШУЉА, МАРАМЕ, ГРУДЊАЧЕ
_________________________________

„ПОМАЖЕ БОГ... АЛИ ДА ОДМАХ ЗНАТЕ, ЈА САМ ДРУГЕ ВЕРЕ.“

ПРЕСАБИРАЊЕ... Ко се од осликаних светаца вратио, вратио се. Хиландарски

иконописци су тачно знали ко је пред њима, а ко је током пута где нестао.
Сабраше оне иконе које су дошле копном и оне које су дошле водом, укупно
тридесет осам...

ОДУЗИМАЊЕ... Занавек одузеше три иконе које су каменоване у Серу... Ако је

од њих нешто и остало, нико у тај град под турском влашћу није смео да се запути...
Четрнаест икона је, пошавши из Јерисоса, нестало на отвореном мору...
Две тако што су их гусари отели и као робље, оковане тешким сребром,
продали сакупљачима реликвија... Који су их пак даље излагали и препродавали,
најпре у пару... Рецимо, њих две за зуб неког трећег свеца, са писаним доказом
провенијенције... Касније са много мање опреза, њих две за мошти сумњивог
порекла, да ли јесу или нису ребро неког четвртог свеца... А онда су их раздвојили,
па су се ова двојица светозараних светаца „гледала“ кроз прозоре два дворца, два
војводства, удаљена четрдесет дана непрестаног јахања, колико отприлике и има
од северозапада до југозапада, после чега ваља успорити да се из затрке не би
упало у једно или друго море... Да ли су свеци заиста могли да се гледају на
толикој раздаљини – нико не може да тврди. Само су неке дрвосече приметиле да
на веома дугачком правцу, без иоле кривудања или скретања, и кроз речни врбак и
кроз густу горску шуму, стабла некако нису превише високо расла или су се крошње
размицале, једне су се кривиле лево, друге десно – као да дрвеће не би нешто
некоме заклањало.

94
 Дворци у којима су иконописани свеци смештени били су лепи, подигнути у
питомини, уз природу складно срасли, пространи, одаја више него отмених...
Њихови господари, римокатоличке исповести, били су људи од укуса, образовани,
благе нарави, обе су иконе имале све што им треба – здрав ваздух, довољно дање
светлости, а ноћу и трокраке свећњаке да их бране од сенки... Али, обе су се иконе
осећале као у заточеништву... А поготово их је вређало то када владарима ових
двораца дођу гости, па их домаћини после вечере воде да им с поносом покажу шта
су за шта добили...
Господе Боже! Ти људи! Ти људи који им се уносе у лице, држећи јагњеће
чопове и купе вина понете са трпезе...
Господе Боже! Ти људи несвесни да и свеци њих веома добро виде – то како
им од похлепе расту очи док процењују колико иконе вреде, поготово ако их опет
споје!
Па се нису ни либили да пред једном или другом, гризући јагњетину до коске,
пијуцнувши вина до данцета, облизнувши се, сласно цокнувши – отворено тргују
као да бирају коње по нарави згодне да их упаре у двопреге:
– Јавите ми ако одлучите да је продате... Радо ћу вам дати пет хиљада ливри у
злату. Онда ће онај други морати да пристане на највише три... После можемо да
поделимо шта остане.
И тако... Имајући у виду да ће обе иконе, ако их опет здруже, продати још
боље, распарене... Да би их опет упарили... Па распарили... Зарада се крије управо у
томе.

ГДЕ СМО ОНО БИЛИ У РАЧУНУ... Једну икону је прогутала морска неман, као
што је пророк Јона нестао у зинулим китовим чељустима... Стим што та икона
никада није изашла из уста немани на дан дањи, пошто се тамо и није нашла попут
Јоне, по Божијој заповести.
Две иконе су страдале на хридима, тако што су се струниле у иверје... Нешто
јесте прибрано са жала северно од Јерисоса... Али не много, за две дечије шаке... Ко
би могао да сакупи са песком помешане светлуцаве љуспице злата са ореола и
трохе неба лапислазули? Зато дуж те обале, прозване Света Диоиконидија – песак и
даље просијава на ове две боје. А мештани ту долазе једном годишње да се
помоле. Нема од тих жала у целој Грчкој већег храма, дужег црквеног брода и више
куполе...
Као што нема ни у грчким морима већег храма од оног где је страдало девет
икона тако што су се напиле воде, завршивши на морском дну, разместивши се као
део иконостаса, ослоњене на камење, корале... Спрва гледајући само у сасе и
сипе... Док су њих касније гледала јата млађи, ситније и крупније рибе, а на
поклоњење су им долазили пужеви и шкољке... Иначе, рибари непогрешиво знају

95
да је на овом месту на пучини грех ловити, бацати мреже... Кажу, ту вода искри на
неки посебан начин.
Од оних које су пошле из Уранополиса, једна икона се преокренула у море
код манастира Дохијар... Због лепоте пеликана у ниском лету...
А једна је пак у мору нестала док је лађа пролазила поред Русика, Светог
Пантелејмона... Због нечега о чему се само причало, будућег манастира-града
Русикона, али се то још није дало видети одавде па за три-четири столећа...
Укупно их је неповратно страдало деветнаест... Са оних тридесет пет које су
остале у Солуну и његовој околини... Па четири које су се запутиле ка Олимпу, а
према многим сновиђењима одлетеле су источно и западно, чак негде тамо где се
још није знало за хришћанску веру... Као и оне четири које су одабрале скитски
начин живовања... То би било, чему нестрпљење, то би било...
То би било, један многоглагољиви искушеник, неки Јован, сабра:
– Тачно деведесет и девет.
А када поново све проверише, број је био исти, сагласио се и други монах,
Кирило, познат по невеликој вољи да говори, али се ономе што он каже није имало
шта додати нити се од тога могло ишта одузети. Кирило је без нагомилавања речи
израчунао:
— Деведесет девет.
Што је потврдио и хиландарски игуман, отац Методије, наглас читајући оно
што је повремено исписивао, неку врсту летописа манастира, када му се увече, у
келији, узлепршана мантија најзад примири:
– Свети Боже, за деведесет девет знамо где су и шта је са њима било. Неке од
њих су са нама и ту ће бити на векове. Неке никада више нећемо моћи да видимо.
Али недостаје још једна, о судбини те стоте ништа не знамо... Све нас је обузела
велика жалост, а осећај стида нам разапиње душе...
Осећај стида, зато што се није знало које иконе нема. Једино ње иконописци
нису могли да се сете... Братство је туговало, плакало, у молитвама спомињало
непознатог свеца... Где је? Шта ли ради? Како му је?
А онда се, после извесног времена на њега заборавило, јер светозарних икона
на Хиландару има много, не само у храму, не само по келијама, већ и у ризници... У
чувеној хиландарској ризници, где је множина рипида, петохлебница,
дарохранилица, кашичица, кропила, дискоса, путира, других црквених сасуда... А
иконописаних светаца има у врстама, све један до другога, ослањају се леђима,
додирују се раменима: светице, свети пророци, свети апостоли, свети мученици,
свети великомученици, а уз њих, да им муке умање, свети врачи, онда свети
преподобници, свети јеванђелисти, а крај самих врата ризнице, нема бољих чувара,
заједно са оружјем налазе се иконописани свети ратници... Свак стрпљиво чека дан
који је њему посвећен, уписан у књигу која се зове минеј или месецослов – не би ли

96
га увели у Цркву Ваведења Богородице, окитили цветним венчићима, окадили,
своје поштовање исказавши и целовима.

НА СРЕЋУ И ДОДАВАЊЕ... Колико је тачно прошло, нико не зна... Тек, када

хиландарски монаси једанпут одоше невеликом лађом до Јерисоса... Може бити да
су и они нешто од понуда слали на Метеоре, не би ли њихова грчка сабраћа у
тамошњим манастирима преживела на камену који „израста“ у све окомитије
стене...
Дакле, када су хиландарски монаси отпловили до Јерисоса, још на
пристаништу им приђе старији човек у ношњи за коју се није могло утврдити из
којег је краја грчке земље. Као да су његове хаљине биле невешто, а можда и
намерно упарене одавде-оданде, са неког од острва, понешто из Тракије, из
Македоније, Епира, Тесалије, Атике... Човек је носио велики завежљај од
навоштеног платна. Мало се снебивао, а онда је тихо рекао, на веома лошем
грчком, пре свега судећи по гласовима који иду преко зуба:
– Помаже Бог... Али да одмах знате, ја сам друге вере.
Један га монах прекиде:
– А од које си вере, како се зовеш?
Човек се на ово изгледа збунио, па је све почео од почетка:
– Помаже Бог... Али да одмах знате, ја сам друге вере... Ако ме прекинете,
збунићу се...
А монах на ово добронамерно рече:
– Нећемо да те прекидамо... Говори, слушамо те. Не стиди се свог грчког. И
ми смо га само учили, а не од рођења говорили, пошто смо из српске деспотовине...
Човек се изнова збуни, па опет све крену од почетка:
– Помаже Бог... Али да одмах знате, ја сам друге вере... Ако ме прекинете,
збунићу се... Вас чекам... Ближе манастиру нисам могао, нити сам хтео... Зовем се
Мухсин. Долазим из града Сера, из Бухур-махале... Немојте другима у овој луци да
причате да сам Турчин, могли би да ме за главу скрате... Пред њима се правим да
сам мутав... Што сам вам до сада рекао на грчком језику и оно што ћу тек, научио
сам од речи до речи напамет. Плативши сребрни дирхам по гласу једном Терџуман-
ефендији који се некада звао Сотирос... Ништа осим овога не знам на грчком, па
ништа немојте ни да ме питате... А нема ни потребе јер нисам дошао да
разговарамо већ само зато да вам ово вратим. Нити желим да то бацим, нити могу
да чувам, а стално, како одем до своје чесме, на то мислим... Завежљаје су с
највећом пажњом направиле Кадира, Самија и Зинета, моје три жене...
И човек је на овоме месту мало застао и дубоко удахнуо, као да се спрема да
каже оно крајње:
– Терџуман-ефендија ми је рекао да сада мало застанем и дубоко удахнем...
Није хтео да ми све надаље од овога наплати, нити је желео да ми протумачи шта

97
на грчком значи, али ме је заклео да вам и ово кажем: „Српски монаси, будите
уверени, пред вама стоји добар човек, мада друге вере. А мене, бившег Сотироса,
спомените у молитвама, на грчком језику ако је икако могуће, пошто осећам да није
далеко дан када ћу се толико ујести за језик да нећу моћи да зауставим
крволиптање.“ Ето, то би било то... А сада идем, остајте с Богом. Својим.
Човек то рече и предаде велики завежљај. Онај монах одговори:
– Бог ти помогао, дабогме и збогом... Али сачекај мало... Објасни, шта је ово?
Међутим, изгледа да човек заиста није знао грчки и није разумео питање, јер
је само поновио оно што је напамет научио плативши сребрни дирхам по гласу-
слову:
– Помаже Бог... Али да одмах знате, ја сам друге вере... Ако ме прекинете,
збунићу се... Вас чекам... Ближе манастиру нисам могао, нити сам хтео... Зовем
сеМухсин. Долазим из града Сера, из Бухур-махале...
Тако у реч исто што је и малопре говорио, оно што га је драгоман подучио, до
оног завршног:
– А сада идем, остајте с Богом. Својим.
И када је дошао до самог краја онога што је на грчком знао, окренуо се и
отишао, вероватно у Сер, кроз грчке градове и села, преобучен у грчку ношњу
невешто сабрану одавде-оданде, уз то се правећи да је мутав, да неко не открије да
је родом Турчин.

РАСПОВИЈАЊЕ... Зачуђени монаси расповише велики завежљај од

навоштеног платна.
Унутар њега затекоше завежљај од сасвим нове, најмекше памукли кошуље.
Били су убеђени, по величини би се рекло, Мухсинове...
Унутар тог завежљаја затекоше три посебна завежљаја, исте величине, од
сасвим нових марама, тканих од најфиније свиле, боја тако меких да ни тек
прогледало око не би повредиле. Били су убеђени да су те мараме дуго бирале
Кадира, Самија и Зинета, три Мухсинове жене...
Унутар тих завежљаја од марама затекоше завежљаје од белог платна, званог
грудњача, најмекшег и најпровиднијег, оног које је неопходно приликом сирења...
И када и њих расповише, видеше да су то иконе... Истина, до непрепознавања
обијене... Али је на све три, неким чудом остала недирнута позадина плаве боје.
Ипак, број деведест девет овим није увећан – један је светац и даље
недостајао. А није се знало ни који је, ни где је, ни шта ради, а камоли како му је.

98
БИЛО БИ ДОБРО ДА ЗНАМО
НА ЧЕМУ СМО

__________________________________

ТРЕЋИ ДЕО

99
 СВИЦИ, ЖЕЖНИЦЕ
________________________________

„ПРИЧИНИЛО МИ СЕ... ИДЕМО НА СПАВАЊЕ.“

ЛУТАЊЕ... Познато је где се која икона обрела, осим једне. Гледа ли се

уназад, пре пристаништа Арсане и луке Дафне... Пре Јерисоса и Уранополиса... Пре
хришћанског Солуна и околине... Пре Олимпа и две у сновима виђене, а заправо
невиђене земље... Пре исламског Сера и шадрвана сред Бухур- махале... Биће да се
она издвојила још када се збило Велико обртање на пола пута од Свете Горе до
Београда, деспотове престонице.
Како је тај светац остао сам, да ли је окаснио или предњачио? Да ли је био
само замишљен или склонији самотништву у односу на општежиће? Тек, када сви
други остадоше иза њега или му измакоше, он се почео вртети као у зачараном
кругу... После четири седмице пута је схватио – на том месту, крај тог храста што се
од старости сушио, већ је био, још увек се налазио у српским земљама, ка југу се
није помакао ни колико да је коракнуо.
Затим му је оштри врх неке ониже гране повредио око, скоро да се у њему
заломио... Кестењава зеница је почела да жути, бледи, сахне, па да се мрви... Прах
је сипнуо наместо последње сузе.
Онда је пао, пошто није најбоље видео на само једно око. Изгребао је лице,
поцепао одежде.
Па су почели пљускови и од свега на икони прво су спрали развијени свитак
који је држао између подигнуте десне и спуштене леве руке.
Па је ударило сунце, околно биље се свило од тоње, а кишама натопљен,
потклобучени лапислазули око његовог ореола се сушио превише нагло, почео је да
пуца и да се љушти.
Па га је затекла туча, комади леда ко жиреви свег су га изубијали.

100
 Па као да му се нешто завукло под кожу, почело је да га сврби, пече, сврдла,
имао је утисак да га изнутра, стрижући, жижак мало-помало целог изједе.
Последња од свих незгода, а прва која је најавила да се нашао у озбиљној
невољи – задесила га је испод неког јавора на осами, где је од умора чврсто заспао,
упркос непријатном звуку који је прожимао даску од липовине на којој су га
иконописали.

НОКТИМА, БРАЋО... Чак је у сну звук стругања постајао све јачи! Али сада није
допирао изнутра...
Јер, наиђоше тројица разбојника, од оне људске врсте за коју се каже да ни
Бога не познаје. Застадоше, полакомише се, један другог погледаше, без речи се
брзо договорише, повадише ножеве и жустро кренуше да гребу злато са ореола
около свечеве главе. Рачунајући, грех јесте, али сведока нема... Рачунајући, за
опроштај није, али ће о томе касније, на последњој исповести, сада је важније то
мало златног праха сред удланице.
Међутим, какви су били, нису имали ни поштене ножеве, сечива су се
показала као превише дебело искована за тако „танане“ радове. А можда су били и
толике ленштине да их је мрзело да сечива оштре, рачунајући с тим да и тупим
ножевима могу да завршавају своје разбојничке послове.
Па један предложи:
– Презнојих се, овако ће да потраје... Ноктима, браћо, кад смо већ почели.
А други на то, запевши ноктима, првом одговори.
– Иде неупоредиво боље... Али, некако ми се у души гршти, дај да му нешто
ставимо на ово једно око, нећу да ме гледа ако се пробуди. Нећу да ме гледа док
му ово радим, питање је да ли ћу то после моћи да заборавим.
А трећи на то, другом одговори:
– Видим колико ти је мучно... Само грабиш и грабиш! И нама нешто остави!
Тако су брже, ноктима, састругали ореол. Што је било видног злата – то им је
испод тридесет ноктију стало. И опленивши свеца, дадоше се у бежанију.
Иако су сваки час застајкивали да осмотре шаке, задивљени како им злато
„стоји“, а нокти им наједном нису више прљави... О, што је дивно, поготово пред
залазак сунца, када златне чести почну да сјакте још племенитије, а они прстима
пролазе кроз косу да би били лепши...
Онда исто тако и кроз браду, јер се по том покрету познају умни људи... А док
су се тако целомудрено гладили и нису проговарали – тешко се могло одредити ко
изгледа паметнији.
Да би затим предахнули упредајући крајеве бркова, јер то тако у песмама
раде оглашени јунаци, њихови су брци увек усукани... Зашто да не, могло би
неколико кажа или десетераца и о њима да се састави! Биће опричани и опевани,
деца ће о њима слушати, а када та деца одрасту, својој деци ће понављати... Повест

101
и певанија о њима ће нарастати, преливаће се, биће то један једини хлеб и једна
једина купа вина која ће све отхранити, за било шта друго нико неће ни знати макар
вечито остали гладни.

РАЗБОЈНИЦИ И РАЗБОЈНИЧКО ПРИПОВЕДАЊЕ. У сам сумрак разбојници се

сасвим уморише и поседаше сред неке непокошене ливаде, настављајући да се
радују богатству које су задобили, све замишљајући како ће га употребити, већ
према ономе што су целога живота желели...
Први рече:
– Са ових мојих десет прстију свуда могу да зарадим вечеру и преноћиште!
Уђем у крчму, седнем, руке положим на сто, прстима по трпези мало задобујем и
заповедим газди да ми дадне од свега најбоље... Нико неће ни да посумња да
немам чиме да платим! Још ће газда и да шени, да запиткује јесам ли задовољан,
може ли још нешто за мене да учини. А ја једем док могу, пијем више него што
могу, у чистом спавам као новорођенче, од газде тражим да по сву ноћ растерује
керове око крчме... Зашто? Зато што ћу изјутра да побегнем и нећу да ме керови
јуре! А? Шта кажете? Добро је?
Други рече:
— Брате, савршено! То ти је прави живот!
Трећи је ћутао.
Други се замисли и рече:
— Захваљујући ноктима, неће бити девојке или жене која ће одолети! Да
видим ту која ће ми бранити да је кажипрстом и палцем за образ уштинем! Која ће
негодовати ако је са свих пет, целим дланом по задњици шљепнемг? Којој неће
бити мило да јој са свих десет, с обе руке, отпозади сисе стегнем? Па она уздише
„Немој, злато моје...“, док је све наниже милујем! А? Шта кажете? Добро је?
Први рече:
– Ти, брате, опандрчи све живо! Уживај, море, кад можеш! Добро си се сетио!
Само обећај да ћеш да ми препричаваш шта си све са женама радио...
Трећи је ћутао.
Други рече трећем:
– Ћутиш. Да ми можда не завидиш?
Први се придружи другом:
– Ћути, нека ћути... Неће са нама, а ми све живо поједосмо, пописмо...
Тада трећи не издржа, рече и првом и другом:
– Ви сте будале! И то бисте занавек остали да вам неко поклони дупке пуну
царску ризницу! Са оваквим ноктима могу да одем у Београд, да се њиме шећем
држећи руке у рукавима, наводно никоме нећу ништа да показујем... А онда, као
случајно се нечега машим, рецимо купујући од пиљара зеље... Други виде моје
нокте, стану да ме салећу, питају одакле ми толико злато да чак и нокте могу да

102
подзлаћујем! Ја се нећкам, не бих да откријем, а онда овлаш споменем како знам
за најбогатије налазиште у деспотовини, ништа не мора да се копа, испира, топи,
довољно је да човек земљу загребе, успутке се сагнувши... Свако ко жели да му
кажем где је то место, даће шта пожелим. Ако нема новца, преписаће ми кућу! А ја
то и чекам! Одувек сам желео да стекнем кућу, доста ми је тога да на ливадама
ноћим! Имаћу у Београду две-три, четири куће, колико хоћу! И, када се баш заимам,
тада не само да могу да једем, пијем, спавам у меком и топлом као новорођенче,
па и да обљубим све живо, него ћу да подигнем и цркву! Да окајем овај грех са
иконом који ми већ гребуцка душу...
Први рече:
– Ти се, брате, баш обогати!
Други рече:
– А заједно смо са истим почели... Ни речју се не осврну да нас посаветујеш
како да злато уложимо. Издвоји се! Међу господу вину! Ниси нас ни у госте позвао.
Трећи рече и првом и другом:
– У госте?! У моју кућу?! Па да ме оробите! Знам ја какви сте тати! Имаћу
довољно злата да га променим у још више сребра и њиме чуваре платим! Њих
стотину, наоружаних! Немој да вам свашта пада на памет, могли бисте да загинете!
Први рече:
– Чекај, брате, ти то нама претиш?! Зар нисмо браћа макар по разбојништву?!
Други рече:
– По чему си ти од нас другачији?! Мислиш да је довољно то што си у
мислима подигао задужбину?! Са нама седиш, а већ нас гледаш са висине као
ктитор осликан у припрати?!
Први рече:
– О, домаћине, весело ти било! Ти би да се обогатиш, да имаш више кућа,
како би ноћу прелазио из једне у другу не би ли из ње све вредно покупио...
Други рече:
– Ипак се ниси променио... Навикао си да живиш од отимања, нека је и од
себе самог!
И тако, у све гушћем мраку, почеше да се свађају око тога ко је злата састругао
више, ко коме завиди, а нарочито око тога ко је у будућем животу успео, а ко пак
није.
И тако се у још гушћем мраку дохватише за гуше, подавише. Свак исто
кркљајући, до било чије смрти не пуштајући – први стежући другог, други трећег, а
трећи првог.
Да је неко све то посматрао из даљине, помислио би – то се на ливади роји
тачно тридесет узлаћених свитаца, жмиркаво се игра, а онда пада у високу траву да
би у њој још који пут блеснули и сасвим стрнули.

103
 МИРИС СМРТИ... Узме ли се све претходно у обзир, светац се изјутра
пробудио а да ни сам себе није препознао када се нагнуо над тишаком оближњег
потока... Нити га је ко успут познао... Нити му је путем ко помогао, јер се и чинио као
светац који ни сам себи није био од нарочите помоћи.
Застала су само двојица караванџија у пратњи тридесетак мазги натоварених
кожама... Али тек за толико да би се на њега отресли:
– Мак' се украј пута!
Онај на челу каравана, пролазећи поред свеца и грубо додајући, вичући кроз
рубац који му је покривао нос и уста:
– Ко си да си, не прилази! Сав си се осуо, можда имаш губу!
За њим промину тридесетак мазги. Превише полако, иако уопште нису ишле
споро... Превише полако, иако су каскале, јер је товар ужасно смрдео, осећао се на
недавну смрт. Коже наслагане на њихова леђа биле су још сирове, око њих су
летеле разузане зелене муветине...
Овоме се често прибегавало ради веће зараде, недовољно штављене коже су
товарене како би се штедело на времену. Што би се толико чекало, досушиће се на
мазгама, у путу... Док стигну у неки приморски град, биће спремне за продају, мада
приликом њиховог излагања ипак ваља водити рачуна о правцу простирања ветра,
самим тим воња на цркотину. Купац увек треба да буде уз ветар, а када коже плати,
нека сам одлучи где је најбоље да стоји у односу на запах којим одишу.
Да ли је могуће, неке су се коже и даље мицале реповима, али и оним
окрајцима где су одраним животињама донедавно биле ноге... Свега тридесетак
мазги у пролазу – а изгледале су као бескрајно тужне.
Караванџија на зачељу био је према свецу мало душевнији него онај на челу.
Он му довикну, такође кроз рубац:
– Видиш ли тамо она два брда? У удолини између њих је један манастир. Не
знам му име пошто је новији... Иди код својих... Ми се бавимо трговином, јесмо
верници, али нисмо докони!

У ГОСТИМА... И светац се тамо и запутио, предвече се нашао пред високим

манастирским обзидом. Главом је стао да куцка о затворене двери, мрак се већ
спуштао брдима, слепи мишеви су све слободније летели, јазавац је негде кршио
шипражје, из лишћара су се гласале крејине...
Најзад се чу и како неко шушће с друге стране двери, накашљава се, повлачи
резу, отвара само једне вратнице, па ни њих баш нашироко... Лојаница расветли
извирелу главу, кудраву косу, дугачку браду... А онда, како је тај пружио руку,
истурена лојаница, као титрица пламена кандила, осветли и израњављену икону
без икаквог натписа... И мада је било јасно да је у питању чудо, јер се тако шта ретко
може прочитати и у зборницима описа чудеса светаца, не виђа се често ни у

104
сновима, а камоли да се човек у тако шта може уверити непосредно, својим очима
– кудрава глава са дугачком брадом се накашља и беспоговорно рече:
– Игуман није ту. Без њега не смемо да примамо госте.
Потом се глава повуче, за њом и рука са светлом лојанице, шкргут резе
потврди да су вратнице тврдо затворене... Биће да тај иконописаног свеца није хтео
да прими да му својим изгледом не квари недавно осликане иконе у новом
манастиру. Сигурно је то био разлог, јер се иза двери још чуо и други глас, много
млађи:
– Оче игумане, зашто сте ви устајали, могао сам ја да изађем... Оче игумане,
ко је то био? Да распремим лежај у странопријемници?
И онда опет кашаљ, глас кудраве главе са дугачком брадом:
– Нема никог... Причинило ми се... Идемо на спавање.
Свеца издадоше невидљиве ноге, он се спусти где се затекао... И ту, о двери
ослоњен челом – заноћи.

СЕЛА, ТРОСКИШТА, УГЉАРСКЕ ПЕЋИ... Наставио је у освит, пре него што се ико
појавио, пре него што је кудрави игуман наредио да монаси отворе манастирску
порту. Иконописаном свецу је ипак било много лакше да верује како је све то синоћ
био само неспоразум. Ако ништа друго – то је много утешније. А и не би морао да
слуша изговоре.
И како се више трудио да се запути ка југу, све је више ишао ка северу. Никога
да сретне...
Само што се јутро развило, спазио је тамо неко село на обали реке... Али док
је до села дошао ближе, оно као да се у страху од њега раселило и опет населило са
супротне стране воде... Мештани ни сву живину нису понели са собом,
заборављене кокошке лутају као полуделе, остављени пси бесно лају, везани су,
очајнички цимају конопце, чак и једна напуштена ожеднела крава жалобитно муче,
нико јој у валов није сипао воде...
Истина, остао је нечији глас који се вије... Тог човека нигде, али се глас још
чује:
– Вратићемо се по кокошке, псе и краву када онај осути оде...
У подне је спазио тамо неки дим како се у небо диже, то се пушило троскиште
руде... Троска, неко каже шљака, неко каже дрозга, неко каже згура, како год ко да
каже – остатак сагореле руде воња као задах из уста са поквареним зубима... Али
док је до троскишта дошао ближе, нигде никог, топионичари се разбежали, чак су
побацали и алат захваљујући којем живе, као да им у животу баш никада више неће
затребати...
Истина, остао је нечији глас који се вије... Тог човека нигде, али се глас још
чује:
– Вратићемо се по алат кад онај у пликовима оде...

105
 Увече је спазио тамо нека светла, то су биле угљарске пећи, десетине
огњишта, жежница, свитћу као звезде пале по обронцима планине... Али док је до
њих дошао ближе, оне су се једна по једна погасиле, нигде угљара нагарављених
лица, па зато нигде ни њихових белих осмеха ширих него у других људи иначе...
Нигде топлих пећи, око њих свите шале, песме... Нигде врелих жежница-звезда...
Од свега је остала само сурова планина, из таме шума још увек бије лањска
хладноћа, овогодишња није ни стигла да на ред дође.
Овога пута, колико год да се ослушкује, не чује се ни преостали човечији глас,
већ само вукова завијање... Колико ли само још недостаје да се разазна њихово
дахтање? И онај звук кидања, када се жртва зубима растрже.

ПАД... И тада је опет пао, заправо се омакнуо са шумског пута, посрнуо је,
оклизнуо се низ јаругу, котрљао се, котрљао... Ударао је о стене, под маховином
су изгледале тако меке, тако чедне, али као да су само њега столећима ту тврдо
чекале да се о њих разбије...
Када се зауставио и мало одахнуо, јер му се чинило да се овоме паду не
назире крај... Како се у сенци папрати хладио... Тако је све болније осећао да је
липова даска напукла, одоздо па навише, од појаса до изнад десне слабине... Због
тога што је иконописан тако да чврсто држи свитак, мада сада само преостале
крајеве, није могао да напипа прелом, али је осећао да липовина само што се није
раздвојила, уздужно сасвим прецепила. И, колико је могао да види оним једним
оком – лева рука му је била страшно осакаћена, одрана, недостајао је замашан део
од патрљка половине мишице до зглоба шаке...
Ни сам није знао како се поново искобељао на пут... Потпуно изнурен,
помислио је да одустане, није више имао снаге... Каква је ово земља по којој и
светац посрће?! Каква је ово земља где светац не сме ни на трен да приспе, иначе
са његовог ореола злато састругаше? Каква је ово земља из које се чак и коже
одраних животиња труде да побегну? Каква је ово земља у којој игуман не прима
икону на преноћиште? Каква је ово земља која вара намернике, где се села
премештају, напуштена троскишта се смрадно пуше, људи гасе звезде-жежнице?!
Каква је ово земља где се стена, тврди камен под меком, нежном маховином –
само прави да никога неће да убије?!
Ни себи ни другима познат – светац је легао сред тог неког пута и чекао да се
његова судбина разреши, па како буде.

106
 СКОБАЉИ И РЕП КРКУШЕ
__________________________

„БОЖЕ, УМИРИ МОЈ ДАХ И РУКУ “

СПАСЕЊЕ... Био је то иначе пут који се ретко користи јер није био оцедит.
Блато се на њему дуго задржавало, тачно онолико дуго колико је држало оног ко би
у њега неопрезно ступио.
Мештани су причали: ко не зна да пева, тај пут треба нашироко да заобилази.
Иначе неће имати шта друго да ради данима и ноћима, моћи ће само да давори док
му неко не притекне у помоћ и проба да га избави.
Има у овој земљи више таквих путева, шума, врлети, па и висоравни – где
народ у невољи запева до изнемоглости... Мада има и градова и села у којима се,
исто тако непрестано, гласно пева, а разлог није лако докучити. Осим ако није
сасвим исти, ако су и ти људи, чини се наоко радосни, чини се сред неког славља,
најчешће беспомоћни – те певају ли певају, јер шта би иначе радили...
Зато је право чудо што није прошло ни два-три месеца, а сељак који је
певушећи ишао тим путем, све уз воловска кола натоварена сеном, повика:
– Паз'! Паз', Воко!
Мало је недостајало да во и кола пређу преко иконе... Сељак је иконе виђао
недалеко одатле, у манастиру Градац. Одлазио је и у манастир Павлицу, али му је
Градац био много ближи. Толико близу да, ако се само мало занесе, може да
замисли како дохвата његову црквену куполу кроз једино прозорче на својој
скромној кући... Зато је и решио да икону однесе у Градац. Положио је свеца у сено,
под главу му ставио навиљак, постранце га пажљиво зашушкавши... И узвикнуо је:
– Ојс! Ојс, Воко!
Во звани Воко, који је до тада једва вукао товар, као да задоби неку, ако не
снагу, а оно вољу, сељак је једва стизао кола, све причајући сам са собом:
– Е, Милета! Шта се вучеш, Милета! Пожури, потеци, Милета, немој да те Воко
посрамљује пред свецем и светом!

107
 Како су кола све јаче трускала, тако се болна икона све боље намештала у
мирисавом сену. На крају се чинило да јој не би било удобније ни да је путем носе
на рукама, како се то иначе ради приликом преноса реликвија које се сматрају
чудотворним, од храма до храма, обично о великим празницима, у доба рата,
болести, какве пошасти.

ИЗЛЕЧЕЊЕ... Градац, тако складан укрштај западних и источних градитељских

умећа... Градац, задужбина краљице Јелене из лозе Анжујаца, преплетене у браку
са Стефаном Урошем I из лозе Немањића... Градац, тако лепо уређена манастирска
порта, украшена цвећем пресађеним са околних падина планине Голије, која се
ваљда тако „пустопољно“ зове само зато да би њене и те како густе шуме збуниле
непријатеља... Градац, тако низак обзид порте, тако неприметне помоћне зграде и
оне са келијама, одаљене да ни њихова најдужа сенка не би пала на беле зидове
цркве посвећене Благовестима Пресвете Богородице... Градац, тако гостопримно
братство – задиханог Милету одмах послужише хладном водом и багремовим
медом, а један од искушеника изађе испред манастира да он, уместо уморног
сељака, истимари презнојеног Вока.
Али монаси манастира Градац нису знали шта би са иконом... Беху се око ње
усходали, само што неко руком крене ка свецу да му било како помогне, тако руку и
повуче у страху да га још више не повреди... Веома стар игуман Кипријан, у доброј
мери наглув, није ништа друго радио осим што је хуктао:
– Ху, како да му олакшамо мукег?! Ху, има ли ко шта да предложи?! Ху, што
ћутите, ништа не чујем, хоћете ли да проговорите?!
Срећом, у манастиру се задесило и пет монахиња. Одакле год да су дошле
пре неколико дана – донеле су за храм као на самим небесима везену плаштаницу,
за игумана нови епитрахиљ и украшених убруса онолико колико броји градачка
мушка обитељ. Монахиње су се бавиле везом, свим оним што је од платна а
потребно је за украшавање цркава, приликом обреда или да би дан почео осмехом
одмах после умивања. И тако, чим нечега од нареченог довољно окончају, ишле су
пешице Србијом, нарамцима навезеног платна дарујући манастире и браћу у
монаштву. И бавиле су се читањем, јер су слова и речи најтананија врста бода. О
иконопису су нешто знале, али недовољно.
Ипак, оне одлучише да за непознатог свеца учине шта могу. Пошто су
сматрале да немају толико времена да зову неког много вичнијег из Жиче. Поготово
не из још даљег манастира Ресаве.
Зато је боље да нико не очајава, да се не предаје малодушности, ни Жича ни
Ресава се због тога неће примаћи... А ако ова два храма збиља и лете, како народ
верује, требаће им четрдесет дана да се тако големи попридигну и залебде, обашка
то што кроз уску Ибарску клисуру оноликим црквама неће бити лако ни да се
протну а да о стрмине не очену певнице... Доказа за то има сваке јесени, када се

108
цело јато птица селица, у путу ка југу, летећи низ клисуру, превише спусти, па птице
у крицима страдавају ударајући о камене стране, тако гинући, падајући у Ибар,
плаху реку која ће њихова мртва тела, у пловећим јатима, враћати ка северу... Чему,
дакле, очајавање, боље је да се одмах почне, макар ће остати утеха да се урадило
оно што се дало, што се може.
И ваља признати да у томе нису биле важне само нежније руке монахиња,
неопходне за негу и повређених и увређених, већ и женска присебност која у
оваквим одсудним приликама многоструко надилази мушку смушеност. Они би,
мушкарци, у овом случају монаси, до зиме ходали и трчали портом, хватајући се за
главу, извикујући: „Шта да се ради? Шта да се ради? А за снегова би седели у
келијама, хватајући се за главу, извикујући: „Зашто ништа нисмо урадили? Зашто
ништа нисмо урадили?“
Дочим монахиње нису губиле време на оваква јалова питања, одмах су се
прихватиле посла, овим редоследом:

КРАЈЕМ ПЛАШТАНИЦЕ... Прво је најмлађа монахиња, Ангелина – крајем оне

донете плаштанице, пажљиво обрисала свеца од прашине, затим и од блата које се
скорело поготово уз доњи руб иконе. Прошапутавши:
— Бог свети, озари.

МЕХУРОВИ, РЕПНО ПЕРАЈЕ... Па је тек нешто старија монахиња, Филотеја –

скувала лепак од мехурова ситног скобаља из Ибра, да би га са унутрашње стране
пукотине липове даске пажљиво нанела репним перајем кркушице. Јесу све ове
рибе незнатне, али је ваљда свака риба, па и она омалена, велики знамен
хришћанске вере... Онда је Филотеја икону утегла стегом осталом иза неких
мајстора. Прошапутавши:
– Праштај, Боже, морам да притиснем, иначе ће процеп изнова да зине.

ПЕРЦЕ, СЛАМКА, ВОСАК... Затим је још нешто старија монахиња, Агапија – из

једва видних отвора, понегде и правог осипа рупица, зашиљеном бадрљицом
голубијег перцета очистила црвоточину. При свему и неколико пута потапшавши
икону с леђа као када се неком поленутом помаже да се искашље. Заостала
струготина је отпахнула, нашла се ниже свечевих невидљивих ногу, чинило се да је
он продисао равномерније...
За овим је Агапија шупљом сламком, кап по кап, у отворе укапала отров за
жижак, заправо добро прокувану сумпоровиту воду са једног оближњег лековитог
извора.
На крају је ранице затворила воском, помешавши га са тамјаном и
скупоценом смирном, не би ли се решила отужног запаха каквим се сумпор
одликује. Прошапутавши:

109
 – Подари, Боже, излечење.

ЧЕТИРИ СТАКАОЦА КАО ЈАЈА... Онда је још нешто старија монахиња, Иларија,
најискуснија по питању веза – освежила преостале боје веома благим раствором
оцта. А када неки од монаха рече да су иза иконостаса остала четири стакаоца са
прахом за боје, нико не памти од кога и од када, можда још из доба живописања
цркве, Иларија затражи да их донесу...
Тада међу братством настаде расправа, не баш за Васељенски сабор, али
расправа: је ли то можда грех, крше ли се канони, јесу ли и неупотребљене боје
неотуђиви део градачког иконостаса, смеју ли се користити за потребе непознате
иконе... И како је неслагање о овом питању било све гласније, на граници свађе, за
њега чу и наглуви игуман Кипријан, па пресуди:
– Зар од свега морамо да правимо раскол?! Доста више те врке, да се одмах
помирите и дате шта се од вас иште!
И како четири стакаоца нису могли да отворе, јер су заклопци од стајања
забрекли, Иларија их једно о друго разби као јаја, гледајући да одстрани стаклене
љуспе... Из сваког „јајета“ се заоблачи дашак праха за справљање боја, испостави се
свежих, а не као да су стакаоца, неотварана столеће па и дуже, садржавала
„мућкове“... Чиме се потврди мишљење оних који су сматрали да су те боје
саставни део иконостаса, јер како другачије објаснити да се нису „поквариле“
толике године... Што наглуви игуман Кипријан одмах прекиде:
– Чујем ли ја то да ви расправу опет почињете?!
Истина, боје нису биле сасвим исте као оне на позлеђеној икони, али су у
основи деловале као сличне, те монахиња Иларија ипак реши да понегде дослика
недостатке како се они не би „парали“ у још веће празнине.
И како је овој Иларији била потребна посебна, изузетно танка четкица, она
замоли да јој чупну не више од десетак длачица из уха говечета, може и вола, може
и од оног Вока, ако његов власник допушта... Један искушеник оде до Милете, па
како сељак није имао ништа против, а и Воко је одавно свикао да људи од њега
очекују све и свашта, животиња мирно истрпе да јој тих пресудних десетак длачица
истргну из уха... Напослетку, то и није било тако тешко у односу на потезање плуга,
поготово ако рало запиње о живе каменчине или пањева трупине.
И тек онда, после свих ових припрема, монахиња Иларија, спремајући се да
дослика недостатке, прошапута:
– Боже, умири мој дах и руку.

РЕЧИ ОСВЕЋЕЊА... На крају се најстарија од свих монахиња, Теодора, највише

начитана, не баш тихо обратила игуману градачког братства:
– Оче Кипријане, шта кажете да икону свеца поново освештате?

110
 Е, тек је то било право канонско питање. Како освештати икону свеца за којег
се не зна ко је? Јер икона није икона, чак и када има натпис, ако Црква није
потврдила...
Ипак, она је то већ једном била, што се може тумачити тиме да је заувек
икона... С друге стране, током свог посртања овдашњим путевима – остала је без
имена. Како поступити? Овај чвор не би могао да разреши ни Свети апостол Андрија
Првозвани... Зато веома стар отац Кипријан рече да све то оставе нека обноћи...
И сутрадан по окончању јутрења, он у трпезарији сабра и монахе и монахиње:
– Буди Бог са мном, ноћас сам имао глас у сну... Добро, више шапат него
глас... А можда је то, браћо и сестре, био и глас, јер морам нешто да вам признам...
Мислим да у потоње време, како сам мало остарио, слабије чујем, па ми се чини да
и онај који виче заправо шапуће...
Али како је неки млади искушеник- трпезар сагао главу, подигао подлактицу и
осмехнуо се у рукав, игуман Кипријан је престао да се свима обраћа, те је њему
рекао:
– На очима сам још увек добар! Ти тамо, синак, што се кријући смејуцкаш
своме духовном оцу, изађи напоље! И одмах нагњечи мало пчелињег саћа, па
добро заптиј оба уха, не би ли чуо како је то када си глув! Да спознаш, црни
црњанине, каква је то чамотиња када останеш сам са собом! Бићеш на томе
искушењу до Божића, па ако издржиш, ја ћу лично да обавим постриг и да те
замонашим!
И како тај искушеник веома постиђен
изађе, игуман Кипријан заврши:
– У сваком случају, глас ми је наложио да икону, ако то сме тако да се каже,
„привремено“ освештамо... Као икону Непознатог свеца... Привремено, зато да је
као сасвим безимену не шаљемо на дуг пут... Јер ми је глас рекао да икону колико
пре пратимо у Београд, пошто је патријарх Никон тренутно тамо... Па нека он, као
наш поглавар, самим тим свецима најближи, покуша да одгонетне ко је овај светац,
да не би навек остао као Непознати.
И истог дана је окончан овај свечани чин. Шта је током службе у цркви
изговорено – напросто се не препричава, јер се посредовањем, било оно и до
танчина, може само унизити. Литургији и још понечему – човек или присуствује или
не. Треће могућности нема, ма колико неки самољубиви приповедачи тврдили да
су њихови описи исто тако веродостојни.

БИЋЕ МИ ЧАСТ... И онда позваше Милету, који са свог јединог прозорчета, ако
се у мислима занесе, може да дохвати куполу градачке цркве... И замолише га да
они Воко, на колима са товаром сена, однесу икону у престоницу. Уосталом, Милета
је целој жупи познат по томе што је његово сено најмекше и најмирисавије, зато ће
тек залеченој икони бити удобније.

111
 А Милета рече:
– Биће ми част. Од када сам икону нашао, сањам само како Воко и ја по
српској земљи носимо свеца који се благо осмехује.

112
 СТАКЛО, ОКО
_________________

„А НАДАО САМ СЕ...“

ПОРЕЂЕЊЕ... Свецу јесте било боље, готово да је оздравио, на усне му се

збиља вратио благи осмех... Када је стигао у Београд, опет је стао на невидљиве
ноге... Док су улазили у Владичански двор, Милета се све време налазио корак иза
иконе да је придржи ако посрне или на леђа прекрене, али није било потребе,
светац је сам ишао... А онда се иконописани зауставио и надаље није ни макао –
истог оног часа када је неки монах рекао да сељак не може даље, да нема приступ у
патријархове одаје...
Било је јасно да икона неће наставити без свог пратиоца из народа. Монах
није имао куд, после краћег метанисања пред свецем позвао је једног епископа из
патријархових одаја. А овај је нешто мрмљајући, саветујући се са сопственом
брадом, невољно одлучио да пусте и Милету. Опоменувши га што је строже могуће:
– Немој да сам те чуо да си и заустио, све док те неко нешто није питао.
Зато је, између осталог, сусрет и протекао у ћутању. Милету нико ништа није
питао. Светац није умео, чак да је и неким чудом проговорио – да каже своје име. А,
богме, ни патријарх Никон ни неколицина затечених епископа нису умели да кажу
пред чијом иконом стоје. Ех, да су се макар сачувале две- три речи на развијеном
свитку између свечевих руку, патријарх би прелистао Свето писмо, староставнике,
акатисте, триоде, минеје, часловце, имао би шта да упореди са чиме... Али, иако је
многе књиге знао наизуст – ко је на икони, није умео да одгонетне... Међутим, што
јесте јесте, и тако безимена икона је чудотворна чим у ваздуху лелуја тако да се
светац и патријарх гледају лицем у лице.
С тим што се чинило да светозарна икона тако може вечно, а архиепископ је
ипак журио, имао је многе црквене обавезе. Зато је патријарх Никон наложио да се
позове Константин Филозоф:
— Уман је, моћи ће да помогне.

113
 Један од епископа који изгледа није био рад да се дуже гледа са свецем, па је
све време скретао поглед, започе:
– Ваша светости, могао бих...
Али је други био бржи:
– Ево, ја ћу да одем до палате.

СТАКЛО КОЈЕ ПОВЕЋАВА ОКО... Константин је дуго разгледао икону, уопште

се не чудећи њеном чудотворном држању колико томе како је могла да претекне
толике невоље... Он је пак Милети поставио неколико питања и човек из народа му
је описао шта је затекао у блату, на шумском путу који није био оцедит, затим и како
су монахиње помогле повређеном...
То свакако у том тренутку није било најважније, али је високоучени
Константин рекао Милети, једноставном човеку:
– Умеш лепо да говориш. Штета је што ниси писмен. Иначе би и други читали
то што сада само патријарх, епископи и ја можемо да чујемо.
Затим је испред ока ставио некакво испупчено стакло, звано окулус, па је
његово око у трену постало велико као у сове буљине, још од најдревнијих
хеленских времена симбола мудрости... И кроз то стакло је трагао за било каквим
словом које би могло да разреши тајну – који би то светац могао да буде...
Међутим, пронашао је само једну длачицу из Воковог уха, извукла се из четкице,
остала је залепљена на досликаваном делу иконе.
Ни то свакако у том тренутку није било најважније, али је високоучени
Константин рекао Милети, сељаку:
– По овој длачици видим, добар ти је во, глават, широких плећа, стамен, као
царски. Чувај га. Али упамти, није све ни у снази... Када му нарасту нове длачице, а
ти их чупни, међу два јасикова листића стави, па ми их донеси... Платићу ти сребрни
динар по једној власи. Тешко да ћу боље длачице за четкице икада пронаћи, као
створене су за украшавање првих слова лозицама, преписивачи у Ресави ће се
обрадовати.
Затим је Константин Филозоф испред ока опет ставио испупчено стакло. И
када му није успело да ишта спреда види, зашао је иза леђа иконе, гледао је кроз
оно исто стакло... Архиепископ Никон и епископи су постранце гледали
Константина, питајући се какво је то чудо... На свету се сваког дана измишља све
више направа, није ваљда да ће људи од светаца преотети првенство по питању
чудеса, а од највиших свештеника првенство по питању њиховог тумачења... И
какав ће то свет бити када свако буде могао да поседује онолико чуда колико му се
свиди или њихово тумачење може да плати?! Господе, како ли то Константиново
угаљцрно око час нараста час је обично... Није ваљда да се кроз њега види да је
патријарх нестрпљив, да жури... Па шта ако и јесте, ко ће да позавршава толике
црквене послове, који су се у међувремену умножили... Није ваљда да се кроз

114
стакло види и да неки епископи скрећу поглед, нису баш вољни да се зна шта из
њихових очију вири, само би са својом брадом нешто шапутали... При чему
Константин све ово и дужи, мало-мало разговара са тим Милетом као да су сељак и
патријарх, приде и епископи, по чину једнаки.
А Константин је сада трагао за било каквим потписом иконописца на
полеђини липове даске... Јер, ако га опази, послаће Грљака, најбржег од свих
скоротеча, да одмах поседне коња и потече од манастира до манастира, да
потражи тог и тог монаха који је икону осликао... И када иконописца нађе, нека га
пита, не сјахујући, да ли се сећа свеца, таквог и таквог образа, браде, чела... Па нека
се одмах врати... Грљак то може, својевремено је стигао и до Сицилије... Он у седлу
спава... У седлу једе, а када све за пут спремљено из бисага изједе, у касу бере
јабуке, окида крушке, скупља шљиве са грана... Ово последње воће, у галопу, на
ветру, и суши за касније... Када нема кише, а он жели да се окупа, или када ожедни,
заједно са коњем гази потоке, сав се испљуска, изађе чист, а напио се и воде...
Једном су га видели да је у седлу и грешио са једном женом... Једном су га видели
да са том женом греши тако што је он коња посео, а она је лицем у лице засела у
његовом крилу... Док је њен муж покушавао да их стигне на свом коњу, али ни
изблиза није био такав јахач па је све више заостајао, тако да се све слабије и чуло
шта за прељубницима претећи извикује...
Ипак, на полеђини иконе није било ни трага од потписа. Грљак није имао
ради чега да крене, није имао на основу чега да тражи иконописца, чак није било ни
иницијала, ни првог слова имена онога ко је осликао свеца.
Скромност иконописца јесте вредна поштовања, али некада није оправдана.
Зато је Константин одлучио да обавести господара како је у Београд стигла једна
чудотворна икона.

НЕПОСРЕДНО ПРЕ ТОГА... Константин Филозоф се поздравио са Милетом,

понудивши му нешто новца за његов труд. Али је сељак одбио:
– Ма, какви?! Била ми је част.
И пре него што ће се вратити у своје село поред манастира Градац, човек из
народа је рекао:
– А како би било да следеће године опет дођем са Воком, више бих волео да
ви својеручно подберете длачице из његовог увета. Ја можда нећу умети.
Најученији човек у српским земљама је рекао:
– Изволите, бићете моји гости! Ти ћеш да спаваш на двору... А Воко ће у
дворској стаји, померићемо дворске јахаће коње, и иначе су се превише навикли на
то да свак има само своје јасле.

УДОМЉЕЊЕ. Деспот Стефан Лазаревић је, саслушавши свог учитеља,

предложио:

115
 – Ако архиепископ Никон благослови и лично нема ништа против, дајте икону
овамо, у палату... Стајаће у великој дворани, ипак ту долазе људи који су путовали,
света видели, можда ће неко од њих свеца познати.
Патријарх Никон је благословио и лично није имао ништа против. Чак се и
обрадовао, није баш био вољан да се сваког дана гледа са неким тако, толико
познатим, а да при томе уопште не зна о коме се ради...
Епископи су ову одлуку патријарха здушно подржали. Ћутке. Јер, ако се
испостави да одлука није добра, увек могу да кажу како одлуку нису подржали.
Себи у браде.
Икона Непознатог свеца је од тада стајала у великој дворани деспотове
палате. И збиља, многи гости су долазили, а господар није пропуштао да их пита да
ли препознају свеца, ко је на икони. Међутим, сви су они одрицали на исти начин,
слегнули би раменима... На шта би деспот увек исто рекао:
– А надао сам се... Биће ваљда некога ко ће нам нешто више рећи.

КО КОМЕ ВИШЕ СМЕТА? Прошла је пуна година. Тачно на онај дан када је
иконописани светац уведен у палату, Константин Филозоф је покушао да учини још
нешто... Умолио је господара да на двор позове патријарха Никона и великог
челника... А он је, Константин, позвао Малишу, човечића задуженог за мере у
деспотовини... Сви остали који су му били потребни и иначе су се свакодневно
налазили у великој дворани... Испоставило се да их је било и више него што је
неопходно, јер се погодило да је тог јутра у Београд дошао и Милета, сељак који је
икону својевремено довезао у престоницу. А сада је Константину дотерао и
„принос“ нових длачица из Воковог увета, заједно са Воком навиклим да се од њега
све и свашта захтева.
Зато је учитељ морао да направи нови распоред: стари псар и млади соколар
мало ће се стиснути, заједно ће са хртовима и соколом стајати у једном прозору,
изнутра гледано крајњем са десне стране. Неће им сметати... Пси су земља, соко је
небо, наћи ће заједнички језик.
До њих ће бити војник у личној деспотовој пратњи. Али му ваља рећи да
одозго не пренагљује, да намах не устрели свакога ко му је сумњив.
До њега ће бити велики челник. Њему нико ништа не сме да каже.
„Comes palatinus“ ће бити до владара: Благоверног и христољубивог
господина деспота Стефана, всем српским и подунавским и посавским земљама...
Константин је лично довео чудотворну икону до средишњег прозора дворане
за пријеме.
Следио је патријарх Никон. Мада не баш превише вољно, питао је докле ће
све то да траје...
У прозору у којем је обично стајао
Константин – нашао се Малиша. Пропео се на прсте, колико може више.

116
 Потоњи је био онај човек из народа, Милета, задивљен тиме колика му је част
причињена, као и тиме што ће разгледати палату изнутра, а онда и шта се из ње
може видети – како се Сава улива у библијску воду Дунава. Лепо је дочекан,
преноћиће на двору, а са Воком ће разговарати док се буду враћали: како му је
било у дворској стаји.
У крајњем, деветом прозору, нашао се један слуга.
Изразивши жељу да свак на своме месту непомичан и остане, Константин
Филозоф је најбрже могуће кренуо низ савску падину, до обале, намеравајући да
пита пристанишног преписивача, далековидог Довољу, види ли се шта одатле, када
се већ изблиза не може...
Раздаљина није била велика, али ни мала... Силазећи ка пристаништу,
Константин је повремено застајкивао и преко рамена одмеравао палату...
Убрзо није могао да види ко је у којем прозору, а нешто касније није више
био сигуран ни колико прозора има грађевина... Оно, веома добро је знао колико
их има, тачно девет, много пута их је изблиза пребројао, али сада то није могао да
потврди оком. Ово свакако у том тренутку није било најважније, али је приметио да
су и дворани на зидном платну, на спрату ниже, отворили нове прозоре својих
одаја, како се већ коме прохтело... И тако, повучени корак-два од перваза,
посматрају ушће, народ, па и Константина који се жури...
Константин се питао ко коме више смета: наше предзнање нашем оку или је
обрнуто? Па је закључио да би о томе вредело поразмислити, можда и сказаније
написати, када на располагању буде имао више времена.

117
 ЗАСАДА
_________________________________

„МИСЛИО САМ ДА МОГУ БОЉЕ. СТИДИМ СЕ.“

ВИДИ ЛИ СЕ ШТА... А када је сишао на пристаниште, Константин Филозоф се

упутио право ка високом столу за којим је Довоља стајао и записивао ко све плови
према престоници. Па је рекао:
– Опрости што те прекидам, можеш ли накратко да се окренеш... Бога ти,
види ли се шта одатле? Ко је на прозорима палате, када већ изблиза не можемо да
разазнамо све?
Као далековид, Довоља није најбоље видео Константиново лице, али је по
гласу знао ко се пред њим налази... Окренуо се... И стао је да ниже слева надесно и
здесна налево, не би ли оног у петом прозору могао што боље да опише:
– Учитељу, то није човек. Мада у основи јесте. Или је макар некада био. То је
светац. То је икона. Чудотворна. До паса је насликана. Свечеве ноге нису
иконописане, зато се у ваздуху мало заноси. Али и тако може да стоји. Што се тиче
свега видног од паса навише, како је као светац насликан, такав и јесте. Зато руке,
односно оно што има, оно што му је од руку остало, не може ни да помери. Пошто
свитак међу длановима стеже. Пре бих рекао: грчевито држи. Мада је свитак до
последњег слова спран... Или одран... А ако свитак свеца није одран, златни ореол
около његове главе је сасвим сигурно жив одран. Иза је нешто неба, племените
боје, плаве... Како било, страшно је повређен, нема једно око... Мада ни то што
нема једно око није ништа у односу на то да нема име! Ако ме питате који је то
светац, не бих могао да вас известим. Жао ми је! Трудио сам се... Нипошто нисам
желео да вас изневерим... Мислио сам да могу боље. Стидим се.
Константин је рекао, неодређено показавши полуиспруженом руком:

118
 – Па, ако треба, ти пређи на другу обалу Саве или Дунава. Иди и до оне ђерме
коју ја не видим... Наредићу да одмах опреме лађу, наредићу да те код ђерме чека
одморан коњ... Ево, чекаћу те да се вратиш.
Довоља је одмерио непрегледну равницу са оне стране река, па је на исти
начин, неодређено, показао полуиспруженом руком:
– Близу је то, за тако нешто морао бих много више да се удаљим...
Константин је сада сасвим исправио руку, уперивши и кажипрст:
– Послаћу те у Будим... Остани колико хоћеш. Деспот тамо има омању палату,
можеш у њој да боравиш, он је иначе све ређе користи. Чекаћу те да се вратиш!
Довоља је погледао у правцу Будима, сада је и он сасвим испружио руку, исто
тако и кажипрст:
– Какав Будим?! Он је ту, колико одмах преко Саве и Дунава, ни десет дана
правим путем... Учитељу, не бих да мислите како сам незахвалан, али ја Будим
свршено видим и одавде... А за разлику од оних који живе у Пешти, дажбину на
гледање лепоте не морам да платим. Ни из Будима не бих могао много више да
кажем, можда за толико да наборе на одежди свеца подробније опишем...
Константин је раширио руке колико је могао:
– Има земаља и градова, од Будима много даљих...
Довоља је такође раширио руке, па се окренуо око себе:
– Има, учитељу, није да нема... Има и оних којих сада нема, за које се још није
сазнало, а налазе се колико одмах преко пустиња, мора... Али бојим се да ми читав
живот не би био довољан да одем до оног места одакле би се ово чудо са иконом
до краја дало сагледати. А ако би ми живот и био довољан, вама би требао још
један живот да ме сачекате да се вратим...
А онда је спустио руке и поновио:
– Жао ми је! Трудио сам се... Нипошто нисам желео да вас изневерим...
Мислио сам да могу боље. Стидим се.
И Константин Филозоф је спустио руке, да би једног од својих најбољих
ученика покушао да утеши:
– Ти се стидиш, а ја сам поносан на тебе. Требало је и оволико разабрати чак
са ове раздаљине... Вратићу се у палату да господара известим шта си видео.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА. Свима који су се налазили у великој дворани речено

је да изађу. Остали су само господар и учитељ. Чак је и чудотворна икона пошла за
Милетом до дворских стаја, не би ли обишла Вока са којим је у два наврата
путовала.
Сељак је то предложио, а иконописани светац као да је једва дочекао.
Саслушавши извештај са савског пристаништа, деспот Стефан Лазаревић је
отишао до средишњег прозора у дворани за пријеме, једно време је ћутао,
изгледало је да се измакао ко зна где... Да би се пренуо и предложио свом учитељу:

119
 – А како би било да том твом Довољи ипак кажемо да иде докле жели... Да
му дамо посаду и лађу за преко Саве или Дунава, да му дамо новац, најбоље атове,
за њега најлепше хаљине и најлепшу орму за коње, да му дамо све што потребује.
Нека поведе жену, да не самује... Нека поведе и децу, чујем да има три ћеркице,
имаће чему да се радује док се девојче... Па нека нас само обавештава шта се
оданде види овде... Ако се пак одатле овде ништа не примећује, нека нам и то
слободно јави... Било би добро да знамо на чему смо. А ако се толико удаљи да
његов извештај не може да стигне док смо ми још живи, некоме ће после нас,
једном засвагда, бити од користи.
Константин Филозоф је рекао да ће размислити о предлогу да се Довоља
измакне од Београда докле жели. И размишљао је, осамивши се, постављајући
самом себи питање за питањем...
Тако наглас изречена питања, без одговора, деловала су као да је свако
страшније од страшнијег:
– А шта ако виђење далековидог Довоље буде поражавајуће?
– Шта ако он извести да се ове земље и не виде?
– Како то после објаснити обичном народу?
– И да ли ће будући овдашњи владари то моћи да схвате, хоће ли моћи да се
помире са тим да и њих, као и ове земље, нико не примећује?!
– Или ће учинити све да макар они буду виђени, без обзира на то колике су
жртве?!
Ово последње питање је Константина Филозофа толико уплашило да је
заћутао...
Да би при врху једног празног пергамента записао: „Засада одустати.“ То је
записао, ништа више, оставивши лист наниже празним.

120
 О ПИСЦУ

Горан Петровић (Краљево, 1961) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши
живот (1989), роман Атлас описан небом (19983), збирку приповедака Острво и
околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман
Ситничарница „Код срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу
изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004),
збирку приповедака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу
Испод таванице која се љуспа (2010), књигу изабраних прича Породичне сторије
(2011), драмски текст Матица (2011) и књигу изабраних прича Унутрашње
двориште (2018).

Петровићеви романи и збирке прича објављени су у преко сто тридесет

издања, од чега шездесет издања у преводу на француски, руски, шпански,
немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски,
енглески, холандски, арапски и персијски језик. Двадесетак његових прича је
заступљено у антологијама српске приче у земљи и
иностранству.

Нека од Петровићевих дела су адаптирана за позориште, телевизију и

радио: Опсада цркве Светог Спаса (драматизација и режија Кокан Младеновић),
Народно позориште Сомбор, 2002; Скела (по сопственом тексту), продукција
Народно позориште у Београду (режија Кокан Младеновић), Орашац, 2004; радио-
драма Богородица и друга виђења (драматизација Сања Милић, режија Нађа
Јањетовић), Драмски програм Радио Београда, 2007; телевизијски филм Ближњи
(по сопственом сценарију, режија Мишко Милојевић), Драмски програм РТС-а,
2008; радио-драма Изнад пет трошних саксија (драматизација и режија Страхиња

121
Млађеновић), Драмски програм Радија Нови Сад, 2011; Матица (по сопственом
драмском тексту, режија Рахим Бурхан), Атеље 212, 2011.

Горан Петровић је добитник више књижевних признања. Поред књижевне

стипендије Фонда Борислава Пекића, важније награде су: „Просветина“, „Меша
Селимовић“, Нинова награда за роман године, „Виталова“, „Рачанска повеља“,
награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, „Борисав
Станковић“, „Светозар Ћоровић“, награда „Иво Андрић“ за приповетку, „Лаза
Костић“, награда за драмски текст „Кочићева књига“, „Златни крст Кнеза Лазара“,
„Вељкова голубица“ за целокупно приповедачко дело, Велика награда „Иво
Андрић“ за целокупно књижевно стваралаштво, „Станислав Лем“, „Григорије
Божовић“, „Златна књига Матице српске“... Члан је Српског књижевног друштва и
Српског ПЕН центра. За редовног члана Српске академије наука и уметности
изабран је 8. новембра 2018.

122