 Ćelije kao žive jedinice tela

 Osnovna živa jedinica tela je ćelija i svaki

je organ u stvari nakupina mnogih
različitih ćelija, koje se drže na okupu.
 Svaka je vrsta ćelija naročito prilagođena
da obavlja neku posebnu funkciju.
 Ma koliko se brojne ćelije tela međusobno
razlikuju, ipak su im neke temeljne
karakteristike jednake.
 Svakoj je ćeliji za održanje života potrebna
hrana , sve one na gotovo isti način
iskorištavaju iste oblike hranjivih materija. Sve
ćelije upotrebljavaju kiseonik kao jednu od
glavnih supstanci za dobivanje energije, a
takođe sve ćelije odbacuju konačne produkte
hemijskih reakcija u okolnu tečnost.
 Izvanćelijska tečnost — unutrašnja
sredina
 Tečnost čini oko 56% ljudskog tela u
odraslih. Veći deo te tečnosti je unutar
ćelija i naziva se ćelijska (intracelularna)
tečnost, a jedna trećina se nalazi izvan
ćelija i naziva se izvanćelijska
(ekstracelularna) tečnost.
 Usled toga, sve ćelije žive u bitno istoj
sredini, tj. izvanćelijskoj tečnosti, zbog
čega se ova često naziva unutrašnja
sredina
 Ćelije su sposobne da žive, rastu i
obavljaju svoje posebne funkcije dokle
god u unutrašnjoj sredini ima na
raspolaganju dovoljno kiseonika, glukoze,
različitih jona, aminokiselina i masnih
materija.
 „Homeostatski" mehanizmi glavnih
funkcionalnih sistema
 Homeostaza
 Izraz homeostaza upotrebljavaiju fiziolozi
da označe održavanje nepromenjenih,
odnosno stalnih uslova u unutrašnjoj
sredini. U biiti svi organi i tkiva u telu
obavljaju funkcije koje pomažu da se ti
stalni uslovi održe.
 Izvanćelijska tečnost kao transportni
sistem
 Izvanćelijska se tečnost prenosi u sve
delove tela u dve različite etape. Prvi je
stadijum kruženje krvi kroz cirkulacijski
sistem, a drugi je kretanje tečnosti
između krvnih kapilara i ćelija.
 Sva krv u krvnom optoku pređe potpun cirkulacijski
krug prosečno jednom u minuti dok čovek miruje, a
pri veoma intenzivnoj fizičkoj aktivnosti čak šest puta
u minuti.
 Dok krv protiče kroz kapilare zbiva se stalna izmena
tečnosti između krvne plazme i međustanične
(intersticijske) tečnosti u međućelijskim prostorima
oko kapilara. Valja uočiiti da su kapilari porozni tako
da velike količine tečnosti i otopljenih sastojaka
mogu difundirati između krvi i tkivnih prostora.
 Poreklo hranjivih materija u izvanćelijskoj
tečnosti
 Disajni sistem. Krv svaki put kad obiđe kroz
telo takođe prođe i kroz pluća. Krv u
alveolama pokupi kiseonik, koji je potreban
ćelijama. Debljina membrane između alveola i
lumena plućnih kapilara je samo 0,4 do 2,0
,µm, pa kiseonik difundira kroz membranu u
krv na potpuno isti način kao što voda,
hranjive materije i ekskreti difundiraju kroz
tkivne kapilare.
 Probavni sistem. Velik deo krvi koju
ispumpa srce prolazi kroz zidove
probavnih organa. Tu se različite
otopljene hranjive materije, uključujući
ugljene hidrate, masne kiseline,
aminokiseline i druge, apsorbiraju u
vanćelijsku tečnost.
 Jetra i ostali organi koji obavljaju
prvenstveno metaboličke funkcije
 Sve materije apsorbovane iz
gastrointestinalnog trakta ne mogu se
upotrebiti u ćelijama u onom obliku u
kojem su se apsorbovale. Jetra menja
hemijski sastav mnogih od tih materija u
upotrebljiviji oblik.
 Mišićno-kostni sistem
 Katkada se postavlja pitanje: kako se
muskulo- skeletni sistem uklapa u
homeostatske funkcije tela? Odgovor je jasan
i jednostavan: kad ne bi postojao taj sistem,
organizam ne bi mogao u pravi čas krenuti na
podesno mesto da nabavi materije potrebne
za ishranu. Mišićno-kostni sistem takođe
omogućuje pokretljivost za zaštitu od
nepovoljne okoline bez čega bi celo telo,
zajedno sa svim homeostatskim
mehanizmima, moglo biti trenutno uništeno.
 Odstranjivanje krajnjih produkata
metabolizma
 Odstranjivanje ugljen dioksida putem
pluća. U isto vreme dok krv prima
kiseonik u plućima, ugljen dioksid se
otpušta iz krvi u alveole, a respiracijsko
kretanje vazduha u alveole i iz alveola
odnosi ugljen dioksid u atmosferu.
 Bubrezi. Prolaženjem krvi kroz bubrege
uklanja se iz plazme većina materija koje nisu
potrebne ćelijama.
 Bubrezi obavljaju ovu funkciju tako što prvo
filtriraju velike količine plazme kroz glomerule
u tubule, a zatim reapsorbuju u krv one
sastojke koje su telu potrebne, kao npr:
glukozu, aminokiseline, podesnu količinu vode
i mnoge jone. Naprotiv, sastojci koji telu nisu
potrebni, naročito konačni produkti
metabolizma kao što je mokraćevina,
uopšteno se ne resorbuju, već prolaze kroz
bubrežne kanaliće u mokraću.
 Regulacija telesnih funkcija
 Nervni sistem. Nervni sistem sačinjavaju tri
glavna dela:
 senzorički deo,
 centralni nervni sistem (ili integracijski deo) i
 motorički deo.
 Senzorički receptori primećuju stanje u telu ili
u okolini. Oči su čulni organi koji pružaju
organizmu vidnu sliku okoline. Uho je takođe
čulni organ za zvuk.
 Mozak može pohraniti informacije,
rađati misli, stvarati ambicije i odrediti
reakcije koje telo treba izvesti u
odgovoru na osete
 Zatim se prikladni signali prenose
motoričkim delom nervnog sistema da bi
se izvršilo ono što osoba želi
 Hormonski regulacijski sistem
 U organizmu se nalazi osam glavnih en-
dokrinih žlezda, koje luče hemijske
supstance što se nazivaju hormoni.
Hormoni se prenose izvanćelijskom
tečnosti u sve delove tela, gde pomažu
regulaciju telesnih funkcija.
 Kontrolni sistemi tela
 U ljudskom telu deluje doslovno na
hiljade kontrolnih sistema. Najzamršeniji
od svih su genetski kontrolni sistemi, koji
deluju u svim ćelijama kontrolišući
ćelijske funkcije, ali takođe i sve životne
procese
 Mnogi drugi kontrolni sistemi deluju
unutar organa upravljajući funkcijama
pojedinih delova organa, dok ostali
djeluju na nivou čitavog tela kontrolišući
međusobne odnose različitih organa.
 Primeri kontrolnih mehanizama
 Regulacija koncentracije kiseonika i ug-
ljen dioksida u izvanćelijskoj tečnosti
 Budući da je kiseonik jedna od
najvažnijih materija potrebnih za
hemijske reakcije u ćelijama poseban
kontrolni mehanizam održava u
izvanćelijskoj tečnosti koncentraciju
kiseonika određenom i gotovo stalnom.
 Hemoglobin se spaja s kiseonikom dok krv
prolazi kroz pluća. U tkivnim kapilarima
hemoglobin neće otpuštati kiseonik u tkivnu
tečnost, ako se već tamo nalazi dosta
kiseonika, ali ako je koncentracija kiseonika
premala, otpustiće se dovoljno kiseonika da se
ponovo uspostavi povoljna koncentracija
kiseonika u tkivima. Prema tome, regulacija
koncentracije kiseonika u tkivima uglavnom se
temelji na hemijskim osobinama samog
hemoglobina. Ta se regulacija zove puferska
funkcija hemoglobina za kiseonik
 Koncentracija ugljen dioksida u
izvanćelijskoj tečnosti se reguliše na
posve drukčiji način. Visoka
koncentracija ugljen dioksida nadražuje
disajni centar, što je uzrokom da čovek
diše brže i dublje. To povećava veličinu
izdisanja ugljen dioksida i prema tome
povećava brzinu njegovog uklanjanja iz
krvi i izvanćelijske tečnosti. Ovaj se
proces nastavlja sve dok se koncentracija
ne vrati na normalne vrednosti.
 Regulacija arterijskog pritiska
 U zidovima većine velikih arterija gornjeg dela
tela, posebno u području račvišta karoitida i
luka aorte, nalaze se mnogi živčani receptori.
Oni se zovu baro-receptori i nadražuje ih
rastezanje arterijskog zida. Kada poraste
arterijski pritisak, ovi baroreceptori se jako
nadraže pa se impulsi prenose u produženu
moždinu. Tu impulsi inhibišu vazomotorički
centar, a taj smanjuje broj impulsa koji se
simpatičkim živčanim sistemom prenose u
srce i krvne žile.
 Pomanjkanje tih impulsa smanjuje delatnost
srca kao pumpe i olakšava protok krvi kroz
periferne sudove to zajedno snižava arterijski
pritisak i vraća ga prema normalnom nivou.
Obrnuto, pad arterijskog pritiska olabavi
receptore na istezanje, što omogućuje da
vazomotorički centar postane jače aktivan
nego inače, pa se time pritisak podiže prema
normalnim vrednostima.
 Karakteristike kontrolnih sistema
 Svi oni imaju neke zajedničke osobine,
 Negativna povratna narav kontrolnih
sistema. Većina kontrolnih sistema tela
deluje na temelju procesa negativne
povratne veze
 U regulaciji koncentracije ugljen dioksida,
visok nivo ugljen dioksida u izvanćelijskoj
tečnosti uzrokuje porast plućne ventilacije, što
zatim smanjuje tu koncentraciju. Drugim
rečima, reakcija je negativna u odnosu na
nadražaj koji je pokrenuo. Obrnuto, ako
koncentracija ugljen dioksida padne nisko, to -
uzrokuje povratnom vezom reakciju u
kontrolnom sistemu kojom se povisi ta
koncentracija. Dakle, opet je ta reakcija
negativna u odnosu na početni nadražaj.
 Uopšteno, ako se neki faktor poveća ili
smanji, kontrolni sistem pokrenuće
negativnu povratnu vezu, koja se sastoji
od niza promena koje će vratiti taj faktor
natrag prema nekoj srednjoj vrednosti
čime se održava homeostaza.
 Amplifikacija ili „korisnost" kontrolnih
sistema.
 Stepen efikasnosti kojim kontrolni sistem
održava stalne uslove naziva se
amplifikacija ili korisnost sistema.
 Pretpostavimo da je osoba boravila 24 sata u
sobi u kojoj je temperatura 15 °C. Zatim
temperatura naglo poraste na 45 °C, dakle
ukupno za 30 °C. Telesna temperatura osobe,
međutim, poraste samo od 36,6 na 37,2 °C,
jer organizam automatski održava vlastitu
temperaturu unutar vrlo uskih granica, a ne
sledi promene atmosferske temperature.
 U ovom je slučaju promena atmosferske
temperature za 29,4 °C viša od promene
telesne temperature, koja se promenila tek za
0,6 °C. Prema tome, kažemo da je korisnost
kontrolnog sistema —49. Drugim rečima, za
svaki 1 °C stvarno nastale promene telesne
temperature javile bi se još dodatne, 49 puta
veće promene kad ne bi delovao kontrolni
sistem.

 Pozitivna povratna veza kao uzrok smrti
— Začarani krug.
 Zašto u biti svi kontrolni sistemi tela
deluju na način negativne povratne veze,
a ne pozitivne?
 Ako razmotrimo narav pozitivne
povratne veze, odmah ćemo uočiti da
pozitivna povratna veza ne vodi u
stabilnost, već naprotiv u nestabilnost i
često u smrt.
 Na slici je prikazana delatnost srca kao pumpe
i vidi se da srce normalnog čoveka ispumpa
oko 5 litara krvi u minuti. Međutim, ako čovek
krvarenjem naglo izgubi 2 litre krvi, količina
krvi u telu se smanji na tako nisku vrednost da
je nema dovoljno da bi srce efikasno pumpalo.
 Zbog toga pada arterijski pritisak, pa se protok
krvi kroz srčanu muskulaturu koronarnim
žilama smanjuje. To uzrokuje slabljenje srca,
što još više smanjuje izbacivanje krvi, a to
opet snižava protok krvi kroz koronarne žile i
ponovo još više oslabljuje srce.
 Krug se ponavlja sve dok ne nastupi smrt.
Treba zapaziti da svaki naredni ciklus
povratne veze prouzrokuje dalje
slabljenje srca. Drugim rečima, početni
nadražaj uzrokuje vlastito pojačavanje u
istom smislu, a to je pozitivna povratna
veza.
 Pozitivna povratna veza je bolje poznata pod
nazivom začarani krug (circulus vitiosus). Blag
stepen pozitivne povratne veze može,
međutim, u telu biti nadvladan pomoću kon-
trolnih mehanizama negativne povratne veze,
pa izostaje razvoj začaranog kruga. Na primer,
da je osoba u opisanom slučaju iskrvarila
samo 1 l umjesto 2 l krvi, normalan
mehanizam negativne povratne veze za
kontrolu minutnog volumena i arterijskog
pritiska bi prevagnuo nad pozitivnom vezom i
osoba bi se oporavila, kao što prikazuje
isprekidana kriva na sl.
 Automatičnost tela
 Svaka funkcionalna struktura pridonosi svoj udeo u
održavanju homeostatskih uslova u izvanćelijskoj
tečnosti, koja se često zove unutrašnja sredina. Sve
dok se održavaju normalni uslovi u unutrašnjoj
sredini, ćelije tela žive i ispravno funkcionišu. Tako se
svaka ćelija koristi homeo stazom, a za uzvrat
učestvuje svojim udelom u njenom održavanju. Ovo
recipročno međusobno delovanje trajno omogućuje
automatičnost tela sve dok jedan ili više
funkcionalnih sistema ne izgube svoju sposobnost da
daju svoj doprinos funkciji. Kad se to dogodi, sve
ćelije u telu trpe. Jaka disfunkcija vodi u smrt, dok
umerena vodi u bolest.
 Osnovni simboli koji se upotrebljavaju u
analizi kontrolnih sistema
 Simbol sabiranja i oduzimanja. Na
primer, neka х označava količinu
uzimanja soli koju svakodnevno
pojedemo u hrani, у uzimanje soli u
tečnostima koje svakodnevno popijemo,
a z količinu svakodnevnog gubitka soli
mokraćom. Tada je neto-promena soli u
telu х + у — z, kao što prikazuje strelica.
 Simbol množenja
 Na primer, pretpostavimo da tri
odvojena faktora utiču na arterijski
pritisak i da se međusobno množe. Neka
sistem baroreceptora ima učinak х u
smislu povećanja arterijskog pritiska,
hormon izlučen iz neke endokrine žlezde
neka uzrokuje efekt у, takođe u smeru
povišenja pritiska, a krvarenje neka ima
učinak z, koji snižava arterijski pritisak, u
tom slučaju neto-učinak biće xyz.
 Množenje konstantnim faktorom
 Pretpostavimo da je х koncentracija
natrijuma u izvanćelijskoj tečnosti, a da
je K volumen izvanćelijske tečnosti, tada
bi ukupna količina natrijuma u
izvanćelijskoj tečnosti bila Кх.
 Simbol deljenja.
 Ako je, npr., х ukupna količina natrijuma
u izvanćelijskoj tečnosti, a у volumen
izvanćelijske tečnosti, tada će izlaz iz toga
bloka х/у biiti koncentracija natrijuma u
izvanćelijskoj tečnosti.
 Simbol integrisanja (ili akumulacije).
 Mnoge funkcije u telu zavise o polaganom
nagomilavanju nekog faktora.
 Tako, npr., ako se brzina promene aldoste-
rona u telu izrazi diferencijalnom jednačinom
dA/dt, tada je izlaz iz tog bloka količina
aldosterona koja je akumulirana u telu u bilo
koje vreme t. Simbol se u tom bloku zove
simbol integrisanja, ili drugim rečima, veličinu
dA/dt treba integrisati da se dobije A.
 Opšta analiza kontrolnog sistema
 Svrha većine kontrolnih sistema je
održavanje neke kontrolisane varijable
na gotovo konstantnoj vrednosti.
 Normalna vrednost kontrolisane
promenljive 36,6 °C
 Poremećaj 0 °C
 Stvarna vrednost kontrolisane promenljive
36,6 °C
 Greška 0 °C
 Kompenzacija 0 °C
 Normalna vrednost kontrolisane
promenljive 36,6 °C
 Poremećaj +30,0 °C
 Stvarna vrednost kontrolisane promenljive
37,2 C
 Greška 0,6 °C
 Kompenzacija —29,4
 Dakle, nakon što je kontrolni sistem postao
delotvoran stvarna vrednost kontrolisane
promenljive jednaka je zbiru ove tri različite
vrednosti:
 1) normalne vrednosti kontrolisane
promenljive (36,6 °C),
 2) poremećaja (+30 °C) i
 3) kompenzacije (—29,4 °C), što daje stvarnu
vrednost kontrolisane promenljive od 37,2
°C. Prema tome, poremećaj od 30 °C
uzrokuje porast telesne temperature od samo
0,6 °C.
 Korisnost ovog sistema može se
izračunati deljenjem kompenzacije s
greškom (—29,4 podeljeno s 0,6), što
daje korisnost povratne veze od —49.
 Složenija analiza kontrolnog sistema — Sistem
za kontrolu glukoze
 Kad čovek uzme hranom veće količine
glukoze, porast koncentracije glukoze u
izvanćelijskoj tečnosti uzrokuje da gušterača
izluči povećane količine inzulina. Inzulin, pak,
povećava transport glukoze kroz ćelijske
membrane u unutrašnjost većine ćelija u telu,
gde se glukoza upotrebljava za dobijanje
energije. To, naravno, vraća koncentraciju
glukoze u izvanćelijskoj tečnosti natrag prema
normalnoj vrednosti.
 Analiza dinamičke ravnoteže i prelaznog
stanja kontrolnih sistema
 Analiza sistema za regulaciju telesne
temperature, koja je prethodno
prikazana jeste analiza dinamičke
ravnoteže (steady-state). Ona je
pokazala samo početno i konačno stanje,
ali nije opisala prelazne događaje koji su
se odvijali u kontrolnom sistemu za
vreme njegove aktivacije.
 S druge strane, analiza sistema za
kontrolu nad glukozom na sl. dala je
prolazna stanja kroz koja prolaze različiti
elementi sistema do razvoja konačnog
stanja dinamičke ravnoteže. Drugim
rečima, kontrolni sistem ne deluje
trenutno, već zahteva određeno vreme
da se razvije kompenzacija.
 Oscilacija kontrolnih sistema
 Kontrolni sistemi negativne povratne
veze postaju pokatkad nestabilni i
osciliraju. Sledeća slika prikazuje talase
krvnog pritiska što ih uzrokuju oscilacije
baroreceptorskog sistema, koji je opisan
ranije
 Najpre neki spoljni faktor uzrokuje povećanje
arterijskog pritiska i to aktivira
baroreceptorski refleks. Pritisak počinje padati
i konačno padne čak ispod normalne
vrednosti. Tada vrlo nizak arterijski pritisak
aktivira baroreceptorski refleks u suprotnom
smeru, što uzrokuje da pritisak ponovo
poraste na nivo iznad normale. Time započinje
novii ciklus oscilacija koje se mogu nastaviti
neprekidno.
 Prigušivanje kontrolnih sistema.
 Prigušivanje je svojstvo temeljne
organizacije samog sistema.
 Slika prikazuje rastuće oscilacije, stalne
oscilacije i prigušene oscilacije.
 Ako je kontrolni sistem vrlo nestabilan, tj. ako
gotovo nema prigušenja, čak i najmanji
poremećaji mogu uzrokovati u početku blage
oscilacije, koje vremenom postaju sve veće i
veće. Ako je prigušenje umereno, oscilacije
mogu trajati beskrajno kao stalne oscilacije i
one se ne povećavaju ni smanjuju. S druge
strane, ako je prigušenje vrlo jako, oscilacije
iščezavaju.
 Nekoliko kontrolnih sistema nastavlja trajno
osclovati. Jedan od njih je sistem koji pobuđuje
disanje, što je posledica oscilacije, takođe nazvane
„reverberacija” nervnih signala u disajnom centru u
mozgu. Dugotrajno osciliranje je odgovorno za
mesečni ciklus kod žene. Hormoni koje luči prednji
režanj hipofize nadražuju jajnike da luče ovarijske
hormone koji, pak, inhibiraju sekreciju iz hipofize.
Nedostatak hormona hipofize uzrokom je prestanka
lučenja hormona iz ovarijuma. To opet omogućuje
da hipofiza ponovo počne lučiti svoje hormone. Na
taj se način ciklus neprestano ponavlja od puberteta
do menopauze.