РАЦИОНАЛИЗАМ

1.Рене Декарт
-Снови: ако снови делују толико стварно, а ипак не
показују стварност, онда је могуће да се варамо у своја чула
(у чулно искуство).
-Cogito ergo sum = Мислим,односно Јесам.
*кад се ослободим свих веровања и
садржаја свести добијеног преко чула,не
ослобађам се самог мишљења јер је сумња
= 1 његов облик, тј. Док сумњам -ја
мислим.
- Cogito ergo sum *али шта? (открива штаство)
*онај који мисли (res cogitans, мислећа
ствар, откриће супстанције која је сама узрок свог
постојања, causa sui, а то је мишљење.
*а шта мисли? (открива да је мишљење
интенционално; самосвесни субјекат)
*мисли самог себе (откриће самосвести!)
Самосвест надаље себе открива као затечену, имао
је самог себе као затечен предмет,а није га стварао.
Res cogitans открива себе као датост (није сама свој
Творац). *унутар самосвести је принцип
каузалитета  мора да нађе узрок себе; ,,Бог је мој
Творац.''
-Урођене идеје : У људском уму=самостални садржаји,
вечне истине, урођене идеје. Ум = гл.извор и критеријум
знања, независно од искуства. Мишљење је заједничко свим
људима, дакле има опште важење, а истине које откривамо
помоћу мишљења имају општи,објективан смисао, те су такве
идеје = урођене идеје.
-Узрок опажаја : 1) Ја? Не,јер су Ја и спољни свет
независне супстанције
 2) Бог? Не,јер чула варају,а Бог нас не
обмањује.
3) Спољашњи свет +

2.Барух де Спиноза
-био искључен из јеврејске и хришћанске цркве.
-Дефиниције (8) : Оно што је узрок самог себе (causa
sui) не зависи ни од чека другог у свом постојању, нити се
може сазнати на осн. било чега другог. Ако би то било
могуће,супстанција не би била самостална, што противречи
њеном појму. А ако је супстанција бесконачна,онда нису
могуће две бесконачне супстанције. (бог не делује споља на
свет него делује у свету)
-Атрибути (одређења): пошто је супстанција
бесконачна, дакле има их бесконачно много,али ограничени
људски разум схвата само два:
1)мишљење
2)
простирање
Декарт: Али,ово су две различите супстанције!!!
Спиноза : Сваки атр.се под посебним условима
развија у бесконачно много одређења. Нпр.мишљење у
бесконачно много идеја
материјална природа  у много
природних тела,космос.
-Модуси = појединачне ствари у свету,али о коначним
стварима у својој врсти  одређење 1е ствари = негација
друге! *Determinatio negatio est*
ЈЕР,КОНАЧНА СТВАР У ОКВИРУ
1ОГ АТРИБУТА МОЖЕ СТЕЋИ
ОДРЕЂЕЊА ЈЕДИНО НА
ОСН.ОГРАНИЧЕЊА, КОЈА ПОТИЧУ
 ОД ПОЈЕДИНАЧНИ СТВАРИ ИСТОГ
АТРИБУТА. А СВАКО ОДРЕЂЕЊЕ =
ОГРАНИЧЕЊЕ.
Спиноза : бог садржи атрибуте који су бесконачни
јер је и бог апсолутно бесконачан. Сваки од њих изражава
суштину у целости,у супротном не би ни било бесконачно.
Бог је афирмација која не подразумева никакву негацију.
-Бесконачни модус мишљења = бесконачни ум и
уређеност космоса.
-Коначни модус мишљења = поједини умови,
појединачне мисли,идеје.
*Декарт : res cogitns & res extensa = створене су,нису
апсолутне*
-Пантеизам јер бог му је res extensa, видимо да његов
бог има *тело у неком преносном смислу.
*(=свет,космос)
3.Готфрид Вилхелм Лајбниц
-Монада : истинска јединица, духовни атом, физички
неразорив јер не може да се дели (јер би била мноштвена),не
може природно ни настати ни нестати; не постоји у
физ.простору. Недељива је и свака је свет за себе. Нису
вечне,бог их је створио,бог их и уништава.
=појединачна људска душа, не заузима простор али
ипак постоји!
* слаже се са Аристотелом све супстанције морају бити
субјекти - све монаде су душе*
*Све што у свету Јесте,састоји се од монада; оне су
бескрајно мале супстанције духовног порекла*
*Међу монадама нема додира; оне не могу да делују 1а
на другу, немају прозоре кроз које би нешто могло
ући/изаћи; али оне складно делују*
Престабилна хармонија = савршена усклађеност
монада која указује
на некога ко је успоставио ту
хармонију
 тј.на Бога.
-Перципирање : основна делатност монада,одвија се
непрекидно (кад би престала,био би то крај за монаду);
пошто нема прозоре,монада перципира саму себе;
перципирајући саму себе,она перципира цео универзум; све
њене перцепције морају да буду у њој,а све њене перцепције
су перцепције универзума.
-Apetitio : тежња,жудња; тера монаду да прелази с 1е
перцепције на
другу, тј.да мења пердмет перципирања,јер не
може да
обухвати све перцепције одједном.
*време = ток перцепције*
*перцепције се разликују по јасности*
*Голе монаде =оне које имају мале перцепције (нама су
испод прага свести,ми их нисмо ни свесни)
↗Хијерархија монада :
1)нежива бића (има највише материје;мала перцепција)
2)биљке (са мало јасним перцепцијама)
3)животиње (са јачим перцепцијама)
4)људи =монаде које имају аперцепцију (самосвест)
АЛИ МОНАДЕ ЗНАЈУ САМО ЗА ОНЕ СА НИЖОМ ПЕРЦЕПЦИЈОМ.
МОНАДА СВИХ МОНАДА СА АПСОЛУТНОМ ПЕРЦЕПЦИЈОМ ЈЕ БОГ.
НЕМА ПРЕЛАСКА ИЗ 1ИХ ВРСТА МОНАДА У ДРУГЕ.
(Нпр.ЧОВЕК НЕ МОЖЕ ДА ПОСТАНЕ АНЂЕО)
СВАКА МОНАДА ПЕРЦИПИРА КОСМОС СА СВОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА..
-Материја за монаду не постоји. Монада има само
перцепцију унутар себе. Материја није супстанција, она је
неживо; простор везан за материју исто је нејасна
перцепција.
-Тело = наша нејасна перцепција нас самих; ми као
самосвест немамо
јасну перцепцију нас самих јер перципирамо
тело.
ОНЕ МОНАДЕ КОЈЕ МИ ПЕРЦИПИРАМО КАО ТЕЛА,ОНЕ САМЕ
СЕБЕ ИСТО ТАКО ПЕРЦИПИРАЈУ.
 Нпр.КАМЕН СЕБЕ НЕЈАСНО ПЕРЦИПИРА КАО КАМЕН,А МИ НЕЈАСНО
ПЕРЦИПИРАМО
ДА ЈЕ КАМЕН = КАМЕН.
МИ ИХ НЕ ПЕРЦИПИРАМО ДИРЕКТНО КАО ДУХОВЕ НЕГО КАО ТЕЛА.
-Предестинација : У овом свету највише је
бивствовања,зато је и најбољи. Што је више јесте – то боље.
Све што се десило је добро,зато што је предестинирано,али
то се не може применити на будући догађај,јер не знамо шта
је предестинирано,па не можемо да радимо шта хоћемо..
-Проблем зла : Бог није могао створити свет без зла.
Свет пошто је створен – није вечан,те има мањак
бивствовања (=прво метафизичко зло)
*физичко зло = разни видови бола (душевни и физички),ту је
ради равнотеже
*морално зло = грех,предестинација,слобода.
-Проблем слободе = у томе што човек нема осећај
предестинације,чини му се да ради шта хоће. Сав наш грех је
предодређен. Предестинирано је да се осећамо
слободнима,све је само привид слободе, све је предодређено.
На страшном суду спашава само милост божија,заслуге се не
гледају.
-Рођење и смрт = само промене перцепције (тврди
преегзистенцију и постегзистенцију). Монаде после смрти
добијају јаснију перцепцију јер се ослобађају тела. Монада
природним путем не може ни настати ни нестати, зато су ово
само промене. Земаљски живот је само сегмент у постојању
монаде.

ЕМПИРИЗАМ
4.Џон Лок
-утемељивач гносеологије,тј.теорије сазнања
-Критика теорије урођених идеја (,,Оглед о људском
разуму'')на ово Лајбниц
одговара тачку по тачку, параграф по
параграф за Локом:
Лок : Кад би идеје биле урођене, људи би морали да знају за
њих,али кад
људима кажемо лог.принцип,они тад не размеју јер их
се не сећају као
нешто урођено.
Лајбниц : Чак и кад људи уопште не би знали за урођене
идеје,оне БИ могле
бити урођене,а одређене идеје сви људи знају али
не сад да
препознају апстрактну формулацију неког
принципа.
Нпр.дивљак прескаче поток –јер се понаша као да поток јесте/није
ту,
искључује неку трећу могућност,
није у дилеми.
Лок : Човек се рађа као tabula rasa. Нема ничег у разуму чега
претходно није
Било у чулима...
Лајбниц : ...осим разума самог. А разум није дошао од чула;
све идеје су
урођене,монада је затворена.
Написана
табла је већ структуирана,нешто
зависи
од табле,колико год да је она
празна.
-Критика супстанције : није res,није ствар,него 1 наш
концепт који нам је потребан да би смо одређене особине
које опжамо могли да повежемо у ствар; помоћно средство.
*Разликовање примарних и секундарних квалитета :
1) они који припадају самој ствари,ми их опажамо са
више чула (пуноћа,чврстина..)
2) не припадају самим стварима,али ми их опажамо
једним чулом специф.дејствима на наша чула
(мирис,укус,звук)
*Лајбниц : У самом опажају нема разлике између опажаја
примарног и
секундарног квалитета,подједанко их опажамо и
не можемо да
тврдимо да неки од ових не/припадају стварима.

5.Џорџ Беркли
-бискуп
-сврха његовог бављења философијом =да покаже да је скептицизам
неоснован
-Еsse est percipi = Бити је бити опажен.
*али, пр.острво које нико није видео и
никад неће
Видети. Да ли оно постоји??
ESSE = бити опажан од стране бога, тако
да то острво
и ми имамо јачег гаранта. Али,шта
онда са
нашим опажањима??!
Беркли : Ми непрестано опажамо идеје (нпр.ја опажам
бело,црно,маркер),
Опажајући то,схватамо да нисмо узрок тих идеја. И
сад,одакле те
идеје у мени? –Материјална супстанца никако не
може бити узрок
тих идеја јер идеје нимало нису материјалне.
Дакле,материју
елиминишемо. Али,оно што ја опажам,опажам ствар,
тј.те
појединачне идеје спојене у ту ствар.
-Критика материје : -Имам ли ја идеју материје? Немам.
Ми заправо непотребно уводимо материју као основ који
нам омогућава да спојимо идеје (res код Лока); мада,она
 нам није потребна ни као узрок ни као носилац,дакле
она је безначајна.
*уклонивши материју и схватајући да он сам није творац
својих идеја, ко јесте?? Бог. идеје не могу да буду
лажне,али ми их само погрешно протумачимо.
-Осим идеје, имамо три појма :
1) појам о себи (али не идеју,јер не можемо имати идеју тј.опажај
духовне супстанције.
2) појам других духова, до њега доспевамо преко идеја,опажањем по
аналогији са собом,закључујем да су и остали духови.
3) појам Бога (али до тог појма не долазимо ни по аналогији ни по
анализи духовне супстанције, већ тражењем узрока мене самог и мојих
идеја.
-Критика апстрактних идеја : Пример троугла,ми
немамо апстрактну идеју ∆,већ кад кажемо ,,троугао'' свако
га замисли другачије. Наш појединачни троугао је репрезент
за све идеје о троуглу.
-Појам и објекат : Објекти су различите перспективе
објекта.
*Објекти дају ствар.*

6.Дејвид Хјум
-Разлика између аналитичких и синтетичких судова
:
*аналитички = предикат се изводи из субјекта (А је
А),неинформативни су,
али сигурно тачни,општи су и нужни,немају
емпиријски
садржај у себи (математичке и логичке истине)
*синтетички = могу бити Т/L, засновани на индукцији, SиP
повезујемо на
основу искуства,али проблем индукције: премисе
су Т,а
конклузија не мора. (пр.Трава је зелена (ми је
тако видимо))
____________*Кант : Како су могући општи и нужни
синтетички?
-Критика супстанције : Беркли је елиминисао материју;
Хјум негира Берклијеву тврдњу да ми имамо појам себе као
духовне супстанције. Ми немамо идеју (сензацију) духа нити
било које сазнање о духовној супстанцији. Јер (ако) постоји
опажај објекта,није потребно уводити неку супстанцију као
гарант за тај објекат. О духовној супстанцији не знамо ништа
више но о материји.
*овде је Хјум уздржан од суда*
-Критика принципа каузалитета :
Декарт : Принцип каузалитета = урођен, општи и нужан
принцип.
Хјум : Веза између узрока и последице мора бити или
аналитичка или
синтетичка. Аналитичка није јер ми не можемо анализом
узрока доћи
до последице. Али можда има неко опште
важење,можда има неки
темељ у искуству. А ми за то у искуству немамо покриће
већ само неку
свест о временском следу, ми не примећујемо узрок (F
која покреће),
него само след догађаја; на делу су обичај и навика
(СТЕКНЕ СЕ НА ОСНОВУ
ПОНАВЉАЊА)
-Проблем индукције : не гарантује нам да ће се сваки
следећи пут исто поновити; то понављање не чини нужном ту
последицу.
*силе узрочности су условљене обичајем (У РАЗЛИЧИТИМ
СРЕДИНАМА РАЗЛИЧИТЕ СУ
ОКОЛНОСТИ)

7.Имануел Кант
 -Категорички императив = морални закон и
безусловно заповеда.
Сваки чин који направимо,сваки поступак има своју максиму
(морално правило)
Нпр.кад каснимо,максима наше воље = ,,треба каснити''.
АКО НЕКУ МАКСИМУ НАШЕ ВОЉЕ ДОВЕДЕ ДОТЛЕ ДА ТРАЖИ ДА БУДЕ КРШЕНА,ОНДА ТАЈ
ПРИНЦИП НИЈЕ У СКЛАДУ СА МОРАЛОМ.
*Универзализација = процес пропуштања максима кроз
Кат.императив.
1)нпр. лажов:
Треба да изврши универзализацију. Шта ако та особа хоће да
слаже,а ,,треба лагати'' је општи принцип? (захтева се од
других да им максиме буду супротне да би се овај принцип
одржао.) Ово не пролази!
2)нпр. лопов:
Максима воље = ,,треба красти'' = треба отуђити ствари а
кад се украде,онда
присвојити! Дакле,нема
крађе,тако да ова
максима не може да значи
универзално.
*поступак који задовољава категорички императив = у
складу са моралом, али не и моралан. Да би био
моралан,мора бити учињен из чистог осећаја дужности.
Само свест те особе процењује из ког је разлога та особа
нешто учинила. Ми не знамо. Мање је вредно оно што није
учињено из осећаја дужности.
Нпр.мајка скочи у воду да спаси своје дете,и спаси га. Максима њене воље
је ,,треба чувати туђ живот''. Ово је у складу са моралитетом,али није моралан
чин, јер мајка га је спасила из осећаја љубави,страха...
*Моралне дилеме : ако је максима наше воље једна,она
поништава
другу која задовољава
Кат.императив.
нпр.Жена му на самрти,нема пара за лек,апотекар неће да
помогне.
 Да ли да украде или да пусти жену да умре?
*а не могу обе максиме да прођу,биће у складу са
моралитетом,али ће
свакако прекршити ону другу.
-Супстанца и каузалитет : Доводећи у питање како су
утемељени, они заправо немају утемељење. Треба им боља
утемељења или признати да наша утемељења почивају на
навици и обичају.

-Три основне људске моћи : 1)чисти ум

2)практички ум
3)моћ суђења
Па иду критике 1,2,3
2ˉКант сматра да је нашао утемељење за моралитет и да је
одредио претензије до којих практички ум сме да сеже,а то
одређење према оној граници коју поставља категорички
императив је : ако неки чин/максима задовољава К.И,у складу
је са моралом (иза те границе у питању је савест).
1ˉоткрива две моћи : 1)чулност
2)разум
-А ПРИОРИ и А ПОСТЕРИОРИ : ова критика је започета
да се пронађе нешто (ако постоји) а да постоји на општи и
нужан начин.
Хјум : Ако би каузалитет био извођен из искуства,био би
неутемељен и
не би могло да се подигне у ниво општости и
нужности. Дакле, то
нешто не може потицати из искуства али мора се
односити на
искуство тако да има општост и нужност.
Кант : То су А ПРИОРИ.
Хјум : Али ни супстанције ни каузалитета нема у искуству.
 -Критика чулности и разума : Оне форме које у
чулности важе на општи и нужан начин (а приори
чулности),то су простор и време. Јер,све што икада опажаш
и што ћеш моћи да опажаш, опажаш кроз простор и време.То
су а приорне форме чулности,припадају самим чулима,а не
афекцијама нити стварима по себи.
*афекција чула = надражај,не долази од самих чула; чула
не афицирају сама себе,афицирана су споља.
*ствар по себи – ми о овоме не знамо ништа сем да та ствар
афицира наша чула,а није предмет наших чула,већ је то
афекција.
*на сваку афекцију применити своје категорије (а има их
сваки објекат) : квантитет,квалитет, релација и модалитет.
-У искуству имамо посла са објектима(имају афекцију),а не са
стварима по себи! Ни лудак не излази ииз домена могућег
искуства,јер он опажа објекте у простору и времену,једино
што његов мозак то не повезује добро. Чулност и разум су
конституисали искуство. Ум по својој природи нужно
покушава да прошири границе свог искуства и покушава да
а приорне форме чулности и разума примени на ствар
по себи. Ум који прекорачи границе свог искуства и покуша
да примени а приоре на ствар по себи,он постаје
конституиван за ствар по себи и запада у антиномије
(прекорачује границе кад поставља питања о ограничености
простора и времену трајања времена;он их третира као
особине ствари по себи,примењује на њих чулну
разноврсност да би се добио објекат)
Нпр.Ако ум пита: Да ли време има почетак или је бесконачно
дуго. Обе тезе ће пасти јер ће се поставити питање –а шта је
било пре времена, а с друге стране ако нема почетак,онда
прошло/садашње/будуће нема смисао јер нема усмерење. Јер
заправо покушава да говори о времену као о ствари по себи.
Ниједан достигнути тренутак врмена не може се сматрати
почетком/крајем!
*Могуће искуство увек може да преважиђе досегнуто
искуство*
-Феноменално и ноуменално :
1ˉпојавно (феномен=појава)
2ˉвезано за νους,оно што би се односило на ствар по себи.
*Могуће искуство се креће у домену феноменалног. Νους има
право да претпостави ноуменални свет али нема право да
оно што је било у феноменалном пребаци на ноуменално,
тј.афекцију (феноменално) не сме да припише самој ствари.
-Антиномија слободе : ако све ствари нису
узроковане,разорићемо
принцип каузалитета (а приори неће
важити
опште и нужно). Ако кажемо да је
строги
каузалитет присутан у
свету,укинућемо
и моралитет и слободну вољу.
*Ум сад мора да поступа регулативно: у сфери феноменалног
важи строг каузалитет,а у сфери ноуменалног важи слободна
воља. У феноменалној сфери човек је подвргнут
каузалитету,али зато слободан у домену моралитета.

-Трансцедентно и трансцедентално :
1ˉонострано,ствар по себи; о овоме има сазнања само толико
да јесте.
2ˉово је сâм Кант измислио; сазнање (искуство) које се
односи на сазнање (искуство);критика чистог ума је
садржала трансцедентално. Кад се питамо како је наше
искуство конституисано.
Кант : Како су могући синтетички судови а приори? Не
поставља питања ДА ЛИ су могући, него КАКО су могући!
Дакле,он овим тврди да постоје.
→синтетички суд а приори = суд о принципу узрока и
последице.Синтеза овога је могућа синтетичким
јединством аперцепције (Лајбниц : -самосвест); сваки наш
опажај има у себи ,,Ја мислим'' тј.да је то нешто мој опажај,и
пошто има много опажаја,сваки пут би могло бити друго
,,ја'',зато се јавља синтеза (јединство)!
→Дакле,оно је у стању да даје синтетичке судове а приори.
Захваљујући овоме они су могући и у темељу су категоријама
разума.
Нпр.Каузалитет (као категорија) – онда то развијамо по
принципу да свака ствар има узрок.