Вук Стефановић

Караџић
ЈАНА РАДИВОЈЕВИЋ II5
 Живот и дело
• Вук Стефановић Караџић био је српски писац, реформатор српског
језика, једна од најзначајнијих личности српске књижевности.
Записивао је народну књижевност која је до тада преношена усменим
путем. Створио је један од најједноставнијих и најлогичнијих
правописних система.
• Издао је многе књиге народних прича и песама, српску граматику и
„Српски рјечник“ који је садржао речи које су се говориле у народу па
чак и псовке.
• Рођен је 8.новембра 1878. године у Тршићу. Његови родитељи су пре
њега имали петоро деце која су нажалост умрла. Због тога су шестом
дететеу дали име Вук, по снажној дивљој животињи, да га штити од
вештица и смрти.
• Да чита и пише научио је од свог рођака Јефте Савића. Касније отац га је послао у манастир
Троношу да се образује. Схвативши да може сам да се образује вратио се кући и учио из
књига које су му дали у манастиру. Од 1805. школовао се у Сремским Карловцима а од 1808.
у Великој школи у Београду коју је морао да напусти због болести левог колена. Најважније
образовање стекао је слушајући народне обичаје, песме и приче које је записивао.
• У Првом српском устанку био је писар и чиновник у Неготинској крајини. Када су Турци
поново покорили Србију, 1813. године Вук је отишао у Беч да се школује. Тамо је научио
немачки и латински језик.
• Вук је умро у Бечу 26. јануара 1864. Његови посмртни остаци су у Београд 12. октобра 1897.
где су уз велику почаст сахрањени у Саборној цркви поред Доситеја Обрадовића.
 Књижевни рад
• У Бечу је упозно Јернеја Копитара. То је био
чиновник бечке Дворске библиотеке, цензор
словенских књига у Аустрији и аустријски критичар.
Пошто је прочитао Вуков чланак, написан на српском
језику, Копитар му је постао пријатељ, саветник и
велика подршка што се види у даљем Вуковом раду.

Јернеј Копитар
• 1814. године издао је прву збирку народних песама „Мала простонародна славеносербска
пјеснарица“. То је била прва књига народних песама и сматра се за почетак Вуковог рада на сакупљању
и објављивању народних умотворина. Писана је Мркаљевом реформисаном ћирилицом. Садржала је
100 лирских и 8 епских песама.
• Исте године издао је „Писменицу србског језика по говору простога народа написану“. То је била прва
граматика која је такође написана Мркаљевом реформисаном ћирилицом. Угледао се на „Словенску
граматику“ Абрама Мразовића. Граматику није саставио сам већ му је помогао Лука Милованов.
• Ове две књиге обележиле су правац Вуковог рада:
1. Прикупљање и објављивање народних умотворина
2. Реформа језика и првописа

• 1815. објавио је „Народну сербску пјеснарицу“. Садржала је око 100 лирских и 17 епских Вишњићевих
и Подруговићевих песама. Копитар их је превео на немачки језик.
• Вук је добио критике од Копитара и других књижевника и научних радника по питању своје
Писменице. Због тога 1818. издаје први речник „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским
ријечима“. Уз њега издао је и проширено издање граматике.
• Речник је био тројезичан, Копитар је преводио на латински и немачки. Састојао се од око 27 000
речи из Вуковог говорног подручја, писано источнохерцеговачким дијалектом. То је прво књижевно
дело написано на народном језику. Речник је богат изразима који се тичу сеоског живота. Недостају
апстрактни појмови из области градске цивилизације. Ово је била прва књига штампана Вуковом
реформисаном ћирилицом.
• 1852. друго издање „Српског рјечника“. Вуков сарадник на овом издању био је Ђура Даничић.
Састојао се од око 47 000 речи из Вуковог говорног подручја, Црне Горе, Босне, Херцеговине,
Дубровника и Хрватске. На немачки језик овај речник превео је Јакоб Грим.
• Вук је и даље сакупљао речи за треће издање речника које није успео да заврши за живота. После
његове смрти то су урадили његови поштоваоци, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић 1898.
године.
• 1821. године издао је „Српске народне приповетке“ (12 приповедака и 166 загонетки), а 1823.
„Лајпцишко издање народних песама“.
• Вук је у Србији сакупљао материјал за проширену збирку песама. Објавио ју је у четири дела, у
периоду од 1823. до 1833. године: „Женске пјесме“, „Пјесме јуначке најстарије“, „Пјесме јуначке
средњих времена“ и „Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу“.
• 1823. упознао се са Јакобом Гримом са којим је објавио збирку немачких бајки. Он га је упзнао са
Гетеом.
• Између 1828. и 1832. Вук је био у служби Милоша Обреновића. Предавао је француски језик
кнежевим синовима, преводио је и Наполеонова дела на српски језики и писао је историју Србије.
•1832. Православна црква прогласила је Вукова достигнућа вулгарним и превратничким. То га није
обесхрабрило већ га је и подстакло да се 1833. године врати у Аустрију и објави четврту књигу
народних песама упркос забрани цркве.
• 1827. „Српски буквар“
• 1836. „Народне српске пословице“
• 1853. „Српске народне приповетке“ су друго издање које је Вукова ћерка Мина превела на немачки
језик.
• Приповетке је поделио на:
1. женске (бајке)
2. мушке (новеле)

• Народне песме је поделио на:

1. Јуначке, певају се уз гусле
2. Женске, осим жена и девојака певају их и мушкарци

• 1841-1862. бечко издање „Српских народних пјесама“

• 1847. година сматра се незваничном победом Вуковог рада. Те године Вук Караџић је превео Нови
завет. Петар II Петровић Његош објавио је „Горски вјенац“, Бранко Радичевић „Песме“ и Ђура Даничић
„Рат за српски језик и правопис“.
• Вукове књиге народних песама као и „Српски рјечник“ биле су веома признате у Европи. Показао је
да се народним језиком могу писати уметничка дела.
 Вукова реформа правописа
• Рад на реформи српске ћирилице кренуо је од Мркаљеве реформисане ћирилице која је садржала 26
слова. Он је написао „Сало дебелог јера“ 1810. године и кроз то дело је хтео да покаже своју реформацију.
Његови планови нису спроведени до краја јер се црква није слагала.
• Вук је свој пројекат за реформисање српске азбуке засновао на начелу „пиши као што говориш“. То није
био његов оригинални принцип већ га је преузео од немачког филозофа Јохана Кристофа Аделунга.
Саставио је азбуку бирајући гласове који имају самосталну гласовну вредност. Избацује „танко јер “ (Ь) и
мења га гласовима Ђ, Ћ, Љ и Њ.
• На самом почетку своје реформе књижевног језика определио се за јекавски изговор штокавског наречја.
• Сваком гласу припадало је једно слово.
• Увео је и слова Ј и Џ.
• Ћ и Џ преузео је из старих списа.
• за глас Ђ узео је идеју од Лукијана Мушицког.
• Ј узима из латинице.
• Глас Х чуо је на путовању по Црној Гори и Далмацији и увео га је у азбуку, у њетинском издању
народних пословица, 1836. године.
ајдук > хајдук леб > хлеб аљина > хаљина
• 1839. решава питање гласа „јат“ (Ѣ), одустао је од јекавског јотовања сугласника Д и Т и тиме
завршио реформу књижевног језика и правописа.
Ђ > ДЈ ђевојка > дјевојка
Ћ > ТЈ ћерати > тјерати
• 1850. године Књижевни договор у Бечу. Са једне стране били су представници илираца, они су
предводили реформу у Хрватској, а са друге стране Вук и Ђура Даничић као представници Срба.
Закључено је да Срби и Хрвати говоре истим језиком и договорили су се да пишу једним наречјем
на два изговора (екавском и ијекавском).
• 1868. званично је уведен реформисани језик.
 Вук као књижевни критичар и
историчар
• Вук је критиковао дела Милована Видаковића, зачетника српског романа, зато што је у својим делима
користио извештачен руско-српски језик. Милован је такође има критике на Вуков рад па је испао
велики сукоб међу.
• 1815. објавио је прву рецензију (критичку оцену) на роман „Усамљени јуноша“ Милована Видаковића.
• 1817. „Друга рецензија србска“ на роман „Љубомир у Јелисијуму“, замерке: језик, композиција, тема,
морал, начин на које приказује народне обичаје.
• Вук је био веома заинтресован за историју јер је и сам учествовао у историјским збивањима Првог
српског устанка. Његови историјски списи: 1826. „Житије Ајдук Вељка Петровића“, 1828. „ Милош
Обреновић књаз Сербии“ и 1860. „Правитељствујушћи совјет сербски“. Његови историјски списи су
„више хронике и мемоари него права историја“ како је рекао Иво Андрић. По Вуку писац треба да
пронађе реалне узроке неког историјског збивања и да то опише народним језиком и реалистичким
начином приказивања.
 Вукови противници
• Велики противник био је карловачки митрополит Стефан Стратимировић као и сама црква. Он је од
почека био против Вуковог рада. Тражио је да се заустави штампање његових књига. Када су избачена
стара слова ћирилице и уведена нова а посебно глас Ј сматрао је то напуштањем православља и
покатоличавањем.
• Поред православне цркве, Вуков велики противник био је и Јован Хаџић. Он је био оснивач Матице
српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Он и Вук су сарађивали на почетку али су се због
неслагања растали.