Erazmo Roterdamski - Pohvala ludosti

alje pozdrav svome Tomi Moru Kad sam se nedavno vraao iz Italije u Englesku, da ne bih sve vreme, koje je trebalo da presedim na konju, utraio u trievim razgovorima bez muza, vie sam voleo da tu i tamo razmiljam o naem zajednikom duhovnom delu i uivam u seanju na prijatelje, isto toliko drage koliko i uene, koje sam tamo ostavio. Meu njima si mi pred oi izlazio prvi ti, moj More; mislio sam na tebe i kad nisi bio uza me sa jednakim uivanjem kao to sam bio navikao da uivam u tvome prisustvu, od ega, neka me avo odnese, ako sam ikad u ivotu okusio to slae. I poto sam mislio da neto svakako treba da radim, a okolnosti nisu bile pogodne za ozbiljno duhovno razmiljanje, reio sam da sastavim POHVALU LUDOSTI. Koja ti je Palada, rei e, stavila tu bubu u glavu? Pre svega, na to me je privuklo tvoje prezime koje je toliko blisko rei ludost (moria), koliko si ti sam daleko od nje. A da si zaista vrlo daleko od nje, svedoi miljenje celog sveta. Zatim sam slutio da e ova igra moga duha naii kod tebe na osobito odobravanje, jer ti obino uiva u alama ove vrste, ako nisu sasvim bez duha i soli, to nije sluaj sa ovom, ako se ne varam, i rado izigrava ulogu nekog Demokrita u svakidanjem ivotu. Iako se ti, prema vanrednoj bistrini svoga uma, mnogo razlikuje od veine priprostih ljudi, ipak u tvome karakteru ima neverovatne ljupkosti i prilagodljivosti da i lako i sa uivanjem opti sa svakim kao ovek sa ovekom. Zato nee samo rado primiti ovo delo kao uspomenu iz ruku druga, ve e preuzeti i brigu nad njim, poto je tebi posveeno, pa, prema tome, i pripada tebi, a ne meni. Jer, moda ae se nai zavidljivaca koji e klevetati kako su moje ale, s jedne strane, previe razuzdane da bi pristajale jednom teologu i da su previe zajedljive, s druge strane, da bi se mogle spojiti s hrianskom skromnou. Oni e vikati da izvlaim na svetlost dana staru komediju ili nekakvoga Lukijana i da grabim sve to mi doe pod zube. Ako koga ljuti beznaajna igra sadraja, neka pomisli da to nije moj pronalazak, ve da su davno veliki pisci radili to isto. Tako je Homer pre toliko vekova s duhovitim podsmehom opevao Boj aba s mievima, Maron Komarce i salatu od belog luka, Ovidije Orah. Tako su Polikrat i njegov kritiar Izokrat hvalisali Buzirida, a Glaukon pleo venac nepravdi; Favorin slavio Terzita i groznicu kvartanu, Sinezije elavost, Lukijan muvu i ankoliza; tako je Seneka napisao satiru na Klaudijevu apoteozu, Plutarh dijalog izmeu Grila i Odiseja, Lukijan i Apulej o magarcu, i ne znam jo o kakvom testamentu praseta Korokote Grunovia koga spominje sv. Hijeronim. Zato neka moji kritiari misle, ako im je milo, da sam se radi zabave igrao kameniima ili, ako im je drae, da sam jahao na leima drvenog konjia. Kakva je to nepravinost kad u ivotu rado dozvoljavamo ale pri svakom delu, a oveku koji se znoji nad knjigom ne dajemo nikakve oduke, pa ak i kad se u njegovoj ali skriva istina i kad se igra razvija tako da italac moe od nje imati vie koristi, ako ima nosa, nego od nekih pedantnih i uglednih rasprava. Kao, npr., kad neko u govoru, tekom mukom stopljenom, hvali retoriku ili filozofiju ili opisuje vrline kakvoga kneza ili podie narod u rat protiv Turaka; ili kad neko predskazuje budunost, ili kad neko

izmilja nove metode za upoznavanje kozje dlake. I kao to nema gore gluposti nego ozbiljne rei pretresti budalasto, tako nema ni lepe zabave nego triarije tretirati na nain koji im daje prividnu ozbiljnost. Drugi e dati sud o vrednosti moga dela, ali ja ipak mogu rei, ako me samoljublje nije sasvim zaslepilo, da sam ispevao hvalu Ludosti ali ne sasvim ludo. A da odgovorim na prekor o zajedljivosti pisci su uvek imali tu slobodu da su nekanjeno okuavali svoju duhovitost u obinom ljudskom ivotu samo ako ta sloboda nije prela u razuzdanost. Zato se utoliko vie divim osetljivim uima dananjega doba, koje skoro nita drugo ne mogu podneti nego sveane titule. Pa dalje, vidi ovde-onde neke smuene vernike kako najgrublje sramote Hrista, kao to se i lakim alama nabacuju na papu ili vladare, osobito ako se to odnosi na dobijanje hleba. A ko ljudske prirode tako ismejava, da li izgleda da ih vie vrea, ili pouava, ili opominje? Zar ja, molim vas, ne ismejavam sebe sama? Osim toga, ovek koji ne pravi razlike meu drutvenim slojevima, ne upire aoku protiv jednog oveka ve protiv ljudskih mana uopte. Ako se ko bude naao i vikao da ga vream, taj e odati ili svoju savest ili, bar, strah. Sv. Hijeronim se u tome rodu mnogo slobodnije i zajedljivije izraava, pa ak ni imena vie puta ne tedi. A ja, sem toga to imena uopte izostavljam, tako sam umerio svoj stil da e razumni italac lako uvideti da mi je bilo vie do razonode nego do zajedljivosti. Ja ne plivam, po primeru Juvenala, po skrivenoj neistoi zloina, jer se trudim da osvetljavam stvari vie smene nego stidne prirode. Ako postoji ko kome se ni to ne moe dopasti, neka pomisli bar da je lepo to ga grdi Ludost koja mora ostati verna svome znaaju, kad sam je uveo kao linost koja govori. Ali ta ja sve to priam tebi, odlinom advokatu, koji ume uspeno da reava i sumnjive sporove. Zdravo, reiti moj More, i trudi se da marljivo brani svoju Ludost. Na selu, 9. juna 1508. LUDOST GOVORI 1 Moe svet da pria o meni to mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi ravo i kod najluih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrenja to to im sam stupila pred va mnogoljudni skup da progovorim koju re, na vaim licima je oas zasijala neka nova i neuobiajena veselost : odjednom ste podigli ela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista ini da ste se svi, sjativi se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomeana s biljnim sokom to rasteruje alost, dok ste maloas sedeli alosni i mrani kao da ste tek izili iz Trofonijeve peine. Kao to se obino deava, kada sunce posle otre zime pokae zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaarlijaju blagi proleni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlaena priroda se zaodene sveim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vaim licima. Ono to veliki govornici jedva mogu postii dugim i promiljenim govorom da bi

rasterali teke brige slualaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom. 2 Odmah ete saznati zbog ega sam se danas pojavila meu vama u ovom nesvakidanjem odelu, samo ako vam ne bude teko da mi poklonite svoju panju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, ve napregnite ui kao kad sluate vaarske telale, lakrdijae i arlatane, ba kao to je na prijatelj Mida sluao Pana. Jer me obuzela elja da za neko vreme preuzmem meu vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i ue je veoj upornosti u prepiranju nego to je nalazimo u svai ena, ve u podraavati starima koji su vie voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglaeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veliaju bogove i junake. Ali vi sada neete uti pohvalu ni u ast Herkula ni u ast Solona, ve u ast moje linosti, tj. u ast Ludosti. 3 Pravo da vam kaem, ja prezirem mudrace koji proglauju najveom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva oveka smatraju koliko hoe ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer ta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same? Da nisam sluajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I ini mi se da sam ja u tome ednija od veine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obino iz neke lane stidljivosti iznajmljuju kakva uliljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih sluaju pohvale koje nisu nita drugo do presna la. Meutim, vajni gospodin plaljiva izgleda iri perje kao paun, epuri se na rei laskavca koji smetenjaka uporeuje s bogovima, koji ga istie kao najvii primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuim perjem, koji pokuava da crnca naini belim; reju, koji od muve pravi slona. Najzad, ja se drim poznate narodne izreke koja ti doputa da se hvali samo ako nema drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog dranja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako me svi oni duboko potuju i rado primaju moja dobroinstva, ipak se posle toliko vekova nije naao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, elavost i druge strahote te vrste pronali ljude koji su rtvovali svoje snage da bi ih ovekoveili u briljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ete pak uti govor nepripremljen i govorniki nedoteran, ali utoliko istinitiji. 4 Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga to hou da se razmeem svojim darom, kao to ini veina govornika. Tako se oni, kao to znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je esto samo kompilacija, ipak

zaklinju da su ga napisali za tri dana, tako rei od ale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdrae to mogu da govorim ono to mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne oekuje da u, po ugledu na svakidanje govornike, dati definiciju same sebe, a jo manje podelu. Ni jedno ni drugo se ne bi slagalo s mojim biem: jer kako e neko da me okuje u granice kad se moja mo protee tako daleko po svetu, kako e neko da me podeli kad me itav ljudski rod potuje kao boanstvo? I onda, kakva smisla ima predstavljati definicijom tako rei moju senku i lik, kad sam lino pred vama i kad se gledamo oi u oi? Ja sam, kao to vidite, ona prava darovateljica dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria. 5 Nego zar sam morala i to da kaem? Kao da me ne bi odalo samo lice, kao da mi na elu ne pie ko sam! Ili, ako bi ko tvrdio da sam Minerva ili Mudrost (Sofia), ve bi ga pogled na mene uterao u la; ak da ne progovorim ni rei, moj lik e ipak biti pravo ogledalo moje due. Na mojim obrazima nema mesta za mazanje: to nosim u srcu, to kazuje i moja spoljanjost. Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji se prikrivaju pod maskom i imenom Mudrosti, pa ekaju kao majmuni u purpurnom odelu ili magarci u lavljoj koi. Svejedno to se upinju iz petnih ila da se pretvaraju, ipak odnekud provire magaree ui i odaju Midu. Tako mi Herkula, nezahvalni su ti vragolani koji se, iako su mi najverniji sledbenici, stide moga imena pred celim svetom, i esto ga pripisuju drugima kao sramno i neasno! I zato ne bismo te ljude, koji su stvarno morotatoi (budale i po), a ovamo bi hteli da izgledaju mudri kao Talet, s punim pravom nazvali morosofoi (mudrim budalama)? 6 Jer mi izgleda zgodno da i s te strane podraavam naim govornicima koji smatraju da su ravni bogovima ako se mogu pojaviti kao pijavice s dva jezika, i misle da su uinili neto veliko ako latinsko tivo proaraju ovde-onde nekim grkim reima kao ukrasom, pa ak ako im tu i nije mesto. Dalje, ako ne znaju starih izraza, onda izvlae iz kakvih ubualih knjiurina etiri-pet starinskih rei kojima zasenjuju oi sluaocu, tako da oni koji ih razumeju jo vie cene svoje znanje, a oni koji ih ne razumeju utoliko vie im se dive ukoliko ih manje razumeju. Zato nai ljudi nalaze ne malo uivanja i u tome to potuju naroito one stvari koje su im najnepoznatije. A neki neto sujetniji meu njima, da bi drugima izgledalo kao da sve jasno razumeju, smee se i pljeskaju i striu uima kao magarac uzvikujui: tako je, tako je. Toliko o tome, a sad u se vratiti na stvar. 7 Moje ime, dakle, znate, gospodo kakav nadimak da vam dam? Arhiludaci, to drugo mogu? Jer kakvim drugim asnijim imenom moe boica Ludost da oslovi svoje vernike? Ali kako mnogima meu vama nije poznato kakva sam ja

roda, pokuau da vam to ispriam s milostivom pomou muza. Moj otac nije bilo ni Haos, ni Saturn, ni Japet, ni bilo koji od onih otrcanih i pranjavih bogova, ve Pluton, jedan jedini otac bogova i ljudi, iako se tome protive Hesiod i Homer, pa ak i Jupiter. Na njegov jedini pokret se, danas kao i nekada, okree gore i dole sve sveto i nesveto: ratovi, mir, kraljevstva, sabori, sudovi, javne sednice, venanja, ugovori, savezi, zakoni, umetnosti, ale, zbilje oh, ve mi ponestade daha! ukratko, po njegovoj se volji obavljaju svi javni i privatni poslovi ljudi. Bez njegove pomoi sva ona sitna pesnika boanstva, usuujem se da kaem jo vie, ak ni oni odabrani bogovi, ili uopte ne bi postojali, ili bi prosto, tavorili od domae hrane. Na koga se Pluton rasrdi, tome ne moe dovoljno pomoi ni Palada; i, obratno, kome je naklonjen, taj moe i samom Jupiteru Najviem, uprkos njegovim strelama, da namakne zamku. Ponosim se to potiem od takva oca. On me nije izvukao iz svoga mozga kao Jupiter svoju namrgoenu i stranu Paladu; mene je rodila Neota, najlepa i najvedrija od svih nimfa. Ja nisam plod dosadne brane dunosti, niti sam zakonito dete kao bangavi kova, nego su se moji roditelji spojili, to je kudikamo slae, u nenosti i ljubavi (filoteti mihseis), kao to veli na Homer. Moj otac, da ne biste bili u zabludi, nije onaj Aristofanov Pluton, ve pognut pod teretom godina, ve slep: o, onda je bio jo u naponu snage, pun mladikoga ara, i ne samo ara ve i mnogo vie nektara koga se tada sluajno bee natreskao na jednoj gozbi bogova u izobilju i preko gue! 8 E, ako me uspitate najzad neto o rodnom kraju, jer se i dan-danas smatra da je za odlino poreklo osobito vano u kome je mestu odjeknula prva dreka nisam roena ni na lutajuem Delu, ni na valovitom Okeanu, ni u zasvoenim peinama; moja domovina su ona Srena ostrva na kojima uspeva sve bez oranja i sejanja. Tamo se ne zna za rad, starost i bolest; tamo ne raste na njivama asfodel, slez, lan, vuji bob ili pasulj, niti kakve druge trice te vrste; na sve strane ti mame oi i nozdrve mole, panaceje, nepente, majoran, ambrozija, lotos, rua, ljubiica, zumbul ukratko, pravi Adonisov vrt. Roena u takvom raju, nisam zapoela ivot plaem, ve sam se, naprotiv, vragolasto nasmeila majci. Ja nita ne zavidim monom Kronionu to mu je koza bila dojilja, jer su mene na svojim prsima othranile dve vrlo prijatne nimfe: Meta, ki Bahova, i Apedija, kai Panova. I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca i slukinja. Ako elite da saznate pojedinano njihova imena, uete ih od mene, ali ipak ne drukije nego na grkom jeziku. 9 Ova ovde to tako ponosno uzdie obrve zove se filantia (Samoljubivost); ovoj to kao da se smeje oima i pljeska rukama ime je kolakia (Laska); ova to napola spava zove se lese (Zaboravnost); ona tamo to se oslanja na oba lakta prekrtenih ruku zove se misoponia (Lenjost); ova s vencem rua na glavi i

zavijena u mirisni oblak je edone (Naslada); ona tamo s neodreenim i izgubljenim pogledom zove se anoia (Lakomislenost); najzad, ova okrugla, debeljukasta, s glatkom koom naziva se trife (Razuzdanost). Meu devojkama vidite i dva muka boanstva od kojih se jedno zove komos (Gozba) a drugo negretos ipnos (Tvrdi san). Pomou ovih vernih slugu podvrgavam pod svoju vlast ceo svet i vladam i nad vladarima. 10 Sad znate moje poreklo, moje vaspitanje i moje pratioce. Da ne bi ko mislio da bespravno prisvajam ime boice, hou da pokaem koliko koristi donosim i bogovima i ljudima i kako daleko dopire moja mo. Nauljite ui i sluajte! Neko je pametno napisao da je bitna osobina bogova upravo to to pomau ljudima; pa ako su po zasluzi skupljeni u savet bogova oni koji su nauili ljude kako se pravi vino, kako se seje ito ili im pokazali druge korisne stvari, zato se ne bih s pravom nazvala i smatrala alfom svih bogova ja, koja jedina svima delim sve dobro? 11 Pre svega, ta moe biti slae i dragocenije od ivota? A u raanju ivih bia ko vie sudeluje od mene? Ni koplje Palade, keri monoga oca, ni egida Jupitera koji skuplja oblake ne utiu na oploavanje i rasploavanje ljudskoga roda. ak i sam otac bogova i kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora o, jadnika da odloi svoju trozubu munju i da ublai svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrauje sve bogove, pa da, po glumakom obiaju, uzme tu lik, ako ponekad zahte da radi ono to radi uvek, tj. da pravi male bogove! Stoici smatraju da su najblii bogovima. A pokaite mi samo jednoga, pa ma on bio i tri, i etiri, i hiljadu puta stoik, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti (koje, uostalom, nosi i jarac), a ono svakako uklonio strogost s lica, izgladio bore na elu, odbacio svoja elieno tvrda naela i za kratko vreme poeo praviti ludosti i budalatine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobri mudrac ako hoe da postane otac! A zato ja ne bih, po svom obiaju, govorila s vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude raaju udovi kao to su: glava, lice, grudi, ruke, ui, koji se smatraju kao ugledni udovi tela? Ne bih rekla! Ud koji produava ljudski rod tako je glup i tako smean da mu ni ime ne moe izrei bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe ivot i pouzdaniji je od poznate Pitagorine etvorke. Koji e eovek, molim vas, navui brani jaram sebi na vrat, ako samo, kao to obieno ine filozofi, prethodno proceni nezgode zajednikog ivota? Ili, koja e ena pristati na brane dunosti, ako sazna ili promisli kako je opasan poroaj i kako je teko vaspitanje deteta? Prema tome, ako za ivot dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj slukinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi ena htela, kad

je ve jednom sve iskusila, da pone iznova ako pored nje ne bi stajalo boanstvo zaborava? A ni sama Venera ne moe porei, pa neka Lukretije govori ta hoe, da njena mo nije jalova i uzaludna bez moje pomoi i zatite. Iz te moje pijane i vesele igre raaju se, dakle, veliki filozofi i njihovi sadanji naslednici monasi i kraljevi u purpuru i poboni svetenici i triput svete pape; i, najzad, itava eta pesnikih boanstava iji je broj tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva moe da ih primi. 12 Ali bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu i izvor ivota; zbog toga hou da pokaem da su sve ivotne prijatnosti nastale od moje dareljivosti. Jer ta je ivot i da li je uopte vredan toga imena, ako iz njega izbaci uivanje? Vi pljeskate, to znai da je tako. Ja sam znala da meu vama nije niko tako pametan, ili, bolje, tako lud ne, radije au rei pametan da zastupa takvo miljenje. Pa ak ni stoiari ne preziru uivanja; samo to oni veto prikrivaju, i pred svetom estoko napadaju zabave, tek da bi zaplaili druge i onda sami uivali jo neobuzdanije. Ali neka mi kau, tako im Jupitera, koji to dan ivota ne bi bio alostan, brian, dosadan, budalast, teak ako ga ljudi ne bi zasladili uivanjem, tj. zainom Ludosti? Za tu istinu moe biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle koji je napisao najlepu pohvalu u moju poast: ivot je prijatan kad se ne misli nita. Ali, hajde, objasnimo celu tu stvar podrobnije. 13 Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u ovekovu ivotu? A ta je to kod dece zbog ega ih tako volimo, zbog ega ih tako negujemo i mazimo da se ak i neprijatelj raznei na njih i prua im pomo ako nije primamljiva ar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu dra, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podiu i da bi ulagivanjem zasluila zatitu koja im se daje. Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Kako je ona svima mila, kako svi ele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdiu, kako usluno pruaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim biima ta privlanost to oarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrina. Neka budem laljivica ako ta deca, im poodrastu, im ih kola uputi u svakidanji ivot i ponu da mudruju kao matorci, ne ponu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova ivahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova ilost. I to se ovek vie udaljuje od mene, sve manje ima od ivota, dok ne doe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima ve i samoj sebi. Starost bi, dodue, bila nesnosna svim ljudima da ja, iz samilosti prema tolikim tekoama, ne stanem uz nju. Kao to obino bogovi kod pesnika nekom metamorfozom ublauju smrt onima koji umiru, isto tako i ja, koliko sam kadra, pozovem oveka koji je sasvim blizu groba da se vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kae da su podetinjili.

Ako bi ko, moda, hteo da sazna kako ja vrim taj preobraaj, lepo, ni to neu sakriti. Povedem ih na izvor nae Lete, a ona izvire na Srenim ostrvima (kroz donji svet tee samo rukavac ove reke), da se tamo napiju dugog zaborava, pa kad im postepeno odminu brige, ponovo postaju deca. Pa oni, ujem prigovore, blebeu, govore gluposti. Dobro, znam ja to. Ali ba to i znai podmlaenje. Zar biti dete znai neto drugo nego besmisleno blebetati i govoriti gluposti? I zar nije najlepa dra detinjstva u tome to nema pameti? Ko ne bi pred detetom koje govori kao zreo ovek osetio, kao pred strailom, mrnju i odvratnost! To potvruje isto tako narodna poslovica koja kae: Mrzim dete ija pamet sazri pre vremena. Ko bi, pak, izdrao da ima svakodnevno posla sa starcem koji bi sjedinio u sebi veliko ivotno iskustvo, ivahnost duha i bistrinu suda? Zbog toga mi ovek duguje zahvalnost to u starosti podetinji. Tako se bar moj izlapeli ia oslobodi neprijatnih briga koje mue pametnoga; esto je zabavan drug u piu; ne osea dosadu ivota koju muevno doba jedva podnosi; katkad se vrati onim trima zloglasnim slovima, kao onaj starac u Plauta, zbog ega bi bio vrlo nesrean da je pri pameti. Ovako je, mojom milou, blaen, drag prijateljima, pa ak ni u drutvu nije nesnosan. Tako i u Homera iz Nestorovih usta tee beseda slaa od meda, dok je Ahilejeva puna gorine; i zar u istog pesnika ne ujemo kako se starci ratnika, sedei na zidu, javljaju prijatnim brbljanjem! U tom pogledu, reklo bi se, starost nadmauje detinjstvo, jer je ono, iako sreno, ipak detinjasto i lieno posebne ivotne poslastice, pravog brbljanja. Dodajte tome da starci silno vole decu i da su deca isto tako privrena starcima (slian se raduje slinom). I, zaista, ta dva doba imaju mnogo slinosti: samo starci imaju vie bora na licu i vie roendana za sobom. Inae se sve podudara: seda kosa, bezuba usta, neugledno telo, elja da se pije mleko, mucanje, brbljivost, ludorije, zaboravnost, lakomislenost jednom reju: sve! I ukoliko dublje zalaze u starost, utoliko im se vie vraa slinost sa detinjstvom, dok jednom kao deca ne odu sa ovoga sveta bez gaenja prema ivotu i bez straha od smrti. 14. Pa hajde, neka sad neko, ko hoe, uporedi ovu moju dobrotu s metamorfozama drugih bogova! Nema smisla da iznosim ovde ta oni rade u besu, mislim sad na one kojima su najvie naklonjeni, pa ih obino pretvaraju u drvo, u pticu, u cvrka, ak i u zmiju: kao da nije isto postati neto drugo ili umreti! Ja, pak, istoga oveka vraam u najbolje i najsrenije doba njegova ivota. Kad bi se ljudi, ukratko, uzdravali od svake veze s mudrou i stalno sa mnom provodili vek, ne bi uopte znali ni za kakvu brigu i sreno bi uivali u trajnoj mladosti. Zar ne vidite one bednike to su se zadubili u studije filozofije, ili u druga teka i ozbiljna pitanja, kako veinom ostare pre nego to su i okusili mladost, jer im stalne brige i otri duevni napori postepeno iscrpljuju duh i siu ivotne sokove! I, suprotno tome, pogledajte moje budale kako su utovljene i okrugle, dobro zategnute koe, pravi akarnanski prasci, kao

to se kae, koji skoro nikad ne bi oseali nezgode starosti, kad se ne bi katkad zarazili u dodiru s pametnim ljudima, to se deava. Ali ta emo, svet je tako ureen da ovek ne moe biti potpuno srean. Uz ovo jo ide kao vaan dokaz poznata poslovica koja kae da jedino ludost moe, s jedne strane, zadrati mladost koja brzo odlazi i, s druge, zaustaviti neugodnu starost. I nije neosnovano ono to se pria o Brabantima, tj. da starost drugim ljudima obino donosi mudrost, a oni, ukoliko se vie pribliavaju starosti, postaju sve lui; pa ipak, ne postoji pleme koje bi umelo da ivi veselije ili koje bi manje osealo pusto starosti. Njihovi susedi su i po mestu stanovanja i po nainu ivota moji Holanani; jer zato da ih ne nazovem svojima, kad su tako verni moji potovaoci da su zasluili ak nadimak izveden od moga imena! Oni ga se ne stide; naprotiv, i ponose se njime. Pa sad neka idu glupi i budalasti i neka trae razne Medeje, Kirke, Venere, Aurore i jo ne znam kakve izvore da bi sebi povratili mladost, mada je mogu davati samo ja, pa je svakodnevno i dajem! Ja imam onaj udotvorni sok kojim je Memnonova ki produila mladost svojem dedu Titonu; ja sam ona Venera ijom se milostivom pomou podmladio i Faon, tako da se Sapfo smrtno zaljubila u nj; moje su arobne travke, moje su basme, ako ih uopte ima, moj je onaj izvor koji ne samo to vraa izgubljenu mladost ve je, to je mnogo privlanije, uva zauvek. Ako se, dakle, svi vi slaete s mojim miljenjem da nita nije ljupkije od mladosti ni mrskije od starosti, mislim, gospodo, da sami treba da uvidite kako vam dajem neprocenjivo dobro i kako vas udaljujem od neizmernog zla. 15. A ta sada da govorim dalje o ljudima? Pogledajte celo nebo, a ja u podneti da se i moje ime izvrgne porugama, ako neko uopte pronae jednog jedinog boga koji ne bi bio omrznut i prezren da mu nije pomoglo moje boanstvo! Zato je Bah veiti mladi kovrdave kose? Svakako zato to je uvek mahnit i pijan, to mu ivot tee u gozbama, u igri, pesmi i ali i to s Paladom ne dolazi ba ni u kakav dodir. Najzad, ne pada mu ni na um da trai da ga smatraju za mudraca; naprotiv, raduje se kad ga potuju u lakrdijama i ludostima. I ne obazire se na poslovicu koja mu je podarila nadimak budale i koja kae da je lui od Moriha. Taj nadimak su mu dali zato to sedi pred vratima hrama i to ga seljaci za vreme berbe iz obesti mau irom i sveim smokvama. A kakvim ga sve porugama nije obasipala stara komedija! Ludi bog je, kau, i zasluio da se rodi iz bedra! Meutim, ko ne bi vie voleo da bude lakrdija, obesni luak, uvek raspoloen, veito mlad, koji uvek svima donosi razonodu i uivanje, nego, recimo, pritvorni Jupiter, koji zadaje strah celome svetu, ili stari Pan, koji svuda stvara pometnju svojom bukom, ili gadni Vulkan, uvek strano izgaravljen od rada u kovanici, ili ak sama Palada, koja zastrauje svojom Gorgonom i kopljem i uvek mrko gleda?

Zato je Kupidon uvek deak? Zato? Zato to je aljivina, to ne radi i to ne misli nikad nita pametno! Zato se lepota zlatne Venere uvek podmlauje? Ba zato to je sa mnom u srodstvu; otuda i nosi na licu boju moga oca, i stoga je Homer i naziva zlatnom Afroditom. Sem toga, stalno se smeka, ako samo poverujemo pesnicima ili njihovim takmacima kiparima. Koje su boanstvo Rimljani ikad pobonije oboavali od Flore, matere svih uivanja? Isto tako, bude li neko ispitivao ivot srditih bogova u Homera i ostalih pesnika, pronai e da je sve puno ludosti. to da govorim o delima ostalih bogova, pomenuu Jupitera, gromovnika ije su ljubavne pustolovine svima vama dobro poznate. Stroga Dijana je zaboravila na svoj pol i nita drugo nije radila nego lovila, pa ipak nije manje ludovala za svojim Endimionom! I zaista bi mi bilo milije da bogovi sluaju svoje grehe od samoga Moma, od koga su ih nekad sluali vrlo esto. Ali su ga oni nedavno, u besu, bacili na zemlju zajedno sa Atom, jer bogovi vie nisu mogli da podnose da im on bezobzirno muti sreu svojom pameu. I niko od ljudi ne prima toga izgnanika pod svoj krov, a najmanje mesta za njega ima na vladarskim dvorovima, gde glavnu ulogu igra Laska, moja sledbenica; ona s Momom ima veze koliko i vuk s jagnjetom. Poto su se bogovi tako oslobodili Moma, jo mnogo slobodnije se uputaju u ale i veselje, jer se ne plae nikakva tutora i provode bezbrian ivot, kako kae Homer. Kakve sve ale ne zbija onaj smokvasti Prijap! Kakav smeh izaziva Merkur svojim lopovlucima i prevarama! Stavie, i Vulkan obino igra ulogu lakrdijaa na gozbama bogova i zabavlja drutvo svojim bangavim hodom, zajedljivim alama i veselim dosetkama. Silen, stari zaljubljeni ludak, obieno izvodi korak s Polifemom, koji trese seljako kolo, i s bosonogim nimfama koje igraju balet. Satiri, polujarci, igraju atelanske igre, Pan izaziva smeh u svih nekim neukusnim pesmama, ali bogovi ipak vie vole da sluaju njega negoli muze, osobito kad nektar ve pone da im navire u glavu. Zar sada treba da nabrajam ta sve ine pijani bogovi posle gozbe! ine, bogme, takve gluposti da katkad i sama ne mogu da se uzdrim od smeha. Ali e biti bolje da metnem prst na usta kao Harpokrat, jer ne znam da li me sluajno ne prislukuje neki bogovski Korikajac kako priam neto to ak ni Mom nije smeo da brblja nekanjeno! 16. Ali je ve vreme da, po ugledu na Homera, ponovo siemo na zemlju ostavljajuai nebesa i uvidimo da ljudi uivaju samo onoliko sree i veselja koliko im ja doputam. Pogledajte s koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoriteljka ljudskog roda, da se sve svuda zaini ludou. Po stoikoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znai podati se samovolji strasti. Iz straha da ljudski ivot ne bude tuan i straan, Jupiter je dodelio oveku mnogo vie strasti nego razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24 :1)! Sem toga, sabio mu mozak u jedan uski kutak glave, a itavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu nasuprot, rekla bih, dva vrlo mona neprijatelja: prvi je

srdba, koja gospodari u grudnoj tvravi i u srcu, izvoru ivota; drugi je pouda, koja sebi vrlo iroko prisvaja vlast, sasvim dole do prepona. A ta moe razum protiv te dve udruene sile, dovoljno jasno pokazuje svakidanji ljudski ivot. On jedino moe da vie do promuklosti i da daje moralne pouke. Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i runo ga nadvikuju, te on najzad, umoran, mora da se povue i digne ruke. 17. Uostalom, poto je ovek roen za voenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo vie od tog komadia (unice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao to valja, mene upitao za savet, kao i vie puta u slinim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka mukarcu pridrui enu; ona je, dodue, ludo i glupo stvorenje, ali je aljiva i mila, pa e, u domaem ivotu, svojom ludou umanjivati i blaiti duhovne muke svoga mua. A to izgleda da je Platon u nedoumici da li da enu stavi u red razumnih ili glupih bia, treba shvatiti tako kao da je hteo da naglasi izrazitu ludost njena pola. Pa kad jedna ena sluajno hoe da je smatraju pametnom, ona time samo udvostruuje svoju glupost, ba kao kad bi neko hteo da namae vola mau kojom se mau atlete, protiv volje i uz negodovanje Minerve, kao to se obino kae. Jer grei dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se mae belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao to, kako kae grka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i ena ostaje uvek ena, tj. luda, ma kakvu masku metnula na sebe. Ja svakako ne mislim da je enski pol toliko budalast da bi mi zamerio to mu pripisujem ludost, jer sam i sama ena i uz to olienje Ludosti. Pa ako se stvar pravino prorauna, ene imaju da zahvale Ludosti to su u mnogo emu srenije od mukaraca. U prvom redu zbog lepote koju one s pravom uzdiu iznad svih stvari, jer pomou nje mogu tiranisati i same tirane! Odakle inae u mukaraca ona strana spoljanjost: hrapava koa, gusta brada to ga ini starijim ako ne od tetne mudrosti? ene, pak, uvek imaju glatka lica, umilan glas, nenu kou kao da uvek podraavaju venoj mladosti. Zatim, ta one drugo ele u ivotu nego da se to vie dopadaju mukarcima? To je jedini cilj onom pustom udeavanju, mazanju, kupanju, eljanju, mirisanju; s tim ciljem upotrebljavaju mnoga vetaka sredstva da ulepaju lice, da oboje obrve i da neguju kou. ime se uopte mogu vie umiliti ljudima nego ludou! Jer nema na svetu stvari koju mukarci ne bi dopustili enama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne za uivanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupou! Niko nee porei tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalatine mu brblja sa enom i kakve gluposti pravi kad god hoe da mu ena prui uivanje. Tu imate prvu i naroitu nasladu u ivotu i izvor iz koga ona istie. 18. Priznajem da ima ljudi, osobito staraca pijanica, kojima je vie stalo do boce nego do enice i koji najvie uivanja nalaze u pijankama. Da li se uopte

moe prirediti kakva sjajna gozba bez ena, o tome neka sude drugi; ali je izvesno da ba nita ne moe biti prijatno ako se ne zaini ludou. Ako niko meu gostima nije lud, ili ako bar ne izgleda da bi ih mogao uveseljavati, dovode za pare kakva lakrdijaa ili uzimaju kakva smena parazita koji umeju smenim, tj. budalastim dosetkama da oteraju tajac i mrtvilo sa stola. Jer kakva bi smisla imalo optereivati eludac tolikim jelima, tako skupocenim i tako biranim poslasticama, ako ne bi u isti mah i oi, i ui, i sva dua uivali u smehu, alama i dosetkama? Sve one uobiajene navike pri gozbama: biranje kralja gozbe, igranje kocke, nazdravljanje, obreivanje istom aom, pevanje s mirtinom granicom u ruci, igra i pantomima sve to nije izmislilo sedam grkih mudraca, ve sam pronala ja, na sreu ljudskog roda. Priroda je svih tih stvari takva da, ukoliko imaju vie ludosti, utoliko imaju vie ari za ljudski ivot, koji ne bi trebalo ni da se naziva ivotom ako bi bio tuan; a svakako bi morao biti tuan ako tom vrstom razonode ne biste rasterali dosadu koja. kao da je roena s vama!