UVOD U ISTORIJU UMETNOSTI 2 Istoriografija istorije umetnosti

(nepoznat izvor)

Kao nauka istorija umetnosti je obrazovana u XVIII veku, ali ona ima dugu praistoriju. Umetnicko stvaranje ja skoro oduvek pratil a pisana rec koja je na neki nacin objasnjavala umetnost. Motiv razmisljanja i pisanja o umetnosti razlikovao se od epohe do epohe, od znanja onih koji pisu. Stari grci Oni su nam ostavili opsirnije tekstove o umetnosti, a neki od tih tekstova danas vise ne postoje, a neki su izmenjeni intervencijom prepisivanja, dok do nekih stizemo preko njihovih navoda iz kasnijih rimskih tekstova. Grci su osim koriscenja umetnosti u kultne svrhe i pisali mnogo o umetnosti. Od grka, pa sve do XVIII veka nailazimo na traktate, geografske spise, biografije. Osnova tih tekstova je bilo Aristotelovo shvatanje da je umetnost podrazavanje (mimezis) slavljeni su oni umetnici koji su uspevali da sto realnije prikazu coveka (covek je najvise cenjen), a narocito su bili hvaljeni oni koji su oblike iz prirode jos vise ulepsavali i dostizali realizam. Medjutim, cesto je namera grckih pisaca bila da poduce publiku, pa i same umetnike. Duris sa Samosa njegovo delo nije sacuvano, ali o njemu znamo jer su ga kasniji pisci pominjali, kao i njegovo delo. Ziveo je u prvoj polovini IV veka pne. Napisao je knjigu posvecenu slikarstvu, skulpturi i igorentici (rezbarenje kostiju). U tom spisu Duris je ispricao zivote njemu poznatih umetnika ali samo ukratko. Tu je izrekao i neke sudove o umetnicima jer je hvalio idealizam koji se postize kombinovanjem lepih pojedinosti, obzirom da po Durosu pojedinacni predmeti nisu dovoljno lepi. Ponekad bi i filozofi pomenuli u svojim delima po neko ime nekog umetnika, ali se nisu upustali u raspravu o tome. Ksenokrat ziveo je u tecem veku pne. Bio je i sam umetnik, bio je onaj koji stvara, a istovremeno i pise o stvaranju. Njegova dela nam nisu poznata, ali spisi jesu. Bio je dosta naprednih shvatanja (neko ga smatraju za pretecu nekih kasnijih teorija o umetnosti). Verovao je da umetnik stalno napreduje, da svaka epoha donosi nesto novo (pratio je umetnost od arhajskog do kalsicnog perioda shavato je napredovanje). Pisao je o Polikletu, Mironu, Lisipu, a na primerima njihovih skulptura je pratio razvoj Skripte SF-a nisu namenjene da se koriste umesto obavezne literature, ve uz nju. Niko ne garantuje potpunu ispravnost ovih skripti (sve podatke bi trebalo proveriti). Niko ne garantuje pozitivan ishod na ispitu, u sluaju uenja samo iz ovih skripti. Na naem sajtu (www.studentski-forum.org) moete nai i kompletan spisak ue i ire literature preporuene od strane profesora.

umetnosti (oslobadjanje ljudske figure, realisticko obradjivanje, upotreba mimezisa). Takav napredak je otkrio i u slikarstvu, u pocetku je to bio samo crtez koji pocinje da se biji sve vecim brojem boja, a savrsenstvo je dostignuto u delu Apelesa, koji je vec koristio dostignute odnose svetlo-tamnog, ali je otkrio i iskonsku harmoniju i ljupkost, sto su vrednosti koje je Ksenokrat posebno cenio. Pauzanije (maloazijski grk) napisao je geografski spis Opis Grcke. Ziveo je u II veku, vec u doba Rimljana. Hteo je da obidje Grcku i da je sto podrobnije opise. Hteo je da proslavi grke, njihov duh, kulturu, polise, umetnost. Osim geografskih opisa ima i opisa ratova, ali i dela koja je usput video. Ti njegovi opisi su bitni jer predstavljaju istinito svedocanstvo jednog obrazovanog grka o tome sta za njega umetnost predstavlja. Najbolje je poznavao arhitekturu, pa ju je najpodrobnije i opisao, Atinu pre svega, a onda Olimpiju (Zevsov hram sa Fidijinom skulpturom Zevsa). Uporedjivao je hramove i druge gradjevine medjusobno, pokusao je da ih oceni. Strabon geograf Tukidid istoricar peloponeskih ratova Rimljani Prihvataju umetnost od Grka, stvaraju kopije, pokusavaju da nastave grcku kulturu i umetnost. Rimljani su dali doprinos svojim smislom za prakticno, njihovi tekstovi su sadrzajniji, precizniji, a o njima znamo i mnogo vise, obzirom da su bolje sacuvani. Plinije Stariji (Gaj Plinije II) ziveo je od 23 do 72 godine . Stavrao je u erupciji Vezuva. Bio je veoma obrazovan, mnogo je citao i zeleo da napise delo gde bi sakupio sva znanja svog vremena. Tako je nastala Prirodna istorija, nezavrseno delo, sacinjeno od tridesetsedam knjiga, koje bi se moglo smatrati pravom enciklopedijom. Ona je u potpunosti originalna. Plinije je preuzimao, preradjivao tudje tekstove, pa delo deluje neujednaceno. Iz ove knjige saznajemo kako o antickoj, tako i o egipatskoj umetnosti. Od posebnog su zanacaja 33, 34, 35, 36 njiga. Posvecene su tehnici, umetnickoj izmedju ostalog. Najvise je pisao o klasicnoj grckoj umetnosti, pri cemu je isticao Lisipa kao najboljeg. Samom tim je helenisticku i rimsku umetnost smatrao manje vrednim. U tridesetpetoj knjizi govori o istoriji slikarstva, o pocetcima, razvoju o velikim autorima i delima, a najvise o enkaustici, dok u tridesetsestoj knjizi govori o mozaiku. Kod njega se javljaju zanimljive pojedinosti, opisuju se boje, a i kako i gde se dobijaju, i koliko kostaju slikare koji ih koriste (Apeles, Nikomah, Melantije) za njih kaze da koriste samo cetiri boje: belu crvenu, zutu, crnu, sto i nije u potpunosti tacno. Plinije smatra da nova otkrica u umetnosti ne znace mnogo, jer veruje da je u proslosti stvoreno ono najbolje. Marcus Vitruvius Polio (Vitruvije) bio je arhitekta, ali se o njemu kao arhitekti malo zna. Ziveo je u I veku pne. u doba Oktavija Avgusta, kada se mnogo gradilo. Verovatno je projektovao po cerevim porudzbinama, ali o tome danas ne postoje dokazi. Svoje pisano delo, koje je sacuvano, posvetio je caru, a to su Deset knjiga o arhitekturi. Ovu -2-

knjiga je pronadjena 1415, a pronasao ju je firentinac, Podjo Bracolini. Izvrsila je veliki uticaj na arhitektonska shvatanja. Sakupio je sva prakticna znanja svoje epohe, ali i starijeg, grckog, antickog doba. Na pocetku kaze da se neko ko ne zna matematiku, arhitekturu, knjizevnost, filozofiju ne moze baviti arhitekturom. Prva knjiga O pozivu arhitekte i arhitekture uopste. Osnova arhitekture je trajnost, korisnost, lepota, sto se poklapa sa modernim shvatanjem arhitekture: konstrukcija, funkcija, umetnost. Druga knjiga O gradjevinskim materijalima Treca i cetvrata knjiga O antickim hramovima iz svog i grckog doba (izgled, proporcije, stilovi, raspored). On tu govori o stilovima u arhitekturi Peta knjiga O ravnim gradjevinama Sesta knjiga O unutrasnjem uredjenju, ukrstavanju podova, tavanica, oslikavanju zidova Osma knjiga O vodovodima i termama Deveta knjiga Bavi se astrologijom, suncem, mesecom, zvezdama, instrumentima za merenje vremena, do XVIII veka su se time bavile arhitekte, a i tada se smatralo da astrologija utice na gradnju Deseta knjiga O ratnim spravama Vitruvije gleda arhitekturu tog doba kao njen savremenik. Tada je ova bila smatrana u antropomorfnom smislu (bile su koriscene mere coveka) knjige su lepo napisane, bile su veoma popularne Od rimljana pisanjem o umetnosti su se jos bavili i: Ciceron, Vergilije, Putarh (opisuje zivote znamenitih ljudi). Plotin Nikada nije bio hriscanin, ali se javlja kao uvodnicar u novu religiju. On govori o spiritualizaciji umetnosti. Ona nije samo prikaz ljudske lepote, smatra da je masta vazna u procesu stvaranja jer na taj nacin umetnik prevazilazi prirodu. Smatra da je u osnovi svakog dela ideja, a da je Bog uzrok stvaranja. Bog je uzrok svake lepote koja je iskljucivo duhovna i nema dodira sa materijom u kojoj se nalazi. On najavljuje estetiku srednjeg veka. U svojim raspravama ne navodi umetnike, vec uvodi Evropu u novo vreme. Srednji vek Najbolji odraz umetnosti su bili slikarski prirucnici i vodici po svetim mestima. Dosta se putovalo u srednjem veku, narocito na slavna mesta, kao sto je sveta zemlja. Bila je posebna radost za svakog hriscanina da ode u svetu zemlju. U mestu Kampostelo u Spaniji su se nalazile mosti sv. Jakova. Iz citave zapadne Evrope su se slivale kolone hodocasnika do Kampostela. Rim je takodje bio veliko hodocasnicko mesto, prvenstveno zbog toga sto su u njemu nastradali Petar i Pavle, ali i zbog velikog broja crkava, Carigrad zbog svoje lepote i bogatstva. Sv. Gora je takodje bila veoma privlacno mesto za hodocasnike.Monte San Gargano je mesto na kome se javio arhandjel Mihailo, a nalazi se u Crnoj Gori, kod Bara. U katedrali u Barima su se nalazile mosti sv. Nikole, pa je i ovo mesto bilo veoma interesantno za hodocasnike. Svestenici su pisali prirucnike za obilazak ovih svetih mesta. Benedikt je u XII veku napisao Cuda grada Rima. U toj knjizi se smenjuju legende sa stvarnim -3-

izgledom ovog grada, tu Benedikt opisuje ova mesta i obraca paznju citaocima sta treba videti u bazilici sv. Petra, crvi sv. Kozme i Damjana Obraca paznju na relikvije, mosti svetaca, cudotvorne slike. Mnoge od crkava koje Benedikt opisuje vise ne postoje, ili su izmenjene u renesansi. Isto tako u XII veku kada su krstasi poceli da osvajaju svetu zemlju pojavio se Opis svetih mesta, monaha Teodoriha.1 U tom vosicu se govori o tome, koja mesta hodocasnik treba obici pri dolasku u svetu zemlju i sta tamo treba da vidi. Iz spisa se vidi da je pisac poznavao mesta o kojima je pisao, na osnovu uporedjivanja sa ostalim spisima sa istom tematikom iz tog vremena. Teodorihova knjiga opisuje izgled crkve Svetog Groba. Slicne opise je poznavala i Vizantija, iako prave vodice nije imala, imala je ektarasise2. Neki Pavle Silencijarije u VI veku opisuje sv. Sofiju u stihovima. Lav VI, vizantijski patrijarh Fovije objavljuju slicne spise. Prokopije je opisivao istoriju Justinijanovog doba, opisao je Carigrad i naki zagonetni grad Justinijana Prima. To je lokalitet kod Lebana, Caricin Grad. Rus Antonije opisuje citavo svoje putovanje u svetu zemlju, posebno mesto zauzima opis Carigrada i crkve sv. Andreje za koju navodi da je njen ktitor sv. Sava, koji je bio princ srpski. Drugi vazan izvor su slikarski prirucnici ili erminije. To su bili spisi prilicno razliciti po svom sadrzaju, ali za sve je osobeno da imaju uputstva umetnicima o tome kako da slikaju i ponekad kako da izvode druga umetnicka dela. Prirucnici sadrze i uputstva kako uciti crtez, kako slagati boje, neki imaju i dodatak kako nesto treba slikati. Poznata je erminija Dionisija iz Furne. Najranije su sacuvane na istoku iz XII veka. Na zapadu su nesto iz ranijih vremena. Najstarija erminija potice iz X veka, napisana u stihovima, a pisac je neki Iraklije. Iraklije je bio veoma dobro obrazovan, poznavao je stariju umetnost. U svom prirucniku je spominjao Vitruvija i Plinija straijeg. Iraklije vecinu rimske umetnosti povezuje sa velicinom duha rimskog naroda. X vek je vreme renesanse Karolinga na zapadu i renesanse Komnina na istoku. Osnovni sadrzaj njegove erminije su uputstva za mesanje boja, pise o koriscenju i pravljenju paste za kameje, govori o slikanju na staklu i o mesanju boja sa uljem. Ovaj slikarski prirucnik je veoma vazan zbog potsecanja na antiku i raznih objasnjenja tehnickih postupaka. Prezviter Teofilos erminija, poznatoje pod nazivom Skedula, a pun naziv je Skedula diversarum ortium, u prevodu Beleske o raznim vestinama. To je spis sa uglavnom tehnickim uputstvima, slican Iraklijevoj erminiji. O Teofilu se malo zna, ali je neosporno da je knjigu napisao u severnoj Vestfaliji u Nemackoj u XII veku. Na osnovu sadrzaja knjige se moze zakljuciti da je poznavao umetnost koja je nastala u Nemackoj, Francuskoj i Italiji, ali bio je i veliki ljubitelj Vizantijske umetnosti. Njegova knjiga nije samo slikarski prirucnik, ali u njoj se nalaze i zapazanja o metalima, njihovoj umetnickoj obradi, kao i o livenju stakla. Teofilo je smatrao da je u slikarstvu najvaznija boja, dok je crtez smatrao za nevazan element koji se lako mogao nauciti sa starijih uzora. U svojoj knjizi pise o poreklu umetnosti i zakljucuje da je umetnost nastala kada su Adam i Eva izgnani iz raja, pa su morali da rade. Cilj umetnosti je po Teofilu da proslavlja Boga, a umetnik je u bozijoj sluzbi. U uvodu svojih belezaka kaze da je odlucio da dar koji mu je Bog dao prenese drugim umetnicima. Vilar iz Onekura je ziveo u XIII veku, bio je graditelj, na osnovu svog velikog graditeljskog iskustva odlucio je da napise prirucnik: Knjiga o izradi portreta. Iz njegove knjige se vidi da je dosta putovao po Evropi i da je dobro poznavao delo svojih savremenika i spomenike
1 2

Misli se na Palestinu, Izrael Opisi crkava, manastira i sl.

-4-

kao sto su Rems, Sartr i dr. Ova njegova knjiga je bila zbirka njegovih licnih belezaka, pa su njegovi ucenici to malo doterali i koristili kao prirucnik. Kao arhitekta se zanimao za matematiku, posebno geometriju, pa je nadahnut tom naukom video da se njena preimucstva mogu iskoristiti u prikazivanju i crtanju coveka i zivog sveta. U Italiji u XIV veku se pojavljuju zacetci novog shvatanja u umetnosti i drugacijeg umetnickog rada. Javllja se zelja da se o umetnosti govori drugacije nego ranije, tako je veliki pesnik Petrarka imao nameru da napise jednu knjigu o umetnosti koja nece biti zbirka recepata, vec da velica antiku i da antiku postavi kao uzor umetnicima, ali to nikada nije napisao. Krajem XV veka je Filipo Valani napisao Zivote umetnika. On nije trazio idealizam kao anticki pisci, vec psiholoski izraz. Mnogo je vazniji od njega bio Cenino Cenini. Cenino Cenini je ziveo u drugoj polovini XIV veka, a 1398 godine je sastavio svoj slikarski prirucnik: Knjiga o umetnosti (Libro dell arte). Bio je covek velikih suprotnosti, s jedne strane vecim delom pise i stvara u duhu srednjeg veka, a povremeno iskrsavaju i druga, slobodnija misljenja o umetnosti. Ono sto je novo jeste kako on govori o sebi, sto je neobicno za srednjovekovnog umetnika. Kaze da je bio ucenik Andja Tadija iz Firence, koji je bio Djotov ucenik. O sebi takodje kaze da je presao iz Firence u Padovu gde je postao porodicni slikar vojvode Franceska. Ovo delo je pre svega zbirka uputstava za umetnike. Njemu se kao veliki uzor postavio Djoto, sto nije bilo neobicno jer nije jedini kome je u to vreme Djoto bio uzor. Mamera mu je bila da nauci slikare da koriste boju i da se nauce umetnosti oslanjajuci se na njegovu knjigu. Pored ovih uputstava u ovoj knjizi se mogu naci i neka pitanja koja ce zaokupiti paznju poznijih pisaca o umetnosti.U njoj se govori o odnosu crteza i boje, o slaganju boja, a mnogo paznje se posvecuje odnosu ucitelja i ucenika. Cenino Cenini poredi medjusobno umetnosti, pa u toj hijerarhiji se na vrhu nalazi slikarstvo zajedno sa poezijom (slikarstvo zbog toga sto smatra da slikar moze da prikaze sve ono sto pozeli koristeci svoju mastu). Neprevazidjeni uzor mu je Djoto: Djoto je izmenio umetnost slikanja od grckog do latinskog i doveo ga savrsenosti, i usavrsio umatnost vise nego sto je iko imao takvu umetnost. Cenini preporucuje mladim umetnicima da slikanje uce kopiranjem starih, proverenih modela, pri cemu cesto ima u vidu Djota i da kod ucitelja uci sto duze moze, pa je i sam Cenino kod svog ucitelja Andja Tadija proveo 10 godina. Cenini preporucuje mladim umetnicima da se oslone na prirodu, da se obracaju prirodi. To je narocito vazno za izvodjenje crteza. Pridavao je veliku baznost crtezu, o njemu govori kao o elementu koji prethodi slici. U njegovom delu nalazimo i neke tipicno srednjovekovne stavove, kao stoje da umetnik mora da zivi moralno, da najvise vrednosti moraju da budu ljubav, istrajnost, pokornost, da su najlepse boje azurno plava i zlatna. Cenini kaze da je prisustvo ovih boja na slici dovoljno da slika bude dobra. Postavlja se pitanje da li i dalje treba slediti srednjovekovne tradicije ili treba traziti nove uzore. Tokom XV i XVI veka umetnici nastavljaju da pisu prirucnike koji su namenjeni slikarima i drugim stavraocima, ali su oni sve manje zbirke uputstava, a vise se bave stvarnoscu i tima kako tu stvarnost predstaviti na slici. Renesansa Novi pristup umetnosti se moze primetiti kod Lorenca Gibertija, firentinskog skulptora. Ziveo je krajem XIV i pocetkom XV veka. Naisao je delo Komentari, -5-

imalo je tri dela (knjige). Za istoriju umetnosti je od posebne vaznosti druga knjiga. U prvoj knjizi pisac je sakupio mnogobrojna svedocanstva antickih autora o umetnosti, nastojeci da na osnovu njih da svoju definiciju umetnosti. Giberti se naravno trudio da nake norme ovih starih pisaca primeni na stvaranje i vrednovanje umetnosti svoga doba. Njemu je kao vajaru odgovaralo stanoviste starih pisaca da forma ima prednost nad bojom, pa je stoga Giberti narocito isticao crtez i njegovu vaznost u umetnickim delima. Ta prva knjiga se bavi antickim piscima, a tezi da vrednosti antickih pisaca prenese u svoje vreme. U drugoj knjizi Giberti je pokusao da nesto vise kaze o najboljim slikarima i skulptorima XIV veka. Treba imati na umu da je do XVIII veka ovaj istorijsko-umetnicki pristup nezadovoljavajuci da bi o Gibertiju mogli da govorimo kao o istoricaru umetnosti. Vazno je to da pise o umetnicima koje je uglavnom poznavao i delima koje je video. Pise o firentinskim umetnicima, a povremeno se pojavljuju i umetnici iz Rima i Sijene. Kriterijumi za njihovo ukljucivanje u knjigu bilo je to sto ih je Giberti veoma cenio. On se kriticki odnosi prema umetnicima svoga doba ili nesto starijim, jer smatra da je najveca dela umetnost dala krajem XIII i pocetkom XIV veka. Pod tim podrazumeva Djota i njegovo delo. Djoto je za njega veliki umetnik jer je pokazao da je antika bila velika epoha i da iz nje crpe svoje ideje i stvaralastvo. Drugi umetnik tog doba je Ambrodjo Lorenceti. Lorencetija je isticao jer je unosio dramatiku u svoje slike, a istovremeno je dosao samostalno do niza novih otkrica u slikarstvu. U trecoj knjizi se bavi teorijskim razmatranjima, pre svega na iskustva antike, ali i srednjovekovnih pisaca. Pisanjem traktata u renesansi su se bavili uglavnom umetnici. U ovim spisima se moze pratiti jedna ustaljena shema po kojoj vidimo da je umetnost dozivela veliku ekspanziju u antici, zatim je doslo do pada u srednjem veku, a nova obnova pocinje sa Djotom. Leon Batista Alberti, nesto je mladji od Gibertija, ziveo je negde do 70-ih godina. Osim sto se bavio umetnoscu pisao je o slikarstvu, skulpturi i arhitekturi. Tekstove je pisao na latinskom jeziku. Napisao je Destapuo, De pictura- De pictura libri tre. Alberti govori o nekim firentinskim slikarima svog doba, ali ne na nacin kako je to cinio Giberti. Zanimljiv je ovaj spis jer Alberti iznosi neka vazna renesansna nacela o umetnickom stvaranju. Iznosi stav da je umetnost nauka koja pociva na odredjenim prvilima i zakonitostima. Uocio je posmatrajuci svet oko sebe da coveku stvari cesto izgledaju drugacije nego sto to stvarno jesu. Umetnik treba da tezi prikladnosti, idealnoj lepoti uz pomoc proverenih pravila izbegavajuci sve nestalne oblike i njihove vidove. Najveca lepota se sastoji u skladnom odnosu izmadju pojedinih delova slike, zbog toga umetnicima preporucuje da slikaju kompozicije sa mnogo figura, posebno istorijske kompozicije, jer je to pravi izazov za umetnika. Novo, renesansno kod njega je to sto preporucuje umetnicima da ne napuste zlato, vec da koriste svetlo-tamno u umetnosti. Postoje bio arhitekta po obrazovanju i zanimanju, napisao je knjigu o arhitekturi koja je takodje prevedena na italijanski, u njoj se ovaj arhitekta i pisac pokazuje kao veliki postovaoc antike, posebno Vitruvija. On mu je apsolutni uzor, ali ga Alberti prosto ne prepricava, vec unosi svoja sopstvena graditeljska iskustva. Pise o vrednostima koje je uvazavalo i njegovo vreme. Razlika izmedju Vitruvija i Albertija je u tome sto kao pisaca o arhitekturi se ogleda u tome sto Alberti ne govori o astrologiji, oksalnim spravama, vec mnogo vise o matematici, slikarstvu, jer po njemu arhitektura mora da poseduje i slikarska znanja kko bi dela postigla savrsenstvo. Ova knjiga O arhitekturi je bila veoma popularna cim se -6-

pojavila, pa je prevedena na italijanski, spanski, francuski. Izvrsila je veliki uticaj na renesansu, ali i na pozniju umetnost u Evropi. Merloco da Forli je prikupilo, sastavio i objavio kao posebnu knjigu traktat o slikarstvu. Izasla je u Firenci 1498 godine, a jedan vek kasnije dozivela je novo izdanje u Parizu. U ovaj teaktat nisu usli svi Leonardovi zapisi o umetnosti. Broj njegovih sastava je mnogo veci nego sto sadrzi ova knjiga, posto nije pisana sa namerom da bude knjiga u njoj ne postoji sistematsko izlaganje o umetnosti, vec su slucajno zabelezene mnoge teme o kojima umetnik pise. Leonardova zapazanja su cesto sasvim drugacija i nova u odnosu na prethodne pisce. Slikarstvo npr. smatra za vestinu. Medjusobno poredi umetnosti. Posto je slikar pre svega daje privilegovano mesto slikarstvu medju umetnostima. Poredeci slikarstvo i poeziju ipak vise istice slikarstvo ispred poezije, jer poezija kao nemo slikarstvo daje name stvari, dok slikarstvo daje vredne stvari. Slikarstvu se moze pribliziti samo muzika, ali ti Leonardo daje prednost oku nad uhom, jer je oko savrseniji organ od uha. Najvise se bavi covekom, on mu je centralna ideja. Bavi se i prirodom pored coveka, pre svega prikazivanju pejzaza i razlicitih atmosferskih stanja kroz koje priroda prolazi. To ga je odvelo u resavanje problema vazdusne, ali i neke druge perspective. Kao rodjeni firentinac, Leonardo je davao vaznost konturi i crtezu, ali je narocito mnogo pisao i o senkama, u tome je bio napredniji u traktatu, nego u svom slikarstvu. Tvrdi da senke mogu biti obojene, i to u zavisnosti od sredine u kojoj nastaju. To ucenje o obojenim senkama, Leonardo nije prikazivao u svom slikarstvu. U XIX veku ce prvi Delakroa poceti da slika obojene senke. U Traktatu o slikarstvu, Leonardo se zalagao za slobodan potez u slikarstvu, tvrdeci da on obezbedjuje veci stepen ubedljivosti, bolju materijalizaciju. Ni ovo nije koristio na svojim slikama, ali ce tu njegovu preporuku prihvatiti venecijanski slikari XIV veka, Ticijan i Tintoreto, u baroku, Velaskez, Hals, Rembrant Direr je bio savremenik mnogih renesansnih umetnika i pisaca, svestan dobrog obrazovanja bio je pod uticajem ovih intelektualaca cija je dela mogao da cita. Nameravao je da napise obimno delo o umetnosti. Medjutim, poslovi slikarske prirode su ga odvojili od te namere. Uspeo je da napise nekoliko njiga posvecenih ljudskim proporcijama, geometriji. U ovim spisima je bio pod uticajem Albertija. U Italiji u XV veku je bio ideal da se dodje do spoja umetnosti i nauke. Smatrao je da se umetnosti mogu dati odredjeni matematicki zakoni, koji ce stvaraocu pomoci da se priblizi savrsenim oblicima. Ovi obracuni ce mu pomoci pre svega pri odredjivanju proporcija prilikom crtanja.. To pridrzavanje usvojenih zakonitosti nije bilo dovoljno samo po sebi, vec je umetnik morao da poseduje talenat kojije bozanskog porekla. Tu savrsenu lepotu poseduje samo Bog. Ona je svojstvo boga, a umetnik se toj lepoti moze pribliziti jedino priidrzavanjem tacnih proporcija. Stepen religioznosti ondasnjih ljudi je bio veoma visok. Nije, medjutim, kod Direra tvrdnja da Bog poseduje apsolutnu lepotu nije bilo samo to iskazano, primecuje se i drugacije glediste, jer je svaka pojava u prirodi, svaki oblik dostojan slikanja. Direr prosiruje krug motiva, stoje i sam pokazao slikajuci zivotinje, alpske predele. Bioje jedan od prvih ljidi koji je o umetnosti, slikarstvu pisao na severu. Vazarijevo pisano delo je zasenilo njgov arhitektonski rad. Bio je vezan za Firencu i za Rim. Bio je Mikelandjelov ucenik. Dobro poznavanje Mikelandjelovog dela ucinilo je da je postao nastavljec rada svog ucitelja. To sto je svoje najbolje godine Vazari proveo pored Mikelandjela imalo je pozitivne osobine, ali i jednu rdjavu, a to je sto je svog ucitelja postvljao u sam vrh umetnosti. Bez obzira na taj los odnos prema -7-

Mikelandjelu ovo je ipak veoma znacajno, pa njegova knjiga Zivoti slavnih slikara, vajara i arhitekata je bila najznacajnija napisana u Evropi pre XVIII veka. Knjiga je imala dva izdanja. Prvi put je stampana 1550 godine, a drugo izdanje je dozivela 1568. Drugo nije identicno prvom izdanju. Tada su izasle tri knjige. Tu su umetnici svrstani po svojoj delatnosti. Vaznost ove knjige je bila veoma velika. Postala je model kako treba pisati o umetnicima. Bila je dobro primljena i veoma citana. Do nasih dana je vazarijeva knjiga ostala najbolje delo za poznavanje renesansne umetnosti. Vazari izlaze sve ono sto zna o nekom umetniku, govori o njegovim delima, ali ne o svim. Obicno bira jedno, ili nekoliko najznacajnijih dela, detaljno ih analizira, a ostale samo nabraja. Pritom je njegovo izlaganje objektivno i vrlo precizno. Mnoge umetnike je licno poznavao, a o drugima je sakupljao usmena obavestenja. Trudio se da pise opsirnije samo o delima koja je video. Vazari je ocigledno voleo to sto radi, zbog toga njegove reci o umetnicima izgledaju tako uverljivo. U prvom izdanju zivota Vazari se drzao principa da govori samo o umrlim umetnicima. U prvom izdanju je i postavio neke stavove koje je bilo tesko braniti. U drugom izdanju je ublazio svoje reci pisuci o odnosu pojedinih umetnika sa Mikelandjelom. Rafaela Vazari uzdize takodje kao velikog umetnika, ali u prvom izdanju mu osporava mnoge razlicitosti sa Mikelandjelom. Vazari je savrsenstvo u umetnosti poistovecivao sa nagom ljudskom figurom. Medjutim, u drugom izdanju knjige misli da i drugi elementi umetnickog dela, a ne samo forma iskazana preko nage ljudske figure, kao sto su tonsko nacelo ili boja mogu biti presudni za uspesnost nekog dela. To znaci da je Vazari priznavao vaznost venecijanskog slikarstva, gde je boja uticajnija od forme. Vazarijeva knjiga je i u metodoloskom pogledu i u pogledu koncepta po kome je radjena postala uzor mnogim piscima. Iz nje mozemo da pogledamo vazno nacelo o razumevanju umetnosti. Taj razvoj Vazari vidi kao razvoj zivog bica. Po njemu umetnost prolazi kroz tri faze koje se mogu oznaciti kao mladost, zrelost, starost. Taj razvoj je pokazao na primeri stare umetnosti, gde je mladost bila umetnost Egipta, zrelost, umetnost Grcke, dok je umetnost Rima pad, dakle starost umetnosti. Slican razvoj je ovaj pisac video i u njemu vremenski bliskoj umetnosti. Umetnost XIV veka je mladost, XV, zrelost, a kraj XV i pocetakXVI veka je starost, posle cega je neminovno nazadovanje, odnosno starenje umetnosti. Ono sto jos slavi Vazarija bilo je to sto umetnika i njegovo delo nije posmatrao izolovano, vec se trudio da objasni u skladu sa vremenom u kome je ziveo i duhovnim kretanjima i dostignucima. Toga doba. U tome je svakako Vazari bio napredan u svoje vreme. Karel van Mander je bio holandski slikar druge polovine XVI i ranog XVII veka. Jedno vreme (573-577) je proveo u Italiji. Tamo je dosao u dodir sa Vazarijevim zivotima. Pozeleo je,vrativsi se u svoju otadzbinu da napise knjigu o umetnicima sa severa, jer o umetnicima iz Holandije nisu postojala pisana svedocanstva. Tako je nastala njegova knjiga o umetnicima. Izdata je 1604 godine, ubrzo je prstampana 1618, ali nema velike rzlike u izdanjima. Po svom sadrzaju ova knjiga o umetnicima se prilicno razlikuje od Vazarijevih zivota. Postoji nekoliko celina, u prvom deu Karel van Mander govori o osnovama slobodne umetnosti, slikarstva. Toje deo koji je vise teorijska rasprava, kako je jedan umetnik ranog XVII veka video sllikarstvo. Najznacajniji deo njegove knjige je drugi. Tu je napravio zbirku biografija holandskih umetnika. Nije uspeo da dostigne Vazarija, nije raspolagao gradjom kakva je Vazariju stajala pod rukom, pa su njegove biografije mnogo siromasnije od Vazarijevih. U knjizi o umetnicimase primecuje da ju je pisao covek u drugoj sredini, pa i u drugom -8-

vremenu. Ovde Karel van Mander daje prednost boji nad crtezom. Stim sto govori o vaznosti prikazivanja pejzaza u slikarstvu. Kada se vratio iz Italije osnovao je slikarsku skolu u Harlemu. Kroz tu skolu su prosli mnogi znacajni Holandski umetnici. Tamo su bili, ocigledno podstaknuti Manderovim zalaganjem za prirodu. U svom trecem delu van Mander o Ovidijevim metamorfozama, a u poslednjem o mitologiji antickih vremena. Joahin fon Zandrat je napisao knjigu Nemacka akademija. Bio je obrazovan slikar. Mnogo je putovao, radio je sirom Evrope. Boravio je i radio u Pragu, Italiji, Amsterdamu, Becu, Nimburgu To je bila prilika da dobro upozna evropsku umetnost. Njegova knjiga je neka vrsta enciklopedije umetnosti i umetnika iz Nemacke, Italije, Francuske i Nizozemske. Zandrat je pokazao sklonost prema preciznosti i tacnosti, hvalio je marljivost slikara i onih koji rade velike svecane portrete. Narocito mu se dopadao van Dajk, dok neke kao Grinevald ili Rembrant ne pominje. Van Zandartova knjiga nije originalna za sebe. Onolikoje koristio delove Vazarijevih, van Mandernovih knjiga. To je ipak prvi pokusaj sistematizacije literature o umetnosti i pokusaj da se evropska umetnost shvati i sagleda kao jedna celina. To je zasluga ovog slikara i pisca nesporna. Ona predstavlja znacajan doprinos poznavanju nemacke umetnosti. U svojoj knjizi se nalaze neke od prvih biografija poznatih nemackih umetnika. Posle renesanse i manirizma je umetnost Italije zapala u krizu. Posle tridentskog sabora sredinom XVI veka doslo je do velikog uplitanja crkve u pitanja umetnosti. Umetnost je stala pod kontrolu crkve. Od nje se trazi da bude moralizatorska i da se u najvecoj meri dodje do prozimanja umetnosti i teologije. Takvo shvatanje vise nije bilo ideal. Slikarstvom, a narocito pisanjem o slikarstvu se bave sve vise monasi. U tom smislu Djan Pjetro Belorije je ziveo u Rimu u XVII veku i zanimao se za arheologiju i za Rafaela, jer mu je bio drag u slikarstvu. Godine 1672 napisao je knjigu pod imenom Zivoti slavnih slikara, vajara i arhitekata. U njoj govori o malom broju umatnika i to Italijanskim, Francuskim i Flamanskim i to samo o onima koji su bili po njegovom ukusu. Smatra da su ideje, istina i razum osnove slikarstva. Istovremeno su ideja, istina i razum svojstva Boga, pa Bog starajuci se o toma da ove vrline vladaju u svetu povremeno salje na Zemlju ljude koji treba da obnove posustalu umetnost. Takvi velikani bili su Rafael, Anibale Karaci. Pisao je i o drugim umetnicima, Karavadju, Rubensu (kome stavlja primedbe jer nema dobar crtez, odstupa od prirodnih oblika i ponekad zapada u vulgarnost), hvalio je van Dajkove portrete, ali mu je kudio kompoziciju crteza. Pise i o Pusenu, koga prikazuje kao velikog umetnika. Hvali njegove teme i alegorije. XVIII vek je bio izuzetno zanimljivo razdoblje kada su se stekli uslovi za pojavu nove nauke o umetnosti. Jedan od tih vaznih dogadjaja je sto se u XVIII veku formira estetika kao filozofska disciplina i sto je svojim metodama i svojim sadrzajima stvorila temelja za sigurnija rasudjivanja o umetnosti. U XVIII veku su pocele da se redovnije odrzavaju izlozbe, sto je popularisalo umetnost, ali i podstaklo pisanje likovne kritike. Pojavljuje se pored estetike i likovna kritika. Istorija umetnosti je napravila jedan kvalitetan skok. Razvila se u nauku koja ima svoje metode istrazivanja , svoju oblast istrazivanja i drugacija shvatanja umetnickog razvoja. U XVIII veku polako se menja udeo pojedinih zemalja u umetnosti, ali i tekstovima o umetnosti. Tokom niza stoleca je to pocasno mesto imala Italija,. I nije slucajno sto su u Italiji, sporadicno u Nizozemskoj ili Nemackoj nastala vazna pisana dela. U XVIII veku vodece mesto imaju Francuska i Nemacka u kojima pratimo uporedo procvat -9-

umetnickog stvaranja, ali i teorijskih radova o umetnosti. Prosvatiteljske ideje su zahvatile Francusku i omogucile pojavu umetnicke kritike. U Nemackim zemljama XVIII vek je zaista dao sjajna imena i velika umetnicka dela , u muzici, poeziji, drami, filozofiji i naravno u likovnim umetnostima. Najznacajnija figura u Francuskoj toga vremena je bio Deni Didro, svstrano obrazovan covek, sjajan filozof i odlican pisac, koji je imao znanja i volje da na novi nacin pise i o likovnoj umetnosti, a posebno o slikarstvu. Mnogo je doprineo razvoju umetnicke kritike. Sa njim je ova aktivnost pisanja kritike prerasla u jasno odredjenu disciplinu. Njegove kritike su sabrane u knjizi Saloni, nazvanoj tako posto je Didro dugi niz godina (1759-1781) pisao o izlozbama priredjivanim u pariskom salonu. Sa paznjom je pratio ova zbivanja i o njima pisao. Ovde se Deni Didro pojavljuje kao veliki protivnik akademije, zalazuci se za stvaranje jednog novog realizma u umetnosti. Poziva umetnike da izadju na ulice, u sime, u prirodu i da tako slikaju zivot oko sebe. Bio je veliki pobornik prikazivanja istinskog, svakodnevnog zivota, pri cemu umetniku treba da bude jedini uzor priroda i zivot u njoj. Kaze da priroda nista ne cini nepravilno, svaka forma, bila lepa ili ruzna ima svoj uzrok i treba da bude predmet interesovanja i motiv umetniku. Didro ostavlja slobodu umetniku da iz prirode izabere pojedine detalje, pa se na taj nacin zalaze za aktivan odnos umetnika prema prirodi. Didroove ideje i stavovi nisu uvek bili sistematizovani. Koleba se izmedju sentimentalizma i neoklasicizma u umetnosti. Pokazuje veliko zanimanje za staru grcku umetnost. Velicinu te umetnosti je video u tome sto grci nisu kopirali tudja dela, vec su posmatrajuci svet oko sebe postepeno istrazivali njegove pojave i oblike i tako usavrsavali svoja znanja. Kao kriticar Didro je svestrano proucavao umetnicko delo o kome je pisao. Veliku paznju je posvecivao analizi crteza, a jos vecu paznju je obracao na boju preporucujuci umetniku da je ispita i pronadje u njoj svoj licni izraz. Govorio je o principu zavrsenosti i ne zavrsenosti, pri cemu je isticao Rembranta kao umetnika koji je znao gde da se zaustavi. Narocito se mnogo zanimao za temu, odnosno ideju neke predstave u umetnosti. U tome je ne retko preterivao jer je isuvise isticao moralni znacaj nekog umetnickog dela. Tragajuci za porukom i isticuci ovaj nivo, znao je da napravi i krupne omaske, tako je npr. podcenjivao Vatoa, zbog toga sto je prikazivao zivot na dvoru, plemicke zabave, razonode, a Didro je bio protiv tog sloja drustva i njihovog nacina zivota. Nasuprot Vatou, isticao je neke umetnike koji su poducavali sa svojih slika, kao sto je bio Grez. Didro je imao osetljivo oko, jer je umeo da opazi lepo, npr. pisao je lepo o Sardenu, hvalio ga je zbog toga sto je sikao jednostavne motive: mrtve prirode, zanr scene. Sa dobrodoslicom je docekao prve Fragonarove i Davidove slike.Bez obzira na to sto su njegovi vrednosni stavovi bili ne krajnje iskristalisani, sto je znao da napravi i poneku krupnu omasku, sto je temu isticao vise nego delo, zauzeo je prvo mesto u likovnoj kritici, jer ju je naucno zasnovao. Pokazao je put buducim likovnim kriticarima, kako treba da pisu. U nemackoj se u XVIII veku stvara kritika zahvaljujuci Johanu Vinkelmanu, istoricaru umetnosti (1717-1768). Znacajan je ne samo za Nemacku , vec i za evropsku likovnu kritiku, jer je nadahnuo celokupnu kulturu Evrope potrebom vracanja antickoj civilizaciji i usmerio je veliki broj umetnika na ugledanje na anticke uzore. Njegovo odusevljenje za antiku i njegovo opredeljenje za izucavanje te umetnosti bilo je slucajno. Otisao je u Italiju sa zadatkom da pripremi katalog o italijanskim umetnicima XVII veka za potrebe drezdenske galerije. Dosavsi u Italiju bio je opcinjen ostatcima rimske civilizacije i umetnosti pa je poceo da proucava anticku umetnost, ne samo onu - 10 -

koju je video u Italiji, vec i umetnost stare Grcke,pri cemu Grcku nije nikad obisao. Vinkelmanova znanja o antickoj umetnosti su bila nepotpuna i prilicno jednostavna.. Nije poznavao arhajsku Grgku umetnost, a i onu iz klasicnog i helenistickog razdoblja je poznavao uglavnom preko rimskih kolija. Kao sto je on verovao da su to originali, tako su se i umetnici tadasnje Evrope ugledali na ova dela. Najznacajnije Vinkelmanovo delo je je Istorija umetnosti starog veka. Izasla je 1764 godine. Ova knjiga je kamen temeljac nauke koju denas zovemo istorija umetnosti. Vinkelman je svoju istoriju umetnosti podelio na cetiri perioda, pri cemu je svaki period imao svoj stil, podelio je Grcku umetnost na cetiri stila: stari stil (koji je obuhvatao Grcku umetnost do Fidije), visoki stil (koji je obelezavao delo Fidije i njegovih savremenika), prefinjen stil (obuhvata umetnost od Praksitela do Lizipa i Apelesa), podrazavajuci stil (odnosi se na kasni helenizam). Po ovim nazivima se vidi da je Vinkelman smatrao da se umetnost razvija, napreduje od I do III stila, a zatim opada. Daje slicnu shemu na novijoj Evropskoj umetnosti. Prvi stil (stari) umetnost do Rafaela, drugi (visoki stil) umetnost Rafaela, Mikelandjela, (prefinjeni) Koredjo, Gvido Reni, (podrazavajuci) Braca Karaci, mladji umetnici. U svojoj knjizi Vinkelman umetnost jednog velikog razdoblja proucava u spletu raznih okolnosti i cinioca koji uticu na nastanak nekog dela, odnosno na razvoj umetnosti. U te cinioce spadaju religija, drzava, rasa, drustveni zivot, klima. To je novo kod Vinkelmana. Napisao je knjigu koja vise nije bila zasnovana na biografijama umetnika. Epohu koju proucava posmatra kao jednu celinu. Pise istoriju umetnostijednog vremena, a ne vise istoriju pojedinih umetnika. U ovom svom delu Vinkelman je primenjivao estetsko-umetnicke kriterijume i prvi je obrazlozio pojam stila, kao odredjene etape u umetnosti. Po tome on je bio tvorac istorijsko-genetickog izucavanja umetnosti, metoda koji ce dosta posle njega imati svoje pristalice u umetnosti. Nije obrazlozio pojam istorije umetnosti, nije definisao metode ove nauke, ali je prekretnica sto je umetnost poceo da izucava na drugaciji nacin, vodeci racuna o uslovima u kojima ona nastaje, pokusavajuci da vidi njen razvoj u celini i da otkrije osnovne cinioce tog razdoblja. Djan Barista Diko, nije bio ni kriticar, ni istoricar umetnosti, ali je bio preteca romantizma u Evropi. Bavio se filozofijom, napisao je knjigu pod nazivom Nove nauke.Znacajno je , jer je mnogo uticala na kulturu Evrope. O bjavljena je 1725. , postace vazna tek mnogo kasnije. Diko istice ulogu maste u umetnickom stvaranju , ne propoveda vaznost uzora i ugledanja na antiku . Smatra da je umetnost slobodna aktivnost covekovog duha, da nije rob razuma I da prava veika umetnost nastaje u tz. varavarskim epohama kada su se umetnici vise rukovodili mastom, fantazijom nego racionalizacijm. Diko je jos ucio da istorija ima oblik spirale i da se naizenicno smenjuju medjusobno sheme i ciklusi. Stoga se u istoriji povremeno pojavljuju znacajne licnosti koje obnavljaju umetnost. Svojim shvatanjem istorije i zalaganjem za varvarse epohe, Diko je znatno doprineo istorijskim shvatanjem umetnosti. Pri kraju XVIII veka u Itaiji je mnogo pisao i bio vazna licnost za poznavanje istrije umetnosti Luidji Lanci. Ati se po istoriji slikarstva u Italiji koja je lmala sest tomova. U toj knjizi je svrstao umetnike po pripadnosti dredjenih skla. Predstavljala je lepu gradju o italijanskim umetnicim, njegov nacin izlaganja o italijanskim umetnicima je bio pomalo cudan. Podjednaku paznju je posvecivao svim uetncima i skolama, nije pravio poredjenja niti je koristio kriticke sudove. Svojom knjigom je zeleo da iskaze veliciu italijanske umetnosti. Zbog tg ne kritickog odnosa, ova knjiga nije doba tako znacajno mesto u istoriji umetnosti kao Vazarieva ili Vinkelanova knjiga. Lancijeva - 11 -

knjiga je objavljena na samom kraju XVIII veka. Tada se vec osecaju neke vazne promene u drstvenoj i kulturnoj klimi, koja je zahvatila Evropu.Zahvaljujuci ovim promenama izvan umetnosti XIX vek je oznacio i definitivni preoket u isptivanju umenosti i u pisanju o umetnosti. U XIX veku istrija umenosti se definitivno odredjuje kao nezavsna nauka u krilu istorijskih disciplina.Iza sebe je imala viku i dugorajnu predistoriju. U XVIII veku su postavljeni njeni temelji kao nauke, bili su izgradjeni umetnicka teorija i kritika. Na njen razvoj su btno uticali i neki drugi cinioci, nedostajale su mnoge cinjenice o zivtima i o delu umetnika. Mnoga umetnicka dela su bila ne datovana ili pogresno atribuirana. Istorija umetnosti u XIX veku su nedstajali opsti pregledi, njih nije bilo osim Vineanovih radova, koji su se ticali stare umetnosti i donkle Lancijevih o italijaijanskoj umetnosti. Rebalo je prevazici neke ustaljene sheme koje su tada vladale npr. Da je osnovni sadrzaj u umetnosti bilo lepo, a to lepo je vezivano za antiku i renesansu, sve ono izmedju i posle renesanse je predstavljalo krizu i pad nedostojan roucavanja. Takva stanovista se prevazilaze u XIX veku . Istorija umetnoti pocinje da obraca paznju na druge epohe i zemlje. Postepeno istrazivanja okrivaju nova umetnicka mesta, nove umetnicke centre, a slabi podatci se podvrgavaju proveri i dopunjavanju. Na razvoj istorije umetnosti u ovom veku je uticao i razvoj drugih nauka. Zacajna za istoriju umetnosti su bila mnoga arheoloska otkrica u XIX veku. Zahvaljujuci Napoleonovim osvajanjima severne Afrike naucnici su mogli da dodju do Egipta i da tu vide egipatske originale. Osniva se institut za proucavanje egipatskih starina, sabiraju se i proucavaju dela egipatskih i drugih starih civlizacija. Otkrivaju se Pompeja i Herkulanum. U Grcku pocinju da dolaze prve istrazivacke ekipe, tu rade uglavnom istrazivaci iz Engleske. Vrse se intenzvna istrazivanja na atinskom Akropolju. Umetnica dela se sa Akropolj prenose u Britanski muzej, tako da se svet prvi put upoznaje sa pravom Grckom umetnoscu. XIX vek je sav u znaku otvaranja muzeja. Noge privane kolekcije postaju javne zbirke i one postaju dostupne praktcno svima. Tako se 1792 godine Luvr otvara, postaje javna umetnicka galerija. U nju se slivaju razne umetnicke klekcije. Godine 1819 se osniva Prado, nesto kasnije 1836 otvorena je stara pinakoteka u Minenu, u arizu se priupljaju i izlazu srenjovekoni spomenici. Muzeji postaju i gavni izdavaci knjiga. U XIX veku muzeji postaju nosoci izucavanja stare umetnosti. Na razvj istorije umetnosti je veliki uticaj imao romantizam i njegovi nosioci.Rmantizam je podstakivao racionalizam u drugi plan, isticao je mastu, a akcenat je savljao na proslost, velicao je nardnu nacionalnu proslost. Pod utcajem rmanticara se istrazuje umetnost dalekih zemalja. Istrazuje se umetnost do tada zanemarenih epoha. Slikari prikazuju vazne teme iz proslosti. Rmanticari su dosta negativno utiali na izucavanje umetnosti, jer su bili protiv racionalnog pristupa, sistematizacije rada, sto se lose odrazavalo na umetnost. Akav stav su osetile i druge nauke. Viole le Dik je francuski arhitekta koji je ziveo i radio u XIX veku, a narocito se prosavio kao konzervator. Skolovao se u Parizu i Italiji, tako da je bio dobro orbrazovan. Ceo svoj radni vek je posvetio proucavanju i obnavljanju arhitektonskih spomenika u Francuskoj. Napisao je veliki broj radova o srednjovekovnoj umetnosti. Najvazniji je recnik francuske arhitekture od XI do XV veka, napisan u deset tomova. Bio je konzervator i restaurator. U svojim knjigama i clancima je velicao francusku umetnost i zato je glavnu paznju posvetio gotickoj umetnosti, smatrajuci je nacionalnom umetnoscu Francske. Zbog toga sto je pridavao tako veliki znacaj gotici prilikom obnavljanja spomenika rusio je sve ono sto nije gticko. - 12 -

Nemci su na Vinkelmanovim osnvama gradili istoriju umetnosti. U XIX veku je u Nemackoj doslo do sinteze u proucavanju kulture i proslosti. Doslo se do saznanja da je neophodno da istorija umetnosti prihvati dostignuca drugih nauka: istrije, filozofije i knjizevnsti. U znacajnoj meri je romantizam podstakao istrazivanja umetnicke proslosti. Uzetu istorije umetnosti u Nemackoj su narocito doprineli Avgust i Fridrih Slegel. Avgust Slegel je sacinio delo Predaanja o lieraturi i umetnosti, tu dolazi do spoja knjizevnosti i umetnosti. Prvi je jasno odredio romanticarskog i klasicnog stila i pritom se nedvosmisleno opredelio za romantizam. Od njegovih radova znaajan je Opis drezdenske galerije. Znacajniji je njegov brat Fridrih jer je objasnio pojam i utvrdio principe istorije umetnosti principe istorije umetnosti. U pocetku je izucavao antiku, a zatim se okrenuo izucavanju srednjeg veka. U svojim istrazivanjima srednjovekovne umetnosti sluzio se i ispitivanjem folklora, kao i knjizevnsti. Pod uticajem romantizma Fridrih Slegel je smatrao da su zanemarene decenije i vekovi srednjeg veka bile zaniljive, da su nosile pecat originalnog. Vise nego razdoblja koja su bila okrenuta antici i koja su podrazavala njen klasicizam. Veci stepen izrazajnosti i vece umetnicke domete je Slegel video u slikarstvu u odnosu na skulpturu. Privllacile su ga izrazajne mogucnosti slikarstva. Prednost je davao jasnim i preglednim kompozicijama. U isto vreme je u Engleskoj najistaknutija licnost Dzon Raskin , ziveo je izmedju 1819-1900 godine. Slicno braci Slegel i Raskin je zasluzan sto je Englesku umetnost i istoriju umetnosti oslobodio neoklasicarskih predstava i sto je stao na stranu srednjovekovne umetnosti . Bio je popularan pisac o umetnosti i predavac. Njegove knjige su rado citane, a na njegova predavanja su dolazile mase ljudi. Bila je cenjena njegova knjiga Moderni slikari . Pisao je o Engleskim slikarima XVIII veka , knjiga je imala 5 tomova. U njoj su Raskinovi poledi i stavovi pokazani kao prilicno nesistematski i veoma subjektivni. Te nedostatke je znao da nadoknadi sjajnim darom zapazanja i lepim jezikom . Slavio je srednjovekovnu umetnost , posebno ga je zanimala goticka arhitektura za koju je mislio da je najbolja dela dala u Francuskoj i u Italiji. Za ovakva interesovanja za srednji vek vazne su dve Raskinove knjige Kamenje Venecije i Djoto i njegov rad . Ove knjige obiluju mnogim cinjenicama i pouzdanim sudovima o umetnosti Venecije i Djota. Ako bismo pokusali da u Raskinovom delu utvrdimo neke najvaznije stavove mogli bismo da kazemo da je bio zaokupljen religiozno-moralnim odlikama umetnosti i odnosu umetnosti prema umetnost. To moralno nacelo je Raskin nasao u srednjem veku i ranoj renesansi. Smatrao je da umetnik ne moze da stvori veliko delo ako nije prozet pravim religioznim osecanjima . Naravno, najpozeljniji motiv u umetnosti su religiozne kompozicije . Smatrao je da je umetnost zapada u krizi od onog casa kada je pocela da se sluzi racionalizacijom i rezultatima nauke. To je visoka renesansa po njemu. Raskin je kao i njegove kolege postao rodonacelnik pravca prerafaelita. Negovali su slikarstvo religiozne tematike. Drugi Raskinov stav se odnosi na prirodu , podstice umetnike da slikaju prirodu sa religioznom idejom . Po njemu , treba prirodu slikati sto vernije i voleti to sto se prenosi na platno posebno je hvalio Ternera . Kasnije je postajao sve subjektivniji i sve manje se bavio istorijom umetnosti. Sarl Bodler, pesnik , knjizevnik, koji je ostavio neizbrisiv trag u knjizevnosti i umetnosti , zanimao se za likovnu umetnost i kritiku. Nastavio je Didroovo delo i dugi niz godina (1845-1859) pisao je likovne kritike, ne tako redovno i sistematski kao Didro , ali svakako ne manje zanimljivo i uspesno. Sakupljene su i objavljene te njegove kritike u Estetskim kuriozitetima i u Romanticnoj umetnosti. Napisao je knjigu - 13 -

Zivot i delo Ezena Delakroa . Zanjegovu kritiku je osobeno sto je veoma subjektivna i sto se u njoj Bodler vatreno zalagao za svoje stavove i branio svoja misljenja. Karakteristicno je to da je Bodler bio covek osetljivog senzibiliteta. Sposoban da pravilno razume i oceni neko umetnicko delo , baveci se narocito njegovom estetskom i likovnom stranom. Motiv i teme za Bodlera nisu bile toliko bitne. Ostao je po strain sukoba izmedju romanticara i realista.Davao je dobre, ispravne, tacne sudove o Delakrou, Engru, Domijeu, KorouBodler nije izradio svoj filozifski system koji bi ga sputavao u slobodnoj proceni umetnosti, vec je trazio i uspevao da u njoj nadje ono sto je originalno i stvaralacko. Kada citamo njegove kritike, nalazimo uzivanje u njima i otkrivamo koliko su aktuelne i danas. Njegov savremenik je bio Ipolit Ten , koji je predavao istoriju umetnosti na skoli lepih umetnost u Parizu. Ziveo je izmedju 1828 i 1892. Slicno Raskinu i Ten je bio popularan u svoje vreme, a neki stavovi u umetnosti vaze i danas. Ziveo je u epohi pozitivizma Ogista Konta , pa je svoje poglede na umetnost formirao na njegovoj filozofiji. Najznacajniji su njegovi clanci sakupljeni u knjizi Filozofija umetnosti. Ona najbolje otkriva nacin ispitivanja likovne umetnosti. Mogu se izdvojiti tri stanovista koja su za njega bitna, to su: rasa, momenat i sredina. Sredina je posebno bitna za Tena, zbog cega istrazivac treba da vodi racuna o geografskim, klimatskim i drustvenim okolnostima koje vladaju u vremenima kada umetnik stvara. Da bi se razumelo umetnicko delo ili umetnost treba tacno izmeriti doba kome umetnik pripada. Ove svoje stavove da rasa, momenat i sredina uslovljavaju razvoj umetnosti pokazao je na primerima anticke sculpture, posebno one iz klasicne Grcke, italijanske renesanse i holandske umetnosti XVII veka. Takva shvatanja i kriterijumi su bili popularni u njegovo vreme. Ovom teorijom je dosta zanemarena umetnikova licnost. Neka vrsta suprotnosti Tenu bio je njegov savremenik Ezen Fromanten. Bio je slikar, dosta znacajan u svoje vreme, bio je veoma obrazovan, pa je i pisao o umetnosti. Najznacajnije njegovo delo je Stari majstori. Ova knjiga se bavi umetnoscu Holandije i Flandrije u XVII veku. Ta cinjenica sto je bio slikar je presudna jer je imao drugaciji pogled na umetnost i sto je drugacije procenjivao umetnost. Umeo je da finom analizom otkrije prave likovne vrednosti dela. Okrece se samom umetnickom delu. Posto je bio pristalica romantizma vise je bio zainteresovan za kolorit. Bio je blizak Bodleru u ispitivanju umetnosti, sto nije bilo iskljucivo u pogledu tema i motiva. Bio je protivnik bilo kakve hijerarhije tema. Posmatra iskljucivo kako je nesto naslikano. Stariju umetnost posmatra sa stanovista svoga doba . Podcenjuje baroknu umetnost kao covek XIX veka. Istorija umetnosti XX veka nastavlja ono sto je zapoceto i sa mnogo uspeha ostvareno u XIX veku. Svi pravci u istoriji umetnosti XX veka imaju svoj korene u izucavanju umetnosti XIX stoljeca , ali sa razlikama. U XX veku se sve vise napusta pragmatizam istorije umetnosti XIX veka, nije toliko u sluzbi prakticnih ciljeva . XX vek se okrece u mnogo vecoj meri teorijskim pitanjima odkrivanju nekih glavnih tokova u razvoju istorije umetnosti . Ovo je vek koji je u mnogo vecoj meri uneo kriticki odnos u ispitivanju uetnicke proslosti i dosao do mnogih novih saznanja uz pomoc drugacijih metoda i koriscenjem razlicitih izvora. Stvara se nova, drugacija slika razvoja istorije umetnosti. Isto tako, u XX veku se siri polje istrazivanja.Prvo, paznja se posvecuje novoj umetnosti. Neke zanemarene, zapostavljene umetnicke epohe u XX veku pocinju da se istrazuju (Grcka arhajska umetnost, praistorija, narodna umetnost, primitivne umetnosti zemalj centralne Amerike, Afrike, orijentalna umetnost-Indija, - 14 -

Indokina , Japan , Kina) razlog tome je sto se stvaraju znacajni umeynicki centri u Americi i Aziji, sto doprinosi prevazilazenju evropocentrizma . U XX veku istorija umetnosti postaje skoro sasvim drugacija u odnosu na onu iz XIX veka. Ova nauka se kadkad razlaze u istoriju individualnih , licnih stilova. Sa druge strave, potrebu isticanja umetnika je podstakla psihoanaliza. Pod uticajem ove psiholoske skole se ispituje licnost umetnika i razlozi za njegov licni, individualni pristup stvaranju. Sve veca specijalizacija u istoriji umetnosti. Na samom pocetku XX veka obelezje Evropske umetnosti je dala Becka skola. Ova skola se zasnivala na formalnoj analizi dela, zacetnik takvog pravca bio je austrijski isoricar umetnosti Alojz Rigl. Ziveo je i radio je u XIX veku , kao professor istorije umetnosti na beckom univerzitetu podstakao svoje ucenike da pisu kao i on. Rigl je najvise pisao o primenjenoj umetnosti , kasnorimskoj i o baroknom (posebno holandskom ) slikarstva. Maks Dvorzak rodjen u Ceskoj (18741921). Citav zivot je proveo u Austriji , nasledio je svoga profesora Rigla na beckom univerzitetu. U svojim ranim radovima Dvorzak istoriju umetnosti tumacijo kao istoriju stilova i oblika. To je pokazao na primeru izucavanja umetnosti brace Van Ajk. U zelji da istoriju umetnosti izgradi kao egzaktnu nauku, umetnost je ispitivao kao istoriju ljudskog duha, a istoriju umetnosti proucavao kao odraz duha jedne epohe. Dvorzak je pokusavao da otkrije neke opste, najvaznije fenomene u nekom vremenu i da umetnost tog doba protumaci duhovnim stanjem epohe. Jedna od njegovih najznacajnijih knjiga je Istorija umetnosti kao istorija duha. Napisao je jos jedan vazan pregled renesansne umetnosti u knjizi Istorija Italijanske umetnosti u doba renesanse. Bavio se zastitom umetnickih spomenika. Postavio je osnove savremenog shvatanja restauracije i konzervacije. On smatra da umetnicki spomenike treba cuvati sa svim potonjim dodacima, jer imaju svoju vrednost, pokazuju zivost, trajanje spomenika, a ne treba ih restaurisati u cistom stilu kao sto je to radio Le Dik. Narocito znacajan je bio Hajnrih Velflin (1864-1945), bio je svajcarac, predavao je na svajcarskim univerzitetima ali i u Becu. Najdosledniji je predstavnik formalne interpretacije umetnickog dela. Za njega se kaze da je osnivac istorije umetnosti bez imena. Pisao je mnogo, a najvaznije mu je delo Osnovni pojmovi iz istorije umetnosti, koja je posvecena renesansi i baroku. Dragocena je zbog metoda i naucnog postupka koje je primenio. Nije originalan u svemu. U svom radu najvise je dugovao Riglu i Dvorzaku ali i Vinkelmanu. Velflin je usvojio neke principe Vilkelmanovog rada, smatrao je da umetnost prolazi kroz odredjene zakonomernosti, kroz odredjene faze koje predstavljaju evoluciju umetnosti. Umetnost uvek krece od linearnog ka slikovitom, od povrsine ka dubini, od zatvorene ka otvorenoj formi, od mnostva prema jedinstvu i od jasnoce do nejasnoce.U ovoj knjizi se vidi jos jedno ucenje o evoluciji. Smatra da umetnost prolazi kroz arhaicnu , klasicnu i baroknu umetnost. To posmatra na formalnom planu. Ova knjiga je bila sjajno pisana, ubedljiva u svojim obrazlozenjima i stavovima , ali je imala jednu manu, a to je sto se ova teorija nije mogla primeniti na drugu umetnost osim evropske renesansne i barokne. Objasnjava da se evolucija umetnosti odvija kroz ovih pet principa. Bernard Berenson, u svom istrazivackom postupku je spoio iskustva Dvorzaka i Velflina sa metodom svog uciteja Djovanija Morelija. Moreli je bio italjanski istricar umetnosti koji se narocito proslavio atribucionim metodom. Sastojao se u tome sto je preko nekih naizgled nevaznih detalja otkrivao karakteristicne osobine pojedinih umetnika. Na osnovu toga je utvrdjivao autorstvo pojedinih slika. Ovaj metod je usavrsio Berenson, pa je u istriji umetnsti poznat kao Berens-Morelijev metod. - 15 -

Berenson jedopunio Morelijev metod stilskom analizom. Tkom svog dugog zivota (1865-1959) bavio se i ispitivanjem italijanske renesanse, a njegovo kapitalno delo je Italijanski slikari renesanse. Postao je popularan u XX veku i socioloski pristup vrednosti. Glavni zastupnik ovog metoda je bio Arnold Hauzen. Socijalna istorija umetnosti i knjizevnosti. Sa slicnim pristupom je objavio i Filozofske vrednosti. Hauzen je predavao istoriju umetnosti u Nemackoj i u A-u. Bio je pod velikim uticajem arksizma, pa se starao da celokupnu umetnost objasni istorijsko-materijalnim uticajima i drustvenom ideologijom. Ovakav pristup je dao odredjene rezultate tako da on nije zanemarva pojava u istriji umetnosti XX veka. Taj njegov metod je napusten jer se pokazalo da se umetnost ne moze tumaciti samo socioloski. Hauzenov metod je pokusao da primeni Frederik Antal u svom delu Firentinsko slikarstvo i njegova drustvena pozadina. Zelja mnogih istoricatra uetnosti je bia da se pronadje neki univerzalni metod. Takav metod je ocigledno nemoguc. U jedom periodu oko sredine XX veka sa dugotrajnim postojanjem za takav metod vazio je ikonoloski metod. Najistaknutiji predstavnik bio je Ervin Panovski, professor istorije umetnosti u Hamburgu, a potom u Pristonu u Sad-u. Treba reci da ovaj ikonloski metod ima svoje pocetke u XIX veku u nekim radvima istrazivaca koji su primenjivali ikonografski metod. Dvadesetih godina u Haburgu je stvorena velika biblioteka za istoriju umetnosti zahvaljujuci Abi Varburu (istoricaru umetnosti). Ova bilioteka je preseljena u London i oko nje je stvoren Varbur institut u Londonu. Panovskog je re svega interesovala umetnost renesanse, ali ne samo renesanse. Bavio se antikom, ali i srednjim vekom, barokom. Najznacajnije su dve njegove knjige Ikonloske studije, Renesansa i renesanse u zapadnoj umetnosti. Njegovo istrazivanje je obuhvatalo tri nivoa proucavanja. Prvi stupanj je predikongrafski. To je stupanj na kome uocavamo ciste forme, odnosno neki osnovni sadrzaj. Drugi stupanj, ikonografski, otkriva teme, motive i te teme povezujem sa nekim sadrzajem. Npr. kada vidimo neke figure, srkofag, zasae ljude, zene sa krilima, po ikonografskom stunju znamo da su to mironosnice na grobu Hristovom. Tako se saznaje sta je to umetnik naslikao, koja je to tema. Treci je ikonoloski stupanj. Na tom stupnju istrazivac prodire u samu sustinu predstave koju isptuje, dok ikonografski metd odgovara na pitanje sta, ovaj treci odgovara na pitanje zasto. Kako bi smo otkrili zasto je neko delo nastalo treba nam sto vise podataka o vremenu kada je delo nastalo. Umetnicko delo po ovom i ovakvom tumacenju je sinteza u malom cele epohe. Zbog toga je ovaj metod dao sjajne rezulate u izucavanju ovih umetnickih razdoblja u kojima je sacuvano mnogo takvih podataka. Zahvaljujuci istrazivanjima Drera i njegvog vremena Panovski je mogao da objasni njegovu melanholiju ili Ticijanovu sliku Zemaljska i nebeskaljubav. Zapostavio je umetnicki sadrzaj dela. U XX veku pocinju da se israzuju dotada zapostavljene epohe, pojedini narodi, zemlje su dobijali svoje istrazivace, italijani, hlandjani, i drgi. Vizantijska umetnost nije imala svoje naslednike, tako da su je evropski istoricari umetnosti retko obracali ovoj umetnosti. Nastavljac te umetnosti je bila Rusija, pa su ovi istrazivaci proucavajuci nacionalnu, naisli na na proucavanje vizantijske umetnosti. O ovoj umetnosti je ostalo malo pisanih dokumenata, a posto je dugo trajala ostavila je znacajna dela na prstoru od Kavkaza do Alpa i od severne Afrike do Rusije i Skandinavije. Bilo je primetno ne toliko izucavanje sustine vizantijske arhitekture i slikarstva koliko popisivanje i registrovanje najznacajnjih spomenika. Ruski istoricar umetnosti Nikodim Pavlovic Kondakov, osnivac vizantologije u Rusiji, svojim radom je opredelio nacin proucavanja ove - 16 -

umetnosti u Evropi. Ziveo je od 1844 do 1925 gdine. Posle revolucije u Rusiji, otisao je u Prag. Oblasiti kojima se bavio Kondakov su mnogobrojne, interesovali su ga narocito slikarstvo i primenjena umetnost. Njegovim knjigama su prethodila velika istrazivanja na terenu. Morao je da dodje u dodir sa mnogim vizantijskim spomencima i da ih obradi u vidu sintetickih studija. Napisao je mnogo knjiga: Istrija vizantijskog slikarstva, koja je utemeljena na vizantijskim minijaturama, naisao je i Zemaljski emalj. Pisao je o spomenicma na Svetoj Gori. Savesno je belezio minijature, ikone i sve ono sto je tamo nasao. Na jednom od putovanja je opisao Makedoniju. Put ga je doveo do Kosovske Mitrovice i opisao je neke od spomenika koje je video. Pisao je o liku Bogorodice. Napisao je knjigu Ruska ikona u cetiri toma. Tu je sakupio veliki broj ruskih ikona , to je album, ali ne samo album , ima i opisne delove. Ovakvim njigama, zasnovanim na njegovim putovanjima doprineo je poznavanju tadasnje Evrope vizantijske umetnosti . Njegov rad su nastavili i drugi naucnici. Kondakovov savremenik u Austriji bio je Jozef Strigovski. Bio je pristalica polemike gde treba traziti poreklo vizantijske umetnosti. Pisao je mnogo o umetnosti Jermeniju. Napisao je prvu monografiju o srpskom, minhenskom psaltiru. Vazan doprinos izucavanju vizantijske umetnosti dali su Francuzi. Dugo vremena Pariz, odnosno Strzbur bili su centri proucavanja vizantologije. Sarl Dil , je bio istoricar, a usput je pisao o vizantijskoj umetnosti. Njegov nastavljac je Gabrijel Mije. Rodjen je 1867 , a crko 1943 godine , iza sebe ostavio ogromno delo. Bio je veliki putnik, osnivac francuske skole u Atini , gde je radio dugo vremena i napravio veliku biblioteku. Nije bio raznovrstan istrazivac, zanimao se za arhitekturu i slikarstvo pre svega , a u izucavanju slikarstva je bio pristalica ikonografskog metoda. Njegova doktorska disertacija je bila posvecena ikonografiji vizantijske umetnosti. Podrobno je ispitao ikonografiju vezanu za jevanjdjelja. Napravio je podelu na carigradsku i makedonsku skolu. Mijeov drugi vazan album je posvecen Mistri, koji je odlicno sacuvan kao primer srednjovekovnog grada. Napisao je knjigu: Vizantijski spomenici u Mistri, koja je osnova za proucavanje Mistre. Vizantijskoj umetnosti na teritoriji Grcke je posvetio knjigu Grcka skola u vizantijskoj arhitekturi. Ova knjiga je jedna od najboljih sinteza vizantijske arhitekture, pre svega spomenika koji se nalaze u Solunu. Mije je obisao sve spomenike i napravio tipologiju. Nije se bavio samo slikarstvom, vec je zalazio i u oblast arhitekture. Dosta rano je otkrio da srednjovekovna umetnost u Srbiji najveciom delom pripada vizantijskoj arhitekturi, ali i da sadrzi elemente romanike. O nasim srednjovekovnim spomenicima je mnogo pisao i posvetio joj jednu knjigu, Stara srpska umetnost crkve. Ova knjiga govori o srpskoj arhitekturi, objavljena je odmah posle drugog svetskog rata. Opisuje kako je putovao po Srbiji, kako je bio lepo priman3. Pred kraj zivota je sa Aleksandrom Frolovom objavio tri albuma pod naslovom Religiozna umetnost srednjeg veka u Jugoslaviji. Izasla je i cetvrta knjiga koju je uredila Tanja Velmans. U XX veku tradicija izucavanja vizantijske umetnosti u Rusiji, koju je zapoceo Kondakov, nastavice drugi istrazivaci. Ruska revolucija je prekinula istrazivanja, ali uprkos tome, naucnici koji su zapoceli rad su nastavili, bilo u samoj Rusiji, bilo van nje. Andre Grabar, posto je Mije predavao vizantijsku umetnost na skoli lepih umetnosti u Parizu, Grabar je jedno vreme radio u Strazburu i presao u Pariz. Postao je centralna figura izucavanja vizantijske istorije umetnosti u XX veku. Kroz njegovu
3

Opisuje da kada je dosao u crkvu u Rudenicu, mestani su mu ispekli jagnje na raznju, cime je on bio iznenadjen.

- 17 -

skolu su prosli skoro svi istrazivaci vizantijske umetnosti. Zhvaljujuci Grabaru, Pariz je postao centar vizantologije. Rodjen je 1896, a umro 1990 godine. Rodjen je u Kijevu, a prve radove je objavio posvecene crkvi sv. Sofije u Kijevu. Tokom revolucije je otisao iz Rusije, a prva stanica mu je bila Sofija, tu se i ozenio. U Sofiji je ostao kratko vreme, gde je objavio vise radova, knjigu na francuskom jeziku Religiozno slikarstvo u Bugarskoj. Odatle je otisao za Francusku, i u Salzburu je postao professor na univerzitetu. Tamo je objavio Car u vizantijskoj umetnosti. Ovim je zapoceo proucavanje vladarskog lika u slikarstvu. U opisivanju vladarskih slika se koristio svim materijalima sa kojima je dolazio u dodir, izucavao je predstave cara ne novcu, minijaturama, freskama, mozaicima. Zahvaljujuci tome mogao je da da sjajan pregled vladarske ikonografije od kasnog Rima, do pada Carigrada pod turke. Od njegovih znacajnijih knjiga izdvaja se jedna, posvecena ikonoborstvu, sa predistorijom tog pokreta, obnovom ikona. Uzeo je u obzir citav niz teoloskih rasprava. Izasla je u dva toma knjiga Martiri. To je knjiga posvecena crkvenom obelezju na grobu mucenika. Njegovo clanci su sabrani i objavljeni u nekoliko tomova, pred kraj njegovog zivota. Bio je najveci pobornik da je vizantijska produzetak rimske umetnosti. Zato je posvetio puno vremena izucavanju ranohriscanske umetnosti. Bio je pobornik ikonografske ideje, ali ke ikonografski metod dopunio ikonoloskim. Dve knjige je posvetio vizantijskoj skulpturi. Georgije Ostrogorski, emigrant, istoricar, ziveo je u Beogradu, tu je predavao istoriju, ali i pisao o vizantijskoj umetnosti, medjutim, sa stanovista istoricara. Dosta je pisao o mestu slikara u vizantijskom drustvu. Viktor Lazarev, ziveo je od 1897 do 1976. Napisao je knjigu Vizantijsko slikarstvo, koja je objavljena 1948. Pisao ju je tokom Drugog svetskog rata. Objavljena je na vise svetskih jezika, ali ne na srpskom. To je prvi sveobuhvatni pregled vizantijskog slikarstva od V do XV veka. Strukturu te knjige cini izlaganje po vekovima i po tzv. Renesansama u Vizantiji, kada se ova ponovo vraca svojim korenima. Lazarev je izlozio razvoj ove umetnosti, kako ikonografiju, tako i stil. Zbog toga se ova knjiga lako cita. Osim ove knjige, Lazarev je mnogo piso i o roskoj srednjovekovnoj umetnosti, a nezaobilazna je njegova knjiga Poreklo italijanske renesanse.Bio je professor na moskovskom unirvezitetu, gde je predavao umetnost zapadne Evrope. U slucaju Lazareva se vidi da se u XX veku vizantijskom umetnoscu sve vise bave ljudi kao svojim umetnickim nasledjem. U prvoj polovini XX veka uglavnom stranci pisu o vizantijskoj umetnosti, a sada, polovinom i u drugoj polovini XX veka proucavaju je domaci istrazivaci. XX vek je dao nekoliko vaznih istrazivaca medju grcima. Andreja Ksingopulos, koji je narocito proucavao umetnost Soluna. Anastasios Orlandos je pisao uglavnom o vizantijskoj arhitekturi. Dula Muriki, zivela je kratko, ali za to vreme je postala cenjeni vizantolog u Grckoj, doktorirala u Americi, a radial na Kipru. Narocito su znacajne njene knjige posvecene kiparskim ikonama i mozaicima Neamoni na ostrvu Hiosu. Dosta se bavila Mistrom. Oto Demus, veliki poznavalac Vizantije, ali i srednjeg veka na zapadu. Napisao je monografiju crkve sv. Marka u Veneciji, pisao je o mozaicima na Siciliji, objavio je knjigu posvecenu Vizantiji i zapadu. Tu je pokazao koliko se vizantijska umetnost sirila na zapadu. Vizantijska mozaicka dekoracija. Rihard Krauthajmer, Kurt Vajcman se bavio pre svega vizantijskim minijaturama i helenistickim nasledjem u ovoj umetnosti. Stvaraju se centri gde je ova umetnost proucavana u Evropi i Americi. Centar izucavanja vizantologije je bio Pariz. - 18 -

U drugoj polovini XX veka se teziste prenosi u Ameriku i Vasington postaje najznacajnije srediste gde se okupljaju istrazivaci vizantije. Beograd je sezdesetih i sedamdesetih godina bio jedan od znacajnijih centara za proucavanje istorije umetnosti Vizantije, kao i Moskva, Atina, Tvilist. U ovim centrima uglavnom izlaze casopisi sa rezultatima istrazivanja. Vizantijska umetnost se danas priznaje kao znacajna umetnost. RAZVOJ ISTORIJE UMETNOSTI KOD NAS Oko 1900 godine se u Srbiji pojavljuju prvi skolovani istoricari umetnosti, Bozidar Nikolajevic, Vladimir Petkovic i Miloje Vasic. Bozidar Nikolajevic je zavrsio najbolje nemacke skole jer je studirao u Minhenu, Berlinu i Hajdenbergu. U ovom poslednjem je odbranio doktorsku disertaciju posvecenu srpskoj srednjovekovnoj umetnosti. Kada se vratio sa svojih studija osnovao je 1905 katedru za istoriju umetnosti. Taj datum je vazan jer oznacava pocetak organizovanih studija i skolovanja strucnjaka za istoriju umetnosti kod nas. Godine 1905 Bozidar Nikolajevic je postao docent za istoriju umetnosti, a nekoliko godina je i predavao, do 1908. Nije se svestrano posvetio istoriji umetnosti, zanimale su ga i druge stvari, bio je novinar, knjizevnik, politicar, diplomata. Istorijom umetnosti se bavio uglavnom u mladosti. Osim vec pomenute knjige, radio je uglavnom na popularisanju ove nauke. Pisao je popularne tekstove o evropskim umetnicima, pisao je o vizantijskoj umetnosti, o manastiru Manasija, a polmalo se bavio i likovnom kritikom. Vladimir Petkovic je krajem XIX veka zavrsio filozofski fakultet u Beogradu, otisao je u Nemacku, usavrsio arheologiju i istoriju umetnosti. Petkovic je stekao odlicno obrazovanje, a to znanje je uspeo da iskoristi i kasnije. Doktorirao je u Havelu sa temom o jednom ranohriscanskom reljefu koji prikazuje vaznesenje, iz Minhena. Kada se vratio u Srbiju obnovio je studije istorije umetnosti 1911 i skoro do Prvog svetskog rata bio jedini profesor istorije umetnosti kod nas. Kod njega je odbranjena i prva doktorska disertacija kod nas. Jedno vreme izmedju dva rata Petkovic je bio director Narodnog muzeja. Obicno su studenti predavanja slusali na unirvezitetu, a vezbe drzali u muzeju. Ukljucio je Beograd u mrezu evropskih unirveziteta, bio je saradnik mnogih evropskih casopisa, organizovao je jedan vizantoloski kongres. Vise se uzgred bavio arheologijom, pa je iskopavao Stobi, Caricin grad. Uzgraed se bavio i likovnom kritikom. Glavno polje istrazivanja mu je ostao srednji vek, srpska umetnost srednjeg veka. Nekih pedeset godina je obilazio podrucja na kojima je ziveo srpski narod i prikupljao gradju. Tu gradju je objavljivao, u vidu albuma ili monografija Napisao je vise knjiga posvecenih srpskim srednjovekovnim spomenicima, manastur Studenica, Zica, Ravanica, Decani. Petkovic je svoje knjige delio na: istoriju, arhitekturu, slikarstvo. Pisao je dobre preglede istorije manastira, arhitekturu je povrsno radio, a sliarstvo se sastojalo od preciznog opisa svih scena uz kratku ikonografsku analizu. Jedno vreme je bio urednik Starinara. Bavio se uglavnom faktografijom, publikovao neobjavljenu gradju. Koristio je faktografski i ikonografski metod. Nije izmisljao, nje objavljivao sve ono sto je video. Ponekad je ulazio u ikonografska istrazivanja. Godine 1950 izasla je knjiga Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda. Ta knjiga je generacijama istoricara umetnosti sluzila kao osnovni prirucnik za poznavanje nase stare umetnosti. Tu su po azbucnom redu objavljeni svi spomenici, bilo da su se nalazili u Srbiji ili van nje. Kod svake crkve je primenio isti - 19 -

postupak. Prvo govori sve sto zna o istoriji, arhitekturi, pa o slikarstvu. Umro je 1956, poslednjih godina zivota bio je upravnih arheoloskog instituta. Petkovicevi djaci su se relativno kasno pojavili. U prvoj polovini XX veka pored istoricara umetnosti ovom disciplinom se bave naucnici drugih struka. Miloje Vasic, arheolog, studirao je u Nemackoj, Minhenu i Berlinu. Po povratku u Srbiju bio je professor arheologije na unirvezitetu i jedno vreme upravnik Narodnog muzeja. Postavio je srpsku arheologiju kao nauku. Preveo je Uvod u istoriju umetnosti sa francuskog. Po povratku u Beograd je uzeo ucesce u ondasnjoj likovnoj kritici, a kasnije, dvadesetih i tridesetih godina je posao i o srednjovekovnim spomenicima, ali ne kao arheolog. Otkrio je Vincu. Prva knjiga mu je bila posvecena arhitekturi Dalmacije od IX do XV veka. U njoj je Vasic, jedan od prvih u ondasnjoj Jugoslaviji vrlo sistematski opisao, slozio i objavio arhitekturu srednjeg veka u Dalmatinskim gradovima. Druga knjiga je Zica i Lazarica, izdata 1927, pisao je o staroj srpskoj arhitekturi. U tom sazimanju srednjovekovne kulture napravio je odlicnu sintezu i objasnjenje crkvene arhitekture. Po Miloju Vasicu su opredelile razvoj srpske srednjovekovne arhitekture. Na celu jedne grupe je Zica, a na celu druga Lazarica, umesto skola sa kojima su operisali Mije i Valtrovic, Vasic je posao od toga da je Zica sagradjena za vreme sv. Save, bila koncept jedne arhitekture koji ce i kasnije sajati. Zica je model koji se oponasa tokom citavog XIII i porvim decenijama XIV veka. Kada je Zica prestala da bude uzor pojavila se Lazarica, crkva kneza Lazara u Krusevcu. Crkve koje su nastajale posle Lazarice sledile bi njenu arhitekturu. Po svojoj metodologiji, pokusaju autora da ukljuci sva znanja onog vremena, sve podatke kojim je raspolagao, po tome je Zica i Lazarica nova, veoma moderna i uzor danasnjim istoricatima umetnosti kako treba koristiti onovremene izvore. Medjutim, moraju se staviti odredjene primedbe, jer je Vasic zanemario arhitekturu doba kralja Milutina koja je bila pod snaznim vizantijskim uticajem, Lazarica nije bila rodonacelnik nove koncepcije u arhitekturi, jer je to Ravanica, posto je od nje starija. Treca primedba je sto je Vasic preterivao sa uticajem isihazma na izgled srpske arhitekture. Vasic nije Petkovicev ucenik vec savremenik. Veljko Petrovic je zavrsio prava u Pesti, po povratku se bavio knjizevnoscu, pa je pisao likovne kritike i o starijoj umetnosti. Objavio je niz priloga o slikarima XVIII i XIX veka u Narodnoj enciklopediji. Godine 1927 priredjena je izlozba u Novom Sadu o srpskoj umetnosti u Vovjvodini. Tom prilikom je objavljena knjiga Srpska umetnost u Vojvodini. Ova knjiga predstavlja kamen temeljac za proucavanje umetnosti XVIII veka. O arhitekturi je pisao Milan Kasanin, a o slikarstvu Veljko Petrovic. Petrovic je u najvecoj meri istrazio arhive i stampane izvore, obisao Vojvodinu i upoznao se sa umetnickim delima. U toj knjizi je izlozio istoriju umetnosti kod srba u XVIII veku. Odmah posle Drugog svetskog rata je postao director Narodnog muzeja. Milan Kasanin je bio iz Slavonije. Istoriju umetnosti je zavrsio u Parizu kod Emila Mala. Doktorska disertacija mu je posvecena crkvi kod Uzica Bela crkva Karanska. Kasanin je nastavio da se zanima za srednji vek, objavio je niz clanaka o Decanima, Manasiji. Interesovala ga je umetnost mladjeg datuma. Tokom Drugog svetskog rata je objavio knjigu Umetnost i umetnici i knjigu Dva vekka srpskog slikarstva, ovde takodje pise o umetnosti XVIII i XIX veka. Nije imao ni strpljenje, nj disciplinu koja je potrebna za istoriju umetnosti XX veka. Zanimao se za istoriju knjizevnosti. Bio je director muzeja princa Pavla. Pokrenuo je casopis Umetnicki pregled. Organizovao je dolazak nekoliko vaznih evropskih izlozbi u Beograd. Posle Drugog svetskog rata bio je director Galerije fresaka i organizovao je kopiranje hiljada srednjovekovnih fresaka. Djordje Marko Zisi, bio je - 20 -

arheolog i istoricar umetnosti. Predavao je muzeologiju. Pisao je o srednjovekovnoj umetnosti, o muzeologiji i o arheologiji. Lazar Mirkovic, teolog, bogoslov, professor na bogoslovskom fakultetu i jedan od najboljih liturgicara. U jednom trenutku je poceo da pise o delima likovne umetnosti. Ziveo je od 1885 do 1968. Teolosko obrazovanje ga je uputilo na ikonografsko izucavanje umetnosti. Polje njegovog ineteresovanja je siroko, u mladjim danima je bio vise okrenut primenjenoj umetnosti, a u drugoj polovini zivota slikarstvu, kako srpskom, tako i vizantijskom. Pisao je o najpoznatijim srednjovekovnim delima, kao sto su mozaici u Carigradu ili Raveni. Napisao je odlicne ikonografske studije. Ovakvi njegovi clanci su sakupljeni i posthumno objavljeni u knjizi Ikonografske studije. Mirkovic je pisao i o crkvenom umetnickom vezu, o starinama fruskogorskog manastira, a poznate su njegove monografije Mirosavljevog jevandjelja, manastira Bodjani u Backoj kod Odzaka i Teodor Kracun. Mirkovic je imao potrebnu strpljivost za ono o cemu je radio. Izmedju dva rata je svoju delatnost zapoceo i Radoslav Grujic, teolog i istoricar, bavio se uglavnom istorijom. Mnogo je pisao o srpskoj umetnosti u Slavoniji. Sakupio je veliku zbirku natpisa i potpisa slikara. Grujic se bavio istorijom umetnosti pored istorije i arheologije. Kao arheolog je posebno vazan jer je otkopavao manastir sv. Arhandjela kod Prizrena. Posto je ziveo i radio najvise u Skoplju, tamo je pokrenuo casopis Glasnik srpskog naucnog drustva. Asistent Vladimira Petkovica je bila Mara Harisijadis. U pocetku se bavila likovnom kritikom. Izucavala je rukopise i minijature. Utvrdjivala je slikare i pisce. Pored nje medju djacima je bila Zora Milovanovic, pisala je uglavnom o umetnosti XVIII veka. Mirjana Corovic Ljubinkovic i Radivoje Ljubinkovic, Mirjana, cerka profesora Corovica, izuzetno obrazovana. Oboje su se povetili istrazivanju srednjovekovne umetnosti. Rad su zapoceli pre II sv. Rata, ali su glavna dela napisali posle 1945 godine. Posto je Mirjana radial u Narodnom muzeju, bavila se arheologijom. Posvetila je jednu knjigu starom srpskom duborezu. Zanimalo ju je i slikarstvo, uglavnom ikonografija srednjovekovnog slikarstva. Priredila je jednu izlozbu koju je pratio katalog pod nazivom Pecko-Decanska ikonopisna skola. Tu je prvi put okupila najednom mestu i pisala o ikonama od XV do XVIII veka. Radivoje Ljubinkovic se vise bavio zastitom spomenika kulture, ali je isto tako pisao ikonografske studije koje su sabrane posthumno, to su kratki tekstovi. Ljubinkovic je pisao male monografije o manastirima i crkvama. Dosta ga je zanimala ideologija srednjovekovne umetnosti. Do snaznog preokreta u istoriji umetnosti je doslo posle 1945 godine. Studije istorije umetnosti obnavlja Svetozar Radojcic. On je zapoceo svoje bavljenje istorijom umetnosti pre II sv. Rata, nije bio djak Vladimira Petkovica, vec je zavrsio na unirvezitetu u Ljubljani. Pre rata je radio u Skoplju. Tamo je bio docent na filozofskom fakultetu i tu je objavio svoje prve radove. Rat je proveo u zarobljenistvu. Narocito je vazna knjiga koju je objavio kao svoju doktorsku disertaciju Portreti srpskih vladara u srednjem veku (1934). Ta knjiga pokazuje da se rano opredelio za izucavanje srednjovekovne umetnosti. Posle rata za profesora na beogradskom unirvezitetu je doveden Radojcic. Bio je jedini professor na katedri za istoriju umetnosti. Doveo je nekoliko mladih studenata. Objavio je nekoliko knjiga posvecenih srpskoj minijaturi, ikonama i srednjovekovnim slikarima. Objavio je i nekoliko monografija o nasim starim spomenicima, medju kojima se izdvaja ona o manastiru Milesevi. Glavno njegovo delo je knjiga Staro srpsko slikarstvo. Bio je zastupnik misljenja da srpska umetnost od XII do XV veka nije bila ista kao umetnost srednjeg veka na zapadu. Smatra da je srpska umetnost toga doba bila vezana za vizantijsku, koja je produzetak - 21 -

antike. Drugi njegov stav je bio da se srednjovekovna umetnost ne moze proucavati bez poznavanja anticke umetnosti i onovremene knjizevnosti. Zato je objasnjavao vezu srpskog srednjovekovnog slikarstva sa antickom umetnoscu i knjizevnoscu. Staro srpsko slikarstvo (Izasla 1966 godine), podelio je na tri dela . Podelu je izvrsio na osnovu stila, pa je uveo pojam monumentalni stil za umetnost XIII veka, narativni stil za slikarstvo XIV veka i dekorativni stil za umetnost kraja XIV i XV vek. Ovakvim shvatanjem umetnosti otkrivamo uticaj becke skole (zasnovana na stilu). Mada je pisao i o ikonografiji, vise ga je zanimala umetnicka strana srednjovekovnih dela. Velika ljubav prema antici ga je odvela izucavanju odredjenih pojava u srednjem veku. Poceo je potpuno drugacije da pise o umetnosti srednjeg veka kod nas. Svoja znanja i ljubav prema srednjovekovnoj umetnosti je preneo na svoje studente. Radojcic je mnogo ucinio za razvoj istorije umetnosti, nabavljao je knjige Radojcicev nastavljac je Vojislav J. Djuric (1925 1996). Djuric se u pocetku interesovao za slikarstvo Dalmacije. Kao rezultat rada pojavila se knjiga Dubrovacka slikarska skola, posvecena umetnosti XV i XVI veka u Dubrovniku, vremenom se sve vise okrece srednjovekovnoj umetnosti na tlu Srbije i vizantijskoj umetnosti. Posle niza manje ili vise dobrih istrazivaca ta umetnost je nasal najboljeg tumaca u Vojislavu Djuricu. Kapitalna knjiga u kojoj je sazeo svoja istrazivanja je Vizantijske freske u Jugoslaviji. Hteo je da u ovoj knjizi zapise sintezu vizantijske umetnosti onih spomenika koji su se nalazili na teritoriji Jugoslavije. Cilj mu je bio da obuhvati srpsko slikarstvo srednjeg veka. Spomenici su poredjani hronoloski i svrstani u manje celine vezane za njihovu pripadnost politickim ili crkvenim oblastima. Sabrani su skoro svi spomenici srednjovekovnog srpskog slikarstva. Narocito su dragocene stranice posvecene spomenicima XIV veka na teritoriji danasnje Makedonije, Albanije i Grcke, jer se za njih do tada nije ni znalo. Tekstovi o pojedinim spomenicima su mu kratki, ali precizni sa mnogim hronoloskim preciziranjem. Podjednaku paznju posvecuje i stilu i ikonografiji, a na kraju daje istorijski okvir svakog manastira. Cim se pojavila, postala je neka vrsta prirucnika i udzbenika. Djuricevo polje interesovanja je bilo siroko, o nasim spomenicima je objavio nekoliko monografija, o Sopocanima, Hilandaru, Peckoj patrijarsiji. Povodom odrzavanja jednog kongresa vizantologa u Ohridu, 1963 godine napravio je izlozbu sa katalogom Ikone u Jugoslaviji. Smatrao je da se nasa istorija umetnosti moze otvoriti prema svetu. Ucinio je sve da se biblioteka istorije umetnosti obogati stranim izdanjima i casopisima iz sveta. Dejan Medakovic, rodjen 1922, pocetna interesovanja su mu se ticala grafike. Napisao je knjigu posvecenu grafici u srpskim stampanim knjigama od XV veka do XVII veka. Kasnije se sve vise okrece slikarstvu XVIII i XIX veka. Pripada najplodnijim istoricarima umetnosti. Srpskoj umetnosti XVIII veka je posvetio knjigu Putevi srpskog baroka i Tragov u srpskom baroku, a o slikarstvu XIX veka govori u knjizi Srpski slikari. Medakovica kao istrazivaca odlikuje veliki terenski rad, sigurnost u datovanju i atribuciji dela i nastojanje da objasni idejnu pozadinu slikarstva o kome pise. Lazar Trifunovic (1929 1983) se opredelio za izucavanje moderne umetnosti. Svoj relativno kratak zivotni vek je ispunio nevidjenom energijom radeci kao professor na filozofskom fakultetu i direktor Narodnog muzeja, (kao istoricar umetnosti evropskog i srpskog XX veka), likovni kriticar i organizator velikih izlozbi. Bio je jedan od prvih koji je na unirvezitetu poceo da predaje umetnost XX veka. Napisao je Srpsko slikarstvo od 1900 do 1950, Slikarski pravci XX veka, kao i niz monografija. Starao se da istazivanja umetnosti XX veka poveze sa onima u svetu. Pisao je uverljivo o razvoju umetnosti XX veka kod - 22 -

nas, prvi uspostavljajuci sigurne kriterijume, izdvajajuci pravce i osnovne tendencije u toj umetnosti. Imao je izuzetan dar zapazanja, ali i saopstavanja rezultata. Bio je dobar pedagog i veliki popularizator savremene umetnosti. Branio je zestoko svoje stavove, neposredno i direktno je govorio o onome sto brani ili osudjuje, bio je otvoren prema novim idejama, prema sirenju istorije umetnosti, kako bi ova postala disciplina koja koristi dostignuca srodnih nauka. Napisao je knjigu posvecenu Milanu Konjovicu (pre stampe, je poslao knjigu Konjovicu, a ovaj svoje primedbe je ubacio na margine teksta. Trifunovic je knjigu objavio sve sa Konjovicevim primedbama. Slikar se cesto nije slagao sa onim sto je Trifunovic pisao). Sreten Petkovic je najveci deo svojih istrazivanja posvetio srpskom slikarstvu XVI i XVII veka. U njima je pokazao da je slikarstvo ovog doba u Srbiji bilo veoma zavisno od srednjovekovnog slikarstva i da neki veliki prelomnije postojao izmedju umetnosti nezavisnosti srpske drzave i posle njenog gubitka. Pokazao je da su tada radili znacajni slikari vezani uglavnom za velike manastire i Pecku patrijarsiju (Posle nestanka vizantije umetnost vizantijskog duha nastavlja da zivi posredstvom italokritskih umetnika. Srbi nisu nikada prihvatili takvo slikarstvo). Napisao je monografiju Morace. Jovanka Maksimovic je pisala o srednjovekovnoj skulpturi i minijaturi. Srednjovekovnom umetnoscu se bavila i Girdana Babic, doktorirala u Parizu kod Grabara, specijalizirala u Americi i jedno vreme radial kod nas kao professor. Vojislav Korac, bavi se srednjovekovnom arhitekturom, dobar je poznavalac arhitekture u Italiji. Bojana Radojkovic, poznavalac primenjene umetnosti. O modrnoj umetnosti su pisali Miodrag Jovanovic i Nikola Kusovac. Likovna kritika kod nas Valtrovic se zalagao za realizam u umetnosti. NA tim iskustvima zapocelo je u Srbiji ozbiljno i sistematicno bavljanje ljikovnom kritikom. Likovne kritike je u XIX veku bilo malo. Bilo je malo izlozbi, malo teorijskih radova. U XIX veku nema znacajnih dela vezanih za likovnu kritiku. Za 1900 godinu je planirana svetska izlozba u Parizu, Srbija se takodje spremala za tu izlozbu. Htela je da se predstavi slikarstvom na temu nacionalne istorije. Pokazalo se da to nije bilo lose. Rista Vukanovic je naslikao sliku Dahije, druga glavna slika je Marka Murata, Dolazak cara Dusana u Dubrovnik. Likovna kritika je pohvalila te slike, kako nasa, tako i pariska. Jedan od najznacajnijih pisaca kritike na ovoj izlozbi je Pavle Vasic. Pravilno je shvatio i ocenio srpske slikare, napisao je clanak o tome kako treba gledati sliku, gde je pod uticajem nemacke literature uneo vaznost psihologije za istrazivanja istoricara umetnosti. Zalagao se za novo i smatrao da nove generacije ne treba da slikaju onako kako su to radili pre njih. Umetnost svakog doba treba da radi drugacije, a ne da ponavlja tudja iskustva. Medju vaznim intelektualcima u Beograd se vratio esteticar Bogdan Popovic. Dosta se bavio knjizevnoscu, muzikom i likovnim umetnostima. Postavio je neke nove kriterijume u ocenjivanju likovne kritike, uveo je analiticki metod i priblizio se naucnoj kritici. Kao pariski djak je dobro shvatao modernu umetnost, zalagao se za plenerizam, a kada su se pojavile prve impresionisticke slike on ih je hvalio. Krcio je put modernoj umetnosti u Srbiji. Nadezda Petrovic se bavila i likovnom kritikom. Kao minhenski djak imala je prilike u Nemackoj da se upozna sa umetnoscu svoga doba, ekspresionizmom, secesijom, ali i sa mnogo starijim umetnickim nasledjem. U kritici se - 23 -

zalagala za nacionalno u umetnosti, ali kao doprinos umetnika internacionalnoj umetnosti. Ni u svom slikarstvu nije bezala od nacionalnih tema, slika Gracanicu, Zicu, tako da su samo naizgled ova dela nacionalna. Svoj kriticarski rad je vezala za Prvu Jugoslovensku izlozbu odrzanu u Beogradu 1904 godine. Zalagala se za impresionizam u umetnosti. Pokazala je prefinjeno osecanje za analizu likovnih elemenata. Kratko se bavila kritikom, jer 1915 umire. Savremenik Nadezde pPetrovic je Mosa Pijade, intelektualac, koji svojim kriticarskim delom pripada prvim decenijama XX veka. Napisao je clanak posvecen Ivanu Mestrovicu. Tih godina Mestrovic je vazio za genija. Pijade se u ovom clanku usudio da ospori velicinu Mestrovica i njemu slicnih koji su stvarali nacionalnu umetnost. Kritikovao je nacionalni stil u umetnosti. Te pojave u umetnosti prati i likovna kritika. Postoje tri vrste kritike koje vladaju Beogradom. To su: konstruktivisticka (sinteticka), analiticka i deskriptivna kritika. Sinteticka kritika je najvazniji doprinos kritici ovoga vremena, ona je znacila ne samo nastavak najnaprednijih teznji sa pocetka XX veka, vec i ukljucivanje u savremene tokove likovne kritike. Sinteticka kritika je najvise teorijski zasnovana, jer analizira i rekonstruise neku pojavu da bi dosla do umetnickog suda ona ne posmatra delo izolovano, vec u slopu ideje, na sirem umetnickom planu. Posmatra ga kao delo umetnicke celine. Obelezje ovoj vrsti kritike je dao Rastko Petrovic. Bio je centralna figura onovremenog Beograda, kasnije se bavio diplomatijom i proveo ostatak zivota u inostranstvu. Bio je francuski djak, bliske su mu bile ideje Bogdana Popovica, koje je razvio, kao i stavovi njegove sestre Nadezde. Pisao je sa posebnim zanimanjem o tadasnjoj najnaprednijoj umetnosti u Srbiji. Paznju su mu privlacili i drugi, tada mladi, neodlucni umetnici, kao sto je Petar Dobovic. Dobro je poznavao i francusku umetnost, lepo je pisao o Pikasu i francuskim kubistima. Izlagao je u svojim kritikama o potrebi sinteze likovne umetnosti. On je jedan od prvih likkovnih kriticara koji u svoja razmisljanja uvodi fotografiju. Todor Manojlovic, zastupnik sinteticke kritike, istoricar umetnosti, pisao je kritiku slicnu Petrovicevoj. Sava Sumanovic, lepo obrazovan, slikar, ziveo je vise godina u Parizu, napisao je nekoliko eseja. Analiticka kritika je neka vrsta suprotnosti predhodnoj. Nosioci te kritike su bili samo umetnici, slikari, vajari. Dok sinteticka kritika traga za opstim zakonima i sluzi se estetikom i teorijom umetnosti, ova, analiticka se okrece samom umetnickom delu, bavi se njegovim likovnim elementima, slikarskim i skulptorskim materijalima. Ako je obrazovan umetnik pisace strucnu, ozbiljnu i racionalnu kritiku, medju umetnicima je bilo takvih ljudi. Branko Popovic, postovalac Sezana, poznavalac istorije umetnosti i moderne umetnosti, slikar, najvise je pisao o slikarstvu. Mihajlo Petrov, graficar, voleo je avangardne pokrete, ukljucivao se u nekoliko njih, objavljivao je svoje grafike u inostranim casopisima, preveo manifest Kandinskog, u svojim kritikama je iskazivao dar da precizno i tacno obavlja analizu dela.Takvu kritiku su pisali i Petar Dobrovic, Sreten Stojanovic. Deskriptivna kritika je bila najrasprostranjenija, kada se uporedi sa predhodnim ona izgleda kao da je imala svoje jasno estetsko opredsenjelje i da nije imala teorijsku dubinu. Sam naziv kaze da se bavila opisom umetnickog dela, prikazima, ocenama izlozbi koje su se desavale u Beogradu u ono vreme, od nje se nije ocekivalo da iznosi, da brani neke ideje. U njoj se nisu pojavljivali osvrti na opsta kretanja u umetnosti, niti je ulazila u stvarne probleme umetnickog stvaranja. Ovu kritiku su pisali ljudi razlicitog obrazovanja i razlicitih zanimanja. Medju njima se mogu naci novinari, knjizevnici, istoricari umetnosti: Isidora Sekulic, Veljko Petrovic, Milos Crnjanski, Ivo Andric - 24 -

Ove vrste kritika nastavljaju da zive i posle rata. Izmedju 1945 i 1950 prave kritike i nije bilo. Tada je bilo vreme tzv. Socijalistickog realizma, doslovnog prenosenja uzora iz SSSR-a i rusenja svega onoga sto je bilo u predratnoj Jugoslaviji. Likovna kritika koja je pisana izmedju dva rata je proglasavana dekadentnom. Tada se pise kritika koja istice temu i na tome insistira. Za ovu kritiku je bilo vazno sta se slika, a ne kako. Oko pedesete godine se organizuju prve izlozbe koje zanemaruju socrealizam. Te izlozbe pocinje da prati nova likovna kritika. Knjizevnici se sve manje bave likovnom kritikom. Medju kriticarima koji mnogo pisu su: Momcilo Stevanovic, slikar i istoricar umetnosti, dobro je poznavao umetnost i pisao je o umetnicima starijih generacija. Njegove kritike se priblizavaju istoriji umetnosti. Dosta je pisao o stranoj umetnosti. Sinteticku kritiku nastavlja da pise Miodrag Protic, slikar, bez istorijsko-umetnickog obrazovanja, pisao je o mnogim umetnicima koji su izlagali sezdesetih i sedamdesetih godina. Ne samo o onim proverenim, vec i o mladjim umetnicima koje je Protic docekivao svojim kritikama, blagonaklon prema novim pojavama u umetnosti. Imao je dara za teorijsko razmatranje, pa je pisao i eseje i teorijske radove. Uporedo sa njim je i Lazar Trifunovic pristalica sinteticke kritike. Poznat kao veliki polemicar. Pisao je sa velikom strascu i branio savremenu umetnost. Obojica su svoje kritike objavljivali u casopisima posvecenim umetnosti, narocito u casopisu Umetnost i u nedeljniku NIN. Drugu vrstu kritike, vise analiticku je pisao Pavle Vasic, slikar koji je svoje delo zapoceo uoci II sv. Rata, a nastavio posle rata. Bio je likovni kriticar Politike i u ovom listu je redovno pisao, nije bilo izlozbe u Beogradu na koju on nije dao kritiku. Vremenom je ulazio u desriptivnu kritiku. Jerko Denegri, Djordje Kadijevic, Zoran Markus, nosioci su te kritike. Kritika se sve vise priblizavala istoriji umetnosti. Pojava da likovni kriticari postaju nosioci umetnickog stvaranja postaje zastupljena u XX veku.

- 25 -