„RASPRAVA O POREKLU JEZIKA:“

I Deo
Da li su ljudi, prepušteni svojim prirodnim sposobnostima, mogli sami da izumeju jezik?
- Već kao životinja čovek ima jezik. Svi silni i najsilniji među silnima, bolni osećaji
njegovog tela, sve jake strasti nejgove duše ispoljavaju se neposredno u kriku, u
tonovima, u divljim glasovima. 7
- Ti uzdasi, ti tonovi su jezik. Postoji, dakle, jedan jezik osećaja koji je neposredni
prirodni zakon.
- Koliko vrsta osetljivosti drema u našoj prirodi, toliko ima i tonova. – dakle,
napominjem: što je manje ljudska priroda srodna s nekom životinjskom vrstom, što je
njena nevrna građa manje istovetna s ovom, to nam je manje razumljiv njen prirodni
jezik.
- U svim izvornim jezicima još odzvanjaju ostaci tih prirodnih tonova, samo, razume se,
oni nisu glavne niti ljudskog jezika. Oni nisu pravo korenje, ali su sokovi koji
oživotvoruju korenje jezika.
U finom, pozno izumljenom metafizičkom jeziku koji se rodio, možda u četvrtom
kolenu od izvorne prvobitne majke ljudskog roda, i posle dugih milenijuma izrođavanja
opet, kroz stoleća svog života, prečišćavan, civilizovan i humanizovan: takav jezik, čedo
uma i društva, može malo ili nimalo znati o detinjstvu svoje prve majke; samo stari
primitivni jezici što su bliži izvoru to ga više sadrže.
- Najstariji zapadnjački jezici puni su uzvika za koje kod nas, kasnije obrazovanih
naroda, često ostaju samo prazna mesta ili tupo, glupo nerazumevanje. U njihovim
elegijama odzvanjaju, kao kod divljaka nad grobovima, tonovi urlikanja i jadanja,
produžavanje interjekcije prirodnog jezika; a u njihovim hvalospevima krik radosti i
ponavljanja aliluja.
- Nijedan jedini živi jezik ne može se sasvim svesti na slova, a još manje na 20 slova; o
tome svedoče svi jezici zajedno i posebno.
- Pošto su naši prirodni tonovi određeni da izraze strast, prirodno je što oni postaju i
elementi svakog ganuća! Ima li nekog koga to ah neće dirnuti u srce kad se mučenik trza,
cvili, kad samrtnik ječi.
Didro veli da rođeni slepac mora biti neosetljiviji za ispoljavanja bola neke
životinje koja pati nego čovek koji vidi; smao, u izvesnim slučajevima verujem u
suprotno od toga. Njemu je skriven, razume se, celi taj dirljivi prizor tog jadnog stvorenja
koje se trza; samo što svi primeri pokazuju da se baš usled te skrivenosti sluh manje
rasipa, više osluškuje i postaje mnogo pronicljiviji, svaki ton ispoljavnaja bola utoliko
oštrije i dublje, kao strela, prodire do srca.
- Ton osećaja treba da prenese u isti ton stvorenje koje saoseća. Dakle, ako te neposredne
glasove osećaja hoćemo da nazovemo jezikom, smatram da im je izvor u svakom slučaju,
vrlo prirodan. Ne samo da on nije nadljudski nego je očito životinjski; prirodni zakon
jedne osetljive mašine.
Ali ne mogu dap rikrijems voje čuđenje što su filozofi, tj ljudi koji traže jasne
pojmove, ikad mogli doći na pomisao da na osnovu tog krika osećaja objašnjavaju izvor
ljudskog jezika: jer nije li ovaj očito nešto sasvim drugo? U svim životinjama, sve do
neme ribe, odjekuje osećaj: a ipak, kod nijedne, čak ni kod one najsavršenije, nema ni
najmanjeg pravog početka ljudskog jezika. Obrazujte, usavršavajte i organizujte taj krik
koliko god hoćete: ako razum ne dolazi do namerne upotrebe tog tona, ne vidim kako će,
po tom prethodnom prirodnom zakonu, ikad postati ljudski, hotimični jezik.
- I pošto su ljudi jedina poznata stvorenja s jezikom, pa se baš po jeziku razlikuju od svih
životinja, odakle je sigurnije početi ispitivanje nego od iskustava o razlici između
životinja i ljudi.
- Snaga i intenzitet osetljivosti, sposobnosti i umetničkih nagona životinja raste u
obrnutoj srazmeri sa veličinom i raznolikošću njihovog kruga delanja. Ali čovek nema
tako jednoobraznu i usku sferu gde ga čeka samo jedan rad: oko njega je svet poslova i
određenja.
Njegova čula i orgnaizacija nisu izoštreni za jedno: on ima čula za sve, i naravno, za
svaku pojedinost slabija i otupljenija čula. Njegove duševne snage rasprostranjene su po
svetu; njegove predodžbe nisu usmerene ka jednome: prema tome, nema umetničkog
nagona, nema umetničke vičnosti – i, ovo tu bliže spada, nema životinjskog jezika.
- Što je sfera životinja manja, to im je jezik manje potreban. Što su im čula oštrija, što su
im predodžbe usmerenije ka jednome, što su im nagoni jači, to je sažetije sporazumevanje
njihovih mogućih zvukova, znakova, ispoljavnaja.
- Na pitanje koji jezik (osim ranijeg mehaničkog) čovek poseduje već instinktivno kao
što svaka životinjska vrsta ima sovj jezik u svojoj sferi i saobrazno toj sferi odgovor je
kratak: nijedan! I baš taj kratki odgovor je odlučujući.
- Ako čovek ima takve moći predstava koje nisu ograničene na gradnju saća i paukove
mreže, pa i zaostaju za umetničkim sposobnostima životinja u ovoj sferi, one baš time
dobijaju veće izglede. Dakle, on nema posao koji bi obavljao bez poboljšavanja; ali ima
slobodu da se vežba na mnogo čemu, prema tome, stalno da se poboljšava. Nazovimo tu
dispoziciju njegovih snaga kako hoćemo, razum, um, razbor.
To je ukupna ustanova svih ljudskih snaga; cela ekonomija njegove čulne i
saznajne, njegove saznajne i voljne prirode; ili čak, to je jedinstvena pozitivna snaga
mišljenja koja se, povezana sa izvesnom organizacijom tela, kod ljudi naziva umom, baš
kao što ona kod životinja postaje umetnička sposobnost, koja se kod njega zove sloboda a
kod životinja postaje instinkt. Razlika nije u stupnjevima snaga ili u dodatnim snagama
nego u sasvim različitom smeru i razvoju svih snaga.
- Stavljen u stanje razabiranja koje mu je svojstveno, i po prvi put slobodno obavljajući
to razabiranje, čovek je izumeo jezik. Izumevanje jezika za njega je toliko prirodno
koliko je on to čovek!
- Ako za čoveka um nije moguć bez jezika: dobro! Onda je izumevanje tog jezika za
čoveka toliko prirodno, toliko staro, toliko izvorno i karakteristično koliko i upotreba
uma. Bez jezika čovek nema um i bez uma nema jezik.
- Bog nije za ljude izumeo jezik, nego su oni, koristeći dejstvo vlastitih snaga, samo uz
više ispoljavanja, morali sebi izumeti jezik.
Tonovi
- Um i jezik su zajedno bojažljivo učinili jedan korak, a priroda im je pošla u susret –
kroz sluh. Ne samo da je obeležju dala zvuk nego ga je i urezala u dušu. Duša je uhvatila
– eto joj vučne reči. Dakle, kao stvorenje koje osluškuje, primećuje, čovek je prirodno
stvoren za jezik, pa bi čak i slep i nem morao da izume jezik ukoliko ne bi bio bez
osećanja i gluv.
- Čovek je sam sebi izumeo jezik – od tonova žive prirode – kao obeležja svog
vladajućeg razuma. Da je anđeo ili nebeski duh izumeo jezik: zar cela ta građevina ne bi
morala nositi otisak načina mišljenja tog duha?
- Šta je inače bio taj prvi jezik ako ne zbirka elemenata poezije?Podražavanje prirode
koja ispušta zvuke, dela, kreće se! Uzet iz interjekcija svih bića i oživljen interjekcijama
ljudskog osećanja! Prirodni jezik svih razumnih stvorenja, sabijen u glasove, u slike
radnje, strasti i živog dejstva!
- Tradicija antike kaže da je prvi jezik ljudskog roda bio pesma, i mnogi valjani muzičari
su verovali da su ljudi tu pesmu naučili od ptica. Naravno s tim verovanjem su preterali.
- Kao što ni slavuj ne peva za čoveka, kao što se to uobražava, tako ni čovek nije izumeo
jezik oponašajući pesmu slavuja. Dakle, kao je prvi čovekov jezik bio pesma, onda je to
bila pesma koja mu je bila isto toliko prirodna i primerena njegovim organima i
prirodnim nagonima koliko je to i slavujeva pesma samom slavuju, čija pluća takoreći
lebde.
- Kako je mogao sebi takođe izumeti jezik tmao gde nije prethodno čuo ton čovek,
prepušten svojim snagama? Kako su povezani vid i sluh, boja i reč, miris i ton?
U osnovi svih čula je osećanje, i to daje najrazovrsnijim senzacijama već tako
tesnu, snažnu, neiskazivu sponu da iz ove veze nastaju najneobičnije pojave.
- Nekom čisto umnom biću svi bismo ličili na jednu vrstu ludaka koji pametno misle ali
poveuzju vrlo nepojmljivo i glupo. Kod čulnih bića, koja mnogim, različitim čulima
osećaju istovremeno, taj skup ideja je neizbežan; jer šta su inače sva čula ako ne samo
vrste predstava jedne pozitivne duše?
- U prirodi su sve niti jedan splet. Što su čula nejasnija, to se više prepliću, a što je čovek
manje uvežban, to je manje naučio dai h upotrebljava jedno bez drugog, da ih
upotrebljava vešto i jasno, to su ona nejasnija.
- I tako se sve teškoće svode na sledeća dva jasna stava:
1) Pošto su sva čula samo vrste predstava duše, to ona ima smao jasne predstave, prema
tome, obeležje, a s tim obeležjem ima unutrašnji jezik
2) Pošto su sva čula, naročito u stanju ljudskog detinjstva, samo vrste osećanja jedne
duše, a svako osećanje, po zakonu osećaja životinjske prirode, ima neposredno svoj glas,
to osećanje se samo uzdiže do jasnoće jednog obeležja, i eto reči za spoljašnji jezik.
- Evo glavne primedbe: “Pošto čovek samo sluhom prima jezk pouke priorde i bez sluha
ne može da izume jezik, sluh je na izvestan način postao njegovo srednje čulo, pravi ualz
u dušu i spojnica ostalih čula.
- Mi, stvorenja koja imamo sluh, stojimo na sredini: vidimo, osećamo; ali viđena,
osećana priroda odzvanja! Ona poučava jeziku tonovima! Mi postajemo takoreći sluh
preko svih čula.
- Što su jezici stariji i izvorniji, to se više ukrštaju i osećanja u korenima reči.
Kako je sve moralo postati osećanje i glas da bi postalo izraz. Otuda jake, smele
metafore u korenima reči. Otuda prenošenja sa osećanja u osećanje, tako da značenja
osnovne reči, a još više njenih izvođenja, stavljena jedna naspravm drugih, postaju
najšarenija slika.
- Što je neki jezik izvorniji, što se češće takva osećanja ukrštaju u njemu, to se manje ona
mogu tačno i logično podređivati. Jezik je bogat sinonimima: i pored sve bitne
oskudnosti, on ima najveći nepotreban suvišak.
- Što je jezik izvorniji, to je manje apstrakcija i više osećanja.
 Celokupna građa orijentalnih jezika svedoči da su sva njihova apstrakta bile
čulnosti: duh je bio “vetar” “dah” “noćna oluja”. Sveto se nazivalo odvojeno, usamljeno;
duša se zvala dah; gnev frktanje. Opšti pojmovi su jeziku dodati tek kasnije posredstvom
apstrakcije, dosetke, mašte, poređenja, analogija – u najdubljoj osnovi jezika nema
nijednog.
- Baš zato što ljudski um ne može biti bez apstrakcije, a nijedna apstrakcija ne postaje
bez jezika, jezik i mora u svakom narodu sadržavati apstrakcije, tj biti otisak uma čije je
oruđe bio. A kako svaki sadrži samo onoliko apstrakcija koliko ih je narod mogao načiniti
i nijednu koja je načinjena bez čula, čime se pokazuje njihov izvorno čulni izraz, to se
nigde ne može videti božanski poredak, već se vidi da je jezik sasvim ljudski.
Najzad: Pošto je svaka gramatika samo filozofija o jeziku i metoda njegove
upotrebe, to je, nužno, ukoliko je jezik izvorniji utoliko manje gramatike u njemu, a onaj
najstariji je samo unapred naznačeni rečnik prirode.
- Najočigledniji postaje razvoj jezika posredstvom uma i uma posredstvom jezika kad je
jezik već malo odmakao, kad u njemu već postoje delovi umetnosti, npr pesme, kad je
izumljeno pismo; kad se jedna za drugom izgrađuju vrste stila. Tad se ne može učiniti ni
korak, izumeti nijedna reč, uvesti u opticaj nijedan uspešan oblik, a da to ne bude otisak
ljudske duše. Tada se u pesme unose metri, izbor najjačih reči i boja, poredak i zanos
slika; u pesme se unosi razlikovanje vremena, tačnost izraza; najzad, tad govornici unose
u jezik zaokruženost perioda.
- Moć razumevanja ljudskog jezika iznutra ljudskom dušom, spolja organizacijom
čoveka i analogijom svih jezika i naroda, delimično u elementima svekolikog govora,
delimično u cleom velikom razvoju jezika uporedo sa umom.
II Deo
Kojim je putem čovek mogao i morao najprikladnije da izume sebi jezik
- Prvi zakon prirode: Čovek je delatno biće koje slobodno misli i čije snage progresivno
dejstvuju; zato je on stvorenje jezika.
Ako je razum i razboritost prirodni dar njegovog roda, ovaj se i morao odmah
ispoljiti, pošto su se ispoljile i slabije, čulne strane is vi njegovi nedostaci. To bedno
stvorenje bez instinkta, što je, tako napušteno, izašlo iz ruku prirode, takođe je od prvog
trenutka bilo umno stvorenje koje slobodno dela i koje se samo imalo ispomagati kako je
znalo i umelo. Svi njegovi nedostaci i potrebe kao životinje bili su neodložni povodi da se
on svim snagama pokaže kao čovek.
Ni najmanja radnja njegovog razuma nije mogla da se odvija bez označujuće reči,
onda je i prvi momenat razabiranja bio momenat za unutrašnji nastanak jezika.
- Sva priroda saleće čoveka da razvija svoje snage, svoja čula, dok ne bude čovek. I kao
što od tog stanja počinje jezik, tako je i celi lanac stanja u ljudskoj duši takav da svako
dalje razvija jezik.
- Kod čoveka vlada jedan drugi prirodan zakon nad sukcesijom njegovih ideja,
razboritost; ona vlada čak i u najčulnijem stanju, samo manje primetno. To najneumešnije
stvorenje, čim dođe na svet, postaje učenik prirode na način na koji to nije nijedna
životinja. Pouke stiče ne samo iz dana u dan, nego i iz minuta u minut, sa svakom mišlju.
Za njegovu dušu je bitna ta veština da ništa ne uči za taj trenutak, nego ili da sve
nadovezuje na ono što je već znala,i li da uči zbog onoga što namerava da ubuduće
nadoveže na to.
Nikad ne postoji celi čovek, uvek je urazvoju, napredovanju, usavršavanju.
- U kom god uzrastu bili, uvek izrastamo iz nekog detinjstva, uvek smo u hodu, nemirni,
nezasićeni. Ono štoj e ibtno u našem životu nikad nije uživanje nego je uvek progresija, i
nikad nismo bili ljudi dok nismo proživeli do kraja; nasuprot tome, pčela je bila pčela kad
je sagradila svoju prvu ćeliju.
- Nema nijednog stanja u ljudskoj duši koje nije podobno za reči ili se ne određuje
stvarno rečima duše. Onaj ko bi razmišljao bez ijedne reči morao bi biti najnejasniji
sanjar ili stoka.
Dalje obrazovanje jezika čoveku postaje prirodno koliko i sama njegova priroda.
- Čovek mora da sakuplja obeležja trava, prema tome, jezik. Nije dovoljno snažan da se
susretne s lavom pa ga izbegava, iz daljine ga prepoznaje po zvuku i da bi ga na svoj
ljudski i obraziv način mogao izbeći, uči se da razgovetno prepozna i označi imenom i
njega i stotine drugih štetnih životinja. A što više iskustava sakupi, razne stvari i sa raznih
strana upozna, ot njegov jezik postaje bogatiji. Što više razlikuje i podvodi jedno pod
drugo, to će mu jezik postati sređeniji.
- Prva iskustva nisu hladni, sporo umom izvedeni eksperimenti brižljive apstrakcije,
kakve pravi dokoni, usamljeni filozof ispitujući skriveni tok prirode i više ne želeći da
sazna da ona deluje nego kako deluje.
- Drugi zakon prirode: U svom određenju čovek je stvorenje čopora, društva: dakle,
razvijanje jezika njemu je prirodno, bitno, nužno.
- Skoro u svim malim nacijama svih delova sveta, koliko god one bile malo obrazovane,
pesme o njihovim očevima, spevovi o delima njihovih predaka čine blago njihovog
jezika, povesti i poetske umetnosti, njihovu mudrost i podsticaj, njihovu pouku, igre i
ples.
- Treći zakon prirode: Kao što ni celi ljudski rod nije mogao ostati jedan čopor, tako nije
mogao ni zadržati jedan jezik. Dakle, nastaje obrazovanje različnih nacionalnih jezika. U
pravom metafizičkom smislu nikad nije moguć jedan jezik kod muškarca i žene, oca i
sina, deteta i starca.
- Kao što nema dva čoveka sasvim istog lika i crta lica, tako ni u ustima dva čoveka ne
može biti ni takva dva jezika – ni u pogledu izgovora – koji bi bili samo jedan jezik.
Svaki pol će uneti u svoj jezik domaći i porodični ton: u pogledu izgovora, to postaju
različita narečja. Klima, vazduh i voda, hrana za piće, uticaće na govorne organe a
naravno, i na jezik. Običaj društva i moćna boginja navike uvešće, već prema ponašanju i
pristojnosti, ovu osobenost i onu različnost – dijalekt.
- Četvrti zakon prirode: Kao što po svojoj verovatnoći, ljudski rod iz jednog izvora
sačinjava progresivnu celinu u jednom velikom domaćinstvu, tako i svi jezici i s njima
celi lanac obrazovanja.
Primetan je neobičan, karakterističan plan kojem je podređen jedan čovek;
njegova duša je navikla da uvek to što v idi slaže s onim što je videla, pa se razboritošću
postiže progresivno jedinstvo svih životnih stanja – prema tome, usavršavanje jezika.
- Nijedna misao u ljudskoj duši nije izgubljena, a nikad nijedna sposobnost ovog roda
nije u celini postojala, kao kod životinja: sledstveno celoj ekonomiji, ovaj e uvek bila u
razvoju, u toku, ništa izumljeno, kao građa jedne ćelije, nego sve u izumevanju, u daljem
delovanju, težnji.
- Svakako, svaki čovek ima sve sposobnosti koje ima njegov rod, a svaka nacija one
sposobnosti koje imaju sve nacije; pa ipak, istina je da jedno društvo oseća više nego
jedan čovek, a sav ljudski rod više nego jedan narod ponaosob, i to ne samo u pogledu
broja glava nego i u pogledu mnogostrukih i intimno-umnoženih odnosa.
- Šta drugo znači božansko poreklo jezika nego:
Ili: “Jezik ne mogu dao bjasnim na osnovu ljudske prirode, prema tome, on je božanski.”
Ima li smisla u tom zaključku? Protivnik veli: Mogu da ga objasnim na osnovu ljudske
prirode i to sasvim na osnovu nje.
Ili više poreklo kaže: pošto ja ljudski jezik ne mogu da objasnim na osnovu ljudske
prirode, niko ga uopšte ne može objasniti – on je sasvim neobjašnjiv.
Ili najzad, viša hipoteza čak kaže: “Ne smo da niko ne može da pojmi jezik na osnovu
ljudske duše nego ja jasno vidim i uzrok zašto je on, po svojoj prirodi i po analogiji sa
svojim rodom, bio za ljude nešto što nikako nisu mogli izumeti. Čak u jeziku i biću
božanstva jasno vidim uzrok zašto ga nije mogao izumeti niko osim Boga.
- U prilog višem poreklu ne govori ništa, čak ni svedočanstvo orijentalnog spisa na koji
se ono poziva jer ovaj očigledno, navodeći imena životinaj, jeziku daje ljudski početak. U
prilog ljudskom izuemvanju govori sve, a ništa protiv njega: biće ljduske duše i element
jezika; analogija ljudskog roda i analogija napredovanja jezika – veliki primer svih
naroda, vremena i delova sveta.
- Više poreklo jezika ničemu ne služi, a sasvim je štetno. Ono poništava svu delotvornost
ljudske duše, ne objašnjava ništa a čini neobjašnjivim sve.
Ljudsko poreklo prikazuje Boga u najjačem svetlu: njegovo delo, ljudsku dušu
koja sama stvara i razvija jezik, jer je ona njegovo delo, ljudska duša. Ona gradi sebi taj
smisao uma kao stvaralac, kao slika njegovog bića. Dakle, poreklo jezika postaje
božansko samo na jedan dostojan način: ukoliko je ljudsko.