Motorički poremećaji

Ivona Milačić Vidojević

 Neurorazvojni poremećaji
• 1. Intelektualna ometenost
• 2. Poremećaji komunikacije
• 3. Autistički spektar poremećaja
• 4. ADHD
• 5. Specifične teškoće učenja
• 6. Motorički poremećaji
• 7. Drugi neurorazvojni poremećaji
 DSM 5
• Sedam motoričkih poremećaja u DSM-5 uključuju:
• Razvojni poremećaj koordinacije
• Poremećaj sa stereotipnim pokretima
• Turetov sindrom ili Turetov poremećaj
• Perzistentni (hronični) vokalni ili motorički
poremećaj sa tikovima
• Provizionalni poremećaj sa tikovima
• Drugi specifični poremećaj sa tikovima
• Nespecifični poremećaj sa tikovima
 Razvojni poremećaj koordinacije (DCD)

• U DSM- 5 DCD se klasifikuje kao diskretan motorički

poremećaj koji spada u grupu neurorazvojnih poremećaja.
Kriterijumi za DCD su:
• Postignuće i izvođenje koordiniranih motornih veština je
ispod onog koji se očekuje za određeni hronološki uzrast i
mogućnost za učenje veština;
• teškoće se manifestuju kao nespretnost (npr. ispuštanje ili
udaranje u predmete),
• sporost i netačnost performanse motoričkih veština (npr.
hvatanje predmeta, upotrebe makaza, pisanje, vožnja
bicikla, učestvovanje u sportovima).
 …
• Deficit motoričkih veština značajno i
perzistentno interferira sa aktivnostima
svakodnevnog života koje su očekivane za
hronološki uzrast (npr. samopomoć) i koje
utiču na akademsku/školsku produktivnost,
profesionalne, rekreativne aktivnosti i igru.
• Početak simptoma je u ranom razvojnom
periodu
 …
• Deficit motoričkih veština se ne može objasniti
intelektualnom ometenošću ili vizuelnoim
oštećenjem i ne može se pripisati neurološkim
stanjem koji utiče na pokrete (npr. cerebralna
paraliza, mišićna distrofija ili degenerativni
poremećaji).
 Etiologija

• Sredinski, genetski i intrauterini faktori mogu da doprinesu

slabim sposobnostima u motoričkom funkcionisanju.
• Izlaganje alkoholu i drogama in utero povećava rizik za
problem koordinacije.
• Drugi riziko faktor je prematuritet (povećava se potencijal za
oštećenu neuronsku migraciju i povezivanje koji dovode do
teškoća pažnje, samokontrole i samoinhibicije kao i
problema koordinacije.
• U mnogim slučajevima navedeni riziko faktori izostaju, a
detetu je potrebna pomoć u izvođenju svakodnevnih
aktivnosti
 Motorički razvoj

• Poremećaj se prepoznaje u predškolskom

periodu, ali se dijagnostikuje u školskom
uzrastu.
• Simptomi uključuju teškoće koordinacije,
• problem ravnoteže,
• hipo/hipertoniju i
• slabe veštine fine motorike.
• Vizuelna percepcija je takođe oštećena.
 …
• Dete sa DCD ima problem sisanja i gutanja u
prvoj godini života,
• kasni u samostalnom sedenju, puzanju i
hodanju,
• ima teškoću da vozi bicikl, skija, kliza, iga se sa
loptom.
• Fizičko obrazovanje je problem za ovu decu,
naročito učestvovanje u grupnim sportovima.
 …
• Hipotonija doprinosi lošem stavu tela i
„čudnom“ jeziku tela.
• Korišćenje školskog pribora (olovke, krejoni) i
pribora za jelo je otežano što utiče na
akademske veštine i ponašanje za stolom.
• Mišići govornog aparata su oštećeni i dovode
do problema artikulacije i usporenog govora
 …
• Mehanizmi koji mogu biti u osnovi DCD su deficiti
perceptivnog procesiranja (kinestetska sposobnost,
kros-modalna integracija i vizuo-spacijalna
organizacija) i deficit u mehanizmu uvremenjavanja.
• Karakteristike ove dece perzistiraju do adolescencije
iako neka deca prevaziđu teškoće.
• Cantell i sar. (1994) ukazuju da 50% dece sa
dijagnozom DCD ima motoričke veštine slične
veštinama dece tipičnog razvoja posle deset godina od
postavljanja dijagnoze.
 Komorbiditet

• Čest je komorbiditet sa poremećajem

hiperaktivnosti i pažnje (ADHD),
• autističkim spektrom poremećaja (ASP),
• oštećenjem pisanja, čitanja i matematičkih
veština (disgrafija, disleksija, diskalkulija) .
 Kognitivni razvoj

• Deca sa DCD imaju očuvanu inteligenciju.

• Neke studije su ukazale da ova deca imaju niži
neverbalni IQ u odnosu na verbalni IQ (npr.
VIQ 106, NIQ 83) (Lord&Hulme, 1988),
• a drugi autori izveštavaju suprotno
(Henderson&Hall, 1982).
 Govorno- jezički razvoj
• 2-10% dece pokazuje različite jezičke
probleme koji se manifestuju u govoru, čitanju
i pisanju (APA, 1994).
• U istraživanju Archibald (2008) je utvrđen
deficit ekspresivnog govora koga karakteriše
otežano ponavljanje besmislenih reči,
prisećanje rečenice, pričanje priče.
• 36% dece ima oštećene gramatičke veštine.
 …
• Rezultati su ukazali da neka deca s DCD imaju lingvistički
deficit sličan deci sa specifičnim jezičkim poremećajem,
• ali ostala deca s DCD imaju druge jezičke teškoće.
• Deca sa DCD takođe imaju slabiju artikulaciju u odnosu
na decu TR sličnog uzrasta.
• Iako imaju prosečan IQ ova deca imaju teškoće sa
čitanjem, pisanjem i aritmetikom.
• U grupi od 28 dece s DCD uzrasta 7-10 godina sa NIQ 80
utvrđeno je da 25% dece ima teškoće čitanja i 30%
teškoće pisanja (Fletcher-Flinn eta l., 1997).
 Socijalni i emocionalni razvoj

• Fizička ograničenja kao što su nemogućnost ili otežano kretanje,

nemogućnost manipulacije predmetima otežavaju sticanje
neophodnih iskustava koji su važni za kognitivni razvoj i razvoj
ličnosti.
• Motoričke teškoće koje imaju deca sa DCD otežavaju uključivanje u
fizičke aktivnosti vršnjaka.
• Teškoće stvaranja prijateljstva i socijalna izolacija se pojavljuju rano.
Deca uzrasta 6-9 godina se manje igraju i imaju manje prijatelja u
poređenju sa decom TR.
• Ova deca više vremena provode sama ili u posmatranju druge dece.
• Kada su sa drugom decom, češće su samo sa jednim detetom nego
što su u grupi dece.
 …
• Motoričke teškoće utiču na socijalne interakcije na različite načine,
dovode do toga da su ova deca najčešće izolovana i usamljenija u
odnosu na decu TR.
• Ove teškoće utiču na ponašanje dece i na to kako ova deca doživljavaju
sebe. Gillberg i sar. (1982) su u longitudinalnom istraživanju dece sa
DCD pokazali da su roditelji i učitelji identifikovali 33% dece uzrasta 10
godina, koja imaju emocionalne ili bihejvioralne probleme, u poređenju
sa 20% dece tipičnog razvoja (TR).
• Sa 13 godina incidenca emocionalnih i bihejvioralnih problema bila je
20% i 25%.
• Sa 16 i 17 godina kod 67% dece je dijagnostikovana depresija i anksiozni
poremećaji, kod 30% poremećaj zloupotrebe psihoaktivnih supstanci,
kod 17% pokušaj suicida.
 …
• Motoričke teškoće mogu da vode do emocionalnih i bihejvioralnih
problema, naročito u adolescenciji, ali to nije neizbežno.
• Neke mlade osobe sa motoričkim poremećajima mogu imati
teškoće da prihvate svoja ograničenja.
• Smith (1992) je ukazao da se mnoga deca sa DCD osećaju
nekompetentno, frustrirano i depresivno što je posledica
motoričkih teškoća i socijalne izolacije.
• Na Harter skali samopercepcije deca sa DCD su sebe opisala
pozitivnije u pogledu akademskih i socijalnih kompetencija (osim
ajtema koji su se odnosili na interakcije sa vršnjacima) i opšteg
samocenjenja i veoma loše u pogledu fizičkih kompetencija (Piek
et al., 2000).
 …
• Moguće je da ove razlike postaju značajnije sa
ulaskom deteta u adolescenciju.
• Iako deca sa naizgled malim motoričkim
ograničenjima mogu imati značajne socijalne i
emocionalne probleme, mnogi faktori tome
doprinose, kao što su porodična očekivanja,
motoričke i psihološke karakteristike deteta,
priroda sredine i iskustva u procesu
obrazovanja.
 …
• Appelton i sar. (1997) su ukazali da dečja percepcija
roditeljske podrške (ali ne percepcija učitelja, vršnjaka,
bliskog prijatelja) je povezana sa globalnim
samocenjenjem i depresijom kod dece uzrasta 7-19
godina.
• Oni koji su osećali da imaju roditeljsku podršku su bili
pozitivniji u pogledu lične procene.
• Utvrđeno je da je viši nivo samocenjenja povezan sa
uzrasno odgovarajućim ponašanjem roditelja prema deci i
dozvolom da rade različite stvari (Wolman&Basco, 1994).
 …
• Viši nivo samocenjnja je povezan sa manjim problemima u
školi, sa osećanjem da ih drugi ne percipiraju kao ometene
osobe i sa ličnom percepcijom sebe kao ometene osobe.
• Apelton je istraživao odnos između težine ometenosti i self-
koncepta, nije utvrdio povezanost težine ometenosti i
opažene socijalne, fizičke ili akademske kompetentnosti, ali
je utvrdio povezanost između samocenjenja i ometenosti.
• Oni koji su imali težu ometenost imali su viši nivo
samocenjenja.
• Percepcija sopstvene spoljašnosti je takođe povezana sa
samocenjenjem.
 …
• Kako je socijalna izolacija značajan problem za decu sa telesnom ometenošću važno
je ohrabriti interakciju sa drugom decom, decom TR i decom sa ometenošću,
uključujući i braću i sestre.
• Deci se može pomoći da razviju strategije uključivanja u interakcije.
Poznate su četiri strategije koje koriste deca s telesnom ometenošću:
• kompenzacija se odnosi na pomaganje detetu da razvije neku veštinu do nivoa koji je
isti kao kod dece TR ili više;
• iniciranje je strategija prema kojoj dete ne pita da li može da se igra već najavljuje da
će se uključiti u određenu aktivnost;
• prihvatanje se odnosi na situaciju kada dete s telesnom ometenošću nudi „mito“
drugoj deci da bi bilo uključeno u interakciju npr. nudi vožnju kolicima ili nudi slatkiše;
• kreativnost je strategija koja uključuje dete koje pronalazi načine kako da se uključi u
aktivnost npr. zahteva da deca TR hodaju prilikom određene igre da bi deca u
kolicima mogla da ih prate.
 …
• Postoji skoro univerzalno slaganje da ponašanje i stavovi roditelja utiču
na detetove načine prevladavanja problema koje nosi ometenost.
• Roditelji dece s ometenošću se suočavaju sa zadacima sa kojima se ne
sreću roditelji dece TR.
• Od njih se očekuje da više brinu o fizičkim potrebama svoje dece, a da
se ne ponašaju prezaštitnički;
• da žale zbog ometenosti deteta, a da ne odbace dete;
• da se prema detetu ponašaju „normalno“ a da ne negiraju ometenost;
• da ulažu veći napor u odgajanje deteta, a da očekuju manje nagrada;
• da prilagode očekivanja tako da mogu da dožive radost odrastanja
deteta.
 …
• Ispitivanje intereakcija majki sa ometenim detetom je pokazalo
da su psihološke potrebe deteta uvek zanemarene zbog velike
pažnje koja se usmerava na fizičke potrebe deteta.
• Istraživanja dalje pokazuju da roditelji nisu u stanju da pomognu
detetu da inkorporira znanje o ometenosti u budući životni plan
jer se sa problemima suočavaju kao sa krizom, a ne kao sa
predvidljivim stupnjevima razvoja.
• Osobe koje su se bolje adaptirale na ometenost su imale
roditelje koji su prepoznali da su njihova deca „normalna“ ali sa
ograničenjima usled ometenosti i da deca ne moraju da ostanu u
ulozi „bolesnika“, ali ni da se pretvaraju da ometenost ne postoji.
 …
• Istraživanja pokazuju da roditeljske reakcije na
ometenost deteta zahtevaju pažnju kliničara
(npr. depresija, krivica, zanemarivanje
psiholoških potreba deteta, poricanje, stavljanje
deteta u ulogu „devijantne“ osobe itd.).
• Roditelji moraju da spoznaju da njihov napor i
stavovi prave razliku u detetovom životu i da
mogu da imaju zadovoljavajući odnos sa
detetom koje ima smetnje u razvoju.
 …
• Na žalost, teret suočavanja sa socijalnim barijerama
ostaje na osobama s ometenošću i njihovim
porodicama.
• Negativni stavovi i ponašanja osoba opšte populacije
prema osobama s ometenošću ograničavaju socijalna
iskustva i sprečavaju socijalno prilagođavanje.
• Načini koji su se pokazali efikasnim u menjaju
negativnih stavova su protest, edukacija i kontakt s
osobama s ometenošću.
 Poremećaj stereotipnih pokreta
• Ovaj termin se odnosi na motorički poremećaj koga karakterišu stereotipni pokreti kao što su udarenje glavom, roking
telom (ljuljanje) koje traje više od 4 nedelje. Pokreti imaju tendenciju da se intenziviraju sa povećanjem stresa ili kada
je dete neokupirano aktivnostima.
• Ovi pokreti mogu da otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti, mogu da izazovu fizičke povrede kod same osobe
ili kod osoba u okruženju.
• Simptomi uključuju:
• Udaranje glavom
• Roking telom
• Trešenje ili uvijanje šaka
• Griženje noktiju
• Ujedanje sebe
• Udaranje sebe
• Više dečaka u poređenju sa devojčicama razvija ovaj poremečaj u detinjstvu, ali se može pojaviti i u odraslom dobu
• Uzrok poremećaja je nepoznat ukoliko se pojavi bez prisustva drugih stanja ili poremećaja.
• Zlouportreba stimulansa kao što su amfetamini ili kokain mogu da dovedu do iznenade pojave ovog poremećaja koji
kratko traje.Povrede glave takođe mogu izazvati ovaj poremećaj.
• Tretman zavisi od otkrivenih uzroka, uzrasta osobe i ispoljenih simptoma.
• Bihejvioralna modifikacija i psihoterapija se preporučuju.
• Prognoza zavisi od uzroka poremećaja, ukoliko se može otkriti.
 Turetov poremećaj
• Poremećaj sa tikovima koji počinje u detinjstvu
• Uključuje nevoljne tikove koji uključuju besmislene pokrete ili nepoželjne zvukove.
• Osobe sa ovim poremećajem mogu preterano treptati, konstantno podizai i spuštati ramena ili mogu da tresu
glavom. Takođe mogu roktati ili iznenada izgovoriti uvredljive reči i fraze. Osobe sa ovim poremećajem ne mogu da
kontrolišu pokrete i glasove koje ispuštaju. Pojavljuje se obično između 2 i 12. godine života Dečaci 4x češće razvijaju
ovaj sindrom u poređenju sa devojčicama.
• Symptomi Turetovog sindroma uključuju:
• Jednostavne tikove – iznenadne, kratke i repetitivne male pokrete
• Složene tikove – koordinisane, složene , velike pokrete
• Vokalne tikove – kratki, sporadični glasovi ili reči
• Motorički tikovi se pojavljuju pre vokalnih, ali ne uvek. Simptomi mogu biti od blažih do veoma intenzivnih.
• Teži simptomi interferiraju sa komunikacijom i kvalitetom života.
• Uzrok poremećaja je nepoznat. Stručnjaci smatraju da genetika i sredinski uslovi imaju svoj uulogu.
• Neki dokazi upućuju da abnormalan nivo određene moždane hemije može doprineti razvoju ovog poremećaja.
• Tretman se fokusira na kontrolu tikova koji interferiraju sa svkodnevnim životom.
• Preporučuje se bihejvioralna modifikacija i psihoterapija. Medikamentna terapija ne može pomoći svakoj osobi sa
Turetovim sindromom, ali se može prepisati određena medikamentna terapija za ublažavanje simptoma ili
povezanih stanja kao što su ADHD ili opsesivno kompulsivni poremećaj.
• Tikovi se obično smanjuju sa uzrastom.
 Tikovi (hronični vokalni ili motorički tikovi)
• Hronični vokalni ili motorički poremećaj sa tikovima uključuje kratke, repetitivne pokrete ili neželjene
zvukove, ali ne oba.
• Češće se javljaju u poređenju sa Turetovim sindromom.
• Uzrok poremećaja je nepoznat, ali neki smatraju da je ovaj poremećaj neka forma Turetovog sindroma.
• Simptomi uključuju hronično i neprekidno:
• Treptanje
• Facijalne grimase
• Cimanje rukama, nogama, glavom
• Vokalne glasove (iskašljavanje)

• Ljudi sa ovim poremećajem izveštavaju da osećaju olakšanje kada prave ove pokrete ili proizvode glasove.
Oni mogu da se uzdrže za kratak period, ali ne dugo. Oni opisuju da su ovi pokreti odgovor na veliku
unutrašnju potrebu. Tikovi se nastavljaju dok osoba spava i mogu se pogoršati sa umorom, stresom,
frustracijom ili uzbuđenjem.
• Tretman se fokusira na redukciju simptoma, preporučuje s epsihoterapija i medikamentna terapija ukoliko
tikovi interferiraju sa aktivnostima svakodnevnog života.
• Deca koja razviju tikove pre 8 godine, prestaju da ih ispoljavaju sa pojavom puberteta.
• Ukoliko starija deca ili odrasli razviju tikove oni mogu trajati celog života.
 Provizionalni (tranzitorni) tik
• Uključuje prisustvo jednog ili više poremećaja tika ili vokalnih tikova koji se
pojavljuju nekoliko puta u toku dana.
• Ovo je povremeno stanje i ljudi sa ovim poremećajem pokazuju jedan ili više brzih,
repetitivnih pokreta ili zvuka.
• Poremećaj se razvija pre 18. godine. Prisutna je ntenzivna potreba da se napravi
pokret
Simptomi uključuju:
• Treptanje, stiskanje pesnice, uvijanje prstiju, pročišćavanje nozdrva, facijalne
grimase, trzaje ruka ili nogama, podizanje obrva, sleganje ramenima idr.
• Vokalni tikovi uključuju pročišćavanje grla, njuškanje, groktanje, isl.
• Članovima porodice se ukazuje da ne primećuju ovakovo ponašanje jer povećana
pažnja može da pogorša stanje pacijenta. Ovi tikovi koji se javljaju u detinjstvu
nestaju posle nekoliko meseci.
 Drugi specifični tikovi ili nespecifični
• To su oni koji ne ispunjavaju sve dijagnostičke
kriterijume za specifičan poremećaj sa tikovima.
• Dijagnoza uključuje tikove koji traju kraće od
mesec dana ili tikove koji počinju i traju posle 18.
godine.
• Nespecifični poremećaj sa tikovima je ista stvar, sa
izuzetkom što kliničar ne navodi razloge zašto tik
ne ispunjava kriterijume za specifičnu dijagnozu.
 ...
• Prevladavanje ovih poremećaja
• Ovo su stanja koja počinju u detinjstvu i izazivaju sramotu
i stid kod osoba koje ih imaju.
• Buling izaziva veliku anksioznost i stres i pogoršava stanje
ovih osoba.
• Potrebno je edukovati osobe koje imaju ovaj poremećaj o
njihovom stanju tako da i oni mogu druge da informišu.
• Preporučuju se grupe podrške, izbegavanje stresnih
situacija, dosta odmora što dovodi do redukcije
simptoma.