Digitalna štampa i solventni printeri

Istorija

Prvi štampač je nastao davne 1938 godine, i osmislio ga je Čester Karlson. Bio je baziran na procesu
suve štampe zvanom elektrofotografija, poznatiji pod nazivom Zeroks (Xerox). Posle toga prvi brzi
printer je osmišljen 1953. i koristio se na takozvanom UNIVAC računaru.

Prvi pravi laserski štampač zvani EARS razvijen je u Xerox-ovim labaratorijama 1969. a kompletiran
je 1971. Prema Xerox-ovim podacima, prvi Xerox 9700, koji je pušten u prodaju, bio je direktni
potomak, EARS-a. Nakon toga se IBM uključuje u trku 1976. a istorija razvoja ih vodi do početka '90-
ih godina, kada su kroz kompaniju HP (Hjulet Pakard) i popularnim modelom LaserJet 4, ušli u
masovnu upotrebu. Smatra se da je od tih godina postao kućni ili kancelarijski uređaj, jer pre toga su
samo retki mogli priuštiti sebi tako nešto.

U svetu inkjet štampe je stvar bila poprilično slična. 1976. godine je izmišljen prvi inkjet štampač, ali je
tek 1988. ponovo kroz HP postao dostupan običnim smrtnicima. Sa cenom od 1000$ prvi takozvani
DeskJet je stigao na tržište. Na našem tržišu se sada može kupiti HP DeskJet po ceni od 50$ sa
višestruko boljim performansama i mogućnostima u odnosu na model iz '88. Tok razvoja i upotrebe
ovih štampača je jasan, a njihova pojava u domaćinstvima i kancelarijama je svakodnevica.

Još sredinom '70. velike kompanije su shvatile potencijal inkjet štampača i od tada radile na njihovom
razvoju. Cilj je bio napraviti jeftinu mašinu koja daje vrhunski kvalitet otiska. Gledajući rezultate tačno
30 godina kasnije, vaše kolege su se lično mogle uveriti da se na Fespi 2006. (FespaDigital 2006)
upravo to i desilo. Na hiljade različitih modela, napravljenih od strane više desetina različitih
proizvođača su bile izložene i svakog sekunda dokazivale tu činjenicu. Sada davne, 1994. godine u
Beogradu, je prvi model na našem tržištu Epson StylusColor, pljucnuo prve kapi boje, i ostavio svoj
otisak. Počela je revolucija.

Tehnologija

Radeći dugo na razvoju inkjet tehnologije Canon i HP su rešili ključnu stvar koja je nosile čitavu priču
i ponajviše uticala na kvalitet štape: odnos između boje, glave za štampu i papira. Najteže je bilo izvesti
kontrolisan protok mastila kroz glavu do samog papira, a pritom izbeći sušenje mastila na površini
glave. Za razliku od IBM-ovih rešenja inkjet printera koji su trošili dosta mastila, Canon, HP i
Lexmark su prema Siemens-ovom patentu iz 1977. godine razvili takozvanu "drop-on-demand"
tehnologiju, koja u bukvalnom prevodu znači, da mastilo treba baciti samo na željenu površinu i to po
zahtevu. Takav pristup je imao mnogo više uspeha i jako brzo je bio prihvaćen. Pomenuti proizvođači
su svoju tehnologiju bazirali na termalnom principu kako bi boju u vidu spreja izbacivali iz glave za
štampu. Nasuprot njima Epson je razvio sopstvenu tehnologiju nazvanu piezzo-electric, kako bi
postigao istu stvar. Bukvalno rečeno, električnim impulsom se izazivaju sitne vibracije opne, koja
izbacuje mastilo poput spreja. U zavisnosti od frekvencije impulsa izlazi željena količina boje.

Današnje glave za štampu, mogu imati i po nekoliko hiljada sitnih dizni smeštenih na površini od 1cm2.
Jedini problem koji je i danas ostao praktično nerešiv, je čuvanje samih glava kada printer ne radi.
Glave za štampu ne smeju nikako biti direktno izložene kiseoniku, a da pritom ne rade. Usled brzog
sušenja boje dizne na glavi ostaju trajno začepljene, što direktno utiče na kvalitet štampe. Stoga je
preporučljivo koristiti original mastilo, i štampač bar s vremena na vreme uključiti kako bi pročistio
dizne. U zavisnosti od vrste štampača, mastila i glava, taj proces je potrebno ispuniti nekada i jednom
dnevno.

Veliki format

Od 1995. pa sve do danas, praktično 10 godina se radilo na razvoju inkjet štampača velikog formata.
Želja za prenošenjem fotografije ili reklame na veliki format je oduvek postojala, a druga skupa rešenja
su navela proizvođače inkjet štampača da se pozabave ovim problemom. Jako brzo su se pojavili
ploteri velikog formata, koji su mogli da crtaju ili štampaju linije u jednoj ili više boja. Današnji vodeći
predstavnici te grupe jesu upravo Graphtec Cutting Plotter-i, pa je i velika čast biti deo jedne takve
priče. Još od 1949. godine Graphtec je razvijao merne instrumente koji su mogli da plotuju (ispisuju)
poput olovke. Od tuda i kreće priča sa plotovanjem i od 1978. razvijaju inteligentne plotere.

Mastilo i glave za štampu

Nakon toga kreće razvoj inkjet štampača velikog formata i to sa velikim uspehom. Ista tehnologija je
samo usavršena i primenjena na velikom formatu. Problemi su nastajali sa izborom materijala, visokom
cenom glava i mastila, i tržištem koje nije bilo upućeno u novonastalu situaciju. Trajnost mastila na
vodenoj bazi i njegova postojanost na spoljašnjim uslovima, pod uticajima vode i sunca je bila toliko
niska da je štampa praktično bila neupotrebljiva. Ukoliko bi pokušali da stave trajnije mastilo na bazi
jakih razređivača u štampač, ili bi se glave zapušile ili bi ih razređivač bukvalno istopio. Razvijajući
nove glave i nova mastila, krajem '90-ih godina, dobijena su rešenja u vidu izuzetno skupih mašina, sa
izuzetno visokom cenom delova, eksploatacije i sveukupna priča je bila jako skupa. Ulažući milione
dolara u razvoj upravo tehnologije trajnih mastila nastao je takozvani solvent koji je mogao sarađivati
sa novim glavama. Kvalitet štampe je bio daleko lošiji nego kod njihove starije braće koji su koristili
mastilo na vodenoj bazi. Konica, Xaar, Epson i ostali, danas lideri u svetu digitalne štampe, mukotrpno
su radili na razvoju novih sistema i novih glava koje bi izašle u susret tržištu. Samo nekoliko godina
kasnije zahuhtala kolona je stigla sa obiljem rešenja za širi krug korisnika. Glave su štampale sve
kvalitetnije, u sve višim rezolucijama, i uskoro dostigle zadovoljavajuće kvalitete. Sa cenama od oko
100.000$ bile su dostupne onima koji su želeli da ulažu u digitalnu štampu. Upravo ti ljudi su stvorili
prvi, neophodni zamajac, pa je ta tehnologija stigla i do nas. "Jefitini" štampači velikog formata sa
dalekog istoka su preplavili tržište početkom 21. veka i postali uobičajeni.

Vrste štampača

Danas postoji mnogo vrsta štampača, ali ćemo se osvrnuti na dve bitne kategorije: klasični inkjet
(vodena baza) i solvent (baza jačih i agresivnih razređivača).

U svetu klasičnih inkjet štampača vodeća imena su ostala ista, Canon, Epson, HP, Encad, dok se u
svetu solventnih štampača gotovo svake godine pojavljuju neka nova imena, sa novim rešenjima. Inkjet
tehnologija je u međuvremenu unapređena do te mere da se o kvalitetu same štampe ne može više
raspravljati. Bukvalno rečeno, ne zna se koji je od kojeg bolji, i šta novo ubaciti u čitavu priču.
Graphtec i Roland su ponudili tržištu izuzetne inkjet štampače sa ugrađenim katerom, gde su praktično
napravili 2 mašine u jednoj, takozvane hibride. Inkjet štampačima je preporučen laminator, mašina
koja odštampanu sliku može presvući slojem zaštitne plastike, kako bi produžila vek trajanja same slike
i pod težim klimatskim uslovima. U priču su ubačene i pigmentne boje koje imaju i do nekoliko puta
trajniji otisak, a u kombinaciji sa foto papirima, kako se proizvođači hvale, slike mogu trajati i do 100
godina.

Solventni štampači imaju nekoliko bitnih karakteristika po kojima se mogu razlikovati. To su pre svega
vrsta mastila koje koriste, vrsta glave za štampu, rezolucija štampe, i krajnja namena. Varijacijama na
temu, dobili smo, klasičan solvent, mild solvent, eko solvent i sublimatik. Ova podela se najpre odnosi
na same boje. Klasičan solvent je ubedljivo najagresivniji i najtrajniji od svih. Njegova agresivnost
utiče i na to da se uglavnom moraju koristiti grublje glave, jer je toliko jak ta i njih može bukvalno
istopiti. Druge mane su mu prejak i neprijatan miris, uz veliku štetnost po zdravlje korisnika (izaziva
kancer) uz štetnost i po samu okolinu. Mild solvent je ređe, ali opet bolje rešenje, jer je nešto blaži. Eko
solvent, je prvo sledeće rešenje koje nije opasno po korisnika, ali mu je i trajnost na spoljašnjim
uslovima skraćena. Sublimatik predstavlja boju za štampu na tekstilu i koristi se u kombinaciji sa termo
presom, kako bi se boja pod visokom temperaturom, prebacila kroz nekoliko agregatnih stanja i u vidu
jarkih boja zadržala u samoj tkanini.

Sveukupni proces štampe

Za sam proces štampe, potrebno je ispuniti nekoliko uslova. Stabilne klimatske uslove, kvalitetan
materijal, dobru boju, kvalitetan softver i naravno visoko stručno osoblje koje će kontrolisati sam
proces. Iako stvar izgleda jednostavno, postoji nebrojeno mnogo faktora koji mogu uticati na krajnji
kvalitet štampe, tako se čitava priča svakodnevno unapređuje. Svake godine na velikim svetskim
sajmovima predstavljaju se nove mašine, koje naravno postavljaju neke nove standarde i nova pravila
igre. U toj trci mnogi su ispali iz igre, što su opet zakonitosti samog tržišta, dok drugi opet opstaju
uprkos godinama, unoseći inovacije i zadajući domaći zadatak ostalim konkurentima. HP je može se
reći progutao tržište štampača u svakom pogledu i očekuje se njegov veliki udar u narednih par godina.

Zaključak

Sve u svemu, ostaje nam da čekamo neka nova rešenja sa dalekog istoka i nadamo se boljoj podršci od
strane proizvođača i njihovih distributera. Naš cilj je da tu priču ispratimo do krajnjih granica i budemo
u toku sa trenutnim i budućim tendencijama tržišta. Obrazovanjem i informisanošću o savremenim
tehnologijama ove delatnosti možemo rešiti sve situacije i pomoći klijentima u krajnjem izboru mašine
ili repro-materijala. Bez sveukupnog znanja koje mora poklapati nekoliko paralelnih oblasti nemamo
šta da tražimo u svetu digitalne štampe, i moramo raditi na tome da s vremena na vreme pogledamo šta
se dešava u ovom uzbudljivom i interesantnom svetu mašina.

14. Jun 2006.

Marko Mitrović
Difol d.o.o.