Ursula Legvin - Cetiri Puta Do Oprostaja

Ursula Legvin…………………………….……….
êtiri puta do opro{taja
Ursula Legvin, ÊTIRI PUTA DO OPRO[TAJA

Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi}
Adaptirao : Petar Popovi}
1
Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja
IZNEVERAVANJA
'Na planeti O nije bilo rata pet hiljada godina', pro~ita ona, 'a na Getenu rata nije
bilo nikada'. Prestade ~itati, da bi odmorila o~i, a i zato {to je nastojala da privikne sebe
na lagano ~itanje, da ne guta re~i ùrno i u velikim zalogajima kao Tikuli hranu. 'Rata
nije bilo nikada'; te re~i u njenom umu ostado{e jasne i svetle, okruène beskrajnom,
tamnom, mekanom nevericom u koju su polako tonule. Kakav bi to svet bio, svet bez
rata? Bio bi to pravi svet. Mir je pravi ìvot, ìvot rada, u~enja i podizanja dece da bi
radila i u~ila. Rat, koji pro`dire i rad i u~enje, a i decu, jeste poricanje stvarnosti. Ali moj
narod, pomisli ona, samo zna da pori~e. Ro|eni u mra~noj senci zloupotrebljene vlasti,
postavljamo mir izvan na{eg sveta, kao svetlo koje nam je vodilja, ali ostaje nedosti`no.
Sve {to umemo jeste da se borimo. Ako iko od nas uspe stvoriti neki mir u svom ìvotu,
to je samo poricanje da se rat nastavlja, senka senke, dvostruko neverovanje.
I zato, dok su senke oblaka preletale preko mo~vara i preko stranica knjige
otvorene na njenom krilu, ona uzdahnu i sklopi o~i, pomisliv{i: 'Ja sam la`ljivica.' Onda
otvori o~i i nastavi da ~ita o drugim svetovima, o dalekim stvarnostima.
Tikuli, koji je spavao svijen oko svog repa na slabom suncu, uzdahnu kao da je
opona{a i po~e{a neku buvu iz svog sna. Gubu je oti{ao u tr{}ake, u lov; nije ga videla,
ali povremeno se poneka biljna perjanica zanjihala, a jednom je i barska koko{ka
uzletela kokoda~u}i uvre|eno.
Zadubljena u opise ~udnovatih obi~aja na planeti I~, nije ni primetila Vadu sve
dok se nije na{ao na kapiji, koju je sam otvorio. "Oh, ve} si tu", re~e ona, uhva}ena 'na
iznena|enje' i obuzeta ose}ajem da je nespremna, nedorasla zadatku, stara, kao {to se
uvek ose}ala pred drugim ljudima. Sama, ose}ala se stara samo kad je bila premorena ili
bolesna. Mo`da je za nju ipak prava stvar da ìvi sama. "U|i", re~e ona, ustaju}i, pri
~emu joj knjiga ispade; ona je podiè, ali sad oseti da joj se ~vor kose na potiljku
raspli}e. "Samo da uzmem torbu, pa idem."
"Nema ùrbe", re~e mladi ~ovek blagim glasom. "Ejid jo{ neko vreme ne}e biti
ovde."
Ba{ ljubazno od tebe {to mi kaè{ da ne moram ùriti da napustim svoju
sopstvenu ku}u, pomisli Jos, ali ne re~e ni{ta, poslu{no prihvataju}i nepodno{ljivu,
divnu sebi~nost mladih. U|e u ku}u i izvu~e torbu. Bio je to njen ceger, torba za pijacu.
Ponovo zaveza ~vor u kosi, preko njega maramu, i izi|e na mali, otvoreni trem. Vada
be{e seo na njenu stolicu; sad, vide}i da ona izlazi iz ku}e, sko~i na noge. Bio je to
stidljiv de~ko; ne`niji ~lan, pomisli ona, tog para ljubavnika. "Zabavljajte se", re~e ona
sa osmehom, znaju}i da ga posti|uje. "Vrati}u se za dva-tri sata - pre zalaska sunca."
Si|e do svoje kapije, izi|e i po|e istim putem kojim je Vada do{ao, stazom koja vodi do
krivudavog drvenog 'uzdignutog puta' {to ide preko mo~vara sve do sela.
2
Na toj stazi ne}e se sresti sa Ejid. Devojka }e do}i sa severa, jednom od obi~nih
blatnih staza, zato {to je iz sela izi{la u drugo vreme i u drugom pravcu nego Vada, da se
niko ne doseti da to dvoje mladih ljudi pribli`no jednom nedeljno odsustvuju iz sela u
isto vreme. Ludo zaljubljeni, voleli su se ve} tri godine i odavno bi bili uorta~eni, da se
nisu Vadin otac i Ejidin otac posva|ali oko nekog par~eta korporacijske zemlje posle
komasacije, od ~ega je krenula sva|a dvaju porodica. Nije, ba{, do{lo do prolivanja krvi,
ali se o ozvani~enju ljubavne veze nije moglo ni govoriti. To zemlji{te imalo je veliku
vrednost; obe porodice, iako siroma{ne, imale su ambiciju da predvode selo. Nastala
zagriènost nije se mogla izle~iti ni~im. Celo selo se opredelilo za jednu ili za drugu
stranu. Ejid i Vada nisu imali kuda da odu, nikakvu stru~nost koja bi im omogu}ila da u
gradovima zara|uju za ìvot, nijednog plemenskog srodnika u nekom drugom selu koji
bi ih mogao primiti na stanovanje. Njihova strast be{e uhva}ena u klopku mr`nje starih.
Pre godinu dana Jos ih je zatekla u zagrljaju, na hladnoj zemlji na jednom ostrvcu u
mo~varama - nabasala je na njih isto kao {to je svojevremeno nai{la na dva mladunca
fen-jelena, sasvim nepomi~na u travnatom gnezdu gde ih je ko{uta ostavila. Taj par bio
je u istoj meri divan, upla{en i ranjiv kao {to su lanad bila; tako su je ponizno molili da
'ne kaè'... [ta je drugo mogla? Tresli su se od hladno}e, Ejidine bose noge bile su
blatnjave, dràli su se jedno za drugo kao deca. "U moju ku}u - idemo!" rekla im je
strogo. "Zaboga!" Po{la je ljutitim, krutim koracima. Njih dvoje su boja`ljivo po{li za
njom. Uvela ih je unutra, u svoju jedinu sobu. "Vrati}u se za jedan sat, otprilike", rekla
je i ostavila ih u svojoj jedinoj sobi, a tu je, u velikoj udubini u zidu - sasvim blizu
odàka - bio krevet. "Nemojte izblatnjaviti stvari!"
Tada je lutala po stazama i straàrila, za slu~aj da je neko po{ao u potragu za to
dvoje. A sada je, naj~e{}e, odlazila u selo, dok su 'lanad' provodila svoj slatki sat u
njenoj ku}i.
U takvom su neznanju odrasli, da nisu umeli smisliti nikakav na~in da joj se
zahvale. Vada, po zanimanju reza~ treseta, mogao je da joj donese dovoljno goriva za
vatru, a da niko nikad ne posumnja; ali oni joj nikad ni cvet ne doneso{e. Dodu{e, uvek
su ostavljali krevet name{ten uredno i ~vrsto. Mo`da, uistinu, i nisu bili zahvalni. Za{to
bi bili? Davala im je samo ono na {ta su oni imali pravo: postelju, jedan sat zadovoljstva,
trenutak mira. Nije bila njihova krivica, a ni vrlina, to {to im niko drugi nije hteo tako
ne{to dati.
Posao koji je danas imala da obavi vodio ju je u radnju Ejidinog ujaka. Taj be{e
seoski prodavac slatki{a. Pre dve godine se doselila, odlu~na u tome da ìvi u sveta~kom
uzdràvanju: ~inija ìta, neza~injenog, samo jedna; uz to, ~ista voda, i ni{ta vi{e; ali je
za~as odustala od takvih pomisli. Od te dijete, sa~injene samo od cerealija i vode, dobila
je proliv, a voda u mo~varama ionako nije za pi}e. Zato je jela svaki komad sveèg
povr}a koji je mogla kupiti ili uzgajiti, i pila vino ili vodu u boci ili vo}ni sok iz grada, i
dràla kod ku}e veliku zalihu slatki{a - su{enog vo}a, suvog gro`|a, {e}erlema, pa ~ak i
kola~a koje su pravili Ejidina majka i tetke, a to behu debeli diskovi posuti tucanim
orasima, suvi, masni, bezukusni, ali su neobi~no prijali. Ona sad kupi punu torbu takvih,
kao i jedan mrki to~ak od sastavljenih {e}erlema, i upusti se u ogovaranje sa tetkama.
3
Bile su to ènice mrkih lica i hitrih o~iju. Prethodnu no} provele su na bdeniju za
pokojnika, starog Uada, i sad su èlele o tome pri~ati. "Oni ljudi" - Vadina porodica; to
se nagove{tavalo jednim pogledom, sleganjem ramena, podrugljivim izrazom lica -
pona{ali su se, kao i obi~no, r|avo; napijali se, traìli kavgu, hvalisali se, povra}ali
posvuda, a kako bi ina~e mogli ~initi takvi grabci, do|o{i i prosta~ine. Kad je zastala kod
kioska da kupi novine (jo{ jedan zavet odavno prekr{en; bila je obe}ala sebi da }e ~itati
samo Arkamiju i nau~iti je napamet), tu se na{la i Vadina majka, pa je sad Jos slu{ala
kako su se 'oni ljudi' - Ejidina porodica - hvalisali, kavìli i posvuda povra}ali, na
bdeniju no}as. Ovo Jos nije samo slu{ala, nego je i postavljala pitanja, èlela je da sazna
tra~eve podrobno; volela je to.
Kakva sam glupa~a bila, pomisli ona, polaze}i drvenom stazom podignutom na
ko~eve, kakva sam glupa~a bila kad sam, makar i na trenutak, pomislila da mogu piti
vodu i }utati! Nikad, nikad ja ne mogu da se manem }orava posla i nikad ne}u biti
slobodna, nikad ne}u zasluìti da budem slobodna. âk me ni starost ne moè na to
prisiliti. âk ni gubitak Safnane.
Pa stado{e ispred Pet vojski. Ma~ podiè Enar i prozbori: s ovih rukah ja smrt
tvoju drìm. Odgovara Kamij njemu ljuto: nije brate moja, neg je tvoja.
Znala je te stihove napamet, dabome. Svako ih zna. Onda Enar ispu{ta ma~ iz
ruku, zato {to je junak i svetac, Gospodara Kamija mla|i brat. Ali ja moju smrt ne mogu
ispustiti. Drà}u je do samog kraja, negova}u je, mrze}u je, je{}u je, piti i slu{ati, dava}u
joj moj leàj i oplakivati je, sve; samo je se manuti ne}u.
Ona diè pogled sa svojih misli, zagleda se u popodne na ritovima: nebo bez
oblaka, magleno plavo, ogleda se u jednom dalekom, krivom kanalu punom vode; sunce
zlatno na mrkoùtim ravnima punim korova i me|u stabljikama trske. Duva onaj redak
vetar, blagi, zapadni. Savr{en dan. Lepota sveta, lepota sveta! Ma~ u mojoj ruci, okrenut
protiv mene. Za{to stvara{ lepotu da bi nas ubijao, o Gospode?
Gazila je dalje, a maramu na glavi pritegla ~vr{}e, nezadovoljnim, kratkim
trzajem. Ako ovako nastavi, uskoro }e lutati po mo~varama i dernjati se, sama, kao
Aberkam.
I gle, eto njega, misao ga je prizvala: ide on, srlja onako slepo, u svom stilu, kao
da ne vidi ni{ta osim svojih misli, a po stazi tu~e {tapom kao da ubija zmiju. Duga~ka,
seda kosa lepr{a mu oko lica. Ne vi~e; on je samo no}u vikao, a i to je odavno prestao,
ali pri~a sam sa sobom, ona vide da mu se usne pomi~u; onda on ugleda nju, zatvori usta,
povu~e se u sebe, podozriv kao divlja ìvotinja. Nastupali su jedno drugome u susret, na
uzanoj stazi, uzdignutoj, od drveta napravljenoj; nigde drugog ljudskog bi}a, nigde u
celoj divljini blata, vode i vetra.
"Dobro ve~e, Stare{ino Aberkame", re~e Jos kad je izme|u njih ostalo jo{ samo
nekoliko koraka. Koliko je krupan! Nikada nije mogla poverovati da je taj ~ovek toliko
visok i {irok, sve dok se nije na{la neposredno ispred njega. Koà mu je bila tamna, jo{ i
sad mladala~ki glatka, ali glava pognuta, a seda kosa ludo ra{~upana. Ogroman kukasti
nos i nepoverljive, nevide}e o~i. On progun|a nekakav pozdrav, ali korak jedva ne{to
malo uspori.
4
Neka vragolija be{e u Josi danas; smu~ilo joj se od sopstvenih misli, tuga i
nedostataka. Ona stade, tako da je stare{ina sela morao tako|e stati ili bukvalno naleteti
na nju, i re~e: "Jesi bio na opelu no}as?"
Zurio je dole, u nju; ose}ala je da Aberkam izo{trava pogled, po~inje je videti,
ili bar videti deo nje; najzad re~e: "Opelu?"
"Sahranili su starog Uada no}as. Svi mu{karci su se napili i ~ista je milost {to
sukob nije kona~no izbio."
"Sukob?" ponovi on, dubokim glasom.
Mo`da vi{e nije imao ni sposobnost da izo{tri pa`nju, ali Josu je ne{to gonilo da
mu govori, da se probije do njega. "Djuisi i Kamaneri. Sva|aju se oko onog obradivog
ostrva severno od sela. A ono dvoje sirote dece èle da budu partneri, dok njihovi o~evi
prete da }e ih ubiti ako samo pogledaju jedno ka drugome. Kakav idiotizam! Za{to ne
podele ostrvo i ne puste da ta deca budu par i zajedni~ki ga obra|uju? Pa{}e krv jednog
dana, i to uskoro, mislim ja."
"Krv", re~e stare{ina, i ponovi tu re~ jo{ nekoliko puta, kao moron, polako, tim
svojim velikim, dubokim glasom, glasom koji je ona slu{ala kako se u silnoj patnji
razleè no}u preko mo~vara. "Ti ljudi. Ti trgovci. Imaju du{e vlasnika. Ne}e da ubiju.
Ali ni da im ne{to bude zajedni~ko. Ako je imovina, ne}e od nje odustati. Nikad."
Ona opet vide podignut ma~.
"Ah", re~e ona i strese se. "Zna~i, deca }e morati da ~ekaju... dok matori
pomru..."
"Prekasno", re~e on. Njegov pogled se susrete sa njenim, na tren, o{tar i ~udan;
onda on nestrpljivim pokretom odgurnu kosu sa lica, zareà ne{to u smislu pozdrava za
rastanak i nastavi hod, tako naglo da je morala, maltene, ~u~nuti da bi mu se sklonila s
puta. Tako stare{ina ide, pomisli ona ironi~no, nastaviv{i svojim putem. Velik i {irok,
zaprema prostor, nabija stazu dublje u zemlju. A ovako, ovako ide stara èna, uzano,
uzano.
Neka ~udna buka razleè se iza nje - pucnji iz vatrenog oru`ja, pomisli ona; jer
gradske navike ostaju u ìvcima - i Jos se naglo okrete. Aberkam je stao i ka{ljao
praskovito, ogromnom silinom, njegovo veliko telo svo se zgurilo oko gr~eva koji samo
{to ga nisu oborili s nogu. Jos je poznavala tu vrstu ka{lja. U Ekumenu navodno imaju
lek za to, ali Jos je oti{la iz grada pre nego {to je ma i najmanja koli~ina leka doneta.
Ona pri|e Aberkamu pa mu re~e, kad je paroksizam bio zavr{en a Aberkam stajao
grabe}i vazduh, lica sivog: "To je berlot; da li se izle~uje{, ili tek po~inje{ da boluje{?"
Odmahnuo je glavom.
êkala je.
I dok je ~ekala, razmi{ljala, {ta me briga da li je bolestan ili nije? Da li je njega
briga? Do{ao je ovamo da umre. ûla sam ja njega kako urli~e i zavija preko mo~vara,
pro{le zime. U agoniji. Izjeden sramom, kao ~ovek koga je rat pojeo iznutra ali mu smrt
nikako ne dolazi.
"U redu je", re~e on promuklo, ljutito, èle}i samo da se ona udalji od njega;
ona klimnu glavom, zato, i ode svojim putem. Nek umre. Kako bi mogao èleti da ìvi,
5
znaju}i {ta je izgubio, koliku vlast i ~ast, i {ta je po~inio? Lagao, izdao svoje sledbenike,
proneverio pare. Savr{eni politi~ar. Veliki stare{ina Aberkam, heroj Oslobo|enja,
predvodnik Svetske partije, koji je tu partiju i uni{tio, svojom pohlepom i glupo{}u.
Osvrnula se jo{ jednom, samo na trenutak. Odmicao je veoma sporo, ili je
stajao; nije bila sigurna. Pa je oti{la dalje, i na ra~vanju drvene putanje skrenula desno,
si{la na blatnu stazu koja }e je dovesti do njene ku}ice.
Pre tri stotine godina ove mo~vare behu jedna ogromna, bogata poljoprivredna
dolina, jedna od prvih koje je Korporacija poljoprivrednih plantaà navodnjavala i
obra|ivala, dovev{i roblje sa Verela u koloniju Jeove. Previ{e dobro navodnjavana,
previ{e dobro kultivisana; hemijska |ubriva i so iz dubine tla nagomilavali su se toliko
da jednog dana vi{e ni{ta nije htelo tu rasti, pa su Vlasnici oti{li drugde, za zaradom.
Nasipi kanala za navodnjavanje klonuli su na nekim mestima, pa je reka opet lutala
slobodno, i polako prala zemlji{te od ne~isto}a. Trska je izrasla, kilometri i kilometri
tr{}aka, koji su se malo povijali pod vetrom, pod senkama oblaka i krilima dugonogih
ptica. Tu i tamo, na ostrvcima, gde je zemlji{te bilo kamenitije, ostala je poneka njiva,
poneko selo robova i pokoji zakupac koji je zemlju bio uzeo u najam; beskorisni ljudi na
beskorisnom tlu. Sloboda pusto{i. Osim toga, {irom mo~vara bilo je i usamljenih,
pojedina~nih ku}a.
U starosti, ljudi Verela i Jeova imali su, bar neki od njih, sklonost da se okrenu
}utanju, kao {to im njihova vera i preporu~uje; ako su deca njihova ve} odrasla, ako su
ispunili du`nosti doma}ina i gra|ana, ako je telo oslabilo, a du{a ho}e da oja~a, takvi
ljudi su ostavljali dotada{nji ìvot za sobom i dolazili praznih ruku na usamljena mesta.
âk i na Plantaàma, Gazde pu{taju ostarele robove da odu u divljinu, slobodni. Ovde,
na severu, oslobo|enici iz gradova dolazili su u mo~vare i ìveli kao usamljenici u
ku}ama daleko od sveta. Sada su, posle Oslobo|enja, ~ak i ène to mogle.
Neke od ku}a bile su u katastrofalno zapu{tenom stanju i slobodne da se u njih
useli bilo koji pravilac du{e; ve}ina ku}a je, kao Josina brvnarica sa krovom od
nagomilanih hrpa trave, bila u vlasni{tvu seljana, koji su te ku}e odràvali i prepu{tali
besplatno na stanovanje usamljenicima, smatraju}i da time ispunjavaju versku du`nost,
oboga}uju svoju du{u. Josi se dopadalo saznanje da svojim prisustvom donosi 'duhovnu
zaradu' ku}evlasniku, jednom gramzivom tipu ~iji je teku}i ra~un kod Sudbine verovatno
bio po svim drugim pitanjima potpuno u minusu. Josi je prijalo da se ose}a korisna.
Sagledavala je tu svoju osobinu kao jo{ jedan znak da nije sposobna da se otarasi ovog
sveta, iako je to od nje Gospodar Kamije zatraìo. Nema vi{e nikakve koristi od tebe,
govora{e on njoj, na stotinu na~ina, jo{ od kako je napunila {ezdeset godina; ali nije ga
htela slu{ati. Ostavila je bu~ni svet i do{la u mo~vare, ali je dopustila da se u njenom
sluhu nastavi ~avrljanje tog sveta, prepri~avanje spletki, pevanje i plakanje. Tihi glas
Gospodara nije htela ~uti.
Ejid i Vada vi{e nisu bili tu, kad je stigla do ku}e; krevet je bio vrlo ~vrsto
zategnut, a na njemu je spavao lisicopas Tikuli, svijen oko repa. Pegavi ma~or Gubu
skakao je u raznim pravcima, postavljaju}i pitanje kad }e ve~era. Ona ga podiè i stade
gladiti njegova svilena, ta~kasta le|a, a on joj se po~e gurati nju{kom ispod uva,
6
postojano predu}i u znak zadovoljstva i naklonosti; onda mu Jos dade hranu. Tikuli na
ovo uop{te nije obratio pa`nju, {to je bilo ~udno. Previ{e spava Tikuli. Ona sede na
krevet i po~e{ka korene njegovih krutih u{iju pokrivenih crvenim krznom. Tikuli se
probudi i pogleda je blagim, }ilibarnim o~ima, a crvena perjanica njegovog repa se po~e
mrdati. "Ooo, Tikuli, omatorio si", re~e Jos, a ma~ se se poma~e u njenom srcu. K}er
njena, Safnan, dala joj je Tikulija, crveno maju{no {tene, grudvicu sa kandìcama i
perjastim repi}em - pre koliko vremena? Pre osam leta. Dugo. Za lisicopsa, to je jedan
ìvotni vek.
Za Safnan, i vi{e od ìvotnog veka. I vi{e od ìvotnog veka za Safnaninu decu,
Josinu unu~ad, Enkamu i Uje.
Ako sam ja ìva, oni su mrtvi, razmi{ljala je Jos sada, kao {to je uvek
razmi{ljala; ako su oni ìvi, ja sam mrtva. Otputovali su brodom koji leti kao svetlost;
prevedeni su u svetlost. Kad se budu vratili u ìvot, kad iskora~e sa tog broda na svet
zvani Hain, bi}e to osamdeset godina od dana polaska njihovog, a ja }u tada biti mrtva,
odavno mrtva; jesam mrtva. Ostavili su me, i mrtva sam. Neka oni budu ìvi, Gospode,
slatki Gospode, neka oni budu ìvi, a ja }u biti mrtva. Ovamo i do|oh da budem mrtva.
Za njih. Ne mogu, ne mogu dozvoliti da oni budu mrtvi za mene.
Tikulijev nos dodirnu njenu {aku. Ona pomno pogleda lisicopsa. ]ilibar u
njegovim o~ima bio je pomu}en, plavkast. Ona ga pogladi po glavi, potraì korene
njegovih u{iju, }utke.
Pojeo je nekoliko zalogaja tek njoj za volju, pa se opet popeo na krevet. Ona
pripremi sebi ve~eru, supu i podgrejane kola~e sa soda-vodom, i po~e jesti, ali ne oseti
nikakav ukus. Opra sve tri posude koje je upotrebila, zaloì vatricu i sede pored nje,
nastoje}i da ~ita knjigu polako; za to vreme Tikuli je spavao na krevetu, a Gubu je leào
na ognji{tu, zurio zlatnim o~ima u vatru i preo vrlo tiho: ruu-ruu-ruu. Jednom se digao u
sede}i poloàj i odgovorio svojim ratnim pokli~em, 'Huuu!' na neki zvuk koji se za~uo
napolju, u ritovima; malo se i ushodao, pa opet staloìo da zuri i prede. Kasnije, kad je
vatra dogorela, a ku}a ostala u potpunom mraku, ~ak i bez svetlosti zvezda, on se
pridruìo Josi i Tikuliju, u toplini postelje, gde su ranije mladi ljubavnici imali svoju
kratkotrajnu, britku radost.
Uvide, slede}ih dana, da je po~ela razmi{ljati o Aberkamu, dok je radila u

povrtnjaku, ~istila ga za zimu. Kad je stare{ina do{ao, seljaci su svi uzbu|eno pri~ali da
}e taj ~ovek stanovati u ku}i koja je vlasni{tvo predsednika njihovog sela. Iako
osramo}en i li{en ~asti, to je, i sad, bio veliki ~ovek. Izabrani Stare{ina Hejenda, jednog
od glavnih plemena Jeove, istakao se u poslednjim godinama Oslobodila~kog rata,
poveo je veliki pokret za ne{to {to je on nazvao 'rasnom slobodom'. âk i neki od seljana
prihvatili su glavna na~ela njegove Svetske stranke: niko osim Jeovljana ne}e ìveti na
Jeovi. Naro~ito ne Verelijani, omraèni porobljiva~i iz davnina, Gazde i Vlasnici.
Ropstvo je ratom ukinuto; u poslednjih nekoliko godina, diplomati Ekumena postigli su
pregovorima da se ukine i ekonomska prevlast Verela nad Jeovom, planetom koja je
nekad bila kolonija Verela. A Gazde i Vlasnici, ~ak i oni ~ije su porodice vekovima
7
ìvele na Jeovi, morali su se povu}i na Verel, na Stari Svet, od sunca slede}i prema
spolja. Pobego{e, a potom behu njihovi vojnici proterani. Nikada se oni ne smeju vratiti,
govorila je Svetska stranka. Ni kao trgovci, ni kao posetioci; ne smeju nikada vi{e
zaga|ivati tlo i du{u Jeove. Niti smeju ma kakvi drugi stranci dolaziti, ma koja strana
sila. Ekumenski tu|ini pomogli su da se Jeove oslobodi; jesu, ali sad moraju oti}i. Nema
im mesta ovde. "Ovo je na{ svet. Ovo je slobodan svet. Ovde }emo svoje du{e oblikovati
po liku Kamija Ma~evaoca", govorio je Aberkam i ponavljao mnogo puta, a ta slika,
krivi ma~, bila je simbol Svetske stranke.
Krv je, pre toga, prolivena. Od ustanka kod Nadamija, pa dalje, tokom trideset
godina, vodile su se borbe, dizane su pobune, izvr{avane osvete, i to je potrajalo pola
Josinog ìvota; pa i posle Oslobo|enja, posle odlaska svih Verelijanaca, borbe su se
nastavile. Uvek su, uvek, mladi mu{karci bili spremni da pojure i da ubijaju koga god im
stari ljudi ozna~e kao protivnika: da ubijaju jedni druge, ili ène, starce, decu; uvek se
imao voditi jo{ neki rat u ime mira, slobode, pravde, Boga. Stekav{i slobodu, plemena su
se po~ela sukobljavati zbog teritorija, a vladaju}i ljudi pojedinih gradova borili su se
izme|u sebe za vlast. Sve ono {to je Jos stvorila trude}i se, celoga ìvota, kao prosvetni
radnik, u glavnom gradu, raspalo se u komade ne samo tokom Oslobodila~kog rata, nego
i kasnije. Raspadalo se u svakom slede}em ratu jo{ vi{e.
Po{teno je priznati, razmi{ljala je ona, da je Aberkam, iako je mahao ma~em
Kamijevim, ipak, kao vo|a Svetske stranke, nastojao da izbegne rat i donekle imao
uspeha u tome. Vi{e je voleo da vlast osvaja ube|ivanjem i politikom, a u tome je bio
majstor. Bio je na domak trijumfa. Povijeni ma~ video se svuda, mitinzi koji su klicali
njegovim govorima bili su ogromni. ABERKAM I RASNA SLOBODA! - progla{avali
su ogromni transparenti razapeti preko gradskih avenija. Znalo se da }e Aberkam
sigurno pobediti na prvim slobodnim izborima ikada odrànim na Jeovi, da }e postati
Stare{ina svetskog saveta. A onda, krenu{e govorkanja. U po~etku, ni{ta naro~ito.
Prelasci pojedinaca u druge stranke. Samoubistvo njegovog sina. Majka njegovog sina
po~e sa optu`bama o bludnom ìvotu i silnoj rasko{i. Dokazi da je proneverio velike
svote novca koje su njegovoj stranci bile poverene da bi se ukazala humanitarna pomo}
pojedinim oblastima koje su zbog povla~enja verelijanskog kapitala ostale u bedi.
Otkrivanje tajnog plana da se ubije Izaslanik Ekumena i da se krivica baci na
Aberkamovog starog prijatelja i podràvaoca, Demeja... To ga je oborilo. Predvodnik
moè da se iìvljava seksualno, da zloupotrebljava vlast, da se bogati na ra~un naroda i
time sti~e jo{ ve}e divljenje, ali ako izda svog saborca, to se ne opra{ta. Po kodeksu
robova, neoprostivo je, pomisli Jos.
Rulje Aberkamovih pristalica okrenu{e se protiv njega, po~e{e napadati staru
rezidenciju menadèra APCY, koju je Aberkam uzeo za sebe. Me|utim, pristalice
Ekumena i snage jo{ odane Aberkamu udruì{e se da brane Aberkama, ali i da
uspostavljaju red u prestonici. Posle nekoliko dana uli~nih borbi, u kojima je poginulo na
stotine ljudi (a u neredima {irom kontinenta, jo{ nekoliko hiljada), Aberkam se predao.
Ekumen je podrào privremenu vladu koja je proglasila amnestiju. Ekumenci ga
provedo{e, pe{ice, kroz okrvavljene, bombama razbijene ulice, u mukloj ti{ini. Narod je
8
gledao, narod koji je nekada u njega imao poverenja, koji mu se divio, mrzeo ga, sav taj
narod je u }utanju gledao Aberkama kako prolazi okruèn straòm stranaca,
vanplaneta{a, koje je poku{ao da istera sa ovog sveta.
O tome je Jos ~itala u novinama. Tada je ve} godinu dana bila ìtelj mo~vare.
"Ako, tako mu i treba", bila je njena prva i, manje-vi{e, jedina misao o svemu tome. Da
li su Ekumenci istinski saveznici, ili samo maskirana nova grupa Vlasnika, to ona nije
znala, ali joj se dopadalo da posmatra pad bilo kog predvodnika, pa bio to verelijanski
Gazda, plemenski poglavica nakin|uren perjem ili demagog sklon drànju mahnitih
govora; neka svi takvi osete ukus zemlje. Jos se, u svome ìvotu, zemlje najela dovoljno.
Kada su joj nekoliko meseci kasnije rekli, u selu, da taj Aberkam dolazi u
ritove, gde }e ìveti kao samotnjak, kao pravilac du{e, bila je iznena|ena, na trenutak se
i postidela {to je ranije mislila da su svi njegovi govori bili prazna retorika. Da li je
Aberkam, dakle, poboàn ~ovek? Kroz onoliko luksuza, orgija, kra|a, grabeì za vlast,
ubistava? Nije! Izgubiv{i vlast i mo}, ostao je na vidiku javnosti na taj na~in {to se
spektakularno okrenuo siroma{tvu i pobo`nosti. Dakle, sasvim je bestidan. I sama Jos se
iznenadila èstini svoje indignacije. Kad ga je prvi put videla, poèlela je da pljune na ta
velika stopala u sandalama, noùrde debelih prstiju; jer je samo toliko od Aberkama
videla. Odbijala je da ga pogleda u lice.
Ali onda je, jedne zimske no}i, ~ula zavijanje nad ritovima, u ledenom vetru.
Tikuli i Gubu su na~uljili po jedno uho, ali ih nije upla{ila ta stra{na buka. Ovo je navelo
Jos da minut-dva kasnije prepozna da je to ljudski glas - neki ~ovek se dernja; Pijan?
Lud? Glas koji urli~e, preklinje, tako da je ustala da po|e ka njemu, iako se èstoko
pla{ila; ali on nije prizivao ljudsku pomo}. "Gospodaru, gospodaru moj, Kamije!" vikao
je, a Jos je virila sa svojih vrata i videla ga na drvenoj podignutoj stazi, senku naspram
bledih no}nih oblaka, kako grabi dugim koracima i ìvotinjski zavija, kao du{a u bolu.
Posle te no}i, nije sudila o njemu. Bili su dvoje jednakih. Kad ga je slede}i put
srela, pogledala ga je u lice i progovorila ne{to, pa ga tako prinudila da i on ne{to kaè
njoj.
Susreti nisu bili ~esti; ìveo je zaista samotnja~ki. Niko nije dolazio preko
mo~vara da ga vidi. Ljudi iz sela ~esto su oboga}ivali svoje du{e tako {to su njoj davali
hranu, vi{kove od ètve, ostatke sa~uvane posle jela, ponekad, na verske praznike, i ~itav
lonac jela skuvanog za nju; ali nije videla da je iko ikad odneo u Aberkamovu ku}u ma
{ta. Mo`da su nudili, a on bio odve} ponosan da uzme. Mo`da su se pla{ili da ponude.
Kopala je leju sa korenjem, pomo}u one bedne motike sa kratkom dr{kom koju
je od Em Devija dobila, i razmi{ljala o tom njegovom ka{lju. Kad je Safnan imala ~etiri
godine, dobila je berlot i zamalo da umre. Nedeljama je Jos slu{ala taj uàsni ka{alj. Da
li je Aberkam, pre neki dan, po{ao u selo, po lek? Da li je stigao do sela, ili se vratio?
Nabacila je {al, zato {to je vetar opet postao hladan; jesen je odmicala. Po|e
drvenim puti}em i na ra~vanju si|e desno.
Aberkamova ku}a be{e drvena splavenica - postavljena na splav od debala
poloèn u tresetastu vodu mo~vare. Takve su ku}e bile vrlo stare, po dvesta i vi{e
godina. Pravljene su u vremenima kad je u dolini jo{ bilo drve}a. Nekada je bila na
9
sala{u, pa je zato bila daleko ve}a od njene ku}ice. Sastojala se iz vi{e delova, pruènih
na razne strane. Mra~no je izgledala, krov joj je bio u lo{em stanju, preko nekih prozora
zakucane daske, a kad je zakora~ila na trem, pokazalo se da su neke daske pod njenim
nogama labave. Izgovorila je ime 'Aberkam', zatim ga ponovila glasnije. Vetar je cvileo
u tr{}acima. Pokucala je, ~ekala, gurnula te{ka vrata, koja se otvori{e. Unutra je bio
mrak. Na{la se u svojevrsnom predsoblju. ûla je Aberkama kako u susednoj prostoriji
ne{to govori. "Nikad na jamski, po nameri, izbaci, izbaci", re~e duboki, promukli glas,
pa se zaka{lja. Ona otvori vrata; pustila je da joj se o~i nekoliko trenutaka prilago|avaju
slabom svetlu, i tek tad je videla gde je. Be{e to stara prednja soba ku}e. Na prozore
spu{tene roletne, a vatra u ognji{tu mrtva. Od name{taja, bili su tu jedna polica, jedan sto
i kau~, a pored samog ognji{ta, krevet, sa koga su upetljani pokriva~i skliznuli na pod.
Na krevetu je sedeo Aberkam, nag, i gr~io se i buncao u visokoj temperaturi. "Oh,
Boè!" re~e Jos. Kolika su mu samo prsa, ogromna, znojem nauljena, prekrivena, kao i
stomak, vrtloì}ima sivih dlaka; kako silovito grabe te njegove ru~erde; kako da mu se
pribliì?
Na{la je na~ina. Utvrdiv{i da je, u groznici, slab, postepeno je postajala sve
manje boja`ljiva i oprezna. U lucidnim trenucima, poslu{no je izvr{avao njene naloge.
Pokrila ga je, i preko njega natrpala svu }ebad koju je imao i jo{, preko svega, tepih iz
jedne od nekori{}enih soba; naloìla je najvreliju vatru {to je mogla; posle nekoliko sati,
on se po~e znojiti, pa je znoj toliko curio iz njega da je uskoro i madrac bio sav mokar.
"Neumeren si", grdila ga je, u dubini no}i, dok ga je gurala i vukla i prisiljavala da se
otetura do poluraspadnutog kau~a i tamo leì umotan samo u tepih, dok je ona pred
vatrom su{ila njegovu posteljinu. Tresao se, zaka{ljavao, a ona mu je kuvala trave koje
je sa sobom donela, i tako dobijeni ~aj pila, jo{ prè}e vreo, zajedno sa njim. Aberkam
iznenada zaspa i ostade da spava kao mrtav; povremeno je, i spavaju}i, imao napade
ka{lja, ali ga ~ak ni to nije budilo. Pade u san jednako nenadano i ona, i probudi se, i
vide da leì na golom kamenhu ispred ognji{ta, da vatra zamire, i da se na prozorima dan
zabeleo.
Aberkam je leào kao planinski lanac ispod tepiha, koji je, to ona sad primeti,
bio grozno prljav; disanje mu je bilo hripavo, ali duboko i ravnomerno. Ustajala je - deo
po deo; bol po bol; naloìla opet vatru, zgrejala se, nakuvala jo{ ~aja, po{la u istraìvanje
ostave za hranu. Ostava je bila krcata osnovnih namirnica; ovaj Stare{ina je, o~ito,
naru~ivao takve stvari pravo iz Vea, najblièg iole ve}eg grada. Spremila je sebi dobar
doru~ak, a kad se Aberkam probudio, naterala ga je da popije jo{ ~aja od lekovitih trava.
Groznica je bila savladana. Opasnost je sad bila voda u plu}ima, razmi{ljala je Jos; na to
su je upozoravali i kad je Safnan bila bolesna, a ovo je pred njom ~ovek od {ezdeset
godina. Ako prestane ka{ljati, to }e biti znak za opasnost. Ona ga natera da leì naslonjen
o zid, maltene u sede}em poloàju. "Ka{lji", re~e mu.
"Boli", zareà on.
"Mora{", re~e ona, i njegovo 'kah! kah!' po~e.
"Jo{!" nare|ivala je, a on se zaka{lja toliko da se naprosto cepao i gr~io.
"Dobro je", re~e ona. "Sad spavaj." On zaspa.
10
Tikuli i Gubu mora biti da ve} uveliko gladuju! Ona pobeè ku}i, nahrani svoje
ku}ne ljubimce, pomazi ih, promeni svoje donje rublje i provede pola sata sede}i pored
kamina sa Gubuom koji je preo ispod njenog uha. Onda se vrati preko mo~vare, u ku}u
Stare{ine.
Do ve~eri, uspela je da osu{i njegovu posteljinu i da ga vrati u krevet. Tu no}
provede kod njega, ali ga ujutru ostavi, rekav{i: "Vrati}u se uve~e." Bio je u}utan, i dalje
veoma bolestan i ravnodu{an prema nevoljama, i svojim i njenim.
Slede}eg dana bilo mu je vidno bolje; ka{alj pun {lajma, sazreo, dobar. Veoma
je dobro zapamtila dan kad je Safnan po~ela, kona~no, da se iska{ljava tako. S vremena
na vreme bivao je sasvim budan, a kad je donela bocu koju je na{la i upotrebila kao
'gusku' za mokrenje, on se okrenuo i pomokrio se sam u to. Ose}aj stidljivosti, to je
mnogo dobro kod stare{ina, pomisli ona. Bila je zadovoljna sobom, i Aberkamom.
Uverena da je bila od koristi. "Ostavi}u te samog no}as; gledaj da ti pokriva~i ne spadnu.
Vra}am se ujutro", rekla mu je, zadovoljna {to je tako odlu~na i {to nema ko da dovodi u
sumnju njene postupke.
Ali kad se vratila ku}i, u bistro, hladno ve~e, Tikuli je sklup~an leào u jednom
uglu gde nikada ranije nije spavao. Odbio je hranu, a kad ga je premestila i poku{ala da
ga mazi i da ga navede da opet spava na krevetu, samo se odvukao na isto mesto. Pusti
me, govorio je, gledaju}i na drugu stranu, okre}u}i o~i od nje; zavukao je suvi, crni, o{tri
nos u krivinu prednje noge. Pusti me, govorio je strpljivo, pusti me da umrem, to je ono
{to radim sad.
Spavala je, zato {to je bila veoma umorna. Gubu je ostao u mo~varama celu
no}. Ujutro je Tikuli bio sasvim isti, sklup~an na podu na mestu gde nikad nije spavao.
êkao je.
"Moram i}i", re~e mu ona. "Vrati}u se uskoro - veoma skoro. êkaj me,
Tikuli."
Ni{ta nije uzvratio, samo je zurio u nekom drugom pravcu, mutnim, }ilibarnim
o~ima. Nije ~ekao nju.
Odmicala je èstokim hodom preko mo~vare, suvih o~iju, besna, beskorisna.
Aberkama zate~e u manje-vi{e istom stanju; nahrani ga ìtnom ka{icom, pobrinu se oko
njegovih potreba i re~e: "Ne mogu ostati. Bolesno mi je ku~e. Moram se vratiti."
"Ku~e", re~e krupni ~ovek potmulo.
"Lisicopas. Dobila sam ga na poklon od moje k}erke." Za{to obja{njava, za{to
se pravda? Ode; ku}i do|e i na|e Tikulija na istom nestu gde ga je ostavila. Po~e ne{to
krpiti, onda nakuva hranu za koju je pretpostavljala da bi je Aberkam mogao jesti,
poku{a da ~ita onu knjigu o svetovima Ekumena, o jednom svetu gde nema rata, ali gde
je uvek zima, i gde je su ljudi i mu{karci i ène. Sredinom popodneva, pomisli da se
mora vratiti Aberkamu, i kad po~e ustajati, najednom i Tikuli ustade i veoma lagano joj
pri|e. Ona se opet spusti na stolicu i sagnu se da ga podigne, a on }u{nu svoju o{tru
nju{ku u njenu {aku, uzdahnu i leè, spustiv{i glavu na {ape. Uzdahnu jo{ jednom.
Sedela je i glasno plakala neko vreme, ne dugo; pa je ustala i dohvatila onu
ba{tovansku moti~icu i po{la napolje. Iskopa mu grob u jednom sun~anom kutku uz
11
samu spolja{nju stranu kamenoga dimnjaka. Vrati se i podiè Tikulija i pomisli sa

drhtajem sre}e, ali sre}e nalik na strah: "Nije mrtav!" Bio je mrtav, ali jo{ ne hladan;
gusto crveno krzno zadràvalo je toplotu tela unutra. Umota ga u svoju plavu maramu i
uze u naru~je, pa ga odnese do njegovog groba, ose}aju}i ~ak i sad, kroz tanku tkaninu,
Tikulijevu toplinu, ali i prvu, laku ukru}enost tela, kao da se pretvara u drveni kip.
Zatrpa grob zemljom i odozgo poloì jedan kamen koji je ispao iz dimnjaka. Ni{ta nije
mogla re}i, ali je u svome duhu dràla jednu sliku kao molitvu, sliku Tikulija kako
tr~kara po suncu negde.
Na trem je ostavila hranu za Gubua, koji se ceo dan nije vratio ku}i, i opet se
popela na drvenu stazu i krenula. Bilo je tiho ve~e, naobla~eno. Trske stajahu sive, u
vodama olovnog sjaktanja.
Aberkam je sedeo na krevetu i jasno se videlo da mu je jo{ bolje; mo`da jo{
pomalo temperature, ali ni{ta ozbiljno. Bio je gladan, dobar znak. Kad mu Jos donese
posluàvnik, on re~e: "Je l' dobro ku~etu?"
"Nije", re~e ona i okrete se od njega. Tek minut kasnije uspe re}i: "Uginulo."
"U rukama Bo`jim", promumla duboki glas, a ona vide Tikulija opet na suncu,
ili u ne~emu drugom, prisutnom; u nekom prisustvu koje je kao svetlost sunca.
"Da", re~e ona. "Hvala ti." Usne su joj drhtale, grlo joj se zatvorilo. Ispred o~iju
- samo {are na onoj plavoj marami, {are u obliku listova {tampanih tamnijom plavom
bojom. Ona na|e sebi ne{to da radi. Uskoro se vrati do ognji{ta i sede pokraj same vatre,
obuzeta velikim umorom.
"Pre nego {to se Gospodar Kamije latio ma~a, bio je pastir", re~e Aberkam. "A
zvali su ga Gospodar zveri i 'jelen~ar', jer kad je odlazio u {umu, zalazio je me|u jelene,
a i lavovi su zajedno sa njim zalazili me|u jelene, a nikakvu {tetu nisu ~inili. Niti se iko
pla{io."
Ovo je rekao tako tiho, da je Jos tek posle nekog vremena shvatila da on to
navodi iz Arkamije.
Ona nabaci jo{ jedan blok treseta na vatru i opet sede.
"Kaì mi odakle si, Stare{ino Aberkame", re~e ona.
"Sa plantaè Geba."
"Na istoku?"
On klimnu glavom.
"Kako je bilo?"
Vatra ostade prigu{ena; davala je dim o{trog mirisa. No} je bila napeto tiha.
Kad se Jos doselila iz grada ovamo, prvih nekoliko no}i ta ti{ina ju je budila.
"Kako je bilo", re~e on maltene {apatom. Kao i ve}ina ljudi njihove rase, imao
je duìcu oka tako prostranu, da je svojom tamnom bojom gotovo ispunjavala oko; ali
ona vide i belinu beonja~e, kao sev, kad je Aberkam pogledao ka njoj. "Pre {ezdeset
godina", re~e on. "@iveli smo u stambenom bloku na plantaì. Bili su zasadi trske; neki
od nas su sekli trsku, neki radili u mlinu. Ve}ina èna, a i mala deca. Gotovo svi
mu{karci, i de~aci preko devet ili deset godina, silazili su u rudnike. I poneka devoj~ica,
12
traìli su ba{ male, da bi se mogle uvla~iti u okna gde odrasli ljudi nisu mogli u}i. Ja sam
bio krupan. Poslali su me u rudnik kad sam imao osam godina."
"Kako je bilo?"
"Mrak", re~e on. Jos opet vide sev njegovih beonja~a. "Osvr}em se i pitam se
kako smo ìveli? Kako smo mogli ostajati ìvi na takvom mestu? Vazduh je dole u
rudniku bio toliko pun pra{ine da je bio crn. Crni vazduh. U njega svetlost rudarskog
fenjera nije prodirala ni dva metra. U ve}ini jama bilo je vode, ~oveku do kolena. U
jednoj jami se jedna naslaga mekog uglja zapalila, tako da je ceo sistem bio pun dima. Pa
ipak su nastavili rad, zato {to su bogate naslage leàle iza toga. Nosili smo maske, filtere.
Uglavnom beskorisne. Udisali smo dim. Ja uvek pomalo hripim kao ovo sad. Nije ovo
samo od berlota. To je od starog dima. Ljudi su umirali od 'crnih plu}a'. Svi. Sa
~etrdeset, ~etrdeset pet godina. Kad umre{, Gazde daju tvom plemenu pare. Bonus za
smrt. Neki ljudi su smatrali da iz tog razloga vredi umreti."
"Kako si se izvukao?"
"Moja majka", re~e on. "Bila je k}erka stare{ine sela. U~ila me je. Veri i
slobodi."
To je on i ranije ovako odgovarao, pomisli Jos. Ovo mu je uve`ban odgovor,
njegov standardni mit.
"Kako? [ta je rekla?"
Pauza. "Pou~avala me je Svetim re~ima", re~e Aberkam. "Pa mi je rekla: 'Ti i
tvoj brat, vi ste pravi ljudi, vi ste ljudi Gospoda, njegovi sluge, njegovi ratnici, njegovi
lavovi: samo vi. Gospodar Kamije do{ao je sa nama sa Starog sveta, i sad je na{, sad ìvi
me|u nama.' Dala nam je imena Aberkam, Jezik gospodnji, i Domerkam, Ruka
gospodnja. Da govorimo istinu i da se bijemo za slobodu."
"[ta je bilo s tvojim bratom?" upita Jos posle nekog vremena.
"Poginuo kod Nadamija", re~e Aberkam, a onda oboje utonu{e u }utanje, neko
vreme.
Nadami je bilo prvo veliko boji{te Ustanka koji je, mnogo kasnije, doneo
Oslobo|enje planeti Jeovi. Na plantaì Nadami, robovi i gra|ani prvi put su ratovali
rame uz rame protiv vlasnika. Da su robovi duè odràli svoje poloàje protiv vlasnika,
protiv korporacija, sloboda im je mogla do}i godinama ranije. Ali oslobodi~a~ki pokret
se neprestano razdirao zbog plemenskih neprijateljstava i zbog predvodnika koji su se na
oslobo|enim teritorijama otimali za vlast, ili stupali u nagodbe sa Gazdama da bi
u~vrstili svoje dobitke. Trideset godina rata i razaranja, i tek onda su Verelijanci,
neznatna manjina, potu~eni i isterani sa Jeove, tako da su se Jeovljani mogli sasvim
posvetiti me|usobnom ubijanju.
"Tvoj brat je imao sre}e", re~e Jos.
Onda pogleda preko puta, ka Stare{ini, da vidi kako }e on reagovati na ovaj
izazov. Njegovo veliko, mra~no lice imalo je, pri svetlosti vatre, ne{to blaì izraz. Kosa
njegova, seda i gruba, pobegla je iz labave kike koju mu je ona isplela da mu je skloni sa
o~iju, i opet mu se vukla ispred lica. On re~e polako i blago: "Bio mi je mla|i brat. Bio
je Enar na boji{tu Pet vojski."
13
A, je li tako? Zna~i, ti si Gospodar Kamije li~no? - uzvrati mu Jos, u mislima,

darnuta, ironi~no i ljuto. Kakav ego! Ali, svakako, moglo se shvatiti i druga~ije. Enar je
u toj bici podigao ma~ da ubije svog starijeg brata, kako taj ne bi postao gospodar celog
sveta. Ali mu je Kamije rekao da taj ma~ zna~i smrt za njega samog, Enara; da nema
vladavine i nema slobode u ìvotu, nego samo u napu{tanju ìvota, i svake ~e`nje i èlje.
Enar je tad poloìo ma~ na zemlju i oti{ao u divljinu, u }utanje, rekav{i samo: "Brate, ja
sam ti." A Kamije je podigao taj ma~, i krenuo u boj protiv Vojski pusto{i, znaju}i da
pobede nema.
Dakle, ko je ovaj ~ovek ovde? Ovaj grmalj od ~oveka? Ovaj bolesni starac, ovaj
de~ki} zavu~en u dubine rudni~kog mraka, ovaj siledìja, lopov i laòv koji je zami{ljao
da moè govoriti u ime Boga?
"Suvi{e pri~amo", re~e Jos, iako ve} pet minuta nisu prozborili ni re~. Ona mu
nasu {olju ~aja i skide sa vatre ~ajnik, koji be{e tamo ostavila da bi tihim klju~anjem
odràvao stalnu vla`nost vazduha. Dohvati {al. Aberkam ju je gledao sa onim istim
blagim izrazom lica, maltene zbunjenim.
"Slobodu sam hteo", re~e on. "Na{u slobodu."
Nje se nije ni{ta ticala njegova savest. "Ostani u toplom", re~e ona.
"Izlazi{?"
"Na drvenoj stazi ne mogu zalutati."
Ipak je to bilo ~udnovato pe{a~enje, jer nije imala fenjer, a no} je bila ba{
mrkla. Razmi{ljala je, prstima stalno nalaze}i ogradu stazice, o tom crnom vazduhu o
kome joj je ispri~ao, vazduhu koji, dole u rudnicima, guta svetlost. I o Aberkamovom
crnom, te{kom telu. Zatim: kako ona retko {eta sama u no}i. Kad je bila dete na plantaì
Bani, robove su no}u zaklju~avali u stambeni blok. @ene su ostajale na ènskoj strani, i
nikad nisu izlazile same. Pre Rata, kad je do{la u grad kao oslobo|enica i po~ela u~iti u
{koli za radnu obuku, osetila je prvi put ukus slobode; ali u zlim godinama Rata, pa ~ak i
posle Oslobo|enja, èna opet nije mogla no}u bezbedno i}i sama. Nije bilo policije u
radni~kim kvartovima, niti uli~nog osvetljenja; gospodari lokalnih bandi slali su svoje
ratnike u napad. âk i danju si morala da budno pazi{, da nastoji{ ostati sa gomilom
sveta, da uvek bude{ sigurna da postoji i neki otvoren pravac za bekstvo.
Po~e se brinuti da }e proma{iti ra~vanje, ali, dok do njega stiè, o~i joj se toliko
priviko{e na mrak, da ga sasvim lepo vide; ~ak i mrlju u bezobli~ju ritova - svoju
ku}icu. ûla je pri~e da tu|ini, oni iz svemira, vrlo slabo vide no}u. O~i su im male, u
sredini imaju samo crnu ta~kicu, a okolo nje sve belo, kao upla{eno tele. Josi se njihove
o~i nisu dopadale, ali je volela boje njihove koè, uglavnom tamnosme|e ili
crvenkastosme|e, toplije od sivkaste sme|e koè robova ili plavocrne koètine koju je
Aberkam dobio od robovlasnika {to je silovao njegovu majku. To je cijanidna koà,
govorili su tu|ini u~tivo; a o~i, o~i su 'prilago|avanje ~ula vida na spektar zra~enja sunca
u sistemu Verel'.
Gubu je na silaznoj, blatnoj stazi plesao oko njenih nogu, tih, i repom ju je
povremeno golicao po nogama. "Pazi ti, ej", grdila ga je. "Nagazi}u te." Bila mu je
zahvalna i uzela ga je u ruke ~im su u{li u ku}u. Nema dostojanstvenog, ali radosnog
14
pozdrava Tikulijevog; nema ove no}i, i nikad vi{e biti ne}e. Ruu-ruu-ruu, preo je Gubu
ispod njenog uha, slu{aj mene, ovde sam ja, ìvot te~e dalje, gde je ve~era?
Stare{ina je ipak navukao i malo, malecno zapaljenje plu}a, pa je Jos oti{la u

selo da pozove kliniku u Veu. Posla{e jednog lekara op{te prakse, koji re~e: da bolesnik
dobro napreduje, fino, samo neka sedi i fino iska{ljava, samo ga treba malo pogledati s
vremena na vreme, dobro je, i ode, mnogo vam hvala. Zato je Jos provodila popodneva
sa njim. Ku}a njena izgledala je bez Tikulija vrlo tmurno, dani pozne jeseni bili su vrlo
hladni, a, uostalom, {ta je drugo imala da radi? Volela je Aberkamovu mrku ku}erinu na
splavu. Nije nameravala da ~isti ku}u ni ovom Stare{ini, ni ma kom drugom mu{karcu
koji sam ne ~isti svoju ku}u, ali je pomalo petljala po njoj, zavirivala u sobe koje
Aberkam, o~ito, nije koristio, ili ~ak nikada ni video. Na{la je na spratu jednu sobu sa
duga~kim, niskim prozorima du` celog zapadnog zida koja joj se dopala. Tu jednu je
po~istila, i oprala prozore, ~ija su okna bila sastavljena od malih komada zelenkastog
stakla. Kad je Aberkam spavao, Jos je odlazila gore, u tu sobu, i sedela na jedinom
tamo{njem komadu name{taja, pocepanom vunenom }ebetu. Kamin je bio zatvoren
naslaganim ciglama, ali je odozdo, od vatre u kojoj je treset goreo, stizala toplota, pa je
Jos, le|ima naslonjena na tople cigle, pri sun~evom sjaju koji je koso priticao kroz
prozore, ipak bila zgrejana. Tu je ose}ala mir koji kao da je pripadao sobi samoj, obliku
tog vazduha, zelenkastom, talasavom staklu prozora. Tu je sedela u ti{ini, ne bave}i se
ni~im, zadovoljna, kako u svojoj sopstvenoj ku}i nikad nije sedela.
Stare{ini se snaga vra}ala sporo. êsto je bio zlovoljan, tmuran, onaj prostak
kakvim ga je u po~etku smatrala, uvaljan u tupi egocentri~ni sram i bes. U nekim drugim
danima, bio je voljan da govori; a pokatkad, ~ak i da slu{a.
"îtam jednu knjigu o svetovima Ekumena", re~e Jos, ~ekaju}i da njihovi
kola~i od pasulja budu gotovi s jedne strane, pa da ih prevrne da se peku i sa druge
strane. Poslednjih nekoliko dana spremala je ru~ak kod njega, pa je i ru~ala tu, s njim, u
pozno popodne; prala sudove i odlazila ku}i pre mraka. "Veoma je zanimljiva. Nema
nikakve sumnje, mi smo daleki potomci naroda sa Haina, svi mi. I mi, i ovi tu|ini iz
svemira. âk i ìvotinje, na{e i njihove, imaju zajedni~ko poreklo."
"To neki tako kaù", zabrunda on.
"Nije pitanje ko {ta kaè", re~e ona. "Ko god pristane da pogleda dokaze,
vide}e da je tako; to su genetske ~injenice. One ne}e postati nimalo druga~ije zbog toga
{to ih ti ne voli{."
"[ta je '~injenica' stara milion godina?" re~e on. "Kakve veze ona ima sa tobom,
sa mnom, sa nama? Ovo je na{ svet. Mi smo ovi koji jesmo. Mi sa njima nemamo ni{ta."
"Sad imamo", re~e ona, tonom mal~ice neozbiljnim, prevr}u}i kola~e.
"Ne bismo imali, da je ispalo po mome."
Ona se nasmeja. "Ne odustaje{, a?"
"Ne", re~e on.
Kad su ru~ali, on u postelji sa posluàvnikom u rukama, a ona sede}i na
stoli~ici pored ognji{ta, Jos nastavi razgovor, sa ose}anjem da izaziva bika, da za~ikava
15
lavinu da se obru{i; jer iako je bio jo{ bolestan i slab, ipak je imao u sebi onu staru
pretnju, ipak je bio tako veliki, i to ne samo telom. "Da li je, zapravo, samo to bilo
posredi?" upita ona. "Svetska stranka. Da planeta bude samo na{a, bez tu|ina? Samo
to?"
"Da", re~e on, mrkom, dalekom tutnjavom.
"Za{to? Ekumen bi mogao toliko stvari deliti sa nama. Slomio je vladavinu
korporacija nad nama. Ekumen je na na{oj strani."
"Dovedeni smo na ovaj svet kao roblje", re~e on, "ali to je na{ svet, na kome
treba da na|emo svoje puteve. Kamije je do{ao sa nama, pastir, vezivatelj, Kamije od
ma~a. Ovo je na{ svet. Na{a zemlja. Niko je ne moè nama dati. Nije nam potrebno da sa
drugim narodima 'delimo' neka zajedni~ka znanja ili bogove. Mi ovde ìvimo, na ovom
tlu. Ovde umiremo da se ponovo pridruìmo Gospodu."
Posle nekog vremena, ona re~e: "Imam k}erku, i unuka i unuku. Oni su pre
~etiri godine oti{li sa ovog sveta. Poleteli su brodom za Hain. Sve ove godine koje }u ja
proìveti dok ne umrem, za njih su kao nekoliko minuta, kao jedan sat. Putova}e
osamdeset godina - jo{ sedamdeset {est. Do te druge planete. Oni }e ìveti i umreti
tamo. Ne ovde."
"Jesi li ti bila saglasna da odu?"
"Njena je odluka bila."
"Ne tvoja."
"Ja ne ìvim njen ìvot."
"Ali si oja|ena", re~e on.
]utanje koje se spustilo izme|u njih bilo je te{ko.
"To je pogre{no, pogre{no, pogre{no!" re~e on, glasom jakim i bu~nim. "Imali
smo svoju sudbinu, svoj sopstveni put ka Gospodu, a oni su nam to oduzeli - i sad smo
opet robovi! Mudri tu|ini, nau~nici sa svim tim znanjima i pronalascima, na{i, navodno,
preci - kaù: 'Uradite ovo!' i mi uradimo, 'Uradite ono!' i mi uradimo. 'Ukrcaj svoju decu
u ovaj divan brod i poleti na na{e divne svetove!' I deca su odvedena, ne}e se vratiti
nikad svome domu. Ne}e nikad ni znati svoj dom. Nikad ne}e znati ko su. Nikad ne}e
znati ~ije su ih ruke mogle dràti."
Bilo je to drànje govora; ona nije mogla znati da li je taj govor ve} odrào,
mo`da jednom ili stotinu puta, veli~anstveno, razvikano pale}i masu; o~i su mu zasuzile.
I njene. Odbijala je da mu dopusti da je upotrebi, da mu ona bude instrument za svirku,
da potpadne pod njegovu mo}.
"Ako bih se i sloìla s tobom", re~e ona, "ipak, ipak, za{to si varao, Aberkame?
Lagao si sopstveni narod, krao si!"
"Nikad", re~e on. "Sve {to sam ikada radio, uvek, svaki moj dah, sve je bilo za
Svetsku stranku. Da, tro{io sam novac, sav novac koji sam mogao dohvatiti, ali za {ta,
ako ne za na{u stvar? Da, pretio sam Izaslaniku Ekumena, mislio sam da oteram i njega i
sve njih sa ovog sveta! Da, lagao sam ih, jer oni èle da upravljaju nama, da nas
poseduju, a ja sam spreman da u~inim bilo {ta da spasem moj narod ropstva - bilo {ta!"
16
Po~eo je udarati ogromnim pesnicama po brdu svojih kolena, ali i hvatati

vazduh, i jecati.
"A ne mogu da u~inim ni{ta, o, Kamije!" povika on i zagnjuri lice u {ake.
Sedela je }utke, do srca proèta mu~ninom.
Posle dugog vremena, obrisao je lice {akama, kao dete, zagladio grubu,
ra{~upanu kosurinu unazad, protrljao nos i o~i. Podigao je posluàvnik, poloìo ga na
kolena, dohvatio vilju{ku, odsekao par~e kola~a od pasulja, stavio ga u usta, sa`vakao,
progutao. Ako moè on, mogu i ja, pomisli Jos, i uradi isto tako. Pojedo{e ru~ak. Ona
ustade i pri|e da odnese njegov posluàvnik. "Izvini", re~e.
"Bilo je propalo jo{ tada", re~e on vrlo tiho. Diè pogled i zagleda joj se u o~i,
sada je vide}i, {to se, po njenom ose}aju, retko de{avalo.
Stajala je, ne razumev{i, i ~ekala.
"Bilo je propalo jo{ tada. Pre toliko godina. Ono u {ta sam verovao kod
Nadamija. Naime, da samo treba da ih isteramo, i da }e tada biti sloboda. Rat se
nastavljao, otezao, a mi smo zalutali. Znao sam da je la`. [ta je, dakle, marilo ako sam
lagao jo{ i vi{e?"
Razumela je samo to da je on duboko uznemiren i verovatno mal~ice lud, i da je
pogre{ila {to ga je za~ikavala. Oboje su stari, oboje potu~eni, oboje izgubili svoju decu.
Za{to ona èli da mu nanese bol? Ona na tren stavi {aku preko njegove, ni{ta ne
govore}i, pa podiè posluàvnik.
Dok je u sudoperu prala posu|e, on je pozva: "Hodi ovamo, molim te!" To
nikada ranije nije uradio, pa Jos pohita u sobu.
"Ko si bila?"
Stajala je i buljila u njega.
"Pre dolaska ovamo", re~e on nestrpljivo.
"Oti{la sam sa plantaè u {kolu za obrazovanje", re~e ona. "@ivela sam u gradu.
Predavala sam fiziku. Bila sam savetnik za drànje nastave iz prirodno-nau~nih
predmeta u na{im {kolama. Odgajila sam k}erku."
"Kako ti je ime?"
"Jos. Od plemena Sedevi, iz Banija."
Klimnuo je glavom, a ona sa~eka jo{ trenutak, pa se vrati pranju sudova. Ni ime
mi nije znao, pomisli ona.
I tog dana, kao i svakog, Jos ga je terala da ustane, da se pro{eta, sedi na stolici;
bio je poslu{an, ali ga je to zamaralo. Jedno popodne ona ga natera da pro{eta znatno
vi{e, a on, kad se vrati u krevet, odmah sklopi o~i. Ona otklizi uz {kriputave stepenice u
sobu sa zapadnim prozorom i ostade tamo da sedi, dugo, u savr{enoj smirenosti.
Slede}eg dana, kad do|e vreme ru~ka, ona ga natera da sedi za stolom, na
stolici. Po~e pri~ati, da ga razvedri; jer on se bez bunjenja pokoravao njenim zahtevima,
ali je izgledao tmuran i sumoran, a ona se kajala {to ga je ju{e uznemirila. Zar nisu oboje
do{li ovamo da bi sve to ostavili iza sebe, sve svoje gre{ke i neuspehe, ba{ kao i sve
svoje ljubavi i pobede? Ispri~a mu o Vadiju i Ejadi, isprede celu pripovest o dvoje
17
zaljubljenih kojima su zvezde ocrtale nesre}nu sudbinu; i re~e da su to dvoje, upravo

sad, ovog popodneva, u njenoj ku}i, u postelji. "U prvo vreme, kad su dolazili, nisam
imala kuda da idem", re~e ona. "Umelo je da bude prili~no nezgodno, u ovakvim,
hladnim danima. Smucala sam se po radnjicama u selu. Ovo je, moram re}i, bolje.
Dopada mi se ova ku}a."
On je samo othuknuo, ali imala je ose}aj da slu{a pomno i maltene da se
napreè da razume, kao stranac koji ne zna jezik.
"Tebi nije osobito stalo do ku}e, a?" re~e ona i nasmeja se, posluìv{i njihovu
supu. "Pa, bar si iskren. A vidi mene, glumim da sam svetica, kao, pravim svoju du{u, a
ovamo se vezujem za stvari, dopadaju mi se stvari, volim stvari." Sede uz vatru da
pojede supu. "Ima jedna divna soba na spratu", re~e, "ona prednja na uglu, koja gleda ka
zapadu. Ne{to se dobro desilo u toj sobi, mo`da su neki zaljubljeni ìveli nekada u njoj.
Volela bih odatle da gledam preko mo~vara."
Kad se spremala da po|e ku}i, on upita: "A oni ne}e biti tamo?"
"Lanad? Oh, ne}e. Odavno su njih dvoje oti{li. Vratili su se svojim porodicama
punim mr`nje. Pretpostavljam da bi se uskoro zamrzeli i oni, kad bi im se ostvarilo da
po~nu zajedni~ki ìvot. Oni su veoma neobrazovani. Kako da se ne mrze? To je selo vrlo
uskogrudo i vrlo siroma{no. A njih dvoje, kao da sve to znaju, drè se uporno za svoju
ljubav... svoju istinu..."
"'^vrsto ka dobru prionuti'", re~e Aberkam. Znala je taj navod.
"Da li bi èleo da ti je ~itam?" upita ona. "Imam Arkamiju. Mogla bih je
doneti."
Odmahnuo je glavom, osmehnuo se neo~ekivano, {iroko. "Nema potrebe", re~e.
"Znam je."
"Celu?"
On klimnu glavom.
"Mislila sam i ja da je u~im napamet - bar deo - kad sam do{la u ovaj kraj",
re~e ona, zadivljena. "Ali nikako da po~nem. Nikako da se na|e vreme. Jesi li je ti ovde
nau~io?"
"Mnogo ranije. U zatvoru, u Gebi", re~e on. "Tamo je bilo vremena u izobilju...
Ovih dana, leìm sam i recitujem Arkamiju samome sebi." Njegov se osmeh zadràvao,
iako je sad gledao gore, ka Jos. "Ona mi pravi dru{tvo kad ti nisi tu."
Stajala je, zanemela.
"Tvoje prisustvo mi je slatko", re~e on.
Ona se umota u {al i poùri napolje, uz jedva nekako progun|an pozdrav na
odlasku.
Ku}i je i{la okruèna gomilom smetenih, me|usobno suprotnih ose}anja.
Kakvo je ~udovi{te taj ~ovek! Pa on sa njom flertuje: tako je, sumnje nema. Nabacuje joj
se, trebalo bi re}i. A leì u krevetu kao veliki vo udaren u glavu, {i{ti kad di{e, kosa mu
bela! Namestio neki, kao, dubok, mek glas, taj osmeh, zna on kako da koristi taj osmeh,
kako da ga uklju~uje samo retko. Ume taj da se privu~e èni, hiljadu ih je ve} prevrnuo
18
ako su pri~e istinite, prevrnuo, navukao i napustio: evo ti malo sperme, od Stare{ine
tvoga, za uspomenu, a sad zbogom, mala. Oh, Boè!
Pa, {ta joj bi da mu onako ispri~a o Ejid i Vadiju, da su u njenoj postelji?
Glupa~o glupa, re~e ona sebi, grabe}i dugim koracima u opaki isto~ni vetar koji je {ibao
posivelu trsku. Budalo matora, matora.
Gubu joj izi|e u susret, ple{u}i, tupkaju}i {apama mekano po njenim nogama i
rukama, i ma{u}i kratkim, na kraju u~vorenim, crno-pegastim repom. Jos be{e ostavila
vrata otvorena, da bi on mogao u}i; a on je i bio sposoban da ih, guranjem, otvori. Sad su
stajala od{krinuta. Perje nekakve male ptice bilo je razbacano po celoj sobi, a na asuri
ispred ognji{ta bilo je malo krvi i neki komadi} utrobe. "ûdovi{te", re~e mu ona.
"Ubistvo napolju!" On otplesa svoj bojni ples, uz povike 'Huu! Huu!' Onda je prespavao
celu no} sklup~an ta~no iza nje, u udubini njenih le|a, pri dnu ki~me. Svaki put je
revnosno ustajao, pentrao se preko nje i sklup~avao se sa suprotne strane, kad god bi se
ona okrenula na drugu stranu.
A vrtela se ~esto, zami{ljaju}i ili sanjaju}i teìnu jednog krupnog tela, teìnu
{aka na svojim grudima, usne kako poteù bradavice i sisaju iz njih ìvot.
Skratila je posete Aberkamu. Mogao je, sad, da ustaje, da se sam brine o svojim
potrebama, sam sebi da sprema doru~ak; ona je pazila da u kanti za gorivo, pored
dimnjaka, uvek bude koma|e treseta i da mu ostava za hranu bude puna, ru~ak mu je
donosila, ali nije ostajala da ru~a s njim. Bio je naj~e{}e vrlo ozbiljan i u}utan, a ona je
pazila {ta pri~a. Zazirali su jedno od drugog. Nedostajali su joj oni sati na spratu u
zapadnoj sobi; ali to je bilo zavr{eno, bilo je kao neki san, jedna slatko}a koja je oti{la.
Ejid do|e sama u Josinu ku}icu jedno popodne, natmurena lica. "Mislim da vi{e
ne}u da dolazim", re~e ona.
"[ta nije u redu?"
Devojka slegnu ramenima.
"Da li motre na tebe?"
"Ne. Ne znam. Nego, mogla bih da, zna{. Da ostanem nakokana." Be{e to stara
robovska re~ za trudno}u.
"Upotrebljavali ste sredstva protiv za~e}a, zar ne?" Ona je za njih dvoje
nakupovala veliku koli~inu toga, u Veu.
Ejid neodre|eno klimnu glavom. "Mislim da nije u redu", re~e i napu}i usta.
"[ta nije u redu? Voditi ljubav ili upotrebljavati sredstva protiv za~e}a?"
"Mislim da nije u redu", ponovi devojka, uz jedan brzi, osvetoljubivi pogled.
"Pa, dobro", re~ Jos.
Ejid se okrete.
"Zbogom, Ejid."
Bez ijedne re~i, Ejid ode blatnom stazom.
"^vrsto ka dobru prionuti", pomisli Jos gorko.
19
Ode oko ku}e, do Tikulijevog groba, ali bilo je suvi{e hladno da bi se stajalo
dugo, bila je nepomi~na studen, kao usred zime, bolna. Ona u|e i zatvori vrata. Soba joj
se u~ini mala, niska i mra~na. Potmula tresetna vatra se dimila i àrila, gore}i bezvu~no.
Nikakav zvuk nije se ~uo oko ku}e. Vetar je stao, trska okovana ledom je mirovala.
Ho}u drva, ho}u vatru od drva, pomisli Jos. Da plamen ska~e i pucketa, da bude
ona vatra uz koju se pri~aju pri~e, kao {to smo imali u babinoj ku}i na plantaì.
Slede}eg dana ona ode jednom od blatnih staza sve do jedne ru{evne ku}e
udaljene nekih osam stotina metara, pa sa ulegnutog trema po~upa nekoliko dasaka. Te
no}i u njenom ognji{tu tutnjala je silovita vatra. Ona po~e svakodnevno, pa i vi{e nego
jednom dnevno, odlaziti do te ru{evine, i nazida poprili~nu gomilu drveta pokraj gomile
ise~enog treseta. Pokraj samog dimnjaka bio je, u jednom kutku, krevet, a u drugom
kutku, te dve gomile goriva. Nije vi{e odlazila kod Aberkama; on se oporavio, a ona je
htela da ide samo ako ima neku svrhu. Duè daske nije imala ~ime da se~e na komade,
pa ih je gurala u vatru jednim krajem, da gore malo-po malo: jedna daska - celo ve~e.
Sedela je uz blistav plamen i trudila se da nau~i prvu knjigu Arkamije. Gubu je leào na
ognji{nim kamenovima i ponekad gledao oganj i {aputao svoje 'ruu, ruu', a ponekad
spavao. Toliko je mrzeo da izlazi me|u ledene trske, da mu je Jos napravila malu kutiju
sa zemljom u sobici gde je prala sudove, a on je tu obavljao svoje potrebe vrlo uredno.
Duboka studen se nastavljala, najgora zima koju je Jos dosad doìvela u ovim
ritovima. Sna`ne promaje koje su duvale kroz zidove dovedo{e je do pukotina za ~ije
postojanje dotad nije znala; nije imala krpe koje bi tu zagurala, pa je upotrebila blato i
zgu`vanu barsku travu. Ako bi dopustila da se vatra ugasi, ku}ica bi jedan sat kasnije
bila kao ledara. Ali vatrica od treseta, zagrnuta, omogu}avala je Josi da pregura celu no}.
Danju je na vatru nabacivala ~esto jo{ po jedno par~e drveta, radi blistanja, radi dru{tva
koje joj je vatra ~inila.
Morala je, ipak, oti}i jednom i u selo. Danima je to odlagala, nadaju}i se da bi
zima mogla da popusti, ali joj ponestade prakti~no sve. A hladno}a steè gore nego ikad.
Blokovi treseta koje je sad stavljala na vatru bili su puni zemlje i slabo su goreli, vi{e su
se dimili; zato ona ubaci uz njih i par~e drveta, da vatrica bude ìvahnija, a ku}a toplija.
Onda se umota u sve jakne i {alove {to je imala, sve jedno preko drugog, pa uze vre}u i
po|e. Gubu ju je `mirkavo gledao sa ognji{ta. "Len{tino jedna", re~e mu ona. "@ivotinjo
jedna mudra."
Hladno}a - da te strava uhvati. Ako se okliznem na ovom ledu i slomim nogu,
najverovatnije danima ne}e nai}i niko, pomisli ona. Osta}u da leìm tako, i kroz
nekoliko sati bi}u mrtva i zale|ena. Pa dobro, pa dobro, pa {ta, u rukama sam Bo`jim, a
kroz neku godinu ima da crknem i tako, i tako. Samo, Gospode Boè dobri, daj da
stignem u selo i da se ogrejem!
Stiè tamo i provede dugo vreme u prodavnici slatki{a, trude}i se da nadoknadi
svoje zaostajanje u pogledu najnovijih tra~eva, i ~itaju}i u starim novinama o novom ratu
u isto~noj pokrajini. Ejidine tetke, kao i Vadin otac, majka i tetke, svi su je pitali kako je
Stare{ini. Uzgred joj reko{e da svrati u ku}u svog stanodavca, Kebija, jer on ima ne{to
za nju. Imao je paket jeftinog, odvratno lo{eg ~aja za nju. Savr{eno voljna da mu
20
omogu}i oboga}ivanje du{e, ona mu se zahvali za ~aj. On upita o Aberkamu. Taj

Stare{ina je ne{to poboljevao? Sad mu je bolje? Zapitkivao je; ona je odgovarala
ravnodu{no. Lako je ìveti u ti{ini, pomisli ona; ono {to ja ne bih mogla, to je da ìvim
sa ovim glasovima.
Nije joj se nikako htelo da krene iz tople sobe, ali torba je ve} bila teà nego {to
je Jos volela nositi, a ledena mesta na puteljku teè }e se videti kad svetlost po~ne da
slabi. Ona se pozdravi sa Kebijem i po|e kroz selo i opet na drvenu stazu. Bilo je i
poznije nego {to je mislila. Sunce je potonulo sasvim nisko, pa se jo{ i sakrilo iza jedine
trake oblaka na nebu ina~e sasvim golom, kao da ba{ namerno uskra}uje i tih pola sata
topline i svetla. Jos je èlela da stigne ku}i i ogreje se, i zato je grabila pravo napred.
Po{to je, pla{e}i se leda, gledala neprestano samo u puteljak ispred sebe, prvo je
samo ~ula taj glas, prepoznala ga i pomislila: Aberkam opet skrenuo s pameti! Jer on je
tr~ao njoj ususret i vikao ne{to. Stala je, u strahu od njega, ali on je izvikivao njeno ime.
"Jos! Jos! U redu je!" vikao je i dotutnjao pravo do nje, izbezumljena ljudeskara, sav
prljav, blatnjav, sa ledom i blatom u sedoj kosi, {aka crnih, ode}e crne, a u o~ima mu je
videla belo, dva kruga belog oko crnine duìca.
"Odbij!" re~e ona. "Dalje od mene, dalje!"
"U redu je", re~e on, "ali ku}a, ku}a..."
"[ta ku}a?"
"Tvoja ku}a, izgorela. Video sam, i{ao sam u selo, videh dim nad ritovima..."
Pri~ao je on jo{, ali je Jos stajala uko~ena i nije ga ni{ta ~ula. U odlasku,
zatvorila je vrata i pustila da kukica padne. Nije zaklju~ala, ali je pustila da kukica
padne, dakle Gubu nije mogao izi}i. Ostao je u ku}i. Zabravljen unutra: blistanje u
o~ajnim okicama, pla~ njegovog glasi}a...
Ona po|e napred; Aberkam joj se ispre~i.
"Da pro|em", re~e ona. "Moram da pro|em." Ostavi torbu i dade se u trk.
Ali je sila uhvati za ruku, zaokrete i baci nazad, kao da je poduhva}ena
ogromnim morskim talasom. Oko nje, sa svih strana - ta telesina, taj ogroman glas. "U
redu je, ma~e je u redu, u mojoj je ku}i", govorio je. "Slu{aj, slu{aj me, Jos! Ku}a je
izgorela. Ma~e je dobro."
"[ta se desilo?" razvika se ona besno. "Pu{taj me! Ne razumem! [ta se desilo?"
"Molim te, molim te da se smiri{", po~e je on preklinjati, ali i pu{tati. "Pro}i
}emo tamo. Vide}e{. Nema mnogo da se vidi."
Vrlo drhtavo, ona po|e naporedo sa njom. Aberkam joj ispri~a {ta je bilo. "Ali
kako je zapo~ela?" upita ona. "Kako je mogla?"
"Iskra; ostavila si da vatra gori? Naravno, naravno da jesi, hladno je. Ali bilo je
i rupa u dimnjaku, gde je kamenje poispadalo, video sam ja to. Ako je bilo zaloèno i
drvo, mo`da su varnice letele - pa se mo`da zapalila neka daska u podu, ili trava u
krovu. U tom slu~aju sve mora da izgori, po ovako suvom vremenu, sve je isu{eno, nema
ki{e. Oh, moj Boè, slatki Gospode, ja mislio da si ti unutra. Da si u ku}i. Video ja vatru,
a bio sam na ovoj stazi, a onda sam bio pred vratima, a kako, ne znam, da li sam leteo,
21
ne znam, pa sam gurao, ali spu{tena kukica, pa sam razvalio, kad unutra ceo zadnji zid i
cela tavanica bukte, bukte... Dima je bilo toliko, da nisam video da li si unutra, u{ao sam,
ta ìvotinjica se krila u uglu, pa sam pomislio kako si plakala kad je ona druga uginula, i
poku{ao da je uhvatim, ali je u sekundi {mugnula napolje, onda sam video da unutra
nema nikog i po{ao ka vratima, kad odjednom - ceo krov padne." On se nasmeja,
divalje, likuju}i. "Pao mi na glavu, vidi{?" Sagnuo se ka njoj, ali ona ni tako nije bila
dovoljno visoka da vidi njegovo teme. "Video sam tvoju kofu i poku{ao da sipam vodu
na prednji zid, da bar ne{to ostane, ali sam uvideo da je to ludost, da sve gori i da ne}e
ni{ta ostati. Onda sam krenuo stazom, a tamo me je ~ekala tvoja ìvotinjica i sva se
tresla. Pustila me je da je uzmem, a ja nisam znao kuda bih s njom, pa sam je poneo ku}i
i tamo ostavio. Zatvorio sam vrata. Unutra je bezbedna. Onda sam pomislio da ti mora
biti da si u selu, pa sam krenuo da te traìm."
Do|o{e do ra~vanja na stazi. Ona stade, uhvati se za ogradu drvene stazice i
pogleda dole. Mrlja dima, ne{to zgureno, crno. Crni {tapovi. Led. Po~ela se sva tresti, i
toliko joj je pozlilo da je morala ~u~nuti. Gutala je hladnu pljuva~ku. Nebo i trske po~e{e
da se vrte u krug, sa leve strane ka desnoj, oko njene glave; to nije mogla zaustaviti.
"Ma, hajde, hajde, u redu je. Hodi sa mnom." Bila je svesna tog glasa, tih {aka i
ruku, prostrane topline na kojoj nalazi oslonac. Po|e, o~iju zatvorenih. Posle nekog
vremena bila je sposobna da ih otvori i da gleda stazu, pomno.
"Auh, torba, ostavila sam torbu - to mi je sve {to imam", re~e ona odjednom,
maltene kroz nekakav smeh; okrete se i umalo da padne, jer se vrtoglavica ponovo
pokrenula.
"Poneo sam. Idemo, ima samo jo{ malo da se ide." Nosio je njenu torbu na
~udan na~in, u prevoju jedne ruke. Druga ruka bila je obavijena oko nje, pomagala Josi
da ostane uspravno i hoda. Do|o{e u njegovu ku}u, u onu mra~nu, izgra|enu na splavu
od balvana. Ku}a je gledala, sada, ka veli~anstvenom nebu narandàste i ùte boje, kroz
koju su se zrakasto {irili mlazevi ruì~aste boje sa mesta gde je sunce za{lo; 'Sun~eva
kosa', tako su to zvali kad je bila dete. Okrenu{e le|a toj slavi, u|o{e u tamnu ku}u.
"Gubu?" re~e ona.
Trebalo je malo duè tragati za njim. Bio se sakrio ispod kau~a. Morala ga je
izvu}i silom, nije hteo sam da joj pri|e. Krzno mu je bilo puno pra{ine, i otpadalo je,
ostajalo joj u rukama kad je po~ela gladiti Gubua. Na ustima je imao malo bele pene, a u
njenom naru~ju je ostao u}utan i drhtao je. Gladila je i gladila srebrnasta pegava le|a,
pegave bokove, svilenasto belo krzno na trbuhu. On najzad sklopi o~i; ali ~im se ona
samo malo poma~e, on sko~i i otr~a opet pod kau~.
Ona sede i re~e: "Izvini, izvini, Gubu, izvini."
ûv{i njen glas, Stare{ina se vrati u tu sobu, iz prostorije za pranje sudova u
koju je bio oti{ao. Drào je mokre {ake pruène ispred sebe, a ona se pitala za{to ih ne
obri{e. "Je l' mu dobro?" upita on.
"Treba}e mu neko vreme", re~e ona. "Poàr... i nepoznata ku}a. Oni su... ma~ke
su teritorijalne. Ne vole nepoznata mesta."
Nije uspevala da sredi misli, a ni re~i, dolazile su isprekidano, ispreturano.
22
"Zna~i, to je ma~or?"
"Jeste, pegav."
"Te ìvotinje, ku}ni ljubimci, pripadale su Gazdama, bile su u gazda{kim
ku}ama", re~e on. "Mi ih nikad nismo gajili."
Ona pomisli da je to optu`ba. "Stigle su sa Verela zajedno sa Gazdama, da",
re~e ona. "A tako smo i mi." Tek kad su joj te re~i izletele, o{tro izgovorene, ona se
doseti da je Aberkam mo`da hteo da se izvini, time {to je rekao, za svoje neznanje.
On je jednako stajao sa {akama ispruènim kruto. "Izvini", re~e. "Treba}e mi
nekakav zavoj, ~ini mi se."
Polako je izo{travala pogled ka njegovim {akama.
"Opekao si ih."
"Ne mnogo. Ne se}am se kad."
"Daj da vidim." On pri|e bliè i okrete ru~erde tako da su bile dlanovima
nagore; na jednoj je imao ljuto crvenu opekotinu kao traku preko plavi~aste koè prstiju,
a na drugoj {iroko raskrvavljenu ranu pri korenu palca.
"Nisam primetio dok nisam po~eo prati. Nije bolelo."
"Da vidim ja tvoju glavu", re~e ona; setila se, sad. On kleknu i podnese Josi na
uvid ~upavo-umr{eni ~a|avi predmet sa crvenom i crnom opekotinom preko sredine.
"Oh, Boè", re~e ona.
Njegov veliki nos i njegove o~i pojavi{e se ispod te upetljane mase, blizu nje,
pogleda{e gore ka njoj, zabrinuto. "Znam da mi je krov pao na glavu", re~e on, a Jos se
po~e smejati.
"Tebe bi moglo da sredi samo ne{to ve}e od jednog obi~nog krova!" re~e ona.
"Ima{ li i{ta, ikakvo ~isto platno - znam da sam u ormani}u kod sudopere ostavila neke
~iste krpe za posu|e - i{ta za dezinfekciju?"
Dok mu je ~istila ranu na glavi, pri~ala je. "O opekotinama ne znam ni{ta osim
da se treba truditi da ostanu ~iste, ali otvorene, da se na vazduhu su{e. Trebalo bi da
pozovemo kliniku u Veu. Mogu sutra da odem do sela."
"Mislio sam da si ti neka doktorka ili bolni~arka."
"Ja sam savetnik za organizovanje {kolstva!"
"Negovala si mene."
"Znala sam od ~ega si bio bolestan. O opekotinama ne znam ni{ta. I}i }u u selo
i pozva}u. Ali ne no}as."
"Ne no}as", saglasi se on. Poku{ao je da razgiba {ake i bolno trznuo licem.
"Mislio sam da spremim ve~eru za nas", re~e. "Nisam ni znao da mi je ne{to bilo s
rukama. Ne znam kad se to dogodilo."
"Kad si spasavao Gubua", re~e Jos, tonom najobi~nijeg razgovora, a onda
briznu u pla~. "Pokaì mi {ta si hteo da spremi{, pa }u ja staviti da se kuva", re~e ona
kroz suze.
"@ao mi je tvojih stvari", re~e on.
"Ni{ta od njih nije bilo zna~ajno", re~e ona, pla~u}i. "Gotovo sva ode}a koju
posedujem nalazi se, evo, na meni. Hrane je tamo bilo samo vrlo malo. Samo Arkamija.
23
I moja knjiga o svetovima." Ona pomisli kako su stranice crnele i kako su se uvrtale dok
ih je vatra ~itala. "Te dve mi je poslala jedna prijateljica iz grada, nikad se nije pomirila
sa ~injenicom da sam do{la ovde i da }u glumiti da pijem vodu i }utim. A i bila je u
pravu, dabome, treba da se vratim, nikad nije trebalo ni da dolazim. Kakva sam
la`ljivica, kakva tupa~a! Ja da kradem drvo! Kradem drvo da mi bude vatra lepa! Pa da
mi bude toplo i veselo! I tako sam zapalila spostvenu ku}u, i sad je sve propalo,
Kebijeve ku}e nema vi{e, nastradao je i moj mali macan, i tvoje {ake, a sve mojom
krivicom. Zaboravila sam da drvo kad gori, iz njega pra{te varnice, a dimnjak je bio
sazidan za vatru od treseta, zaboravila sam. Sve ja zaboravljam, izdaje me pamet,
pam}enje me izdaje, laèm. înim sramotu svome Gospodu, jer glumim da se njemu
okre}em, a ne mogu mu se okrenuti, ne mogu da se odreknem sveta. Zato svet
spaljujem! Zato je ma~ posekao tvoje {ake." Uze njegove {ake u svoje i nagnu se nad
njih. "Suze imaju dezinfekciono dejstvo", re~e. "Oh, ào mi je, ào mi je!"
Njegove opaljene {aketine mirovale su u njenim {akama. On se nagnu napred i
poljubi joj kosu, po~e je milovati usnama i obrazom. "Ja }u ti Arkamiju govoriti", re~e
joj. "A sad miruj. Treba ne{to da jedemo. Mnogo si hladna na dodir. Mislim da si malo u
{oku, mo`da. Sedi onamo. Mogu bar da stavim kotli} da se ugreje; toliko mogu." Ona ga
poslu{a. Bio je u pravu, ona tek sad oseti da je sva nekako hladna. Zguri se bliè vatri.
"Gubu?" pro{aputa ona. "Do|i, Gubu, do|i, maleni, sve je u redu." Ali ispod kau~a se
ni{ta ne poma~e.
Aberkam je stajao pored nje, pruào joj ne{to: ~a{u; a u ~a{i vino, crveno vino.
"Ima{ vino?" re~e ona, trgnuv{i se iznena|eno.
"Ja uglavnom vodu pijem i }utim", re~e on. "Ponekad vino pijem, i pri~am.
Uzmi."
Ona pokorno uze vino. "Nije me {okiralo."
"Ni{ta ne {okira ènu iz grada", re~e on ozbiljno. "A sad treba da otvori{ ovu
teglu."
"Kako si otvorio vino?" upita ona, pa odvrnu poklopac sa tegle riblje ~orbe.
"Bilo je ve} otvoreno", zabrunda on, neuznemiren.
Sedeli su uz vatru, jedno naspram drugog, i jeli, a zahvatali su iz kotli}a koji je
visio oka~en o verige. Pojedine komadi}e mesa hvatala je prstima i spu{tala ih nisko, do
poda, da bi ispod kau~a mogli biti vi|eni, i {aputala Gubuu, ali on nije hteo da izi|e.
"Kad bude mnogo gladan, do}i }e", re~e ona. Ve} joj je dozlogrdilo pla~ljivo
drhtanje njenog glasa, i taj ~vor u grlu, ose}aj stida. "Hvala ti za hranu", re~e. "Sad mi je
bolje."
Ustala je i oprala kotli} i ka{ike; njemu je rekla da on ne treba da kvasi ruke, a
on se nije ni ponudio da joj pomogne, samo je sedeo pored vatre, nepomi~an, kao
gromada, kao mrka stena.
"Idem ja na sprat", re~e ona, kad je zavr{ila posao. "Mo`da }u mo}i da uhvatim
Gubua i ponesem ga tamo. Daj jedno }ebe, ili dva."
On klimnu glavom. "]ebad su gore. Vatru sam naloìo." Nije razumela ove
njegove re~i. U tom trenutku se sagnula da zaviri pod kau~. Znala je da, ~ine}i to,
24
izgleda kao ìvi humor: matora, umotana u sto krpa, sa dupetom u vazduhu, {apu}e:
"Gubu! Gubu!" jednom komadu name{taja. Ali za~u se grebucanje, a onda joj Gubu
do|e pravo u ruke. ^vrsto se uhvati za njeno rame, a nos sakri pod njeno uho. Ona sede
na pete i pogleda Aberkama, sva ozarena. "Evo njega!" re~e. Osovi se na noge, {to joj
nije bilo lako, pa re~e: "Laku no}."
"Laku no}, Jos", odvrati on. Nije se usu|ivala da nosi fenjer, sa uljem, gore,
zato uz stepenice po|e kroz mrkli mrak. Dràla je Gubua uz sebe, oberu~ke, sve dok ne
stiè u zapadnu sobu i ne zatvori vrata. Onda stade. Nepomi~no je zurila. Aberkam je bio
izvadio cigle iz ognji{ta, i jo{ stigao, tokom ve~eri, da potpali treset ve} poloèn unutra;
àrenje treseta odsijavalo se u duga~kim, niskim prozorima crnim od no}i, a miris koji se
{irio bio je sladak. Iz neke druge neupotrebljavane sobe be{e u ovu dovu~en krevetski
ram, i na njega postavljen madrac, i preko toga postelja, }ebad, pa ~ak, odozgo, i novi,
beli, vuneni tepih. Na polici kod dimnjaka stajali su kr~ag i lavor. Onaj stari tepih na
kome je ranije sedela bio je ispra{en i oriban, i sad je leào ~ist, mada veoma pohaban,
pred ognji{tem.
Gubu po~e odgurivati njene ruke; ona ga spusti, a on otr~a pravo pod krevet.
Tamo }e mu biti sasvim dobro. Ona nasu malo vode iz kr~aga u lavor i ostavi pred
ognji{te, za slu~aj da bude èdan. Kao kutija za obavljanje potreba, neka mu posluì
pepeo. Sve {to nama treba, imamo ovde, pomisli ona, i dalje razgledaju}i, sva zbunjena,
ovu sobu punu senki, i blagu svetlost koja je u prozore nailazila iznutra.
Izi|e i zatvori vrata za sobom, pa si|e niz stepenice. Aberkam je nepomi~no
sedeo pored vatre. Njegove o~i sevnu{e ka njoj. Nije znala {ta da kaè.
"Svi|ala ti se ta soba", re~e on.
Ona klimnu glavom.
"Rekla si da je mo`da nekad bila soba nekih zaljubljenih. Pomislio sam da bi to
mogla i ubudu}e biti."
Posle nekog vremena ona re~e: "Mo`da."
"Ne no}as", re~e on, i po~e u njemu neka potmula tutnjava: smeh, uvide Jos.
Jednom ga je videla da se osmehne, sad je ~ula i njegovo smejanje.
"Ne. Ne no}as", re~ ona kruto.
"Trebaju mi {ake", re~e on, "treba mi sve, za to, za tebe."
Ona ni{ta ne re~e, samo ga pogleda.
"Sedi, Jos, molim te", re~e on. Ona sede na stolicu pored vatre, o~i u o~i sa
Aberkamom.
"Dok bolovah, o ovim stvarima premi{ljah", re~e on; uvek je u njemu ostajalo
pomalo oratorstva. "Zamisao za koju sam se borio, izneverio sam, u ime njeno sam lagao
i krao, zato {to nisam mogao priznati da sam izgubio veru u nju. Tu|ina sam se pla{io
zato {to sam se njihovih bogova pla{io. Toliko bogova! Pla{io sam se da }e oni umanjiti
mog Gospoda. Umanjiti njega!" Minut-dva je }utao i samo disao; ~ula je duboku hripu u
njegovim plu}ima. "Izneverio sam majku moga sina mnogo puta, mnogo puta. Nju, i
druge ène, i sebe samog. Nisam ostao veran ni~emu plemenitom." Ra{iri ruke i pri tom
`mirnu malo, bolno, i pogleda opekotine na {akama. "Mislim da ti jesi".
25
Ne{to kasnije, Jos re~e: "Uz oca moje Safnan ostala sam samo nekoliko godina.
Posle sam imala neke druge mu{karce. [ta to mari, sada?"
"Ne mislim na to", re~e on. "Mislim da nisi izneveravala svoje ljude, svoje dete,
sebe. U redu, to je pro{lost. Kaè{, {ta ima veze sada, ni{ta vi{e nije va`no. Ali ti mi
daje{ ovu priliku ~ak i sad, ovu divnu priliku, da te drìm, da te ~vrsto drìm."
Ona ne re~e ni{ta.
"U sramoti sam do{ao ovamo, a ti si mi ukazala po{tovanje."
"Za{to ne? Ko sam ja da tebi sudim?"
"'Brate, ja sam ti.'"
Ona mu dobaci jedan upla{ni pogled, onda se zagleda u vatru. Treset je goreo
polako, ali toplo, {alju}i uvis jednu vijugavu, bledo vidljivu traku dima. Jos je
razmi{ljala o toplini, o tami njegovog tela.
"Da li bi bilo ikakvog mira izme|u nas dvoje?" upita ona kona~no.
"Da li ti je mir potreban?"
Ne{to kasnije, ona se malo osmehnu.
"Da}u sve od sebe", re~e on. "Ostani u ovoj ku}i neko vreme."
Ona klimnu glavom.
DAN OPRO[TAJA
Soli be{e svemirsko deri{te, k}erka mobila, ìvela je na raznim brodovima, na
raznim svetovima; do svog desetog ro|endana proputovala je vi{e od pet stotina
svetlosnih godina. Sa svojih dvadeset pet, ve} je pro{la kroz revoluciju na Alteri, nau~ila
'aidì' na Teri i dalekomi{ljenje od jednoga hilfera na Rokananu, sa lako}om zavr{ila
{kole na Hainu, preìvela svoj zadatak kao posmatra~ na ubila~koj, umiru}oj planeti
Keak, i rade}i sve to presko~ila jo{ pola milenijuma brzinom bliskom svetlosnoj. Mlada,
ali iskusna.
Dosadili su joj slu`benici ambasade u Voe Deu svojim savetima da pazi na ono,
upamti ovo, i tako dalje; pa, ona je tako|e mobil, sada. Planeta Verel ima svoje
neobi~nosti - a koji svet ih nema? Soli je uradila doma}i zadatak, nau~ila kad treba
izvesti naklon a kad ne treba podrigivati, i obratno. Olak{anje je bilo kad su je kona~no
ostavili da se sama snalazi, u ovom predivnom gradi}u, na ovom predivnom malom
kontinenti: ona, Soli, prvi i jedini ekumenski Izaslanik u Boànskoj Kraljevini Gataj.
Danima je bila u nekom posebnom veselom stanju, kao pijana, zbog te
nadmorske visine, i zbog malog, brilijantnog sunca koje je sru~ivalo okomitu svetlost u
bu~ne ulice. A tek planinski vrhovi koji su str{ali neverovatno iza svake zgrade; pa nebo
tamnoplavo, na kome velike, bliske zvezde blistaju i tokom celog dana; no}i
zasenjuju}e, pod {est-sedam vrludaju}ih, malih meseca; visoki crnoputi ljudi sa crnim
o~ima, uzanim glavama, duga~kim i uzanim {akama i stopalima, predivan narod, njen
narod! Volela je sve to. Mada je tog naroda bilo pred njenim o~ima mo`da i malo
previ{e.
Poslednja prethodna prilika da provodi vreme sasvim sama ukazala joj se
tokom onih nekoliko sati u putni~koj kabini lete}eg automobila koji joj posla{e Gatajci
26
da je dovede preko okeana, iz Voe Dea. Na sleti{tu ju je do~ekalo poslanstvo sve{tenika

i zvani~nika koje su uputili Kralj i Savet, poslanstvo veli~anstveno u skerletu, sme|em i
tirkiznom, i povelo ju je, tako re}i u jednom zamahu, u Palatu, gde se moralo klanjati (i
ne podrigivati) satima: biti predstavljena njegovom kraljevskom malom smeùranom
veli~anstvu, i visokim nekakvim i svakakvim, lordovima kako-be{e i kako-se-zva{e;
dràti govorancije, sedeti na banketu... sve sasvim predvidljivo, nigde ni najmanjeg
problema, nije zasmetao ~ak ni neprobojno tvrdi, ogromni prèni cvet koji je na banketu
stavljen u njen tanjir. Ali su uz nju, od prvog trena na sleti{tu, i zatim svakog daljeg
trena, svuda i uvek, bila dva ~oveka: njen vodi~, i njen telohranitelj.
Vodi~a, koji se zvao San Ubatat, dado{e njeni doma}ini, Gatajci; on je,
naravno, prijavljivao vladi sve Soline postupke, ali je kao uhoda bio zaista prijatan,
svuda joj je olak{avao kretanje, ukazivao samo minimalnim, ali dovoljnim nagove{tajem
{ta se od nje o~ekuje, a {ta bi bilo 'gaf', pogre{an korak; izvrstan lingvista, uvek je
spremno prevodio kad je to njoj zatrebalo. Zaista je taj San bio dobar. Ali telohranitelj je
bio ne{to sasvim drugo.
Tog ~oveka su uz Soli prika~ili doma}ini Ekumena na ovom svetu, velika
dràva Voe Deo, dominantna sila na Verelu. Soli se smesta pobunila, uloìla protest
ambasadi u Voe Deu, tvrde}i da telohranitelja ne èli niti joj je potreban. Niko u Gataju
ne planira ni{ta protiv nje, a i kad bi planirao, Soli bi vi{e volela da se brani sama.
Ambasada je uzdahnula. @alimo slu~aj, reko{e. Ima da ima{ telohranitelja, i ta~ka. Voe
Deo ima vojne snage u Kraljevini Gataj, koja je, ipak, sledbenik voedeoske politike,
dràva ekonomski zavisna. U interesu je Voe Dea da {titi legitimnu vladu Gataja od
lokalnih teroristi~kih grupica, a da {tite ba{ tebe, to je deo njihovih interesa. Ne moèmo
se protiviti tome.
Znala je da se ne vredi sva|ati sa ambasadom, ali, opet, nije se ni mogla
prepustiti tom majoru. Naime, njegov vojni ~in glasio je 'rega', a Soli je to prevela re~ju
'major', koju je ~ula u nekom komi~nom filmu {to ga je gledala na Teri. U toj komediji,
'major' je bio, bukvalno, jedna punjena uniforma, prekrivena medaljama i oznakama.
Punjena uniforma je huktala, {epurila se i zapovedala, a na kraju se rasprsnula, razletela
se u komadi}e. Kad bi samo i ovaj major mogao tako da pukne! Nije se, zapravo,
{epurio, nije ~ak ni zapovedao neposredno. Kameno u~tiv i drveno }utljiv je bio, krut i
hladan kao rigor mortis. Ubrzo je odustala od svakog poku{aja razgovora s njim; {ta god
rekla, njegov odgovor je bio 'Da-g-sp-|o' ili 'ne-g-sp-|o', sa glupom brzinom ~oveka
koji ne ~uje i ne}e stvarno da ~uje; bio je to stav nekoga ko je po slu`benoj du`nosti
isklju~io u sebi sve ljudsko. A drào se uz nju na svakom javnom mestu, danju i no}u, na
ulici, u kupovini, na susretima sa poslovnim ljudima i zvani~nicima, na razgledanju
znamenitosti, u dvoru, u balonu kojim su nadletali planine - svuda, svuda sa njom, osim
u krevetu.
A ~ak ni u krevetu nije bila onoliko sama koliko je, naj~e{}e, èlela biti; jer,
iako su vodi~ i telohranitelj uve~e odlazili ku}i, u predsoblju njene spava}e sobe spavala
je ku}na pomo}nica: poklon od Njegovog veli~anstva, imovina stavljena Soli u
vlasni{tvo.
27
Pamtila je svoju nevericu kad je, pre nekoliko godina, ~itaju}i jedan tekst o
ropstvu, prvi put nai{la na takvu upotrebu re~i imovina. 'Na Verelu, pripadnici vladaju}e
kaste nose naziv vlasnici; pripadnici pokorene kaste su imovina. Samo za vlasnike se
kaè da su mu{karci i ène; za one u niòj kasti, imovinu, kaè se da su kmetovi i
kmetice.'
I tako se ona sad pretvorila u vlasnicu jedne kmetice. Kraljevski se darovi ne
odbijaju. Ime njene imovine bilo je Reve. I Reve je verovatno uhoda bila, ma koliko to
te{ko bilo poverovati. Dostojanstvena, zgodna èna, nekoliko godina starija od Soli, a
koè otprilike jednako tamne, mada je Solina bila sme|a sa ruì~astim prelivom, a
Revina sme|a sa plavi~astim prelivom. Revini dlanovi bili su delikatne azurne boje.
Pona{ala se besprekorno, imala puno takta, proniciljivosti, nepogre{ivi ose}aj kad je
njeno prisustvo poèljno, a kad ne. Soli se, naravno, ophodila prema Revi kao prema
sebi ravnoj, a na samom po~etku je izjavila da po njenom uverenju nijedno ljudsko bi}e
nema pravo prevlasti, a kamoli vlasni{tva, nad drugim ljudskim bi}em, i da ona Revi
ne}e ni{ta nare|ivati, i da se nada da }e njih dve biti prijateljice. Reve je ovo prihvatila,
na àlost, kao novi niz nare|enja. Osmehnula se i rekla 'da'. Bila je beskona~no
popustljiva. [ta god Soli rekla ili u~inila, sve je tonulo u tu popustljivost i nestajalo sa
vidika, ostavljaju}i neizmenjenu Reve: jedno blago, predusretljivo, fizi~ko prisustvo,
samo mal~ice izvan dohvata. Osmehivala se, govorila 'da' i bila nedohvatljiva.
A Soli po~e misliti, posle prve opijenosti prvim danima u Gataju, da joj je Reve
potrebna, stvarno potrebna kao èna sa kojom }e razgovarati. Ni na koji na~in se nije
mogla sastajati sa drugim ènama, koje su ìvele skrivene u svojim 'bezama', ènskim
prostorijama, to jest 'kod ku}e' - tako se o tome govorilo. Sve kmetice osim Reve bile su
vlasni{tvo nekog drugog, dakle Soli nije imala pravo da s njima govori. Ona se, zato,
uvek susretala isklju~ivo sa mu{karcima. I sa evnusima.
To je bila jo{ jedna stvar u koju je bilo te{ko poverovati: da ima mu{karaca koji
su spremni da se dobrovoljno odreknu mu{kosti samo da bi unekoliko pobolj{ali svoj
dru{tveni poloàj. A upravo takve je sretala na dvoru kralja Hotata. Ro|eni kao imovina,
oni su prelaskom u evnuhe sticali delimi~nu nezavisnost i ~esto se uzdizali do poloàja
znatne vlasti, a i znatnog poverenja, me|u svojim vlasnicima. Evnuh Tajandan,
upravitelj palate, vladao je kraljem, koji nije stvarno drào vlast nego je sluìo samo kao
marioneta, nominalni {ef Saveta. Savet su sa~injavali lordovi raznih vrsta i sve{tenici
samo jedne vrste, tualiti. Samo je imovina oboàvala Kamija, a gatajska prvobitna vera
potisnuta je kad je monarhija pre{la na tualitizam pre pribli`no jednog veka. Ako se Soli
i{ta zaista nije dopadalo na Verelu, posle ropstva i posle prevlasti jednog pola, bile su to
vere. Pesme o gospi Tuali bile su lepe, njene skulpture i hramovi u Voe Deu divni, a
knjiga Arkamija izgledala je kao dobra, mada razvu~ena, pri~a; ali smrtonosna
ube|enost u svoje sopstveno bogomdano pravedni{tvo... pa netrpeljivost, glupost
sve{tenika, jeziva u~enja koja su opravdavala svaku okrutnost u ime vere! Soli se
zapravo po~injala pitati postoji li na Verelu i{ta {to joj se dopada.
Na to je imala instant-odgovor: volim Verel, volim ga. Volim ovo neobi~no,
malecko, a jako sunce, i sve one komade razvaljenog meseca gore, i te planine koje se
28
diù kao ledeni zidovi, i ovaj narod - narod ~ije su o~i crne bez belog, kao kod ìvotinja,
o~i kao tamno staklo, kao tamna voda, tajanstvene - èlim ih voleti, èlim ih upoznati,
èlim dopreti do njih!
Ali morala je priznati da su oni upi{anci u ambasadi bili u pravu u pogledu
jedne stvari: biti èna, to je, na Verelu, te{ka sudbina. Soli se nigde nije uklapala. Svugde
je i{la sama, imala je javnu funkciju, pa je, samim tim, bila ne{to protivure~no: jer,
pristojna èna ostaje kod ku}e, nevidljiva. Samo kmetice izlaze na ulicu, ili se susre}u sa
nepoznatim osobama, ili obavljaju bilo koji javni posao. Ona se, dakle, pona{a kao
imovina, a ne kao vlasnica. Pa ipak, ona je ne{to veoma veli~anstveno, Izaslanik
Ekumena, a Gataj veoma èli da se u~lani u Ekumen i da ne uvredi ekumenske
Izaslanike. Zbog svega toga, zvani~nici, dvorani i poslovni ljudi sa kojima je razgovarala
o ekumenskim poslovima ~inili su najbolje {to su mogli: postupali su prema njoj kao
prema mu{karcu.
Ova gluma nikad nije bila potpuna, a ~esto se i raspadala sasvim. Jadni matori
kralj ju je vredno pipao i opipavao, zanet utiskom da je Soli jedna od njegovih greja~ica
kreveta. U raspravi sa lordom Gatujom, ona kaè ne{to suprotno - a Gatujo je po~ne
netremice gledati kao da mu se usprotivila njegova sopstvena cipela. Jer video je u njoj
ènu. Ali u ve}ini slu~ajeva 'skidanje pola' sa nje je ipak uspevalo, pa je Soli mogla raditi
sa tim ljudima: ~ak je i potpomagala igru, uz Revinu pomo} napravila je sebi ode}u nalik
na onu koju u Gataju nose mu{karci-vlasnici, bez i~ega {to bi njima bilo signal da je u
toj ode}i èna. Reve be{e hitra, pametna {valja. Pantalone svetle boje, uske, od debelog
materijala, bile su prakti~ne i zgodne, a izvezeni sakoi izvanredno topli. Rado ih je
nosila. Ali se ose}ala deseksualisano pred tim mu{karcima koji su odbijali da prihvate
ono {to ona jeste. Bilo joj je potrebno da razgovara sa ènom.
Poku{ala je, preko nekih vlasnika, da isposluje susrete sa njihovim ènama,
vlasnicama, i nai{la na zid bez ijednih vrata, bez ikakve rupice za zavirivanje. Kakva
divna zamisao: svakako }emo organizovati sastanak, kad vremenske prilike budu
povoljnije! Bila bi ogromna ~ast za mene da kod izaslanice Ekumena do|u u posetu
gospa Majojo i moje k}eri, ali moje glupave, provincijalne k}eri tako su neoprostivo
boja`ljive - siguran sam da }ete razumeti. Oh, svakako, svakako, razgledanje unutra{nje
ba{te - ali ne sad, kad loze ne cvetaju! Moramo sa~ekati da loze procvetaju!
Ni sa kim nije mogla razgovarati, ni sa kim, dok nije upoznala makila
Batikama.
Pravi doga|aj je to bio: dolazak gluma~ke trupe iz Voe Dea. U gatajskoj maloj
planinskoj prestonici nije bilo mnogo zabavnih priredbi, izuzev plesa~a u hramu (a i to
su bili sve mu{karci, dabome) i povr{nih, sentimentalnih gluposti koje su na
verelijanskoj TV mreì emitovane kao 'drame'. Soli je sa tvrdom uporno{}u gledala neke
od tih suznih koje{tarija, nadaju}i se da bar na trenutak vidi kako izgleda ìvot 'kod
ku}e', ali nije mogla podnositi device koje padaju u nesvest i umiru od ljubavi dok
njihovi heroji krutog vrata, pravi magarci, svi izgledom kao 'major', uzvi{eno ginu u
bitkama, a Tual Milosrdna se naginje iz oblaka i sme{ka se dole na njihovu pogibiju,
gledaju}i ih malo zrikavo, pri ~emu joj se vide beonja~e, znak boànskog statusa. Soli je
29
brzo primetila da verelijanski mu{karci nikad ne gledaju te drame; sada je znala za{to.
Ali i prijemi u palati, i prijemi u njenu po~ast u ku}ama raznih lordova i biznismena, bili
su prili~no zatupljuju}i: samo mu{karci, uvek i jedino mu{karci, jer nisu hteli da uvedu
devojke, svoje robinje, dok je tu ova izaslanica Ekumena; a Soli ni sa najzgodnijim
mu{karcima nije mogla da flertuje, jer bi ih to podsetilo da su mu{karci, a onda bi oni
iznova opazili da je ona èna koja se ne pona{a kao dama. Od opijenosti nije ostalo ni{ta
do dana kad je trupa makila stigla.
Pitala je Sana, pouzdanog savetnika za etikeciju, da li bi bilo u redu da ona
po|e na predstavu. Posle duèg 'hmm-hmm' i 'pa, ovvaj...', on joj stavi na znanje,
posredno, nadma{uju}i svoju uobi~ajenu uljastu delikatnost, da moè ako se obu~e kao
mu{ko. "@ene, znate, ne izlaze u javnost. Ali ponekad, znate, toliko èle videti predstave,
znate? Gospa Amatej je dolazila sa Gospodarom Amatejom, obu~ena u njegovu ode}u,
svake godine; svi su znali, niko ni{ta nije rekao - znate. Za Vas, tako slavnu osobu, bilo
bi to u redu. Niko ne}e re}i ni{ta. Sasvim, sasvim u redu. Naravno, ja idem sa Vama, i
rega ide sa Vama. Kao prijatelji, ha? Znate, tri ~oveka, tri dobra prijatelja, idu zajedno na
zabavu, ha? Ha?"
Ha ha, odjeknu u njoj poslu{no. Al' je zabava!... Ipak, vredi truda, pomisli ona.
Da bih videla maske.
Nikad nisu davali makile na TV. Mlade devojke kod ku}e ne smeju biti
izloène njihovim predstavama, me|u kojima ima, obavesti je San uz smrtnu ozbiljnost,
nedoli~nih. To sme samo u pozori{tima. Klovnovi, plesa~i, prostituti, glumci, muzi~ari i
makili bili su neka vrsta potklase, jedina imovina koja ne pripada nijednom
pojedina~nom vlasniku. Nadarenog de~aka otkupi Korporacija zabave, od dotada{njeg
vlasnika; de~ak time postaje imovina Korporacije, koja ga uve`bava i o njemu se brine
do kraja njegovog ìvota.
Odo{e pe{ice u pozori{te, udaljeno {est ili sedam ulica. Bila je zaboravila da su
svi makili transvestiti, ~ak i dok ih je prvi put gledala nije se toga dosetila. Bili su grupa
visokih, vitkih osoba koje izle}u na pozornicu uve`bano, mo}no i graciozno kao velike
ptice koje se kovitlaju, okupljaju, vijaju po visinama. Gledala je ne razmi{ljaju}i,
obuzeta njihovom lepotom, a onda se najednom promenila muzika i u{li su klovnovi,
crni kao no}, crni kao vlasnici, u fantasti~nim suknjama koje su se vukle iza njih, sa
fantasti~nim sisama isturenim daleko napred i ukra{enim preobiljem dragulja; pevucali
su tankim glasi}ima, kao da }e pasti u nesvest: "Oh, nemojte me silovati, gospodine fini
dobri, nemojte me, molim Vas, ba{ sad!" To su mu{karci, to su mu{karci! - uvide Soli,
koja se ve} smejala bespomo}no. Dok je Batikam zavr{io svoj nastup kao zvezda ve~eri,
svoj ~udesni dramski monolog, ona je ve} bila oboàvateljka. "@elim da se sretnem s
njim", re~e ona Sanu u pauzi izme|u ta~aka. "S tim glumcem... Batikamom."
Na Sanovom licu pojavi se onaj prazni izraz koji je zna~io da on razmi{lja kako
se to moè srediti, a ujedno i zaraditi neka parica. Ali major be{e budno pa`ljiv, kao i
uvek. Krut kao motka, okrete glavu malo i samo na ~as pogleda Sana. A Sanov izraz se
po~e menjati.
30
Da je njen predlog bio nedoli~an, San bi joj to stavio do znanja ili rekao.
Punjeni major je naprosto hteo da kontroli{e Soli, da je drì vezanu kao da je jedna od
'njegovih' èna. Nastupio je trenutak da se majoru uputi izazov. Ona se okrete i pogleda
ga pravo u o~i. "Rega Tejeo", re~e ona, "sasvim razumem da si pod nare|enjima da pazi{
na moje postupanje. Ali ako daje{ nare|enja Sanu ili meni, mora{ ih izgovoriti glasno, a
ona moraju biti opravdana. Ne}e mi nare|ivati nijedna tvoja proizvoljna zamisao ili hir."
Nastala je duga pauza, zaista divna pauza. To je vredelo doìveti. Nije bilo lako
videti da li se majorov izraz menja; u slaboj svetlosti pozori{ne dvorane nisu se videle
pojedinosti njegovog plavocrnog lica. Ali u njegovoj nepomi~nosti postojalo je ne{to
zale|eno, {to joj je pokazalo da ga je zaustavila. Kona~no, on re~e: "Moja je obaveza da
Vas {titim, Izaslani~e."
"Da li su makili opasni za mene? Da li je nedoli~no da Izaslanik Ekumena
~estita velikom verelskom umetniku?"
Opet sle|eno }utanje. "Ne", odvrati on.
"Onda zahtevam da ide{ sa mnom kad po|em iza pozornice, posle predstave, da
razgovaram sa Batikamom."
Jedno kruto klimanje glavom. Jedno kruto, pompezno, potu~eno klimanje
glavom. Prvi poen! - pomisli Soli i zavali se veselo u sedi{te. Gledala je, zatim, one koji
crtaju svetlom, pa erotske plesove i jednu ~udnovato dirljivu malu dramu kojom se ve~e
zavr{ilo. Tekst drame bio je, zapravo, arhai~na poezija, te{ka za razumevanje, ali su
glumci bili tako lepi, a njihovi glasovi tako ne`ni, da ona primeti suze u svojim o~ima ne
znaju}i za{to su tu.
"[teta {to makili uvek crpu iz Arkamije", re~e San, tonom pobo`nog,
samozadovoljnog neodobravanja. San je bio vlasnik, ali ne neke visoke klase, i zapravo
nije posedovao nijednu ìvu ljudsku imovinu; ipak, bio je vlasnik, i vrlo zagrièni tualit,
i voleo je da podse}a sebe na to. "Prizori iz Otelovljenja Tualinog vi{e bi odgovarale
ovakvoj publici."
"Sigurna sam da se s tim slaè{, rega", re~e ona majoru, uìvaju}i u svojoj
ironiji.
"Ni najmanje", re~e on, sa tako glatkom u~tivo{}u da ona u prvi mah i ne shvati
{ta je to rekao; ali brzo zaboravi ovu malu zagonetku, u probijanju kroz mete` i stizanju
iza pozornice i zatim u sobe za obla~enje glumaca.
Kad su shvatili ko je ona, upravitelji pozori{ta poku{ali su da isteraju sve druge
glumce napolje, da bi ona ostala nasamo sa Batikamom (i Sanom i majorom, naravno);
ali Soli re~e ne, ne, ne, ove divne umetnike ne smemo uznemiravati, samo vi mene
pustite da razgovaram na trenutak sa Batikamom. Stajala je tu, u gu`vi skinutih kostima i
polunagih ljudi, razmazane {minke, smeha, napetosti koja se razilazila posle predstave,
{to ima iza pozornice na svakom svetu, i po~e razgovarati sa pametnim, plahovitim
~ovekom u sloènom ènskom kostimu. Na{li su se na istoj talasnoj duìni od prvog
trenutka. "Moè{ li do}i kod mene ku}i?" upita ona. "Sa zadovoljstvom", re~e Batikam,
bez i najkra}eg pogleda ka licu Sana ili majora; bio je to prvi kmet koga je ikad videla da
bez gledanja prema njenom vodi~u ili njenom ~uvaru, bez dopu{tenja od njih, kaè ili
31
u~ini bilo {ta, bilo {ta. Ona pogleda tu dvojicu, samo da vidi da li su {okirani. San je
izgledao zavereni~ki, major sav uko~en. "Evo, uskoro }u", re~e Batikam. "Samo da se
presvu~em."
Razmeni{e osmehe, i ona ode. Opojno {u{tanje opet je bilo u vazduhu.
Ogromne, bliske zvezde visile su kao plameno gro`|e. Jedan mesec se tumbao preko
ledenih visova, drugi odmicao kao nagnut fenjer iznad vijugavih ukrasa na vrhovima
tornjeva palate. Soli je krakala sna`nim koracima kroz mra~nu ulicu, uìvaju}i u slobodi
i toplini mu{ke ode}e na sebi; San je morao da tr~kara da bi je stizao, dok je major,
dugonog, odràvao korak. Jedan visok, treperav glas pozva: "Izaslani~e!" i ona okrete
glavu, sa osmehom, onda se okrete cela, jer vide da se major rve sa nekim u senci jednog
ku}nog ulaza. Ve} slede}eg trenutka major se oslobodi, sustiè je bez re~i, uhvati je za
mi{icu ruke gvozdenim zahvatom i povu~e je da potr~e zajedno. "Pusti me!" re~e ona i
stade se otimati; nije èlela da upotrebi protiv njega neki aidì-zahvat, ali ni~im drugim
ne bi se mogla osloboditi.
Skrenuo je u jednu popre~nu uli~icu tako naglo, da Soli umalo da padne; ona
potr~a naporedo sa njim, dopustiv{i da je on nastavi dràti za ruku. Neo~ekivano se
na|o{e u njenoj ulici, pred njenom kapijom; ulete{e unutra, u ku}u, ~ija vrata major
otklju~a jednom jedinom re~ju - kako je to izveo? - upita se ona, a glasno re~e: "[ta je
sve ovo?" Sada se lako otrgla i uhvatila {akom druge ruke mesto na mi{ici naùljeno od
majorovog stiska.
Vide, besna, poslednji treptaj odu{evljenog osmeha na njegovom licu. Te{ko
di{u}i, major upita: "Jeste li povre|eni?"
"Povre|ena? Tamo gde si me vukao, da - a {ta zami{lja{ da si radio?"
"Nastojao da onaj drugar ostane {to dalje."
"Koji drugar?"
On ne re~e ni{ta.
"Onaj koji me je pozvao? Mo`da je èleo da razgovara sa mnom!"
Trenutak kasnije, major re~e: "Mogu}e. Bio je u senci. Smatrao sam da bi
mogao biti naoruàn. Moram izi}i da potraìm San Ubatata. Molim Vas da vrata drìte
zaklju~ana dok se ja ne vratim." Dok je to nare|ivao, ve} je izlazio; ni na pamet mu nije
palo da bi ona mogla ne poslu{ati, a ona poslu{a, iako silno besna. Zar on smatra da ona
ne moè da se brine sama o sebi? Da je njoj potrebno da se on me{a u njen ìvot, da
udara nogom robove oko nje, '{tite}i' je na taj na~in? Mo`da je vreme da on vidi kako
izgleda aidì-pad. Jak je i brz, ali nije imao pravi trening. Takvo amatersko me{anje je
nepodno{ljivo, zaista nepodno{ljivo; mora ona opet da protestuje kod ambasade.
îm se major vratio, a za njim nervozni San posti|ena lica, ona re~e: "Otvorio
si moja vrata pomo}u lozinke. Nisam bila obave{tena da ima{ pravo ulaska danju i
no}u."
Vratio se u svoju vojnu prazninu lica. "Ne g-sp-|o", re~e.
"Ne sme{ vi{e tako ~initi. Ne sme{ me nikad vi{e uhvatiti rukama. Moram ti
kazati da ako to u~ini{, nane}u ti povrede. Ako smatra{ da ima nekih razloga za uzbunu,
reci mi, a ja }u reagovati kako ja mislim da treba. Sada bih te zamolila da ode{."
32
"Sa zadovoljstvom, gospo|o", re~e on, izvede poluokret i odmar{ira napolje.

"Oh, gospo - Izaslani~e", re~e San, "ono je bila opasna osoba, krajnje opasni
ljudi, tako mi je ào, sramota", i nastavi da brblja. Posle duèg vremena ona uspe da ga
navede da objasni ko je, po njegovom mi{ljenju, ono bio: verski disident, jedan od
'staroveraca', koji se jo{ drè prvobitne gatajske vere i èle da izbace napolje ili pobiju
sve strance i nevernike. "Kmet?" upita ona zainteresovano, na {ta on uzvrati {okirano:
"Oh, ne, ne, prava osoba, ~ovek - ali u najve}oj meri zalutao, fanatik, paganski fanatik!
Oni za sebe kaù da su 'noàri', ljudi sa noèvima. Ali, ~ovek, gospo - svakako ~ovek!"
Mogu}nost da ona pomisli da ju je neki komad ìve imovine mogao poku{ati da
dodirne uznemiravala je Sana vi{e nego sam napad. Ako je ono uop{te bio napad.
Razmi{ljaju}i o ovome, ona se zapita nije li major, koga je ona u pozori{tu
stavila tamo gde mu je mesto, na{ao zgodan izgovor da je 'za{titi' i ~ine}i to u stvari je
vrati u podre|en poloàj. Pa, dobro, ako to poku{a jo{ jednom, na}i }e se na glavi,
prislonjen uz suprotan zid.
"Reve!" pozva ona, a kmetica se pojavi istog trena, kao i uvek. "Dolazi jedan
glumac. Da li bi nam htela napraviti ~aj ili ne{to tako?" Reve se osmehnu, re~e "Da" i
nestade. Za~u se kucanje na vratima, major ih otvori - sigurno je dre`dao napolju, na
straì - i Batikam u|e.
Nije o~ekivala da }e on i sad biti obu~en u ènsku ode}u, ali on se tako obla~io
i izvan pozornice; ne onako veli~anstveno, ali ipak elegantno, u delikatnim, te~nim
materijalima tamnih, prefinjenih preliva, kao {to nose gospe sklone padanju u nesvest, u
dramama. Zato je jo{ pikantniji ovaj mu{ki kostim na njoj, oseti Soli. Batikam nije bio
onako zgodan kao major, koji je izgledao zaista prelepo sve dok ne otvori usta; ali je
makil imao neku magnetnu privla~nost, morao si ga gledati. Njegov ten bio je
tamnosivosme|, nije imao onu plavocrnu boju kojom se vlasnici toliko hvali{u (mada i
crnih komada imovine ima veoma mnogo, primetila je Soli: a kako i ne bi, kad je svaka
kmetica ujedno i seksualna slu{kinja svome vlasniku). Intenzivna, ìva bistrina i
naklonost blistali su na njegovom licu, prosijavaju}i kroz makilsku {minku koja se
sastojala od me{avine crne boje i zvezdane pra{ine. Batik je gledao oko sebe i upu}ivao
spor, divan smeh njoj, a i Sanu, i majoru koji ostade u vratima. Smejao se kao èna,
toplim talasanjem, ne mu{kim ha, ha. Pruì obe ruke Soli, koja mu pri|e i prihvati ih.
"Hvala {to si do{ao, Batikame!" re~e ona, a on re~e: "Hvala {to si me pozvala, izaslanice
iz svemira!"
"Sane", re~e ona, "mislim da je ovo tvoj {lagvort?"
Samo neodlu~nost u pogledu najboljeg daljeg postupanja mogla je usporiti Sana
toliko da Soli do|e u priliku da ovo kaè. Oklevao je jo{ trenutak, onda se uljasto
nasme{io i rekao: "Da, tako mi je ào, vrlo laku no} vama, Izaslani~e! Podnevni sat sutra
u Ministarstvu rudarstva, verujem?" Odlaze}i unatra{ke, on nalete na majora, koji je
stajao u vratima kao stub. Ona pogleda majora, spremna da mu naredi, bez ikakve
ceremonije, da izi|e napolje, kako se usudio da se ugura nazad u ku}u - ali vide izraz
njegovov. Najzad se razlomila njegova maska 'belog' izraza lica i ukazao se prezir. Prezir
33
obojen nevericom, prezir od koga pripada muka. Kao da je major bio prinu|en da gleda
nekoga kako jede izmet.
"Izlazi", re~e ona. Okrete le|a obojici. "U|i, Batikame; jedina privatnost koju ja
imam jeste ovde." Re~e to i uvede makila u svoju spava}u sobu.
Bio je ro|en na istom mestu gde i njegovi mu{ki preci, u hladnoj, staroj ku}i u
bregovima, u podno`ju jedne planine, iznad Noehe. Majka ga je rodila, a da nijednom
nije jauknula, jer je bila èna vojnika, a sad i majka vojnika. Ime je dobio po ujaku iz
drugog kolena, koji je poginuo na du`nosti u Sosi. Odrastao je pod strogom disciplinom
siroma{nog doma}instva sa ~isto veotskim rodoslovom. Kad je njegov otac bio na
odsustvu, u~io ga je onim stvarima koje vojnik mora da zna; a kad je otac opet odlazio
na du`nost, nastavu je drào jedan komad imovine, kmet-narednik Habakam. âsovi su
po~injali u pet ujutro, i leti i zimi, molitvom, ve`bama sa kratkim ma~em i tr~anjem
krosa. Majka i baba u~ile su ga drugim ve{tinama koje ~ovek mora znati, po~ev od lepog
pona{anja, jo{ pre nego {to je napunio dve godine, a posle drugog ro|endana pre{av{i na
istoriju, pesni{tvo i na mirno sedenje i }utanje.
Dan tog deteta bio je ispunjen lekcijama i ome|en ogradom od strogih ve`bi;
ali, dan deteta je dug. Bilo je mesta i vremena i za slobodu, slobodu seoskog dvori{ta i
otvorenih brda. Mogao se druìti sa ku}nim ljubimcima, lisicopsima, sa psima koji tr~e,
sa ma~kama na ~ijem su krznu pegave {are, sa ma~kama koje love, i sa seoskom stokom
i velkonjima; nije imao, izvan toga, neko naro~ito dru{tvo. Ljudsku imovinu njihove
porodice ~inili su Habakam, dve ku}ne pomo}nice, i kmetovi zemljoradnici, koji su
obra|ivali kamenitu, breùljkastu zemlju na kojoj su oni i njihovi vlasnici ìveli oduvek.
Deca-imovina behu svetle boje koè, stidljiva, ve} pogurena za te{ki trud kome }e ceo
ìvotni vek posvetiti, i nisu imala nikakvog znanja ni o ~emu izvan svojih njiva i brda.
Ponekad su plivali sa Tejeom, leti, u pro{irenjima reke. Ponekad je Tejeo angaòvao po
dvoje ili troje da se sa njim igraju vojnika. Trapava, neuka deca, stajala su i `mirkala kad
je on vikao "Juri{!" i naletao na nevidljivog neprijatelja. "Za mnom!" cikao je on, a deca
su trampala za njim i pucala iz svojih grana odlomljenih sa drveta, nasumce: bum, bum.
Naj~e{}e je izlazio sam, jahao svoju dobru kobilu Tasi ili i{ao na pe{a~enje, a uz njega
ma~ka za lov.
Nekoliko puta godi{nje na imanje bi do{li gosti, rodbina ili oficiri, kolege
Tejeovog oca, sa decom i uku}anima. Tejeo je deci-gostima }utke i u~tivo pokazivao
ku}u i imanje, upoznavao ih sa ìvotinjama, vodio ih na jahanje. ]utke i u~tivo, on i
njegov ro|ak Gemat po~e{e da se mrze; sa ~etrnaest godina, tukli su se jedan sat na
livadi iza ku}e, sve strogo po propisima rvanja, neumoljivo nanose}i povrede jedan
drugom, postaju}i sve krvaviji, umorniji i o~ajniji, sve dok pre}utnim dogovorom nisu
prekinuli borbu i vratili se }ute}i u ku}u, gde se celo dru{tvo okupljalo za ru~ak. Svi su
ih gledali, niko ni{ta nije rekao. Oprali su se na brzinu, pohitali za sto. Gematu je tokom
celog ru~ka curila krv iz nosa; Tejeoa je toliko bolela vilica, da nije mogao otvarati usta
da jede. Niko ni{ta nije rekao tim povodom.
34
]utke i u~tivo, kad su oboje imali petnaest godina, Tejeo i k}erka rege
Toebavea se zaljubi{e. Poslednjeg dana njene posete, pobego{e, po pre}utnom dogovoru,
na jahanje. Jahali su naporedo, satima, odve} stidljivi da bilo {ta kaù. On joj je dao da
ja{e Tasi. Sjahali su da napoje i odmore konje u divljini, u jednoj dubravi izme|u brda.
Seli su jedno pored drugog, ne sasvim blizu, pokraj tihog potoka. "Volim te", rekao je
Tejeo. "Volim te", rekla je Emdu, malo sagnuv{i svoje sjajno crno lice. Nisu se
dodirivali niti gledali. Pojahali su nazad kroz brda, radosni, }utljivi.
Kad je imao {esnaest godina, posla{e Tejeoa na Vojnu akademiju, u glavni grad
njegove pokrajine. Tu je nastavio u~iti i ve`bati ve{tine rata i ve{tine mira. Njegova
pokrajina be{e najselja~kija u celom Voe Deu; obi~aji konzervativni, a trening po mnogo
~emu zastareo. Naravno, u~ili su ga i modernim tehnikama ratovanja, pa je postao
prvoklasni pilot mahunastog broda i vi~an daljinskom izvi|anju; ali ga nisu nau~ili
modernim na~inima razmi{ljanja, koji su u drugim {kolama i{li uz tu tehnologiju. U~io
je istoriju i poeziju Voe Dea, ali ne istoriju i politiku Ekumena. Prisutnost tu|ina na
planeti Verel ostala je, za njega, ne{to daleko, teorijsko. Njegova stvarnost bila je ona
stara, bila je stvarnost veotske dru{tvene klase, gde se mu{karci ne druè sa mu{karcima
koji nisu vojna lica, ali su zato u bratstvu sa svim vojnicima bez obzira na to da li su
vlasnici, kmetovi ili neprijatelji. [to se ti~e èna, Tejeo je smatrao da su njegova prava
nad ènama apsolutna, i da predstavljaju ujedno njegovu apsolutnu obavezu da se pona{a
kavaljerski, ali i odgovorno prema pripadnicama veotske klase, a za{titni~ki i milosrdno
prema kmeticama. Verovao je da su svi stranci, u osnovi, neprijatelji, nedostojni
poverenja, pagani. Odavao je po~asti gospi Tuali, ali oboàvao Kamija Gospoda. Nije
o~ekivao nikakvu pravdu niti nagradu, a cenio je iznad svega vi~nost, hrabrost, i
samopo{tovanje. U nekim pogledima, bio je sasvim nespreman za svet u koji }e uskoro
u}i, a u drugim, izvrsno pripremljen; jer njemu je predstojalo sedmogodi{nje ratovanje
na Jeovi, u ratu gde nije bilo nikakve pravde niti nagrade, pa ~ak ni privida da se moè
posti}i kona~na pobeda.
Me|u veotskim oficirima, ~in se nasle|ivao. Tejeo je u{ao u aktivnu slu`bu kao
rega, najvi{i od tri veotska ~ina. Ma koliko bi se pokazao nesposoban, ili ma koliko se
istakao, nije mogao ni izgubiti ni povisiti taj ~in, niti svoju platu. Materijalne ambicije
beskorisne su veotu. Ali je trebalo zasluìti ~ast i odgovorna mesta, a on je to zasluìo
brzo. Voleo je vojnu slu`bu, voleo je taj ìvot, znao je da je dobar u njemu, pametno
poslu{an, delotvoran u zapovedanju; iz Akademije je izi{ao sa najvi{im preporukama, a
po{to je na du`nost poslat u glavni grad, privukao je pa`nju ne samo kao perspektivan
oficir, nego i kao {armantan mlad ~ovek. Sa dvadeset ~etiri godine bio je u fizi~ki
savr{enom stanju, njegovo telo izvr{avalo je sve {to je on od njega zatraìo. Strogo
vaspitanje kroz koje je pro{ao nau~ilo ga je da izbegava preteranosti, ali da veoma ceni
zadovoljstvo, tako da su luksuzi i zabave u gradu bili, za njega, otkri}e ne~eg novog i
odu{evljavaju}eg. Bio je uzdràn i donekle stidljiv, ali druèljubiv i vedar. Zgodan
mladi}, sa grupom svojih drugara koji su umnogome bili kao on, godinu dana je ìveo
sasvim povla{}eno i u tome potpuno uìvao. Blistava silovitost tog uìvanja ocrtavala se
naspram rata u Jeovi, jer se na toj planeti revolucija robova nastavljala jo{ od ro|enja
35
Tejeovog, i sad se poja~avala. Bez te pozadine, on ne bi mogao biti tako sre}an. Nije ga
zanimalo da provede ceo ìvot u igrama i razonodama, pa, kad do|e prekomanda, kad ga
posla{e da bude pilot i komandir diviziona na Jeovi, njegova sre}a postade manje-vi{e
potpuna.
Prvo je oti{ao ku}i, na tridesetodnevno odsustvo. Sa dozvolom roditelja,
odjahao je preko bregova do imanja rege Toebave i zatraìo da mu rega da svoju k}er za
ènu. Taj rega i njegova èna nisu bili neki strogi roditelji, pa su prvo rekli k}erki da bi
odobrili takav brak, a onda je pitali da li bi èlela da se uda za Tejea. "Da", rekla je ona.
Kao odrasla, neudata èna, ìvela je u izdvojenosti u ènskim prostorijama ku}e, ali je
odobreno da se ona i Tejeo susretnu i ~ak pro{etaju zajedno, pri ~emu je {aperonska
pratilja hodala malo dalje, iza njih. Tejeo joj re~e da }e u prekomandi provesti tri godine;
da li ona èli da se uda sad, na brzinu, ili da sa~eka tri godine pa da se ven~ava kako
valja i treba? "Sad", re~e ona, sagibaju}i uzano, sjajno lice. Tejeo se nasmeja
odu{evljeno, a ona se nasmeja njemu. Ven~ali su se devet dana kasnije - nije moglo pre
toga, moralo je biti svakojake petljancije i ceremonije, ~ak i na vojni~kom ven~anju - a
onda su Tejeo i Emdu sedamnaest dana vodili ljubav, {etali se zajedno, vodili ljubav,
jahali zajedno, vodili ljubav, upoznali se, zavoleli se, sva|ali se, mirili se, vodili ljubav,
spavali jedno drugome u naru~ju. Onda on ode na jedan drugi svet, da tamo ratuje, a ona
se preseli u ènsku stranu ku}e svog muà.
Ta trogodi{nja prekomanda svake godine produàvana je za po jo{ jednu
godinu, jer je uo~ena vrednost oficira Tejeoa, a rat se promenio od povremenih, retkih
akcija suzbijanja revolucije, postao povla~enje, sve o~ajnije. U sedmoj godini slu`be,
stiè u Vrhovni {tab na Jeovi naredba da se rega Tejeo pusti na odsustvo iz humanitarnih
razloga, zato {to njegova èna umire od komplikacija nastalih uz berlot-groznicu. U tom
trenutku, vi{e nije ni postojao Vrhovni {tab na Jeovi; vojska se iz tri pravca povla~ila ka
staroj kolonijalnoj prestonici; Tejeova divizija bila je za{titnica, borila se da odbrani
snage u povla~enju u primorskim mo~varama; komunikacije su prekinute.
Komandi na Verelu i dalje je bilo nezamislivo da jedna masa robova sa
najprimitivnijim oru`jima uspeva da potu~e vojsku Voe Deoa, disciplinovanu, uve`banu,
profesionalnu, opremljenu nepogre{ivom mreòm komunikacija, opremljenu skimer-
brodovima i mahunastim brodovima, naoruànu svakim oru`jem i sredstvom koje je po
ekumenskoj Konvenciji dozvoljeno. Jedna jaka klika u Voe Deu tvrdila je da porazi
nastaju upravo zbog tog poslu{ni~kog stava prema tu|inskim pravilima. \avo neka nosi
Ekumen i konvencije. Bombarduj proklete pra{inare dok se ne pretvore u blati{te od
koga su i nastali. Bacaj bio-bombe, pa za{ta ina~e i sluè nego da se bacaju? Digni
celokupno na{e ljudstvo sa te zaga|ene planete i dezinfikuj je celu. Neka se tamo po~ne
od ~istog lista. Ako ne dobijemo rat na Jeovi, slede}a revolucija bi}e upravo ovde, na
Verelu, u na{im gradovima, u na{im ku}ama! Nervozna vlada odolela je ovom pritisku.
Verel je pred Ekumenom bio u statusu 'uslovno ka`njene' planete, a Voe Deo je èleo da
izvu~e plantu iz toga statusa i postigne punopravno u~lanjenje u Ekumen. Porazi su
prikazivani umanjeno, gubici nisu sabirani, letelice, oru`je i ljudi nisu zamenjivani
novim. Pred kraj Tejeove sedme godine, vojska na Jeovi bila je, u su{tini, otpisana,
36
napu{tena od svoje vlade. Na po~etku osme godine, kad je Ekumenu kona~no

dozvoljeno da po{alje Izaslanike na Jeovu, Voe Deo i druge dràve koje su slale
pomo}ne trupe po~e{e, najzad, povla~enje te vojske ku}i.
Tek kad se vratio na planetu Verel, Tejeo je doznao da mu je èna mrtva.
Otputovao je ku}i, u Noehu. On i njegov otac se pozdravi{e zagrljajem bez re~i;
majka ga zagrli isto tako, ali pla~u}i. On se spusti na kolena da joj se izvini {to je doneo
vi{e jada nego {to ona moè podneti.
Te no}i je leào u hladnoj sobi utihnule ku}e i slu{ao kako njegovo srce tu~e
kao spori bubanj. Nije bio nesre}an, olak{anje {to je u miru i slatko}a {to je kod ku}e bili
su odve} veliki za to; ali njegov mir bio je mir pusto{i, a negde unutra krio se gnev.
Nenaviknut na gnev, Tejeo nije bio siguiran {ta to, zapravo, ose}a. Kao da je negde
ispaljena potmula crvena osvetljavaju}a patrona, koja svojim slabim svetlom boji svaku
sliku u njegovom umu; tako je bilo, dok je Tejeo leào i poku{avao da razmisli o svojih
sedam godina na Jeovi, koje provede prvo kao pilot, zatim u ratovanju na tlu, {to se
zavr{ilo dugim povla~enjem. Ubijali su i bili ubijani. Za{to ih ostavi{e onako, da na
kraju budu pojedina~no lovljeni i uni{tavani? Za{to im vlada nije poslala poja~anja? Ta
pitanja nije vredelo postavljati tad, a ne vredi ni sad. Odgovor je samo jedan: radimo {to
nam se naredi i ne àlimo se. Borio sam se na svakom koraku tog puta, pomisli on, bez
ponosa. Novo saznanje prose~e o{tro kao no` kroz sva druga znanja: a dok sam se ja
borio, ona je umirala. Sve je oti{lo u propast i {tetu, tamo, na Jeovi. I sve u propast i {tetu
ovde, na Verelu. On se pridiè u sede}i poloàj, u hladnom, tihom, slatkom mraku te
no}i u brdima. "Gospode Kamije", re~e on glasno, "pomozi mi. Izdaje me um."
Tokom tog dugog odsustva, provedenog kod ku}e, ~esto je sedeo sa svojom
majkom. Ona je èlela pri~ati o Emdu, a on je u prvo vreme prisiljavao sebe da slu{a.
Lako bi zaboravio devojku koju je poznavao sedamnaest dana pre sedam godina, kad bi
mu majka dozvolila da zaboravi. Malo-po malo, on nau~i da prima ono {to mu je majka
èlela dati, saznanje ko je njegova èna bila. Njegova majka je èlela da podeli s njim, u
najve}oj mogu}oj meri, onu radost koju je imala zbog prisutnosti Emdu; jer Emdu je njoj
bila prijateljica i voljeno dete. âk i njegov otac, sada penzionisan, ~ovek u}utan i
uga{en, umeo je da kaè: "Ona nam je bila svetlost u ku}i." Zahvaljivali su mu za nju.
Govorili su mu da nije sve bilo samo propast i {teta.
Ali {ta je leàlo ispred njih? Starost, prazna ku}a. Nisu se, naravno, àlili, i
~inilo se da su zadovoljni u svojoj strogoj, smirenoj rutini svakida{njeg posla; ali je, za
njih, neprekinuto nastavljanje toka iz pro{losti ka budu}nosti bilo prese~eno.
"Trebalo bi da se ponovo oènim", re~e Tejeo majci. "Da li si zapazila
ijednu...?"
Ki{ilo je, sivo svetlo kroz mokre prozore, blago dobovanje po strehama. Lice
njegove majke, pognuto prema ne~emu {to je krpila, bilo je nejasno vidljivo.
"Nisam", re~e ona. "Nisam stvarno." Podiè pogled ka njemu i malo kasnije
upita: "[ta misli{, gde }e{ biti prekomandovan?"
"Ne znam."
"Sad nema rata", re~e ona, blagim glasom, ujedna~enim.
37
"Nema", re~e Tejeo. "Sad nema rata."

"Da li }e... ikad bi{e biti? Po tvom mi{ljenju?"
On ustade, pro{eta po sobi i vrati se, opet sede na uzdignu}e, jastu~i}ima
obloèno, pored nje; oboje su sedeli uspravnih le|a, oboje nepomi~ni izuzev malih
pokreta njenih ruku dok je {ila; jedna njegova {aka ovla{no je pridràvala drugu, kao {to
ga je nau~ila kad su mu bile dve godine.
"Ne znam", re~e on. "ûdno je to. Rata kao da nije ni bilo. Kao da nikad nismo
bili na Jeovi - kao da nije bilo ni kolonije, ni ustanka, ni~ega od svega toga. Ne pri~aju
vi{e o ratu. Nije se dogodio. Nismo vodili ratove. Ovo je novo doba. To ~esto kaù na
mreì. Doba mira, me|uzvezdanog bratstva. Zna~i li to da smo sad bra}a sa onima na
Jeovi? Jesmo li bra}a sa Gatajem i Bamburom i êtrdeset Dràva? Jesmo li bra}a sa
na{om imovinom? Ni{ta ja tu ne razabirem. Nije mi jasno {ta to oni govore. Ne vidim
gde je moje mesto u tome." Glas mu je bio tih i ravan.
"Mislim da nije ovde", re~e ona. "Jo{ ne."
Posle nekog vremena, on re~e: "Mislio sam... deca..."
"Naravno. Kad do|e vreme." Osmehnula mu se. "Nikad nisi mogao ni pola sata
da sedi{ mirno... êkaj. êkaj i vidi."
Bila je u pravu, naravno; ali ono {to je gledao na mreì i u gradu bilo je teret za
njegovo strpljenje i za njegov ponos. înilo se da je sad sramota biti vojno lice. U
dràvnim izve{tajima, u vestima i u analizama, neprestano se govorilo o Vojski i
naro~ito o klasi veota kao o fosilima, skupim a beskorisnim, i kao o glavnim preprekama
koje ometaju prijem Voe Dea u puno ~lanstvo Ekumena. Da je i Tejeo, kao pojedinac,
beskoristan, stavljeno mu je do znanja na taj na~in {to je na njegov zahtev da bude
upu}en u prekomandu odgovoreno tako {to mu je odsustvo produèno na neodre|eno
vreme, ali uz smanjenje plate na polovinu. Kao da su hteli da mu kaù: ti ima{ trideset
dve godine, vreme te je pregazilo.
Jo{ jednom je predloìo majci da bi najpametnije bilo da on tu situaciju
prihvati, da se 'skrasi' i potraì ènu. "Razgovaraj sa ocem", re~e ona. On tako u~ini; a
otac mu re~e: "Naravno da je tvoja pomo} dobrodo{la, ali ja }u i sam mo}i da vodim
farmu jo{ neko vreme. Tvoja majka misli da bi trebalo da ode{ u glavni grad, u
Komandu. Ne}e mo}i da te prenebregavaju ako bude{ tamo. Jer, ipak. Sedam godina
ratovanja - tvoje zasluge..."
Tejeo je znao koliko to sada vredi. Ali svakako nije bio potreban ni ovde -
{tavi{e, verovatno je nervirao oca svojim zamislima da bi trebalo promeniti ovo ili ono u
na~inu rada na imanju. Roditelji su bili u pravu: trebalo je da ode u glavni grad i otkrije,
sam, kakvu ulogu moè dobiti u ovom novom svetu mira.
Prvih pola godine koje je proveo tamo behu grozne. Nije poznavao gotovo
nikog u Komandi, niti u garnizonima; njegovo pokolenje bilo je mrtvo, ili u invalidskoj
penziji, ili kod ku}e sa pola plate. Mla|i oficiri, koji nisu bili na Jeovi, njemu su izgledali
kao hladna, zakop~ana druìna, koja je uvek razgovarala o novcu i politici. Mali
poslovni ljudi, tako ih je on u sebi nazivao. Znao je da ga se boje - njegovih borbenih
podviga, njegovog ugleda. Hteo ili ne, on ih je podse}eo da je bio jednom jedan rat, koji
38
je planeta Verel vodila, pa izgubila, i to gra|anski rat, u kome se njihova rasa borila
sama protiv sebe, jedna klasa protiv druge. @eleli su da to odbace kao neku besmislenu
sva|u na drugom svetu, stvar koja nema nikakve veze sa njima.
Hodao je Tejeo ulicama prestonice, gledao hiljade kmetova i kmetica kako
hitaju da obave poslove svojih vlasnika, i pitao se {ta ~ekaju.
"Ekumen se ne me{a u dru{tvena, ekonomska i kulturna ustrojstva i poslove
jednog naroda", ponavljali su oni iz ambasade, kao i portparoli vlade. "Jedini uslov koji
mora ispuniti svaka nacija ili narod, ako èli puno ~lanstvo, jeste odsustvo i odbacivanje
izvesnih, ta~no odre|enih, vrsta oru`ja i metoda ratovanja." Sledila je lista uàsnih
oru`ja, koja su ve}inom bila za Tejeoa samo re~i; tek nekoliko je prona{la njegova
nacija. Takozvanu bio-bombu i neuronike.
On je, li~no, bio saglasan sa stavom Ekumena prema tim spravama i cenio je
ekumensko strpljenje ispoljeno kroz ~ekanje da Voe Deo i svi ostali na Verelu dokaù da
prihvataju ne samo zabranu takvog naoruànja, nego i na~elo na kome je zabrana
zasnovana. Me|utim, silno mu je smetalo to {to Ekumen gleda na njegov narod sa
visine, {to o svemu verelskom donosi nekakve presude, a sve vidi samo odozgo. [to su
manje Ekumenci govorili o verelskoj podeli na klase, to se vi{e ose}alo njihovo
neodobravanje. "Ropstvo je veoma retka pojava na svetovima Ekumena", pisalo je u
njihovim knjigama, "pojava koja sasvim nestane kad se ekumenska uljudnost potpuno
uspostavi." Da li je to ono na {ta tu|inska ambasada ~eka?
"Tako mi gospe!" rekao je jedan od mla|ih oficira - mnogi od njih bili su i

tualiti, a ne samo poslovni ljudi - "ovi tu|ini }e pre primiti pra{inare nego nas!"
Zamuckivao je od uvre|enog besa, kao kad se neki stari rega sav zacrveni u licu zbog
pona{anja nekog drskog vojnika-kmeta. "Jeovu - prokletu planetu divljaka i tih
plemena. Sve se to vratilo u varvarstvo - pa zar njih da prime pre nego nas!"
"Dobro su se borili", napomenuo je Tejeo, znaju}i dobro da ne treba tako ne{to
da govori, ali nevoljan da slu{a da neko one mu{karce i ène protiv kojih se on borio
naziva 'pra{inarima'. Imovinom, pobunjenicima, neprijateljima, to da.
Taj mladi ~ovek zurio je u njega jedan trenutak, a onda rekao: "A ti ih, valjda,
voli{, a? Pra{inare?"
"Ubijao sam ih koliko god sam stigao", uzvrati Tejeo u~tivo, a onda promeni
temu razgovora. Taj mladi ~ovek, iako nominalno na vi{em poloàju nego Tejeo u lancu
komandovanja, bio je oga, pripadnik najnièg ranga veota; poniziti ga jo{ vi{e, bilo bi
nekulturno.
Oni - nadmeni i kruti u pona{anju; a on, preosetljiv. Stari dani vedrog
drugarskog razgovora bili su bleda, neverovatna uspomena. [efovi pojedinih odseka u
Komandi slu{ali su njegove zahteve da bude vra}en u aktivnu slu`bu i slali ga
beskona~no u neke druge odseke. Nije mu dozvoljeno da stanuje u garnizonu, morao je
da iznajmi stan, kao civil. Sa pola plate, nije se mogao prepustiti skupim uìvanjima u
gradu. Dok je ~ekao da do|e vreme za sastanak zakazan sa ovim ili onim zvani~nikom,
provodio je dane u bibliote~koj mreì Oficirske akademije, svestan da je njegovo
39
obrazovanje nepotpuno i zastarelo. Ako }e se njegova zemlja u~laniti u Ekumen, on }e,

da bi bio od koristi, morati da zna vi{e o tu|inskim na~inima razmi{ljanja i o novim
tehnologijama. Po{to nije bio siguran {ta je to {to treba da zna, lutao je i tumarao kroz
mreù, zbunjen beskona~nim obiljem raspoloìvih podataka. Sve jasnije je uvi|ao da
nije intelektualac niti u~enjak, i da nikad ne}e razumeti tu|inske umove; ipak, istrajavao
je, zalazio uvek iznova u vode preduboke za njega.
Jedan ~ovek iz ambasade nudio je, preko javne mreè, uvodni te~aj istorije
Ekumena. Tejeo se prijavio, pa je sedeo u dvorani, tokom nekih osam ili deset ~asova
predavanja i rasprave; sedeo je uspravnih le|a, nepomi~an, samo su mu se ruke malo
pokretale, jer je pravio celovite, metodi~ne bele{ke. Gledao ga je predava~, Hainac koji
je svoje izuzetno duga~ko hainsko ime preveo jednostavno kao Stara Muzika, i
poku{avao ga uvu}i u raspravu; najzad ga je zamolio da ostane posle rasprave. "Rado bih
popri~ao sa tobom, rega", re~e mu, po{to su svi ostali oti{li.
Po{li su u kafi}. Posle su imali jo{ jedan takav susret. Tejeou se nisu dopadali
maniri tog tu|ina iz svemira, smatrao je da su suvi{e nesuzdràni, bujni. Nije imao
poverenja u hitri, pametni um 'Stare Muzike'; ~inilo mu se da ga tu|in iskori{}ava, da ga
prou~ava kao uzorak, primerak klase veot, primer vojnika, verovatno i varvarina. A tu|in
je, bezbedan u svojoj nadmo}nosti, ostajao ravnodu{an na Tejeovu hladno}u,
prenebregao njegovo nepoverenje, uporno nudio pomo} u informacijama i usmeravanju,
i bestidno ponavljao pitanja na koja je Tejeo izbegavao odgovor. Jedno od tih pitanja
bilo je: "Za{to sedi{ ovde sa pola plate?"
"Nije to mojom voljom, gospodine Stara Muziko", odgovorio je Tejeo kona~no,
kad ga je tu|in po tre}i put to pitao. Bio je vrlo ljut zbog bestidnosti tog ~oveka i zato je
odgovorio veoma blagim glasom. Odvra}ao je pogled od tu|inovih o~iju, koje su bile
plavi~aste, sa beonja~ama jasno vidljivim kao kod upla{enog konja. Nikako da se
navikne na tu|inske o~i.
"Ne}e da te vrate u aktivnu slu`bu?"
Tejeo se u~tivo saglasio sa ovim. Da li je mogu}e da ovaj ~ovek, ma koliko da
je tu|inska njegova priroda, zaista ne shvata ~injenicu da su takva pitanja veoma
uvredljiva?
"Da li bi bio voljan da postane{ pripadnik garde koja ~uva ambasadu?"
To pitanje ostavilo je Tejeoa bez re~i, na trenutak; onda se on upusti u ne{to
izuzetno neu~tivo - naime, da na pitanje odgovori pitanjem. "Za{to pita{?"
"Veoma bih voleo da imam ~oveka tvojih sposobnosti u toj formaciji", re~e
Stara Muzika i nastavi, sa tom svojom groznom otvoreno{}u: "Ve}ina sada{njih su
uhode ili tupoglavci. Bilo bi divno imati ~oveka koji nije ni jedno ni drugo. Nije to samo
straàrska du`nost, zna{. Mislim da }e tvoja vlada zahtevati od tebe da im dostavlja{
informacije; to je ne{to {to se o~ekuje. A mi }emo te upotrebiti, kad stekne{ iskustvo i
ako bude{ voljan, kao oficira za vezu. Ovde, ili u drugim zemljama. Ne}emo, me|utim,
traìti da nam dostavlja{ informacije. Jesam li jasan, Tejeo? @elim da izme|u nas nema
nejasno}a u pogledu onoga {to traìm i onoga {to ne."
"A ti bi mogao...?" upita Tejeo obazrivo.
40
Stara Muzika se nasmeja i re~e: "Da, ja imam kanap koji mogu povu}i u tvojoj
komandi. Duguju mi za neku uslugu. Ho}e{ li razmisliti?"
Tejeo je }utao nekoliko trenutaka. Ve} je skoro godinu dana proveo u
prestonici, ali svi njegovi zahtevi za aktiviranje nai{li su na birokratsko izbegavanje; u
poslednje vreme do~ekivani su i nagove{tajima da bi mogli biti protuma~eni kao
neposlu{nost. "Prihvati}u odmah, sad, ako moè", re~e on, sa hladnim po{tovanjem.
Hainac ga pogleda, sa osmehom koji se polako pretvorio u zami{ljen, postojan
pogled. "Hvala ti", re~e. "Trebalo bi da te pozovu u Komandu kroz neki dan."
I tako je Tejeo opet obukao uniformu, preselio se u gradski garnizon i slede}ih
sedam godina sluìo na tu|inskom tlu. Ekumenska ambasada je, po diplomatskom
sporazumu, deo Ekumena, a ne Verela - komadi} planete koji toj planeti vi{e ne pripada.
Voe Deo je obezbedio gardiste, koji su imali i za{titnu i ukrasnu svrhu, veoma vidljivi na
tlu ambasade, u svojim uniformama bele i zlatne boje. Bili su i vidno naoruàni, zato {to
su protivljenja protiv tu|inskog prisustva pokatkad prelazila u nasilje.
Rega Tejeo je dobio du`nost da zapoveda jednim odredom te garde, ali je ubrzo
preba~en na druga~iju du`nost, da bude pratnja pojedinim ~lanovima osoblja ambasade
pri njihovim izlascima u grad i na putovanjima. Sluìo je kao telohranitelj, u neparadnoj
uniformi. Ambasada je mnogo vi{e volela da ne koristi svoje ljude i oru`je nego da to
poveri zemlji-doma}inu - dakle, da zahteva od Voe Dea tu uslugu. êsto se od Tejea
traìlo da bude i vodi~ i prevodilac, ponekad i dru`benik. Nisu mu se dopadali poku{aji
posetilaca iz svemira da se pona{aju kao drugar~ine i ljudi od poverenja, da mu
postavljaju pitanja o njemu samom, da ga pozivaju da pije sa njima. Prikrivaju}i
savr{eno svoje ga|enje i ostaju}i savr{eno u~tiv, on je odbijao. Obavljao je svoj posao i
drào se na udaljenosti. Znao je da ga ambasada ceni upravo zbog toga. To povernje koje
su imali u njega pruàlo mu je hladno zadovoljstvo.
Njegova sopstvena vlada nijednom nije poku{ala da mu pri|e i zatraì da on
dostavlja informacije, iako je on i te kako doznavao stvari koje bi vladu zanimale. Voe-
deanska obave{tajna slu`ba nije se nikad obra}ala veotima da postanu agenti. On je znao
koji pripadnici ambasadne garde jesu agenti; neki od njih su ~ak poku{ali da izvuku
informacije od njega, ali on nije imao nameru da uhodi za uhode.
Stara Muzika, za koga je Tejeo sada pretpostavljao da je {ef obave{tajnog
sistema ambasade, pozva Tejeoa jednog dana, kad se ovaj vratio sa zimskog odsustva
koje je proveo kod ku}e. Taj Hainac je nau~io da ne ~ini ni{ta {to bi zahtevalo od Tejeoa
emocionalnu reakciju, ali nije mogao sakriti prizvuk naklonosti u glasu dok ga je
pozdravljao. "Zdravo, rega! Nadam se da je tvoja porodica dobro? U redu. Imam jedan
izuzetno osetljiv posao za tebe. Kraljevina Gataj. Bio si tamo sa Kemhanom pre dve
godine, zar ne? E, vidi{, sad oni èle da im po{aljemo Izaslanika. Kaù, hteli bi da se
u~lane. Naravno, njihov stari kralj je marioneta u rukama va{e vlade; ali i mnogo {to-{ta
drugo se de{ava tamo. Jak versko-separatisti~ki pokret. Rodoljubiva 'stvar' za koju se
bore: izbaciti sve strance napolje, i Voe-Deance i tu|ine jednako. Ali Kralj i Savet
zatraì{e Izaslanika, a mi nemamo koga da po{aljemo osim jedne koja tek {to je stigla.
Mo`da }e ti ona praviti izvesne probleme dok se ne sna|e malo. Ja procenjujem da je
41
malo svojeglava. Odli~an materijal, ali mlada, vrlo mlada. A ovde je tek nekoliko
nedelja. Tebe sam zatraìo, zato {to je njoj potrebno tvoje iskustvo. Budi strpljiv sa
njom, rega. Mislim da }e{ na}i da je simpati~na."
Nije to na{ao. Tokom sedam godina, navikao se na tu|inske o~i i na svakojake
tu|inske mirise, boje i pona{anja. Za{ti}en svojom besprekornom u~tivo{}u i svojim
kodeksom stoicizma, izdràvao je ili prenebregavao njihovo ~udno, ili {okantno, ili
uznemiravaju}e pona{anje, njihovo neznanje i njihova druga~ija znanja. Dok je {titio i
sluìo strance koji su mu bili povereni, ostajao je na visini u odnosu na njih, nije ih
dodirivao niti bio dodirnut. A oni su u~ili da se pouzdaju u njega i da mu se ne name}u.
@ene su ~esto sa vi{e hitrine prime}ivale i po~injale po{tovati njegove znake 'Ne ulazi!'
nego mu{karci; Tejeo je imao lak, maltene prijateljski odnos sa jednom starom
Zemljankom koja je bila Posmatra~ i koju je pratio na nekoliko dugih istraìva~kih
putovanja. "Sa tobom biti mirno je kao sa ma~orom, rega", rekla mu je ona jednom, a on
je cenio taj kompliment. Ali ova Izaslanica u Gataju bila je ne{to drugo.
Fizi~ki je bila predivna, sa koòm crvenomrkom i ~istom kao kod bebe; sa
sjajnom kosom koja je u hodu odmahivala levo i desno; hod slobodan - i preslobodan:
izaziva~ki je paradirala svojim zrelim, a vitkim telom pred mu{karcima koji do tog tela
nikako nisu mogli dobiti pristup. Naprosto je }u{kala i ubacivala to telo svima u lice,
uporna, bestidna. Iskazivala je svoja mi{ljenja o svemu, sa grubim samopouzdanjem.
Nikad nijedan fini nagove{taj nije ~ula, niti ijedno nare|enje prihvatila. Agresivno,
razmaèno deri{te sa seksualno{}u odrasle ène, a ba{ njoj je poverena diplomatska
odgovornost u jednoj opasno nestabilnoj dràvi. Tejeu be{e jasno, ~im ju je ugledao, da
}e ovaj zadatak biti nemogu}, da ne}e mo}i da se pouzda ni u nju ni u sebe. Njena
seksualna neskromnost ga je uzbu|ila i u jednakoj meri mu se gadila; ide{ sa kurvom
prema kojoj se mora{ pona{ati kao da je princeza. Prinu|en da trpi, a nemo}an da ostane
ravnodu{an, on ju je mrzeo.
Sada mu je gnev bio kudikamo poznatije ose}anje nego nekada, ali nije bio
naviknut da mrzi. Mr`nja mu je strahovito smetala. Nikada u ìvotu nije traìo da sa
nekog zadatka bude povu~en, ali, kad je ona uvela makila u svoju spava}u sobu i kad
do|e slede}e jutro, Tejeo posla ambasadi jednu krutu, kratku molbu. Odgovori mu Stara
Muzika, kroz diplomatsku liniju, glasovnom, ali za{ti}enom porukom: "Voleti Boga i
zemlju, to je kao oganj, prijatelj divan, a neprijatelj stra{an; samo se deca igraju vatrom.
Ne dopada mi se ova situacija. Nema ovde nikog koga bih mogao poslati da ti bude
zamena. Ho}e{ li izdràti jo{ malo?"
Nije znao kako da odbije. Veot ne odbija du`nost. Postideo se {to mu je i na
pamet palo da traì zamenu i opet mrzeo Izaslanicu zbog koje se tako osramotio.
Prva re~enica poruke bila je zagonetna, ne u uobi~ajenom stilu Stare Muzike,
nego ukra{ena, posredna, kao neko {ifrovano upozorenje. Tejeo, naravno, nije znao
nijedan obave{tajni kod Ekumena, ali ni svoje dràve. Njemu, dakle, Stara Muzika moè
poslati samo nagove{taje, zaobilazne naznake. 'Voleti Boga i zemlju', to bi lako moglo
da se odnosi na staroverce i rodoljube, dve subverzivne grupe u Gataju, obe fanati~no
protivne stranim uticajima; a to dete koje se igra vatrom mogla bi biti ova Izaslanica. Da
42
li se njoj sada nabacuje neka od te dve grupe? On, Tejeo, nije primetio nijedan znak
toga, ako se izuzme onaj ~ovek u senkama one no}i, koji mo`da nije spremao no`, nego
poruku. Izaslanica je bila pod Tejeovim pogledom po ceo dan, a na njenu ku}u su po
celu no} motrili vojnici kojima Tejeo zapoveda. Taj makil, Batikam, sigurno nije agent
nijedne od te dve grupe. On bi lako mogao biti ~lan Hame, podzemnog oslobodila~kog
pokreta kmetova u dràvi Voe Deo, ali kao takav ne bi predstavljao opasnost za
Izaslanicu, jer je Hama sagledavala Ekumen kao svoju ulaznicu za Jeovu i slobodu.
Tejeo se i{~u|avao nad re~ima poruke, pu{tao je taj snimak mnogo puta,
znaju}i da je glup u suo~enju sa ovakvom istan~ano{}u, sa ulazima i izlazima ovog
politi~kog lavirinta. Na kraju je izbrisao poruku i zevnuo, jer ve} be{e pozno; okupao se,
legao na spavanje, ugasio svetlo, rekao poluglasno "Gospode Kamije, daj da se hrabro
drìm jedne plemenite stvari!" i zaspao kao kamen.
Makil je dolazio u njenu ku}u svake ve~eri, posle pozori{ta. Tejeo je poku{avao
re}i sebi da u tome nema ni~eg lo{eg. I on sam je proveo poneku no} sa makilima, u
onim starim danima rasko{i pre rata. Da budu majstori i umetnici seksa, to je deo
makilskog posla. Tejeo je mnogo puta ~uo govorkanja da bogata{ice u gradu angaùju
makila da nadoknadi ono ~ega kod muà nema dovoljno. Ali ~ak i takve ène su to radile
tajno, neupadljivo, a ne na ovaj vulgarni, bestidni na~in, nisu se ovako rugale moralu; a
Izaslanica se pona{a kao da je odnekud dobila pravo da radi {ta god ho}e, gde god i kad
god ho}e. Naravno da je Batikam èljno sau~estvovao u tome, koristio njenu
zaljubljenost, rugao se Gatajcima, rugao se Tejeou - a i njoj samoj, iako to ona nije
znala. Kakva se tu prilika ukazala jednoj imovini da napravi budale od svih vlasnika
odjednom!
Posmatraju}i Batikama, Tejeo se u~vrsti u uverenju da je taj glumac ~lan Hame.
Njegova poruga bila je veoma istan~ana; nije poku{avao da obruka Izaslanicu javno.
Zapravo je bio mnogo neupadljiviji nego ona. Nastojao je da uti~e na nju, da bi se ona,
sama, {to manje blamirala pred svetom. Na Tejeovu hladnu u~tivost reagovao je istom
takvom u~tivo{}u, ali su se njihovi pogledi sreli nekoliko puta, a tada je izme|u njih
dvojice proletelo neko kratkotrajno, nehoti~no razumevanje, bratsko, ironi~no.
Spremala se svetkovina, tualitska Gozba opro{taja. Kralj i Savet su sa velikim
navaljivanjem pozivali Izaslanicu da u~estvuje. Ona im je bila glavna atrakcija na
mnogim paradama. Tejeu je to bilo sasvim svejedno, samo se pitao kako da se postara za
njenu bezbednost usred usplahirene mase naroda na svetkovini; onda mu San re~e da je
ta svetkovina uba~ena ba{ u najsvetiji od svih svetih dana stare vere gatajske i da su
staroverci silno ogor~eni zbog takvog nametanja stranih obreda preko njihovih. înilo se
da je taj ~ove~uljak stvarno obrvan brigom. Sad se i Tejeo zabrinuo, a jo{ i vi{e slede}eg
dana, kad Sana neo~ekivano zameni{e nekim starijim ~ovekom koji je govorio uglavnom
samo gatajski i bio sasvim nesposoban da objasni {ta se dogodilo sa Sanom Ubatatom.
"Drugo du`nosti, drugo du`nosti zove", rekao je taj, na vrlo lo{em voe-deanskom jeziku.
Sme{kao se i klimao glavom. "Jako, al' jako voli vreme, da? Voli du`nosti zovu."
43
U danima pre svetkovine napetost u gradu je rasla; pojavi{e se parole napisane

po zidovima i nacrtani simboli stare vere; oskrnavljen je jedan tualitski hram, posle ~ega
se moglo zapaziti vrlo jako prisustvo Kraljeve garde na ulicama. Tejeo ode u palatu i
zatraì, po svojoj sopstvenoj volji, da Izaslanica ne bude prisutna na sve~anosti gde je
'verovatno da }e do}i do naru{avanja reda, a zbog neprikladnih demonstracija'. Pozva ga
jedan zvani~nik dvora i po~e ga obra|ivati, nekakvom me{avinom uvredljivog
odbacivanja svega {to Tejeo ima da kaè, ali, istovremeno, i zavereni~kim klimanjem
glave i namigivanjem. Tek posle toga je Tejeo bio stvarno uznemiren. Te no}i je
rasporedio ~etvoricu na straàrske poloàje oko ku}e Izaslanika. Vratio se u svoje
stani{te, koje se nalazilo ne mnogo daleko, u istoj ulici, u jednoj maloj garnizonskoj
zgradi koja je cela data na kori{}enje ambasadnoj gardi. Na|e da je prozor njegove sobe
otvoren i da se na stolu nalazi list hartije sa porukom na njegovom jeziku: Svetk F
name{ten za ubijstvo.
Rano ujutro, Tejeo se na{ao u ku}i Izaslanice i zatraìo od njene kmetice da
kaè svojoj vlasnici da on mora sa njom razgovarati. Izaslanica izi|e iz spava}e sobe, u
hodu navla~e}i neki beli ogrta~ oko nagog tela. Za njom do|e Batikam, pospan, sa
izrazom lica kao da ga ovo zabavlja. Tejeo mu o~ima dade signal odlazi, {to Batikam
prihvati sa nekim vedro-smirenim, nadmo}nim osmehom, i promrmlja èmi: "Idem ja da
doru~kujem. Reve? Ima{ li neku hranu za mene?" Potom ode za kmeticom iz te
prostorije. Tejeo se suo~i sa Izaslanicom i dade joj onaj list hartije.
"Ovo sam dobio no}as, gospo|o", re~e on. "Moram zatraìti od tebe da ne
prisustvuje{ sutra{njoj svetkovini."
Ona osmotri papir, pro~ita, zevnu. "Od koga je?"
"Ne znam, gospo|o."
"A {ta zna~i? 'Ubijstvo'? To je valjda ubistvo? Nisu mnogo pismeni, a?"
On po}uta trenutak-dva, pa re~e: "Ima i nekoliko drugih nagove{taja -
dovoljno da ja od tebe moram zahtevati..."
"Da ne prisustvujem Svetkovini opro{taja, da. ûla sam te." Ona ode do sedi{ta
pokraj prozora i tamo sede, pri ~emu se njen ogrta~ veoma ra{iri, otkrivaju}i noge; bosa
stopala bila su joj sme|e boje, kratka, gipka, tabani ruì~asti, no`ni prsti mali i uredni.
Tejeo se uko~eno zagleda u vazduh pored njene glave. Ona po~e vrteti hartiju. "Ako
misli{ da je ovo opasno, rega, povedi sa sobom jednog gardistu, ili dvojicu", re~e, sa
najblaìm prizvukom podsmeha. "Ja stvarno moram biti tamo. Zatraìo je Kralj, zna{.
Od mene se o~ekuje da potpalim neku veliku vatru, ili tako ne{to. To je jedna od malog
broja stvari koje èna sme javno uraditi ovde... Ne mogu sad da ustuknem." Pruìla je
papir ka njemu; trenutak kasnije Tejeo pri|e dovoljno blizu da ga uzme od nje. Ona diè
pogled ka njemu, sme{kaju}i se; kad god ga potu~e, ona mu se osmehuje. "Ina~e, po
tvom mi{ljenju, ko bi mogao èleti da me rasturi? Rodoljubi?"
"Ili staroverci, gospo|o. Sutra je jedan od njihovih praznika."
"A tvoji tualiti su ga preoteli, pa je sad njihov? Pa, za to ne mogu ba{ okriviti
Ekumen, a?"
44
"Mislim da bi vlada mogla dopustiti nasilje da bi onda imala opravdanje za

masovnu osvetu, gospo|o."
Ona zausti da odgovori ne{to bezbri`no, a onda shvati {ta je on rekao, pa se
namr{ti. "Misli{ da me Savet name{ta za atentat? Kakav dokaz ima{ o tome?"
Posle ponovnog }utanja, on re~e: "Vrlo malo dokaza, gospo|o. San Ubatat..."
"San se razboleo. Ovaj matori drugar koga su poslali kao zamenu nije od neke
velike koristi, ali nije ni opasan! Je li to sve?" On ne re~e ni{ta, a ona nastavi: "Dok ne
bude{ imao stvarne dokaze, rega, nemoj se me{ati u moje obaveze. Tvoja vojni~ka
paranoja nije prihvatljiva kad se po~ne {iriti na ljude sa kojima ja ovde radim. Kontroli{i
je, molim te! O~ekujem da sutra vidim jednog straàra vi{e, ili dvojicu; to je dovoljno."
"Da, gospo|o", re~e on i izi|e. U glavi mu je sve pevalo od gneva. Sad mu pade
na um da je njen novi vodi~ rekao njemu, Tejeou, da je San Ubatat spre~en zbog verskih
du`nosti, a ne zbog bolesti. Ali se ne okrete da se vrati u ku}u. Kakve bi koristi moglo
biti? "Ostani jo{ jedno sat, ho}e{ li, Sejeme?" re~e on straàru ispred njene kapije, pa ode
krakaju}i niz ulicu, u poku{aju da se udalji od nje, od njenih mekanih sme|ih butina i
ruì~astih tabana i od glupog, drskog, kurvinskog glasa koji njemu izdaje nare|enja.
Poku{a se prepustiti blistavom, ledenom, osun~anom vazduhu i stepenastim ulicama na
kojima su lepr{ali i praskali barjaci predstoje}e svetkovine, svetlucanju velikih planina i
pija~noj galami, u nadi da }e ga sve to ispuniti, zaseniti i skrenuti mu pa`nju; ali u hodu
je gledao svoju senku kako pada ispred njega kao no` po kamenu, i uvi|ao uzaludnost
svog ìvota.
"Onaj veot mi se ne{to zabrinuo", re~e Batikam somotnim glasom, a ona se

nasmeja i nabode iz tanjira koji se nalazio ispred nje komad konzerviranog vo}a, sa koga
je kapao slatki sok; ubaci ga Batikamu u usta.
"Reve, spremna sam za doru~ak", doviknu ona i sede naspram njega. "Crkla
sam od gladi! Tip je imao jedan od onih svojih napada falusokratije. Ve} dugo me nije ni
od ~ega spasao. A to je, ipak, njegova jedina du`nost. Zato mora izmisliti neku priliku.
Kamo sre}e, kamo sre}e da se taj stvor malo otka~i od mene. Tako prija kad nije ovde
jadni, mali San da puzi oko mene kao neka stidna va{. Jo{ samo kad bih se otarasila
majora!"
"On je ~ovek ~asti", re~e makil, tonom koji nije zvu~ao ironi~no.
"Kako moè robovlasnik biti ~astan ~ovek?"
Batikam ju je posmatrao svojim izduènim, tamnim o~ima. Nije uspevala da
pro~ita verelijanske o~i, iako su tako lepe, do samih kapaka pune tame.
"Pripadnici mu{ke hijerarhije uvek trtljaju o ~asti", re~e ona. "I o ~asti 'svojih'
èna, dabome."
"âst je velika povlastica", re~e Batikam. "Na kojoj ja zavidim. Ja zavidim
njemu."
"Ma, do vraga sa svim tim la`nim dostojanstvom, sve je to samo zapi{avanje
teritorije da se zna ~ija je. Ti samo na jednoj stvari treba sa mu zavidi{, Batikame, a to je
njegova sloboda."
45
Osmehnuo se. "Ti si jedina osoba koju znam koja nikada nije bila ni vlasni{tvo,
ni vlasnik. To je sloboda. To je sloboda. Pitam se, shvata{ li da je tako?"
"Dabome da shvatam", re~e ona. On se osmehnu i nastavi jesti doru~ak, ali njoj
ostade utisak da je u njegovom glasu bilo ne~eg {to ranije nije ~ula. Dirnuta i malo
uznemirena, ona re~e: "Odlazi{ uskoro."
"Telepato. Da, kroz deset dana, trupa odlazi na turneju kroz êtrdeset Dràva."
"Oh, Batikame, nedostaja}e{ mi! Ti si ovde jedini mu{karac, jedina osoba sa
kojom mogu razgovarati - a da i ne pominjem seks..."
"Jesmo li se?"
"Nismo se ~esto", re~e ona kroz smeh, ali glasom koji je, ipak, malo
podrhtavao. On pruì ruku ka Soli; a ona mu do|e i sede mu u krilo, pri ~emu joj se
ogrta~ sasvim otvorio. "Lepe izaslani~ke sisice", re~e on, po~inju}i da ih gladi i hvata
usnama, "trbu{~i} mekani izaslani~ki..." U|e Reve sa posluàvnikom koji tiho spusti.
"Klopaj doru~ak, Izaslanice mala", re~e Batikam, a ona se otpetlja od njega i vrati se na
svoje sedi{te, {iroko se osmehuju}i.
"Po{to si slobodna, moè{ biti iskrena", re~e on i po~e vrlo pa`ljivo lju{titi
jednu pini-vo}ku. "Nemoj suvi{e strogo suditi o onima me|u nama koji to nisu i ne
mogu." Ise~e jednu kri{ku i po~e, preko stola, hraniti Soli. "Poznavati tebe, zna~ilo je
okusiti slobodu", re~e on. "Dobiti nagove{taj slobode, senku..."
"Kroz najvi{e nekoliko godina, Batikame, vi }ete svakako biti slobodni. Ceo
ovaj idiotski sistem sa gospodarima i robljem sru{i}e se potpuno, ~im Verel u|e u
Ekumen."
"Ako u|e."
"Naravno da ho}e."
Slegnuo je ramenima. "Moj dom je Jeova."
Zurila je u njega, zbunjena. "Ti si poreklom sa Jeove?"
"Nikad ni bio tamo", re~e on. "A verovatno nikad ne}u ni biti. [ta }e njima
makili? Ali tamo je moj dom. To je moj narod. To je moja sloboda. Kada }e{ uvideti..."
Pesnica mu je bila stisnuta; on je otvori blagim pokretom kao da ne{to ispu{ta. Osmehnu
se i opet se posveti doru~ku. "Moram se vratiti u pozori{te", re~e. "Imamo probe jednog
~ina za Dan opro{taja."
Provela je ~itav jedan beskoristan dan u dvoru. Ve} neko vreme je uporno
traìla dozvolu da poseti rudnike i ogromna poljoprivredna dobra u dràvnom vlasni{tvu,
s one strane planina, mesta iz kojih je priticalo bogatstvo Gataja. I uporno su je
spre~avali. Neko vreme je verovala da su to protokolarne za~koljice i birokratizam
vlade; nevoljnost da se diplomati dozvoli da radi i{ta izvan tr~karanja po besmislenim
skupovima; ali pojedinim poslovnim ljudima omakle su se izvesne re~i o stanju u
rudnicima i na imanjima, i Soli po~e podozrevati da dràva krije jednu druga~iju vrstu
ropstva, okrutniju od onog {to se u gradu moè videti. Danas nije postigla ni{ta; provela
je dan u ~ekanju na nezakazane sastanke. Matorac koga su joj dali umesto Sana Ubatata
pogre{no je razumeo, iz gluposti ili namerno, ve}inu njenih re~i na voe-deanskom, i ba{
sve {to je poku{ala re}i na gatajskom. Major je, sre}om, skoro celo jutro bio odsutan, a
46
umesto njega ~uvao ju je jedan od njegovih vojnika. Ali u dvoru se major pojavio, krut i
}utljiv, stisnutih vilica, i od tad se drào uz nju sve dok nije odustala i oti{la ku}i na rano
kupanje.
Batikam do|e pozno te no}i. Usred jedne njihove sloène fantazijske igre i
izmene uloga, {to je od njega nau~ila i nalazila da je toliko uzbudljivo, njegova
milovanja postado{e sve sporija i sporija, mekana, vukla su se preko nje kao pera, tako
da je Soli sva drhtala od nezadovoljne èlje, a onda, kad se pritisnula telom uz njegovo
telo, ona uvide da je zaspao. "Budi se", re~e ona kroz smeh, ali ipak sle|ena, i protrese
ga malo. Tamne o~i se otvori{e, pune straha i pometnje.
"Izvini", re~e ona odmah, "nastavi da spava{, umoran si. Ne, ne, u redu je,
kasno je doba." Ali on nastavi da radi ono {to je - Soli je to sada morala uvideti, i pored
sve njegove ve{tine i ne`nosti - bio njegov posao.
Ujutro, za doru~kom, ona re~e: "Moè{ li me videti, i vidi{ li me, kao osobu
koja je tebi ravna, Batikame?"
Izgledao je umoran i stariji nego obi~no. Nije se osmehivao. Posle nekog
vremena re~e: "[ta bi èlela da kaèm?"
"Da kaè{ da me vidi{ tako."
"Vidim te tako", re~e on tiho.
"Nema{ poverenja u mene", odvrati Soli gorko.
Malo kasnije on re~e: "Danas je Dan opro{taja. Gospa Tuala je do{la
mu{karcima Asdoka, koji su na njene sledbenike nahu{kali svoje lovne ma~ke. Za{la je
me|u njih ja{u}i veliku lovnu ma~ku sa plamenim jezikom, a oni su popadali od straha,
ali ona ih je blagoslovila i oprostila im." Dok je ovo pri~ao, njegov glas i njegove ruke
izvodili su tu pri~u. "Oprosti mi", re~e on.
"Nije tebi potreban nikakav opro{taj!"
"Oh, svakome od nas je potreban. Zato i mi, kamijevci, ponekad pozajmimo
gospu Tualu. Kad nam zatreba. Zna~i, ti }e{ danas biti gospa Tuala, na obredu?"
"Ja samo treba da potpalim neku vatru, tako su mi kazali", re~e ona zabrinuto, a
on se nasmeja. Kad je odlazio, ona mu re~e da }e do}i u pozori{te da ga vidi, ve~eras,
posle svetkovine.
Hipodrom, jedina ve}a ravna povr{ina u gradu i okolini, be{e pritisnut masom
naroda, zastave su vijorile, a {etaju}i prodavci izvikivali svoju robu; kraljevska motorna
kolona zaletela se pravo u gomilu, koja se ispred vozila razmicala kao voda, a iza kolone
odmah sastavljala. Nekakve tribine, prili~no klimavog izgleda, bile su podignute za
gospodu i vlasnike, sa posebnim, pregra|enim i zavesama odvojenim delom za dame.
Soli vide kako jedno motorno vozilo prilazi do samih tribina; neku priliku umotanu u
crveno platno izneso{e iz kola i ùrno poneso{e me|u zavese, gde nestade. Da li }e ène
viriti kroz neke rupice, da bi videle {ta se de{ava? U masi naroda bilo je èna, ali to su
bile kmetice, imovina. Soli uvide da }e i nju skrivati sve dok ne nastupi njen trenutak u
ceremoniji; ~ekao ju je crveni {ator podignut uz tribine, nedaleko od jednog prostora,
ogra|enog konopcima, u kome su sve{tenici ve} pevali svoje ritmi~ne napeve. Dvorjani
ponizni, ali vrlo odlu~ni, izvedo{e i nju iz kola i veoma hitno je uvedo{e u taj {ator.
47
Unutra joj kmetice po~e{e nuditi ~aj, slatki{e, ogledala, {minku i ulje za kosu, i
pomagati da se umota u sloènu ode}u od fine crvene i ùte tkanine, njen kostim u kome
}e uskoro, ali samo nakratko, odglumiti gospu Tualu. Niko joj, do sad, nije osobito jasno
kazao {ta, zapravo, ona treba da radi, a na sva njena pitanja ène su i sad odgovarale:
"Pokaza}e ti sve{tenici, gospo, ti treba samo da po|e{ sa njima. Ti samo upali vatru. Sve
su oni spremili." Imala je utisak da ni one ne znaju; bile su to zgodne devojke, imovina
dvora, uzbu|ene {to u~estvuju u predstavi, ali ravnodu{ne prema veri. Znala je
simboli~nost te vatre koju treba da upali: mane i sagre{anja bacaju se u nju da izgore i
budu zaboravljeni. Bila je to zgodna zamisao.
Napolju su sve{tenici podvriskivali; virnula je - zaista su u {atorskom platnu
postojale rupice za virenje napolje - i videla da se masa zgusnula. Niko, osim onih na
tribinama i onih neposredno do konopca, nije ni slu~ajno mogao videti ni{ta, ali je svako
mahao barjacima crvenim i ùtim, `vakao prènu hranu i dobro se provodio, dok su
sve{tenici nastavljali duboke napeve. Sasvim na desnoj strani Solinog sku~enog vidnog
polja, dobijenog zurenjem kroz rupicu, videla se jedna dobro poznata ruka: majorova,
naravno. Njega nisu pustili da se vozi istim kolima kao ona. Mora biti da se razbesneo.
Ipak se probio dovde i stao pored {atora, da straàri. "Gospo, gospo", govorile su
devojke, "evo idu sve{tenici", i po~ele da zuje oko nje, da proveravaju da li joj {e{ir stoji
pravo i da li sve proklete, osaka}uju}e suknjetine padaju sa pravilnim naborima. Jo{ su
ne{to ~upkale i tapkale po njoj dok je iskora~ivala iz {atora, zaslepljena ja~inom dnevne
svetlosti. Osmehivala se i nastojala da se drì vrlo uspravno i dostojanstveno, kao {to bi
se od boginje moralo o~ekivati. Zaista nije èlela da im zezne proceduru.
Neposredno ispred ulaza u {ator ~ekala su je dva ~oveka u sve{teni~kim
ode`dama. Kad se Soli pojavila, istog trena su zakora~ili ka njoj, prihvatili je za laktove i
po~eli govoriti: "Na ovu stranu, na ovu stranu, gospo." înilo se da ona zaista uop{te
ne}e morati da shvati {ta treba da radi. Ovi svakako smatraju da èna to i ne moè;
svejedno, pod ovim okolnostima to je olak{anje. Sve{tenici su je nagonili da se kre}e
brè nego {to je udobno mogla u ovim utegnutim suknjetinama. Ve} stigo{e iza tribina.
Zar nije onaj prostor, konopcima ogra|en, na suprotnoj strani? Jedan automobil se stu{ti
pravo ka njima; na putu mu se na{lo samo nekoliko ljudi, koji se razbeà{e u stranu.
Neko se dernjao; sve{tenici je najednom po~e{e silovito vu}i, u poku{aju da potr~e;
jedan od njih kriknu i ispusti njenu ruku, oboren nekom lete}om tamom koja je grunula u
njega - krkljanac svud oko nje, nije se mogla osloboditi gvozdenog stiska oko mi{ice
druge ruke, obe noge su joj bile zarobljene suknjetinama, podiè se buka, ogromna buka,
koja je tresnu u glavu tako da joj se glava sasvim pognu nadole, pa ni{ta nije mogla
videti ni ~uti, zaslepljena, samo se bacakala; gurnu{e je licem napred u neko mra~no
mesto, u neku zagu{ljivu, grebucavu tamu, obe ruke zavrnute iza le|a i ~vrsto dràne.
Automobil, u pokretu. Dugo. Mu{karci, u tihom razgovoru. Na gatajskom
jeziku. Vrlo te{ko je bilo disati. Nije se borila; nije vredelo. Lepljivim trakama su joj
sputali i noge i ruke, a preko glave joj navukli vre}u. Posle dugog vremena izvukli su je
napolje kao le{ i poneli je brzo u neku zgradu, pa niz stepenice, poloìli je na neki krevet
ili leàj, ne grubo, ali sa istom onom o~ajni~kom hitnjom. Leàla je nepomi~no.
48
Mu{karci su govorili, i sad maltene {apatom. Nije shvatala ni{ta od ovoga. Njena glava
jo{ i sad ~uje onu ogromnu buku, da li je to bio stvarno zvuk? Ili su je opau~ili ne~im
tvrdim po glavi? Imala je ose}aj gluvo}e, kao da je ugra|ena u zid napravljen od vate.
Krpena vre}a stalno joj se trpala u usta i nozdrve, usisavana pri svakom poku{aju
udisanja.
Strgo{e joj vre}u s glave; ~ovek nadnet nad nju prevrte Soli da bi joj mogao
skinuti traku sa ruku, pa sa nogu, mrmljaju}i pri tome: "Ne bude pla{i, gospa, mi ne zlo
tebe" na voe-deanskom. Onda on hitro uzma~e od nje. êtvorica, mo`da petorica; bilo je
te{ko videti ih, svetlosti vrlo malo. "êka ovde", re~e drugi, "sve u redu. Samo da lepo
zadovoljna." Poku{avala je da se podigne u sede}i poloàj, ali joj se od tih pokreta vrtelo
u glavi. A kad je vrtoglavica prestala, oni vi{e nisu bili tu. Kao magijom odneti. Samo da
lepo zadovoljna.
Prostorija malena, a vrlo visoka. Tamni zidovi od cigle, vazduh - memla ìva.
Svetlost je dopirala iz male bio-lumene plo~e prika~ene na tavanicu, bio je to slab sjaj,
bez senke. Verovatno sasvim dovoljan za verelske o~i. Samo da lepo zadovoljna. Mene
su kidnapovali. [ta kaè{ na to? Ona po~e da inventari{e: ima ovaj debeli madrac na
kome sedi; ima }ebe; vrata; bokal~e i {olju; je li ono rupa u podu, tamo, u uglu? Ona
jednim zamahom spusti noge sa madraca, ali one udari{e u ne{to opruèno po podu
pokraj kreveta - ona se opet namota nagore, zaviri dole, vide tamnu masu, telo na podu.
ôvek. Uniforma, koà tako crna da se crte lica ne razaznaju, ali znala je ko je to. âk i
ovde, ~ak i ovde, major se na{ao uz nju.
Digla se nesigurno na noge i po{la da ispita tu odlivnu rupu. Pokaza se da je
ta~no to: naprosto rupa, betonom obloèni otvor u podu, sa mirisom blago hemijskim i sa
blagim smradom. Izaslanicu je bolela glava, i ona opet sede na krevet da masira ruke,
kao i zglobove stopala. Na taj na~in je postizala da napetost i bol polako popu{taju, i
vra}ala se u sebe, tim dodirivanjem, potvr|ivanjem sebe, ritmi~no, metodi~no.
Kidnapovali me. [ta kaè{ na to? Samo da lepo zadovoljna. A on?
Najednom znaju}i da je on mrtav, Soli zadrhta i ostade nepomi~na.
Posle nekog vremena nagnula se polako, poku{avaju}i da mu vidi lice,
oslu{kuju}i. Opet je imala ose}aj gluvo}e. Nikakav dah nije ~ula. Sva se tresu}i, obuzeta
mu~ninom u stomaku, ispruìla je ruku i prislonila nadlanicu na njegovo lice. Bilo je
prohladno, hladno. Ali toplina dahnu preko njenih prstiju, jednom, pa jo{ jednom. Ona
~u~nu na madrac i po~e ga prou~avati. Leào je potpuno nepomi~no, ali kad mu je
prislonila ruku na prsa, osetila je spore otkucaje srca.
"Tejeo", {apnu ona. Njen glas nije pristajao da se poja~a nimalo vi{e od {apata.
Ona mu opet prisloni ruku na prsa. @elela je da oseti taj spori, postojani ritam
otkucaja, tu slabu toplinu; delovalo je smiruju}e. Samo da lepo zadovoljna.
[ta su ono jo{ rekli? Da samo ~eka. Da. Izgleda da je to njihov program. Mo`da
bi mogla da spava. Mo`da moè ovako: ona zaspi, a kad se probudi, otkupnina je ve}
ispla}ena. Ili je ispunjen ko zna koji drugi njihov zahtev.
49
Probudila se sa pomi{lju da jo{ ima ~asovnik na ruci; neko vreme je dremljivo

prou~avala mali srebrni displej i zaklju~ila da je spavala tri sata. Jo{ je dan Svetkovine,
verovatno je prerano za isplatu traène svote otmi~arima; dakle, ona ne}e mo}i no}as u
pozori{te da gleda makile. O~i su joj se privikle na slabu svetlost, i sad je, pogledav{i,
videla sasu{enu krv kojom je bila prekrivena cela jedna strana mu{kar~eve glave. Po~e
ispipavati i na|e vru}u ~vorugu veliku kao pesnica, iznad njegove slepoo~nice, a prsti joj
se od tog mesta odvoji{e umrljani. Dakle, njega su udarili u glavu. Mora biti da je ono
bio on, kad se bacio na sve{tenika, la`nog sve{tenika, a ona je samo zapamtila lete}u
senku, teàk udarac i jedno 'uuuf!' kao u aidì-napadu, zatim ogromnu buku koja je
pomutila sve. Ona po~e puckati jezikom i kuckati po zidu, da proveri svoj sluh. înilo se
da je to u redu; nestao je pamu~ni zid. Mo`da su i nju udarili u glavu? Stade opipavati
svoju glavu, ali ne na|e nikakvu ~vorugu. Ovaj ~ovek mora da je dobio potres mozga,
ako je jo{ u nesvesti, i posle tri sata. Koliko teàk potres mozga? Kad }e se oni ljudi
vratiti?
Ustala je, ali umalo da se sru~i na pod, upetljana u proklete suknje Boginje.
Samo da je bila, kad su je napali, u svojoj ode}i, a ne u ovoj nakaradi koju ne moè{ ni
obu}i bez tri slu{kinje! Sad se oslobodi toga, i od marame napravi nekakvu vezanu
suknju do kolena. Nije bilo toplo u ovom podrumu, ili {ta god je ta prostorija bila; bilo je
vla`no i prili~no hladno. Ona po~e {etkati, ~etiri koraka i okret, ~etiri koraka i okret,
~etiri koraka i okret, i stade se razgibati malo. Ovoga su bacili na pod. Koliko je hladan
pod? Da li je od udarca u glavu nastupio i {ok? Ljudima u {oku potrebna je toplota.
Oklevala je dugo, ~udila se samoj sebi {to je toliko neodlu~na, {to toliko dugo ne zna {ta
da radi. Da li bi trebalo da poku{a da podigne ovoga na madrac? Ili je bolje ne pomerati
ga? Gde su, do vraga, oni ljudi? Da li }e on umreti?
Sagnula se nad njega i rekla o{tro: "Rega! Tejeo!" a ve} slede}eg trenutka on
uvu~e dah.
"Budi se!" Setila se sada, mislila je da se setila, da je va`no ne dopustiti da
osoba sa potresom mozga zapadne u komu. Sada, kad je ve} bilo prekasno.
On uvu~e jo{ jedan dah, a lice mu se izmeni, izvu~e se iz krute nepokretnosti,
postade mek{e; o~i su mu se otvarale i zatvarale, `mirkao je, nije ih dovodio u ìù. "O,
Kamije", re~e on vrlo tiho.
Nije mogla poverovati da se toliko obradovala {to ga opet vidi. Samo da lepo
zadovoljna. On je o~igledno bio sav zaslepljen od glavobolje; priznade joj da vidi sve
dvostruko. Pomogla mu je da se popne na leàj, pokrila ga }ebetom. Nije ni{ta pitao,
leào je nemo i ubrzo opet utonuo u san. Kad je njega zbrinula, vratila se razgibanju i
ceo sat ve`bala. Pogledala je na ~asovnik. Dalja dva sata su pro{la, jo{ je dan, dan
svetkonine. Nije jo{ ni ve~e palo. Kad }e do}i oni ljudi?
Do{li su tek ujutro, rano, posle jedne beskrajne no}i koja je bila ista kao
popodne i ista kao jutro. Otklju~ali su metalna vrata i otvorili ih bu~no, sa treskom; jedan
u|e sa posluàvnikom, druga dvojica stajala su na vratima sa naperenim pi{toljima.
Posluàvnik se nije imao gde staviti, osim na pod, zato ga ~ovek stavi na pod i gurnu
prema Soli, re~e "@ao, gospo!" i povu~e se, kora~aju}i unatra{ke; vrata se sa treskom
50
zatvori{e, i reze sa treskom pado{e. Soli je ve} bila na nogama, a posluàvnik je podigla.
"êkajte!" re~e ona.
ôvek na leàju se probudio i po~eo o{amu}eno gledati oko sebe. Kad ga je
ovde na{la pokraj sebe, Soli kao da je nekud zaturila njegov nadimak, nije on vi{e za nju
bio 'major', a ipak, izbegavala je i njegovo ime. "Ovo je, valjda, doru~ak", re~e ona i sede
na rub madraca. Preko posluàvnika od upletenog pru}a bilo je preba~eno platno; ispod
platna bila je hrpa gatajskih ìtnih kiflica punjenih mesom i povr}em, nekoliko komada
vo}a i bokal sa poklopcem, napravljen od tankog lima od neke legure i ukra{en
mnogobrojnim {arama. "Mo`da doru~ak, ru~ak i ve~era", re~e ona. "Jebi ga. Pa, ni{ta.
Ovo izgleda dobro. Moè{ li jesti? Moè{ li sedeti?"
On se dobro potrudio i posle nekog vremena na{ao u sede}em poloàju,
naslonjen le|ima na zid. Onda je sklopio o~i.
"Jo{ vidi{ dvostruko?"
On na~ini mali potvrdni zvuk.
"Jesi èdan?"
Mali potvrdni zvuk.
"Evo." Dala mu je {olju. Drè}i {olju obema rukama, uspeo ju je prineti ustima.
Vodu je pio polako, gutljaj po gutljaj. Za to vreme, ona je smazala tri kiflice, jednu za
drugom, onda prinudila sebe da prestane, pa pojela i jednu pini-vo}ku. "Moè{ li jesti
vo}e?" upita ga ona, sa ose}ajem krivice. On ne odgovori. Ona se seti kako joj je
Batikam dao da pojede kri{ku pinija u vreme doru~ka, kad je to bilo, ju~e, pre sto
godina.
Od hrane u èlucu pripade joj muka. Uze {olju iz opu{tene ruke ~ovekove - on
je opet zaspao - pa nasu sebi vodu i po~e i ona piti polako, gutljaj po gutljaj.
Kad se osetila bolje, oti{la je do vrata, po~ela pregledati {arke, bravu, povr{inu.
Opipavala je ciglene zidove, gledala ih izbliza, isto tako i betonski pod, tragaju}i za
ne~im, nije ni sama znala za ~im, mo`da nekim na~inom da se pobegne, ili ne~im
drugim... Trebalo bi da ve`ba. Natera sebe da se po~ne razgibati, ali joj se vrati mu~nina
u stomaku, sa kojom do|e letargija. Ona se vrati do madraca i sede. Posle nekog
vremena primeti da pla~e. I da joj se pi{ki. û~nula je nad rupu i slu{ala kako njena
mokra}a pada unutra. Nije se imala ~ime obrisati. Vratila se do kreveta i opet sela na
njega. Zatim je protegnula noge, pa se uhvatila za zglavke stopala. Ti{ina je bila
potpuna.
Okrenula se da pogleda ~oveka; on je gledao nju. Trgla se zbog toga. On odmah
otkloni pogled od nje. Ostao je naslonjen na zid, u neudobnom, ali opu{tenom poloàju.
"Jesi li èdan?" upita ona.
"Hvala", odvrati on. Ovde, gde joj ni{ta nije bilo poznato i gde je vreme bilo
odlomljeno od pro{losti, njegov blagi, svetli glas bio je dobrodo{ao zbog svoje
poznatosti. Ona mu nasu i dade punu {olju. Ovog puta je prvo seo normalno, a zatim
popio vodu mnogo pouzdanije. "Hvala", pro{aputa on jo{ jednom, vra}aju}i joj {olju.
"Kako glava?"
On prisloni {aku na ~vorugu, bolno trznu licem i opet se nasloni na zid.
51
"Jedan od njih je imao {tap", re~e ona, vide}i sada taj {tap, u jednom sevu,
me|u svojim ispreturanim uspomenama, "sve{teni~ki {tap. Ti si sko~io na onog drugog."
"Meni su oduzeli pi{tolj", re~e on. "Svetkovina." Govorio je ne otvaraju}i o~i.
"A ja se upetljala u onu prokletu ode}u. Nisam ti mogla nimalo pomo}i. Nego,
~uj. Da li je bila neka buka, neka eksplozija?"
"Da. Mo`da diverzija."
"[ta ti misli{, ko su ti momci?"
"Revolucionari. Ili..."
"Ti si rekao da je po tvom mi{ljenju mo`da ume{ana i gatajska vlada."
"Ne znam", promrmlja on.
"Bio si u pravu, ja sam pogre{ila, izvini", re~ ona, sad se ose}aju}i kao osoba
puna vrlina, spremna da ispravi stare gre{ke.
On poma~e {aku vrlo malo, kretnjom koja je zna~ila da vi{e nije bitno.
"Da li jo{ vidi{ dvostruko?"
Nije odgovorio; njemu su se opet 'gasila svetla'.
Stajala je i poku{avala da se priseti seli{kih ve`bi disanja, kad se vrata
razmahnu{e i tresnu{e, i na ulazu se pojavi{e ista ona tri ~oveka, dvojica sa pi{toljima,
svi mladi, crne koè, kratke kose, vrlo nervozni. Onaj vode}i se sagnu da ostavi
posluàvnik na pod, a Soli, bez i najmanje prethodnog razmi{ljanja, nagazi teìnom tela
na njegovu {aku. "Ti ~ekaj!" re~e ona. Sad je iz neposredne blizine zurila u lica i pi{tolje
preostale dvojice. "Samo malo ~ekajte, slu{ajte! On ima ranu na glavi, treba nam lekar,
treba nam vi{e vode, ja ne mogu ni da mu o~istim ranu, nema toalet-papira, i ko ste, do
vraga, uop{te vi ljudi?"
Onaj koga je nagazila vikao je: "Sa ruka! Gospa, sa moja ruka!" ali druga
dvojica su ~ula Soli. Ona podiè nogu i skloni se tome ~oveku s puta, a on uzma~e pravo
u svoja dva drugara sa pi{toljima. "Dobro, gospa, ào da problemi", re~e on, sa suzama u
o~ima, pridràvaju}i tu {aku. "Mi Rodoljubi. Ti poruka po{alji ovo pretendent, kao na{a
poruka. Niko strada. Vaì?" Nastavio je da uzmi~e, a jedan od njegovih drugara zatvori
vrata. Tras, zvek, zvek.
Ona duboko uzdahnu i okrete se. Tejeo ju je gledao. "To je bilo opasno", re~e
on, sa vrlo malim osmehom.
"Znam da je bilo", re~e ona, di{u}i te{ko. "Bilo je glupo. Ne uspevam da
ovladam sobom. Ose}am se kao da sam u delovima. Ali oni, do vraga, samo uguraju
ne{to unutra i pobegnu! Moramo dobiti vode!" Bila je u suzama, {to se njoj uvek
de{avalo tokom nekoliko trenutaka posle tu~e ili sva|e. "Da vidimo {ta su doneli ovog
puta." Podigla je posluàvnik na leàj; kao i prvi put, posluàvnik je bio prekriven
platnom, u sme{nom opona{anju hotela ili ku}e u kojoj posluùju robovi. "Stvar
udobnosti", progun|a ona. Ispod tkanina bila je gomila slatkih peciva, zatim jedno malo
plasti~no ogledalo sa dr{kom, ~e{alj, lon~i} sa ne~im {to je mirisalo kao istrunulo cve}e,
i kutija ne~eg {to je, posle izvesnog vremena, prepoznala: gatajski tamponi.
"To su 'stvari za dame'", re~e ona. "Bog ih prokleo, glupi prokleti kurci!
Ogledalo!" Hitnula je ogledalo preko prostorije. "Ja, naravno, ne mogu ni jedan jedini
52
dan da sastavim bez gledanja u ogledalo! Jebo ih Bog!" Za ogledalom je pobacala i sve
ostalo, osim peciva; ali je dobro znala da }e tampone posle podi}i i ~uvati pod madracom
i, uh, ne daj Boè, upotrebiti ako bude morala, ako budu prisiljeni da ostanu ovde, koliko
bi dugo to bilo? Jo{ deset ili vi{e dana... "Oh, Boè", re~e ona opet. Ustade i pokupi sve,
pa stavi ogledalo i lon~i}, prazan bokal za vodu i kore od vo}a preostale posle prvog
obroka, sve to na jedan posluàvnik, koji ostavi ispred vrata. "\ubre", re~e ona na voe-
deanskom. A malo~as je vikala, shvati ona, na nekom drugom jeziku: alteranskom,
verovatno. "Ima{ li ikakvu predstavu", re~e ona, sev{i opet na madrac, "koliko vi,
narode, oteàvate ìvot èni? Mogli biste navesti ènu da poèli da to nije!"
"Mislim da su imali dobre namere", re~e Tejeo. Ona uvide da nema ni
najmanjeg traga podsmeha ili neozbiljnosti u njegovom glasu. Ako uìva u njenoj
sramoti, i njega je sramota da to uìvanje njoj pokaè. "Mislim da su amateri", re~e on.
Posle izvesnog vremena, ona re~e: "To bi moglo biti lo{e."
"Moglo bi." Bio je opet seo uspravno i po~eo obazrivo opipavati ~vorugu na
glavi. Svuda oko te velike izbo~ine, njegova gruba, te{ka kosa bila je slepljena od krvi.
"Kidnapovanje", re~e on. "Oni traè da im se isplati otkupnina. Nisu to ubice. Nisu imali
pi{tolje. Nisu mogli ni u}i sa pi{toljima. I ja sam morao ostaviti oru`je na ulazu."
"Misli{, ovo nisu oni na koje si bio upozoren?"
"Ne znam." Istraìvanje mu donese silovit bol i Tejeo odustade. "Da li veoma
lo{e stojimo sa vodom?"
Ona mu donese jo{ jednu punu {olju. "Nema dovoljno za pranje. Glupo,
prokleto ogledalo, u vreme kad nama treba voda!"
Zahvalio joj se, po~eo piti vodu, onda se naslonio opet na zid, ~uvaju}i
poslednjih nekoliko gutljaja da ih popije malo kasnije. "Nisu planirali da otmu mene",
re~e on.
Porazmislila je o tome i klimnula glavom. "Pla{e se da }e{ ih prepoznati?"
"Da su imali mesto za mene, ne bi me stavili zajedno sa jednom damom."
Govorio je to bez ironije. "Ovo ovde su spremili za tebe. Mora biti da se nalazi negde u
gradu."
Ona klimnu glavom. "Vo`nja je trajala pola sata ili manje. Ali moja glava bila
je u vre}i."
"Poslali su poruku palati. Nisu dobili odgovor ili su dobili nezadovoljavaju}i.
@ele da poruku po{alje{ ti."
"Da ubedim vladu da me oni stvarno drè? Za{to vladu treba u to ube|ivati?"
Oboje za}uta{e.
"@ao mi je", re~e on, "ne uspevam da razmi{ljam." Zatim leè. Umorna,
klonula, preosetljiva posle onog naleta adrenalina, ona se opruì pored njega. Sebi je od
smotane suknje napravila jastuk; Tejeo nije imao nikakav jastuk. ]ebe im je bilo
popre~no preba~eno preko nogu.
"Jastuk", re~e ona. "Jo{ }ebadi. Sapun. [ta jo{?"
"Klju~", promrmlja on.
Leàli su jedno uz drugo u ti{ini, u slaba{noj, nepromenljivoj svetlosti.
53
Slede}eg jutra oko osam sati, bar po Solinom ~asovniku, Rodoljubi su u{li u
sobu, ~etvorica. Dvojica su straàrila pokraj vrata, sa naperenim pi{toljima; druga
dvojica stajala su nelagodno na preostalom, nevelikom prostoru sobe. Gledali su dole, ka
svojim zarobljenicima; a ovi su sedeli na madracu, oboje sa nogama podvijenim. Novi
govornik bolje je vladao voe-deanskim jezikom nego oni raniji. Rekao je da je njima
veoma ào {to su doveli gospo|u u nelagodan poloàj, da }e u~initi koliko mogu da joj
bude udobnije i da ona mora biti strpljiva i napisati, rukopisom, poruku pretendentu na
presto, a u poruci objasniti da }e biti pu{tena na slobodu, neozle|ena, ~im Kralj zapovedi
Savetu da se ugovor sa Voe Deom poni{ti.
"Ne}e on to u~initi", re~e ona. "Oni mu ne}e dozvoliti."
"Molim ne raspravljaj", re~e ~ovek, sa grubo{}u nekoga ko je sav izvan sebe.
"Evo materijali za pisanje. Evo poruka." On ostavi hartije i pisaljku na madrac,
nervozno, pokretima kao da se pla{i da bude blizu nje.
Bila je svesna kako je Tejeo izbrisao svoju prisutnost: sedeo je nepomi~no,
oborene glave, oborena pogleda; ti ljudi su ga prenebregli.
"Ako ja ovo napi{em vama, ho}u da dobijem vode, mnogo vode, i sapun i
}ebad i toalet-papir i jastuke i lekara, i ho}u da neko do|e kad ja pokucam na vrata, i
neku pristojnu ode}u. Toplu. Mu{ku."
"Nema doktor!" re~e ~ovek. "Pisati! Molim! Sad!" Sav se trzao, poskakivao,
nije se usudila da nastavi pritisak na njega. Pro~itala je njihovo saop{tenje, prepisala ga
svojim krupnim, detinjastim rukopisom - retko je i{ta pisala rukom - i oba dodala tom
predstavniku Rodoljuba. On na brzinu osmotri tekst i bez re~i pohita napolje, zajedno sa
ostalima. Tras! - u~ini{e vrata.
"Da li je trebalo da odbijem?"
"Mislim da nije", re~e Tejeo. Ustao je i protegnuo se, ali onda seo, i ~inilo se da
mu se vrti u glavi. "Dobro se poga|a{", re~e.
"Vide}emo {ta }emo dobiti. Oh, Boè. [ta li se to de{ava?"
"Mo`da", re~e on lagano, "Gataj nije voljan da prihvati te zahteve. Ali kad Voe
Deo - i tvoj Ekumen - saznaju za ovo, izvr{i}e pritisak na Gataj."
"Ja bih rado da se oni odmah sad pokrenu. Pretpostavljam da je za Gataj ovo
uàsna blamaà, i da sad poku{avaju da spasu ~ast na taj na~in {to prikrivaju celu stvar -
da li je to verovatno? Koliko dugo mogu prikrivati? [ta }e re}i tvoji? Ne}e li tragati za
tobom?"
"Nesumnjivo ho}e", re~e on na svoj u~tivi na~in.
Neobi~no je bilo kako su ta njegova krutost i ti njegovi maniri, koji su je ranije
svaki put odbacivali na neki drugi kolosek, isklju~ivali, ovde delovali sasvim druga~ije:
njegova uzdrànost i formalnost smirivali su je, uveravali je da je ona jo{ deo jednog
sveta izvan ove prostorije, sveta iz koga su do{li i u koji }e se vratiti, sveta u kome ljudi
ìve dugo.
Za{to bi bilo va`no ìveti dugo? - upita se ona. Odgovor na to nije znala. Ni o
~emu sli~nom nije nikad ranije razmi{ljala. Ali ovi mladi Rodoljubi ìve u svetu kratkih
54
ìvota. Zahtevi, nasilje, neposrednost, i smrt, za {ta? Za jednu uskogrudost, jednu

mr`nju, jedno fiksanje drogom vlasti.
"Ja se stvarno upla{im svaki put kad oni odu", re~e ona niskim tonom.
Tejeo pro~isti grlo i re~e: "I ja."
Ve`be.
"Uhvati - ma stegni, nisam ja od stakla! - sad..."
"Ha!" re~e on, sa sevaju}im osmehom uzbu|enja, po{to mu je pokazala na~in
osloba|anja iz zahvata, a on, zatim, uspeo na taj na~in da se oslobodi iz njenog zahvata.
"E, dobro, ti bi sad ~ekao - ovde..." tup! "...vidi{?"
"Ajao!"
"Uh izvini, izvini Tejeo, zaboravila sam na tvoju glavu - je l' ti dobro? Stvarno
mi je ào..."
"Oh, Kamije", re~e on, diù}i se sa poda u sede}i poloàj i pridràvaju}i crnu,
izduènu glavu obema {akama. Udahnu nekoliko puta, duboko. Ona je kle~ala kao
pokajnica, bri`na.
"Ovo", re~e on, "ovo nije, nije po{tena igra."
"Naravno da nije, to je aidì - sve je po{teno u ljubavi i ratu, kaè se na Teri -
Stvarno mi je ào, uàsno ào, tako sam glupa bila!"
Nasmejao se, nekim izlomljenim i o~ajnim smehom, stresao glavom jo{
jednom, i jo{ jednom. "Pokaì mi", re~e. "Ne znam {ta si uradila."
Ve`be.
"[ta radi{ sa svojim umom?"
"Ni{ta."
"Pu{ta{ ga da tek tako luta?"
"Ne. Jesmo li moj um i ja dva razli~ita bi}a?"
"Zna~i... ti se ne usredsre|uje{ ni na {ta? Samo ga pu{ta{ da luta?"
"Ne."
"Dakle ipak ga ne pu{ta{ da luta."
"Koga?" re~e on, malo razdra`ljivo.
Pauza.
"Razmi{lja{ li o..."
"Ne", re~e on. "Miruj."
Vrlo duga pauza, mo`da ~etvrt sata.
"Tejeo, ne mogu. Svrbi me. Pamet me svrbi. Otkad se bavi{ ovim?"
]utanje, pa odgovor dat nerado: "Od svoje druge godine."
Napustio je pozu potpune opu{tenosti i nepomi~nosti, pognuo glavu da
protegne mi{i}e vrata i ramena. Posmatrala ga je.
"Sve ne{to razmi{ljam o dugom ìvotu, o tome kako izgleda ìveti dugo", re~e
ona. "Ne mislim samo biti dugo ìv, do vraga, ja sam ve} oko hiljadu i sto godina ìva,
pa {ta mi to zna~i, ni{ta. Nego... ne{to u tom na~inu razmi{ljanja, kad ìvot sagledava{
55
kao dug, ima zna~aja. Kao i kad ima{ dece. Pa ~ak i samo razmi{ljanje o mogu}nosti da
ima{ dece je zna~ajno. Tu kao da ti se neka ravnoteà izmeni. Sme{no je da ja o tome
razmi{ljam ba{ sad, kad su moji izgledi da dugo ìvim naglo opali..."
On ne re~e ni{ta. Imao je sposobnost da ne kaè ni{ta, ali na takav na~in da njoj
omogu}i da nastavi govoriti. Bio je jedan od najmanje pri~ljivih ljudi koje je ikad
upoznala. Ve}ina mu{karaca behu velike pri~alice. I ona sama bila je poprili~no sklona
klepetanju. On je }utao. @elela je znati kako se to postiè.
"Samo treba ve`bati, je li tako?" re~e ona. "Samo sedeti ovde."
On klimnu glavom.
"Godinama i godinama ve`bati... Oh, Boè. Moè se desiti..."
"Ne, ne", re~e on, shvativ{i istog trenutka {ta je pomislila.
"Onda za{to ne{to ne preduzmu? [ta ~ekaju? Ve} je pro{lo devet dana!"
Od samog po~etka imali su neplaniranu, pre}utnu saglasnost da soba bude

podeljena na dva dela: linija razgrani~enja i{la je po sredini madraca, seku}i ga uzdu` na
dve polovine, i skretala na pod gde se nastavljala sve do suprotnog zida. Vrata su bila na
njenoj strani, levoj; rupa za sranje bila je na njegovoj strani prostorije, desnoj. Bilo
kakav upad na tu|i teren morao je biti zatraèn nekim gotovo nevidljivim signalom, i
odobrena na isti na~in. Kad neko od njih dvoje ide na rupu za sranje, druga osoba okrene
glavu, neupadljivo, na drugu stranu. Kad je bilo vode dovoljno da se neko bar zapere, a
to se retko de{avalo, isti aran`man je primenjivan. Linija du` sredine madraca bila je
apsolutna. Njihovi glasovi su je prelazili, kao i zvuci i mirisi njihovih tela. Ponekad je
ose}ala njegovu toplotu; telesna temperatura Verelijanaca bila je ne{to vi{a od njene, pa
je Soli u snu ose}ala, u memljivom, nepomi~nom vazduhu, to blago zra~enje. Ali nikad
nisu prelazili tu crtu, ni jednim jedinim prstom, ni u najdubljem snu.
Soli je o ovome razmi{ljala, i nalazila, u pojedinim navratima, da je poprili~no
sme{no. U drugim trenucima izgledalo je glupavo i perverzno. Zar ne bi oboma prijalo
malo uga|anja potrebama tela? Ona je njega dodirivala samo prvog dana, kad mu je
pomagala da se popne na leàj; u kasnijim danima, u prilikama kad su dobijali dovoljno
vode, Soli je ~istila njegovu ranu na glavi i malo-po malo ispirala iz njegove kose krv,
koja se bila zgru{ala, a posle i usmrdela. Za ovaj drugi posao koristila je ~e{alj; pokazalo
se da je ipak dobro imati tu spravicu. Suknje Boginje bile su od neprocenjive koristi kao
materijal koji je Soli cepala i na taj na~in dobijala zavoje i krpice za pranje. îm je
Tejeou zarasla rana na glavi, po~e{e ve`bati aidì, iz dana u dan; ali aidì je imao
bezli~nu, obrednu ~istotu u svojim zahvatima i stezanjima, {to je ostajalo veoma daleko
od seksa. U svim drugim prilikama, Tejeovo fizi~ko prisustvo bilo je ne{to nedodirljivo i
neosvojivo, i tu nikakve promene niti nejasno}e nije bilo.
On je samo odràvao, pod neverovatno te{kim uslovima, istu onu krutu
uzdrànost koju je oduvek pokazivao. Ne samo on; i Reve je bila takva. I svi ostali, svi
sem Batikama; me|utim, kad je Batikam onako trenutno pristao da zadovolji njen hir i
njenu ùdnju, da li je to bio istinski kontakt, kako joj se tada u~inilo? Razmi{ljala je sada
56
o onom strahu u njegovim o~ima, one poslednje no}i. Nije to bila suzdrànost, bila je
sputanost.
Mentalitet robovlasni~kog dru{tva je to bio: i robovi i gospodari uhva}eni u istu
zamku radikalnog nepoverenja i stalnog {ti}enja sebe.
"Tejeo", re~e ona, "ne razumem ropstvo. Dozvoli da objasnim {ta time ho}u
re}i", iako on nije ni~im nagovestio da }e je prekinuti ili da }e se ne{to buniti; ispoljio je
samo u~tivu pa`nju. "Ovo ho}u re}i. Razumem kako nastaju dru{tvene institucije i
shvatam da je jedinka naprosto jedan deli} dru{tva - dakle, ne pitam te za{to ne prihvata{
da sam ja u pravu i za{to se ne slaè{ da je ropstvo jedna opaka i neisplativa stvar, ne
traìm ni da brani{ ropstvo ni da ga se odrekne{. Samo poku{avam razumeti kakav je to
ose}aj kad veruje{ da dve tre}ine ljudskih bi}a na tvom svetu jesu zaista, iz opravdanih
razloga, tvoje vlasni{tvo. Pet {estina, zapravo, jer tu treba uklju~iti i ène u sastavu va{e
kaste."
Posle nekog vremena on re~e: "Moja porodica poseduje negde oko dvadeset pet
takvih imovina."
"Ne sitni~ari."
On prihvati ovaj ukor.
"Meni se ~ini da ste vi presekli veze izme|u ljudi. Ne dodirujete robove, a ni
oni vas, ne na onaj na~in kako ljudska bi}a treba da se dodiruju, u duhu uzajamnosti. Vi
se morate dràti zasebno, vi neprestano radite na odràvanju te granice. Zato {to nije
prirodna - ona je potpuno ve{ta~ka. Ja ne uspevam da primetim nikakvu fizi~ku razliku
izme|u vlasnika i ljudskih komada imovine. A ti?"
"Ja uspevam, naj~e{}e."
"Ali po signalima u pona{anju, u kulturi - zar ne?"
On porazmisli malo, pa klimnu glavom.
"Vi ste ista ìva vrsta, ista rasa, ista nacija, ba{ isti u svakom pogledu, mada ima
neke male razlike u bojama. Ako uzme{ dete kmetice i odgaji{ ga kao vlasnika, ono }e u
svakom pogledu biti vlasnik; i obratno. Vi, dakle, provodite ìvot odràvaju}i ovu
ogromnu podelu koja ne postoji. Ono {to meni nije jasno jeste slede}e: kako je mogu}e
da ne uvi|ate kakvo je to uàsavaju}e rasipni{tvo. Ne mislim u ekonomskom pogledu!"
"U ratu", re~e on, a onda nastade veoma duga pauza; Soli je imala jo{ mnogo da
kaè, ali je ~ekala, radoznala. "Bio sam na Jeovi, zna{", re~e on. "U gra|anskom ratu."
Zna~i, tu su tebe toliko izbrazdali i izreckali, pomisli ona; jer, ma koliko pomno
odvra}ala pogled, sada vi{e nije mogla ne poznavati izgled njegovog vitkog, atletskog
tela boje oniksa, a osim toga znala je da u aidìju mora malo da po{tedi njegovu levu
ruku, kojoj je nedostajao jedan dobar komad mesa odmah iznad bicepsa.
"Roblje u Kolonijama diglo se na bunu, zna{, u po~etku samo mali broj, kasnije
svi. Gotovo svi. Zato smo mi vojnici tamo bili svi vlasnici. Nisi mogao tamo da {alje{
vojnike-kmetove, mogli bi da prebegnu na stranu protivnika. Svi smo bili veoti i
dobrovoljci. Vlasnici, u borbi protiv imovine. Ja sam se borio sa sebi ravnima. To sam
prili~no brzo uvideo. A posle sam saznao da se borim sa ja~ima od sebe. Potukli su nas."
57
"Ali to..." re~ Soli i za}uta, ne znaju}i {ta bi rekla.
"Mlatili su nas od po~etka do kraja", re~e on. "Jednim delom i zato {to moja
vlada nije razumela da oni to mogu. I da se oni bore bolje, è{}e, pametnije i hrabrije
nego mi."
"Zato {to su se borili za svoju slobodu!"
"Moè to biti", re~e on na svoj u~tivi na~in.
"I..."
"@eleo sam ti re}i da uvaàvam ljude protiv kojih sam ratovao."
"Ja tako malo znam o ratu, o borbi", re~e ona, sa me{avinom skru{enosti i
razdra`ljivosti. "Zapravo, ne znam ni{ta. Bila sam na Keaku, ali to nije bio rat, to je bilo
samoubistvo jedne rase, masovno uni{tavanje svega ìvog u jednoj biosferi. Valjda se to
razlikuje od rata... Tad se Ekumen kona~no odlu~io da usvoji Konvenciju o naoruànju,
zna{. Zbog onoga kako je sebe uni{tila prvo planeta Orint, a zatim Keak. Terani su
vekovima navaljivali da se takva konvencija izglasa. Zato {to su i sami bili nadomak
takvog samoubistva, svojevremeno. Ja sam delimi~no Teranka. Moji preci su jurcali
tamo-amo po planeti i ubijali jedni druge. Hiljadama godina. Bili su i oni gospodari i
robovi, neki od njih, mnogi... Ali ne znam da li je ta Konvencija bila dobra zamisao. Da
li je u redu. Ko smo mi da nekome govorimo {ta sme, a {ta ne sme raditi? Zamisao
Ekumena bila je da se ponudi jedan put. Da se on otvori. A ne da se pred bilo kim
zatvori."
Slu{ao je pomno, ali je tek posle duèg vremena progovorio. "Mi se u~imo da...
zbijamo redove. Uvek. Mislim da si u pravu, to je rasipanje... energije, duha. Vi ste
otvoreni."
Te re~i su ga skupo ko{tale, pomisli ona; dok njene re~i doskaku}u iz vazduha i
u vazduh se vrate. On kad progovori, to je iz srì kostiju. Iz tog razloga, poslednjih
nekoliko izgovorenih re~i bile su sve~ani kompliment, koji ona prihvati zahvalno, jer
dok su dani odmicali, ona je povremeno uvi|ala koliko je samopouzdanja izgubila i
koliko nastavlja da gubi; koliko samouverenja, uverenja da }e njih dvoje biti otkupljeni,
spaseni, da }e izi}i iz ove prostorije, da }e izi}i ìvi.
"Da li je rat bio mnogo okrutan?"
"Da", re~e on. "Ne mogu... nikad nisam mogao - videti... Samo ne{to naleti,
kao munja..." Podigao je {ake kao da èli da za{titi o~i. Onda je digao pogled ka njoj,
obazrivo. Njegovo samopo{tovanje, prividno gvozdeno, imalo je, ona je to znala, mnoge
ranjive ta~ke.
"Stvari na Keaku, neke stvari koje nisam ni znala da sam videla, dolazile su
tako", re~e ona. "No}u." Po}uta, pa ga zapita: "Koliko si bio tamo?"
"Ne{to preko sedam godina."
Lice joj se trznulo. "Jesi li imao sre}e?"
Bilo je to ~udno pitanje; izletelo je, ona uop{te nije mislila da to i tako pita. Ali
on ga prihvati onako kako je izgovoreno. "Jesam", re~e. "Uvek. Ljudi sa kojima sam
oti{ao tamo, izginuli su. Ve}ina njih u prve dve-tri godine. Izgubili smo tri stotine
58
hiljada ljudi na Jeovi. O tome se sada ne govori. Dve tre}ine voe-deoskih veota izginulo
je tamo. Ako je imati sre}e zna~ilo to, da ja ostanem ìv, onda sam sre}e imao." Spustio
je pogled na svoje spletene {ake, zaklju~ao se u sebe.
Posle jo{ nekog vremena, ona tiho re~e: "Nadam se da si i sad tali~an."
On ne re~e ni{ta.
"Koliko je pro{lo?" upita on, a ona pro~isti grlo i re~e, posle jednog
automatskog pogleda na ~asovnik: "[ezdeset sati."
Njihovi otmi~ari nisu do{li ju~e u vreme koje je do tad bilo uobi~ajeno - naime,
oko osam ujutro. Niti su se pojavili ovoga jutra.
Po{to nisu imali {ta da jedu, a sad vi{e ni vode, postajali su sve }utljiviji i
inertniji. Ve} satima niko od njih dvoje nije ni{ta rekao. Tejeo je odlagao to pitanje, o
proteklom vremenu, najduè {to je mogao sebe obuzdavati.
"Ovo je uàs", re~e ona. "Uàs jedan. Neprestano pomi{ljam..."
"Ne}e oni tebe napustiti", re~e on. "Ose}aju se odgovorni."
"Zato {to sam èna?"
"Delimi~no i zbog toga."
"E, jebi ga."
Setio se da ga je u onom drugom ìvotu njena nepristojnost vre|ala.
"Uhva}eni su, streljani. Niko se nije potrudio da sazna gde su dràli nas", re~e
ona.
Po{to je tu istu misao provrteo kroz glavu ve} nekoliko stotina puta, on sad nije
imao {ta da izjavi.
"Ovo je tako grozno mesto za umiranje", re~e ona. "Bedno je. Smrdim. Ve}
dvadeset dana smrdim. Sad imam i proliv, od straha. Ali nemam {ta da serem. @edna
sam, a ne mogu da pijem vodu."
"Soli", re~e on o{tro. Tada je prvi put izgovorio njeno ime. "Miruj. Drì se
~vrsto."
Zagledala se u njega.
"Da se ~vrsto drìm za {ta?"
On ne odgovori odmah, a ona re~e: "Kad mi ti ne da{ da te dodirnem!"
"Ne za mene..."
"Nego za {ta? Nema ni~eg!" Pomislio je da }e ona plakati, ali ona ustade, uze
prazni posluàvnik i po~e udarati njime po vratima sve dok ga ne razbi u parampar~e, u
komadi}e pru}a i pra{inu. "Dolazite! Bog vas prokleo! Dolazite, kopiladi!" dernjala se.
"Pu{tajte nas odavde!"
Posle toga, sela je na madrac. "Pa, dobro", re~e ona.
"Slu{aj", re~e on.
To su ve} i ranije imali prilike da ~uju: nijedan gradski zvuk nije dopirao do tog
podruma, ali su dopirali, ponekad, neki zvuci mnogo ve}i. Oboje su mislili da su to
eksplozije.
Vrata se zadrma{e.
59
Oboje su stajali dok su se otvarala; ali to nije bilo otvaranje kao obi~no, u
jednom zamahu i tresku, nego sporo. Napolju je ~ekao jedan ~ovek; dvojica u|o{e.
Jednog, naoruànog, nikad ranije nisu videli; drugi, onaj mladi} tvrdog lica koga su
nazivali govornikom, izgledao je sad kao da je proveo neko vreme u beànju ili u borbi,
sav je bio pra{njav, pocepan, malo o{amu}en. Taj zatvori vrata. U ruci je drào neke
papire.
"Vode", re~e Soli. "Gadovi jedni!"
"Gospo", re~e govornik. "@ao mi je." Nije slu{ao njene re~i. Gledao je, prvi put,
Tejeoa. "Velike su borbe", re~e.
"Ko se bori?" upita Tejeo, ~uv{i kako njegov glas pada u ravne tonove
autoriteta i kako mladi} automatski reaguje na to: "Voe Deo. Poslali su trupe. Posle
pogreba, rekli su da }e poslati trupe ako se ne predamo. I stigli su ju~e. Idu kroz grad i
ubijaju. Znaju sve centre staroveraca, i neke od na{ih." U njegovom glasu ~uli su se
tonovi zbunjenosti i optuìvanja.
"Koji pogreb?" re~e Soli.
Kad momak ne odgovori, Tejeo ponovi to pitanje: "Koji pogreb?"
"Sahrana gospe, tebe. Evo - doneo sam ovo od{tampano sa mreè - bio je
dràvni pogreb. Rekli su da si ti poginula u eksploziji."
"U kojoj prokletoj eksploziji?" graknu Soli, glasom promuklim i sasu{enim, a
mladi} joj ovog puta odgovori: "Na Svetkovini. Staroverci. Vatra, Tualina vatra, u nju su
stavili eksploziv. Al' im opalio prerano. Mi smo znali za njihov plan. Mi smo te od toga
spasli, gospo", re~e on, iznenada usmeriv{i ka njoj isti onaj ton optuìvanja.
"Spasli me, ~maru jedan!" dreknu ona, a Tejeove suve usne se razdvoji{e u
iznena|enom smehu, koji on odmah suzbi.
"Daj mi to", re~e, a mladi} mu dade listove hartije.
"Daj nam vode!" re~e Soli.

"Ja bih te zamolio da ostane{ ovde. Treba da razgovaramo", re~e Tejeo,
nagonski se drè}i svoje nadmo}i. Sede na madrac, sa od{tampanim papirima u rukama.
U roku od nekoliko minuta Soli i on pro~ita{e, na brzinu, reportaè o {okantnom
naru{avanju Svetkovine opro{taja, o tragi~noj pogibiji ekumenske Izaslanice u
teroristi~kom ~inu kultista Stare vere; uzgred se napominjalo da je poginuo i jedan od
pripadnika ambasadne garde. Ali eksplozija je usmrtila i vi{e od sedamdeset sve{tenika i
gledalaca; sledili su op{irni opisi dràvnog pogreba, pa izve{taji o nemirima, terorizmu,
represalijama, onda o tome kako Dvor zahvalno prihvata ponude dràve Voe Deo da
pomogne da se tumor terorizma i{~isti...
"Dakle, tako", re~e on najzad. "Od Palate niste ni re~ odgovora dobili. Onda,
za{to ste nas dràli u ìvotu?"
Soli ga pogleda kao da smatra da je to netakti~no pitanje, ali govornik odgovori
jednako grubom otvoreno{}u: "Mislili smo da }e va{a dràva dati otkupninu za vas
dvoje."
60
"I ho}e", re~e Tejeo. "Ali morate paziti da va{a vlada ne sazna da smo ìvi. Jer
ako sazna..."
"êkaj", re~e Soli i dodirnu njegovu {aku. "Stani malo. Ho}u da razmislim o
ovome. Ne treba izostavljati Ekumen iz ove rasprave. Ali kako da se stupi u vezu sa
Ekumenom, tu je nevolja."
"Ako su voe-deanske vojne jedinice ovde, onda je dovoljno da ja samo
dostavim poruku ikome u mojoj komandi ili ambasadnoj gardi."
Njena {aka je i sad bila preko njegove i stisnula ga je u znak upozorenja. Ona
zatrese drugom rukom prema govorniku, sa ispruènim prstom: "Oteo si ekumenskog
Izaslanika, tupane! Sad mora{ smisliti ono {to nisi smislio kad je trebalo. A moram i ja,
jer ne}u da me tvoja prokleta mala vlada upuca zato da se ja ne pojavim ìva, pa da to
bude blam za njih. I gde se uop{te krijete? Ima li ikakve mogu}nosti da izi|emo bar iz
ove sobe?"
ôvek, i dalje sa onim izgledom napetosti i usplahirenosti, re~e: "Svi smo mi
sad ovde dole. Skoro sve vreme. Ti ovde ostani sigurna."
"Da, i paso{i da nam budu pri ruci!" re~e Soli. "Daj nam vode, jebo te! I pusti
nas da malo porazgovaramo. Do|i kroz jedan sat."
Mladi ~ovek se iznenada, lica izobli~enog, nagnu prema njoj. "A koja si mi ti
gospa", re~e. "Pi~ko jedna inostrana, prljava, smrdljiva."
Tejeo sko~i na noge, ali njen stisak na njegovoj ruci postade jo{ ja~i; posle
jednog trenutka }utanja, govornik i drugi ~ovek se okrenu{e ka vratima i po~e{e lupati
po bravi. Slede}eg ~asa bili su obojica pu{teni napolje.
"Auhhhh", re~e ona. Izgledala je o{amu}eno.
"Nemoj", re~e on, "nemoj..." Nije znao kako to da kaè. "Ne razumeju oni",
re~e. "Bolje da ja govorim."
"Dabome. @ene ne nare|uju. @ene ne govore. Seronje! A ti si rekao da oni kao
ose}aju neku odgovornost za mene."
"Ose}aju", re~e on. "Ali to su mladi ljudi. Fanatici. Veoma upla{eni." A ti sa
njima razgovara{ kao da su imovina, pomisli on, ali to ne re~e.
"E, pa, i ja sam veoma upla{ena!" re~e ona. Ovo je propratila kratkotrajnim
mlazi}em suza. Onda je obrisala o~i i opet sela me|u hartije. "Boè", re~e ona. "Mrtvi
smo ve} dvadeset dana. Pokopani ve} petnaest. [ta misli{, koga su zakopali?"
Malo~as ga je stiskala silovito; sad su ga boleli zglavak i {aka, pa ih on po~e
blago masirati. Gledao ju je.
"Hvala ti", re~e. "Udario bih ga."
"A, znam. Prokleto vite{tvo. A onaj sa pi{toljem bi ti razduvao glavu. Slu{aj,
Tejeo. Jesi li siguran da je dovoljno da dostavi{ poruku nekome u Vojsci ili Gardi?"
"Da, naravno."
"Siguran si da tvoja dràva ne igra istu igru kao Gataj?"
Zurio je u nju. Polako je shvatao {ta je rekla i polako sav onaj bes koji je gu{io i
poricao, tokom svih ovih beskona~nih dana zatvoreni{tva sa njom, po~e da se uzdiè u
njemu, plamena plima ogor~enja, mr`nje i prezira.
61
Nije bio sposoban nijednu re~ da izgovori: uko~io ga je strah da bi sad mogao
kazati Soli sve ono isto {to i mladi Rodoljub malo~as.
Oti{ao je na svoju stranu prostorije i seo na svoju stranu madraca, delimi~no
okrenut od nje. Noge je podvio pod sebe i prekrstio; {ake ovla{no preklopio jednu preko
druge.
Ona nastavi ne{to da pri~a. To nije slu{ao.
Posle nekog vremena ona re~e: "Trebalo bi da razgovaramo, Tejeo. Imamo
samo jedan sat. Mislim da bi ovi klinci mogli uraditi ono {to im kaèmo, ako im kaèmo
ne{to uverljivo - ne{to {to }e uspeti."
Nije hteo da odgovori. Ugrizao se za usnu i ostao nepomi~an.
"Tejeo, {ta sam to rekla? Ne{to pogre{no sam rekla. Ne znam {ta je to bilo.
Izvinjavam se."
"Oni ne bi..." Borio se da kontroli{e svoje usne i glas. "Oni ne bi izdali nas."
"Ko? Rodoljubi?"
Nije odgovorio.
"Voe Deo, misli{? Voe Deo nas ne bi izdao?"
U }utanju koje je nastalo posle njenog pitanja postavljenog blago, ali sa
nevericom, Tejeo uvide da je ona u pravu; da je sve ovo zavera svetskih sila; da su
njegova slu`ba i njegova odanost svojoj zemlji ba~eni uludo, uzaludni kao i sav ostatak
njegovog ìvota. Ona je nastavila da pri~a, da govori razne ublaùju}e stvari, da
napominje kako je vrlo lako mogu}e da je on u pravu. A on stisnu glavu {akama, ~eznu}i
za suzama, suv kao kamen.
Ona pre|e liniju. On oseti njenu {aku na svom ramenu.
"Tejeo, mnogo mi je ào", re~e ona. "Nisam mislila da te uvredim! Ja tebe
visoko cenim. Ti si mi bio sva nada i pomo}."
"Nije bitno", re~e on. "Kad bismo samo... dobili vodu."
Ona sko~i na noge i po~e udarati po vratima, pesnicama i sandalom.
"Kopiladi, kopiladi", vikala je.
Tejeo ustade i ushoda se: tri koraka, okret, tri koraka, okret, pa stade na svojoj
polovini prostorije. "Ako si u pravu", re~e on, govore}i polagano i formalno, "onda za
nas i na{e otmi~are opasnost preti ne samo od Gataja, nego i od mojih ljudi koji bi
mogli... koji su mo`da podsticali neke protivvladine klike, da bi imali izgovor da upadnu
vojskom u Gataj... i izvr{e 'pacifikaciu'. Zato sad znaju gde su skrovi{ta tih klika. Na{a je
sre}a bila... {to je ova 'na{a' grupa... autenti~na."
Gledala ga je sa ne`no{}u koju on oceni kao nebitnu.
"Ne znamo, me|utim", re~e on, "na koju stranu }e Ekumen stati. Naime...
postoji, zapravo, samo jedna strana."
"Ne, postoji i na{a. Strana potla~enih. Ako ambasada primeti da Voe Deo
preuzima vlast u Gataju, ne}e se ume{ati, ali ne}e ni odobravati. A naro~ito ako je taj
proces pra}en ovolikom represijom, kao {to izgleda da jeste."
"Nasilje je upereno samo protiv antiekumenskih klika."
62
"Svejedno, ambasada ga ne}e odobravati. A ako dozna da sam ja ìva, bi}e

stvarno ljuta na one koji su tvrdili da sam izgorela na loma~i. Na{ problem je sada to
kako da se javimo ambasadi. Ja sam bila jedini zastupnik Ekumena u Gataju. Ko bi bio
bezbedan kanal?"
"Svaki moj ~ovek. Ali..."
"Njih su verovatno poslali natrag, u Voe Deo. [ta }e im ambasadna straà kad
je Izaslanik mrtav i sahranjen? Ali mogli bismo poku{ati, valjda. Naime, mogli bismo
pitati ove momke da oni to poku{aju." Za}uta, pa malo kasnije re~e, glasom ~e`njivim:
"Ne verujem da bi nas pustili da naprosto odemo - preru{eni? To bi bilo najbezbednije
po njih."
"Postoji okean", re~e Tejeo.
Ona se po~e udarati po glavi. "Za{to, za{to ne donesu vode..." Glas joj je
zvu~ao kao klizanje hartije po hartiji. Tejeo se postide svoje ljutnje, svog jada, sebe
samog. Poèle da joj kaè da je i ona njemu bila pomo} i nada, i da on nju visoko ceni, i
da je neverovatno hrabra; ali nijedna od tih re~i nije htela do}i. Ose}ao se kao da je
ispra`njen, istro{en. Star. Kad bi ovi bar doneli vodu!
Kona~no im dado{e vodu; a i hranu, ali ne izobilnu i ne sveù. Jasno je bilo da
se njihovi otmi~ari skrivaju i da su u te{koj situaciji. Govornik - koji im saop{ti svoje
ratno ime, Kergat, {to na gatajskom zna~i sloboda - re~e da je stanovni{tvo isterano iz
~itavih kvartova grada, koji su zatim spaljeni, da voe-deanske trupe kontroli{u glavninu
prestonice, pa i samu Palatu, i da o tome na mreì nema gotovo nikakvih vesti. "Kad se
sve zavr{i, Voe Deo }e biti vlasnik cele moje zemlje", re~e Kergat sa besom i nevericom.
"Ne}e dugo", re~e Tejeo.
"Ko ih moè potu}i?" re~e mladi ~ovek.
"Jeova. Ideja Jeove."
Sad su i Kergat i Soli zurili u njega.
"Revolucija", re~e on. "Koliko jo{ vremena treba da Verel postane nova
Jeova?"
"Kmetovi?" re~e Kergat, kao da je Tejeo ustvrdio da }e se pobuniti goveda ili
muve. "Nikad se oni ne}e organizovati."
"Ali se pri~uvaj kad se organizuju", re~e Tejeo blagim tonom.
"Nemate nijednu imovinu u va{oj grupi?" upita Soli Kergata, zapanjena. On se
ne potrudi da odgovori. Nju je svrstao u imovinu, uvide Tejeo. Razumeo je i za{to; i on
sam ju je tako svrstao, u onom drugom ìvotu, kad su takve podele imale smisla.
"Tvoja kmetica, Reve", upita on Soli, "da li je bila prijatelj?"
Soli re~e "Da", i odmah zatim: "Ne. Ja sam èlela da ona to bude."
"A makil?"
Posle kra}e pauze, ona re~e: "Mislim da jeste."
"Da li je on jo{ ovde?"
Ona odmahnu glavom. "Trupa je trebalo da ode dalje, da nastavi turneju,
nekoliko dana posle Svetkovine."
63
"Zavedeno je ograni~enje putovanja, posle Svetkovine", re~e Kergat. "Samo

dràvnim poslom moè, i vojska."
"On je Voe-Deanac. Ako je jo{ ovde, verovatno }e biti poslat ku}i, zajedno sa
celom tom druìnom. Poku{aj stupiti u vezu s njim, Kergate."
"Makil?" re~e mladi ~ovek, sa istim onim ga|enjem i nevericom. "Jedan od
va{ih voe-deanskih klovnova-pedera?"
Tejeo dobaci Soli pogled: strpljenja, strpljenja.
"Biseksualni glumac", re~e Soli, ne uvaàvaju}i Tejeovo upozorenje, ali, na
sre}u, i Kergat je odbijao da 'konstatuje' nju.
"Pametan ~ovek", re~e Tejeo, "a ima i dobre veze. On bi mogao pomo}i nama. I
vama, i nama. Ako je jo{ tu. Moramo biti brzi."
"Za{to bi on nama pomagao? On je Voe-Deanac."
"Imovina je, nije gra|anin", re~e Tejeo. "I ~lan Hame, kmetskog podzemlja,
koje radi protiv vlade Voe Dea. Ekumen je priznao Hamu kao legitimnu. Makil }e
ambasadi prijaviti da je jedna grupa Rodoljuba spasla Izaslanicu i da je drì na
bezbednom mestu, u skrovi{tu, ali da postoji krajnja opasnost. Ekumen }e, uveren sam,
dejstvovati brzo i odlu~no. Je li tako, Izaslani~e?"
Najednom vra}ena u svoju slu`benu funkciju, Soli klimnu glavom, kratko i
dostojanstveno. "Ali }e to ~initi diskretno", re~e ona. "Ako budu ikako mogli, Ekumenci
}e izbe}i nasilje i primeniti politi~ki pritisak."
Mladi} je poku{avao svojim umom da obuhvati sve to i da izvu~e krajnje
zaklju~ke. Imaju}i u vidu mladi}evu pometenost, premorenost i nepoverljivost, Tejeo je
}utao i ~ekao. Primetio je da i Soli sedi isto tako tiho i da je stavila jednu {aku u drugu.
Bila je izmr{avela i prljava, a njena neoprana, masna kosa bila je upletena u duga~ku,
tanku kiku. Hrabra je bila, kao hrabra kobila: sva od nerava. Spremna da se bori dok joj
srce ne pukne, ali ne da odustane.
Kergat po~e postavljati pitanja. Tejeo mu je davao odgovore, razumne i
smiruju}e. Ponekad je i Soli progovarala, a Kergat je njene re~i opet slu{ao, ali
nelagodno: nije mu bilo po volji da je slu{a sada, posle onoga {to joj je rekao. Na kraju je
oti{ao, a nije im otkrio {ta }e uraditi; ali je poneo zapisano Batikamovo ime i poruku
pomo}u koje se Tejeo hteo identifikovati u ambasadi: "Brzo nau~e veoti, sa pola plate
nau~e stare pesme pevati."
"[ta, zaboga!" re~e Soli kad je Kergat oti{ao.
"Da li si u ambasati znala ~oveka po imenu Stara Muzika?"
"Aha! On ti je prijatelj?"
"Bio je dobronameran."
"Taj je ovde na Verelu od samog po~etka. Prvi posmatra~. Prili~no mo}an
~ovek... Da. I pi{e 'brzo', u redu... Ma, zapravo mi mozak uop{te ne radi. Tako rado bih
da legnem pored nekog poto~i}a, na livadicu, zna{, i da pijem. Ceo dan. Kad god
poèlim, samo ispruìm vrat i gut, gut, gut... Teku}a voda... na suncu... Oh, Boè, oh,
Boè, sun~eva svetlost. Tejeo, ovo je veoma te{ko. Teè je nego ikad. Pomisao da
64
mo`da stvarno postoji na~in da se izvu~emo. A ne zna{. Poku{ava{ da se ne nada{, i da

se ne ne nada{. Uh, tako sam umorna od sedenja ovde!"
"Koliko je sati?"
"Dvadeset i po. No}. Napolju je mrak. Oh, Boè, mrak! Biti, bar, u mraku... Da
li bismo mogli ikako pokriti tu prokletu plo~icu bio-lumena gore? Bar delimi~no? Da se
moèmo pretvarati da smo imali no}, pa da onda tobo` imamo dan?"
"Ako bi se popela na moja ramena, mogla bi je dohvatiti. Ali kako bismo
pri~vrstili krpu?"
Zadubili su se u razmi{ljanje o ovome, gledaju}i netremice u plo~icu.
"Ne znam. Jesi li primetio da ima jedna mrlja na plo~ici, kao da ona na tom
mestu umire? Mo`da ne treba ni{ta da u~inimo da bismo dobili tamu. Nego samo da
ostanemo dovoljno dugo ovde. Oh, Boè!"
"Pa, ni{ta", re~e on posle nekog vremena, obuzet nekim neobi~nim ose}anjem
treme. "Ja sam umoran." Ustade, protegnu se, pogledom zatraì dozvolu da u|e na njenu
teritoriju, napi se vode, vrati se na svoju teritoriju, skide sako i cipele; do tad mu je Soli
ve} okrenula le|a. On skide i pantalone, leè, pokri se }ebetom, i re~e u svome umu:
'Gospode Kamije, daj da se hrabro drìm jedne plemenite stvari.' Ali ne zaspa.
ûo je njene male pokrete: kako pi{ki, kako sipa sebi malo vode, kako skida
sandale i leè.
Pro|e dugo vreme.
"Tejeo."
"Da."
"[ta misli{... da li bi bilo pogre{no... pod ovim okolnostima... voditi ljubav?"
Pauza.
"Ne bi pod ovim okolnostima", re~e on, gotovo ne~ujno. "Ali - u onom drugom
ìvotu..."
Pauza.
"Kratak ìvot naspram dugog ìvota", progun|a ona.
"Da."
Pauza.
"Ne", re~e on i okrete se ka njoj. "Ne, to je pogre{no." Posegnu{e jedno ka
drugom, pa se zagrli{e. Po~e{e da ule}u jedno u drugo, u slepoj ùrbi, pohlepi, potrebi,
izvikuju}i uglas ime Bo`je, ali svako na svom jeziku, zatim kao ìvotinje, glasovima bez
ijedne re~i. Ostado{e zgureni zajedno, iscrpljeni, lepljivi, znojavi, umorni, vra}eni u
ìvot, ponovo spojeni, ponovo iz ne`nosti tela ro|eni, iz onog istraìvanja koje kraja
nema, iz prastarog otkri}a, iz dugog letenja do novog sveta.
Budio se polako, bez nervoze, rasko{no. Bili su spleteni, njegovo lice na{lo se
uz njenu mi{icu i dojku; ona ga je gladila po kosi, povremeno po vratu i ramenu. Dugo je
leào tako, svestan samo tog lenjog ritma i prohladnosti njene koè na njegovom licu, i
pod njegovom {akom, i du` njegove noge.
65
"Sad znam", re~e ona, polu{apatom koji je polazio iz dubine njenih prsa i
ostvarivao se nadomak njegovog uha, "da te uop{te ne poznajem. Sada mi je potrebno da
te poznajem." Nagnula se napred, da dodirne njegovo lice usnama i obrazom.
"[ta èli{ znati?"
"Sve. Pri~aj mi ko je Tejeo..."
"Ne znam", re~e on. "ôvek kome si draga."
"Oh, Boga ti", re~e ona i na~as sakri lice u grubo, smrdljivo }ebe.
"Ko je Bog?" upita on dremljivo. Govorili su voe-deanski, ali je ona obi~no
psovala na teranskom ili na alteranskom; u ovom slu~aju, ime Boga je pomenula na
alteranskom jeziku, i glasilo je 'Sejt', tako da je Tejeo zapravo pitao: "Ko je Sejt?"
"O - Tuala, Kamije, kako god ho}e{. Ja to samo tako kaèm. To je ~isto
psovanje. Da li ti veruje{ u nekoga od njih? Izvini! Uz tebe se ose}am kao takva
prostaku{a, Tejeo. Uletim kao kreten, pravo u tvoju du{u, osvajam tvoj prostor... Mi
jesmo osvaja~i, bez obzira na to {to dièmo nos i sve smo ne{to fini..."
"Moram li ja voleti ceo Ekumen?" upita on, po~inju}i da miluje njene dojke i
ose}aju}i drhtaje njene èlje, a i svoje.
"Da", re~e ona, "da, da."
ûdna stvar, pomisli Tejeo, kako seks malo ili nimalo menja druge stvari. Sve
se nastavilo kao i dotad, mal~ice lak{e, sa malo manje posti|enosti i ustru~avanja; osim
toga, imali su na raspolaganju pouzdan, divan izvor zadovoljstva, kad god bi dobili
dovoljno vode i hrane i postali dovoljno ìvotni za vo|enje ljubavi. Ali jednino {to se
stvarno izmenilo bilo je ne{to za {ta on nije imao re~. Seks, udobnost, ne`nost, ljubav,
poverenje, nijedna od tih re~i nije bila ona prava, ona cela. To ne{to bilo je sasvim
prisno, bilo je skriveno u uzajamnosti njihovih tela, ali nije ni{ta izmenilo u njihovom
ìvotnom okruènju, i ni{ta u svetu, ~ak ni u maju{nom, jadnom svetu njihovog
zato~eni{tva. Ostado{e u klopci. Obuzimao ih je sve ve}i zamor, naj~e{}e su bili gladni.
Sve vi{e su se pla{ili svojih tamni~ara, koji su zapadali u sve ve}e o~ajanje.
"Bi}u gospa", re~e Soli. "Dobra devojka. Reci mi kako to da postignem, Tejeo."
"Ne èlim da se podvrgne{", re~e on, sa toliko èstine, a sa suzama u o~ima, da
mu ona pri|e i zagrli ga.
"Drì se", re~e on.
"Ho}u", re~e ona. Ali od tad, pri svakom dolasku Kergata i ostalih, ona ostade
tiha i skromna. Pu{tala je da samo mu{karci govore, gledala je u zemlju. Njemu je to bilo
nepodno{ljivo, iako je znao da je mudro {to se ona po~ela tako pona{ati.
Zazve~a klju~ u bravi, tresnu{e vrata, bude}i Tejeoa iz jadnog i èdnog sna.
No} je bila, ili vrlo rano jutro. On i Soli su spavali onako isprepletani, jer im je tako bilo
toplije i udobnije; sada, vide}i Kergatovo lice, Tejeo se silno upla{i. Ve} dugo se pla{io
da }e se ovo dogoditi, da }e se pokazati i dokazati seksualna ranjivost Soli. A ona, jo{ u
polusnu, nikako da ga pusti.
66
U|e neki drugi ~ovek. Kergat je }utao. Tejeo tek posle nekog vremena
prepoznade da je taj drugi Batikam.
I kad je prepoznao Batikama, Tejeov ostade sasvim praznog uma. Uspe da
izgovori makilovo ime. Ni{ta vi{e.
"Batikam?" graknu Soli. "Oh, Boè moj!"
"Zanimljiv je ovo trenutak", progovori Batikam, toplim gluma~kim glasom.
Tejeo sad uvide da glumac nije obu~en kao transvestit, nego u gatajsku mu{ku ode}u.
"Ja htedoh do}i da vas odavde spasem, a ne da vas dovedem u nezgodan poloàj,
Izaslani~e, rega. Ho}emo li pre}i na posao?"
Tejeo je ve} sko~io na noge, i sad je navla~io pantalone, stra{no prljave. Soli je
spavala u jednim pocepanim pantalonama koje su joj dali otmi~ari. Oboje su spavali u
ko{uljama, da bi im bilo toplije.
"Jesi li bio u vezi sa ambasadom, Batikame?" pitala je ona, glasom drhtavim,
dok je navla~ila sandale.
"Oh, da. Oti{ao sam u ambasadu i vratio se iz nje, itekako. @ao mi je {to je to
potrajalo toliko dugo. Mislim da nisam znao da je va{a situacija ovde... ba{ ovakva."
"Kergat je ~inio za nas najvi{e {to je mogao", re~e Tejeo istog trenutka, kruto.
"To vidim. I izloìo se znatnoj opasnosti. Mislim da }e opasnost, od sada, biti
mala. Naime..." On pogleda pravo u Tejeoa. "Rega, kako bi ti gledao na mogu}nost da
pre|e{ u ruke Hame?" upita ga. "Da li bi to bilo problem?"
"Nemoj, Batikame", re~e Soli. "Pouzdaj se u njega!"
Tejeo priveza pertle i na drugoj svojoj cipeli, uspravi se i re~e: "Svi smo mi u
rukama Kamija gospoda."
Batikam se nasmeja, onim lepim, punim smehom koji su pamtili.
"Onda, u rukama gospodnjim", re~e i izvede ih iz te prostorije.
U Arkaniji stoji zapisano: '@iveti jednostavno, to je stvar najsloènija.'

Soli je zatraìla da ostane na Verelu, pa je, posle odmora i oporavka na morskoj
obali, poslata kao Posmatra~ u Ju`ni Voe Deo. Tejeo je oti{ao pravo ku}i, po{to mu je
javljeno da je njegov otac te{ko bolestan. Posle smrti oca, Tejeo je zatraìo da bude na
neodre|eno vreme oslobo|en du`nosti u ambasadnoj gardi, i ostao na imanju, uz svoju
majku, sve dok nije i ona umrla, a to je bilo dve godine kasnije. On i Soli, razdvojeni
{irinom celog kontinenta, samo povremeno su se vi|ali tokom te dve godine.
Kad je njegova majka umrla, Tejeo je oslobodio imovinu njihove porodice,
~inom neopozive manumisije, predao pojedine delove zemlji{ta u vlasni{tvo kmetovima
tako oslobo|enim, prodao na licitaciji ku}u koja sad gotovo ni{ta nije vredela i oti{ao u
prestonicu. Znao je da Soli privremeno stanuje u ambasadi. Stara Muzika mu re~e gde da
je na|e. Tejeo je na|e u jednoj maloj kancelariji, u toj velikoj palati. Izgledala je starija i
bila vrlo elegantna. Pogledala ga je sa puno tuge, ali i podozrenja. Nije mu po{la u
susret, da ga pozdravi ili dodirne. Ona re~e: "Tejeo, ponudili su mi da postanem prvi
ambasador Ekumena na Jeovi."
67
Stajao je nepomi~no.
"Evo, malo~as - pre minut-dva sam zavr{ila razgovor ansiblom sa Hainom..."
Ona pokri lice rukama. "Oh, Boè moj!" re~e.
"êstitam ti, zaista, Soli."
Ona se najednom stu{ti na njega, zagrli ga jednim silovitim zamahom i povika:
"Oh, Tejeo, a tebi umrla majka, nisam se setila, izvini, nikad, nikad se ja ne setim...
mislila sam da bismo mogli... [ta namerava{? Ostaje{ li tamo?"
"Prodao sam ja ono tamo", re~e on. Njen zagrljaj je Tejeo vi{e trpeo, nego
uzvra}ao. "Pomi{ljao sam da se vratim u oruàne snage."
"Prodao si imanje? A ja ga ni videla nisam!"
"Nisam ni ja video tvoj rodni kraj", re~e on.
Nastade pauza. Ona se odmakla od njega. Gledali su se.
"Po{ao bi?" upita ona.
"Po{ao bih", re~e on.
Nekoliko godina posle ulaska Jeove u Ekumen, mobil Soli Agat Terva poslata
je kao ekumenski zvani~nik za vezu na Teru; odatle je, kasnije, otputovala na Hain, gde
je stekla veliki ugled sluè}i kao stabil. Na svim putovanjima i du`nostima pratio ju je
njen mu`, oficir sa planete Verel, veoma zgodan mu{karac, mada jako uzdràn, za
razliku od nje, veoma komunikativne i otvorene. Ljudi koji su ih poznavali znali su da je
veza to dvoje prepuna strastvenog ponosa i poverenja. Soli je, mo`da, bila sre}niji ~lan
tog para, zato {to je u svom radu postizala uspehe i ispunjenja; ali ni Tejeo se nije kajao.
Izgubio je svoj svet, ali se uspeo hrabro dràti jedne plemenite stvari.
ÔVEK NARODA
[}e
Sedeo je uz oca, pokraj velikog rezervoara za navodnjavanje. Krila vatrenih

boja vijala su se gore i dole kroz sumra~ni vazduh. Drhtavi krugovi su se pove}avali,
preplitali, i{~ezavali na mirnoj povr{ini vode. "Za{to voda ~ini onako?" upita on, tiho, jer
je pitao o ne~emu tajanstvenom, a njegov otac odgovori tiho: "Na tim mestima arahe
dodiruju kad piju." Tako on saznade da je u sredi{tu svakog kruga jedna èlja, jedna è|.
Do|e vreme da se ku}i krene, i on potr~a ispred oca, glume}i da je araha u letu; tako se
vrati{e kroz suton, u strmi grad blistavih prozora.
Njegovo ime bilo je Matin-jehedarhed-juragamuruskets Havìva. Re~ 'havìva'
zna~i '{ljunak sa prstenovima', a odnosi se na oblutak u kome postoji sloj kvarca druge
boje koji se pokazuje kao traka po celom obimu kamena. Narod [}ea dobro pazi na
kamenove i na imena. De~aci Neba, Drugog Neba, i oni iz porodica Stati~ke
Interferencije dobijaju, po tradiciji, imena kamenja ili poèljnih mu{kih osobina kao {to
su hrabrost, strpljenje i gracioznost. Porodica Jehedarhed bila je okrenuta tradiciji, jakim
rodbinskim vezama, pridavala je veliku va`nost porodi~nom stablu. "Ako zna{ koji su
68
ljudi tvoji, zna{ ko si", govorio je Havìvin otac, Granit. Ljubazan, tih ~ovek, koji je
svoju roditeljsku odgovornost shvatao ozbiljno. êsto je govorio kroz poslovice.
Granit je bio brat Havìvine majke, naravno; to je bio smisao re~i 'otac'. A
~ovek koji je pomogao Havìvinoj majci da zatrudni, da za~ne Havìvu, ìveo je na
jednom seoskom imanju; ponekad je, prolaze}i kroz grad, svra}ao samo da ih pozdravi.
Havìvina majka bila je Naslednica Sunca. Ponekad je Havìva zavideo svojoj ro|aki
Aloi, ~iji je otac bio samo {est godina stariji od nje i igrao se s njom kao stariji brat.
Ponekad je zavideo i deci ~ije su majke bezna~ajne; njegova je ve~ito postila ili plesala
ili bila na putu, muà nije imala, i retko je spavala u svojoj ku}i. Biti sa njom, to je bilo
uzbudljivo, ali te{ko. I on je morao biti zna~ajan kad je bio s njom. Uvek mu je bilo
olak{anje da bude u ku}i u kojoj nema nikog osim njegovog oca, njegove nezahtevne
babe, njene sestre Zimske ûvarke Plesa i njenog muà, i raznih drugih drugonebeskih
ro|aka, sa raznih farmi i iz drugih sela, koji bi se u tom trenutku zatekli u ku}i.
U celom [}eu postojala su samo dva drugonebeska doma}instva, a porodica
Jehedarhed bila je gostoljubivija nego Dojefaradi, pa su zato svi ro|aci dolazili i odsedali
kod njih. Ne bi bilo lako podneti tro{kove toga, da nisu gosti donosili svakojake
proizvode sa farmi, i da Tovo nije bila Naslednica Sunca. Nju su bogato pla}ali za
nastavu koju je dràla i za obavljanje obreda i protokolarnih du`nosti u drugim selima.
Sve {to zaradi, ona je predavala svojoj porodici, koja je sve to tro{ila na rodbinu, slavlja,
sve~anosti, proslave, i sahrane.
"Bogatstvo ne moè stati", rekao je Granit Havìvi. "Mora nastaviti da se kre}e.
Kao krvotok. Ako ~uva{ bogatstvo, ono se zaustavi - to je sr~ani napad. Umre{."
"Da li }e Stari Heè umreti?" upitao je de~ak. Stari Heè nikad ni{ta nije
potro{io na ma kakav obred ili na ma kog ro|aka; a Havìva be{e dete sa o{trim darom
zapaànja.
"Da", odgovori njegov otac. "Njegova araha je ve} mrtva."
Araha je uìvanje; ~ast; naro~iti kvalitet ne~ijeg pola - dakle, mu{kost ili
ènskost; {irokogrudost; uìvanje u dobroj hrani ili dobrom vinu.
Ta re~ je i ime onog sisara koji ima perje u vatrenim bojama i koji hitro leti; te
ìvotinje je Havìva gledao kako piju na akumulacijama za navodnjavanje, kako letucaju
kao plami~ci iznad sve tamnijih voda ve~ernjih.
[}e je poluostrvo, ali, po mnogo ~emu, maltene kao da je ostrvo, zato {to je od
glavnine kopna velikog ju`nog kontinenta odvojeno mo~varama, obi~nim i plimnim, gde
se okupljaju, pare i gnezde milioni dugonogih barskih ptica. Na kopnenoj strani [}ea
postoje ru{evine ogromnog mosta, a na morskoj strani neka druga, napola potonula
ruina, koja je seljanima posluìla kao osnova za gat i lukobran. Ogromni nasipi, kanali i
drugi graditeljski pothvati iz nekih drugih, davnih razdoblja smetaju ljudima {irom
planete Hain; ali ne privla~e ni{ta vi{e divljenja niti zanimanja nego ma koji drugi deo
predela. Dete koje stoji na gatu i gleda kako njegova mati kre}e u plovidbu prema
glavnini kontinenta moglo bi se zapitati za{to su se ljudi u pro{losti mu~ili da prave most
kad su mogli i}i brodovima i lete}im automobilima. Mo`da su voleli da idu pe{ice, iako
je lep{e ploviti ili leteti.
69
Srebrnaste letelice nadletale su [}e, ali nisu sletale, i{le su sa nekog drugog na
neko tre}e mesto, u stani{te istori~ara. Mno{tvo brodi}a dolazilo je u luku [}ea i iz nje
kretalo, ali ljudi iz Havìvine porodi~ne loze nisu nijednim upravljali. Oni su ostajali u
svom selu, koje se zvalo i pueblo, i radili ono {to se od njihovog naroda i roda o~ekuje.
U~ili su ono {to narod treba da zna, i svoje znanje ìveli.
"Ljudi treba da u~e kako da budu ljudi", rekao je njegov otac. "Vidi [koljkinu
bebu. Stalno vi~e: 'Nau~i me! Nau~i me!'"
Na {}eanskom jeziku 'Nau~i me' se kaè 'aova'.
"Ta beba ponekad kaè 'ngaaaaa'", primeti Havìva.
Granit klimnu glavom. "Jo{ ne ume izgovarati ljudske re~i dobro", re~e on.
Havìva se te zime vrzmao oko bebe, u~e}i je da govori ljudske re~i. Bila je to
jedna od njegovih etsahinskih ro|aka iz tre}eg kolena; do{la je u posetu sa svojom
majkom, ocem i o~evom ènom. Porodica je sa odobravanjem gledala Havìvu dok je
strpljivo izgovarao 'ba-ba' i 'gu-gu' bebi debeloj, flegmati~noj, zure}oj. Iako nije imao
nijednu sestru, iz ~ega proisti~e da nikada ne moè biti otac, Havìva je imao priliku, ako
se tako ozbiljno nastavi baviti obrazovanjem, da jednog dana bude progla{en po~asnim,
'usvojenim' ocem neke bebe ~ija mati nema brata.
Havìva je u~io i u {koli, i u hramu: u~io je ples i mesnu verziju fudbala.
Ozbiljan je u~enik bio. Dobar fudbaler, ali ne tako dobar kao njegova prijateljica,
devojka iz porodice Zakopanih Kablova, Ijan Ijan (po tradiciji se to ime davalo
zakopanokablovskim devojkama, ime jedne morske ptice.) Sve do dvanaeste godine,
de~aci i devoj~ice bili su {kolovani zajedno i jednako. Ijan Ijan be{e najbolji igra~
fudbala u njihovom de~jem timu. Svaki put su na poluvremenu preme{tali Ijan Ijan u
onaj drugi, protivni~ki tim, da bi se rezultat otprilike izjedna~io, i da bi deca onda mogla
sva oti}i ku}i na ru~ak, a da niko nije mnogo gadno izgubio ili dobio. Deo njene
prednosti bio je u tome {to je veoma rano izrasla u visinu, ali glavna prednost bila je
~ista ve{tina.
"Ho}e{ li ti raditi u hramu?" upita ona Havìvu dok su sedeli na krovu iznad
trema njene ku}e i gledali prvi dan Glume neobi~nih bogova; ta priredba davala se
jednom u svakih jedanaest godina. Ni{ta neobi~no nije se, zasad, doga|alo, a poja~ala
nisu dobro radila, pa je muzika na trgu bila nejaka i puna jakog {u{tanja i kr~anja. Njih
dvoje su, sede}i tako na krovu, landarali nogama i tiho pri~ali. "Ne. Mislim da }u u~iti
tka~ki posao od oca", re~e de~ak.
"Ima{ sre}e. Za{to se samo de~acima, glupanderima, daje da koriste tka~ke
razboje?" Bilo je to retori~ko pitanje, pa Havìva nije na njega obratio pa`nju. @ene ne
idu na tka~ki zanat. Mu{karci ne prave cigle. Drugi pripadnici Nebeskog naroda ne voze
brodi}e, ali zato popravljaju elektronske sprave. Zakopanokablovski narod ne {troji
ìvotinje, ali zato odràva generatore u ispravnom stanju. Zna se {ta ko radi, a {ta ko ne
radi; ti radi{ odre|ene poslove za narod, a narod neke druge poslove za tebe. Bliè}i se
pubertetu, Ijan Ijan i Havìva su prvi put birali zanimanje, ono koja }e im i biti prvo. Ijan
Ijan se ve} opredelila da bude zidarski {egrt, da radi na podizanju i popravljanju ku}a,
mada }e u fudbalskom timu odraslih sigurno provoditi dobar deo vremena.
70
Jedna loptasta, srebrnasta osoba sa paukastim nogama do|e ulicom, duga~kim

skokovima, izbacuju}i pri svakom doskoku pljusak varnica iz sebe. Za njom je tr~alo
{estoro ljudi u crvenoj ode}i, sa visokim, belim maskama; dernjali su se i ga|ali
srebrnasto bi}e pegavim pasuljem. Havìva i Ijan Ijan pridruì{e se dernjavi; saginjali su
se napred, da bolje vide kako stvorenje ska~e oko ugla i izbija na trg. Oboje su znali da
je taj Neobi~ni bog u stvari êrt, mladi} iz roda Nebeskoga, golman fudbalskog tima
odraslih; ali su oboje isto tako znali da je êrt ispoljavanje boànstva. Jedan bog, zvani
Zarsca ili Loptasta Munja, koristi sada êrta da bi u{ao u grad, na sve~anost; dolazi
ska~u}i ulicom, a ljudi ga prate povicima straha i hvale, i zasipaju ga plodno{}u.
Zabavljeni ovim prizorom, njih dvoje su pronicljivo ocenjivali kvalitet bo`jeg kostima i
skakanja, kao i vatrometa. ûdnovatost i mo} ovog doga|aja ipak ih je ispunjavala i
strahopo{tovanjem. Posle prolaska boga, dugo nisu ni re~ progovorili, nego su sedeli
sneno u izmagli~astom suncu na krovu. Bila su to deca koja ìve me|u svakodnevnim
bogovima. Sada su videla jednog neobi~nog. Bila su zadovoljna. Do}i }e jo{ jedan,
uskoro. Bogovima vreme nije ni{ta.
Sa petnaest godina, Havìva i Ijan Ijan postado{e bogovi zajedno.

U narodu [}e dobro se motri na svakoga izme|u dvanaest i petnaest godina;
nastao bi veliki jad i duboki, trajni sram ako bi dete iz jedne ku}e, jedne porodice, loze,
dete ovog naroda, u~inilo tu promenu prerano i bez svetkovine. Devi~anski status je
svetinja, koju ne sme{ napustiti nemarno; biti seksualno aktivan, to je druga svetinja, u
taj status ne sme{ pre}i nemarno. Podrazumevalo se da }e svaki de~ak onanisati i biti
pomalo, na probu, peder, ali da ne}e stupiti u trajnu homoseksualnu vezu; ako bi dva
de~aka postali trajni pederski par ili ako bi se posumnjalo da jedan de~ak poku{ava da
ostane nasamo sa devojkom, takvima bi sledilo beskona~no ~antranje i brbljanje starijih
mu{karaca, beskraj grdnje i pridikovanja. Odrasli ~ovek koji bi se seksualno nabacivao
mladoj osobi bez iskustva izgubio bi pravo da se bavi svojim zanimanjem, pravo da
uzima udela u svojoj verskoj zajednici, i pravo na ku}u.
Promena sopstvenog bi}a zahteva izvesno vreme. De~ake i devoj~ice treba
nau~iti kako da kontroli{u svoju plodnost; u hainskoj fiziologiji to je stvar li~ne odluke.
Za~e}e se ne doga|a samo od sebe: ono se obavi. Ne moè se desiti ako nije po volji i
mu{karca i ène. Sa trinaest godina, de~acima se po~injalo obja{njavati kako da ispu{taju
plodnu spermu. U tim poukama bilo je i puno upozorenja, pretnji i grdnji, ali nikad
nijedna stvarna kazna. Posle godinu ili dve toga, radio se test, da se utvrdi da li je ste~ena
polna sposobnost; bio je to obred prelaska preko praga, zastra{uju}i, formalan, u
izuzetno strogoj tajnosti, samo u mu{kom prisustvu. Poloìti na tom ispitu bila je,
naravno, stvar ponosa, i to velikog; pa ipak je Havìva, kao i ve}ina de~aka, i{ao ususret
svojim zavr{nim obredima promene bi}a poprili~no upla{eno, kriju}i strah maskom
tmurnog stoicizma.
Devojke su podu~avane druga~ije. Narod [}ea je verovao da èna, zahvaljuju}i
svom ciklusu plodnosti, moè lako nau~iti kada i kako da zatrudni; iz tog razloga, i
podu~avanje je bilo lako. Devoja~ki obredi prelaènja preko praga bili su vi{e proslava
71
nego test, stvar hvale, a ne stida, stvar koja se jedva ~eka, a ne ne{to od ~ega se zazire.
@ene su devoj~icama govorile, a i pokazivale, {ta mu{karac ho}e, kako ga navesti da se
digne, kako mu pokazati {ta èna ho}e. Tokom takvog podu~avanja, gotovo sve
devoj~ice su pitale mogu li, naprosto, nastaviti da 've`baju' jedna sa drugom; za ovo su
dobijale grdnje i pridike. Ne, ne mogu nastaviti jedna sa drugom. Kad pre|u u novi
status, tad neka radi svaka {ta joj se svi|a; ali kroz 'dvostruka vrata' svako mora pro}i
jednom.
Obred promene bi}a obavljao se kad god bi nadle`ni odrasli ljudi uspeli da
prona|u, u pueblu i na poljoprivrednim gazdinstvima, jednak broj petnaestogodi{njih
de~aka i devoj~ica. êsto se morao pozajmiti jedan de~ak, ili jedna devoj~ica, iz nekog
drugog, rodbinski povezanog sela, ili sa farmi oko tog sela, da bi se dobio jednak broj ili
da bi se rodbinske loze ispravno spojile. U~esnici su }utke, u veli~anstvenim maskama i
kostimima, plesali, i primali izraze po{tovanja, ceo dan, na trgu i u ku}i izdvojenoj za
svetkovinu; uve~e bi }utke pojeli obrednu ve~eru; onda su odvo|eni dvoje po dvoje.
Odvodili su ih obredisti, tako|e maskirani, bez ijedne re~i. Mnogi de~aci i devoj~ice
zadràvali su i tad maske na sebi, sakrivaju}i strah i stidljivost pomo}u te svete
anonimnosti.
Po{to Drugonebeski narod ima seks samo sa Prvobitnima i sa
Zakopanokablovcima, a po{to su njih dvoje bili jedini pripadnici tih loza u tada{njoj
grupi, Ijan Ijan i Havìva su znali da moraju biti spareni. Prepoznali su se ve} na po~etku
plesa. Kad su ih ostavili same u svetoj sobi, oboje su odmah skinuli maske. Pogledali su
se u o~i, a onda skrenuli poglede.
Poslednjih par godina nije im bilo dopu{tano da se mnogo druè, a u poslednjih
nekoliko meseci nimalo. Havìva je po~injao da raste u visinu, i sad je bio visok gotovo
koliko ona. Svako je video ispred sebe neznanca. Dostojanstveno i ozbiljno su pri{li
jedno drugome, svako misle}i: 'Hajde da se ovo zavr{i ve} jednom.' I tako su se po~eli
dirati, i taj bog je u{ao u njih, postao oni; bog kome su oni sad bili ulazna vrata; ono
zna~enje za koje su njih dvoje bili re~. Trapav be{e taj bog u po~etku, neve{t, ali,
postepeno, sve sre}niji.
Kad su izi{li iz svete ku}e, slede}eg dana, oti{li su u ku}u Ijan Ijan. "Havìva }e
stanovati ovde", rekla je Ijan Ijan, zato {to je bilo pravo ène da to kaè. Svi u njenoj
porodici prihvatili su ga sa dobrodo{licom, i nije se primetilo da se iko iznenadio; svi su
mu ~estitali, jedna stara etsahinska ro|aka pravila je nepristojne {ale, a njegov otac re~e:
"Ti si sada ~ovek ove ku}e; vrati se na ve~eru."
I tako je on spavao sa Ijan Ijan u njenoj ku}i, doru~kovao u njenoj, a ve~erao u
svojoj ku}i, ~uvao svoju dnevnu ode}u u njenoj ku}i, a ode}u za ples u svojoj, i nastavio
se {kolovati; a njegovo {kolovanje odnosilo se sada uglavnom na tkanje }ilima na
motornom razboju i na prirodu kosmosa. U fudbalskom timu odraslih igrali su i on i Ijan
Ijan.
U sedamnaestoj godini, po~eo se ~e{}e vi|ati sa majkom, zato {to ga je ona
pitala ho}e li da u~i o Suncu sa njom, da nau~i obrede i protokole tog posla. Ugovorila je
po{tenu razmenu sa seljacima [}ea, poga|ala se i sa drugim pueblima iz istih rodbinskih
72
loza i sa strancima. Obredi su se u~ili napamet, protokoli su se u~ili kroz praksu.

Havìva je odlazio sa majkom na pijacu, na poljoprivredna gazdinstva, i preko zaliva, u
puebla, dakle sela, na kontinentu. Tkanje ga je po~injalo ~initi nestrpljivim, jer mu je
ispunjavalo um obrascima koji nisu ostavljali mesta ni za {ta drugo. Putovanje mu be{e
dobrodo{lo, rad zanimljiv; divio se Tovinom autoritetu, duhovitosti i takti~nosti. Slu{ati
nju i grupu starih trgovaca i Sun~anih ljudi kako manevri{u oko neke pogodbe, to je, ve},
bilo itekakvo {kolovanje. Nije ga forsirala; dobio je sasvim sporednu ulogu u tim
pregovorima. Bile su potrebne godine da se ~ovek osposobi za sloèn posao kao {to je to
sun~ani; a bilo je, ve}, drugih, starijih ljudi, koji su pre njega po~eli u~iti. Ali je Tovo
bila zadovoljna njime. "Ima{ dara za ube|ivanje ljudi", rekla mu je jedno popodne, dok
su plovili ku}i preko zlatne vode i gledali krovove [}ea kako se stvrdnjavaju iz maglice i
iz svetlosti zalaze}eg sunca. "Mogao bi ti naslediti Sunce, ako ti je volja."
@elim li ja to? - pomisli on. Ne dobi odgovor iz sebe, nego samo ose}aj
zatamnjenja i omek{anja, {to nije umeo protuma~iti. Znao je da mu se taj posao svi|a.
Bio je to posao koji sadrì nezatvorene obrasce; posao koji ga izvodi iz [}ea, vodi me|u
neznance, a to mu se svi|alo. [tavi{e, posao koji pred njega stavlja zadatke koje on jo{
ne ume re{iti, a i to mu se svi|alo.
"@ena koja je nekad ìvela sa tvojim ocem dolazi nam u posetu", re~e Tovo.
Havìva po~e razmi{ljati o ovome. Granit se nikad nije oènio. Dve ène su mu
rodile decu; obe su oduvek, pa i sada, ìvele u [}eu. On ne upita ni{ta: u~tivo }utanje
bilo je odrasli na~in da nagovesti{ da ne{to nisi razumeo.
"Bili su mladi. Nije im se rodilo nijedno dete", re~e njegova majka. "Posle toga,
ona je oti{la. Postala je istori~ar."
"Ah", re~e Havìva, u ~istom, 'belom' iznena|enju.
Nikad nije ~uo ni za jednu osobu koja je postala istori~ar. Ni na pamet mu nije
palo da bi neko mogao postati istori~ar. Ne moè se postati ni [}eanac, nego se mora{
roditi u [}eu. ôvek se ra|a kao ono {to jeste. ôvek jeste ono kao {ta se rodio.
Kvalitet njegovog u~tivog }utanja bio je o~ajni~ki poman, ~ega je Tovo bila i te
kako svesna. Deo njene nastavni~ke takti~nosti sastojao se u tome da oseti kad je nekom
pitanju potreban odgovor. Ona ne re~e ni{ta.
Dok se njihovo jedro opu{talo, a brodi} klizio ka gatu sagra|enom na temeljima
pradrevnog mosta, on upita: "Da li je ta istori~arka od Zakopanih Kablova, ili od
Prvobitnih?"
"Kablovka", re~e njegova majka. "Oh, kako sam kruta! Brodovi su tako kruta
stvorenja!" @ena koja ih je vozila, brodarka od porodice Trave, prevrte o~ima, ali ne re~e
ni{ta u odbranu svog slatkog, gipkog brodi}a.
"Dolazi neka tvoja ro|aka?" re~ Havìva Ijani te no}i.
"Oh, da, zvrcnula je preko hrama." Ijan Ijan je ovim htela re}i da je poruka
primljena u informacionom centru [}ea i preneta na rikorder u njenom doma}instvu.
"Moja mama kaè da je ta osoba nekada ìvela u tvojoj ku}i. Koga si video u Etsahinu
danas?"
"Samo neke Sun~ance. Tvoja ro|aka je istori~ar?"
73
"Ludi ljudi", re~e Ijan Ijan ravnodu{no i sede naga na nagog Havìvu i po~e mu
masirati le|a.
Istori~arka je stigla, sitna, niskog rasta, mr{ava èna pedesetih godina, zvana
Meà. Dok je Havìva stigao da je vidi, Meà se ve} obukla u {}eansku ode}u i sela da
doru~kuje kao i svi ostali. Imala je blistave o~i i bila je vesela, ali ne govorljiva. Ni{ta na
njoj nije pokazivalo da je pogazila dru{tveni ugovor, uradila ne{to {to nijedna èna ne
radi, zanemarila svoju lozu, postala bi}e neke druge vrste. Nije li se, mo`da, udala za oca
svoje dece? Uposlila kao tkalja? Kao {troja~ica ìvotinja? Havìva je samo mogao
naga|ati o takvom ne~em. Ali niko nije istori~arku izbegavao, a posle doru~ka stariji
ljudi iz doma}instva poveli su je na svetkovinu 'vratio nam se putnik', kao da je ona jo{ i
sad jedna od njih. Nastavio se pitati o njoj, pitati se {ta je to po~inila. Saletao je Ijanu
pitanjima sve dok ona ne prasnu na njega: "Ne znam {ta ona radi, ne znam {ta misli.
Istori~ari su lud svet. Idi pa je pitaj sam!"
Kad je Havìva shvatio da se pla{i da to u~ini - {tavi{e, da se pla{i bez ikakvog
razloga - postade mu jasno da je dospeo u prisustvo nekog boga koji od njega ne{to
zahteva. Pope se do jedne od 'rupa za sedenje', udubljenja u kamenim mogilama
nazidanim na visovima iznad sela. Ispod njega, krovovi [}ea, pokriveni crnim crepom, i
sceanski beli zidovi ugnezdili su se pod litice, a rezervoari za navodnjavanje blistali su
kao srebro me|u njivama i vo}njacima. Iza obra|ene zemlje po~injale su prostrane
morske mo~vare. On provede ceo dan sede}i tako u ti{ini, gledaju}i preko mora i u svoju
du{u. Si|e u selo, ali u svoju ku}i, i prespava tamo. Sutradan, kad se pojavio na doru~ku
u Ijaninoj ku}i, ona ga samo pogleda, ali ne re~e ni{ta.
"Postio sam", re~e on.
Ona malo slegnu ramenima. "Pa, jedi", re~e i sede do njega. Posle doru~ka, ode
Ijan Ijan na posao, a Havìva ne, mada su ga o~ekivali kod razboja.
"Majko sve dece", re~e on istori~arki, daju}i joj najugledniju titulu koju ~ovek
iz jedne loze moè dati èni iz druge, "postoje neke stvari koje ja ne znam, a ti zna{."
"Ono {to znam, sa zadovoljstvom }u preneti tebi", uzvrati ona ustaljenom
formulom, spremno kao da je celoga ìvota bila u [}eu. Onda se osmehnu i preduhitri
njegovo slede}e posredno pitanje. "Ono {to je meni dato, ja dajem", re~e; a to je zna~ilo
da se ne}e postaviti pitanje pla}anja, niti ikakve obaveze. "Hajdemo na trg."
U [}eu, svako ko ho}e da razgovara, ide na trg, zvani i 'placa', pa tamo sedne
na stepenike, ili oko vodoskoka, a vrelim danima pod kamene arkade, i gleda kako drugi
dolaze, sede i razgovaraju. Bilo je mo`da javnije nego {to bi Havìva hteo, ali on je
poslu{no sledio uputstva svog boga i svoje nastavnice.
Sedo{e u jedno udubljenje u {irokom podno`ju vodoskoka i po~e{e razgovor;
posle svake re~enice ili dve, morali su ponekog pozdraviti klimanjem glave ili re~ju.
"Za{to si..." po~e Havìva i zaglavi se.
"Za{to sam oti{la? I kuda?" Nagnula je glavu na jednu stranu, svetlooka kao
araha, i osmatrala ga da se uveri da su to ona pitanja koja je on hteo postaviti. "Da. Pa,
bila sam ludo zaljubljena u Granita, ali nismo imali dete, a on je hteo dete... Ti sada
izgleda{ kao on tada. Volim da te gledam... I tako, bila sam nesre}na. Ovde mi ni{ta nije
74
vredelo. A sve {to se ovde moè raditi, ve} sam znala. Ili sam, bar, tako mislila."
Havìva klimnu glavom jednom.
"Radila sam u hramu. îtala sam poruke koje su stizale na rikorder, i one koje
bi neko od putnika doneo, pa sam se pitala o ~emu su. Razmi{ljala sam: toliko se toga
de{ava u svetu! Za{to bih ja svoj ìvot celi provela ovde? Zar moj um mora ovde ostati?
I tako po~eh da razgovaram sa nekima koji su na drugim mestima u hramu: ko ste, {ta
radite vi, kako je tamo... Odmah su me povezali sa jednom grupom istori~ara koji su
ro|eni u pueblima i koji traè ljude kao {to sam ja. Pronalaze ih, da se ne bi dogodilo da
takvi ljudi tra}e svoje vreme ili uvrede nekog boga."
Ovaj jezik bio je Havìvi veoma dobro poznat. On jo{ jednom klimnu glavom,
napeto paze}i.
"Ja sam njima postavljala pitanja. Oni meni, tako|e. Istori~ari to moraju mnogo
raditi. Otkrila sam da imaju {kole i pitala mogu li ja u jednu. Neki od njih su doputovali
ovamo i razgovarali sa mnom i mojom porodicom i drugim ljudima, istraìvali da li bi
bilo problema ako ja odem. [}e je jedno konzervativno selo. Odavde nijedan istori~ar
nije do{ao ve} ~etiri stotine godina."
Osmehnula se; imala je hitar, prenosiv osmeh, ali mladi} ju je slu{ao sa
neizmenjenom, napetom ozbiljno{}u. Njen pogled je ne`no po~ivao na njegovom licu.
"Narod [}ea se uznemirio, ali se niko nije naljutio. Pa, kad su dobro popri~ali o
tome, ja odoh sa istori~arima. Odleteli smo u Kathad. Ima tamo jedna {kola. Dvadeset
dve godine sam imala. Po~ela sam novo {kolovanje. Promenila sam bi}e. Nau~ila da
budem istori~arka."
"Kako?" upita on, posle dugog }utanja.
Ona polako, duboko udahnu. "Tako {to sam postavljala te{ka pitanja", re~e ona.
"Kao ti sada... I tako {to sam se odrekla sveg svog dotada{njeg znanja, odbacila ga."
"Kako?" upita on opet, mr{te}i se. "Za{to?"
"Evo, ovako. Kad sam polazila, morala sam da odu~im nau~eno. Ja tamo nisam
'èna od Zakopanih Kablova'. Nego: èna. Mogu imati seks sa svakom osobom sa kojom
to èlim. Mogu se baviti svakim zanimanjem koje izaberem. Rodbinska loza je va`na,
ovde. Tamo nije. Ovde ima smisao i svrhu. Ali nema ni zna~enje, ni svrhu, ni na jednom
drugom mestu u Vaseljeni." Bila je sada napeta kao i on. "Postoje dve vrste znanja,
lokalno i op{te. Postoje dve vrste vremena, lokalno i istorijsko."
"Postoje li i dve vrste bogova?"
"Ne", re~e ona. "Tamo bogova nema. Bogovi su ovde."
Vide kako se njegovo lice menja.
Posle nekog vremena ona re~e: "Postoje du{e, tamo. Mnogo, mnogo du{a,
mnogo umova, umova punih znanja i strasti. @ivih i mrtvih. Ljudi koji su ìveli na ovoj
zemlji pre sto, pre hiljadu, pre sto hiljada godina. Tu su umovi i du{e ljudi sa svetova
koji su i po stotinu svetlosnih godina daleko od ove planete, a svaki od tih svetova ima
svoje znanje i svoju istoriju. Svet je svetinja; svet je 'svet' u tom smislu re~i, planeta je
sveta. Vaseljena je sveta. To je znanje koje nikada nisam morala odbaciti. Sve {to sam
u~ila, i ovde i tamo, samo ga je uve}avalo. Ne postoji ni{ta {to nije sveto." Govorila je
75
polagano, i blago, kao i ve}ina ljudi u pueblu [}e. "Moè{ se opredeliti za lokalne
svetinje, ili za one velike. Na kraju je to isto. Ali nije isto u ìvotu ~oveka. 'Znati da
postoji izbor, zna~i morati se i opredeliti: promena ili ostanak, stena ili reka.' Ovi narodi
su stene. Istori~ari su reka."
Posle nekog vremena on re~e: "Stene su korito kroz koje reka te~e."
Nasmejala se. Njen pogled je opet po~ivao netremice na njemu, pogled
naklonosti, ali i ocenjivanja vrednosti. "Zato sam i do{la ku}i", re~e ona. "Da se
odmorim."
"Ali ti nisi nisi vi{e èna svoje loze?"
"Jesam; ovde. I sad. I zauvek."
"Ali si promenila bi}e. Opet }e{ oti}i."
"Da", re~e ona odlu~no. "ôvek moè biti bi}e ne samo jedne vrste, nego vi{e
vrsta. Mene tamo ~eka posao."
On odmahnu glavom, sporije, ali jednako odlu~no. "Kakva je korist od rada,
bez bogova? To meni ne zvu~i smisleno, Majko sve dece. Nemam ja tu pamet da to
razumem."
Osmehnula se toj dvosmislici. "Mislim da }e{ razumeti kad se bude{ odlu~io da
razume{, ôve~e mog naroda." Ovo formalno obra}anje bilo je znak Havìvi da sada
moè oti}i kad god ho}e.
Dvoumio se, a onda oti{ao. Na posao; ispunio je um velikim, stalno
ponavljaju}im obrascima }ilima koji nastaju na {irokom tka~kom razboju.
Te no}i je Ijani nadoknadio izgubljeno, sa toliko èstine da ona ostade
iscrpljena i mal~ice zapanjena. Bog im se vratio sav zapaljen, pa su i oni goreli.
"Ho}u dete", re~e Havìva dok su leàli stopljeni, spojeni jednim znojem,
spletenih ruku, nogu, grudi i dahova u mraku mo{usnog mirisa.
"Oh", uzdahnu Ijan Ijan, ne èle}i da razgovara, da odlu~uje, da se protivi.
"Mo`da... kasnije... uskoro..."
"Ne", re~e on. "Sad."
"Ne", re~e ona tiho. "]uti."
Za}utao je. Ona zaspa.
Posle vi{e od godinu dana, kad im je bilo devetnaest godina, Ijan Ijan re~e
Havìvi, pre nego {to su ugasili svetlo: "Ho}u bebu."
"Prerano je."
"Za{to? Mom bratu je ve} blizu trideset godina. A njegova èna bi volela da
ima bebu u blizini. Kad je budem odbila od sise, dolazi}u da spavam sa tobom, u tvojoj
ku}i. Oduvek si govorio da bi to voleo."
"Prerano je", re~e Havìva. "Ja ne}u."
Okrenula se ka njemu, odustala od tona blagog pridobijanja i ube|ivanja. "A {ta
ho}e{, Havìva?"
"Ne znam."
76
"Odlazi{. Napusti}e{ na{ narod. Po~inje{ da ludi{. Ona ènetina, ona ve{tica
prokleta!"
"Ne postoje ve{tice", re~e on hladno. "To su samo glupave pri~e. Praznoverja."
Zurili su jedno u drugo, dragi prijatelji, ljubavnici.
"Pa onda, {ta ti je? Ako ho}e{ da se vrati{ ku}i, samo kaì. Ako ho}e{ drugu
ènu, idi kod nje. Ali mogao bi prvo da mi da{ moje dete! Kad ja to traìm! Jesi li ostao
bez svoje arahe?" Gledala ga je sa suzama u o~ima, ali i sa èstinom, nepopustljiva.
On zagnjuri lice u {ake. "Ni{ta nije u redu", re~e on. "Ni{ta nije u redu. Sve {to
~inim, ~inim zato {to se to tako radi, ali, besmisleno je kazati, postoje i drugi na~ini..."
"Postoji samo jedan na~in da se ìvi ispravno", re~e Ijan Ijan, "samo jedan meni
poznat. A ja ìvim ovde. Postoji samo jedan na~in da se napravi beba. Ti ako zna{ drugi,
probaj ga sa nekom drugom!" Posle ovoga je plakala jako, gr~evito, vi{emese~ni strah i
bes najzad su provalili iz nje, pa ju je Havìva drào da je smiri i ute{i. Kad je opet
mogla govoriti, naslonila je glavu na njega i rekla oja|eno, glasom malim, promuklim:
"Da imam kad ode{, Havìva."
Na to po~e on plakati, od sramote i saàljenja, i pro{aputa: "Da. Da." Ali te no}i
su samo leàli zagrljeni, poku{avaju}i da ute{e jedno drugo, sve dok nisu zaspali kao
deca.
"Stidim se", re~e Granit bolno.

"Jesi li ti ovo izazvao?" upita njegova sestra suvo.
"Otkud znam? Mo`da jesam. Prvo Meà, sada moj sin. Jesam li suvi{e strog bio
sa njim?"
"Nisi. Ne."
"Suvi{e popustljiv, onda. Ne nau~ih ga kako valja i treba. Za{to je lud?"
"Nije on lud, brate. Da ti ja kaèm {ta mislim. Kao dete, ve~ito je pitao za{to
ovo, za{to ono, kao {to sva deca pitaju. Ja sam mu odgovarala: to jeste tako, to se tako
radi. Razumeo je. Ali njegov um nema mira. Takav je i moj um, kad se ne dozovem
redu. Kad je u~io o Suncu, neprestano je pitao: za{to tako? Za{to ne na neki drugi na~in?
A ja sam odgovarala: zato {to mi, svojim svakodnevnim postupcima i na~inima,
opona{amo bogove. Onda je on govorio: zna~i, bogovi su samo ono {to mi ~inimo. A ja
sam govorila: u onome {to ~inimo ispravno, bogovi jesu. To je istina. Ali on istinom nije
bio zadovoljan. Nije on lud, brate, ali jeste sakat. Ne moè hodati. Ne moè hodati sa
nama. Pa, kad ne moè hodati, {ta ~ovek da radi?"
"Da sedi mirno i peva", re~e Granit polako.
"A ako ne moè ni da sedi s mirom? Onda moè da leti."
"Da leti?"
"Oni imaju krila za njega, brate."
"Stidim se", re~e Granit i sakri lice {akama.
Tovo je oti{la u hram i poslala poruku Meì u Kathad: "Tvoj |ak èli da ti se
pridruì". U tim re~ima bilo je pone{to zlobe. Tovo je okrivila istori~arku da je naru{ila
77
ravnoteù njenog sina, da ga je toliko u~inila ekscentri~nim da je, najzad, postao sakat u
du{i. Bila je Tovo i zavidljiva: zar da jedna èna za samo nekoliko dana potu~e ono {to
je ona, Tovo, godinama u Havìvu usa|ivala? Svoje zavidljivosti bila je svesna, ali nije
za to marila. Zar je sad va`no da li je ona ljubomorna, da li je njen brat osramo}en? Oni
sad moraju da ~ine samo jedno. Da jaduju.
Dok je brodica za Dahu isplovljavala, Havìva se osvrte i vide [}e: prekriva~

sa{iven od nebrojenih {arenih zakrpa, od hiljadu preliva zelenog, od mo~vara sa
morskom vodom, pa{njaka, oranica, ìvica, vo}njaka; gradi} koji se penje uz litice, blede
granitne i bele kre~ene zidove, krovove od crnog crepa, zid iznad zida, krov iznad krova.
Smanjivao se [}e i dobio izgled ptice koja ~u~i tamo, bela i crna, na svome gnezdu.
Iznad grada videli su se visovi poluostrva, iza njih sivoplave mo~vare, a iza toga visoka,
divlja brda koja se pretapaju u oblake, i bele mreìce u letu jata ptica-mo~varica.
U luci Daha, iako se na{ao dalje od ku}e nego ikad u ìvotu, okruèn ljudima
~udnog naglaska, razumeo je {ta govore i uspe{no ~itao natpise. Nikada ranije nije video
natpise na ulicama, ali mu je odmah bilo jasno da su korisni. Uz pomo} natpisa na{ao je
put do ~ekaonice za letelicu za Kathad. Ljudi su tu spavali, pokriveni sopstvenom
}ebadi, na leàjevima koji su za to bili postavljeni. On na|e jedan prazan leàj, leè i
umota se u }ebe koje je Granit izatkao za njega pre mnogo godina. Posle jedne kratke,
~udnovate no}i, u|o{e neki ljudi sa vo}em i toplim napicima. Jedan od njih dade Havìvi
kartu za put. Nijedan putnik nije poznavao nijednog drugog putnika; svi jedni drugima
behu neznanci; svako je gledao u zemlju. Za~ula su se obave{tenja, svi izi|o{e na
otvoreni prostor i pre|o{e u ma{inu, letelicu.
Havìva natera sebe da gleda kako svet, napolju, pada u dubine ispod njega.
Po~e {aputati molitvu-ostajnicu be{umno, postojano. Neznanac na sedi{tu do njega
pridruì mu se.
Kad se svet po~eo naginjati i vrtoglavo juriti nagore, njemu u susret, Havìva
sklopi o~i i poku{a da nastavi disanje.
Jedan po jedan izlazili su iz letelice i stupali na jedno ravno, crno mesto na
kome je padala ki{a. Meà mu pri|e kroz ki{u, izgovaraju}i njegovo ime. "Havìva,
~ove~e mog naroda, dobro do{ao! Hodi. Ima jedno mesto za tebe, u [koli."
Kathad i Ve
Dok je dogurao do tre}e godine na Kathadu, Havìva je doznao mnoge stvari

koje su mu te{ko padale. Ono staro znanje bilo je te{ko, ali ne uznemiruju}e. Sastojalo se
samo od paradoksa i mitova, i imalo je smisla. Ovo novo - sve same ~injenice i razum, a
smisla nigde.
Tako je, na primer, sada znao da istori~ari ne prou~avaju istoriju. Nijedan
ljudski um ne bi mogao obuhvatiti istoriju Haina: tri miliona godina istorije Haina.
Doga|aji iz prva dva miliongodi{ta, iz te dve predere, bili su, kao slojevi metamorfnih
stena, tako zbijeni, tako izobli~eni teìnom kasnijih milenijuma i beskrajnih doga|aja, da
78
je ~ovek sada mogao rekonstruisati samo najop{tije podatke, samo 'generalne crte', na
osnovu malobrojnih sa~uvanih pojedina~nih podataka. Ako se i desi da prona|e{ neki
dokument, ~udom sa~uvan, od pre hiljadu milenijuma, {ta onda? Jedan kralj je vladao u
Azbahanu; Imperija je pala u ruke nevernika; fuziona raketa se spustila na Ve... Ali bilo
je i neizbrojivo mnogo drugih kraljeva, carevina, pronalazaka, odìvljeno je na milijarde
ìvota, postojali su milioni razli~itih dràva, monarhija i demokratija, oligarhija,
anarhija, bile su epohe reda i epohe op{teg rasula, a bogova svakojakih - panteon do
panteona; neizmerno mno{tvo ratova, a i mirova; uàsi i trijumfi bez broja, beskona~no
ponavljanje beskrajnih inovacija. Od kakve je koristi ako poku{a{ opisati tok jedne reke
u nekom trenu, pa u slede}em trenu, pa u slede}em, pa u slede}em, pa u slede}em?
Umori{ se. Pa kaè{: ima jedna velika reka, ona te~e kroz ovu zemlju, a mi joj dadosmo
naziv Istorija.
Havìvu je saznanje da je njegov ìvot, i bilo ~iji ìvot, samo trenutni treptaj
svetlosti na povr{ini te reke, ponekad uznemiravalo, a ponekad mu donosilo spokoj.
Ono ~ime su se istori~ari ponajvi{e bavili bilo je istraìvanje, leèrno, bez
nervoze, lokalnih doma{aja i zamaha te reke. Planeta Hain provela je poslednjih
nekoliko hiljada godina u jednom neuzbudljivom na~inu ìvota, u saìvotu malih,
postojanih, u sebe zatvorenih dru{tava, koja su sada ozna~avana kao 'sela', to jest
'puebla'. Postojala je i visoka tehnologija, naime mreà, ali veoma razre|ena, gradova i
informacionih punktova; cela ta mreà bila je obuhva}ena nazivom 'hram'. U hramu su
ìveli istori~ari. Mnogi od njih provodili su ìvot putuju}i, radi prou~avanja, do drugih
nastanjenih svetova u istom, Orionovom kraku Galaksije; sve te planete nastanili su
njihovi preci pre dva ili tri miliona godina, u prederama. Istori~ari nisu priznavali
nikakve druge pobude za ta putovanja i istraìvanja osim èlje za znanjem i druènjem.
Stupali su, naprosto, u vezu sa svojom davno izgubljenom rodbinom. Za tu, {iru mreù
svetova imali su ime, stranu re~, 'Ekumen', {to zna~i 'doma}instvo'.
Sada je Havìva doznao da je sve ono {to je u [}eu nau~io, sve njegovo ranije
znanje, moglo biti ozna~eno etiketom: tipi~na seoska kultura severozapadne obale
Ju`nog kontinenta. Doznao je da verovanja, obi~aji, sistemi rodbinskih veza, tehnologija,
kao i intelektualni organizacioni obrasci, jesu u raznim pueblima me|usobno sasvim
razli~iti, ludo razli~iti, mnogi sasvim bizarni - kao onaj u [}eu - i znao je, tako|e, da se
takvi sistemi mogu na}i na svim onim poznatim planetama gde ljudska populacija ìvi
izdeljena u male, postojane zajednice sa tehnologijom prilago|enom prirodnoj ìvotnoj
okolini, sa niskim, ali postojanim natalitetom, i sa konsenzusom kao osnovicom
politi~kog ìvota.
Isprva ga je takvo znanje duboko uznemiravalo. Bilo je bolno. Navodilo ga je
na stid i bes. Prvo je zaklju~io da istori~ari prikrivaju ovo znanje od sela; posle nekog
vremena do{ao je do uverenja da sela prikrivaju to znanje od sopstvenog naroda.
Optuìvao je; njegovi nastavnici su blago poricali. Ne, govorili su. Tebe su u~ili da
izvesne stvari jesu istinite i potrebne; i one to zaista jesu. Te stvari su lokalno znanje
[}ea.
79
To su detinjasta, iracionalna verovanja! - rekao je on. Pogledali su ga tako da je

njemu odmah bilo jasno da je rekao ne{to detinjasto, iracionalno.
Lokalno znanje nije delimi~no znanje, reko{e mu. Znati se moè na razli~ite
na~ine. Svaki oblik znanja ima svoje prednosti, nedostatke, nagrade i kazne. Istorijsko i
nau~no znanje jesu jedan na~in da se znanje ima. Kao i lokalno znanje, moraju se u~iti.
Niko u pueblima ne drì nastavu iz onog na~ina znanja koji postoji u Doma}instvu,
Ekumenu, ali ekumensko znanje, ipak, niko nije ni skrivao od vas. Nisu to ~inili tvoji;
nismo ni mi. Svako na Hainu, u svakom naselju na planeti, ima pristup do hrama, a to
zna~i i do svih informacija.
Ovo je bilo istinito; znao je da jeste. Mogao je i sam doznati, na ekranima
hrama u [}eu, sve ovo {to u~i sada. Neki od njegovih sada{njih kolega ta~no to su
u~inili, samou~ki su ovladali na~inima u~enja sa ekrana i prodrli u istoriju pre nego {to
su ijednog istori~ara videli.
Knjige, me|utim, knjige koje su telo istorije, njena trajna stvarnost, u [}eu
jedva da su postojale, pa njegov gnev u tome potraì opravdanja. Vi nam knjige ne date,
krijete od nas sve knjige biblioteke Haina! Ne, reko{e mu blago. Puebli su se opredelili
da nemaju mnogo knjiga. Vi{e vole ìvo znanje, ono koje se govori u li~nom prisustvu
ili na ekranu, ono koje prelazi sa daha na dah, sa jednog ìvog uma na drugi. Zar bi se ti
odrekao onog {to si na taj na~in u~io? Zar je to manje znanje, ili lo{ije, od onog {to ovde
dobija{ iz knjiga? Postoji vi{e od jedne vrste znanja, reko{e istori~ari.
U tre}oj godini studija Havìva je zaklju~io da postoji vi{e vrsta ljudi. Seljaci,
sposobni da prihvate ~injenicu da je postojanje u osnovi proizvoljno, oboga}uju svet
intelektualno i duhovno. Oni kojima misterija nije dovoljna, verovatnije }e biti od koristi
kao istori~ari, koji }e oboga}ivati svet intelektualno i materijalno.
U me|uvremenu, on se sasvim navikao na ljude koji nemaju rodbinsku lozu,
niti ikakve ro|ake, niti su vernici ijedne vere. Ponekad je sebi govorio, sav zaàren od
ponosa: "Ja sam gra|anin sveukupne istorije, miliona godina hainske istorije, a moja je
zemlja cela Galaksija!" U drugim trenucima imao je ose}anje da je ubogo malen, a tada
bi ostavio knjige i ekrane i oti{ao da potraì dru{tvo kod studenata, a naro~ito kod
studentkinja, koje su bile tako prijateljski nastrojene, tako druèljubive.
Sa dvadeset ~etiri godine, Havìva, koga su sada zvali samo @iv, imao je iza
sebe ve} i jednu celu godinu na planeti Ve, u Ekumenskoj {koli.
Ve je planeta slede}a od sunca, posle Haina; kolonizovana je pre mnogo eona.
Bio je to prvi korak ogromnog hainskog {irenja u prederama. Kroz mnogo je faza pro{ao
svet Ve, kao ravnopravni ili neravnopravni partner hainske civilizacije; u Havìvinom
vremenu, jedini stanovnici na Veu bili su istori~ari i tu|ini.
U svom sada{njem raspoloènju (poslednjih stotinak hiljada godina), Hainci su
gledali da se mnogo ne me{aju u veanska posla, i zato su pustili da se Ve vrati svojoj
normalnoj klimi, koja je hladna, suva i sumorna - za ljude podno{ljiva, ali ipak takva da
joj se mogu obradovati samo oni sa teranskog Altiplanoa ili sa visija îfvora. @iv je
80
krenuo na vi{ednevno izletni~ko putovanje pe{ice kroz ovaj strogi pejza` sa svojom
pratiljom, prijateljicom i ljubavnicom, Tiu.
Upoznali su se dve godine pre toga, u Kathadu. U to vreme @iv se jo{ valju{kao
u radosti {to su mu sad dostupne sve ène i {to je on dostupan svim ènama; tek mu je
postepeno, tokom duèg vremena, svanulo da on tu slobodu ima. Meà mu je blago
nabacila jedno upozorenje s tim u vezi. "Pomisli}e{ da nema nikakvih pravila", rekla je.
"Uvek postoje pravila." A on je bio svestan uglavnom svog sve neustra{ivijeg i sve
nemarnijeg kr{enja negda{njih pravila. Nije svaka htela seks, niti je svaka htela seks sa
mu{karcima; to je ubrzo otkrio. Ipak, ostala mu je na raspolaganju beskrajna
raznovrsnost. Ustanovio je da njega smatraju privla~nim. A to {to je Hainac,
predstavljalo je jasnu prednost kod tu|inki.
Genetska promena koja je Haincima dala sposobnost da kontroli{u svoju
plodnost nije bila neko jednostavno presecanje i lepljenje dva gena; moralo se obaviti
duboko, korenito preustrojavanje ljudske fiziologije. Za ovaj posao, i za u~vr{}enje
dobijenog ishoda, bilo je potrebno bar dvadeset pet pokolenj, govorili su istori~ari Haina,
uvereni da znaju pribli`no koji koraci su bili potrebni za takav preobraàj. Kako god da
su to Hainci u davnoj pro{losti uradili, uradili su samo za sebe, a ne i za koloniste poslate
ka drugim svetovima. Prepustili su novim naseljenim svetovima da sami nalaze re{enja
za Prvi problem heteroseksualnosti. A re{enja su se na{la, dabome, i to raznovrsna i
domi{ljata; ali u svim dotada{njim varijantama, za izbegavanje za~e}a bilo je potrebno
da ~ovek ne{to uradi, ili da mu ne{to bude ura|eno, ili da ne{to uzme ili upotrebi. Jedini
slu~aj kad to ne mora{ ostao je - da ima{ seks sa Haincem.
@iv se silno naljutio kad ga je jedna devojka sa Beldena pitala da li je on ba{
siguran da ona s njim ne}e zatrudneti. "Otkud zna{? pitala ga je. "Da ja ipak uzmem
pilulicu, ~isto da budem bezbedna." Uvre|en do srì svoje mu{kosti, on se otpetljao od
nje, rekao: "Mo`da je jedino bezbedno da nisi sa mnom" i izi{ao krutim koracima. Na
sre}u, nijedna druga nije dovela u pitanje njegov integritet, pa je @iv sre}no krstario
dalje, sve dok nije naleteo na Tiu.
Nije bila tu|inka, èna iz svemira. On je namerno traìo ba{ ène iz drugih
zvezdanih sistema; spavati sa takvom, to je ne samo gaènje pravila, nego je i egzoti~no.
Ovo je @iv obja{njavao kao 'oboga}ivanje znanja', {to bi, navodno, svaki istori~ar trebalo
da èli. Me|utim, Tiu be{e Hainka. Ro|ena i odgajena u Darandi, kao i njeni preci pre
nje. Bila je istori~arsko dete, ba{ kao {to je on bio dete jednog naroda. Vrlo brzo je otkrio
da ta veza i ta podela izme|u njih dvoje predstavljaju ne{to daleko ve}e od onoga sa
tu|inkama: da nesli~nost njega i Tiu jeste istinska razli~itost, i da sli~nost njega i Tiu
jeste istinska srodnost. Tiu je bila ona zemlja koju je on toliko èleo upoznati da je, zbog
toga, svoju sopstvenu zemlju napustio. Tiu je bila ono za ~im je tragao.
A ono {to je Tiu imala - to se njemu tako ~inilo - bila je savr{ena ravnoteà.
Kad je bio sa njom, ose}ao je da prvi put u ìvotu u~i da hoda. Da hoda kao ona: bez
napora, nesamosvesno kao ìvotinja, a ipak i svesno, pa`ljivo, imaju}i na umu {ta bi sve
moglo Tiu izbaciti iz ravnoteè, koriste}i ovo znanje kao {to hoda~i po ìci koriste svoje
duga~ke motke... Ovo je, pomi{ljao je, ovo je ìteljka prave slobode uma, ovo je èna
81
slobodna da bude u punoj meri ljudsko bi}e; ovo je gracioznost savr{ena u savr{enoj
odmerenosti.
Bio je potpuno sre}an kad je bio sa njom. Dugo nije ni{ta vi{e ni traìo: ni{ta,
osim da bude sa njom. A ona je dugo zazirala od njega, bila ne`na, ali daleka. Smatrao je
da ona ima puno pravo da se drì na udaljenosti. De~ko sa sela, drugar kome nije jasno
ko mu je ujak, a ko otac - @iv je znao da je on ovde to, bar u o~ima zlobnih i nesigurnih
ljudi. I pored svog ogromnog znanja o raznim ljudskim na~inima postojanja, istori~ari
zadràvaju u sebi i ogromnu ljudsku sposobnost za mr`nju prema drugima i druga~ijima.
Tiu nije imala takvih predrasuda, ali {ta je on imao njoj da ponudi? Ve} je imala sve, i
bila sve. Bila je celovita. Za{to bi ga ona pogledala? Kad bi mu samo dopustila da on nju
gleda, da bude s njom - {ta }e{ vi{e.
A ona ga je gledala, i svi|ao joj se, smatrala je da je privla~an i pomalo
zastra{uju}i. Videla je koliko on nju èli, shvatala koliko mu je potrebna, koliko ju je, i
ne znaju}i, pretvorio u sredi{te svog ìvota. A to ne moè tako biti. Ona zato odlu~i da
odsad bude hladna, da ga odvrati. Poslu{no je prihvatio to. Nije moljakao. Prestao je
dolaziti kod nje i ostao daleko.
Ali posle petnaest dana je do{ao i rekao joj: "Tiu, ne mogu da ìvim bez tebe", a
ona, znaju}i da je @iv rekao naprosto istinu, re~e: "Onda ìvi sa mnom, neko vreme." Jer
njoj je ve} danima nedostajala ona strast kojom je on ispunjavao vazduh. Svi ostali ljudi
izgledali su tako pitomi, tako uravnoteèni.
Vo|enje ljubavi bilo im je zadovoljstvo neposredno, ogromno i stalno. Tiu se
nije mogla dovoljno na~uditi sama sebi: otkud to da je on njoj takva opsednutost, kako to
da mu ona dopu{ta da je toliko daleko odvu~e od njene orbite. Nije nikada o~ekivala da
}e oboàvati ikoga, a kamoli biti oboàvana. @ivela je urednim ìvotom, u kome su
kontrole individualne i unutra{nje, a ne dru{tvene i spolja{nje kao u @ivovom ìvotu u
[}eu. Znala je {ta èli da bude i radi. Imala je u sebi pravac, kompas uperen ta~no na
sever, po kome se uvek mogla orijentisati. Njihova prva godina zajedno bila je niz
neprestanih pomeranja i preme{tanja u njihovom odnosu, ne{to kao ljubavni ples,
uzbudljiv, nepredvidljiv i ekstati~an. Tiu, veoma postupno, po~e da se opire toj
napetosti, èstini, ekstazi. Divno je, ali nije u redu, pomi{ljala je. Htela je krenuti dalje.
Onaj postojani pravac u njoj po~e je odvla~iti, jo{ jednom, od @iva. A @iv se sada po~e
boriti na ìvot i smrt protiv toga.
To je ~inio i sada, posle jednog dugog dana pe{a~enja kroz pustinju Asu Asi na
Veu, u njihovom ~udesno toplom {atoru getenske izrade. Suv, leden vetar jaukao je
me|u liticama od grimiznog kamena, iznad njih; a litice behu izgla~ane beskona~nim
vetru{inama, izgla~ane do sjaja, kao da su lakirane. Videlo se, tako|e, da su klesane, da
ih je neka izgubljena civilizacija svojevremeno rezala prema nekoj ogromnoj geometriji.
Tiu i @iv mogli su biti brat i sestra, dok su sedeli u sjaju svoje ~abejske pe}i:
crvenkasta bronzana boja koè bila im je ista, i jednaku su crnu, sjajnu kosu imali, isti
fini, kompaktan tip tela. Pueblansko dostojanstvo i tihost @ivovih postupaka nalazili su u
njoj odgovore artikulisane, brè, ìvlje.
Ali sad ona progovori polako, maltene kruto.
82
"Nemoj me prisiljavati da biram, @ive", re~e ona. "Jo{ od kad sam krenula na
[kole, èlela sam i}i na Teru. A i pre toga. Jo{ kao mala. Celog ìvota sam to èlela. Sad
su mi ponudili to {to èlim, to ka ~emu sam radila. Kako moè{ zatraìti od mene da
odbijem?"
"Ne traìm."
"Ali bi hteo da ja odloìm polazak. U tom slu~aju, mogla bih zauvek izgubiti
mogu}nost da odem. Verovatno ne. Ali ~emu rizik - zbog jedne godine? Moè{ slede}e
godine krenuti za mnom!"
On ne re~e ni{ta.
"Ako bude{ hteo", dodade ona kruto. Uvek je bila i previ{e spremna da se
odrekne svog prava na njega. Mo`da nikad nije sasvim poverovala da je on voli. Nije o
sebi mislila kao o osobi pogodnoj da se voli, niti vrednoj tako strastvene odanosti kao {to
be{e njegova odanost, od koje je zazirala, pred kojom se ose}ala kao da je ona, Tiu,
nedovoljna i la`na. Njeno samopo{tovanje bilo je intelektualno. "Ti me pretvara{ u
nekog boga", rekla mu je jednom prilikom i nije ga razumela kad je on odgovorio
sre}no-ozbiljno: "Mi zajedno ~inimo jednog boga."
"@ao mi je", re~e on sada. "To je drugi oblik razuma. Ti bi to mogla nazvati i
praznoverje, ako èli{. Ne mogu se ja tome odupreti, Tiu. Tera je sto ~etrdeset svetlosnih
godina udaljena. Ako ode{, ja }u biti mrtav pre nego {to ti stigne{ tamo."
"Ne}e{! @ive}e{ jo{ jednu godinu ovde, onda }e{ i ti po}i na isti put i sti}i
godinu dana posle mene!"
"Znam ja to. âk i u [}eu smo to u~ili", re~e on strpljivo. "Ali ja sam sujeveran.
Mi umiremo jedno za drugo, ako po|e{. âk i u Kathadu, u~ili ste to."
"Ja nisam. A nije ni ta~no. Kako moè{ zahtevati da propustim ovu priliku zbog
ne~eg {to i sam naziva{ praznoverje? Budi po{ten!"
Posle dugog }utanja, on klimnu glavom.
Sedela je pogruèna, znaju}i da je pobedila. Da je pobedila gadno.
Posegnula je rukom preko praznog prostora ka njemu, poku{avaju}i da ute{i i
njega i sebe, upla{ena tim mrakom u njemu, tim njegovim jadom, tim nemim
prihvatanjem izdaje. Ali to nije izdaja - Tiu odmah odbaci tu re~. Ne}e ona njega izdati.
Oni su u ljubavi. Oni se vole. Godinu, najvi{e dve posle nje, krenu}e i on. Odrasli su, ne
smeju se dràti jedno za drugo kao deca. Veze odraslih ljudi zasnivaju se na uzajamnoj
slobodi, uzajamnom poverenju. Govorila je sve te stvari i sebi, dok ih je govorila njemu.
On re~e, da, i zagrli je i ute{i. Te no}i, u potpunoj ti{ini pustinje, dok mu je krv pevala u
u{ima, leào je budan i mislio: 'Umrlo je nero|eno. Nikad nije ni za~eto.'
Proveli su zajedno jo{ nekoliko nedelja u svom stan~i}u u [koli pre nego {to je
Tiu krenula na put. Vodili su ljubav obazrivo, ne`no, pri~ali o istoriji, ekonomiji i
etnologiji, nastojali su da budu ne~im stalno zauzeti. Tiu se morala pripremati za rad sa
ekipom sa kojom }e i}i, prou~avati teranske pojmove o hijerarhiji; @iv je morao pisati
stru~ni rad o stvaranju dru{tvene energije na Verelu. Radili su naporno. Njihovi prijatelji
priredi{e Tiui veliku opro{tajnu zabavu. Sutra @iv ode sa njom u grad Ve Port. Ona ga je
ljubila i grlila i govorila mu da poùri, da pohita, da do|e na Teru. On vide njen ulazak u
83
veliku letelicu koja }e je preneti do NAFAL broda {to ~eka na orbiti. Onda se @iv vrati u
stan~i} u Ju`nom studentskom gradu njihove [kole. Tamo ga jedan prijatelj tri dana
kasnije na|e kako, za radnim stolom, sedi u nekom ~udnom stanju, pasivan; sposoban da
govori samo vrlo malo i sporo, ili nimalo; nesposoban da jede ili pije. I sam seoskoga
roda, prijatelj prepoznade to stanje i pozva vra~a (na Hainu se za to zanimanje ni danas
ne kaè da ga vr{e 'lekari' ili 'medicinari'). Po{to je ustanovio da je @iv iz jednoga od
ju`nih puebla, vra~ uzviknu: "Havìva! Bog ne moè umreti u tebi ovde!"
Posle dugog vremena, mladi} re~e tiho, glasom koji nije zvu~ao kao njegov
glas: "Meni je potrebno da idem ku}i."
"To nije mogu}e sada", re~e vra~. "Ali moèmo spremiti molitvu-ostajnicu,
dok ja na|em osobu koja bi se mogla obratiti tom bogu." I odmah uputi poziv svim
studentima koji su nekad bili pripadnici ju`nih Naroda. êtvoro se odazva. Celu no} su
odsedeli sa Havìvom napevaju}i molitvu za ostajanje, na dva jezika i ~etiri nare~ja, i tek
pri kraju im se pridruì Havìva na svom, petom nare~ju; {aputao je promuklo, onda se
sru{io i spavao slede}ih trideset sati.
Probudio se u svojoj sobi. Neka starica je, pokraj njega, vodila razgovor ni sa
kim. "Nisi ovde", re~e ona. "Ne, pogre{io si. Ne moè{ umreti ovde. Ne bi bilo u redu,
bilo bi sasvim pogre{no. Zna{ to. Ovo je pogre{no mesto. Ovo je pogre{an ìvot. Zna{
to! [ta }e{ ti ovde? Zalutao si? @eli{ znati kako da se vrati{ ku}i? Evo puta. Slu{aj." Ona
po~e pevati glasom tankim, maltene bez ikakve melodije, maltene bez re~i, ali ipak
pesmu, Havìvi poznatu kao da ju je nekada davno nau~io. On ponovo zaspa, a stara
èna nastavi da pri~a ni sa kim.
Kad se opet probudio, nije vi{e bila tu. Nikada nije saznao ko je ona, ni odakle
je; nije ni pitao. Ali govorila je i pevala njegovim jezikom, i to nare~jem {}eanskim.
Sad vi{e nije bilo umiranje pred njim; ali mu je bilo veoma lo{e. Vra~ mu je
naredio da ode u bolnicu u Tesu, najlep{em mestu na Veu; Tes be{e oaza brdima
zaklonjena, sa vrelim izvorima, tako da je mesna klima bila blaga; tu je uspevalo i
{umsko drve}e i cve}e. U Tesu ispod veli~anstvenog drve}a krivudaju stazice bez kraja,
postoje topla jezera u kojima moè{ plivati zauvek, i maglene bare sa kojih ptice uzle}u
kri~e}i, i vreli izvori vodenom parom zaogrnuti, i hiljadu vodopada ~iji su glasovi jedini
zvuci u no}i. Tamo ga posla{e, da tamo i ostane sve dok se ne oporavi.
Posle dvadesetak dana u Tesu, on po~e govoriti u snima~; sedeo bi tako na
suncu, na pragu svoje ku}ice okruène travama i papratima, na jednom proplanku, i
razgovarao tiho, pomo}u te ma{ine, sam sa sobom.
"Ono iz ~ega odabira{, da bi svoju pri~u ispri~ao, to je ni{ta manje nego sve",
re~e on, gledaju}i grane starog, mrkog drve}a ocrtane naspram neba. "Ono od ~ega
izgra|uje{ svoj svet, svoj lokalni, razumljivi, racionalni, koherentni svet, jeste ni{ta
manje nego sve. Prema tome, svako odabiranje je proizvoljno. Svako znanje je
delimi~no - predstavlja, {tavi{e, deli} infinitezimalno malen. Razum je mreà koja se u
okean baca. Ako izvu~e neku istinu, to je samo odlomak, samo ne{to {to se pogledom
nazre na trenutak, samo jedan svetlucaj cele istine. Sve ljudsko znanje je lokalno. Svaki
ìvot, svaki ljudski ìvot, jeste lokalna, proizvoljna, beskrajno malena, trenutna iskrica
84
svetlosti odraène od..." Njegov glas zastade; a ti{ina proplanka okruènog ogromnim
stablima nastavi se.
Posle ~etrdeset pet dana vratio se u [kolu. Uzeo je novi stan. Promenio je polje
studija, napustio sociologiju, Tiuino polje, i pre{ao na trening za ekumensku slu`bu, {to
vodi ka sasvim druga~ijem poslu, iako intelektualno bliskom. Ova promena morala je
produìti njegov boravak u [koli za bar jo{ jednu godinu, a potom bi on, ako se dobro
pokaè, mogao dobiti zaposlenje u Ekumenu. Dobro se pokazao, pa su ga posle dve
godine pitali, na onaj u~tiv na~in kako to ekumenski savetnici ~ine, da li bi voleo da ide
na Verel. Da, rekao im je on; voleo bi. Prijatelji spremi{e veliku opro{tajnu zabavu za
njega.
"Ja mislila da je tvoj cilj Tera", re~e jedna od njegovih manje proniciljivih
koleginica iz istog odeljenja. "Sve ono o ratu, robovanju, klasama, kastama, polu - zar to
nije teranska istorija?"
"To je verelska dana{njica", odvrati Havìva.
Vi{e nije bio @iv. Iz bolnice se vratio kao Havìva.
Neko drugi je nepronicljivoj koleginici stao na nogu, ali ona na to nije obratila
pa`nju. "A ja mislila ti }e{ i}i tamo gde je oti{la Tiu", nastavi ona. "Mislila sam da zato
ne spava{ ni sa kim. Boè, da sam samo znala!" Drugima su se lica mal~ice trznula od
nelagodnosti, ali se Havìva osmehnuo i zagrlio tu koleginicu kao da joj se izvinjava.
U njegovom umu, stvar je bila sasvim bistra. Kao {to je on izneverio i napustio
Ijan Ijan, tako je Tiu izneverila i napustila njega. Nema tu ni povratka, a ni odlaska
napred. Zna~i, on mora skrenuti u stranu. Iako pripada Narodu, ne moè vi{e sa
Narodom ìveti; iako je postao istori~ar, ne èli ni sa istori~arima ìveti. Zato mora u
tu|inu.
Nije se nadao nikakvoj radosti. Ja sam, po tom pitanju, zabrljao stvar, mislio je.
Ali je znao da su njegov ìvot ispunile dve dugotrajne, jake discipline, ona sa bogovima,
i ova druga sa istorijom; da je, tako, stekao neuobi~ajeno znanje, i da bi ono moglo biti
od koristi, negde; a tako|e je znao da pravi na~in da se znanje upotrebi jeste da se ide ka
ispunjenju.
Dan pre polaska do|e mu vra~ u posetu, pregleda ga, a onda ostade neko vreme,
samo sede}i, ni{ta ne govore}i. Havìva isto tako. Odavno se navikao na }utanja, pa je i
sad ponekad zaboravljao da me|u istori~arima }utanje nije uobi~ajeno.
"[ta nije u redu?" upita vra~. To zazvu~a kao retori~ko pitanje, tako je
zami{ljenim tonom izgovoreno bilo; Havìva, u svakom slu~aju, ne odgovori.
"Molim te, ustani", re~e vra~, a kad Havìva ustade, re~e mu: "Sad malo hodaj."
Havìva, pra}en vra~evim pogledom, na~ini nekoliko koraka. "Izvan ravnoteè si", re~e
vra~. "Da li si to znao?"
"Da."
"Mogao bih spremiti molitvu-ostajnicu za ve~eras."
"U redu je", re~ Havìva. "Ja sam uvek bio izvan ravnoteè."
"Nepotrebno je to", re~e vra~. "Opet, moglo bi ba{ odli~no da bude, jer ti na
Verel ide{. Dakle: zbogom, za ovaj ìvot."
85
Zagrli{e se formalno, kao {to to istori~ari rade, naro~ito kada je, kao sad,
potpuno sigurno da se vi{e nikada ne}e videti. Havìva je tog dana morao primiti i dati
mno{tvo takvih formalnih zagrljaja. Slede}eg dana se ukrcao na brod 'Terase Darande' i
krenuo preko tame.
Jeove
Dok je on prevalio osamdeset svetlosnih godina brzinom bliskom svetlosnoj,

umrli su njegova majka i njegov otac; tako|e Ijan Ijan; pomrli su svi koje je on ikada
poznavao u [}eu, i svi koje je poznavao u Kathadu i na Veu. Kad njegov brod slete, svi
oni ve} mnogo godina mrtvi behu. I dete koje je Ijan Ijan rodila odìvelo je ìvot,
ostarilo i umrlo.
To je bilo ono znanje sa kojim je on ìveo od trenutka kad je ugledao kako se
Tiu ukrcava u brod, a njega ostavlja da umre. Zbog onog vra~a, i ono ~etvoro koji su
pevali za njega, i one stare ène, i zbog tesanskih vodopada, on je ostao ìv; ali je ìveo
sa tim znanjem.
Izmenile su se i neke druge stvari. U vreme kad je kretao sa Vea, Verel je drào
planetu Jeovu kao svoju koloniju, svet robova, divovski radni logor. A kad je on,
Havìva, stigao na Verel, rat je ve} bio okon~an, planeta Jeove proglasila je svoju
nezavisnost, a robovlasni{tvo se ve} i na samom Verelu po~elo raspadati.
Havìva je ~eznuo da posmatra taj stra{ni i veli~anstveni proces, ali ga je
ambasada poslala odmah na Jeove. Pre odlaska dobio je savete od jednog Hainca koji se
zvao Sohikelvenjanmurkeres Esdardon Aja. "Ako ho}e{ opasnost, opasno jeste", re~e on,
"a ako ho}e{ nadu, ima nade. Verel sebe razgra|uje, dok, istovremeno, Jeove poku{ava
sebe da sagradi. Ja ne znam da li }e im to uspeti. Nego, da ti ja ne{to kaèm, Jehedarhed
Havìva: veliki bogovi lutaju nekontrolisano po ova dva sveta."
Jeove se bio otarasio svojih gazda, vlasnika, ~etiri korporacije koje su tri stotine
godina upravljale ogromnim plantaàma sa robovskom radnom snagom; me|utim, iako
je tridesetogodi{nji rat za nezavisnost bio zavr{en, borbe nisu prestale. Me|u robljem su
se, tokom oslobodila~ke borbe, na vlast uzdigli mnoge poglavice i ratni predvodnici, koji
su se sada borili da svoju vlast zadrè i pro{ire. Razli~ite klike su ratovale i zbog pitanja
da li treba sve strance zauvek isterati sa planete Jeove ili prihvatiti tu|ine i u~laniti se u
Ekumen. Izolacionisti su, kona~no, izgubili na glasanju, pa se u staroj kolonijalnoj
prestonici pojavila nova ambasada, ekumenska. Havìva u njoj provede neko vreme
u~e}i 'jezik i manire za stolom', kako mu reko{e. Onda je ambasadorka, jedna pametna
mlada Teranka po imenu Soli, poslala Havìvu na jug, u podru~je zvano Joteber, koji je
zahtevalo da bude prime}eno i priznato.
Istorija je sramota, razmi{ljao je Havìva, putuju}i vozom kroz upropa{}ene
pejzaè tog sveta.
Verelski kapitalisti koji su planetu kolonizovali tako|e su je eksploatisali, kao i
robobe na njoj, sasvim bezobzirno i bezumno; bila je to dugotrajna orgija zgrtanja
zarade. Treba dosta vremena da se upropasti jedan svet, ali i taj se posao uraditi moè.
86
Povr{inski rudni kopovi i poljoprivreda sa uvek istom i samo jednom kulturom dovedo{e
do unakaènja i sterilizacije zemlje. Reke ostado{e zaga|ene, mrtve. Ogromne pra{inske
oluje zamra~ivale su isto~no obzorje.
Gazde su pomo}u straha i sile vladale plantaàma. Vi{e od sto godina dovoèni
su samo mu{ki robovi, gonjeni su da rade do smrti, a onda su dovoèni novi. Radne
jedinice u tim samo mu{kim logorima razvile su se u plemenske hijerarhije. Kona~no,
kad su cene roblja na Verelu, a i cene prevoza po~ele da se pove}avaju, korporacije su
po~ele da kupuju i ène, kmetice, za koloniju Jeovu. Zato su slede}a dva veka ropske
populacije rasle, pa su osnovani i gradovi robova, razni 'Kmetogradi' i 'Pra{ingradi', koji
su se {irili iz starih planta`nih robovskih baraka. Havìva je znao da se oslobodila~ki
pokret prvo uzdigao me|u ènama u tim naseljima, kao pobuna protiv mu{ke prevlasti, a
tek se kasnije pro{irio u rat svih robova protiv vlasnika.
Voz je bio spor, stajao je u svakom gradi}u: a tamo - kilometri stra}ara i
baraka, drve}e uni{teno, mnoga naselja bombardovana i spaljena u ratu ali jo{ ne
obnovljena; fabrike, neke od njih samo spaljene ru{evine, a druge jo{ u pogonu, ali
drevne i ru{evne, rasklimane i zadimljene. Na svakoj stanici silazilo je, i u voz se guralo,
na stotine ljudi; dernjali su se, dovikivali nosa~ima koliki }e im mito dati, pentrali su se
po krovovima vagona, samo da bi ih odatle grubo odgurali uniformisani straàri i
policajci. Na severu tog duga~kog kontinenta video je, kao i na Verelu, mnoge ljude crne
koè, plavocrne; ali kako je voz odmicao sve dalje ka jugu, takvih je bilo sve manje, i
najzad u Joteberu ne vide vi{e nijednog nego, po svim usputnim selendrama i o~ajnim
naseljima, samo narod ~ija je koà bila mnogo ble|a nego njegova, neke plavi~aste,
pra{njave boje. Bili su to 'pra{inari', potomci sto verelskih pokolenja robova.
Joteber je bio jedno od prvih sredi{ta oslobodila~ke borbe. Od gazda su stizale
odmazde, izvr{avane bombama, otrovnim gasom; stradalo je na hiljade ljudi. Celi gradi}i
su spaljeni da bi se na taj na~in uklonili nesahranjeni mrtvi ljudi i mrtve ìvotinje. U{}e
jedne velike reke zapu{ilo se od trunu}ih le{eva. Ali sve je to bilo pro{lost. Sad je Jeove
bila slobodna planeta, nova ~lanica Ekumena svetova, a Havìva je, u svojstvu
podizaslanika, krenuo da pomogne narodu joteberskog podru~ja da otpo~ne svoju novu
istoriju. Ili, sa ta~ke gledanja jednog Hainca, da se vrati svojoj drevnoj istoriji.
Na stanici u gradu Joteberu do~ekala ga je velika masa naroda koji je vikao i
klicao, uskome{an, iza barikada. Vojnici i policajci spre~avali su narodu da pre|e te
prepreke; a sa unutra{nje strane bila je delegacija zvani~nika, u veli~anstvenim
ode`dama, sa e{arpama koje su ozna~avale njihova zvanja, i raznovrsno ukra{enim
uniformama. Ve}inom su to bili ljudi krupnog rasta, dostojanstveni, pravi zvani~nici.
Odràni su govori dobrodo{lice, svoj posao radili su reporteri i fotografi za holomreù i
za nearealne stanice. Ali se stvar nije pretvorila u cirkus. Ljudi krupnog rasta vladali su
situacijom, nesumnjivo. Hteli su da njihov gost zna da je dobrodo{ao, da je popularan, da
je - kao {to re~e Poglavica, u govoru kratkom ali upe~atljivom - 'Izaslanik iz
budu}nosti'.
Te no}i u luksuznom apartmanu u jednoj gazda{koj stambenoj zgradi
pretvorenoj u hotel, Havìva je razmi{ljao: kad bi oni znali da je njihov ~ovek iz
87
budu}nosti odrastao u pueblu i da nijedan nearealni program nije video dok nije
doputovao ovde...
Nadao se da ne}e razo~arati ovaj narod. Od trenutka kad je, jo{ na Verelu, prvi
put sreo ove ljude, znao je da mu se dopadaju, bez obzira na to {to je njihovo dru{tvo
tako ~udovi{no. Behu puni ìvotnosti i ponosa, a ovde, na Jeovi, puni snova o pravdi.
Havìva je o pravdi mislio isto ono {to je jedan drevni Teranin rekao o jednom drugom
bogu: 'Verujem u njega zato {to je nemogu}.' On prespava ovu no} dobro i probudi se u
toplom, blistavom jutru, pun i{~ekivanja. Po|e u grad, svoj grad, da ga upozna.
Portir - bilo je uznemiravaju}e otkriti da narod koji se tako o~ajno borio za
slobodu ima, jo{ i sad, poslugu - poku{a, veoma uporno, da ga navede da ~eka: dok
stignu kola, dok stigne vodi~. O~igledno se prepao {to }e ovaj veliki ~ovek po}i u grad
tako rano, pe{ice, bez pratnje. Havìva mu objasni da èli da hoda i da to ume sasvim
dobro da radi i sam; i po|e, ostaviv{i nesre}nog vratara koji je za njim dovikivao: "Oh,
gospodine, molim Vas, izbegavajte Gradski park, gospodine!"
Havìva je ovo poslu{ao, misle}i da je taj park sigurno zatvoren zbog neke
sve~anosti ili zbog zasa|ivanja ne~ega. Do|e na pija~ni trg, gde je kupovina i prodaja
bila u punom zamahu; narod ga, neizbe`no, primeti. Na sebi je imao zgodnu jeovansku
ode}u: majicu, pantalone, lak uzan ogrta~, ali bio je jedina osoba sa crvenomrkom
koòm u gradu od ~etiri stotine hiljada ljudi. îm su videli njegovu koù, njegove o~i,
znali su: tu|in iz svemira. Zato se on glatko izvu~e sa pijace i kliznu u tihe stambene
ulice, gde je mogao uìvati u blagom, toplom vazduhu i u oronuloj, ali ljupkoj arhitekturi
ku}a iz kolonijalnog razdoblja. Zastade da se divi jednom veoma ukra{enom tualitskom
hramu. Zgrada je bila u lo{em stanju i, ~inilo se, napu{tena, ali Havìva vide da kod
ulaznih vrata, pred nogama kipa Majke, leì sveè cve}e, prineto kao dar. Iako su joj u
ratu odvalili nos, Tuala se sme{kala vedro-spokojno, pomalo zrikava. Neki ljudi po~e{e
ne{to da dobacuju iza njega. Neko re~e u blizini: "Govno tu|insko, mar{ sa na{eg sveta",
onda ga uhvati{e za mi{icu ruke, a noge ispod njega ritnu{e ustranu. Izobli~ena lica,
krici, sklopi{e se oko njega. Ogroman, mu~an gr~ uhvati i steè celo njegovo telo,
presamiti ga u crveni mrak borbe, glasova i bola, a onda u vrtoglavo smanjivanje i
ga{enje svetlosti i zvuka.
Jedna starica sedela je pored njega, {aputala neku pesmu maltene bez melodije.
Imao je utisak da mu je ta pesma odnekud neodre|eno poznata.
Video je da ona ne{to plete. Dugo ga ona i ne pogleda; a kad ga najzad pogleda,
re~e: "Aha." Morao se dobro pomu~iti da dovede o~i u ìù, ali onda razaznade da je
njeno lice plavi~asto, da ima bledi, plavi~asti ten. Tako|e primeti da se u njenim o~ima
beonja~e ne vide.
Ona podesi ne{to na nekom aparatu koji je bio priklju~en na njega negde, pa
re~e: "Ja sam vra~ara... bolni~arka. Ima{ potres mozga, malu frakturu lobanje, uboj na
jednom bubregu, slomljenu kost u jednom ramenu i ubodnu ranu od noà u stomaku; ali
bi}e ti sasvim dobro; ne brini se." Sve je ovo bilo na nekom stranom jeziku, ali on je,
nekako, razumeo. Ili je bar razumeo ono 'ne brini se' i to poslu{ao.
88
Pomisli da je na 'Terasama Darande' u NAFAL modusu. Sto godina je tamo

minulu u jednom r|avom snu, a nije prolazilo. Ljudi i ~asovnici tamo bili su bez lica. On
poku{a da {apu}e molitvu-ostajnicu, ali za nju nije bilo re~i. Re~i behu oti{le nekud.
Stara èna ga uze za {aku. Dràla je njegovu {aku i polako, polako ga vra}ala u vreme, u
ovda{nje vreme, u sumra~nu, tihu sobu u kojoj je sedela i plela.
Jutro, a na prozoru vrelo ble{te}e sunce. Poglavica podru~ja Joteber stoji pokraj
njegovog kreveta, prava kula od ~oveka, u ode`di beloj i grimiznoj.
"Veoma mi je ào", re~e Havìva, polako i nerazgovetno, zato {to su mu i usta
bila o{te}ena. "Glup je bio taj moj postupak, to {to sam krenuo sam. Ovde je krivica u
celosti moja."
"Zlotvori su uhva}eni i bi}e im su|eno pred sudom pravde", re~e Poglavica.
"To su mladi ljudi", re~e Havìva. "Moje neznanje i glupost su uzroci tog
incidenta..."
"Bi}e poka`njavani", re~e Poglavica.
Dnevne bolni~arke su, sede}i pored njega, stalno uklju~ivale holoekran, iz koga
se dizala slika - vesti, drame. Ton su sti{avale sasvim, tako da je Havìva mogao
prenebre}i ekran. Do|e jedno vru}e popodne, u kome je Havìva gledao prozra~ne
obla~i}e kako plove lagano preko neba. Najednom bolni~arka uzviknu, koriste}i
formalni na~in obra}anja osobi visokog dru{tvenog statusa: "Oh, brzo - ako }e gospodin
pogledati, moè videti ka`njavanje zlih ljudi koji su ga napali!"
Havìva poslu{a. Vide jedno mr{avo ljudsko telo oka~eno za noge, naglava~ke;
ruke i noge su se trzale, a creva su ispadala i prosipala se preko prsa i lica. On zajauka i
pokri lice {akama. "Gasi to", re~e, "gasi to!" Po~e se napinjati kao da povra}a i hvatati
vazduh. "Vi niste ljudi!" povika na svom jeziku, na {}eanskom nare~ju. Neko je dolazio
u sobu, odlazio. Naglo se prekide zvuk gomile koja vi~e. On ovlada svojim dahom i
ostade da leì `mure}i, ponavljaju}i jednu frazu iz molitve-ostajnice, opet i opet, sve
dok se njegov um i telo nisu po~eli primirivati i nalaziti bar malo ravnoteè negde.
Do|o{e sa hranom; on ih zamoli da to nose napolje.
U sobi polumrak, samo no}no svetlo gori negde nisko na zidu, i kroz prozor
ne{to svetlosti grada. Uz Havìvu je bila ona stara èna, no}na bolni~arka. Nastavljala je,
u polutami, da plete.
"Izvinjavam se", re~e Havìva nasumce, znaju}i da ne zna {ta im je rekao.
"Oh, gospon Izaslanik", re~e stara, uz dugi uzdah. "îtala sam o tvom narodu.
Hainskom. Vi ne radite kao mi. Vi ne mu~ite i ne ubijate jedni druge. Vi ìvite u miru.
Pitam se, pitam se kako mi izgledamo vama. Kao ve{tice, kao |avoli, mo`da."
"Ne", re~e on, ali proguta i suzbi novi talas muke u stomaku.
"Kad se bude{ ose}ao bolje, kad bude{ ja~i, gospon Izaslanik, ima}u o ne~emu
da razgovaram sa tobom." Glas joj be{e tih, ali pun nekog potpunog autoriteta, bez
napora, koji bi verovatno mogao postati formalan i zastra{uju}i. Havìva je poznavao
neke ljude koji su celog njegovog ìvota govorili tako.
"Mogu ja da slu{am i sad", re~e on, ali ona uzvrati: "Ne sad. Kasnije. Umoran
si. Da li bi voleo da ja pevam?"
89
"Da", re~e on, a ona sede i nastavi da plete i da peva bez glasa, bez melodije,
samo {apatom. Imena njenih bogova bila su u toj pesmi: Tuala, Kamije. To nisu moji
bogovi, pomisli on, ali sklopi o~i i zaspa, bezbedan u zaljuljanoj ravnoteì.
Zvala se Jeron i nije bila stara. êtrdeset sedam godina je imala. Pregrmela je
trideset godina ratovanja i nekoliko masovnih gladi. Imala je ve{ta~ke zube, ne{to za {ta
je Havìva sad prvi put ~uo, i nao~are sa ì~anim okvirom; popravke tela nisu bile
nepoznate na Verelu, ali na Jeovi malo ko moè da plati za tako ne{to, rekla je. Bila je
veoma izmr{avela, a i njena kosa bila je tanka, prore|ena. Dràla se gordo, ali se kretala
kruto zbog stare rane u levom kuku. "Svako, svako na ovom svetu ima ili metak u sebi,
ili oìljke od bi~evanja, ili mu je eksplozija odnela nogu, ili ima mrtvu bebu u srcu", re~e
ona. "Sad si ti jedan od nas, gospon Izaslanik. Pro{ao si kroz vatru."
Oporavljao se dobro. Pet ili {est medicinskih specijalista radilo je na njegovom
slu~aju. Poglavica podru~ja pose}ivao ga je svakih nekoliko dana, a svoje slu`benike mu
je slao u posetu svakodnevno. Poglavica je, uvide Havìva, bio zahvalan. Skandalozni
nasrtaj na predstavnika Ekumena dao je Poglavici narodnu podr{ku i odli~an izgovor za
udar protiv tvrdoglavo izolacionisti~ke Svetske stranke, koju je vodio njegov takmac,
tako|e ratni predvodnik i heroj oslobodila~kog rata. Sad je Poglavica slao zaàrene
izve{taje o svojim pobedama u bolni~ku sobu podizaslanika. Holovesti su bile ispunjene
samo uniformama koje tr~e, pucaju, letelicama koje u niskom letu jure iznad pustinjskih
bregova. [etkaju}i po hodnicima, prikupljaju}i snagu, Havìva je vi|ao pacijente u
drugim sobama uklju~ene ìcama u nearealnu mreù, kako 'doìvljavaju' borbe, ali,
naravno, uvek sa stanovi{ta onih sa pu{kama i kamerama, onih koji ubijaju.
No}u su ekrani bili uga{eni, mreè 'spu{tene', ali je dolazila Jeron i sedela pored
njega u mutnom svetlu sa prozora.
"Rekla si da mi ima{ ne{to kazati", re~e on. Gradska no} be{e nemirna, puna
galame, muzike, glasova dole na ulici, ispod Havìvinih prozora koje je ona otvorila
{irom da bi ulazio sve` vazduh pun razli~itih mirisa.
"Jesam." Ostavila je pletenje. "Ja sam tvoja bolni~arka, gospon Izaslanik, ali
sam i glasnik, tako|e. Kad sam ~ula da si ranjen, oprosti mi, ali rekla sam: 'Hvala
Kamiju Gospodu, i gospi od Milosr|a!' Jer do tad nisam znala kako druga~ije da
prenesem poruku moju tebi, a tog trenutka sam uvidela kako }u." Njen tihi glas zastade
na nekoliko trenutaka. "Petnaest godina vodila sam ovu bolnicu. Pa i tokom rata. Jo{ ja
imam nekog uticaja ovde." Opet zastade, po}uta malo. Kao i njen glas, njena }utanja ve}
su bila Havìvi dobro znana. "Nosim poruku Ekumenu", re~e ona, "od èna. Od
ovda{njih èna. Sa cele Jeove. @elimo stupiti u savez sa vama... Znam, vlada je to ve}
u~inila. Jeove se u~lanila u Ekumen svetova. To znamo. Ali {ta nam to zna~i? [ta zna~i
ènama? Ni{ta. Zna{ li ti {ta su ène ovde, na ovom svetu? Ni{ta. Nisu u vladi. A ène su
povele oslobodila~ku borbu. Radile su za slobodu i ginule za slobodu jednako kao
mu{karci. Ali nisu postale generali, a sad nisu poglavice. @ene su niko. U selima, i manje
nego niko, u selima su ène doma}e ìvotinje, marva za rasplo|avanje. Ovde je malo
90
bolje. Ali nije dobro. Ja sam {kolovana u Medicinskoj {koli u Besou. Ja sam doktor
medicine, a ne bolni~arka. Pod gazdama, ja sam vodila ovu bolnicu. Sada bolnicu vodi
jedan mu{karac. Na{i mu{karci postado{e gazde. A mi smo ono {to smo oduvek i bile.
Imovina. Ne verujem da smo se za to borile u onolikom ratu. A ti {ta misli{, jesmo li,
gospon Izaslanik? Ja mislim da moramo izvesti jo{ jedno oslobo|enje. Moramo dovr{iti
posao."
Posle dugog }utanja, Havìva blago re~e: "Jeste li organizovane?"
"Oh, da. Oh, da! Isto kao u starim danima. Umemo se mi organizovati u
mraku!" Malo se nasmejala. "Ali ne verujem da moèmo slobodu za sebe izboriti same.
Mora nastupiti promena. Mu{karci misle da gazde moraju biti oni. To moraju prestati da
misle. Ali jedna od stvari koje smo nau~ile u toku mog ìvotnog veka jeste ova: ne
moè{ ~oveka pu{kom naterati da promeni uverenja. Ubije{ gazdu, postane{ gazda
umesto njega. Mi moramo tu svest da izmenimo. Staru ropsku svest, i gazda{ku. To mi
moramo izmeniti, gospon Izaslanik. Uz tvoju pomo}. Uz pomo} Ekumena."
"Ovde sam da budem spona izme|u tvog naroda i ekumenskog. Ali treba}e mi
vremena", re~e on. "Potrebno je da u~im."
"Ima{ sve vreme na svetu. Mi smo svesne da gazda{ki mentalitet ne moèmo
preokrenuti za jedan dan, a ni za jednu godinu. To je stvar obrazovanja." Izgovorila je tu
re~ kao svetinju. "Bi}e dugo vremena potrebno. Nemoj ùriti, nimalo. Nama je samo
potrebno da znamo da si spreman da ~uje{."
"Spreman sam da ~ujem", re~e on.
Udahnula je duboko, prihvatila se opet pletenja. Uskoro re~e: "Nas ~uti, to ne}e
biti lako."
Bio je umoran. Napregnutost ovog razgovora nadma{ila je njegove sada{nje
snage. Nije razumeo ove poslednje re~i njene. U~tivo }utanje jeste na~in odraslog
~oveka da stavi do znanja kako nije razumeo. Zato Havìva ne re~e ni{ta.
Ona ga pogleda. "Kako da ti pri|emo? Vidi{, tu je problem. Kaèm ti, mi smo
niko i ni{ta. Moèmo ti pri}i samo kao tvoja bolni~arka, tvoja ku}na pomo}nica, tvoja
pralja. Mi se ne druìmo sa poglavicama. Nismo ~lanice nijednog saveta. Za stolom, mi
smo konobarice. A banket ne jedemo."
"Reci mi..." Zastao je. "Reci mi kako da po~nem. Ako moè{, traì da me vidi{.
Do|i kako god moè{, jer... A da li je bezbedno?" Oduvek je brzo u~io. "Slu{a}u.
U~ini}u koliko mogu." Ali nikada ne}e nau~iti da bude mnogo nepoverljiv.
Ona se nagnu prema njemu i poljubi ga vrlo ne`no u usta. Usne su joj bile lake,
suve, meke.
"Eto, vidi{", re~e, "ovo ni od jednog poglavice ne bi dobio."
Nastavila je da plete. On je ve} napola zaspao, kad ona upita: "Tvoja majka je
ìva, gospon Havìva?"
"Svi moji su umrli."
Ona na~ini jedan tihi, mali zvuk. "Oàlo{}en", re~e. "A oènjen nisi?"
"Nisam."
91
"Mi }emo ti biti majke, sestre i k}erke. Tvoj narod. Ja sam te poljubila zbog te
ljubavi koja }e postojati izme|u nas. Vide}e{."
"Spisak osoba pozvanih na prijem, gospodine Jehedarhed", re~e Doranden,

Poglavicin glavni zvani~nik za vezu sa podizaslanikom.
Havìva na svom ru~nom ekranu pregleda tu listu pa`ljivo, odmota je do kraja i
preko kraja. Pa re~e: "A ostali?"
"Tako mi je ào, gospodine Izaslani~e - da li je neko izostavljen? Ovo je ceo
spisak."
"Ali ovo su sve mu{karci."
U nemerljivo kratkom }utanju pre nego {to Doranden odgovori, Havìva oseti
da celokupna ravnoteà njegovog ìvota sada stoji na jednoj novoj ivici.
"Vi èlite da gosti dovedu i svoje ène? Naravno! Ako je to ekumenski obi~aj,
mi }emo veoma rado pozvati gospe!"
Bilo je ne~eg od mljackanja usnama, ne~eg 'o-ho-ho', u na~inu kako su
mu{karci na Jeovi izgovarali re~ 'gospa'; Havìva je do tog trenutak mislio da se ta re~
primenjuje samo na pripadnice vlasni~ke klase na Verelu. Ravnoteà se po~e brzo
naginjati na jednu stranu. "Kakve gospe?" upita on mr{te}i se. "Ja govorim o ènama.
Zar one nemaju nikakvog u~e{}a u va{em dru{tvu?"
Postajao je veoma nervozan dok je to govorio, jer je sada znao da ne zna {ta je u
ovom dru{tvu opasno. Ako te {etkanje po jednoj mirnoj ulici moè baciti na rub smrti,
onda pravljenje problema Poglavicinom zvani~niku za vezu moè biti ba{ sasvim kobno.
Doranden se svakako na{ao u nezgodnoj situaciji - u nokaut-situaciji: patosiran. On
zausti da ne{to kaè, ali zatvori usta.
"Pardon, gospodine Doranden", re~e Havìva. "Molim, nemojte uzeti za zlo
moje jadne poku{aje humora. Naravno da ja dobro znam da ène imaju svakovrsne
odgovorne poloàje u va{em dru{tvu. Samo htedoh re}i, na~inom glupo nespretnim, da
bih vrlo rado video takve ène i njihove muève, kao i supruge ovih mu{karaca, na
prijemu. Osim ako stvarno pravim ogromnu gre{ku u vezi sa va{im obi~ajima? Mislio
sam da kod vas ne postoji segregacija polova kao na Verelu. Molio bih, ako sam
pogre{io, da budete tako ljubazni da jo{ jednom oprostite strancu-neznalici."
Brbljivost je pola diplomatije, to je Havìva ve} bio zaklju~io. Druga polovina
je }utljivost.
Doranden se sada posluì ovom drugom mogu}mo{}u i uz nekoliko iskrenih
uveravanja da }e sve dobro biti, izvu~e se i ode. Havìva ostade da se ìvcira sve do
slede}eg jutra, kad se Doranden opet pojavi sa preina~enim spiskom, na kome be{e jo{
jedanaest imena, ènskih. Jedna direktorka {kole, dve u~iteljice, a ostale sa naznakom
'penzionisana'.
"Izvanredno, izvanredno!" re~e Havìva. "Mogu li dodati jo{ jedno ime?" -
Naravno, naravno, koje god Va{a ekselencija èli - "Doktorka Jeron", re~e on.
Opet ono infinitezimalno razdob~je }utanja, i opet kao da trun pra{ine pade na
jednu stranu terazija. Doranden je znao to ime. "Da", re~e on.
92
"Dr Jeron je sedela uz mene kao bolni~arka, znate, u va{oj izvrsnoj bolnici.
Mo`da jedna obi~na bolni~arka ne bi bila prikladan gost me|u takvim veoma istaknutim
ljudima; ali vidim da na listi ima i nekoliko drugih lekara."
"Itekako", re~e Doranden. Izgledao je o{amu}en. Poglavica i njegovi ljudi su se
privikli da prema podizaslaniku imaju patronizuju}i stav, iako u~tiv i ne mnogo izraèn.
Jer, podizaslanik je invalid, mada se ve} dobro oporavio; `rtva; ~ovek mira, koji pojma
nema o napadu, pa ~ak ni o samoodbrani; u~enjak, stranac, i u svakom smislu re~i ne-
svetski, ili ne-ovo-svetski, ~ovek. Znao je da ga vide tako nekako. Iako im je on
dragocen kao simbol, i kao njihovo sredstvo za postizanje odre|enih ciljeva, svejedno
smatraju da je bezna~ajan ~ovek. On se sa njima sagla{avao u pogledu ~injenice, ali ne i
kvaliteta, svoje bezna~ajnosti. Znao je, a pre nekoliko trenutaka i video, da njegovi
postupci mogu, ipak, biti zna~ajni.
"Pa valjda vi razumete da ima razloga da vam se odredi telohranitelj,

Izaslani~e", re~e general, ne bez izvesnog nestrpljenja.
"Ovo jeste opasan grad, generale Denkame, je to shvatam. Opasan za svakoga.
Vidim na mreì da bande mladih ljudi, poput onih koji su napali mene, lutaju ulicama,
sasvim izvan policijske kontrole. Svakom detetu, svakoj èni potrebna je straà da ih
~uva. Mene bi potreslo saznanje da bezbednost, koja je pravo svakog gra|anina, postoji
samo za mene, kao neka moja povlastica."
General `mirnu ali ostade iza svojih topova. "Ne moèmo dozvoliti da Vas
ubiju", re~e.
Havìva je ba{ voleo ovakvu grubu iskrenost jeovsku. "Ne èlim ja da budem
ubijen", re~e. "Imam jedan predlog, gospodine. Postoje policajke, ène koje su
pripadnice gradskih policijskih snaga, zar ne? Na|ite mi telohranitelje me|u takvima.
Najzad, naoruàna èna jednako je opasna kao naoruàn mu{karac, zar ne? Time bih
hteo iskazati i moje po{tovanje prema velikoj ulozi koju su ène imale u borbi za
slobodu Jeove, kao {to Poglavica pomenu onako re~ito u svome govoru ju~e."
General ode sa licem od livenog gvo`|a.
Havìvi se policajke koje su do{le da mu budu telohranitelji nisu osobito
dopale. Bile su to grube, tvrde ène, nimalo prijateljski nastrojene, a govorile su nekim
nare~jem koji je on jedva uspevao razumeti. Nekoliko njih imale su decu kod ku}e, ali
nisu htele govoriti o svojoj deci. Bile su èstoko delotvorne. Havìva je sad bio dobro
za{ti}en. Dok je i{ao po gradu sa tim pratiljama hladnih o~iju, primetio je da ga narod
po~inje gledati druga~ije: malo razono|eno, malo drugarski. ûo je kad je neki deda na
pijaci rekao: "Taj drugar ima pameti."
Svako je za Poglavicu govorio 'Poglavica', uvek, sem kad je on prisutan.

"Gospodine predsedni~e", re~e Havìva, "ovde u pitanju zaista nisu, ni u najmanjoj meri,
ekumenska na~ela, niti hainski obi~aji. Ni jedno, ni drugo ne bi trebalo da bude od
ikakvog zna~aja, ikakve teìne, ovde na Jeovi. Ovo je va{ svet."
Poglavica klimnu glavom samo jednom, masivno.
93
"U koji", nastavi Havìva, sada nenadma{no govorljiv, "po~inju pristizati

doseljenici sa Verela, kojih }e biti i mnogo vi{e, zato {to verelska vladaju}a klasa
poku{ava da smanji revolucionarni pritisak tako {to dozvoljava sve ve}em broju
potla~enih da emigriraju. Vi, gospodine, znate daleko bolje nego ja kakve }e
mogu}nosti, ali i probleme, taj veliki priliv ljudi doneti Joteberu. Dakako, bar polovina
doseljenika bi}e ènskog pola, a ja mislim da je vredna na{e pa`nje ~injenica da postoji
velika razlika izme|u Verela i Jeove u takozvanom sazdavanju polova - naime uloga,
o~ekivanja, pona{anja i odnosa mu{karaca i èna. Me|u verelskim imigrantima ve}ina
onih koji donose odluke, ve}ina onih na poloàjima autoriteta, bi}e ène. Koliko je meni
poznato, u Savetu Hame devet desetina ~lanova su ène. Njihovi predstavnici i
pregovara~i ve}inom su ène. Ti ljudi ulaze u jedno dru{tvo kojim upravljaju, i u ~ije
ime govore, isklju~ivo mu{karci. Mislim da tu postoji mogu}nost da do|e do
nesporazuma i sukoba, osim ako se situacija unapred ne razmotri pa`ljivo. Mo`da bi
postavljanje izvesnog broja èna da budu predstavnice..."
"Me|u robovima na Starom Svetu", re~e Poglavica, "ène su bile poglavice.
Kod nas, mu{karci su poglavice. To je tako. Roblje Starog Sveta bi}e u Novom Svetu
slobodno."
"A ène, gospodine Predsedni~e?"
"@ena slobodnog ~oveka je slobodna", re~e Poglavica.
"Pa, ako je tako", re~e Jeron, i uzdahnu svojim dubokim uzdahom, "mora}emo,
valjda, da dignemo ne{to pra{ine."
"A to pra{inari dobro rade", re~e Dobibe.
"Onda bar da dignemo veoma mnogo pra{ine", re~e Tualjan. "Jer, {ta god mi
preduzele, oni }e po{izeti. Urla}e, vri{ta}e da su lezbejke krenule da u{troje mu{karce i
pobiju mu{ke bebe. Ako pet nas po~nu pevati neku prokletu pesmu, u nearealnim
vestima bi}e saop{teno da je pet stotina nas krenulo sa automatskim pu{kama da sru{i
civilizaciju na Jeovi. Onda ja kaèm, navalimo ljudski. Neka pet hiljada èna ide i peva.
Da zaustavljamo vozove. Leìmo na {inama. Pedeset hiljada èna leì na {inama svud u
Joteberu. A?"
Ovaj sastanak (joteberskog gradskog i podru~nog dru{tva za pomo} u
obrazovanju) dràn je u u~ionici jedne gradske {kole. Dve Havìvine telohraniteljke, u
civilnoj ode}i, ~ekale su neupadljivo u holu {kole. êtrdeset èna i Havìva behu
nagurani na male stolice privezane za mre`ne, sada prazne, ekrane.
"Sa kakvim zahtevima?" upita Havìva.
"Tajno glasanje!"
"Ukidanje diskriminacije na poslu!"
"Plate za na{ rad!"
"Tajno glasanje!"
"Brigu o deci!"
"Tajno glasanje!"
"Po{tovanje!"
94
Havìvin beleà~ je sve snimao, ludo prezaposlen. @ene su jo{ neko vreme
vikale, a onda se sti{ale i po~ele opet razgovarati.
Jedna od telohraniteljki obratila se Havìvi dok ga je vozila ku}i. "Gospodine",
re~e ona. "To sve u~iteljice?"
"Da", re~e on. "Na neki na~in."
"Vrag nosi", re~e ona. "Druga~ije nego bile."
"Jehedarhed! [ta ti, kog vraga, radi{ tamo dole?"

"Gospo|o?"
"Bio si na vestima. Zajedno sa otprilike milion èna koje leè po {inama, i
preko pista za letelice, i vezuju se oko Predsednikove rezidencije. A ti pri~a{ sa njima i
sme{ka{ se."
"Bilo je te{ko ne ~initi to."
"Kad pokrajinska vlada upotrebi vatreno oru`je, da li }e{ tad prestati da se
sme{ka{?"
"Da. A ti, da li }e{ nas podràti?"
"Kako?"
"Re~i ohrabrenja ènama Jotebera od ambasadorke Ekumena. Jeove, uzor prave
slobode za sve doseljenike sa Planete Robova. Re~i hvale za vladu Jotebera - Joteber,
uzor prosve}enosti, uzdrànosti, za celu Jeovu; i tako dalje."
"Vaì. Nadam se da }e pomo}i. Je li to revolucija, Havìva?"
"To je obrazovanje, madam."
Kapija stoji otvorena, uokvirena masivnim stubovima; a zidova nigde.

"U vreme Kolonije", re~e Stare{ina, "ova kapija se otvarala dva puta dnevno;
jednom ujutro, da propusti narod napolje, na rad, i drugi put uve~e, da se narod vrati sa
rada, unutra. U svako drugo vreme bila je zaklju~ana i zamandaljena." On pokaza veliki
polomljeni katanac, koji je visio sa spolja{nje strane kapije, i te{ke reze ve} zar|ale na
drà~ima. Pokreti mu behu sve~ani, odmereni, kao i re~i, i Havìva se opet zadivi
dostojanstvu ovog naroda, dostojanstvu koje je sa~uvano i u vremenu osipanja;
sve~anom drànju i u vreme, ili nasuprot vremenu, robovanja. Po~injao je ceniti
ogroman uticaj njihovog svetog teksta, Arkamije, koji je sa~uvan kao narodno, usmeno
predanje. "Ovo smo imali. Ovo je pripadalo nama", rekao mu je jedan stari ~ovek u
gradu, poloìv{i ruku na knjigu koju je, u svojoj {ezdeset petoj ili sedamdesetoj godini,
tek u~io da ~ita.
I Havìva je po~eo tu knjigu ~itati, i to na njenom izvornom jeziku. îtao je
polako, poku{avaju}i da shvati kako je ta pri~a o plamte}oj hrabrosti i samoodricanju
uspela, tokom tri milenijuma, da oblikuje i odràva um jednog naroda u lancima. U
ritmovima teksta ~esto je ~uo glasove, one iste koji su govorili tog dana pred kapijom.
Ve} nekoliko dana boravio je u plemenskom selu Hajava. Bilo je predvi|eno da
njegov boravak potraje ukupno mesec dana. Svojevremeno je selo Hajava bilo prva
robovska naseobina u oblasti Joteber, u organizaciji Poljoprivredno-planta`ne
95
korporacije. Bilo je to pre tri stotine pedeset godina. U ovom ogromnom, zaba~enom
podru~ju isto~ne obale, dru{tvo i kultura planta`nog i robovlasni~kog tipa u mnogo ~emu
su bili i sad o~uvani. Jeron i druge ène iz oslobodila~kog pokreta reko{e Havìvi da on
mora, ako èli znati ko su Jeovci, upoznati te plantaè i ta plemena.
Znao je da su tokom prvog veka u ovoj naseobini ìveli isklju~ivo mu{karci,
bez èna i bez dece. Razvili su neku svoju, internu vladu, strogu hijerarhiju sile i
vladavine prema naklonosti ja~ih. Na vlast se dolazilo kroz te{ka i mukotrpna
oprobavanja, a onda se na vlasti ostajalo ve{tim laviranjem izme|u nezavisnosti i
kolaboracije. Kad su kona~no dovedene i robinje, u{le su u ovaj kruti sistem kao robinje
robova. I kmetovi, a ne samo gazdurine, koristili su ih kao slu{kinje i predmete za
seksualno pra`njenje. Seksualna odanost i partnerstvo nastavili su se samo izme|u
mu{karaca, kao ~vor strasti, pregovaranja, statusa i plemenske politike. Tokom slede}ih
vekova, prisutnost dece u robovskim barakama izmenila je i obogatila plemenske
obi~aje, ali je sistem mu{ke prevlasti, svestrano koristan po robovlasnike, ostao, u
osnovi, neizmenjen.
"Nadamo se da }e{ biti prisutan na obredu prijema, sutra", re~e Stare{ina, na
svoj smrtno-ozbiljni na~in, a Havìva ga uveri da mu ni{ta ne bi moglo biti ve}e
zadovoljstvo niti ~ast nego da prisustvuje jednoj tako zna~ajnoj svetkovini. Stare{ina
ostade smiren, ali videlo se da je zbog ovoga zadovoljan. Be{e to ~ovek od preko pedeset
godina, {to je zna~ilo da je ro|en kao rob, a zatim kao de~ak i kao ~ovek proìveo
godine oslobodila~kog rata. Pamte}i {ta mu je Jeron rekla, Havìva potraì oìljke i na|e
ih: Stare{ina je bio preterano mr{av, hramao je, nije imao gornje zube; sav je bio
obeleèn gladovanjem i ratovanjem. Osim toga, imao je i obredne oìljke, po ~etiri
uporedna oìljka od vrata do lakta, preko vrha levog, kao i preko vrha desnog ramena,
poput duga~kih epoleta; tako|e tamnoplavo otvoreno oko utetovirano na ~elu, znak, u
ovom plemenu, da mu je odre|eno da bude poglavica i da tu promene nema. [ef suànja,
rob-robovlasnik, sve dok se zidovi ne sru{e.
Stare{ina po|e ta~no odre|enom putanjom od kapije do velike, duga~ke,
zajedni~ke brvnare, a Havìva, stupaju}i za njim, primeti da niko drugi ne ide tom
stazom: mu{karci, ène i deca kaskali su drugom stazom, {irom, koja je vodila uporedo,
ali se onda odvajala i zavr{avala pred drugim ulazom u zgradu. Ovo je bila staza
poglavice, uzani put.
Te no}i, dok su deca pripremana za sutra{nji obred inicijacije postila i bdila na
ènskoj strani, sve poglavice i stare{ine okupi{e se na krkanluk. Pred njih su iznete
ogromne koli~ine te{ke hrane na kakvu su Jeovani navikli, hrane veoma za~injene i
ukra{eno posluène; u osnovi svega bio je mo~varski pirina~ sa dodatim raznim bojama i
travama, a preko njega meso. @ene su uklizavale u prostoriju i isto tako glatko izlazile,
donose}i posluàvnike sa sve zamr{enijim rasporedom hrane i sa sve ve}im koli~inama
mesa - i to mesa gove|eg, a to je hrana gazda, jasan i pouzdan znak slobode.
Havìva je odrastao ne jedu}i meso, i mogao je unapred ra~unati da }e od mesa
dobiti proliv, ali je `vakao mu{ki, kr~e}i sebi put kroz odreske i ~orbuljake, znaju}i
zna~enje hrane i smisao izobilja kod onih koji nikad nisu imali dovoljno.
96
Kad su kona~no umesto posluàvnika unete ogromne korpe sa vo}em, ène su

nestale, a muzika je po~ela. Poglavica plemena klimnu glavom svome leosu. Ta re~
zna~ila je 'najomiljeniji za seks - pobratim - ne naslednik - ne sin'. Taj mladi ~ovek,
samopouzdan, dobri~ina, lepotan, osmehnu se i pljesnu dlanom o dlan vrlo tiho, samo
jednom, a onda po~e trljati te svoje izduène, sivoplave dlanove u istan~anom ritmu. Za
stolom zavlada ti{ina, a on po~e pevati, ali {apatom.
Muzi~ki instrumenti bili su zabranjeni na ve}ini plantaà; ve}ina gazda nije
dozvoljavala nikakvo pevanje osim obredne himne Tuali na svakoj desetdanskoj verskoj
slu`bi. Ako bi neki rob bio uhva}en da tra}i vreme svoga preduze}a na pevanje, moglo
bi se desiti da mu sipaju kiselinu u grlo. Dokle god on moè da radi, neka radi, a da pravi
neku buku, to nije potrebno.
Na takvim plantaàma robovi su razvili ovu gotovo ne~ujnu muziku, {u{kanje
dlan-o-dlan, uz jedva ne{to malo glasa. Melodija je bila dugotrajna, sa vrlo malo
varijacija. Pevane re~i bile su namerno izlomljene, izobli~ene, rastavljene na deli}e, da bi
bile prividno bez smisla. Vlasnici su to nazvali imenom {e{, sme}e, pa je robovima
dozvoljavano da 'tapkaju rukama i pevaju sme}e' pod uslovom da to bude tako tiho, da
se ne ~uje izvan barake. I po{to su tri stotine godina pevali tako, nastavili su i sad.
Havìvu je ovo nerviralo, maltene i pla{ilo, jer pridruìvao se jedan po jedan
glas, sve {apatom, u ritmovima sve sloènijim, tako da se ukupno dejstvo svih tih {apata
primicalo ujedinjenju u jedan glas, ali nikad stvarno ujedinjavalo; prigu{eni {u{tavi zvuci
proèti dugom, ~etvrt-tonskom melodijom davali su slogove, kojima je prividno trebalo
samo jo{ malo pa da se ujedine u re~i, {to se nikad nije i dogodilo. Ponet ovim pevanjem,
a uskoro i manje-vi{e izgubljen u njemu, Havìva je razmi{ljao: sad }e jedan od njih da
uzvije glas! Kako }e leot da krikne iz punih plu}a, kakav }e to gromki huk likovanja biti,
glas slobode! Ali ni{ta od toga. Niko ne poja~a glas. Proticala je tiha muzika kao voda,
sa svojim beskrajno delikatnim, pokretnim ritmovima, i{la sve dalje i dalje. Boce
narandàstog jote-vina kruìle su od ruke do ruke. Ljudi su pili. Bar to su radili
slobodno. Napili su se. Smeh i povici po~e{e prekidati muziku. Ali niko, ni u jednom
trenutku, ne zapeva glasnije od {apata.
Po|o{e svi teturavo iz zgrade gde su jeli, u duga~ku brvnaru, stazom poglavica.
Usput su se grlili; pi{ali zajedno, drugarski; poneko je zastao i da se izbljuje. Jedan
ljubazan ~ovek tamne boje koè koji je sedeo do Havìve sada leè s njim i u postelju, u
jedan alkov u duga~koj brvnari.
Ranije te ve~eri taj ~ovek mu je objasnio da tokom no}i i dana inicijacije ne
sme biti heteroseksualnih odnosa, zabranjeni su, jer bi 'izmenili energije'. Inicijacija bi
oti{la ukrivo, de~aci mo`da ne bi postali dobri ~lanovi plemena. Ovaj tabu mogla bi
hotimice da naru{i samo ve{tica, naravno; ali mnoge ène su ve{tice i poku{avaju, iz
zlobe, da zavedu ~oveka. Me|utim, normalni, a to zna~i homoseksualni odnos poja~ava
energije i drì obred prijema de~aka na dobroj putanji, daje de~acima snagu za to te{ko
isku{enje. Iz ovog razloga, svaki mu{karac koji odlazi sa banketa mora imati partnera za
celu tu no}. Havìvi je bilo drago {to mu je dodeljen ba{ ovaj, a ne neko od poglavica,
koji su na njega delovali zastra{uju}e i koji su mogli od njega zatraìti energi~an,
97
dostojan seks. Dok sa ovim drugarom, koliko se Havìva mogao ujutru setiti, i nije bilo
ni~eg naro~itog, jer su obojica bili toliko pijani da su zaspali usred dobronamernih
milovanja.
Ko pretera sa jote-vinom, budi se sa glavoboljom od koje sve zvoni u glavi. To
je Havìva i ranije znao, a kad se probudio, cela njegova lobanja potvrdila je to znanje.
U podne ga prijatelj dovede na po~asno mesto na trgu, koji se punio
mu{karcima. Iza njih bile su mu{ke duga~ke brvnare, ispred njih jarak koji ih je odvajao
ènsku stranu, unutra{nju, od mu{ke, kapijske strane - jo{ i sad se tako zvala, iako su
zidovi logora bili sru{eni i uklonjeni, a kapija ostavljena da stoji sama, kao spomenik,
silno visoka iznad koliba i brvnara ovog naselja i iznad ravnih ìtnih polja koja su se
pruàla u svim pravcima i treperila u vrelini bez senke i vetra.
Iz ènskih koliba do|e grupa od {est de~aka. Oni se zalete{e punim trkom ka
jarku. Havìva oceni da je jarak {iri nego {to de~ak od trinaest godina moè presko~iti;
ali dvojica uspe{e. Ostala ~etvorica sko~ila su juna~ki i popadala u jarak, onda se
ispentrala napolje. Jedan je hramao, jer je u padu povredio nogu ili stopalo. âk i oni
koji su uspeli da presko~e, izgledali su umorni i upla{eni, a sva {estorica bili su u licu
plavkasti i sivi od posta i bdenja. Stare{ine su okruìli de~ake i uputili ih da se postroje u
jedan red na trgu, nagi i uzdrhtali u suo~enju sa svim mu{karcima plemena.
Nije se mogla videti nigde nijedna èna, ni na ènskoj strani.
Po~e katehizam. Poglavice i stare{ine izlajavali su pitanja na koja je, ~inilo se,
morao istog trenutka sti}i odgovor; da li }e odgovoriti samo jedan de~ak ili sva {estorica,
zavisilo je od onoga koji izvikuje pitanje, a taj je ponekad pokazivao prstom samo
jednog od de~aka, a ponekad razmahom ruke ukazivao na svu {estoricu. Pitanja su se
odnosila na obrede, protokol i etiku. De~aci su bili dobro uve`bani, pa su odgovore
davali hitrom vikom, nalik na lave`. Onaj sa ozle|enom nogom iznenada se ispovra}a i
pade u nesvest, tiho se sloì u hrpu na tlu. Niko ni{ta ne u~ini s tim u vezi. Nastavila su
se pitanja, od kojih su neka i sad bila upu}ivana ba{ njemu, posle ~ega bi nastao trenutak
bolne ti{ine. Posle nekog vremena de~ak se pomakao, pridigao u sede}i poloàj, neko
vreme sedeo tresu}i se, onda se mukotrpno podigao na noge i stao u stroj. Njegove
poplavele usne pomicale su se u odgovor na pitanja, ali do publike nije stizao nikakav
zvuk.
Havìva se pona{ao kao da netremice pazi na ovaj obred, ali je njegov um
odlutao u davnu pro{lost i u velike daljine. Prenosimo na druge ono znanje koje imamo,
pomisli on; a sve na{e znanje je lokalno.
Posle ispitivanja, do|e obeleàvanje: pravljenje duboke posekotine od donjeg
dela vrata, preko ramena, spolja{njom stranom mi{ice i sve do lakta, pomo}u tvrdog,
o{trog, drvenog klina koji je parao koù i meso prave}i ranu koja }e, kad zaraste, ostaviti
oìljak u obliku duga~ke ispup~ene brazde koja dokazuje mu{kost. Verovatno robovima
nije dozvoljavano da unesu bilo kakve metalne alatke u logor, razmi{ljao je Havìva,
gledaju}i postojano, kao {to prili~i posetiocu i gostu. Posle svake ruke i svakog de~aka,
stare{ine koje su radile taj sve~ani posao zastajale su da nao{tre klin, trenjem o veliki
izbrazdani kamen name{ten na trgu. Pobledele i poplavele usne de~aka povla~ile su se
98
unazad, pokazuju}i bele zube; de~aci su se gr~ili, malo je nedostajalo da padnu u

nesvest, a jedan je jauknuo i onda u}utkao sebe tako {to je pritisnuo drugu, slobodnu
{aku preko usta. Jedan se tako ugrizao za palac, da je i odatle, a ne samo iz duga~kih
posekotina, potekla krv. Kad bi se obeleàvanje jednog de~aka zavr{ilo, Poglavica celog
plemena bi oprao rane i utrljao neki melem. O{amu}eni, nesigurni na nogama, de~aci
stado{e jo{ jednom u stroj; ali sada stari ljudi nastupi{e sa blago{}u prema njima, po~e{e
im se obra}ati re~ima 'plemeni~e' i 'juna~e'. Havìva uvu~e dugi dah olak{anja.
No, tada se pojavi jo{ {estoro dece. Vodile su ih stare ène, preko mosti}a koji
je postojao preko jarka. Bile su to devoj~ice; {est devoj~ica. Imale su nakit, i to
narukvice i nanogvice, ali su, izuzev toga, bile nage. Mu{ka publika, vide}i ih, po~e
bu~no klicati. Havìva se iznenadi. [ta, i ène }e biti primljene u pleme? Eto ne~eg
dobrog, pomisli on.
Dve devoj~ice behu tek negde na po~etku puberteta, ostale jo{ mla|e, a jedna
sigurno ne starija od {est godina. Postrojile su se licem u lice sa de~acima, a publici su
okrenule le|a. Iza svake je stajala po jedna, velom pokrivena preko glave, stara èna,
jedna od tih koje su ih dovele preko mosta; iza svakog de~aka stao je po jedan stare{ina,
nag. Havìva sad nije mogao odvratiti pogled, a ni um, od tog prizora; a devoj~ice
polega{e na le|a, na golu, sivkastu zemlju trga. Jedna je ne{to oklevala, pa je baba iza
nje povu~e i obori. Stari mu{karci po|o{e napred, zaobilaze}i de~ake, i svaki leè na po
jednu devoj~icu, {to je publika propratila silnom dernjavom, podsme{ljivim
dobacivanjem, smehom i ritmi~nim uzvicima "Aha-ha! Aha-ha!" Svaka baba je ~u~nula
uz glavu po jedne devoj~ice; jedna baba pruì ruku i pritisnu na zemlju mr{avu
devoja~ku ruku koja je po~ela odmahivati. Gola dupeta stare{ina po~e{e da pumpaju;
Havìva nije uspevao da vidi da li je to pravi koitus, ili samo opona{anje. "Tako se to ra-
di, gledajte vi mla-di!" skandirali su gledaoci, dobacivali {ale i komentare, gromko se
smejali. Stare{ine jedan po jedan ustado{e, svaki sada, u nekoj neobi~noj stidljivosti,
skrivaju}i {akama penis.
îm je ustao i poslednji, de~aci stupi{e napred. Svaki leè na po jednu
devoj~icu i po~e pumpati zadnjicom gore-dole, iako, Havìva vide, nijedan nije imao
erekciju. Mu{karci oko njega hvatali su se za svoje polne organe, dernjaju}i se: "Ej!
Poku{aj sa mojim!" Klicali su i bu~no, ritmi~no napevali, sve dok se i poslednji de~ak
nije digao na noge. Devoj~ice su ostale da leè poravnate sa zemljom, nogu ra{irenih,
kao mali mrtvi gu{teri. Nastade maleno, ali uàsno pokretanje mu{ke rulje napred, ka
njima. Ali stare ène su ve} vukle tih {est devoj~ica da ustanu i da po|u ùrno nazad ka
mosti}u. Ispratili su ih talasi dreke i podsmeha iz publike.
"One su drogirane, zna{", re~e ljubazni tamni ~ovek koji je proveo no} sa
Havìvom u krevetu. Gledaju}i ga u lice, on nastavi: "Devoj~ice. Njih to ne boli."
"Da, vidim", re~e Havìva, stoje}i nepomi~no na svom po~asnom mestu.
"Tih {est su imale sre}e, dobile su povlasticu da pomaù u prijemu. Va`no je da
devoj~ice {to pre izgube nevinost, zna{. I da ih uvek uzme ne samo jedan ~ovek, nego
bar dvojica, zna{. Na taj na~in, ona ne moè da pri~a posle ne{to, kao 'ovo je tvoj sin',
'ova beba je poglavicin sin', zna{. Sve takve stvari su ve{ti~ja posla. Izabere se jedan sin.
99
Biti sin, to nema nikakve veze sa kmeticinom pi~kom. To se kmeticama mora utuviti u
glavu {to ranije. Ali sada se devoj~icama daju droge. Nije vi{e kao u starim danima, pod
Korporacijom."
"Razumem", re~e Havìva. Pogleda svoga prijatelja u lice, razmi{ljaju}i da tako
tamna koà mora zna~iti veliki udeo gazda{ke krvi, da je ovo mo`da zaista sin nekog
vlasnika, gazde. Ni~iji sin, jednoj robinji napravljen. Izabere se jedan sin. Svako znanje
je lokalno, svako znanje je delimi~no. U [}eu, i u [kolama Ekumena, i u barakama
Jeove.
"Vi njih i sad nazivate kmeticama", re~e on. Njegova takti~nost bila je, zajedno
sa svim njegovim ose}anjima, zale|ena, pa je govorio iz ~iste glupe intelektualne
radoznalosti.
"Ne", re~e tamni ~ovek, "ne, ào mi je, tako su me u~ili da govorim dok sam
bio de~ak - izvinjavam se..."
"Nemoj meni."
I to je Havìva rekao hladno, naprosto izgovaraju}i ono {to mu je bilo u glavi.
ôvek trznu licem i ostade u}utan, pognute glave.
"Molim te, prijatelju moj, povedi me sada u moju sobu", re~e Havìva, a tamni
~ovek ga zahvalno poslu{a.
U mraku je tiho pri~ao u svoj hainski beleà~. "Ni{ta ne moè biti spolja
izmenjeno. Stoji{ sa strane, gleda{ dole, vidi{ ukupnu sliku, obrazac. Vidi{ {ta nije u
redu i {ta nedostaje. Poèli{ da to popravi{. Ali ne moè se to krpljenjem popraviti.
Mora{ da bude{ u samoj stvari, mora{ je tkati iznutra. Mora{ biti deo tkanja." Ovu
poslednju re~enicu izgovorio je na {}eanskom nare~ju.
êtiri ène ~u~ale su na ènskoj strani, na jednom ravnom komadu tla koji je
privukao Havìvinu pa`nju zato {to je bio tako gladak, a neugaèn: nekakvo sveto
mesto, pomislio je on. Po|e ka njima. û~ale su nimalo graciozno, pogurene izme|u
svojih kolena, napred. Ispoljavale su onaj nemar prema sopstvenom izgledu, prema
mu{kim pogledima, koji je Havìva ve} ranije primetio na ènskoj strani. Glave su im
bile obrijane 'na }elavo', koà kredasta i bleda. Narod pra{ine, pra{inari, to be{e stari
naziv za njih, ali Havìvi se ~inilo da ove ène vi{e li~e na glinu ili pepeo. Azurni prelivi
na stopalima, dlanovima i drugim finijim mestima na koì bili su maltene skriveni
pra{inom sa kojom su radile. Pri~ale su izme|u sebe brzo i tiho, ali kad je on pri{ao,
zamukle su. Dve su bile stare, sasu{ene, sa ~vornovatim, naboranim kolenima i
stopalima. Dve su bile mlade. Sve su povremeno bacale poglede postrance ka njemu, a
on je ~u~nuo blizu tog glatkog mesta na tlu.
Vide da su one po toj povr{ini rasipale pra{inu, obojenu zemlju, i na taj na~in
pravile neku vrstu obrasca ili slike. Prate}i pogledom granice izme|u boja, on razazna
jedan izduèni, bledi oblik izdaleka nalik na {aku ili granu, i jednu duboku krivinu
zemljane crvene boje.
100
Po{to ih je pozdravio, ni{ta vi{e nije govorio, naprosto je ~u~ao. One se uskoro
vrati{e svom poslu, povremeno {apatom ne{to govore}i jedna drugoj.
Kad su prestale da rade, on re~e: "Je li ovo sveto?"
Stare ène su ga pogledale namr{teno i nisu odgovorile.
"Ne moè{ videti", re~e tamnija od dveju mladih èna. To je propratila
osmehom, sevaju}im, izazovnim, koji zate~e Havìvu nespremnog.
"Misli{, ja ne bi trebalo da budem ovde."
"Ne. Ti moè{ biti ovde. Ali ne vidi{."
Ustao je i osmotrio odozgo tu zemljanu sliku koju su one napravile od sive
pra{ine, i tamno-oker, i crvene, i od pra{ine umbra boje. Linije i oblici bili su u nekim
odre|enim odnosima, ritmi~kim, ali zbunjuju}im.
"Nije sve tu", re~e on.
"Ovo je samo malo, mali deo", re~e izazovna èna, ~ije su tamne o~i blistale
porugom na tamnom licu.
"Nikad sve odjednom?"
"Ne", re~e ona, a i druge reko{e: "Ne", sa osmehom, koji se pojavi ~ak i na
licima starih.
"Moè{ li mi re}i koja je to slika?"
Nije znala re~ 'slika'. Bacila je pogled ka ostalim ènama; razmislila, pa digla ka
njemu pronicljivi pogled.
"Mi pravimo ono {to mi znamo, ovde", re~e ona, pokazuju}i blagim pokretom
blago obojenu {aru. Topli ve~ernji povetarac ve} je mutio granice izme|u boja.
"Ne znaju oni", pro{aputa druga mlada èna, ona ~ija je koà bila boje pepela.
"Mu{karci? Nikad ne vide celinu ovoga?"
"Ne vidi niko. Samo mi. Imamo ovde." Tamna èna prstom dodirnu ne glavu,
nego srce, pokrivaju}i grudi {akama duga~kim, od rada otvrdlim. Osmehnu se opet.
Stare ène ustado{e; po~e{e mrn|ati ne{to izme|u sebe, jedna re~e ne{to o{tro
mladima, dve tri re~i koje Havìva nije razumeo, i obe odo{e te{kim koracima.
"One se ne slaù da ti govori{ jednom mu{karcu o ovom radu", re~e on.
"ôveku iz grada", re~e tamna èna i nasmeja se. "Misle da }emo pobe}i."
"@elite li da beìte?"
Ona slegnu ramenima. "Kuda?"
Ustala je jednim gracioznim pokretom i osmotrila sliku zemljanu, naoko
nasumi~nu, apstraktnu, obrazac linija i boja, krivina i povr{ina.
"Vidi{ li ti?" upita ona Havìvu, opet sa onim te~nim, izazovnim sevom u
o~ima.
"Mo`da jednog dana mogu nau~iti da vidim", re~e on i uzvrati joj pogledom
pravo u o~i.
"Mora}e{ na}i neku ènu da te nau~i", re~e èna boje pepela.
"Sada smo narod slobodan", re~e Mladi poglavica, sin i naslednik, Izabrani.
101
"Ja jo{ ne upoznah nijedan slobodan narod", re~e Havìva u~tivo, dvosmisleno.
"Izborili smo svoju slobodu. Oslobodili smo sebe. Pomo}u hrabrosti, pomo}u
`rtvovanja, i tako {to smo se ~vrsto dràli jedne plemenite stvari. Mi smo slobodan
narod." Izabrani je imao jako lice, bio je to zgodan, pametan ~ovek od ~etrdeset godina.
[est brazgotina pruàlo se preko njegovih nadlaktica, kao kakav grubi ogrta~, a izme|u
njegovih o~iju zurilo je, netremice, jedno otvoreno, plavo oko.
"Vi ste slobodni mu{karci", re~e Havìva.
Nastade }utanje.
"Ljudi iz grada ne razumeju na{e ène", re~e Izabrani. "Na{e ène ne èle
slobodu mu{karaca. Nije to za njih. @ena se ~vrsto drì svoje bebe. To je plemenita stvar
za nju. Tako Gospod Kamije stvori ènu, a primer je Tuala Milosrdna. Na drugim
mestima mo`da je druga~ije. Mo`da postoji èna neke druge vrste, koja za svoju decu ne
mari. To moè biti. Ovde je kako sam ja rekao."
Havìva klimnu, samo jednom, ali duboko sagnuv{i glavu, kako je to od
Jeovana nau~io; bilo je to maltene klanjanje. "To je tako", re~e on.
Izabrani je izgledao zadovoljan.
"Videh jednu sliku", nastavi Havìva.
Izabrani nije na ovo reagovao; ta re~ mu je mo`da bila poznata, mo`da
nepoznata. "Crte i boje napravljene od zemlje, na zemlji. Mogu}e je da sadrè znanje.
Svako znanje je lokalno, svaka istina je delimi~na", re~e Havìva, sa lakim,
kolokvijalnim dostojanstvom, za koje je znao da je opona{anje na~ina na koji je njegova
majka, Naslednica sunca, svojevremeno razgovarala sa trgovcima iz drugih zemalja.
"Nijedna istina ne moè drugoj istini oduzeti istinitost. Svako znanje je deo celog znanja.
Istinita linija, istinita boja. A kad jednom vidi{ onaj {iri obrazac, ne moè{ nikad vi{e
sagledati jedan deo kao da je celina."
Izabrani je stajao kao siva kamena statua. Posle nekog vremena re~e: "Ako mi
po~nemo da ìvimo kao oni u gradovima, sve {to znamo bi}e izgubljeno." Ispod
njegovog dogmatskog tona bili su strah i oja|enost.
"Ti, Izabrani", re~e Havìva, "govori{ istinu. Mnogo toga bi}e izgubljeno.
Znam da je tako. Manje znanje mora se dati da bi se ve}e dobilo. I to ne samo jedanput."
"Ljudi ovog plemena ne}e pore}i na{u istinu", re~e Izabrani. Njegovo nevide}e,
netremi~no srednje oko bilo je upereno pravo ka suncu koje je po~ivalo u ùtoj
pra{inastoj izmaglici iznad beskona~nih polja, iako su njegove sopstvene o~i, tamne,
zurile dole, u zemlju.
Njegov gost prenese pogled sa tog tu|inskog lica na èstoko, malo, belo sunce
koje je buktalo nisko iznad tu|inske zemlje. "U to sam siguran", re~e on.
Kad mu je bilo pedeset pet godina, stabil Jehedarhed Havìva do|e u Joteber
jo{ jednom u posetu. Odavno tamo nije bio. Rade}i kao ekumenski savetnik pri
jeovanskom Ministarstvu dru{tvene pravde, boravio je uglavnom na severu i ~esto
putovao na drugu poluloptu. Godinama je ìveo u Staroj prestonici sa svojom
partnerkom, ali je ~esto pose}ivao i Novu prestonicu, na zahtev novog ambasarora koji
102
je èleo da se koristi Havìvinim stru~nim znanjem. Njegova partnerka - ìveli su

zajedno ve} osamnaest godina, ali na Jeovi nema braka - poku{avala je da dovr{i svoju
knjigu i priznala je da bi rado bila sama u stanu jedno dve nedelje da bi mogla pisati na
miru. "Idi na to putovanje na jug za kojim toliko tuguje{", re~e ona. "Dolete}u i ja tamo
dole, ~im zavr{im knjigu. Ne}u re}i nijednom prokletom politi~aru gde si. Izvuci se,
pobegni! Kre}i, kre}i, kre}i!"
Oti{ao je. Nikad nije voleo da leti, iako je leteti morao ~esto i mnogo; zato na
ovo putovanje ode vozom. Vozovi behu dobri, brzi, ali stra{no pretrpani narodom, ljudi
su na svakoj stanici vrveli, jurcali i izvikivali koliki mito nude kondukteru; ali sada niko
nije poku{avao da se vozi na krovu, jer su vozovi i{li brzinom od sto trideset kilometara
na sat. Havìva je imao zasebnu jednokrevetnu 'sobu' u vagonu za Joteber Grad, bez
presedanja. Duge je sate proveo u }utnji, gledaju}i kako se predeli kovitlaju pored
prozora, gledaju}i kako narod osvaja neplodna zemlji{ta i naseljava doju~era{nje
opusto{ene oblasti; gledaju}i mlade, nove {ume, gradove prepune ljudi, kilometre koliba,
baraka, ku}ica, ku}a, stambenih blokova i blokova u verelskom stilu gde je u jednu
celinu povezano mno{tvo stambenih zgrada, kuhinja, povrtnjaka i radionica; gledaju}i
fabrike, ogromna nova postrojenja; najednom, opet seoske predele, kanale i bazene za
navodnjavanje u kojima se odraàvaju boje ve~ernjeg neba; bosonogo dete koje pe{a~i,
vode}i velikog belog vola pored njive sa ìtom prepunim senki. No}i su bile kratka,
mra~na, zanjihana slast spavanja.
Tre}eg popodneva on si|e iz voza na èlezni~koj stanici grada Jotebera. Nije
bilo gomila naroda. Nigde nijednog poglavice. Niti telohranitelja. On po|e pe{ice kroz
vru}e, dobro znane ulice, pored pijace, kroz Gradski park. To je, ve}, bilo juna~enje.
Postojale su i sad bande, de{avalo se da ~oveka napadnu i oplja~kaju nasred ulice, pa je
Havìva pomno gledao oko sebe i hodao samo glavnim stazama. Dalje, pored onog
starog tualitskog hrama. Usput je, u parku, podigao jedan beli cvet koji je pao sa nekog
`buna. Sad ga poloì pred noge Majke. Ona se osmehivala. Zrikila je u svoj nedostaju}i
nos. Havìva produì pe{a~enje sve do velike, nove stambene zgrade u kojoj je stanovala
Jeron.
Sad je imala sedamdeset ~etiri godine. Nedavno se povukla u penziju i tako
prestala da radi u bolnici u kojoj je poslednjih petnaest godina bila nastavnik medicine,
prakti~ar i upravnik. Nije se mnogo razlikovala od one ène koju je prvobitno video
kako sedi uz njegov krevet, osim {to je izgledalo da se sva nekako smanjila, u svim
svojim delovima i pravcima. Vi{e nije imala nijednu vlas kose, ali je zato nosila jednu
svetlucavu maramu vezanu oko glave. Zagrli{e se, jako, i poljubi{e, ona ga po~e milovati
i maziti, uz nezadrìve osmehe. Nikada nisu vodili ljubav, ali je izme|u njih uvek
postojala èlja, ~e`nja da se bude sa onim drugim, dodirivanje im je uvek bilo veoma
udobno. "Vidi, vidi al' smo sedi!" uzviknu ona, tapkaju}i ga po kosi. "Ba{ lepo izgleda!
U|i da popijemo po ~a{u vina! Kako tvoja araha? Dolazi li skoro? [ta, i{'o si kroz ceo
grad pe{ice i nosio toliku torbu? Jo{ si ti lud!"
On joj dade dar koji je doneo, stru~ni rad 'O nekim verel-jeovskim zaraznim
bolestima' koji je napisala ekipa ekumenskih istraìva~a; Jeron pohlepno zgrabi tu
103
knjigu. Zatim su neko vreme razgovarali samo izme|u njenih zaletanja u sadràj i u
poglavlje o berlotu. Ona nasu bledo narandàsto vino u dve ~a{e. Popili su, i jo{ po
jednu. "Fino izgleda{, Havìva", re~e ona, ostaviv{i knjigu i gledaju}i ga postojanim
pogledom. Boja njenih o~iju odavno je izbledela, pre{la u neprozirnu, plavi~astu
mra~nost. "Dobro se ose}a{ kao svetac."
"Nisam ba{ toliko daleko zalutao, Jeron."
"Dobro, kao junak. Ne moè{ poricati da jesi junak."
"Ne", re~e on i nasmeja se. "Po{to znam {ta je junak, ne}u to poricati."
"Gde bismo sad bili, da nije bilo tebe?"
"Na ta~no istom ovom mestu gde smo sad..." On uzdahnu. "Ponekad mislim da
gubimo i ono malo {to smo izborili. Ovaj Tualbeda, u pokrajini Detake, nemoj ga
potceniti, Jeron. Njegovi govori su ~isto ènomrza{tvo i hu{kanje protiv doseljenika, a
ljudi ih prihvataju gladno..."
Ona jednim pokretom sasvim odbaci tog demagoga. "Ma, tome nema kraja",
re~e ona. "Ali ja sam znala {ta }e{ ti nama biti. Od prvog trenutka sam znala. âk, onog
trenutka kad sam ~ula tvoje ime. Znala sam."
"A nisi mi ni ostavila mnogo izbora, zna{."
"Bah... Izabrao si sam, ~ove~e."
"Jesam." Uìvao je u ukusu vina. "To jesam." Malo kasnije, re~e: "Malo je ljudi
kojima se ukazuju takve mogu}nosti izbora kakve sam ja imao. Kako i sa kim ìveti,
kojim se poslom baviti. Ponekad mislim da sam bio sposoban da biram zato {to sam
odrastao na mestu gde su drugi sve unapred izabrali za mene."
"I tako si se pobunio i stvorio putanju za sebe kako si hteo", re~e ona.
Osmehnuo se. "Nisam ja buntovnik."
"Bah!" re~e ona opet. "Nisi buntovnik? Ti, u onoj gu`vi, u srcu na{eg pokreta
od samog po~etka?"
"Pa, da, ali ne u duhu pobune. Taj duh je morao biti va{ duh. Moj posao je bio
da ga prihvatim. Da odrìm duh prihvatanja. To je ono {to sam nau~io odrastaju}i. Da
prihvatam. Da ne menjam svet. Samo da menjam du{u. Tako da ona moè biti u svetu.
Da moè sa punim pravom, ispravno biti u svetu."
Slu{ala ga je, ali se ~inilo da nije ba{ ube|ena. "To zvu~i kao ènski na~in
bivanja", re~e ona. "Mu{karci uglavnom navale da menjaju stvari, predmete, prema
svojim potrebama."
"Ne mu{karci mog naroda", re~e on.
Jeron je sipala vino u ~a{e i po tre}i put. "Pri~aj mi o tvom narodu. Uvek sam se
pla{ila da to pitam. Hainci su tako stari! tako u~eni! Znaju toliko istorije, toliko svetova!
A mi, ovde, tri stotine godina ubistava, bede i neznanja - pojma vi nemate koliko se mali
ose}amo pred vama."
"Mislim da imam pojma", re~e on. Malo kasnije, dodade: "Ro|en sam u gradi}u
koji se zove [}e."
Pa joj ispri~a o tom pueblu, o Drugonebeskom narodu, o svome ocu koji je ujak
njegov, o majci koja je Naslednica sunca, o obredima i svetkovinama, o svakodnevnim i
104
neobi~nim bogovima; o promeni bi}a; o poseti istori~arke, i o tome kako je on posle,

odlaskom u Kathad, jo{ jednom promenio bi}e.
"Koliko je tu pravila!" re~e Jeron. "Cela gomila sloènih i suvi{nih pravila. Kao
kod na{ih plemena. Nije ni ~udo da si pobegao."
"Ja sam samo oti{ao da u Kathadu nau~im ono {to u [}eu ne bih mogao", re~e
on, sme{kaju}i se. "Da nau~im {ta su pravila. I na koje na~ine jedni drugima da budemo
potrebni. Ljudsku ekologiju. [ta smo drugo radili ovde, tokom svih ovih godina, nego
poku{avali prona}i dobar skup pravila - razuman obrazac?" On ustade, po~e da razgiba
ramena i re~e: "Pijan sam. Pro{etaj se sa mnom."
Izi{li su u osun~ane vrtove unutar stambenog bloka i krenuli polako stazama
izme|u leja sa povr}em i leja sa cve}em. Jeron je klimanjem glave pozdravljala ljude
koji su ~upali korov i okopavali, a oni su dizali pogled i pozdravljali je po imenu. ^vrsto
i ponosito je dràla Havìvinu ruku. On uskladi korake sa njenim.
"Kad ~ovek mora da sedi mirno, hteo bi da leti", re~e on, gledaju}i dole, ka
njenoj bledoj, ~vornovatoj, ali krhkoj ruci koja je po~ivala na njegovoj. "A ako mora da
leti, hteo bi da sedi i miruje. Ja sam kod ku}e nau~io da sedim. Sa istori~arima, da letim.
Ali ravnoteù svoju nikako nisam uspevao da odrìm."
"Onda si do{ao ovamo", re~e ona.
"Onda sam do{ao ovamo."
"I nau~io?"
"Kako da idem pe{ice", re~e on. "Kako da hodam sa mojim narodom."
OSLOBO\ENJE JEDNE @ENE
1. [omekeovi
Moj dragi prijatelj zamolio me je da zabeleìm pri~u mog ìvota, smatraju}i da

bi mogla biti zanimljiva ljudima drugih svetova i vremena. Obi~na sam èna, ali sam
ìvela u dobu silnih promena, i imala povlasticu da svojim sopstvenim telom upoznam i
prirodu pot~injenosti i prirodu slobode.
Tek kao odrasla, nau~ila sam da ~itam i pi{em, i to }e biti moje jedino
izvinjenje za slabosti u ovom pripovedanju.
Rodila me robinja jedna, na planeti Verel. Kao dete, nosila sam ime Radosa
Rakam [omekeovih. To je zna~ilo: unuka Dosina, unuka Kamijeova, a vlasni{tvo
porodice [omeke. Porodica [omeke imala je zemlji{ne posede na isto~noj obali Voe
Dea. Dose mi je bila baka. Kamije, to je Gospod Bog.
[omekeovi su posedovali preko ~etiri stotina ljudskih imovina, kmetova. Ovi
kmetovi upotrebljavani su uglavnom da obra|uju polja gedea, da ~uvaju stoku na
livadama slanotrave, da rade u fabrikama i kao ku}na posluga. U istoriji, porodica
[omeke imala je svoja slavna vremena. Na{ Vlasnik bio je, politi~ki, veliki ~ovek, i
~esto je boravio izvan imanja, u prestonici.
105
Kmetovi su dobijali ime po baki, zato {to je baka podizala decu. Majka radi po
celi dan, a oca nema. @ene su uvek vo|ene kod dvojice ili vi{e mu{karaca na
rasplo|avanje. âk i ako bi neki mu{karac znao koje dete je njegovo, ne bi se mogao
starati o njemu. Mu{karac je mogao biti prodat ili razmenjen za nekog drugog, u svakom
trenutku. Mladi}i su retko kad ostajali na jednom imanju dugo; ako su ne{to vredeli,
razmenjivani su za kmetove sa drugih imanja ili prodavani fabrikama, a ako ne, gonjeni
su da rade do smrti.
@ene nisu bile ~esto prodavane. Mla|e su zadràvane za rad i razmnoàvanje, a
starije da bi gajile decu i odràvale red u barakama. Na nekim imanjima, èna je morala
da ra|a po jednu bebu svake godine, sve dok ne umre; ali, na na{em imanju, ve}ina èna
imala je samo po dvoje ili troje dece. [omekeovi su visoko cenili ènu kao radnicu. Nisu
èleli da se mu{karac stalno pentra na nju. Saglasne sa ovim, babe su pomno ~uvale
mladu ènskadiju.
Ja govorim: mu{karci, ène, deca, ali treba da razumete da se te tri re~i nisu
primenjivale na nas, nego samo na na{e vlasnike. Mi, imovina, robovi, nazivani smo
druga~ije: kmetovi, kmetice, i {tenad ili mladunci. Upotrebljava}u, dakle, te re~i, iako ih
ve} godinama ne ~ujem ni od koga, iako ih na ovoj blagoslovenoj planeti nisam ~ula ni
jedan jedini put.
Mu{ki deo naselja sa barakama, zvan 'kapijska strana', bio je pod komandom
Gazda. Gazde, ili Gazdurine, behu isklju~ivo mu{karci. Neki od njih bili su u rodbinskoj
vezi sa [omekeovima, neki samo unajmljeni. Drugi deo naselja, 'unutra{njost', bio je za
kmetice i za podmladak. U 'unutra{njosti' su dvojica 'odseslobodnih', kastriranih
kmetova, imala vlast, ali samo na re~ima; uistinu su vladale babe. Ni{ta se, zapravo, u
naselju baraka nije de{avalo bez znanja baba.
Ako bi neko od kmetova ili kmetica bio odve} bolestan da radi, Gazde bi
dopustile da taj ili ta ostane u baraci. Ponekad su babe uspevale udesiti da neki kmet ne
bude prodat ili da se na neku devojku popne samo jedan mu{karac; nekoj osetljivoj
devojci mogle su, mo`da, dati sredstvo protiv za~e}a. Svako u kmetskom naselju
povinovao se nare|enjima Saveta baba. Ali ako bi neka baba oti{la suvi{e daleko, Gazde
bi naredili da bude bi~evana, ili oslepljena, ili da joj budu odse~ene obe {ake. Kad sam
bila mala devoj~ica, u na{em naselju baraka ìvela je jedna èna koju smo zvali 'prababa'
i koje je umesto o~iju imala rupe i bila bez jezika. Mislila sam da je to zbog njene tako
velike starosti. Pla{ila sam se da }e i mojoj babi Dosi jezik sasu{iti i odumreti u ustima.
To sam joj i rekla. A ona meni: "Ne. Ne}e postati nimalo kra}i, zato {to mu ja ne dam da
postane suvi{e duga~ak."
@ivela sam u tom naselju baraka. Tu me je majka rodila i potom dobila
dopu{tenje da tu ostane tri meseca da me doji; zatim sam preba~ena na kravlje mleko, a
moja majka se vratila u Ku}u. Zvala se [omekes Rajouva Jouva. Bila je svetle boje koè,
kao i ve}ina kmetova i kmetica, ali veoma lepa, sa uzanim {a~nim i no`nim zglavcima i
tananim crtama lica. I moja baba bila je svetle boje koè, a ja, me|utim, ispadoh crna,
najcrnja u celom naselju.
106
Do|e meni majka u posetu, pustili je odseslobodni kroz ona njihova vrata sa
merdevinama. I zatekne me kako utrljavam sivu pra{inu sebi u koù. Izgrdi ona mene, a
ja objasnim da èlim izgledati kao i ostali.
"Slu{aj ti, Rakam", re~e mi ona, "to su ljudi pra{ine. Nikad se oni iz pra{ine
izvu}i ne}e. Ti si ne{to bolje. I ti }e{ biti lepa. [ta misli{, za{to si toliko crna?" Pojma
nisam imala {ta je ona time htela da kaè. "Jednog dana }u ti kazati ko je tvoj otac", re~e
ona, kao da mi obe}ava neki dar. Ja sam znala da pastuv [omekeovih, vredna i visoko
cenjena ìvotinja, opsluùje kobile sa drugih imanja. Nisam znala da otac moè biti
ljudsko bi}e.
Te ve~eri, po~nem se ja hvaliti babi mojoj: "Lepa sam zato {to je crni pastuv
moj otac!" A ona me zvekne po glavi. Padnem ja i po~nem plakati, a ona }e: "Nikada o
svom ocu ne govori."
Znala sam da postoji gnev izme|u moje majke i moje babe, ali tek mnogo
kasnije sam shvatila zbog ~ega. âk i sad nisam sigurna da razumem {ta je sve leàlo
izme|u njih.
Mi {tenad jurcali smo kroz celo naselje baraka. Pojma nismo imali {ta je izvan
zidova. Sav na{ svet sastojao se od koliba za kmetice i duga~kih baraka za kmetove, od
kuhinja i kuhinjskih ba{tica sa lejama, i od golog trga koji je bio tvrdo nabijen tabanima
na{im bosim. Meni se ~inilo da je ograda, sa~injena od brvana pobodenih uspravno,
jedno do drugog, u zemlju, veoma daleko.
Kad su trudbenici odlazili kroz kapiju ujutro, na njive i u fabrike, ja nisam znala
kuda oni to idu. Tek tako - nema ih. Ceo dugi dan celo naselje pripada nama, {tenadi, a
mi leti jurcamo nagi, a i zimi manje-vi{e nagi, igramo se {tapovima, kamenjem i blatom,
drìmo se podalje od baba osim kad odemo kod njih da molimo da nam daju ne{to za
jelo, ili kad nas one poteraju da neko vreme ~upkamo korov iz leja.
Predve~e, ili kad ve} padne no}, trudbenici se vrate, gomile njih, kroz kapiju,
koja je pod straòm Gazdurina. Neki se vra}aju izmu~eni i tmurni, a neki u veselju, sa
pri~om i me|usobnim dovikivanjem. Iza poslednjeg ili poslednje, velika kapija zatvori
se sa treskom. Iz svih kuhinjskih pe}i po~ne se izvijati dim. Kravlja balega kad gori, to
miri{e slatko. Narod stoji pod tremovima svojih koliba i duga~kih baraka. Kmetovi
razgovaraju sa kmeticama preko jarka sa vodom koji deli kapijsku stranu od unutra{nje
strane. Posle ve~ere, oslobo|enici povedu molitvu pred kipom Tuale, a mi uzdignemo
na{e molitve Kamiju, onda narod ide na spavanje, osim onih koji ostaju jo{ neko vreme
re{eni da 'presko~e jarak'. U nekim letnjim no}ima po~injalo je pevanje, ili bi bila
dozvoljena igranka. U zimskim no}ima, neko od na{ih deda - a to su bili jadni, slomljeni
starci, ne jaki kao na{e babe - po~eo bi da 'peva re~'. To be{e na{ naziv za recitovanje
'Arkamije'. Svake no}i, uvek, neko od naroda drào je predavanja o svetim stihovima, a
neki drugi su ta predavanja slu{ali, u~ili. Dakle, u zimskoj no}i, neko od tih starih,
bezvrednih kmetova, koji su ostajali u ìvotu jo{ samo zbog milosr|a baba, po~ne pevati
re~. Tada se i {tenad primiri i slu{a pri~u.
Prijateljica mog srca be{e Valsu, devoj~ica krupnija od mene. Branila me je u
tu~ama i sva|ama mladih, ili kad su me stariji mladunci nazivali imenima 'Crnja' i
107
'Gazdinica'. A ja sam bila sitna, ali èstoka po naravi. Dok smo Valsu i ja bile zajedno,
niko nas nije mnogo zlostavljao. Onda nju posla{e kroz kapiju. Njenu majku su neko
vreme pre toga podveli mu{karcima za razmnoàvanje, i sad je bila 'nabijena', sa
ogromnim stomakom, pa joj je bila potrebna pomo} na njivi, da bi ispunila svoju normu.
Gede se mora ru~no brati. Svakog dana na stabljici dozreva po jedan, novi deo, i mora se
ubrati, zato bera~i gedea idu kroz isto polje sve ispo~etka, dvadeset ili trideset dana
zaredom, a onda pre|u na neki kasnije zasejani deo plantaè. Valsu je stupala uz majku i
pomagala joj da obere njene redove gedea. Kad joj se majka razbolela, Valsu ju je
zamenila sasvim, i uz pomo} drugih radnica odràla maj~inu normu. Tad je Valsu imala
{est godina po vlasni~kom ra~unanju, ali vlasnici su svim svojim ljudskim imovinama
pisali kao ro|endan jedan isti dan, i to prvi dan Nove godine, a to je bio jedan od
prole}nih dana. Mogu}e je, dakle, da je Valsu imala, zapravo, sedam godina. Njena
majka je poboljevala i pre tog poro|aja, i posle, a za sve to vreme Valsu je dràla
maj~ino mesto na poljima gedea. Nikada vi{e nije do{la da se igra sa mnom, pojavljivala
se samo uve~e da bi jela i spavala. U tim prilikama sam se vi|ala i razgovarala s njom.
Ponosila se svojim radom. Ja sam joj zavidela. Po~eh ~eznuti da i ja pro|em kroz kapiju.
I{la sam sa Valsu do same kapije i gledala napolje, u svet. Sada se ~inilo da su palisade
oko na{eg naselja veoma bliske.
Rekla sam mojoj babi, Dosi, da ho}u i ja na njive.
"Jo{ si suvi{e mlada."
"Kad bude nova godina, ima}u sedam."
"Tvoja majka je mene naterala da joj obe}am da te ne}u pustiti."
Kad je moja majka slede}i put do{la u kmetsko naselje u obilazak, ja rekoh:
"Baba me ne pu{ta napolje. Ho}u da radim sa Valsu."
"Nikad", re~e moja majka. "Ti si ro|ena za bolje od toga."
"Za {ta?"
"Vide}e{."
Osmehnula mi se. Znala sam da misli na Ku}u, u kojoj je radila. êsto mi je
govorila o divnim stvarima u Ku}i, o stvarima koje sijaju i u divnim su bojama, stvarima
tankim, tananim i ~istim. U Ku}i je ti{ina, govorila je ona. Moja majka je na sebi imala
divnu crvenu maramu, glas joj je bio blag, a odelo i telo uvek ~isti i sveì.
"Kad }u to videti?"
Zadirkivala sam je sve dok ona ne re~e: "U redu! Pita}u moju gospo|u."
"[ta?"
Ja sam o 'mojoj gospo|i' znala samo to da je i ona tanana i ~ista, i da moja
majka njoj pripada na neki poseban na~in kojim se ponosi. Znala sam da je 'moja
gospo|a' dala mojoj majci tu crvenu maramu.
"Pita}u je da li ti moè{ da do|e{ i po~ne{ se obu~avati za rad u Ku}i."
Moja majka izgovarala je re~ 'Ku}a' na na~in koji je meni do~aravao neko
veliko svetili{te, kao ono mesto u na{oj molitvi: U ku}u jasnu da u|em, u sobe mira.
Tako sam uzbu|ena bila, da po~eh plesati i pevati: "I-dem u Ku-}u! I-dem u
Ku-}u!" Majka mi udari {amar~inu da me u}utka i po~e me grditi zbog takvog
108
razuzdanog pona{anja. "Premlada si ti! Ne ume{ se pona{ati! Ako te jednom izbace iz

ku}e, povratka nema!"
Obe}ah da }u biti dovoljno stara.
"Mora{ sve raditi kako treba", re~e mi Jouva. "Sve onog trenutka kad ja kaèm.
Nikad ne pitaj za{to. Nikad ne odlaì. Ako moja gospo|a vidi da si divljaku{a, posla}e te
nazad, ovamo. I to }e biti tvoj kraj zauvek."
Obe}ah da }u biti pitoma. Da }u odmah izvr{avati sve, }utke. [to je ona vi{e
prikazivala da je to zastra{uju}e mesto, to sam vi{e ja prièljkivala da vidim tu divnu,
blistavu Ku}u.
Kad je mati oti{la, ja ostadoh ne veruju}i da }e pitati moju gospo|u. Nisam bila
naviknuta da iko odràva obe}anja. Ali posle nekoliko dana ona se vrati, i ja ~uh da
razgovara sa mojom babom. Dose je u prvi mah bila ljuta, govorila je poja~anim glasom.
Ja sam se pri{unjala pod prozor kolibe da slu{am. ûla sam kako moja baba pla~e. To
me je upla{ilo i zapanjilo. Baba je sa mnom uvek imala strpljenja, brinula se o meni i
dobro me hranila. Nikad mi nije na pamet palo da bi tu moglo postojati i{ta vi{e, sve dok
ne za~uh to plakanje. Zbog njenog plakanja po~eh i ja plakati, kao da sam deo nje.
"Mogla si mi je ostaviti bar jo{ jednu godinu", re~e ona. "Ona je tek beba.
Nikad ja nju ne bih pustila kroz kapiju." Molila je, kao da je bespomo}na, kao da nije
baba. "Ona mi je radost moja, Jouvo!"
"Pa onda, zar ne èli{ da postigne uspeh?"
"Samo jo{ godinu. Suvi{e je divlja ona za Ku}u."
"Suvi{e dugo je jurcala kao divlja. Ako ostane ovde, posla}e je na njive. Posle
jedne godine na njivi, ne bi je vi{e hteli uzeti u Ku}u. Bila bi pra{ina. Nego, uzalud je
sad tu plakati. Ja sam ve} pitala moju gospo|u, i sad nju o~ekuju da se pojavi tamo. Ne
mogu se vratiti bez nje."
"Jouva, nemoj da joj se ne{to desi", re~e Dosa vrlo tiho, kao da se stidi da to
kaè, ali ipak sa snagom u glasu.
"Ja je i vodim zato da ne bi stradala", re~e moja majka. Onda me pozva, a ja
otreh suze pa do|oh.
ûdna stvar, ali uop{te se ne se}am svog prvog hodanja kroz spolja{nji svet,
niti kako sam prvi put sagledala Ku}u. Pretpostavljam da sam, od straha, gledala u
zemlju, a osim toga, sve mi je bilo toliko ~udno da nisam ni razumela {ta vidim. Znam
da me je mati tek posle nekoliko dana izvela pred gospu Tazeu. Morala me je prati i
ribati i uve`bavati i biti sigurna da je ja ne}u osramotiti. Bila sam èstoko upla{ena kad
me je mati kona~no uhvatila za ruku i povela, grde}i me {apatom bez prestanka, iz
stambenih prostorija kmetica, kroz dvorane i vratnice od obojenog drveta, u jednu
blistavu, sun~anu sobu bez krova, punu cve}a koje je raslo u vazama.
Ja sam dotad jedva ikada i videla cvet, osim na korovu u kuhinjskim lejama, i
sad sam zurila i zurila. Majka je morala trzati moju ruku da me navede da pogledam
ènu koja je leàla u fotelji me|u cve}em, u ode}i mekanoj i blistavo obojenoj poput
cve}a samog. Jedva sam uspevala da razlikujem nju od cve}a. Kosa te ène bila je
duga~ka i sijala se, a koà crna i tako|e sjajna. Mati me pogura napred, a ja onda u~inih
109
ono {to sam sa njom ve`bala mnogo puta: pri|oh fotelji, spustih se na kolena i ostadoh
tako ~ekaju}i. Kad je ta èna ispruìla ruku, na kojoj je {aka bila duga~ka, uzana i meka,
sa gornje strane crna, a na dlanu azurna, ja sam dodirnula ~elom tu {aku. Od mene se
o~ekivalo da kaèm 'Ja sam tvoja robinja Rakam, gospo|o', ali sam u tom trenutku ostala
bez glasa.
"Koje zgodno stvorenjce", re~e ona. "Tako tamno." Njen glas se pri tim
poslednjim re~ima malo izmenio.
"Gazde su dolazile... te no}i", re~e Jouva boja`ljivim glasom, sme{kaju}i se i
gledaju}i u pod, kao da se ose}a neprijatno.
"Nesumnjivo", re~e èna. Ja sam do tad skupila snage da opet dignem pogled ka
njoj. Bila je divna. Nisam, do tada, ni znala da jedna osoba moè biti toliko lepa. Mislim
da je ona videla moju zadivljenost. Ispruìla je opet ruku i po~ela me milovati {akom
duga~kom, mekanom, po obrazu i vratu. "Vrlo je, vrlo zgodna, Jouvo", re~e ona.
"Sasvim si dobro u~inila {to si je dovela ovamo. Je li okupana?"
Ne bi ona to pitala da me je videla kad sam prvi put u{la u ku}u, jezivo prljava,
sva u mirisu kravlje balege kojom smo mi loìli vatru. Gospo|a nije znala ni{ta, ba{ ni{ta
o robovskom naselju. Niti o bilo ~emu drugom izvan beze, ènskog dela Ku}e. I
gospo|u su prisiljavali da ostaje uvek u bezi, ba{ kao mi u barakama, i da ostane
neznalica u pogledu svih spolja{njih stvari. Ona nikad nije omirisala kravlju balegu, ba{
kao {to ja nikad nisam videla cve}e.
Majka je uveri da sam ~ista, a na to gospo|a re~e: "U tom slu~aju, moè kod
mene u krevet no}as. To bih volela. Da li }e se tebi dopasti da do|e{ i spava{ sa mnom,
lepa mala..." Ona baci pogled na moju majku, koja promrmlja: "Rakam." Gospo|a, ~uv{i
to ime, napu}i usta. "To mi se ne svi|a", progun|a ona. "Ba{ je ru`no. Nego... Toti. Da.
Ti moè{ biti moja nova Toti. Dovedi je ve~eras, Jouvo."
Gospo|a je svojevremeno imala jednu lisicoku~ku zvanu Toti, re~e mi mati. Ta
doma}a ljubimica je uginula. Ja nisam ni znala da ìvotinje ikada mogu imati imena, pa
mi nije izgledlo nimalo ~udno da dobijem ime neke ìvotinje, ali je u prvo vreme bilo
~udno ne biti Rakam. Nisam mogla misliti o sebi kao o 'Toti'.
Te ve~eri mati me okupa jo{ jednom i utrlja slatka ulja u moju koù, i obu~e me
u mekanu ku}nu haljinicu, mek{u ~ak i od one crvene marame. Nastavila me je grditi i
upozoravati, ali sad je i ona bila uzbu|ena, a i zadovoljna mojim uspehom. Zaputile smo
se opet kroz bezu, ali kroz druge dvorane; usput smo susretale neke druge kmetice. Tako
smo u{le u gospo|inu spava}u sobu. Divna je to soba bila, sa puno oka~enih ogledala,
draperija i umetni~kih slika. Ja nisam razumela {ta su ogledala, niti {ta su to slike, pa
sam se pla{ila vide}i ljude na njima. Gospa Tazeu je videla ~ega se pla{im. "Do|i,
malena", re~e ona, pomeriv{i se da napravi mesto za mene u veli~anstvenom, {irokom,
prostranom krevetu po kome be{e razbacano mno{tvo jastuka. "Do|i, u{u{kaj se."
Uvukla sam se kod nje, a ona po~e milovati moju kosu i koù i grliti me rukama toplim i
mekim, sve dok se nisam opustila. "E tako, e tako, Totice mala", re~e ona. Onda smo
zaspale.
110
Postala sam ku}na ljubimica gospe Tazeu Vehoma [omeke. S njom sam
spavala skoro svake no}i. Njen mu` je retko kad bio kod ku}e, a i kad je bio, nije dolazio
k njoj, jer je vi{e voleo da se zadovoljava na kmeticama. Ponekad je gospo|a pozivala u
svoj krevet moju majku ili druge, mla|e kmetice, a tad sam ja morala oti}i. Tek kad sam
bila starija, kad sam imala deset ili jedanaest godina, po~ela me je zadràvati i u takvim
prilikama i u~iti da se pridruìm onome {to su radile i da doìvim i ja to zadovoljstvo.
Ne`na je ona bila, ali, u ljubavi, gospodarica, a ja sam bila instrument na kome je ona
svirala.
Tako|e su me obu~avali u ve{tinama i du`nostima doma}ice. Gospo|a me je
u~ila da sa njom pevam, zato {to sam imala glas ba{ onaj pravi. Tokom svih tih godina,
nijednom nisam ka`njena, niti prisiljena na ma kakav teàk rad. Ja, koja sam u naselju
baraka bila divlje stvorenje, u Velikoj ku}i postadoh savr{eno poslu{na. Bunila sam se
ranije protiv babe i nisam imala strpljenja za njena nare|enja, ali sam sada sa
zadovoljstvom izvr{avala sve {to je moja gospo|a zapovedala. Ona me je tako ~vrsto
dràla uz sebe zato {to mi je davala ljubav, jedinu vrstu ljubavi koju je mogla dati.
Mislila sam da je moja gospo|a, u stvari, Tuala Milosrdna, na zemlju si{la. Nije ovo
samo neki na~in govora, zaista sam smatrala tako. Bila sam uverena da je gospo|a jedno
vi{e bi}e, vi{e u odnosu na mene.
Mo`da }ete vi re}i da nisam mogla uìvati, ili, da nije trebalo da uìvam, u
onome {to je moja gospodarica radila sa mnom bez mog pristanka, ili, ako i jesam
uìvala, da bar ne bi trebalo o tome da govorim sada, da ne 'reklamiram' jedno tako
veliko zlo ukazivanjem na makar i najmanju dobru stranu njegovu. Me|utim, ja ni{ta
nisam znala o pristajanju i nepristajanju. To su re~i slobode.
Imala je ona i svoje dete, sina, tri godine starijeg od mene. @ivela je sasvim
sama me|u nama kmeticama. Vehome su bili aristokrati sa takozvanih 'Ostrva',
staromodna porodica ~ije ène ne putuju, pa je zato sad bila odse~ena i od svoje
porodice. Jedino dru{tvo imala je kad bi Vlasnik [omeke doveo sa sobom prijatelje iz
prestonice, ali to su bili sve mu{karci, pa je ona sa njima mogla biti samo za stolom.
Ja sam Vlasnika vi|ala retko, pa i tad samo sa daljine. Smatrala sam da je i on
nadre|eno bi}e, ali, opasno.
[to se ti~e Eroda, mladog Vlasnika, njega smo vi|ali svakodnevno, kad god je
dolazio u posetu svojoj majci ili odlazio sa tutorima na jahanje. Mi devojke virile smo iz
prikrajka, gledale ga i kikotale se, kad nam je bilo jedanaest ili dvanaest godina, zato {to
je bio zgodan de~ak, crn kao no}, a vitak kao njegova mati. Znala sam da se on pla{i
svog oca, jer sam ga slu{ala kako pla~e kod majke, a ona ga te{i slatki{ima i maènjem i
govori mu: "Brzo }e on opet da ode, mili moj." I meni je bilo ào Eroda, koji be{e kao
senka, mekan i bezazlen. Kad je imao petnaest godina, posla{e ga u {kolu na godinu
dana, ali ga otac vrati ku}i pre isteka te godine. Kmetovi nam reko{e da ga je Vlasnik
surovo istukao i zabranio mu ~ak i da odja{e sa imanja.
Kmetovi koje je Vlasnik upotrebljavao pri~ali su nam koliko je okrutan,
pokazivali modrice koje im je napravio. Mrzeli su ga, ali moja majka nije htela govoriti
protiv njega. "[ta ti misli{, ko si ti?" rekla je jednoj devojci koja se àlila zbog na~ina na
111
koji ju je upotrebio. "Misli{ da si gospa pa da te paze kao da si od stakla napravljena?" A

kad se pokazalo da je ta devojka zatrudnela - mi smo to govorili 'nabijena' - moja majka
je naredila da bude poslata natrag, u naseobinu baraka. Nisam razumela zbog ~ega.
Smatrala sam da je Jouva gruba i ljubomorna. A sad mislim da je ona tako|e èlela da
za{titi tu devojku od gospo|ine ljubomore.
Ne se}am se kad sam shvatila da sam Vlasnikova k}er. Po{to je skrivala to
saznanje od na{e gospo|e, moja majka je zami{ljala da ga je od svih i svakog sakrila. Ali
sve kmetice su znale. Ne se}am se {ta sam ~ula ili nehotice na~ula, ali po~ela sam
prou~avati Erodov izgled i razmi{ljati ovako: ja na na{eg oca li~im mnogo vi{e nego on,
Erod. Tada sam ve} znala {ta je otac. Pitala sam se kako to da gospo|a Tazeu ne
prime}uje. Ali ona se opredelila da ìvi u neznanju.
Tokom tih godina, veoma retko sam odlazila u naselje baraka. Posle prvih,
otprilike, pola godine u Ku}i, po~ela sam ~eznuti da se vratim i vidim Valsu i moju babu
i da im prikaèm svoju finu ode}u, ~istu koù i sjajnu kosu; ali, kad sam oti{la, {tenad
koja se sa mnom nekada igrala po~e bacati blato i kamenje na mene i cepati mi ode}u.
Valsu je bila na njivama. Morala sam se sakriti u babinu ku}u i tamo ostati ceo dan.
Nisam nijednog trenutka èlela da se vratim. Kad je baba poslala po mene, pristala sam
da idem, ali samo sa majkom, od koje sa onda nisam nikako htela razdvojiti. Ljudi u
kmetskom naselju, pa ~ak i moja baba, ostavi{e na mene sada utisak prostote i
odvratnosti. Bili su prljavi. Iz njih su se {irili jaki mirisi. Imali su na telu otvorene rane, a
i oìljke od ka`njavanja, odse~ene prste, u{i, ili noseve. [ake i stopala behu im grubi, sa
izobli~enim noktima. Nisam vi{e bila naviknuta na ljude koji tako izgledaju. Mi, uku}ani
Velike Ku}e, bili smo sasvim razli~iti od njih, smatrala sam. Sluè}i vi{im bi}ima,
postali smo nalik na njih.
Kad sam imala trinaest godina, i ~etrnaest, gospa Tazeu jo{ me je dràla u
svojoj postelji i ~esto sa mnom vodila ljubav. Ali sad je imala i jednu novu ku}nu
ljubimicu, k}erku jedne kuvarice, devoj~icu koja be{e mala, zgodna, iako bela kao glina.
Jedne no}i je gospo|a vodila ljubav sa mnom dugo, na onaj na~in koji je, {to je ona
dobro znala, davao veliku ekstazu mome telu. A kad sam leàla iscrpljena u njenom
naru~ju, po~ela je {aputati "Zbogom, zbogom" i ljubiti me po licu i dojkama. Bila sam
odve} umorna da se ovome za~udim.
Sutra ujutro pozva gospo|a moju majku i mene da nam saop{ti svoju nameru da
me pokloni svome sinu za sedamnaesti ro|endan. "Nedostaja}e{ mi uàsno, Toti, draga",
re~e ona, sa suzama u o~ima. "Bila si radost moja. Ali ovde ne postoji nijedna druga
devojka kojoj bih mogla dopustiti da ode kod Eroda. Ti si naj~istija, najdraà, najsla|a
od svih. Znam da si devica", to je rekla misle}i na odnose sa mu{karcima, "i znam da }e
moj de~ak uìvati u tebi. I bi}e dobar sa njom, Jouvo", re~e ona mojoj majci tonom
iskrenog ube|ivanja. Moja majka se samo naklonila, ni{ta ne govore}i. Ni{ta nije ni
mogla kazati. Ni meni nije rekla ni{ta. Sad je bilo prekasno da mi otkrije onu tajnu
kojom se toliko ponosila.
112
Gospa Tazeu mi dade lekove protiv za~e}a, ali moja majka, nemaju}i poverenja
u medicinu, ode kod moje babe i donese mi kontraceptivne trave. Ja sam te nedelje verno
uzimala oba.
Ako je oènjen ~ovek iz Ku}e pose}ivao svoju ènu, dolazio je u bezu; ali, ako
je èleo kmeticu, ona bi bila 'poslata' kod njega. I zato su mene obukli, kad stiè
ro|endansko ve~e Mladog gazde, celu u crveno, i poveli, prvi put u mom ìvotu, u
mu{ku stranu Ku}e.
Moje veliko po{tovanje prema mojoj gospo|i prenelo se i na njenog sina. Osim
toga, mene su u~ili da Vlasnici, po svojoj prirodi, jesu bi}a nadre|ena u odnosu na nas.
Ali on je bio de~ko koga sam znala jo{ kad je bio mali, a osim toga znala sam da su
njegova krv i moja krv upola iste. To me je navodilo na ~udnovata ose}anja prema
njemu.
Mislila sam da je stidljiv, da se pla{i svoje mu{kosti. Druge devojke su ga
poku{avale navesti na isku{enje, ali nisu ni{ta postigle. @ene su me nau~ile {ta treba da
radim, kako da nudim sebe, kako da ohrabrujem njega, i ja sam bila spremna da to
radim. Uvedo{e me u njegovu veli~anstvenu spava}u sobu, koja je sva bila u kamenu
isklesanom u oblike nalik na ~ipku, sa prozorima uzanim, visokim, u kojima je staklo
bilo ljubi~asto. Neko vreme sam stidljivo stajala pored vrata, a on pored radnog stola
prekrivenog hartijama i ekranima. Kona~no je pri{ao, uzeo me za ruku i poveo me do
stolice. Naterao me je da sednem, a on je govorio stoje}i, {to nije bilo ispravno; zato se
moj um zbunio.
"Rakam", re~e on, "tako se zove{, zar ne?" - klimnula sam glavom - "Rakam,
moja majka misli sve najbolje, a ti ne sme{ misliti da sam ja njoj nezahvalan, ili da sam
slep za tvoju lepotu. Me|utim, ne}u uzeti ènu koja mi se ne moè ponuditi slobodno.
Polni odnos izme|u vlasnika i robinje je silovanje." I nastavio je tako da pri~a. Divno je
pri~ao, kao kad moja gospo|a ~ita glasno iz neke od svojih knjiga. Nisam mnogo
razumela, osim ovoga: da ja treba da do|em kad god on po{alje po mene, i da spavam u
njegovom krevetu, ali da me on ni pipnuti ne}e; i jo{, da o tome ne smem nikom ni{ta
re}i. "@ao mi je, stvarno mi je veoma ào {to od tebe zahtevam da laè{", kazao je tako
iskrenim tonom da sam se zapitala da li njega boli kad laè. Zbog ovoga mi on po~e
izgledati vi{e kao bog nego kao ljudsko bi}e. Ako te laganje boli, kako ostaje{ ìv?
"Radi}u ta~no kako si rekao, gospodaru Erode", odvratih ja.
I tako, skoro svake ve~eri, njegovi kmetovi su dolazili da me privedu. Spavala
sam u njegovom ogromnom krevetu, a on je, za stolom, radio na svojim papirima.
Spavao je na kau~u ispod tih prozora. êsto je èleo da mi govori, ponekad dugo;
iznosio mi je svoje zamisli. Kad je bio u {koli, u glavnom gradu, postao je ~lan neke
grupe vlasnika koji su hteli da ukinu ropstvo; ta grupa zvala se Zajednica. Po{to je
njegov otac o tome ne{to doznao, povukao ga je iz {kole, doveo ku}i i zabranio mu bilo
kakav izlazak sa imanja. Dakle, i Erod je bio zatvorenik. Ali on je bio u stalnom
dopisivanju sa drugim ~lanovima Zajednice kroz mreù, koju je umeo koristiti tako da to
ne primeti ni njegov otac, a ni dràva.
113
Glava mu je bila tako puna zamisli, da ih je morao i glasno govoriti. êsto su

Geu i Ahas, mladi kmetovi odrasli zajedno s njim, koji su uvek dolazili da me 'odvedu
preko', ostajali sa nama; tada je on pri~ao svima nama o ropstvu, o slobodi i o mnogim
drugim stvarima. Ja sam ~esto dremljiva bila, ali sam slu{ala i ~ula mnogo toga {to
nisam niti razumela, niti, ~ak, verovala. Govorio nam je da me|u imovinama postoji
jedna organizacija zvana 'Hame', koja radi na tome da sa plantaà krade robove. Takvi
robovi budu dovedeni kod pripadnika Zajednice, koji pripreme la`ne dokumente o
vlasni{tvu, i postupaju sa robovima lepo, i daju ih pod najam u gradove, ali da rade
pristojne poslove. Pri~ao nam je i o gradovima, a to sam volela slu{ati. I o koloniji Jeovi,
gde je, govorio je on, me|u robljem po~ela revolucija.
Ja o Jeovi nisam znala ni{ta. Bila je to jedna zvezda, plavozelena, koja je
zalazila posle zalaska sunca ili izlazila pre sunca, blistavija od najmanjeg na{eg meseca.
I bilo je to jedno ime, u staroj pesmi koja se u naselju kmetskom pevala:
Oh, o, Je-o-ve,
ba{ niko da se vrati.
Pojma ja nisam imala {ta je to revolucija. Kad mi je Erod govorio da to zna~i da

se ljudsko vlasni{tvo na plantaàma na tom mestu zvanom Jeove bori protiv svojih
vlasnika, ja nisam razumela kako to kmetovi mogu. Od samog po~etka odre|eno je da
postoje vi{a i nià bi}a, Gospod Bog i ljudska bi}a, mu{karac i èna, posednik i
posedovani. Ceo moj svet bilo je imanje [omekeovih, a on je po~ivao na tim temeljima.
Ko bi hteo to da preokre}e? Onda bi svi bili smrvljeni pod ru{evinama.
Nije mi se dopadalo da Erod za nas, ljudsku imovinu, govori da smo 'robovi', to
be{e jedna ru`na re~ koja nam je oduzimala vrednost. Zaklju~ila sam, u svome umu, da
tu, na Verelu, postoje kmetovi, ljudi-imovina, dok tamo, na tom drugom mestu, u
koloniji Jeovi, postoje robovi, bezvredni kmetovi, koje ne moè{ ubediti. Poslati su tamo
upravo zbog toga {to su takvi bili. Zvu~alo je razumno.
Po ovome znate u kakvom sam neznanju ìvela. Ponekad nam je gospa Tazeu
dopu{tala da gledamo emisije na holomreì sa njom, ali ona je gledala samo drame, ne
vesti o doga|ajima. O svetu izvan imanja [omekeovih ja nisam znala ni{ta, osim onoga
{to sam doznavala od Eroda, a i to {to od njega jesam doznavala, nisam razumela.
Erod je voleo da se mi s njih raspravljamo. Smatrao je to dokazom da na{i
umovi postaju slobodni. Geu je to dobro radio. Postavljao je pitanja, ove vrste: "Ali, ako
ne bude kmetova, ko }e raditi?" Tada je Erod mogao odgovarati naduga~ko, blistavih
o~iju, re~ito. Mnogo sam ga volela kad je tako govorio. Bio je lep, a i ono {to je govorio
bilo je lepo. Kao kad sam slu{ala, kao {tene u naselju baraka, starce kako 'pevaju re~',
recituju Arkamije.
Sredstva protiv za~e}a, koje mi je davala moja gospo|a svakog meseca, ja sam
davala devojkama kojima su bili potrebni. Gospa Tazeu pobudila je moju seksualnost i
navikla me da budem seksualno upotrebljavana. Sad su mi nedostajala njena milovanja.
Ali nisam znala kako da pri|em ijednoj od kmetica, a one su se, opet, pla{ile da pri|u
114
meni, po{to sam pripadala Mladom vlasniku. êsto borave}i uz Eroda, ~eznula sam, dok
je pri~ao, da on bude u mom telu. Leàla sam u njegovom krevetu i sanjala kako on
prilazi i naginje se nad mene i radi sa mojim telom ono kako je moja gospo|a radila.
Me|utim, on me nikad nije ni pipnuo.
Geu be{e zgodan momak, ~ist, dobrog pona{anja, prili~no tamne puti, meni
privla~an. Njegov je pogled uvek bio na meni. Ali on mi nije hteo pri}i, sve dok mu
nisam rekla da Erod mene ne dira.
Tako sam prekr{ila oba}anje koje sam Erodu dala, da ne}u re}i nikome; ali ja
nisam smatrala sebe obaveznom da drìm obe}anja niti da govorim istinu. âst te vrste
bila je za gazde, ne za nas.
Posle toga, Geu mi je govorio kad da ga ~ekam na tavanima Ku}e. Malo je
zadovoljstva on meni davao. Nije hteo da prodire u mene, jer je verovao da moje
devi~anstvo treba da bude sa~uvano za na{eg gospodara. Zato mi je stavljao penis samo
u usta. Ali i tako, okretao ga je na drugu stranu malo pre vrhunca, jer sperma robova ne
sme oskvrniti ènu gospodara. To je ~ast roba.
E, sad, vi moète zga|eno re}i da je moja pri~a sva sa~injena od takvih stvari, i
da ima u ìvotu, ~ak i robovskom, mnogo drugih stvari osim seksa. To je veoma ta~no.
Ja samo mogu re}i ovo: mi, mo`da, upravo u svojoj seksualnosti bivamo najlak{e
porobljeni, i mu{karci i ène. Mogu}e je da na tom polju, ~ak i kao slobodni ljudi,
nalazimo da je slobodu najteè o~uvati. U politici tela jesu koreni vlasti.
Bila sam mlada, puna zdravlja i èlje za rado{}u. Evo, ~ak i sada, ~ak i ovde,
kad se osvrnem preko godina i gledam sa ove planete na onu, na kmetske barake i Ku}u
[omekeovih, vidim te slike kao blistavi san. Vidim tvrde {aketine moje babe. Vidim
mati moju kako se osmehuje, sa onom crvenom maramom oko vrata. Crno, svilasto telo
moje gospo|e vidim, me|u jastucima. Nju{im miris dima sa vatri zaloènih kravljom
balegom, kao i parfeme beze. Ose}am onu finu, mekanu ode}u na mom telu mladom, i
usne i {ake moje gospodarice na njemu tako|e. ûjem starce kako pevaju re~, a ~ujem i
moj glas kako se prepli}e sa gospo|inim glasom u pesmi ljubavi, i Eroda kako nam o
slobodi pri~a. Njegovo lice ozareno je vizijom njegovom. Iza njega su prozori od
kamene ~ipke i ljubi~astog stakla; oni ne daju no}i da u|e u sobu. Ne kaèm da bih se
vratila. Radije bih poginula nego kod [omekeovih da se vratim. Radije bih mrtva pala
nego da po|em sa ovog slobodnog sveta, mog sveta, natrag u ono mesto ropstva. Ali, sve
{to sam u mladosti imala od lepote, ljubavi i nade, imala sam tamo.
I tamo je sve to izdato. Sve {to se podiè na takvim temeljima, na kraju izda
sebe.
[esnaest godina sam imala u onoj godini kad se svet izmenio.
Prva promena za koju sam ~ula nije mi bila nimalo zanimljiva, osim utoliko {to
je moj gospodar bio njome uzbu|en, kao i Geu, Ahas i jo{ neki mladi kmetovi. âk i
moja baba je, kad joj odoh u posetu, èlela o tome da slu{a. "Ta Jeova, taj svet robova",
rekla je, "tamo su napravili slobodu? Poslali svoje vlasnike nekud daleko? Otvorili
kapije? Gospode moj boè, moj slatki gospode Kamije, kako to moè biti? Hvaljeno bilo
115
ime Kamijevo i ~udesa njegova!" û~ala je u pra{ini, rukama grle}i kolena, i njihala se
napred-nazad. Sada je bila sva smeùrana od starosti. "Pri~aj mi!" re~e.
Ja sam znala vrlo malo toga {to bih joj mogla dalje pri~ati o Jeovi. "Svi vojnici
su se vratili ovamo", rekla sam. "A onaj drugi narod, oni tadini, oni su stigli tamo, na
Jeovu. Mo`da su to novi vlasnici. Sve je to tamo negde daleko", rekla sam i odmahnula
{akom prema nebu.
"[ta je to tadini?" pitala je moja baba, ali ja nisam znala.
Sve su to za mene bile samo re~i.
Ali kad se na{ Vlasnik, gospodar [omeke, vratio ku}i bolestan, e, to sam
razumela. Do{ao je lete}im kolima na na{e malo sleti{te. Videh da ga iznose na nosilima,
da mu se vide beonja~e, a njegova crna koà da je pro{arana sivim mrljama. Umirao je
od neke bolesti koja je po~ela da hara po gradovima. Moja majka je, sede}i pored gospe
Tazeu, videla nekog politi~ara koji je preko mreè govorio da su tadini doneli tu bolest
na Verel. Govorio je tako stra{no, da smo mi pomislile da }e sad svako umreti. Kad sam
o tome rekla Geu, on prezrivo frknu. "Tu|ini, ne tadini", re~e, "ali oni nemaju s time
nikakve veze. Moj gospodar je razgovarao sa doktorima. To je samo jedna nova vrsta
gnojnog crva."
Ta uàsna bolest bila je, i bez novih vrsta, dovoljno zlo. Znali smo da sva
ljudska imovina za koju se otkrije da je tom bole{}u zaraèna bude odmah ubijena, isto
kao {to se ubija zaraèna stoka; a le{ bude spaljen tu gde je pao.
Nisu ubili Gazdu, nego se Ku}a napunila doktorima, a gospa Tazeu je ostajala
dan i no} uz krevet svoga muà. Surovo je to umiranje bilo. Trajalo je dugo, nikako da
prestane. Gospodar [omeke je u svojim patnjama stvarao uàsne zvuke, krike i urlike.
Da ne poveruje{ da ljudsko bi}e moè satima da jau~e tako, kao on. Meso mu je gnojilo i
otpadalo, ludeo je, ali nikako da bude mrtav.
gospa Tazeu je postajala kao senka, Erod se punio snagom i uzbu|enjem.
Ponekad bi mu o~i zasijale upravo kad bi ~uo urlike svoga oca. [aputao bi "gospo Tualo,
smiluj mu se", ali se tim kricima hranio. Znala sam od Geua i Ahasa, koji su sa njim
odrastali, kako ga je otac mu~io i prezirao, i kako se Erod zaricao da }e biti sve {to
njegov otac nije i rasturiti sve {to je njegov otac napravio.
Ali gospa Tazeu je svemu tome u~inila kraj. Jedne no}i naredila je svim ostalim
negovateljima da se udalje, {to je i ina~e ~esto radila, i onda ostala da sedi sama uz
umiru}eg ~oveka. Kad on po~e zavijati od bolova, ona uze svoj mali no` za {ivenje i
zakla ga. Onda nekoliko puta ise~e vene na svojim zglavkovima, sve popre~no,
popre~no, leè pored njega, i tako umre. Moja mati je provela celu tu no} u susednoj
sobi. Rekla je da se pomalo ~udila {to je ti{ina, ali, tako je umorna bila, brzo je zaspala; a
ujutro je u{la i na{la njih dvoje kako leè u svojoj hladnoj krvi.
Ja sam samo jedno èlela, a to je da pla~em za mojom gospo|om, ali sve je bilo
u zbrci. Sve {to se na{lo u bolesnikovoj sobi mora biti spaljeno, rekli su doktori, a i tela
moraju biti spaljena, bez odlaganja. Ku}a je ve} bila pod karantinom, tako da su samo
sve{tenici same Ku}e mogli u~estvovati u pogrebu. Bilo je zabranjeno da ma ko izi|e sa
imanja u slede}ih dvadeset dana. Me|utim, doktori su po~eli odlaziti, ~im im je Erod,
116
koji je sada bio Gospodar [omeke, saop{tio {ta namerava da uradi. ûla sam neku
Ahasovu nejasnu pri~u o tome, ali onako oja|ena, nisam ba{ obratila pa`nju.
Pred kraj tog dana, sva ljudska imovina Ku}e stajala je ispred gospine Kapele
tokom pogreba. Prvo smo slu{ali pesme i molitve koji dopirahu izunutra. Gazde i
odseslobodni bili su izveli sav narod iz naselja baraka; svi oni su stali iza nas. Videli smo
izlazak povorke, dva bela odra koja su ljudi nosili, paljenje loma~a, dizanje crnog dima.
Mnogo pre nego {to se dim prestao uzvijati, novi Gospodar [omeke pri|e svima nama.
Mi smo jo{ stajali.
Erod se popeo na jednu malu uzvisinu iza kapele i progovorio glasom sna`nim,
kakav nikad ranije ne ~uh od njega. U Ku}i je on ve~ito {aputao u mraku. A sad je
govorio po danu, i to jakim glasom. Nije on jo{ imao ni dvadeset godina. Re~e nam:
"ûjte, ljudi: bili ste robovi, a slobodni bi}ete. Bili ste moja imovina, a od sad }e svako
od vas biti vlasnik svog sopstvenog ìvota. Ja sam jutros poslao vladi dokumente o
manumisiji, a to zna~i oslobo|enju, za svih ~etiri stotine jedanaest mu{karaca, èna i
dece koji su na imanju [omekeovih bili ljudska imovina. Ko do|e ujutro u Ku}u
brojanja, dobi}e od mene papir o tome. U tim papirima pi{e za svakoga od vas da je od
sada slobodna osoba. Nikada vi{e ne moète biti porobljeni. Od sutra, slobodni ste da
radite {to vam je volja. Bi}e i novca za svakoga od vas, da imate sa ~ime zapo~eti novi
ìvot. Ne}ete dobiti onoliko koliko zasluùjete, koliko ste zaradili svim va{im radom za
nas, nego onoliko koliko ja vama mogu dati. Ja odlazim sa [omekea. Idem u glavni grad,
gde }u raditi za slobodu svih robova na Verelu. Dan slobode, koji je na Jeove stigao,
bliì se i nama, i uskoro }e do}i. Ko god èli da po|e sa mnom, neka po|e! Ima posla za
sve nas!"
Upamtila sam sve {to je rekao. Ta~no to su bile njegove re~i. Kad ~ovek ne ~ita,
i kad mu glava nije puna slika iz mreè, izgovorene re~i ostaju duboko u pameti.
Kad je prestao govoriti, zavladala je takva ti{ina kakvu ja u ìvotu ~ula nisam.
Jedan od lekara po~e govoriti Erodu, buniti se da niko ne sme i}i napolje, zbog
karantina.
"To zlo je sagorelo u vatri", re~e Erod, {irokim zamahom ruke pokazav{i ka
crnom dimu koji se i sad dizao. "Ovo je bilo zlo mesto, ali odsad vi{e nikakvo zlo ne}e
polaziti iz [omekea!"
Na to, po~e se uzdizati jedan spori zvuk me|u narodom iz baraka, koji je iza
nas stajao; zvuk koji je narastao u veliku buku. Bilo je to klicanje i radovanje, pome{ano
sa kuknjavom, pla~em, dernjavom, pevanjem. "Gospode Kamije! Gospode Kamije!"
vikali su mu{karci. Jedna stara èna istupi napred: moja baba. Progurala se kroz nas iz
Ku}e kao da smo ìtno polje. Stala je, ipak, prili~no daleko od Eroda. Ljudi utihnu{e, da
~uju {ta }e baba re}i. A ona re~e: "Gospodaru, da li nas ti izbacuje{ iz ku}a na{ih?"
"Ne", re~e on. "To su va{e ku}e. Zemlja je va{a, pa treba i da je koristite. Ovo
je va{ dom, a vi ste slobodni!"
Na ovo, po~e nova dernjava, toliko jaka da sam ja onda ~u~nula i pritisnula {ake
na u{i; plakala sam, ali sam i vikala, zajedno sa ostalima, hvale}i Gospodara Eroda i
Gospoda Kamija.
117
Plesali smo i pevali tu, na domak dve loma~e koje su jo{ gorele, sve dok nije
za{lo sunce. Naposletku su babe i odseslobodni poveli narod natrag u barake, govore}i
im da jo{ nemaju papire. Mi iz Ku}e odvukli smo se nekako u Ku}u, pri~aju}i o
sutra{njem danu, kad }emo dobiti na{u slobodu, na{e pare i na{u zemlju.
Celog slede}eg dana sedeo je Erod u kancelariji, koju smo zvali 'Ku}a brojanja',
popunjavao papire za svakog roba ponaosob i svakome odbrojavao istu svotu: po sto
kua, u gotovom novcu. Osim toga, svako je dobio i ~ek, vu~en na banku na{e oblasti,
koji je glasio na pet stotina kua, ali se ~etrdeset dana nije mogao unov~iti. To je, objasnio
je on svakome, zato da bi bili za{ti}eni od bezobzirnih ljudi pre nego {to nau~e kako da
postupaju sa svojim novcem. On je njima savetovao da naprave kooperativu, da ujedine
svoje fondove, da vode imanje demokratski. Jedan starac, sakat u obe noge, istr~ao je iz
kancelarije vi~u}i: "Pare u banci, Gospode!" Plesao je hitrim skakutanjem na svoje dve
izobli~ene noge. "Pare u banci, Gospode!"
Ako bi hteli, ponavljao im je Erod uporno, mogli bi sa~uvati pare i stupiti u
vezu sa Hamom, koja bi im pomogla da, za taj iznos, kupe karte za Jeovu.
"Oh, o, Je-o-ve", po~eo je neko da peva, a ostali prihvatili. Ali izmenili su re~i:
Ba{ svako }e o-ti-}i.

Oh, o, Je-o-ve,
ba{ svako }e o-ti-}i.
To su pevali tokom celog dana. Ni{ta nije moglo izmeniti tugu te pesme. Pla~e
mi se sada, kad se setim tog dana, te pesme.
Slede}eg jutra Erod je oti{ao. Jedva je i ~ekao da pobegne sa mesta svog jada i
da po~ne novi ìvot u glavnom gradu, gde }e raditi za slobodu. Meni nije rekao zbogom.
Poveo je Geua i Ahasa sa sobom. Svi lekari i lekarski pomo}nici i njihova ljudska
imovina oti{li su dan pre toga. Gledali smo kako se Erodova lete}a kola podiù u
vazduh.
Vratili smo se u Ku}u. Li~ila je na ne{to mrtvo. U njoj nije bilo ni vlasnika, ni
gospodara, niti ikoga ko bi nam rekao {ta da radimo.
Moja majka i ja smo u{le unutra da spakujemo i ponesemo na{u ode}u. Gotovo
ni{ta nismo jedna drugoj rekle, ali smo ose}ale da ne moèmo tamo ostati. ûli smo
druge ène koje su jurcale kroz bezu, preturale po sobama gospe Tazeu, kroz njene
ormane, smejale se i vriskale od uzbu|enja, pronalazile nakit i druge dragocenosti. ûli
smo u holu zgrade mu{ke glasove: glasove Gazda. Bez ijedne re~i moja majka i ja smo,
nose}i samo ono {to nam se zateklo u rukama, izi{le na zadnja vrata, provukle se
ne~ujno kroz ìve ograde vrtova i tr~ale sve do baraka.
Velika kapija kmetskog naselja stajala je otvorena.
Kako vam mogu opisati {ta je to za nas zna~ilo, taj prizor, ta otvorena kapija?
Kako vam mogu opisati?
118
2. Zeskre
Erod pojma nije imao kako se upravlja imanjem, jer upravljali su uvek Gazde. I
on je bio zatvorenik. @iveo je u svojim ekranima, snovima i vizijama.
Babe i ostali u naselju baraka provedo{e celu tu no} poku{avaju}i da smisle
neki plan, da okupe narod da bi se mogao braniti. Onog jutra kad smo majka i ja utr~ale,
kmetovi su ~uvali naselje: kmetovi koji su nosili poljoprivredne alatke prepravljene u
oru`je. Babe i odseslobodni organizovali su izbore za vo|u. Izabran je jedan snaàn, kod
svih omiljen poljski radnik. Nadali su se da }e na ovaj na~in zadràti mlade mu{karce uz
sebe.
Ali ve} po podne ta nada propade. Mladi}i po~e{e da divljaju. Oti{li su do Ku}e
da je oplja~kaju. Gazde su pucale na njih sa prozora i ubile mnoge; a mnogi drugi
mladi}i su se razbeàli. Gazde su ostale utaborene u Ku}i, gde su pili vino [omekeovih.
Vlasnici drugih plantaà po~eli su doletati u pomo} ovim Gazdama. Slu{ali smo kako
sle}u kola, jedna za drugim. Oni kmetovi koji su ostali u Ku}i dopali su sada na milost i
nemilost ovih prido{lica.
A mi u naselju opet smo zatvorili kapiju. One ogromne reze premestili smo sa
spolja{nje strane na unutra{nju i mislili smo da }emo, na taj na~in, provesti bezbedno bar
tu jednu no}. Ali u pono} oni su do{li sa te{kim traktorima i guranjem sru{ili zid. U
naselje je upalo oko stotinu ljudi, na{ih Gazda, ali i vlasnika svih drugih plantaà u tom
kraju. Imali su vatreno oru`je. Mi smo se branili poljoprivrednim alatkama i komadima
drveta. Jedan ili dvojica od njih bili su ranjeni ili ubijeni. A oni su nas ubijali koliko god
im se htelo, a onda su po~eli da siluju. To je potrajalo do ujutro.
Jedna grupa tih ljudi pokupila je sve babe i sve stare kmetove; dràli su ih i
pucali im me|u o~i, kao {to ubijaju stoku. I moju babu su tako. Ne znam {ta je bilo sa
mojom majkom. Kad su me, ujutro, odvodili, nisam videla nijednog ìvog kmeta. A bele
papire sam videla kako leè u krvi, na zemlji. Papire slobode.
U ìvotu je ostalo samo nekoliko nas devojaka i mladih èna. Nas su nagnali u
jedan kamion i odvezli na poleti{te. Tamo su nas naterali da u|emo u lete}a kola. Gurali
su nas i udarali {tapovima. Onda nas je to ponelo u vazduh. Ja tad nisam bila pri ~istoj
svesti. O tim doga|ajima znam samo ono {to su mi druge ène ispri~ale kasnije.
Na{le smo se u jednom naselju baraka, koje je u svemu nalikovalo na na{e. Ja
sam mislila da su nas vratili ku}i. Gurali su nas ka merdevinama za odseslobodne, tako
da smo morale niz njih si}i. Jo{ je bilo jutro, i trudbenici su bili napolju, na radu, a
unutar palisade, u naselju, bili su samo stari mu{karci, babe i {tenad. Babe su po{le ka
nama, namr{tene i ljute. U prvo vreme nisam razumela za{to su to sve neke nepoznate.
Pogledom sam traìla moju babu.
One su se pla{ile nas, misle}i da smo begunice. Ve} nekoliko godina su
pojedini robovi sa plantaà beàli, poku{avaju}i da se dokopaju gradova. One su mislile
da smo mi one koje je nemogu}e ubediti i da }emo im doneti neke nevolje. Ipak,
pomogle su nam da se operemo i dale nam jedno mesto blizu kule odseslobodnih.
119
Reko{e da nijedna koliba nije slobodna. Reko{e da je to imanje Zeskra. Nisu htele ni da
~uju {ta je bilo kod [omekeovih. Nisu èlele na{u prisutnost. Niti na{u nevolju.
Spavale smo tako, na goloj zemlji, bez ikakvog zaklona. Nekoliko kmetova
presko~ilo je jarak. Oni su nas silovali, zato {to nije bilo ni~eg {to bi ih spre~ilo, nikog
kome bismo mi i{ta vredele. Bile smo odve} slabe i bolesne da im se odupremo. Samo
jedna od nas, devojka po imenu Abju, poku{ala se tu}i sa njima. Prebili su je do besvesti.
Ujutro nije mogla da hoda, ni da govori. Ona je naprosto ostavljena tako kad su Gazde
do{le i pokupile nas. I jo{ jednu devojku su ostavili na tom mestu, jednu krupnu seosku
devojku koja je na glavi imala velike bele oìljke nalik na razdeljke u kosi. Dok smo
odlazili, pogledala sam je i videla da je to Valsu, moja nekada{nja prijateljica. Bile smo
tu zajedno, a nismo prepoznale jedna drugu. Ona ostade u pra{ini, sede}i, glave pognute.
Pet nas je privedeno iz naselja baraka u Ku}u porodice Zeskra, u prostorije za
kmetice. Tu sam, jedno kra}e vreme, imala bar neku nadu, jer sam umela da budem
dobra slu{kinja. Nisam tada znala koliko se Zeskre razlikuju od [omekeovih. Kod ovih
Zeskra, Ku}a je bila puna ljudi, puna vlasnika i gazda. Velika je to porodica bila, nije bio
samo jedan Gospodar kao kod [omekeovih nego desetak njih, a svaki sa svojim
pratiocima, ro|acima i gostima, tako da je i po trideset, i po ~etrdeset mu{karaca
boravilo na mu{koj strani, i isto toliko èna u bezi, a ku}no osoblje sastojalo se od
pedeset ili vi{e kmetova i drugih. Nismo dovedene da budemo ku}ne pomo}nice, nego
samo ène za upotrebu.
Okupali su nas i ostavili u sobi za takve. Bila je to jedna velika soba u kojoj ni u
jednom kutku nije bilo nimalo privatnosti. Deset ili vi{e èna za upotrebu ve} je bilo tu.
One me|u njima koje su svoj posao volele nerado su gledale na na{ dolazak, misle}i da
}emo im biti takmaci; one druge su nas pozdravile dobrodo{licom, u nadi da bismo mi
mogle zauzeti njihova mesta, a one biti preba~ene u ku}ne pomo}nice. Ali nijedna nije
bila mnogo neljubazna, a neke su bile ba{ dobre, dale su nam pone{to da obu~emo, jer
sve do tad bile smo sasvim nage, a i te{ile su najmla|u od nas, Mio, kmeticu-devoj~icu
od nekih deset ili jedanaest godina ~ije je belo telo bilo posvuda pro{arano modricama
mrkim i plavim.
Jedna od njih bila je visoka èna po imenu Sezi-Tual. Ona me je gledala sa
ironi~nim izrazom lica. Ne{to u njoj navelo je moju du{u da se probudi.
"Nisi ti pra{inarka", re~e ona. "Crna si kao sam Gospod \avo Zeskra li~no.
Beba nekog gazde, to si ti, a?"
"Ne gospo|o", rekoh ja. "Dete gospodnje. I dete Gospodara. Moje ime je
Rakam."
"Tvoj deda nije postupao prema tebi osobito dobro u poslednje vreme", re~e
ona. "Mo`da bi trebalo da se moli{ Tuali gospi Milostivoj."
"Milosti ne traìm", rekoh. Od tad me je Sezi-Tual volela, pa sam bila pod
njenom za{titom, koja mi je bila potrebna.
Skoro svake no}i slate smo na mu{ku stranu. Kad su bile zabave sa
krkanlukom, u neko doba gospe bi oti{le iz trpezarije. Tada smo mi uvo|ene, da sedimo
vlasnicima u krilu i pijemo vino sa njima. Upotrebljavali su nas tu, na kau~ima, ili su nas
120
vodili u svoje sobe. Mu{karci Zeskre nisu bili svirepi. Neki su voleli da siluju, ali ve}ina
je vi{e volela da zami{lja da mi njih èlimo i da èlimo da radimo upravo isto {to se i
njima ho}e, pa ma {ta to bilo. Takve mu{karce bilo je mogu}e zadovoljiti, i to one prve
glumljenjem straha i pokornosti, a one druge popustljivo{}u i glumljenjem silnog
uìvanja. Me|utim, neki od gostiju njihovih bili su mu{karci sasvim druge vrste.
Nije postojao nikakav zakon protiv o{te}ivanja ili ubijanja ène za upotrebu. To
se mo`da ne bi dopalo njenom vlasniku, ali bila je stvar njegovog ponosa da to ne kaè:
jer od njega se o~ekivlo da ima tako mnogo kmetica, da jedna manje ili vi{e ne zna~i
ni{ta. Zato su pojedini mu{karci koji zadovoljstvo nalaze u mu~enju dolazili na
gostoljubiva imanja kao {to je bila Zeskra da se iìve. Sezi-Tual, koja je Starom
Gospodaru bila najomiljenija, mogla je oti}i kod njega i pobuniti se protiv takvih; to je i
~inila, pa takav gost vi{e nikada nije pozivan. Ali, dok sam ja boravila tamo, Mio
[omekeovih, ta sitna devoj~ica, ubijena je. Jedan gost ju je vezao za krevet, a oko njenog
vrata stegnuo ~vor tako jako da se ona gu{ila i ugu{ila dok ju je on upotrebljavao.
Ne}u vi{e pri~ati o takvim stvarima. Rekla sam sve {to sam morala. Postoje
neke istine koje nisu korisne. Svako znanje je lokalno, rekla je moja prijateljica. Da li je
istina, tamo gde je to istina, da je to dete moralo umreti na takav na~in? Da li je istina,
tamo gde je to istina, da ona nije morala umreti na takav na~in?
Mene je ~esto upotrebljavao Gospodar Jaseo, sredove~ni ~ovek kome se
dopadala moja crna koà. Govorio mi je "Moja gospo". Tako|e me je nazivao
'buntovnicom', zato {to su sad oni nazivali ono {to se kod [omekeovih desilo - pobuna
robova. U onim no}ima kad on nije slao po mene sluìla sam bilo kome.
Provela sam tako u Zeskri dve godine. Jednog jutra, veoma rano, do|e Sezi-
Tual do mene. Pozno u no}i bila sam do{la iz postelje Gospodara Jaseoa. Malo je èna
bilo u tom trenutku u na{oj sobi, jer je prethodne no}i bila gozba i pijanka, pa su gosti
pozvali ba{ sve devojke za upotrebu. Sezi-Tual me je probudila. Imala je ~udnu kosu,
sitno-kovrdàvu, `bun. Pamtim njeno lice iznad mene i kosu kako se u tim kovrdìcama
{iri na sve strane oko tog lica. "Rakam", {apnula je ona, "no}as je sa mnom razgovarao
jedan od kmetova na{ih gostiju. Dao mi je ovo. Rekao je da se zove Suhame."
"Suhame", ponovila sam. Bila sam pospana. Pogledala sam {ta to ona drì i
pruà ka meni: neki prljav, izgu`van papir. "Ne znam da ~itam!" rekla sam zevaju}i,
nestrpljiva.
Ali onda sam pogledala i prepoznala taj list hartije. Znala sam {ta na njemu
pi{e. Bila je to moja hartija slobode. Svojevremeno sam gledala kako Gospodar Erod
ispisuje moje ime na njoj. On je, ispisuju}i svako ime, govorio glasno, da bismo mi znali
{ta pi{e. Zapamtila sam veliki, kitnjasti razmah prvog slova, koji se ponovio i u mom
drugom imenu: Radose Rakam. Uzeh taj papir rukom koja se tresla. "Odakle ti ovo?"
upitah.
"To ti bolje pitaj tog Suhamea", re~e ona. Tek sad sam ~ula zna~enje u tom
imenu: su-Hame, 'od Hame'. Bilo je to ime-lozinka. To je i Sezi-Tual znala. Posmatrala
me je, a onda se naglo sagnula i prislonila ~elo na moje ~elo. Dah joj je zapeo u grlu.
"Ako mogu, pomo}i }u", {apnula je.
121
Imala sam susret sa 'Suhameom' u jednoj od na{ih ostava za hranu. îm sam ga
videla, prepoznala sam ga: Ahas, onaj koji je, kao i Geu, bio miljenik Gospodara Eroda.
Sitan, }utljiv mladi} pra{inaste boje koè, na koga nikad nisam obra}ala mnogo pa`nje.
Imao je prodoran, pronicljiv pogled; u ono doba, kad smo Geu ili ja govorili, mislila sam
da nas Ahas gleda zlobno. Pomno je zurio u mene i sad, ali mu je lice bilo nekako ~udno,
bezizraàjno.
"Za{to si ti ovde sa tim Gospodarom Boebom?" rekla sam. "Zar nisi slobodan?"
"Jednako sam slobodan kao i ti." Njegovo je lice po~elo oìvljavati, gubiti onu
mrtvu 'belost' koju je imalo kad me je ugledao. "Gospa Boeba je ~lanica Zajednice. Ja
radim u Hami. Poku{avao sam prona}i ljude sa imanja [omekeovih. ûli smo da ovde
ima nekoliko èna odande. Rakam, ima li jo{ ìvih osim tebe?"
Glas mu je bio blag. Kad je izgovorio moje ime, dah mi je zastao a grlo se
steglo. Izgovorila sam njegovo ime, a onda se sasvim primakla Ahasu i zagrlila ga.
"Ratual, Ramajo i Keo su jo{ ovde", kazala sam. On me je pridràvao ne`no. "A Valsu je
u naselju baraka", nastavila sam, "ako je jo{ ìva." Plakala sam. Nisam nijednom
zaplakala jo{ od Mioine smrti. I Ahas je bio u suzama.
Pri~ali smo, tada i kasnije. On mi je objasnio da smo mi zaista, po zakonu,
slobodne, ali da zakon ni{ta ne zna~i na farmama. Vlada ne èli da se me{a izme|u
vlasnika i onih osoba za koje vlasnici tvrde da su njihovi kmetovi. Ako bismo se pozvale
na na{a prava, Zeskre bi nas verovatno poubijali, jer bi smatrali da smo ukradena
imovina koja im donosi bruku i sramotu. Moramo pobe}i, ili nas mora neko ukrasti, u
svakom slu~aju moramo se do~epati grada, prestonice, da bismo imali iole ikakvu
bezbednost.
Morali smo biti sigurni da niko od osoblja Zeskra ne}e da nas oda, iz
zavidljivosti ili iz ulizi{tva. Ja sam jedino u Sezi-Tual imala puno poverenje.
Ahas je organizovao na{e bekstvo, uz pomo} Sezi-Tual. Ja sam nju poku{ala
ubediti da po|e sa nama, ali ona je smatrala da bi, bez isprava o slobodi, morala uvek da
se krije, i da bi to bilo gore od njenog sada{njeg ìvota u Zeskri.
"Mogla bi oti}i na Jeovu", rekla sam ja.
Nasmejala se. "Sve {to ja znam o Jeovi jeste da se ba{ niko nije vratio. Za{to
beàti iz jednog pakla u drugi pakao?"
Ratual se opredelila da ne po|e sa nama; bila je najomiljenija kmetica jednome
mladom Gospodaru i zadovoljna da ostane tako. Ramajo, najstarija od nas od
[omekeovih, i Keo, kojoj je sad bilo oko petnaest godina, odlu~i{e da po|u. Sezi-Tual je
oti{la u kmetsko naselje i ustanovila da je Valsu jo{ ìva i da radi kao trudbenica na
njivama. Urediti bekstvo za nju bilo je daleko teè nego za nas. Ona je mogla beàti
samo danju, preko njiva, pred o~ima nadzornika i gazdurina. Bilo je te{ko ~ak i
razgovarati sa njom, jer su babe bile nepoverljive. Ali Sezi-Tual je uspela, a Valsu joj
re~e da }e u~initi sve, samo da 'opet vidi svoj papir'.
Lete}a kola gospe Boebe ~ekala su nas na rubu velikog polja gede, jednog na
kome je berba bila tek zavr{ena. Bilo je pozno leto. Ramajo, Keo i ja izi{le smo iz ku}e
pe{ice, u toku tog jutra, ali ne u isto vreme. Niko nije stalno straàrio nad nama, zato {to
122
nismo imale kuda oti}i. Zeskra leì u okruènju drugih velikih plantaà, tako da odbegli
rob ne bi na{ao nijednog prijatelja u okolnih nekoliko stotina ili ~ak hiljadu kilometara.
Jedna po jedna, razli~itim putanjama, pro{le smo kroz {ume i polja, i to celim putem se
skrivaju}i i ~u~e}i, i dospele do letikola, gde nas je Ahas ~ekao. Moje srce je gruvalo,
gruvalo, toliko da nisam mogla disati. Tu smo ~ekali Valsu.
"Eno je!" re~e Keo, koja je sedela iznad nas, na krilu lete}ih kola. Pokazala je
prstom preko {iroke njive na kojoj je gede bio pose~en tako da je ostala samo strnjika.
Valsu je istr~ala iz gustog reda drve}a koje je raslo sa druge strane njive. Tr~ala
je postojano, sa te{kim zamahom, a ne kao neko ko se boji. Ali najednom je stala.
Okrenula se. Jedan trenutak nismo znali zbog ~ega. Onda videsmo dva mu{karca kako se
odvajaju iz senke drve}a. Oni su se stu{tili za njom.
Nije beàla od njih, nije htela da ih, na taj na~in, dovede do nas. Pojurila je
natrag, ka njima. Bacila se na njih kao lovna ma~ka. Jo{ dok je bila u skoku, jedan od
njih pucao je iz pi{tolja. U padu, ona obori jednog pod sebe. Onaj drugi nastavi da puca i
puca. "Ulazi!" re~e Ahas. "Sad!" Uletele smo navrat-nanos u kola, koja su se podigla u
vazduh, i sve to prividno u jednom jedinom trenu, u onom trenu kad je Valsu u~inila taj
veliki skok, kad se i ona uzdigla u vazduh, u smrt, u svoju slobodu.
3. Grad
Ja sam moj papir o slobodi ispresavijala tako da se pretvorio u maju{ni paket.

Stiskala sam ga u {aci i nisam ga ni za tren ispu{tala u kolima, i posle kad smo sleteli i
po{li javnim prevozom kroz gradske ulice. Kad je Ahas otkrio {ta ja to stiskam u ruci,
rekao mi je da se ne moram zbog toga brinuti. Na{e manumisije su evidentirane u
ministarstvu i bi}e po{tovane, ovde, u gradu. Mi smo slobodni ljudi, re~e on. Mi smo
gareoti, a to }e re}i, vlasnici koji nemaju nijednu imovinu. "Ba{ kao Gospodar Erod",
re~e on. To meni nije ni{ta zna~ilo. Trebalo je mnogo toga nau~iti. Zadràla sam ja moju
hartiju slobode u {aci, sve dok nisam na{la bezbedno mesto da je ~uvam. Imam je i sad.
Pro{etali smo malo po ulicama, a onda nas je Ahas poveo u jednu od ogromnih
zgrada koje su stajale jedna do druge du` plo~nika. Re~e da je to naselje, ali upotrebio je
istu re~ kao za naselje kmetova; ali mi smo smatrale da to mora biti vlasni~ka ku}a.
Tamo nas je pozdravila jedna sredove~na èna. Imala je bledu koù, ali je govorila i
pona{ala se kao vlasnica, pa ja nisam znala {ta je ona. Rekla je da se zove Res i da je
iznajmljena 'pod rentu', kao i tako|e da je stare{ina za tu ku}u.
Pod rentu su kmetovi davani kompanijama. Ako ih unajmi velika kompanija,
onda oni ìve u kompanijinim naseljima, ali u gradu je bilo mnogo, mnogo iznajmljenih
koji su radili za male kompanije ili su sami vodili neki posao, a stanovali su u zgradama
~iji vlasnik o~ekuje zaradu od toga, takozvanim 'kmetskim otvorenim naseljima'. U
takvim mestima, stanari moraju po{tovati policijski ~as i vrata moraju no}u biti
zaklju~ana, ali to je sve; sami upravljaju sobom. Ovo je bila jedna takva zgrada. Imala je
podr{ku Zajednice. Neki od stanara bili su iznajmljenici, a mnogi drugi bili su kao mi,
gareoti koji su nekada bili robovi. Vi{e od sto ljudi ìvelo je tu, u ~etrdeset stanova.
123
Postojalo je nekoliko nadzornica, koje bih ja nazvala babama, a ovde su za njih govorili
da su stare{ine.
Na zemlji{nim velikoposedima duboko u pokrajini, duboko u pro{losti, gde je
ìvot bio za{ti}en kilometrima zemlje i vekovnim obi~ajima i ~vrstom odlu~no{}u da se
ostane u neznanju, svaki komad 'ljudske imovine' bio je potpuno prepu{ten milosti i
nemilosti vlasnika, svakog i bilo kakvog vlasnika. A mi smo odatle presko~ile u ovu
veliku gomilu od dva miliona ljudi gde ni za {ta i ni za koga nije postojala za{tita od
slu~ajnosti ili promene, gde smo morale u~iti najbrè {to moèmo, i to jedno znanje,
kako da se odrìmo u ìvotu, ali gde je na{ ìvot bio u na{im sopstvenim rukama.
Ja nikad do tada nisam videla ulicu. Nisam umela pro~itati ni jednu jedinu re~.
Mnogo sam imala da u~im.
Res je to ~inila o~iglednim. Bila je gra|anka, hitra u mislima i re~ima,
nestrpljiva, agresivna, osetljiva. Ja dugo nisam mogla osetiti nikakvu naklonost prema
njoj - {tavi{e, nisam je mogla ni razumeti. Pored nje sam imala ose}aj da sam glupa,
spora, tupava. êsto sam se ljutila na nju.
Sad je u meni postojao bes. Dok sam ìvela u Zeskri, nisam se ljutila. Nisam
mogla. To bi me pro`deralo. Ovde je bilo prostora za ljutnju, ali nisam imala na {ta
korisno da upotrebim tu ljutnju. @ivela sam sa njom u ti{ini. Keo i Ramajo imale su
jednu veliku zajedni~ku sobu, a ja malu, do njihove. Nikada ranije nisam imala sobu
samo za sebe. U prvo vreme sam se u njoj ose}ala usamljeno i nekako posti|eno, ali
uskoro mi se dopalo. Prva stvar koju sam ja uradila slobodno, kao slobodna èna, bila je
ta da sam zatvorila svoja vrata.
No}u sam zatvarala vrata i u~ila. Tokom dana, imali smo radnu obuku pre
podne, a nastavu po podne: ~itanje i pisanje, aritmetiku, istoriju. Moja radna obuka bila
je u jednoj maloj radionici gde smo od hartije i tankog drveta pravili sandu~i}e za
kozmetiku, za slatki{e, za nakit i sli~ne stvari. Mene su nau~ili da obavim sve one
razli{ite etape tog posla, od po~etka do kraja, dakle i pravljenje i ukra{avanje kutija; jer,
tako se u gradu uglavnom radilo, radili su zanatlije-umetnici, svako je poznavao celinu
svog zanata. Vlasnik te radionice bio je jedan ~lan Zajednice. Stariji radnici bili su
iznajmljenici. Znalo se da }u i ja po~eti da dobijam platu ~im se moja obuka zavr{i.
Do tada, izdràvao me je Gospodar Erod, i mene i Keo i Ramajo, kao i nekoliko
mu{karaca sa plantaè [omekeovih; ti ljudi su ìveli u drugoj ku}i. Erod nam nikada nije
do{ao u posetu. Ja mislim da nije èleo da vidi nikoga od ljudi koje je na onako
katastrofalan na~in oslobodio. Ahas i Geu mi reko{e da je prodao glavninu zemlje
[omekeovih i po~eo tro{iti taj novac u korist Zajednice, ali i svoje politi~ke promocije,
zato {to je sad postojala Radikalna stranka koja se zalagala za emancipaciju.
Geu je do{ao nekoliko puta da me vidi. Postao je gra|anin, sav fino doteran,
pun znanja. Ose}ala sam, dok me je gledao, da razmi{lja o onome kako sam bila èna za
upotrebu, kod Zeskra. Zato sada nisam volela da se vi|am s njim.
Onom Ahasu, o kome ni{ta nisam mislila u starim danima, sad sam se divila, jer
sam znala da je hrabar, odlu~an i dobar. On je bio taj koji nas je traìo, na{ao, izbavio. Ja
sam sad bila besna na svakog mu{karca koji bi me pogledao onako kako mu{karci
124
gledaju ène. Bila sam ljuta i na ène koje su me gledale i sagledavale seksualno. Za
gospu Tazeo ja sam bila samo telo, ni{ta vi{e. I u Zeskri sam bila samo to. âk i za
Eroda, koji me nije hteo ni dodirnuti, bila sam samo to. Meso koje treba ili ne treba
pipati, kako ko voli. Upotrebiti ili ne, kako se ko opredeli. Mrzela sam seksualne delove
sebe, genitalije, dojke i zaobljenost kukova i stomaka. Jo{ od detinjstva obla~ili su me u
mekanu ode}u ude{enu da naglasi seksualnost ènskog tela. Kad sam po~ela dobijati
platu, ~im sam uzmogla kupovati ili praviti ode}u za sebe, pre{la sam na tvrde, te{ke
tkanine. Deo tela koji sam najvi{e volela bile su moje {ake, tako pametne u radu, i glava,
ne mnogo pametna za u~enje, ali ipak sposobna da nau~i, ranije ili kasnije, ma koliko
dugo se morala oko toga truditi.
Erod je svojevremeno govorio o promeni, da, ali o nekoj takvoj promeni koju bi
izveli vlasnici. Mi smo bili ono {to treba menjati, pu{tati na slobodu, kao {to smo ranije
bili ono {to treba posedovati. Iz istorije sam saznala da svaka sloboda mora da se
napravi. Ona ne moè biti data.
Prva knjiga koju sam pro~itala samostalno bila je istorija Jeove, napisana vrlo
jednostavno. Tu je pisalo o danima naseljavanja, o ~etiri korporacije, o onom stra{nom
prvom veku kad su brodovi nosili robove-mu{karce na Jeovu, a dragocene rude nazad.
Robovi-mu{karci bili su tako jeftini da su ih gonili da rmbaju dok ne crknu, nekoliko
godina u rudniku, a onda uvozili nove. Oh, o, Jeove, ba{ niko da se vra-ti. Onda su
korporacije po~ele da {alju i izvestan broj èna, da bi one radile i razmnoàvale se, pa su
se tokom godina kmetovi prelivali iz planta`nih naselja i stvorili gradove - ~itave velike
gradove, poput tog u kome sam se ja na{la. Samo, u gradovima nisu upravljali gazde i
vlasnici, nego sami kmetovi, kao sad ovom zgradom. Na Jeovi, kmetovi su bili
vlasni{tvo korporacija. Mogli su i da dobiju slobodu za pare, daju}i korporaciji deo
svojih prihoda, na onaj na~in kako u nekim delovima Voe Dea napoli~ari obra|uju
zemlju, a pola prihoda daju vlasniku. Na Jeovi, takve nazivaju oslobo|enicima. Ne
slobodnim ljudima, nego oslobo|enicima. A onda, pisalo je u toj istoriji koju sam ~itala,
oni po~e{e da misle: za{to mi nismo slobodni ljudi? Pa su zato izveli revoluciju,
Oslobo|enje. Po~elo je na jednoj plantaì zvanoj Nadami, pa se odatle {irilo. Trideset
godina su se oni borili za svoju slobodu. I pre samo tri godine su se izborili, dobili su rat,
a izbacili napolje i korporacije i vlasnike i gazde, sve to, sa svoga sveta. Plesali su i
pevali po ulicama, sloboda, sloboda! Ta knjiga, koju sam ja ~itala (polako, ali sam je
~itala) {tampana je bila ba{ tamo, na Jeovi - u Slobodnom Svetu. A na Verel su je
preneli tu|ini iz svemira. Za mene je to bila sveta knjiga.
Upitala sam Ahasa kako je sad na Jeovi, a on re~e da tamo sastavljaju vladu i
pi{u savr{en ustav, da bi svi ljudi bili jednaki pred zakonom.
A na mreì, na vestima, javljali su da na Jeovi sve pra{ti od me|usobne borbe,
da tamo nikakve vlade i nema, da narod krepava od gladi, da plemenski divljaci besne po
pokrajinama, a bande mladih kriminalaca po gradovima, da su red i zakon sasvim
propali tamo. Davanje i uzimanje mita; neznanje; poku{aj je to osu|en na neuspeh, svet
koji umire, govorili su.
125
Ahas je govorio da je vlada Voe Dea, koja je vodila i izgubila rat protiv Jeove,
sada u strahu da ne po~ne Oslobo|enje i na Verelu. "Ne veruj ni u kakve vesti",
savetovao je on mene. "A naro~ito na u vesti sa neareala. Nikad se ne uklju~uj u njih.
Jednako su la`ne, ali ti daju da vidi{, oseti{, a onda poveruje{. A oni to znaju. Nisu njima
potrebne pu{ke, ako su vlasnici na{ih umova." Vlasnici nemaju nijednog reportera na
Jeovi, nijednu kameru, re~e on; te 'novosti' izmi{ljaju i snimaju uz pomo} glumaca. Na
Jeovu je dopu{ten pristup samo nekolicini tu|ina, onih sa Ekumena; {tavi{e, Jeovci
raspravljaju da li i tu nekolicinu da po{alju napolje, pa da svet koji su osvojili ostane
samo njima.
"U tom slu~aju, {ta bi bilo s nama?" pitala sam, jer bila sam po~ela razvijati
neke svoje sanjarije da otputujem tamo, u Slobodni Svet, ~im Hame uzmogne iznajmiti
brodove i poslati ljude.
"Neki na Jeovi govore da kmetovi mogu do}i. Drugi kaù da Jeova ne moè
toliki broj da ishrani, bila bi prenakrcana. O tome se sad vodi rasprava, demokratski.
Bi}e odlu~eno na prvim jeovskim izborima, uskoro." I Ahas je sanjario o odlasku tamo.
Zajedno smo pri~ali o tom na{em snu onako kako zaljubljeni pri~aju o svojoj ljubavi.
Ali nijedan brod nije kretao za Jeovu. Hame nije mogla dejstvovati otvoreno, a
Zajednici je bilo zabranjeno da dejstvuje umesto Hame. Ekumen je ponudio da preveze
svojim brodovima sve koji ho}e da pre|u, ali je vlada Voe Dea uskratila dozvolu za
kori{}enje bilo kog svemirskog poleti{ta za te svrhe. Reko{e da mogu sami da prevoze
svoj narod, ali da nijedan Verelac ne}e napustiti Verel.
A tek je ~etrdeset godina pro{lo otkako je Verel kona~no dopustio tu|inima da
slete i da uspostave diplomatske odnose. îtaju}i istoriju dalje, po~ela sam pomalo
razumevati prirodu ljudi koji su na Verelu dominirali. Ta rasa crne koè koja je pokorila
sve druge narode Velikog kontinenta, a onda i celi svet, ta rasa koja je sebe nazvala
vlasnicima, ìvela je u uverenju da postoji samo jedan na~in da se bude. Verovali su da
jesu ono {to ljudi treba da budu, da ~ine ono {to treba da se ~ini i da znaju sve {to ima da
se zna. A svi ostali narodi Verela, ~ak i kad su se njima suprotstavljali, opona{ali su ih,
poku{avali su postati vlasnici i na taj na~in su postajali vlasni{tvo. Onda je sa neba do{ao
jedan narod koji je izgledao druga~ije, radio druga~ije i znao druga~ije, i nije se dao
pokoriti ni porobiti; sa takvim narodom rasa vlasnika nije htela da ima nikakva posla. I
tek posle ~etiri stotine godina priznala je da je nai{la na sebi ravne.
Bila sam u masi na jednom mitingu Radikalne stranke. Na mitingu je i Erod
govorio, divno kao i uvek. Primetila sam u gomili naroda jednu ènu koja je stajala
pored mene i slu{ala. Njena koà bila je neke neobi~ne narandàsto-sme|e boje kao kora
pinija, a u uglovima njenih o~uju videla se belina. Pomislila sam da je èna bolesna - od
gnojnih crva, mo`da; tako se koà Gospodara [omekea menjala, a u njegovim o~ima
tako|e su se pojavile beonja~e. Ona je bacila pogled na mene, osmehnula se malo i opet
posvetila pa`nju govorniku. Njena kosa bila je nakovrdàna u `bun ili oblak, kao kod
Sezi-Tual. Ode}a joj je bila od neke tanane tkanine, i po nekoj ~udnoj modi. Meni po~e
svitati, ali veoma sporo, {ta je ona; po~eh razumevati da je ona do{la sa jednog sveta
nezamislivo dalekog. ûdo je bilo da ona i sa tako ~udnom koòm, kosom, o~ima i
126
umom ipak jeste ljudsko bi}e, kao {to sam i ja; u to nisam sumnjala. Jer, osetila sam da
jeste. Upravo to me je, na trenutak, duboko uznemirilo. Onda je uznemirenost prestala, a
po~ela ogromna radoznalost, maltene ~e`nja, privu~enost ka njoj. Poèlela sam da
upoznam tu ènu, da znam sve {to i ona zna.
U meni se borila du{a vlasnika sa slobodnom du{om. Tako }e kod mene biti
doìvotno.
Keo i Ramajo prestale su da idu u {kolu ~im su nau~ile da ~itaju, pi{u i koriste
kalkulator, ali ja sam nastavila. Kad vi{e nije postojao nijedan ~as na koji bih mogla i}i u
{koli Hame, nastavnici su mi pomogli da na|em {kolske ~asove na mreì. Iako su svi
nastavni predmeti bili pod kontrolom dràve, na{lo se tamo finih nastavnika, a i grupa iz
celog sveta; pri~ali su o knjièvnosti, istoriji, o prirodnim naukama i o umetnostima. Ja
sam uvek èlela {to vi{e istorije.
Res, koja je bila ~lanica Hame, prva me ja odvela u Biblioteku Voe Dea. Po{to
je ta biblioteka bila samo za vlasnike, u njoj nije vr{ena dràvna cenzura. Oslobo|eni
kmetovi, oni svetlijih boja koè, uvek su izbacivani iz nje, pod ovim ili onim izgovorom;
bibliotekari su nalazili na~ina za to. A ja ovako crna, pa jo{ u gradu uve`bana da se
drìm sa jednim ravnodu{nim ponosom koji ~oveku omogu}uje da izbegne mnoge
uvrede i grdnje. Res mi je rekla da u{etam kao da sam vlasnica cele biblioteke. Tako sam
i uradila, i dobila sam sva prava kori{}enja, niko nije postavio nikakvo pitanje. Tako
po~eh da ~itam slobodno, koju god sam knjigu htela u toj velikoj biblioteci, a pro~itala
bih sve do poslednje da sam samo mogla. To je bilo moje uìvanje, to ~itanje. Tu je bilo
srce moje slobode.
Moj se ìvot sastojao uglavnom samo od rada na pravljenju tih kutija, {to je bio
posao dobro pla}en, prijatan i u prijatnom dru{tvu, i od u~enja i ~itanja. Nisam ni èlela
vi{e. Bila sam usamljena, ali ispunjena ose}anjem da je ta usamljenost mala cena za ono
{to jesam èlela.
Ona Res, koja mi se u po~etku nije dopadala, sad mi je bila prijateljica. Odlazila
sam sa njom na sastanke Hame, ali i na izvesne zabave o ~ijem postojanju pojma ne bih
imala da nije bilo Res. "Ajmo, seljoberka", rekla bi Res meni. "Vreme je da obrazujemo
na{e planta`no {tene." Pa bi me odvela u makil-pozori{te, ili u kmetske plesne dvorane
gde je bila dobra muzika. Res je uvek htela da ple{e. Pu{tala sam je da me u~i tome, ali
nije mi prijalo plesanje. Jedne no}i, dok smo plesale 'spora}e', njene ruke me po~e{e
stiskati, a ja pogledah u njeno lice i videh na njemu masku seksualne èlje, blagu i
'praznu'. "Meni se ne ple{e", rekoh.
Oti{le smo pe{ice ku}i. Ispratila me je do sobe, a na vratima poku{ala da me
zagrli i poljubi. Bila sam toliko besna, da mi je muka pripala od besa. "Ne}u to!" rekla
sam.
"Izvini, Rakam", re~e ona, tonom blaìm nego {to sam ikad od nje ~ula. "Znam
kako se mora{ ose}ati. Ali ti mora{ to i savladati, nastaviti svoj ìvot. Ja nisam
mu{karac, a èlim te."
Upala sam joj u re~. "Mene je prvo upotrebljavala jedna èna, pre nego ma koji
mu{karac. Jesi li me pitala da li ja èlim tebe? Nikada vi{e ne}u ja biti upotrebljena!"
127
Taj gnev i inat provalili su iz mene kao otrov iz zagnojene rane. Da je poku{ala
jo{ jednom da me pipne, razbila bih je. Ovako sam joj samo tresnula vrata ispred nosa.
Tresu}i se sva, vratila sam se za radni sto, sela i nastavila ~itati knjigu koja je tamo bila
otvorena.
Sutra smo obe bile posti|ene i krute. Ali je Res imala i strpljenje, ispod te svoje
gradske hitrine i grubosti. Nije ponovila poku{aj da sa mnom vodi ljubav, nego je
pridobila moje poverenje i navela me da sa njom razgovaram kako ni sa kim drugim ne
bih. Slu{ala je pomno, a onda mi govorila {ta misli. Jednom prilikom, ona re~e:
"Seljoberka, skroz pogre{no vidi{ stvari. A nije ni ~udo. Kako bi mogla videti ispravno?
Ti misli{ da je seks ne{to {to ti neko drugi radi. Nije. To je ne{to {to ti radi{. Zajedno sa
nekim drugim. A ne nekom drugom. Ti nikad nisi nimalo seksa imala. Doìvljavala si
jedino silovanja."
"Sve je to meni ispri~ao Gospodar Erod, odavno", rekoh ja. Ogor~ena sam bila.
"I ba{ me briga kako se zove. Imala sam toga dosta. Dosta za ceo ìvot. I drago mi je da
budem bez toga."
Res je iskrivila lice u grimasu. "Sa dva'es dve godine?" re~e ona. "Moè neko
vreme biti tako kako kaè{. Ako si sre}na, u redu. Ali razmisli o mojim re~ima. Veliki je
to deo ìvota, da se tek tako odse~e."
"Ako ba{ moram imati seks, mogu i sama da se zadovoljim", rekoh, ne mare}i
da li }e to nju povrediti. "Ljubav s time nema nikakve veze."
"E, tu ti gre{i{", re~e ona, ali ja vi{e nisam ni slu{ala. Bila sam re{ena da u~im
od onih nastavnika i knjiga koje sama izaberem, ali da ne primam savete koje nisam
traìla. Odbijala sam da mi iko govori {ta da radim ili mislim. Ako sam slobodna, bi}u
slobodna sama, za sebe. Bila sam kao beba kad prohoda.
I Ahas mi je davao savete. Rekao je da je glupo terati tako daleko sa
obrazovanjem. "Ne postoji ni{ta korisno {to bi ti mogla raditi sa tolikim knji{kim
znanjem", rekao je on. "To je sluènje samoj sebi. Nama su potrebni vo|e i ~lanovi koji
imaju prakti~ne ve{tine."
"Potrebni su nam nastavnici!"
"Jesu", re~e on, "ali ti si jo{ pre godinu dana znala dovoljno da postane{
nastavnik. [ta }e nam istorija drevnih vremena, {ta }e nam ~injenice o tu|inskim
svetovima? Pred nama je revolucija koju treba izvesti!"
Nisam prestala ~itati, ali sam se po~ela ose}ati krivom. Preuzela sam da vodim
nastavu u {koli Hame, u~ila sam jednu grupu nepismenih kmetova i oslobo|enika da
~itaju i pi{u. Bio je to naporan posao. Te{ko je odrasloj osobi da u~i, umorna, no}u,
posle celodnevnog rada. Mnogo je lak{e predati svoj um mreì.
U mislima sam nastavljala polemiku sa Ahasom, a jednog dana sam mu rekla:
"Postoji li na Jeovi biblioteka?"
"Ne znam."
"Zna{ da ne postoji. Korporacije tamo nisu ostavile nijednu. Niti su imale
ijednu. To je bila gomila neznalica, ni{ta nisu znali osim zarade. Znanje je, samo po sebi,
128
jedno dobro. Ja nastavljam u~enje zato da bih jednog dana prenela moje znanje na Jeovu.
Kad bih mogla, ja bih njima prenela celu ovu biblioteku!"
Zurio je u mene. "[ta su vlasnici mislili, {ta su vlasnici radili - samo o tome su
njihove knjige. Na Jeovi, to nikome nije potrebno."
"Jeste, potrebno im je", rekla sam ja, sigurna da on nije u pravu, iako opet
nisam mogla re}i na osnovu ~ega sam sigurna.
U {koli su uskoro zatraìli od mene da predajem istoriju, zato {to je jedan od
nastavnika oti{ao. Ti ~asovi su dobro uspevali. Naporno sam radila da se za njih
pripremim. Uskoro je od mene zatraèno da govorim jednoj postdiplomskoj studijskoj
grupi; i to je dobro pro{lo. Ljudi su bili zainteresovani za zamisli koje sam ja izvla~ila iz
istorije, i za pore|enja koja sam nau~ila praviti izme|u na{eg i drugih svetova.
Prou~avala sam kako razni narodi podiù decu, ko preuzima odgovornost za dete, kako
se ta odgovornost shvata, po{to mi se ~inilo da je to jedna ta~ka na kojoj narod sebe
osloba|a ili porobljava.
Na jedan od tih razgovora do{ao je ~ovek iz ekumenske ambasade. Upla{ila
sam se kad sam videla tu|insko lice u mojoj publici. Jo{ vi{e sam se upla{ila kad sam ga
prepoznala. Bio je to onaj nastavnik koji je drào prvi ~as ekumenske istorije u koji sam
se ja, u mreì, ikada uklju~ila. Tada sam sve slu{ala sa najve}om pa`njom, ali nijednom
nisam uzela re~ u raspravi. Ono {to sam nau~ila imalo je velikog uticaja na mene. Mislila
sam da }e on sada smatrati da sam neskromna zato {to pri~am o stvarima koje on zaista
poznaje. Izmucala sam nekako svoje predavanje, nastoje}i da ne vidim njegove o~i sa
belim uglovima.
Posle mi je pri{ao, predstavio se u~tivo, pohvalio moj govor i zapitao me da li
sam ~itala tu-i-tu knjigu. Tako ve{to i ljubazno me je poveo u razgovor, da sam morala
osetiti naklonost i poverenje prema njemu. To poverenje je uskoro i zasluìo. Bilo mi je
potrebno njegovo rukovo|enje, jer mnogo je gluposti napri~ano i napisano, ~ak i od
strane mudrih ljudi, o ravnoteì snaga izme|u mu{karaca i èna, od koje, dabome, zavise
i ìvoti dece i vrednost njihovog obrazovanja. Znao je koje knjige treba da pro~itam,
koje }e mi biti korisne i omogu}iti da dalje nastavim sama.
Zvao se Esdardon Aja. Radio je na nekom visokom poloàju, nisam bila sigurna
na kom, u ambasadi. Ro|en je na Hainu, u Starom Svetu, sa koga su svi na{i preci do{li.
Ponekad sam razmi{ljala kako je ~udno da ja znam takve stvari, takve drevne i
ogromne stvari, ja koja nisam znala ni{ta o svetu izvan ograde robovskog naselja sve do
svoje {este godine, a do osamnaeste ni ime dràve u kojoj ìvim! Kad sam u gradu bila
novakinja, neko je pomenuo 'Voe Deo', a ja bubnem: "A de je to?" i oni se svi zablenu u
mene. Jedna èna grubog glasa, stara gradska iznajmljenica, tada mi je rekla: "Ovde,
pra{njava. Evo ba{ ovde ja Voe Deo. Tvoja zemlja, i moja!"
Ispri~ala sam Esdardonu Aji ovo. Nije se nasmejao. "Zemlja, narod", re~e on.
"To su ~udnovate i vrlo te{ke zamisli."
"Moja zemlja bilo je ropstvo", rekla sam, a on klimnu glavom.
129
Sada sam retko vi|ala Ahasa. Nedostajalo mi je njegovo ljubazno prijateljstvo,

ali ono se u me|uvremenu pretvorilo u grdnju i samo grdnju. "Sve si ne{to digla nos,
objavljuje{ radove, razgovara{ sa publikom stalno", govorio je. "Stavlja{ sebe iznad na{e
stvari."
Rekla sam: "Ali ja razgovaram sa ljudima u Hami, ja pi{em o stvarima koje
treba da znamo. Sve {to ja radim jeste za slobodu."
"Zajednica nije zadovoljna tim tvojim pamfletom", re~e on, tonom ozbiljnim i
savetni~kim, kao da mi poverava neku tajnu koju ja treba da znam. "Od mene je
zatraèno da ti kaèm da odsad podnosi{ svoje radove odboru da pogleda pre nego {to ih
objavi{. Tom {tamparijom upravljaju usijane glave. Hame stvara prili~ne te{ko}e na{im
kandidatima."
"Na{im kandidatima!" rekla sam razbe{njeno. "Nijedan vlasnik nije moj
kandidat! Zar ti jo{ prima{ nare|enja od Mladog Vlasnika?"
Ovo ga je zabolelo. Rekao je: "Ako ti stavlja{ sebe na prvo mesto, ako ne}e{ da
sara|uje{, dovodi{ sve nas u opasnost."
"Ne stavljam ja sebe na prvo mesto - politi~ari i kapitalisti to ~ine. Ja stavljam
slobodu na prvo mesto. Za{to ne moète sara|ivati vi sa mnom? To treba da ide u oba
smera, Ahase!"
Oti{ao je ljut, ostavio mene ljutu.
Mislim da mu je nedostajala ona moja zavisnost od njega. Mo`da mi je i

zavideo na nezavisnosti, jer on je i sad bio ~ovek Gospodara Eroda. Imao je verno srce.
Na{e neslaganje zadalo je i meni i njemu mnogo bola. Ba{ bih volela da znam {ta je
posle bilo s njim, u smutnim vremenima koja su nastala.
U njegovim optu`bama bilo je neke istine. Otkrila sam da imam dara da svojim
govorom i pisanjem dirnem um i srce drugih. Niko mi nije rekao da je to dar ne samo jak
nego, u istoj toj meri, i opasan. Ahas je tvrdio da ja stavljam svoj li~ni interes iznad
zajedni~kog, ali ja sam znala da nije tako. Cela sam se stavila u slu`bu istine i slobode.
Niko mi nije rekao da cilj ne moè pro~istiti sredstva, jer samo Gospod Kamije zna
kakav }e kraj, dakle i cilj, biti. A to mi je mogla moja baba re}i. Mogla me je i Arkamije
podsetiti, ali ja je nisam ~esto ~itala, a u gradu nije bilo staraca da u no}i pevaju re~. Da
ih je i bilo, ja ih ne bih ~ula, bili bi nadja~ani zvukom mog divnog glasa dok govori
divnu istinu.
Mislim da nisam nanela nikakvu {tetu, osim u onoj meri u kojoj smo svi mi
nanosili {tetu time {to smo skrenuli pa`nju vladaocima Voe Dea na to da Hame postaje
sve smelija, a Radikalna stranka sve ja~a, i da oni, zato, moraju udariti na nas.
Prvi znak bio je jedan razdor. U na{im otvorenim naseljima postojala je mu{ka
strana, ènska strana i nekoliko stanova za parove. To je bio radikalan pomak. Zakon je
zabranjivao ma kakav brak izme|u ljudskih imovina. @ivljenje imovina u parovima
smelo se dogoditi samo uz pristanak, odnosno dobru volju i blagoslov vlasnika. Jedina
legitimna odanost kmeta ili kmetice bila je prema vlasniku. Ni dete nije pripadalo majci,
nego vlasniku. Me|utim, po{to su gareoti ìveli u istim zgradama kao i kmetovi u
130
ne~ijem vlasni{tvu, ovi stanovi za parove su tolerisani ili prenebregavani. Sada,

odjednom, zakon po~e da se sprovodi, kmetski parovi su pohap{eni, odre|ene su
nov~ane kazne onima koji su imali prihode, a parovi su razdvojeni i poslati u druge
stambene zgrade, one pod upravom kompanija. Res i druge ène-stare{ine u na{oj zgradi
upozorene su: ako se opet otkriju neki 'nemoralni aran`mani', one }e biti smatrane
krivim za to i poslate u radne logore. Jedan par u na{oj zgradi imao je dvoje male dece,
koja nisu bila na vladinoj listi; ta deca ostala su napu{tena kad su im roditeelji odvedeni,
pa su ih Keo i Ramajo uzele. Deca su postala {ti}enici ènske strane, kao {to je sa
siro~adi u kmetskim naseljima uvek bilo.
Na sastancima Hame i Zajednice do{lo je do vatrenih rasprava o ovome. Neki
su govorili da pravo kmetova da ìve zajedno i uzgajaju svoju decu jeste stvar koju bi
Radikalna stranka trebalo da podrì, jer ne preti vlasni{tvu neposredno, a mogla bi
pobuditi, zbog prirodnog nagona, mnoge vlasnike da nas podrè, naro~ito ène me|u
njima, koje, iako ne mogu glasati, mogu biti dragoceni saveznici. Drugi su govorili da
li~ne naklonosti moraju biti u drugom planu, a stvar slobode u prvom; da veliko pitanje
emancipacije mora biti iznad ma kakvih li~nih tema. Tako je na sastanku govorio
Gospodar Erod. Ja sam ustala da mu odgovorim. Rekla sam da nema slobode bez polne
slobode, i da tek kad se ènama dozvoli da ponesu odgovornost za svoju decu, i kad
mu{karci budu voljni da isto tako u~ine, moè nastati sloboda za sve ène, i kmetice i
vlasnice.
"Mu{karci moraju poneti odgovornost za javnu stranu ìvota, za onaj {iri svet u
koji }e dete u}i; a ène, za onu drugu stranu ìvota, doma}instvo, pa i moralno i fizi~ko
podizanje deteta. To je podela koju su zajedni~ki uveli Bog i Priroda", odgovorio je
Erod.
"Da li }e, onda, emancipacija za ènu zna~iti da je ona slobodna da u|e u bezu i
da ostane zaklju~ana unutra, na ènskoj strani?"
"Naravno ne", zapo~eo je on, ali ja ga ponovo prekidoh, pla{e~i se njegovog
zlatnog jezika. "[ta je, onda, sloboda za ènu? Da li se razlikuje od slobode za
mu{karca? Ili je slobodna osoba - slobodna?"
Voditelj rasprave, moderator, ljutito je lupao {tapom o pod, ali neke kmetice
prihvati{e moje pitanje. "Kad }e Radikalna stranka progovoriti u na{u korist?" po~e{e
one pitati, a jedna èna-stare{ina povika: "Gde su va{e ène, vas vlasnika koji èlite
ukinuti ropstvo? Za{to one nisu ovde? Zar ih ne pu{tate iz beze?"
Moderator je lupao i lupao sve dok nije opet uspostavio red. Ja sam se ose}ala
upola trijumfalno, a upola posti|eno. Videla sam da Erod i neki drugi iz Hame sada
gledaju ka meni kao da sam neskrivena izaziva~ica problema. I zaista, moje re~i unele su
podelu me|u nas. Ali nismo li i pre toga bili podeljeni?
Grupa nas èna oti{la je ku}i pri~aju}i; hodale smo ulicama i pri~ale glasno. To
su sada bile moje ulice, sa svim tim saobra}ajem, svetlima, opasnostima i ìvotom. Bila
sam èna iz grada, slobodna èna. Te no}i bila sam vlasnica. Posedovala sam taj grad.
Posedovala sam budu}nost.
131
Rasprave su se nastavljale. Pozivali su me na mnoga mesta da govorim. Kad

sam odlazila sa jednog takvog sastanka, Hainac Esdardon Aja mi je pri{ao i rekao
obi~nim tonom, kao da komentari{e moj govor: "Rakam, ti si u opasnosti da bude{
uhap{ena."
Nisam razumela. On je hodao uz mene dok se nismo udaljili od ostalih, a onda
dodao: "Neke glasine su doprle do ambasade, a ja sam obratio pa`nju... Vlada Voe Dea
}e uskoro izmeniti status kmetova i kmetica koji su oslobo|eni putem manumisije. Vi
vi{e ne}ete biti smatrani gareotima. Mora}ete imati vlasnika-sponzora."
Ovo su bile zle vesti, ali ja sam malo razmislila, pa rekla: "Mislim da mogu na}i
jednog vlasnika koji }e me sponzorisati. Gospodara Boebu, mo`da."
"Vlada }e morati da odobri sponzora... Ovo }e oslabiti Zajednicu, i to i ~lanove
koji su vlasnici, i ~lanove koji su kmetovi. U izvesnom smislu, pametno je smi{ljeno",
re~e Esdardon Aja.
"A {ta }e biti sa nama ako ne na|emo odobrenog sponzora?"
"Bi}ete smatrani beguncima."
To je zna~ilo smrt, ili radni logor, ili aukciju.
"Oh, Gospode Kamije", rekla sam i uhvatila se za mi{icu Esdardona Aje, jer mi
je zavesa tame pala pred o~i.
Jo{ neko vreme smo hodali ulicom. Kad sam opet bila sposobna da gledam,
videla sam tu ulicu, visoke ku}e grada, blistave svetlosti za koje sam do malo~as mislila
da su moje.
"Imam ja neke prijatelje", re~e Hainac, hodaju}i dalje sa mnom, "koji planiraju
da putuju u Kraljevinu Bambur."
Ja posle nekog vremena rekoh: "A {ta bih ja radila tamo?"
"Brod za Jeovu pole}e odatle."
"Za Jeovu", rekla sam.
"Koliko ja ~ujem, tako je", re~e on, kao da razgovaramo o nekoj tramvajskoj
liniji. "O~ekujem da }e kroz nekoliko godina Voe Deo po~eti da nudi prevoz do Jeove.
Izvozi}e one koji prave probleme, one koje ne moè{ ubediti, ~lanove Hame. Ali da bi to
bilo, prvo }e morati da prizna Jeovu kao naciju i dràvu, a to jo{ nije voljan da u~ini.
Zasad samo dopu{taju neku polulegalnu trgovinu izme|u Jeove i nekih dràva-
poslu{nika Voe Dea... Pre dve godine, Kralj Bambura kupio je jedan stari korporacijski
brod, pravi pravcijati stari kolonijalni trgova~ki brod. Kralj je smatrao da }e mu prijati
poseta mesecima Verela. Pokazalo se, me|utim, da mu je ta poseta dosadna. Zato je
iznajmio taj brod jednom konzorcijumu nau~nika sa Univerziteta Bambura i biznismena
iz prestonice. Sad neki proizvo|a~i iz Bambura pomalo trguju sa Jeovom, pomo}u tog
broda, a izvestan broj nau~nika se ukrca da izvede, onako usput, i nau~nu ekspediciju.
Naravno, svako takvo putovanje je veoma skupo, i zato oni nastoje da u svaki pohod u|e
{to ve}i broj nau~nika, kad god brod pole}e."
Sve sam ovo slu{ala ne ~uju}i ni{ta, a ipak sve razumela.
"Dosad su", re~e on, "uspevali to da izmuvaju."
132
Uvek je on bio tih, i kao da ga sve pomalo zabavlja, a opet ne sa nadmo}nim

drànjem.
"Zna li Zajednica za taj brod?" upitala sam.
"Ja verujem da neki ~lanovi znaju. A i neki u Hami. Ali veoma je opasno znati
o tom brodu. Ako bi Voe Deo doznao da jedna klijent-dràva izvozi vrednu imovinu...
Pa, mi smatramo da Voe Deo ne{to ve} podozreva. Zna~i, ovo je jedna odluka koja se ne
moè doneti olako. Opasna, a bespovratna. Zbog te opasnosti, oklevao sam da
razgovaram sa tobom. Toliko dugo sam oklevao, da ti sad mora{ tu odluku doneti veoma
brzo. Zapravo, no}as, Rakam."
Prenela sam pogled sa svetlosti grada gore, na nebo, koje su te svetlosti
prikrivale. "I}i }u", rekoh. Pomislila sam na Valsu.
"Dobro", re~e on. Na slede}em uglu poveo me je u drugom pravcu, sada vi{e ne
prema mojoj ku}i, nego prema ekumenskoj ambasadi.
Nikada se nisam zapitala za{to on to ~ini za mene. Bio je to jedan tajnovit
~ovek, ~ovek tajne mo}i, ali je uvek govorio istinu, a ja mislim da je i postupao po
nalozima svoga srca kad god je mogao.
Tek {to smo zakora~ili na tlo ambasade, u veliki park koji je u toj zimskoj no}i
bio blago obasjan svetiljkama sasvim pri zemlji, ja stadoh. "Moje knjige", rekla sam. On
mi postavi pitanje, samo pogledom. "@elela sam poneti moje knjige na Jeovu", rekla
sam. Sad se moj glas tresao od navale suza, kao da je sve {to ostavljam sakupljeno u tu
jednu stvar. "Ja mislim da su ljudima na Jeovi potrebne knjige", rekoh.
Nekoliko trenutaka kasnije on re~e: "Uredi}u da budu poslate slede}im brodom.
Kamo sre}e da i tebe mogu poslati njime", nastavi, ne{to ti{im glasom. "Ali, naravno,
Ekumen ne moè davati besplatan prevoz odbeglim robovima..."
Okrenula sam se, dohvatila njegovu {aku i na nju pritisnula svoje ~elo, i to je
jedini put u mome ìvotu da sam tako ne{to u~inila dobrovoljno.
Trgnuo se iznena|eno. "Hajde, hajde", re~e mi, i povede me ùrno.
Ambasada je iznajmljivala straàre, ve}inom veote, mu{karce iz stare ratni~ke

kaste. Jedan od njih, ~ovek veoma ozbiljan, u~tiv, veoma }utljiv, ukrcao se sa mnom u
lete}a kola koja su nas odbacila do Bambura, ostrvske kraljevine isto~no od Velikog
kontinenta. On je poneo sve dokumente koji su meni bili potrebni. Sa sleti{ta za letikola,
poveo me je na Kraljevsku svemirsku opservatoriju, koju je Kralj izgradio za svoj
svemirski brod. Tamo me odvedo{e, ne gube}i ni trenutak, pravo u brod, koji je stajao na
svojim ogromnim skelama spreman za polazak.
Pretpostavljam da su spremili udobne prostorije negde u prednjem delu broda
kad je Kralj polazio da vidi mesece. Glavnina tog broda, koji je nekada pripadao
poljoprivrednoj korporaciji, bila je jo{ izdeljena na velike komore za proizvode
korporacije. Sada je u ~etiri velike tovarne komore nosio poljoprivrednu ma{ineriju,
proizvedenu u Bamburu, ka Jeovi; u povratku je, valjda, trebalo da u iste te ~etiri komore
nosi jeovsko ìto za Bambur. U petoj komori bili su kmetovi.
133
U tom prostoru, tovarnom, nisu postojala nikakva sedi{ta. Po podu su bile

raspore|ene podloge od ~oje, a mi smo na njih legli. Vezali su nas za okolne {ipke, kao
{to bi vezali i bilo kakav drugi teret. Bilo je tu pribli`no pedeset 'nau~nika'. Ja sam
poslednja u{la i poslednja bila vezana. Posada je delovala uùrbano i nervozno, a
govorila je samo bamburski. Nisam razumela uputstva koja su nam govorili. Stra{no mi
je bilo potrebno da ispraznim be{iku, ali oni su vikali "Nema vreme, nema vreme!" Zato
sam samo leàla i mu~ila se, a oni su zatvorili velika vrata tovarnog dela broda, {to me je
podsetilo na kapiju robovskog naselja kod [omekeovih. Oko mene su se ljudi dozivali na
njihovom jeziku. Jedna beba je vri{tala. Taj jezik sam znala. Onda ispod nas po~e velika
buka. Osetih kako se moje telo postupno, sve ja~e, pritiska o pod, kao da neko divovsko
mekano stopalo gazi po meni, i uskoro sam imala ose}aj da }u lopaticama svojih ple}a
rase}i tu podlogu od ~oje. Jezik mi je bio potisnut u grlo i ~inilo se da me poku{ava
ugu{iti, a be{ika je, uz jak bol, a zatim vru}e olak{anje, ispustila mokra}u.
Onda smo postali besteìnski - po~eli smo lebdeti tako vezani. Dole je postalo
gore, a gore dole, i oba su bila isto ili nijedno. ûla sam opet kako se ljudi oko mene
dozivaju, izgovaraju imena, i re~enice koje su morale zna~iti: "Jesi dobro? Da, meni je
dobro." Beba ni za trenutak nije prestajala da se dernja iz sve snage. Po~eh opipavati to
~ime sam bila sputana, jer videla sam da se jedna èna pored mene podiè u sede}i
poloàj i trlja ruke i prsa na mestima gde su je kai{evi do tad pritezali. Me|utim, jedan
veliki mutni glas zagrme iz zvu~nika, i po~e nam davati nare|enja, prvo na bamburskom,
a zatim na voe-deanskom jeziku: "Ne otka~inji kai{eve! Nigde ne polazi! Brod
napadnut! Opasno, stra{no opasno!"
Zato sam leàla lebde}i u mojoj maloj izmaglici od mokra}e, slu{ala kako ti
neznanci oko mene razgovaraju, a ni{ta ih razumela nisam. Sasvim jadno sam se ose}ala,
a ipak bila sam neustra{ivija nego ikad. Ni za {ta se ja nisam brinula. Bilo je kao kad
umire{. Bilo bi glupavo da se ~ovek zbog i~ega brine dok umire.
Brod se pokrenuo ~udno, kao da se stresao, a onda okrenuo. Nekim ljudima je
pripala muka i po~eli su da povra}aju. Vazduh se ispunio mirisom i kapljicama
izbljuvaka. Oslobodila sam sebi ruke, samo toliko da maramu, koju sam nosila oko
vrata, namestim preko lica kao filter, a krajeve za}u{kam pod glavu i onda pridràvam
pritiskom glave o pod.
Tako pod maramom, nisam vi{e videla ogromnu teretnu komoru, njen
zasvo|eni oblik, pa zato i nisam imala utisak da }u zaploviti ili pasti tamo. Marama je
mirisala na mene, a to je prijalo. Bila je to ona marama koju sam ~esto nosila kad sam se
obla~ila za predavanje, napravljena od fine gaze, bledocrvena sa srebrnim nitima
utkanim na znatnim razmacima. Kad sam je kupila na gradskoj pijaci i platila novcem
koji sam sama zaradila, razmi{ljala sam o onoj crvenoj marami moje majke, koju je od
gospe Tazeu dobila. Smatrala sam da bi se i ova, mada je manje blistava, njoj dopala.
Sada sam leàla i gledala bledocrveni mrak u koji se, zbog marame, tovarni prostor
pretvorio, mrak u kome su ipak blistale, kao zvezdice, sijalice iznad pojedinih brodskih
hermeti~nih vrata; i razmi{ljala o mojoj majci, Jouvi. Nju su verovatno ubili onog jutra u
kmetskom naselju. Mo`da je odvu~ena u neko drugo naselje kao èna za upotrebu, ali
134
Ahas nikad nije na{ao nikakvog traga od nje. Razmi{ljala sam kako je umela da drì
glavu malo nagnutu na jednu stranu, pokazuju}i po{tovanje, ali i budnu pa`nju,
graciozno. Njene o~i bile su pune i blistave, 'o~i u kojima gledam - svih meseca sedam',
kako se to u pesmi kaè. Ali sam razmi{ljala: ja te mesece nikada vi{e videti ne}u.
I osetila sam se onda tako ~udno, da sam po~ela, da bi mi bilo lak{e i da bih
nekako skrenula sebi pa`nju, da pevam poluglasno, tako sama pod mojim {atorom od
crvene gaze koji je postajao i topao od mog daha. Pevu{ila sam one pesme o slobodi koje
smo pevali u Hami, a onda ljubavne pesme koje sam od gospe Tazeu nau~ila. Najzad
pesmu 'Oh, o, Jeove', prvo tiho, a onda ne{to glasnije. Onda sam za~ula jedan glas, negde
tamo, napolju, u svetu blage crvene magle, mu{ki glas koji mi se pridruìo; pa jedan
ènski. Svi kmetovi iz Voe Dea znali su tu pesmu. Po~esmo pevati zajedno. Prihvatio ju
je glas nekog mu{karca iz Bambura koji je samo zamenio na{e re~i bamburskim re~ima,
a zadrào melodiju. Pridruìli su se i drugi. Posle nekog vremena pevanje je zamrlo.
Bebin pla~ sad je bio slab. Vazduh je bio veoma zaga|en.
Saznali smo mnogo sati kasnije, kad je iz ventilacije kona~no po~eo stizati ~ist
vazduh i kad nam je re~eno da se moèmo odvezati, da nas je bio presreo jedan brod
voe-deanske svemirske odbrambene flote, odmah iznad atmosfere, i zatraìo da se
spustimo. Na{ kapetan se opredelio da prenebregne taj nalog. Ratni brod je ispalio jedan
hitac i nije nas pogodio, ali je eksplozija o{tetila kontrolne aparate. Teretnjak je leteo
dalje, a tu ratnu letelicu nije vi{e video niti i{ta od nje ~uo. Nalazili smo se, sada, na oko
jedanaest dana putovanja od Jeove. Moglo bi se dogoditi da nas taj ratni brod, ili
nekoliko brodova, sa~ekaju u zasedi kod Jeove. A kao razlog za presretanje ratni brod je
naveo 'sumnju da nosimo {vercovanu trgova~ku robu'.
Ta flota ratnih brodova sagra|ena je pre nekoliko vekova, da bi se Verel
odbranio od navodnih napada 'tu|inskog carstva', kako su tada nazivali Ekumen. Toliko
su se pla{ili te zami{ljene pretnje, da su uloìli svu svoju energiju u tehnologiju
svemirskih letova; a ishod je bila kolonizacija Jeove. Pro{lo je ~etiri storine godina, a
niko nije ugrozio Verel, i tad je Voe Deo kona~no dozvolio da Ekumen po{alje
izaslanike i ambasadore. Odbrambenu flotu su Voe-Deanci koristili da prevoze trupe i
oru`je tokom Oslobodila~kog rata. A sad su je koristili na onaj na~in kako
zemljoposednici koriste lova~ke pse i lova~ke ma~ke: da hvataju odbegle robove.
Prona{la sam u tovarnoj komori to drugo dvoje Voe-Deanaca, pa smo primakli
svoje 'leàjeve' i kai{eve tako da smo sad mogli pri~ati. To dvoje je Hama dovela u
Bambur i platila njihov prevoz na Jeovu. Meni do tog trenutka nije palo na um da prevoz
treba i da se plati. Znala sam ko je platio za mene.
"Ne ide kosmi~ki brod na pogon ljubavi", rekla je ta èna. ûdna je to osoba
bila. Zaista - nau~nica. Kompanija koja je nju iznajmila, dala joj je vrhunsko {kolovanje
iz oblasti hemije. Onda je ta èna ubedila Hamu da je po{alje na Jeovu, zato {to je bila
~vrsto ube|ena da }e tamo njene sposobnosti biti potrebne i visoko cenjene. Zara|ivala
je ve} vi{e nego mnogi gareoti, ali je o~ekivala da }e na Jeovi zara|ivati i vi{e. "Bi}u
bogata", govorila je.
135
A mu{karac, samo de~ak zapravo, mlinarski pomo}nik u jednom severnom

gradu, naprosto je pobegao, a onda imao sre}e da sretne ljude koji su bili voljni da ga
spasu smrti u radnim logorima. Imao je {esnaest godina i bio je neznalica, galamdìja,
bundìja, ali po prirodi ba{ sladak. Postao je omiljen svima, kao maskota. Mene su puno
traìli zato {to sam znala istoriju Jeove, pa sam preko jednog ~oveka koji je znao oba
na{a jezika saop{tavala Bamburima pone{to o svetu na koji idu - o vekovima
korporacijskog ropstva, o Nadamiju, o ratu, o Oslobo|enju. Neki me|u njima bili su
iznajmljenici iz gradova, dok su drugi bili grupa planta`nih robova koju je Hama
otkupila na jednoj aukciji, nastupaju}i pod la`nim imenom i pla}aju}i la`nim novcem, i
hitro utovarila u ovaj brod; ti robovi su jedva ikakvog pojma imali kuda idu. Upravo taj
poslednji trik privukao je pa`nju Voe Dea na ovaj let.
Jaram - tako se zvao taj mlinarski pomo}nik, 'Jaram' - beskrajno je naga|ao
kako }e nas Jeovci do~ekati. Imao je pri~u, pola {alu, a pola san, o orkestrima koji }e
svirati za nas, o drànju govora, o velikoj gozbi. Kako su se na{i dani vukli, ta gozba je
postajala sve ki}enija. A dani su nam bili dugi, gladni, plutali smo tako po bezli~no
praznoj tovarnoj komori, na svakih dvanaest sati je svetlost postajala malo ja~a ili malo
slabija, a dva puta u toku 'dana' dobijali smo hranu i vodu u tubama koje istiskuje{ sebi u
usta. Nisam mnogo razmi{ljala {ta }e se dogoditi. Bila sam izme|u doga|anja. Ako nas
ratni brodovi na|u, verovatno }emo umreti. Ako se do~epamo Jeove, bi}e nam to novi
ìvot. A do tada smo lebdeli.
4. Jeove
Brod se bezbedno spustio u luku Jeove. Prvo su istovarili sandu~ine sa

ma{inama, a onda onaj drugi teret. Izi{li smo teturavo, drè}i se jedni za druge, nemo}ni
da se odupremo jakom privla~enju ovog sveta koji nas je vukao ka svom sredi{tu,
zaslepljeni sjajem sunca kome smo se sada pribliìli vi{e nego ikad u ìvotu.
"Ovamo! Ovamo!" vikao je jedan ~ovek. Prijalo mi je da ~ujem moj jezik, ali
Bamburi su izgledali kao da strepe.
Ovamo - u red stani - skidaj se - ~ekaj - sve {to smo ~uli kad smo se iskrcali
na Slobodni Svet bila su nare|enja. Morali su da nas dekontamini{u, a to je bio proces
bolan i zamoran. Morali smo se podvrgnuti medicinskom pregledu. Sve {to smo doneli
moralo je biti pregledano i popisano, {to u mom slu~aju nije trajalo dugo: donela sam
samo ode}u, onu istu sa kojom sam se ukrcala i u kojoj sam provela dve nedelje
neprekidno. Bilo mi je drago da me dekontamini{u. Najzad nam reko{e da stanemo u red
u jednoj velikoj magacinskoj {upi. Iznad vrata je i sad stajala firma APKJ -
Agrikulturno-planta`na korporacija Jeove. Jedna po jedna osoba prolazila je kroz
administrativni proces ulaska na Jeovu. ôvek koji je na taj na~in 'obradio moj slu~aj'
bio je niskog rasta, beo, srednjih godina, sa nao~arima, kao ma koji kmet-~inovnik u
glavnom gradu Voe Dea, ali ja sam ga gledala sa dubokim po{tovanjem. Bio je to prvi
Jeovac sa kojim sam razgovarala. Postavljao mi je pitanja sa jednog formulara i
zapisivao moje odgovore. "Ume{ da ~ita{?" - "Da." - "Stru~na si za ne{to?" - Mucala
136
sam jedan trenutak, a onda rekla: "Za nastavu - ja sam nastavnik ~itanja i istorije." On
nijednog trenutka nije digao pogled ka meni.
Bilo mi je drago da budem strpljiva. Jer, ipak, Jeovci nisu traìli da mi do|emo.
Primili su nas samo zato {to su znali da }emo, ako nas po{alju nazad, svi umreti uàsnom
smr}u na javnim smaknu}ima. Za Bambur, bili smo unosan teret, ali za Jeovu, problem.
Ali mnogi od nas imali su stru~nu spremu koja ovde mora biti potrebna, pa sam se
radovala {to su nas to pitali.
Kad smo svi 'obra|eni', razdvoji{e nas u dve grupe: mu{ku i ènsku. Jaram me
je zagrlio, a onda oti{ao na mu{ku stranu smeju}i se i ma{u}i. Ja sam ostala kod èna.
Gledale smo kako vode sve mu{karce u {atl za Staru Prestonicu. Sada me je strpljenje
izdalo, a moja nada je izbledela. Po~eh se moliti: "Gospode Kamije, ne i ovde!" Strah me
je naveo da besnim. Kad je opet do{ao jedan mu{karac da nam ne{to nare|uje, ja sam mu
pri{la i rekla: "Ko si ti? Kuda mi idemo? Mi smo slobodne ène!"
Bio je to neki krupan tip sa okruglim belim licem i plavkastim o~ima. Spustio je
pogkled ka meni, i prvo je odhuknuo nadmeno, a onda se osmehnuo. "Da, sestrice,
slobodna si", rekao je. "Ali svi mi moramo ne{to raditi, a? Vi, gospe, idete na jug.
Potrebna je radna snaga na plantaàma pirin~a. Malo radite, ne{to i zaradite, malo
pogledate oko sebe, vaì? Pa ako vam se tamo ne svidi, vratite se ovamo. Mi ovde uvek
imamo na~ina da upotrebimo lepe male ènske!"
Nikad do tad nisam ~ula jeovski seoski izgovor voe-deanskog jezika, jedan
pevucavi, smu}eno-ublaèni izgovor sa dugim, jasnim samoglasnicima. Nikad do tad
nisam ~ula da neko za kmetice kaè da su gospe. Niko me nikad nije nazvao sestricom.
On re~ 'upotrebiti' sigurno nije shvatao u onom smislu kao ja. Mislio je ne{to dobro.
Zbunjena, za}utala sam. Ali hemi~arka, Tualtak, re~e: "Slu{aj, ja nisam radnica za njivu,
ja sam nau~ni radnik..."
"A, svi ste vi nau~nici", re~e Jeovac sa tim svojim velikim osmehom. "Idemo,
gospe!" Krenuo je on krupnim koracima napred, a mi - za njim. Tualtak je nastavila da
pri~a ne{to. On se sme{kao, ali nije obra}ao pa`nju.
Uveli su nas u jedan vagon koji je ~ekao na pobo~nim tra~nicama. Ogromno,
blistavo sunce je zalazilo. Sva nebesa bila su narandàsta i ruì~asta, prepuna svetlosti.
Duga~ke senke opruàle su se, crne, po zemlji. Vazduh be{e topao, pra{njav, slatkog
mirisa. Dok smo stajale i ~ekale da se ukrcamo u vagon, sagla sam se i uzela jedan
crvenkasti kamen~i} sa zemlje. Bio je to oblutak sa jednim vrlo tankim belim slojem u
sebi, koji ga je sasvim presecao. Bilo je to par~e Jeove. Dràla sam Jeovu u ruci. I taj
kami~ak jo{ i danas imam.
Na{ vagon su prevukli na druge tra~nice, u glavni deo stanice, i tamo priklju~ili
jednom vozu. Kad je voz krenuo, posluìli su nam ru~ak, i to supu koja je sipana iz
kotlova {to su na to~ki}ima gurani kroz vagon, zatim ~inije sa slatkim, te{kim,
mo~varskim pirin~em, i pini, vo}e koje je na Verelu luksuz, a ovde ne{to najobi~nije.
Navalile smo da jedemo i jedemo. Posmatrala sam kako i poslednja svetlost zamire na
duga~kim, zatalasanim brdima kroz koja je voz prolazio. Zvezde su izi{le. Nijedan
137
mesec. Nikad vi{e. Ali videh kako se na istoku uzdiè Verel. Jeovu, me|utim, sa Verela
nikad nisi mogao videti da se diè posle zalaska sunca. Jeova je uvek i{la sa suncem.
@iva sam i ovde sam, razmi{ljala sam ja. Idem za suncem. Izbacila sam iz uma
sve ostalo i zaspala uz ljuljanje voza.
Skinuli su nas sa tog voza drugog dana, u jednom gradu na velikoj reci Jot.
Na{a grupa, sa~injena od dvadeset tri osobe, tu je razdvojena, i nas deset povedo{e
volujskim kolima u selo Hagajot. Nekada je to bilo robovsko naselje APKJ, gde su gajili
mo~varski pirina~ da prehrane kolonijalno roblje, a sad kooperativno selo, gde su gajili
mo~varski pirina~ da prehrane Slobodni Narod. U~lanili su nas, postale smo ~lanice
kooperative, odnosno zadruge. @ivele smo u svakom pogledu jednako i sve isto dobijale
kao ostali seljaci, ali se znalo da }emo, kad dobijemo platu, isplatiti zadruzi dug koji
dotad na~inimo.
Bio je to razuman na~in da se postupi sa imigrantima koji nemaju ni para niti
znaju jezik niti su kvalifikovani za bilo koji posao. Ali nisam razumela zbog ~ega su
prenebregli na{u stru~nost. I za{to su poslali mu{karce sa bamburskih plantaà, radnike
sa njiva, u grad, a ne ovde? Za{to samo ène?
Nisam razumela za{to, u selu slobodnih ljudi, postoji mu{ka strana i ènska
strana, a izme|u njih jarak pun vode.
Nije mi bilo jasno za{to, kao {to uskoro otkrih, mu{karci donose sve odluke i
daju sva nare|enja. Ali, po{to je to bilo tako, razumela sam da se pla{e nas, verelskih
èna, koje nisu navikle da primaju nare|enja od sebi ravnih. Tako|e sam razumela da
treba da primam nare|enja i da ~ak i ne izgledam kao da mi pada na um da neko od tih
nare|enja osporim. Mu{karci sela Hagajot gledali su nas sa plamenim podozrenjem i sa
bi~em u ruci, jednako spremnim kao {to je bio bi~ ma kog gazde. "Mo`da ste vi tamo
govorile mu{karcima {ta da rade", rekao nam je predradnik, prvog jutra na njivi. "E, al'
to je bilo tamo. To ovde nema. Ovde mi, slobodni ljudi, radimo zajedno. Mislite da ste
neke gazdarice. Ovde nema gazdarica."
Postojale su babe na ènskoj strani, ali nisu imale onu vlast kao nekada na{e
babe. Ovde, gde tokom prvog veka nije bilo robinja uop{te, mu{karci su morali sami sebi
organizovati ìvot, pa i vlast. Kad su robinje najzad poslate u ove mu{ke robovske
kraljevine, nije bilo nimalo vlasti za njih. Nisu imale glas. Tek prelaskom u grad dobijale
su, na Jeovi, glas.
U~ila sam }utanje.
Ali nije bilo toliko lo{e meni i Tualtak koliko na{im drugaricama iz Bambura,
kojih je bilo osam. Bile smo prvi imigranti koje su ovi seljaci ikada videli. Ovda{nji
narod je znao samo jedan jezik. Za Bamburke su mislili da su ve{tice zato {to 'ne govore
kao ljudska bi}a'. Bi~evali su ih zato {to su govorile svojim sopstvenim jezikom.
Prizna}u da je moja prva godina u Slobodnom Svetu bila mome srcu jednako
tu`na kao ìvot u Zeskri. Mrzela sam da stojim po ceo dan u plitkoj vodi pirin~anih
polja. Stopala su nam bila ve~ito nate~ena i puna crvi}a koji riju kroz koù i koje smo
morale vaditi iz koè, jednog po jednog, svako ve~e. Ali to je bio neophodan posao i ne
previ{e teàk za zdravu ènu. Ne posao koji bi me slomio.
138
Hagajot nije bio plemensko selo i nije bio onako konzervativno kao neka sela
za koja sam kasnije saznala. Ovde nije bilo obrednog silovanja devoj~ica, a èna je bila,
na ènskoj strani, bezbedna. Ona je 'preskakala jarak' samo sa mu{karcem koga bi sama
izabrala. Ali, ako bi èna ma kuda krenula sama, ili ~ak ako bi se na njivama odvojila od
drugih èna, smatralo se da je 'sama to traìla' i da svaki mu{karac ima pravo da se silom
popne na nju.
^vrsta prijateljstva sam sklopila sa seoskim ènama i sa tim Bamburkama. Nisu
one bile u ni{ta ve}em neznanju nego ja pre samo nekoliko godina, a neke su bile daleko
mudrije nego {to }u ja ikada biti. Nije bilo mogu}e imati prijatelja me|u mu{karcima,
koji su zami{ljali da su na{i vlasnici. Nisam uspevala sagledati kako }e se ovda{nji ìvot
ikada promeniti. Moje srce je bilo veoma tu`no, u no}ima, dok sam leàla me|u
usnulom decom i ènama u na{oj kolibi i razmi{ljala: zar je Valsu za ovo poginula?
Tokom moje druge godine tamo, odlu~ila sam da ~inim koliko mogu da
ostanem iznad ubogosti koja mi je pretila. Jedna Bamburka, krotka osoba koja je sporo
shvatala stvari i koju su bi~evali i tukli i mu{karci i ène zato {to je govorila svojim
jezikom, udavila se na velikoj njivi pirin~a. Legla je u plitku, mlaku vodu koja joj je bila
jedva ne{to iznad no`nih ~lanaka, i udavila se. Pla{ila sam se tog popu{tanja, te vode
o~ajanja. Odlu~ila sam da iskoristim svoju ve{tinu, da nau~im seoske ène i decu da
~itaju.
Na pirin~anom platnu napisala sam pone{to iz bukvara i na~inila igru od toga, u
po~etku samo za malu decu. Neke devojke i ène gledale su to sa radoznalo{}u. Neke od
njih znale su da ljudi u gradovima i gradi}ima umeju da ~itaju. Sagledavale su to kao
jednu misteriju, kao ve{ti~ja posla koja daju gradskom narodu tako ogromnu mo}. Ja to
nisam poricala.
Za ène sam prvo napisala stihove i odlomke iz Arkamije, sve kojih sam se
mogla setiti, da bi one mogle tu knjigu imati odmah, a ne ~ekati da im recituje neko od
onih mu{karaca koji su sebe nazivali sve{tenicima. Bile su ponosne {to u~e da ~itaju te
stihove. Onda sam zatraìla od moje prijateljice Seugi da mi ispri~a pri~u iz svog ìvota,
uspomenu na dan kad je, kao dete, susrela u mo~vari divlju lova~ku ma~ku. Zapisala
sam pri~u, stavila naslov 'Mo~varski lav, pri~a Arno Seugi', i onda je glasno ~itala
autorki i jednom krugu devojaka i èna. One su se divile i smejale. Seugi je plakala i
pipkala to pisanije koje je sadràvalo njen glas.
Kona~no je do mene do{ao Izabrani sin, jedan krupan, blag, bled mu{karac,
o}oraveo u ratu. Na sebi je imao ode}u svoga zvanja, onaj duga~ki tesni kaput kakav su
verelski vlasnici nosili pre tri stotine godina. Rekao mi je da ne bi trebalo da u~im
devoj~ice da ~itaju, nego samo de~ake.
Ja njemu: u~i}u svu decu koja èle da nau~e, ili nikoga.
"Devoj~ice ne èle to da u~e", re~e on.
"@ele. êtrnaest devoj~ica zatraìlo je da bude u mom odeljenju. I osam de~aka.
Da li ti kaè{ da devoj~ice ne treba da se podu~avaju veri, Izabrani sine?"
Ovo ga je nateralo da zastane. "One treba da u~e o ìvotu gospe Milosrdne",
re~e.
139
"Napisa}u ìtije Tualino za njih", kaèm ja istog trenutka. A on ode,

spasavaju}i svoje dostojanstvo.
Malo mi je zadovoljstva donela takva pobeda. Ali bar sam nastavila dràti
~asove.
Tualtak me je ve~ito napadala predlozima da pobegnemo, da pobegnemo niz
reku, u grad. Veoma je omr{avila, jer nije mogla da vari tu te{ku hranu. Mrzela je taj
posao i te ljude. "Ba{ tebe briga, ti si bila planta`no {tene, pra{inarka, ali ja to nikad
nisam bila, moja majka je bila iznajmljenica, ìvele smo u finoj ku}i u ulici Haba, bila
sam najpametniji student koga su ikada videli u toj laboratoriji", govorila je, i tako
nastavljala i nastavljala, ìve}i u svetu koji je izgubila.
Ponekad sam i slu{ala te njene pri~ancije o bekstvu. Poku{avala sam da se setim
kako su izgledale karte Jeove u mojim izgubljenim knjigama. Pamtila sam veliku reku,
Jot, koja te~e iz duboke unutra{njosti kontinenta, tri hiljade kilometara, sve do Ju`nog
mora. Ali gde smo mi, na toj ogromnoj duìni, koliko smo daleko od grada Jotebera koji
leì u delti? Izme|u Hagajota i grada moglo bi biti jo{ stotinu ovakvih sela. "Jesi li ti
silovana nekad?" upitala sam je.
Uvredila se. "Ja sam iznajmljena èna, a ne èna za upotrebu", rekla je odse~no.
Ja rekoh: "A ja sam dve godine bila èna za upotrebu. Ako bi me neko sad
ponovo silovao, ja bih ili ubila njega ili sebe. Mislim da ako bi dve Verelke ovde i{le
same, i to pe{ice, bile bi silovane. Ja to ne mogu, Tualtak."
"Pa ne moè sve biti kao ovo ovde!" kriknu ona sa takvim o~ajanjem, da se
meni grlo steè od nadolaze}eg pla~a.
"Mo`da, kad otvore {kole - onda }e dolaziti i ljudi iz grada..." To je bilo sve {to
sam imala da ponudim njoj, a i sebi, kao nadu. "Mo`da, ako bude dobra ètva ove
godine, pa ako moèmo da podignemo na{e pare, pa da se popnemo na voz..."
To je, uistinu, bila na{a najbolja nada. Problem je bio, kako i{~upati na{ novac
od poglavice i njegove kohorte. Oni su sav prihod zadruge dràli u jednoj kamenoj kolibi
koju su nazivali Bankom Hagajota, i samo su oni ikada vi|ali gotov novac. Svaki
pojedinac imao je u banci svoj ra~un, i ti ra~uni su vo|eni zaista po{teno; stari bankar-
stare{ina bio je voljan da po zemlji ispred tebe izgrebuca tvoje stanje na ra~unu, ako
zatraì{. Ali ène i deca nisu mogli podizati novac sa svog ra~una. Mi smo dobijali samo
jednu vrstu bonova, ispe~enih od gline, sa oznakama koje je utiskivao bankar-stare{ina;
pomo}u toga smo mogli jedni od drugih kupovati stvari, stvari koje narod seoski
proizvodi - odevne predmete, sandale, alatke, ogrlice od |in|uva, pirin~ano pivo. Pravi
novac na{ bio je, govorili su nam, bezbedan u banci. Se}ala sam se kako je onaj stari
sakati kmet kod [omekeovih skakutavo plesao i pevao: "Pare u banci, Gospode! Pare u
banci, Gospode!"
Jo{ i pre na{eg dolaska, ovaj sistem se ènama nije svi|ao. A sad je bilo tu
devet èna vi{e kojima se nije svi|ao.
Jedne no}i zapitala sam moju prijateljicu Seugi, ~ija je kosa bila jednako bela
kao i njena koà: "Seugi, zna{ li {ta se desilo na mestu zvanom Nadami?"
140
"Znam", re~e ona. "@ene su otvorile vrata. Sve su ène ustale, a onda su se
mu{karci digli protiv gazda. Ali bilo im je potrebno oru`je. Onda je jedna èna potr~ala
kroz no} i ukrala klju~ iz vlasnikove kutije i otvorila vrata onog jakog mesta gde su
gazde ~uvali pu{ke i metke, i dràla ih otvorena snagom svoga tela sve dok se robovi
nisu naoruàli. Pa su ubili korporacije i postigli da to mesto, Nadami, bude slobodno."
"âk se i na Verelu ~uje ta pri~a", rekla sam. "âk i tamo ène pri~aju o
Nadamiju, mestu gde su ène po~ele Oslobo|enje. I mu{karci pri~aju o tome. A pri~aju
li mu{karci ovde? Znaju li?"
Seugi i druge ène zaklima{e glavama.
"Ako su ène oslobodile mu{karce Nadamija", rekoh ja, "mo`da ène Hagajota
mogu osloboditi svoje pare."
Seugi se nasmeja. Povika jednoj grupi baba. "Slu{ajte Rakam! Slu{ajte ovo!"
Posle mnogih razgovora, grdne koli~ine razgovora, koji potraja{e danima i
nedeljama, obrazovano je poslanstvo èna, nas trideset. Pre{le smo mosti} preko jarka i
u{le na mu{ku stranu, a tamo sve~ano zatraìle razgovor sa poglavicom. Na{ glavni
pregovara~ki adut bilo je posti|ivanje. Seugi i druge seljanke znale su koliko mogu
postideti mu{karce, a da ih ne izazovu na bes i osvetu. Slu{aju}i ih, ~ula sam kako
dostojanstvo razgovara sa dostojanstvom, ponos kako se obra}a ponosu. Prvi put od kad
sam do{la na Jeovu, osetila sam da pripadam tom narodu, da su njihov ponos i
dostojanstvo moji.
U selu nema ni{ta brzo. Ali dok stigosmo do ètve, ène Hagajota dobi{e pravo
da podiù zaradu u gotovom novcu.
"A sad o glasanju", rekla sam Seugi, jer u tom selu nije postojalo tajno glasanje.
Kad bi do{li oblasni izbori, pa ~ak i kad je bio planetni referendum o opravosnaènju
novog Ustava, poglavica bi pitao mu{karce za {ta su, a onda bi popunio sve listi}e. @ene
nisu ni{ta ni pitali. Samo su ubeleàvali i njihove glasove, kao da su glasale i one
jednako.
Ali ja nisam ostala da pomognem u postizanju te promene u Hagajotu. Tualtak
je bila stvarno bolesna i ve} napola luda od ~e`nje da se i{~upa iz mo~vara i domogne
grada. I ja sam ~eznula za tim. Zato smo podigle svoje plate, pa su nas Seugi i druge
ène povezle volovskim kolima na jedan nasip koji je sluìo kao drum do èlezni~ke
stanice. Na stanici smo podigle zastavu koja signali{e da prvi slede}i voz treba da
zastane da bi primio putnike.
Nai{ao je kroz nekoliko sati, jedna duga~ka kompozicija teretnih vagona punih
mo~varskog pirin~a, na putu za mlinove grada Joteber. Mi smo se, nas dve, ukrcale u
vagon za posadu, a tamo su bili èlezni~ari i nekoliko putnika, seljaka; sve mu{karci. Ja
sam imala noèkanju zadenutu za pojas, ali niko od mu{karaca nije ispoljio nikakvo
nepo{tovanje. Po{to nisu vi{e bili u onakvim, biv{im kmetskim, naseljima, postali su
stidljivi i boja`ljivi. Sedela sam uspravljenih le|a na mom leàju i gledala ogromne,
divlje mo~vare prepune visokih trava kako prole}u u vrtlogu pored nas; gledala sam i
sela na obalama {iroke reke, i èlela da voz tako nastavi za ve~na vremena.
141
Ali Tualtak je leàla na donjem leàju, ispod mene, ka{ljala, i nervirala se. Kad
smo stigle u grad Joteber, bila je tako slaba da sam shvatila da je moram odvesti kod
lekara. Jedan ~ovek u posadi voza bio je ljubazan pa nam je rekao kako da stignemo
javnim prevozom do bolnice. Dok smo se klackale kroz vrele, zakr~ene gradske ulice u
tramvaju, u kome je tako|e bila gu`va, bila sam ipak sre}na. Nisam mogla da ne budem
sre}na.
U bolnici zatraì{e da vide na{e 'gra|anske registracione papire'.
Ja nisam ni ~ula za tako ne{to. Kasnije sam otkrila da su ti na{i dokumenti
predati poglavici u Hagajotu, koji ih je sa~uvao, ba{ kao {to je ~uvao i papire svih ostalih
'njihovih' èna. Ali u onom trenutku, samo sam mogla da blenem i kaèm: "Ja ni{ta ne
znam o registracionim papirima."
ûla sam kako jedna èna iza radnog stola kaè ostalima: "Boè, boè, koliko
se pra{njav moè biti?"
Znala sam na {ta li~imo. Znala sam da izgledamo prljavo i nisko. Ali kad sam
~ula tu re~ 'pra{ina', u meni se opet probudi{e ponos i dostojanstvo. Zavukla sam ruku u
svoj ranac i izvadila hartiju slobode, onu staru na kojoj je Erod pisao, hartiju veoma
ispresavijanu i zgu`vanu, i sasvim pra{njavu.
"Ovo je moj gra|anski registracioni papir", rekoh glasom tako jakim, da su te
ène posko~ile i okrenule se. "Na njemu je krv moje majke i moje babe. Ova moja
prijateljica je bolesna. Njoj je potreban lekar. Sada nas odvedite kod lekara!"
Iz jednog hodnika istupila je neka mr{ava ènica. "Hodite ovamo", re~e ona.
Jedna od ~inovnica po~e ne{to da se buni, ali je ova sitna èna samo pogleda.
Po{le smo za njom u sobu za preglede.
"Ja sam doktorka Jeron", re~e ona, a onda se ispravi. "Sluìm kao bolni~arka",
re~e. "Ali sam doktor. A vas dve - sa Starog Sveta dolazite? sa Verela? Sedi ti, dete, i
skini ko{ulju. Koliko dugo ste ovde?"
Za ~etvrt sata je odredila dijagnozu i smestila Tualtak u jedan od bolni~kih
kreveta na obli`njem odeljenju, sa nalogom da se odmara i da bude na posmatranju; a
mene je poslala iz bolnice sa ceduljom, nekoj svojoj prijateljici koja bi mi mogla pomo}i
da na|em sme{taj i zaposlenje.
"Nastava!" rekla je dr Jeron. "Nastavnica! Oh, èno, ti si ki{a za suvu zemlju!"
I stvarno, u prvoj {koli gde sam se javila, hteli su me zaposliti, istog trena, da
drìm ~asove iz ~ega god ho}u. Po{to poti~em iz jednog kapitalisti~kog naroda, prvo
sam procunjala kroz jo{ nekoliko {kola, da vidim ko nudi bolju platu. Na kraju sam se
ipak zaposlila u toj prvoj; dopali mi se ljudi.
Pre Oslobodila~kog rata jeovski gradovi, koji su bili gradovi kmetova {to su ih
posedovale korporacije, i to takvih koji su putem 'rente' otkupljivali svoju slobodu, imali
su {kole i svakojake programe za stru~no osposobljavanje. âk je u Staroj Prestonici
postojao Univerzitet za kmetove. Korporacije su, naravno, kontrolisale svaku pojedinu
informaciju koja je pristizala u takve institucije, i motrile i cenzurisale celokupnu
nastavu i sve {to se pisalo, uvek sa ciljem izvla~enja najve}e zarade. Ali unutar tih
uzanih okvira, kmetovi su imali slobodu da koriste informacije kako god im je bilo volja,
142
a gradski Jeovci su obrazovanje duboko cenili. Tokom dugotrajnog rata, koji se otegao
na trideset godina, taj sistem prikupljanja i {irenja znanja sasvim se raspao. îtavo jedno
pokolenje je izrasla nemaju}i pojma ni o ~emu osim o borbi i skrivanju, gladovanju i
bolovanju. Direktor moje {kole mi re~e: "Na{a deca su odrasla nepismena, u neznanju.
Zar je ikakvo ~udo da su poglavice plantaà nastavile da rade sve kao ranije gazde? Ko
ih je mogao spre~iti?"
Ovi mu{karci i ène su verovali, sa vatrenom stra{}u, da ih samo obrazovanje
moè odvesti do slobode. Nastavljali su oslobodila~ki rat.
Veliki, a siroma{an je bio Joteber grad, pun sunca, razvu~en po ogromnom
prostoru, ulice su mu bile {iroke, zgrade niske, a drve}e staro i ogromno, sa puno senke.
Glavni oblik saobra}aja bilo je pe{a~enje, ali su i bicikli zvoncali i tramvaji zvr~ali
svojim zvonima kroz spore gomile ljudi. Mogao si videti kilometre i kilometre koliba i
sirotinjskih udèrica dole na staroj plavnoj ravni blizu reke, gde je zemlji{te bilo plodno
za vrtlarenje. Sredi{te grada bilo je na blagoj uzvisini, od koje su se na razne strane {irile
fabrike i èlezni~ke stanice. Strogi centar li~io je na grad Voe Deo, samo vi{e oronuo,
siroma{niji, ali i sa vi{e blagosti. Umesto u velikim robnim ku}ama namenjenim
vlasnicima, ljudi su sve kupovali i prodavali na otvorenim pijacama, sa tezge. Blag je bio
vazduh ovde na jugu, topao i mekan morski vazduh pun izmaglice i sunca. Ostadoh
sre}na. Ja, milo{}u bo`jom, imam um koji ume ostaviti nesre}e iza sebe. Zato sam u
gradu Joteberu bila sre}na.
Tualtak je ozdravila i zaposlila se kao hemi~ar u jednoj fabrici. Retko sam je
vi|ala, jer na{e prijateljstvo je nastalo od nevolje, a ne po slobodnom izboru. Kad god
bih je videla, ona je pri~ala o ulici Haba i o svojoj laboratoriji na Verelu, i àlila se na
posao i ljude ovde.
Dr Jeron me nije zaboravila. Napisala je pisamce i zatraìla da joj do|em u
posetu, {to sam i u~inila. Uskoro, kad sam se smestila, ona predloì da do|em na
sastanak jednog obrazovnog dru{tva. Otkrila sam da je to, u stvari, grupa demokrata,
ve}inom u~iteljica, koji su nastojali da deluju protiv autokratske mo}i plemenskih i
oblasnih poglavica ugra|ene u novi Ustav, i protiv onog za {ta su imali naziv 'robovski
mentalitet', a to je kruta, ènomrza~ka hijererhija koju sam zatekla u Hagajotu. Moje
iskustvo bilo im je korisno, jer sve su one bile gra|anke koje su sa robovskim
mentalitetom imale posla samo kad bi im se nametnuo kao vlast. U ovoj grupi, ène su
bile ponajvi{e ljute. One su u Oslobo|enju najvi{e izgubile i sad su imale manje da
izgube nego mu{karci. Mu{karci su se, ve}inom, zalagali da idemo postepeno, korak po
korak, dok su ène, ve}inom, bile za revoluciju. Kao Verelka, ne poznaju}i politiku na
Jeovi, ja sam }utala i slu{ala. A nije mi bilo lako da }utim. Ja sam pri~alica, a povremeno
sam imala mnogo toga da kaèm. Ali sam dràla jezik za zubima i slu{ala njih. Bili su to
ljudi koje vredi slu{ati.
Neznanje brani sebe; brani se na divlja~ki na~in. A nepismenost ume, dobro
sam to nau~ila, biti vrlo lukava. Mo`da na{ Poglavica, Predsednik podru~ja Joteber,
izabran na name{tenim izborima, nije razumeo na{e manipulacije sa nastavnim
planovima i programima; ali on i nije tra}io mnogo energije na poku{aje da kontroli{e
143
{kole. On je u {kole samo slao svoje inspektore da brljaju po na{im ~asovima i cenzuri{u
na{e knjige. Video je on dobro da je, kao i u vreme korporacija, va`no kontrolisati
mreù. Sve emisije vesti, svi informativni programi, sve marionete na nearealima, sve je
to bilo oka~eno o kanape koje je vukao on. [ta su protiv toga mogli neki, tamo,
nastavnici? Ne{kolovani roditelji imali su decu koja su ulazila u mreù da bi ~ula, videla
i osetila ono {to Predsednik ho}e: da je sloboda - biti poslu{an prema svojim vo|ama; da
je vrlina ~initi nasilje, da je mu{kost - preovla|ivati. I po{to su se takve istine i
sprovodile u ìvot, svakodnevno, kao i bivale prikazivane sa poja~anim gledao~evim
~ulnim iskustvom u nearealima, {ta su protiv toga mogle re~i?
"Pismenost je irelevantna", rekla je tu`no jedna nastavnica iz te grupe.
"Poglavice su presko~ile preko na{ih glava i ovladale post-pismenom informacionom
tehnologijom."
Sumorno sam razmi{ljala o tome, mrzela sam te njene ki}ene izraze kao
'irelevantno', 'post-pismeno', zato {to sam se pla{ila da je ona u pravu.
Na slede}i sastanak na{e grupe do{ao je, na moje iznena|enje, jedan tu|in iz
svemira: ekumenski podizaslanik. O~ekivalo se da }e on biti veliko pero u kapi na{eg
poglavice, jer poslat je iz Stare Prestonice navodno da bi podrào Poglavicu u agitaciji
protiv Svetske stranke, koja je u ovim krajevima bila jo{ i sad jaka i nastavljala sa svojim
zahtevima da Jeova izbaci sve strance napolje. Ja sam bila ne{to na~ula da je takva osoba
do{la kod nas, ali nisam o~ekivala da }u ga sresti na skupu subverzivnih u~iteljica.
Bio je to ~ovek niskog rasta, crvenosme|, sa belim uglovima o~iju, ali zgodan
ako moè{ tu sitnicu zanemariti. Sedeo je na sedi{tu ispred mene. Sedao je savr{eno
mirno, kao da se odavno navikao da sedi nepomi~no, i slu{ao }utke, kao da je naviknut
da slu{a. Na kraju sastanka, okrenuo se, a te njegove nenormalne o~i pogledale su pravo
u mene.
"Radose Rakam?" re~e on.
Klimnuh glavom, zanemela.
"Ja sam Jehedarhed Havìva", re~e on. "Imam neke knjige za tebe, od Stare
Muzike."
Zurila sam. "Knjige?"
"Od Stare Muzike", re~e on. "Od Esdardona Aje, na Verelu."
"Moje knjige?" rekoh.
Osmehnuo se. Imao je {irok, brz osmeh.
"Oh, gde su?" uzviknula sam.
"Kod mene ku}i. Moèmo ih uzeti no}as, ako èli{. Imam kola." Bilo je ne~eg
ironi~nog i lakog u na~inu na koji je to rekao, kao da je on ~ovek koji nije o~ekivao da }e
imati kola, ali kome }e kola ipak prijati.
Pri{la nam je dr Jeron. "Zna~i, na{ao si je", re~e ona podizaslaniku. Pogledao ju
je tako ozareno, da sam pomislila, ovo dvoje se vole. Iako je ona morala biti mnogo
starija od njega, ni~eg ~udnog nije bilo u toj pomisli. Doktorka Jeron bila je magnetna
èna. Ali bilo je ~udno da takva misao do|e na pamet meni, jer moj um nije bio sklon
spekulacijama o seksualnim vezama drugih ljudi. To me nije zanimalo.
144
Poloìo je {aku na njenu mi{icu dok su pri~ali, i ja videh, neobi~nom snagom

vida, kako je neàn bio taj dodir, dodir maltene sa oklevanjem, ali i sa pouzdanjem u
drugu stranu. To je ljubav, pomislih ja. Ipak, rastali su se, videla sam, bez onog pogleda
privatnog razumevanja koji zaljubljeni ~esto razmene.
On i ja smo se vozili njegovim dràvnim elektri~nim kolima, a dve }utljive
policajke, njegove telohraniteljke, sedele su na prednjim sedi{tima. Razgovarali smo o
Esdardonu Aji, ~ije ime, re~e mi on, zna~i Stara Muzika. Ispri~ala sam mu kako me je
Esdardon Aja poslao ovamo i na taj na~in mi spasao ìvot. Slu{ao me je na na~in koji mi
je olak{avao da mu pri~am. Rekla sam: "Muka mi je bila kad sam morala ostaviti moje
knjige, i puno sam razmi{ljala o njima, nedostajale su mi, kao da su moja porodica. Ali
mo`da je nerazumno da tako mislim."
"Za{to nerazumno?" upita on. Imao je strani naglasak, ali je ve} razvla~io re~i
na jeovski na~in, a glas mu je bio divan, tih i topao.
Poku{ala sam da objasnim sve odjednom: "Pa, one mi toliko zna~e zato {to sam
bila nepismena kad sam do{la u grad, a knjige su mi dale slobodu, dale su mi svet...
svetove... Ali sada, ovde, vidim mreù, vidim kako holoi, neareali, zna~e narodu mnogo
vi{e, daju mu sada{nje vreme. Mo`da ostajati pri knjigama zna~i dràti se pro{losti.
Jeovci moraju u budu}nost. A mi nikad ne}emo uspeti samo re~ima da izmenimo svest
ljudi."
Slu{ao je pa`ljivo, kao i na sastanku, a onda je polako odgovorio: "Ali re~i su
bitni deo mi{ljenja. A knjige ih zadràvaju u istinitom obliku... Nisam ni ja ~itao sve dok
nisam odrastao."
"Nisi?"
"Umeo sam da ~itam, ali nisam ~itao. @iveo sam u selu. Gradovima su knjige
neophodne", re~e on vrlo odlu~no, kao da je o toj stvari dobro razmislio. "Ako ih
nemaju, moramo po~injati sa svakim pokolenjem ispo~etka. To je rasipanje. Moramo
sa~uvati re~i."
Kad smo stigli u njegovu ku}u, koja je bila negde pri samom vrhu starog dela
grada, u predvorju sam ugledala ~etiri sanduka sa knjigama.
"Ove nisu sve moje!" rekla sam.
"Stara Muzika je kazao da su tvoje", re~e gospodin Jehedarhed, sa tim svojim
brzim osmehom i sa jednim brzim pogledom na mene. Mnogo ta~nije vidi{ kuda tu|ini
usmeravaju pogled, nego mi. Kod nas, osim kod onih malobrojnih ~ije su o~i plave,
mora{ stajati dovoljno blizu da vidi{ kretanje crne zenice u tamnom oku.
"Pa nemam ja gde da stavim toliko knjiga", rekoh, uvidev{i kako mi je taj
~udnovati ~ovek, Stara Muzika, pomogao da se dohvatim slobode jo{ jednom.
"Mo`da u tvoju {kolu? U {kolsku biblioteku?"
Dobra je to zamisao bila, ali ja sam odmah pomislila na Poglavicine inspektore
kako preturaju po njima, mo`da ih i konfiskuju. Kad sam ovo pomenula, podizaslanik
re~e: "[ta ako ih ja uru~im kao poklon ambasade? Mislim da bi onda inspektorima bilo
nezgodno."
145
"Oh", rekla sam ja, a onda zabrzala: "Za{to si ti tako dobar? Ti, i on... Jesi li i ti
Hainac?"
"Jesam", re~e on, ne odgovoriv{i na ono prvo pitanje. "Bio sam Hainac. Nadam
se da postanem Jeovac."
Predloìo mi je da sednemo i popijemo po jednu ~a{icu vina, pre nego {to me
njegova telohraniteljka odveze ku}i. Bio je ~ovek leèrnog i prijateljskog pona{anja, ali
tih. Videla sam da je ranjavan. Imao je oìljke na licu i jedan na glavi, od neke rane.
Pitao me je o ~emu su moje knjige, a ja rekoh: "Istorija."
Na to se osmehnuo, ovog puta lagano. Ni{ta nije rekao, ali je uzdigao ~a{u ka
meni. Ja sam, opona{aju}i ga, uzdigla svoju, pa smo popili.
Sutra je poslao knjige u na{u {kolu. Kad smo otvorili sanduke i pore|ali knjige
na police, uvideli smo da sada imamo veliko blago. "Ni{ta sli~no ovome ne postoji na
Univerzitetu", re~e jedan od nastavnika, koji je godinu dana studirao tamo.
Bile su to istorije i antropologije Verela i ekumenskih svetova, filozofski i
politi~ki radovi Verelaca i ljudi sa drugih svetova, kompendijumi knjièvnosti, knjige
pesama i pri~a, enciklopedije, knjige prirodnih nauka, atlasi, re~nici. U uglu jednog
sanduka na{le su se i moje knjige, malobrojne; moje vlasni{tvo, moje li~no bogatstvo,
~ak i ona prva, mala, gruba Istorija Jeove, {tampana na Univerzitetu Jeove u 1. godini
slobode. Ve}inu knjiga koje su bile li~no moje ostavila sam u {kolskoj biblioteci, ali sam
tu jednu i jo{ nekoliko drugih odnela ku}i, iz ljubavi, zato {to su mi prijale.
Nedugo potom na{la sam jednu drugu ljubav i utehu. Jedan |ak mi je doneo
ma~e, od rase pegavih ma~aka, tek odbijeno od sise. Dao mi je to ma~e sa toliko ljubavi i
ponosa da nisam mogla odbiti. Kad sam ga poku{ala utrapiti nekom drugom nastavniku,
svi su mi se smejali. "Ti si izabrana, Rakam!" govorili su. Zato sam, htela-ne htela,
odnela to stvorenjce ku}i, boje}i se njegove krhkosti i tananosti i ose}aju}i prema njemu
ne{to blisko ga|enju. @ene u bezi u Zeskri imale su ku}ne ljubimce, i to pegave ma~ke i
lisicopse, razmaène ìvotinjke koje su se hranile bolje nego mi. Jednom sam ja i nosila
ime jedne takve ìvotinje.
Upla{ila sam ma~e kad sam ga vadila iz ko{are, i ono me je ugrizlo za palac.
Bio je to ujed do kosti. Malecno i nejako je bilo, ali je imalo zube. Po~eh ga pomalo i
po{tovati.
Te no}i sam ga stavila da spava u ko{ari, ali se ono ispentralo na moj krevet i
sedelo mi na licu sve dok ga nisam pustila pod pokriva~. Tu je savr{eno mirno
prespavalo celu no}. Ujutro me je probudilo tako {to je plesalo na meni: jurilo je trun~ice
pra{ine u sun~evom zraku. Zbog njega sam se probudila smeju}i se, a to prija. Osetih da
se nikad nisam mnogo smejala, a da sam to uvek èlela.
Ma~e je bilo sasvim crno, a te pege su se pokazivale samo pri padanju svetlosti
pod odre|enim uglovima, crne na crnom. Dadoh mu ime Vlasnik. Prijalo mi je da uve~e
kad do|em ku}i - moj sopstveni mali Vlasnik ~eka da me pozdravi.
Slede}ih pola godine planirali smo velike ènske demonstracije. Bilo je mnogo
sastanaka, a na nekima od njih opet sam vi|ala podizaslanika, pa sam ga po~ela i traìti.
Volela sam posmatrati kako slu{a na{e rasprave. Neki su tvrdili da demonstracije ne
146
smeju biti ograni~ene na nepravde i pravde u vezi sa ènama, ve} da se mora traìti
jednakost za sve. Drugi su govorili da pokret ne sme ni na koji na~in zavisiti od stranaca,
ve} da mora biti ~isto jeovski. Gospodin Jehedarhed ih je slu{ao, a ljutila sam se ja. "Ja
sam strankinja", govorila sam. "Da li to zna~i da sam vam nekorisna? To je vlasni~ki
govor - kao da ste vi bolji od drugih ljudi!" A dr Jeron re~e: "Ja }u verovati da je
jednakost vaè}a za sve kad budem videla da to stoji u ustavu Jeove." Jer, u na{em
ustavu, koji je izglasan glasanjem cele planete dok sam ja boravila u Hagajotu, o
gra|anima se govorilo kao da su svi mu{karci. Na kraju se demonstracija u to pretvorila,
u zahtev da se ustavnim amandmanima prizna da su i ène gra|ani, i da se obezbedi
tajnost glasanja i jem~i pravo slobodnog govora, sloboda {tampe i okupljanja, kao i
besplatno {kolovanje za svu decu.
Legla sam na èlezni~ke {ine zajedno sa sedamdeset hiljada drugih èna, tog
vru}eg dana. Pevala sam s njima. ûla sam kako to zvu~i, kad tako mnogo èna peva u
jedan glas, kakav je to veliki, duboki zvuk.
Po~ela sam opet dràti govore u vreme kad smo okupljale ène za veliku
demonstraciju. Bio je to moj dar, pa smo ga upotrebile. Ponekad su dolazile grupe
mladih kriminalaca, ili mu{karaca-neznalica, da vi~u protiv mene i da mi prete. Vikali
su: "Gazdarica, vlasnica! Crna pizdo, vrati se odakle si do{la!" Jednom prilikom, dok su
vikali to "Vrati se, vrati se", ja se nagnem u mikrofon i kaèm: "Ne mogu da se vratim.
Imali smo mi jednu pesmu na plantaì dok sam bila rob", i zapevam je:
O, o, Je-o-ve,
ba{ niko da se vrati.
Pevanje ih je nateralo da za trenutak u}ute. ûli su, ~uli su taj stra{an jad, tu
~e`nju.
Posle te velike demonstracije, nemir nikad nije sasvim zamro, ali bilo je
vremena kad je energija posustajala, kad se, kako re~e dr Jeron, Pokret nije pokretao.
Tokom jednog od takvih razdoblja, oti{la sam kod nje i predloìla da osnujemo
{tampariju i izdava~ku ku}u. To je bio moj san, a izrastao je iz onog dana u Hagajotu
kad je Seugi dodirivala svoje re~i i plakala.
"Re~i odlete", rekoh, "a i na mreì sve one re~i i slike odlete, i moè ih svako
menjati. Ali knjige su tu. Traju. Knjige su telo istorije, kaè gospodin Jehedarhed."
"Inspektori", re~e dr Jeron. "Dok ne proguramo amandman o slobodi {tampe,
poglavice ne}e dati da iko {tampa i{ta {to nisu oni sami diktirali."
Nije mi se odustajalo od te zamisli. Znala sam da u podru~ju Joteber ne
moèmo {tampati ni{ta politi~ko, ali sam tvrdila da moèmo {tampati pri~e i pesme
ovda{njih èna. Drugi su govorili da je to gubljenje vremena. Tu zamisao smo dugo
tumbali po jeziku. Gospodin Jehedarhed se vratio sa svog putovanja gore, na sever, do
Stare Prestonice i ambasade. Slu{ao je na{e rasprave, ali nije rekao ni{ta, a to me je
razo~aralo. O~ekivala sam da on, mo`da, podrì moj projekat.
147
Jednog dana i{la sam pe{ice iz {kole u moj stan, koji je bio u bu~noj, staroj
zgradetini nedaleko od nasipa protiv poplava. Svi|alo mi se to mesto zato {to se moj
prozor otvarao u kro{nje drve}a, a kroz njih sam videla reku, na tom mestu {iroku {est i
po kilometara, kako odmi~e lagano izme|u pe{~anih sprudova, tr{}aka i ostrvaca sa
vrbama u su{noj sezoni, a nadolazi do ruba nasipa u ki{noj sezoni, kad oluje sa
pljuskovima jurcaju iznad nje. Tog dana, dok sam prilazila ku}i, pojavio se gospodin
Jehedarhed, a nedaleko iza njega one dve policajke kiselih lica, kao i obi~no. Pozdravio
me je i zapitao moèmo li popri~ati. Zbunila sam se i, {ta }u-gde }u, pozovem ja njega
da do|e gore u moju sobu.
Njegove straàrke ~ekale su dole u predvorju zgrade. Ja sam imala sobu, samo
jednu, ali veliku, na tre}em spratu. Sela sam na krevet, a podizaslanik na stolicu. Oko
njegovih nogu kruìo je Vlasnik i govorio: ruuu? ruuu?
Ve} sam bila primetila da ovaj podizaslanik nalazi zadovoljstvo u tome da
osujeti o~ekivanja na{eg Poglavice i njegove svite poslu{nika, koji su voleli pompu, flote
automobila, sloène uniforme i zna~ke. On i njegove policajke i{li su po celom gradu i
po celom Joteberu u tim dràvnim kolima ili pe{ice. Narod ga je voleo zbog ovoga. Svi
su znali, a sada sam i ja znala, da je on, prvoga dana svog boravka u ovom gradu, po{ao
pe{ice i sam, i da ga je napala jedna banda svetskopartijaca, ~iji su ga ~lanovi prebili i
ostavili tek kad su mislili da je mrtav. Gra|anima se svi|ala njegova hrabrost, a i to {to
je razgovarao sa svakim, svuda. Prihvatili su ga kao svoga. Mi u Oslobodila~kom
pokretu smatrali smo da je to 'na{ izaslanik', ali on je pripadao i celom narodu, ba{ kao i
poglavicama. Mo`da su poglavice mrzele njegovu popularnost, ali je on od nje imao
koristi.
"Ti bi da pokrene{ izdava~ku ku}u", re~e on, glade}i Vlasnika, koji se izvrnuo
na le|a i podigao sve ~etiri uvis.
"Dr Jeron kaè da nam je to uzalud dok ne dobijemo amandmane."
"Postoji jedna {tamparija na Jeovi koja nije pod neposrednom kontrolom
vlade", re~e gospodin Jehedarhed, glade}i Vlasnika po trbuhu.
"Pazi, uje{}e te", rekla sam. "Gde je to?"
"Na Univerzitetu. Gle, stvarno", re~e gospodin Jehedarhed, osmotriv{i svoj
palac. Ja se po~eh izvinjavati, a on me zapita da li sam sigurna da je Vlasnik mu`jak.
Rekla sam da su mi tako kazali, ali da se nikad nisam setila da proverim. "Moj je utisak
da je ovo tvoje ènsko. Vlasnica", re~e gospodin Jehedarhed, na takav na~in da se nisam
mogla uzdràti od smeha.
Smejao se i on sa mnom, ali je i sisao krv iz palca. Onda je nastavio. "Taj
Univerzitet nikad nije bio mnogo zna~ajan. Korporacije su ga smislile kao trik - hajde da
pustimo kmetove da tobo` idu na neki, tamo, fakultet. Tokom poslednjih godina rata bio
je zatvoren. Posle Oslobo|enja, otvoren je, i od tad baulja nekako, ali na to niko ne
obra}a mnogo pa`nje. Profesori su ve}inom stari. Vratili su se svojim katedrama posle
rata. Vlada ga finansira zato {to lepo zvu~i imati Univerzitet Jeove, ali po{to nema
presti`, ~ak ni vlada se ne zanima mnogo za njegov rad. Utoliko pre {to su mnogi ~lanovi
148
vlade neprosve}eni." Ovo je rekao bez podrugivanja, kao opis situacije. "Ali on ima
svoju izdava~ku delatnost."
"Znam", rekoh. Dohvatila sam onu moju staru knjiìcu i pokazala mu je.
Razgledao ju je nekoliko minuta. Dok je to radio, na licu mu je bila ~udnovata
ne`nost. Nisam mogla da ga ne posmatram. Bilo je kao da gleda{ ènu sa bebom:
neprekidna, promenljiva igra pa`nje i reagovanja.
"Puno propagandnih gre{aka i nade", re~e on kona~no; i glas mu je bio neàn.
"Pa, ja mislim da bi se ovo moglo pobolj{ati. A ti? Samo treba da se na|e urednik. I
nekoliko pisaca."
"Inspektori", upozorih ja, opona{aju}i dr Jeron.
"Ekumenu je lako da uti~e na problematiku akademskih sloboda", re~e on, "jer
mi pozivamo ljude da poha|aju ekumenske {kole na Hainu i Veu. Svakako èlimo
pozvati diplomirane studente sa Univerziteta Jeove. Ali, naravno, ako je njihovo
obrazovanje te{ko o{te}eno zbog nedostatka knjiga, informacija..."
Rekoh: "Gospodine Jehedarhed, da li je tvoja du`nost da potkopava{ politiku
ove vlade?" To pitanje mi se otelo bez prethodnog razmi{ljanja.
Nije se nasmejao. Napravio je pauzu, veoma dugu, a onda je ipak odgovorio.
"Ne znam", re~e. "Do sada me je ambasadorka podràvala. Moglo bi se desiti da i ja i
ona dobijemo ukore. Ili da budemo otpu{teni. Ono {to bih ja voleo..." Te njegove ~udne
o~i opet su bile na meni. Onda je spustio pogled na knjigu, koju je jo{ drào. "Ono {to
bih ja voleo jeste da postanem jeovski dràvljanin", re~e. "Ali moja korisnost Jeovi, i
Oslobodila~kom pokretu, zasniva se na mom poloàju u Ekumenu. Zato }u nastaviti to
da upotrebljavam, ili zloupotrebljavam, sve dok mi ne kaù da prestanem."
Kad je oti{ao, morala sam razmisliti o tome {to je zatraìo da uradim. Naime:
da odem na Univerzitet kao profesorka istorije, a kad se tamo zaposlim, odmah i da se
javim kao dobrovoljac za mesto urednika izdava~ke delatnosti. înilo se da je takav plan
potpuno nerazuman, za ènu moje pro{losti i tako skromnog obrazovanja, pa sam
pomiljala: sigurno ga nisam dobro razumela, mora biti da je ne{to drugo rekao. A kad
me ja ubedio da sam ga dobro razumela, pomislila sam da je sigurno on veoma pogre{no
shvatio ko sam ja i za {ta sam sposobna. Po{to smo o tome porazgovarali, oti{ao je,
o~igledno smatraju}i da je meni zbog njegovog prisustva nelagodno; mo`da se i on
ose}ao nelagodno, mada smo se, zapravo, prili~no i smejali. Meni zbog njegovog
prisustva nije bilo nelagodno, ne, nego sam samo imala blagi ose}aj da sam malo
poludela.
Poku{avala sam razmisliti o tome {ta je on traìo da uradim: da iskora~im toliko
daleko izvan sebe same. Poku{avala sam, ali nije bilo lako. Bilo je kao da iznad mene
visi jedan oka~en ogroman teret, taj ogroman izbor koji moram u~initi, ta budu}nost koju
nisam mogla ni zamisliti; a ja umesto o tome, sve razmi{ljam o njemu, Jehedarhedu
Havìvi. Sve mi ne{to on izlazi pred o~i, kako sedi na mojoj staroj stolici i saginje se da
pomazi Vlasnika. Pa posle sisa krv iz palca. Smeje se. Gleda me tim o~ima sa belim
uglovima. Vidim njegovo lice, koje je crvenkasto, pa sme|e, i {ake iste takve, u boji
pe~enog glinenog }upa. I njegov tihi glas bio mi je u mislima.
149
Podigla sam ma~e, koje je ve} bilo napola odraslo, da mu pogledam zadnji kraj.
Kad, tamo ni traga ni od kakvih mu{kih organa. Crno svilasto tela{ce se izvijalo u mojim
rukama. Pade mi na um kako je on rekao: "Moj je utisak da je ovo tvoje ènsko.
Vlasnica", i do|e mi opet da se smejem, i da pla~em. Pogladila sam ma~kicu i ostavila je
na pod, a ona sede smireno pored mene i po~e umivati svoje rame. "Oh, jadna, mala
gospo", rekoh. Ne znam na koga sam mislila. Na macu, ili na gospu Tazeu, ili na mene.
On je bio rekao da bez ùrbe razmislim o tom predlogu; da razmi{ljam koliko
god dugo ho}u. Ali ja nisam tako re}i ni po~ela da razmi{ljam kad, dva dana kasnije, eto
opet njega: stoji na ulici, ~eka me da izi|em iz {kole. "Da li bi volela pro{etati nasipom?"
upita on.
Osvrnula sam se.
"Tamo su one", re{e on, i pokaza gde stoje njegove hladnooke telohraniteljke.
"Gde god da sam, tu su i one, tri do pet metara daleko. [etati se sa mnom, to ti je
dosadno, al' bezbedno. Zajem~eno je da ne}u ni{ta bezobrazno da preduzmem."
Od{etali smo ulicama do nasipa i popeli se na njega u duga~koj svetlosti
predve~erja, toploj i ruì~astozlatnoj, u mirisu reke, blata i trske. Te dve ène sa
pi{toljima hodale su dobra ~etiri metra iza nas.
"Ako zaista ode{ na Univerzitet", re~e on posle dugog }utanja, "ja }u biti stalno
tamo."
"Nisam j-jo{..." zamucah ja.
"A ako ostane{ ovde, bi}u stalno ovde", re~e on. "Naravno, pod pretpostavkom
da nema{ ni{ta protiv."
Ni{ta nisam rekla. Gledao me je, ne okre}u}i glavu. Izlete mi: "Volim {to vidim
gde gleda{."
"A ja volim {to ne vidim gde ti gleda{", re~e on, sada mi gledaju}i pravo u lice.
[etali smo dalje. Jedna ~aplja uzletela je sa tr{~anog ostrvca i odletela preko
vode, mlate}i velikim krilima. Hodali smo ka jugu, nizvodno. îtavo zapadno nebo bilo
je prepuno svetlosti dok je sunce zalazilo iza grada u dimu i izmaglici.
"Rakam, voleo bih znati odakle si do{la, kakav je bio tvoj ìvot na Verelu", re~e
on vrlo tiho.
Udahnula sam duboko. "Sve je to oti{lo", rekoh. "Pro{lost."
"Mi jesmo na{a pro{lost. Iako ne samo to. @elim da te znam. Oprosti mi, ali
veoma èlim da te poznajem."
Posle nekog vremena, rekla sam: "A ja èlim da ti pri~am to. Ali grozno je.
Tako ru`no. Dok je ovo, ovde, divno. Ne bih to èlela izgubiti."
"[to god mi kaè{, ja }u smatrati vrednim", re~e on, tim svojim tihim glasom
koji je prolazio pravo do mog srca. Zato sam mu pri~ala, koliko sam mogla, o kmetskom
naselju kod [omekeovih, a onda, na brzinu, i ostatak moje pri~e. Postavio je poneko
pitanje. Uglavnom je samo slu{ao. Negde tokom mog pripovedanja, uhvatio me je za
ruku, {to ja tad gotovo i da nisam primetila. Kad je pustio moju ruku, pomisliv{i, zbog
nekog mog malog pokreta, da ja èlim da je ispusti, po~e mi nedostajati taj ovla{ni dodir.
Njegova {aka bila je prohladna. Jo{ sam je ose}ala na podlaktici i kad ju je pustio.
150
"Gospodin Jehedarhed", re~e jedan glas iza nas: jedna od telohraniteljki. Sunce
be{e za{lo, a nebo se prelilo zlatom i crvenom bojom. "Bolje se vratimo?"
"Da", re~e on, "hvala." Dok smo se okretali, uhvatila sam ja njega za ruku.
Osetila sam da mu je zastao dah.
Nisam poèlela nijednog mu{karca niti ènu - istinu govorim - jo{ od
[omekeovih. Volela sam ljude i dodirivala sam ih ljubavlju, ali ne telesnom èljom.
Moja kapija bila je zaklju~ana.
Sad je bila otvorena. Sad me je tako neka slabost obuzela da sam, zbog dodira
njegove ruke, jedva mogla da hodam.
Pa rekoh: "Ba{ je dobra stvar {to je {etanje s tobom tako bezbedno."
Ni sama nisam ba{ znala {ta bi to trebalo da zna~i. Imala sam trideset godina,
ali sam se dràla kao mlada devojka. A nikada nisam bila ta devojka.
On ni{ta ne re~e. Hodali smo po nasipu, izme|u reke i grada, u slavi svetlosti
sve slabije.
"Ho}e{ li po}i kod mene ku}i, Rakam?" re~e on.
Sad ja - ni da beknem.
"Njih dve ne ulaze unutra sa nama", re~e on, vrlo tiho, u moje uho, tako da sam
osetila njegov dah.
"Ne zasmejavaj me!" rekla sam i rasplakala se. Plakala sam neprekidno tokom
celog tog povratka po nasipu. I jecala, i mislila da jecanje ve} polako prestaje, i jecala
opet i opet. Isplakala sam sve svoje tuge, sve svoje sramote. Plakala sam jer su ostale sa
mnom tada, i sada, i zauvek. Plakala sam jer je kapija bila otvorena, a ja sam najzad
mogla pro}i, u onu drugu zemlju, s one strane, ali sam se pla{ila da to u~inim.
Kad smo do{li do njegovih kola, koja su bila parkirana blizu moje {kole, zagrlio
me je i naprosto me tako drào, }ute}i. Njih dve su se uglavile na prednja dva sedi{ta, a
da se nijednom nisu osvrnule ka nama.
Popeli smo se u njegovu ku}u, koju sam u jednoj ranijoj prilici ve} videla, staru
ku}erinu nekog vlasnika iz korporacijskih vremena. On se zahvalio straàrkama i
zatvorio vrata. "Ve~era", re~e. "Kuvarica ima slobodan dan. Mislio sam da te izvedem na
ve~eru, ali zaboravio sam." Odveo me je u kuhinju, gde na|osmo neki hladan pirina~,
salatu i vino. Kad smo se najeli, on me pogleda preko kuhinjskog stola, pa opet spusti
pogled. Zbog njegovog oklevanja, i ja sam se ne{to uko~ila i u}utala. Posle dugog
vremena on re~e: "Oh, Rakam! Da li bi me pustila da vodim ljubav s tobom?"
"Ja bih htela s tobom", rekoh. "To nikad nisam radila. Nikad ni sa kim nisam
vodila ljubav."
Ustao je osmehnut i uzeo me za ruku. Po{li smo zajedno uz stepenice i pro{li
pored mesta koje je nekad bilo ulaz u mu{ku stranu ku}e. "Ja ìvim u bezi", re~e on. "U
haremu. Na ènskoj strani stanujem. Svi|a mi se pogled odatle."
U{li smo u njegovu sobu. On je tamo stao i samo me gledao, onda odvratio
pogled. Toliko sam upla{ena bila, toliko zbunjena, mislila sam da ne}u mo}i da mu
pri|em ni da ga dodirnem. Ali sam naterala sebe. Podigla sam ruku i pipnula njegovo
151
lice, te oìljke pored oka i na ustima, onda sam ga zagrlila. Od tog trenutka bila sam u
stanju da ga drìm uz sebe, sve bliè i te{nje.
U neko doba te no}i, dok smo leàli i dremali prepleteni, rekla sam: "Jesi li
spavao sa Jeronkom?"
Osetila sam kako se Havìva po~eo smejati, sporim, mekim smehom koji je
po~injao iz trbuha - naslonjenog na moj trbuh. "Nisam", re~e on. "Ni sa kim na Jeovi,
osim sa tobom. A ti, ni sa kim na Jeovi osim sa mnom. Bili smo device, jeovski gledano
- device... Rakam, araha..." Oslonio je glavu na moje rame, rekao jo{ ne{to na nekom
stranom jeziku i zaspao. Spavao je dubokim snom, ne~ujno.
Kasnije te godine pre{la sam na sever, na Univerzitet, gde su me primili da
budem profesor istorije. U ono vreme merila su bila takva da je moja stru~nost bila
dovoljna. I eto, do danas radim tamo, drìm ~asove studentima i urednik sam izdava~ke
delatnosti.
Havìva je, kao {to je i rekao da }e biti, bio uvek tamo, ili skoro uvek.
Amandmani na Ustav su izglasani, tajnim glasanjem, ve}ina njih, u jeovanskoj
18. godini Slobode. O doga|ajima koji su doveli do toga, i kasnijim, moète ~itati u
trotomnoj Istoriji Jeove u izdanju 'Univerziti Presa'. Ispri~ala sam ovu pri~u, kao {to je
od mene zatraèno. Zavr{ila sam je, kao {to se mnoge pri~e zavr{avaju, spajanjem dvoje
ljudi. [ta su ljubav i ~e`nja jednog mu{karca i jedne ène, naspram istorije dva sveta,
velike revolucije na{eg doba, nade i ve~ite svireposti na{e, ljudske rase? Sitnica. Ali i
klju~ je sitan, naspram vrata koja se njime otvaraju. Ako izgubi{ klju~, ta vrata mo`da
nikad ne}e biti otvorena. Mu u svojim telima gubimo ili zapo~injemo svoju slobodu, u
svojim telima prihvatamo ili okon~avamo svoje ropstvo. Zato sam napisala ovu knjigu
za mog prijatelja, sa kojim sam ìvela i sa kojim }u umreti slobodna.
BELE[KE O VERELU I JEOVI
1) Izgovor imena i re~i

U voe-deanskom jeziku (koji je i jezik Jeove), kao i u gatajskom jeziku,
samoglasnici imaju svoje uobi~ajene 'evropske' izgovore: a, e, i, o, u. (Za razliku od
engleskog jezika.) U voe-deanskom, naglasak je ~esto na pretposlednjem slogu re~i:
ArkaMIje, gaREot, SuHAme, JoTEber. Imena u kojima se pojavljuje slogovi 'Kam' i
'Tual' kao podse}anje na ime boànstava Kamija i Tuale, ~esto imaju naglasak upravo na
tim slogovima, na primer: AberKAM, BatiKAM, RaKAM, Sezi-TUAL, TUAL-tak.
U hainskom jeziku, imena su izuzetno duga zato {to u sebi sadrè veliki broj
imena iz porodi~nog stabla. Me|utim, za svakodnevnu upotrebu se ipak skra}uju, radi
pogodnosti, na jedan od tih sastavnih elemenata.
Re~ 'Ekumen' poti~e od jedne stare teranske re~i.
2) Planete Verel i Jeova

(Odlomci iz knjige 'Priru~nik za snalaènje na poznatim svetovima' koja je
{tampana u Darandi, na Hainu, u hainskom ciklusu 93, lokalnoj godini 5467.
152
Ekumenska godina 2102. ra~una se kao 'prezent' (p.) kad se navode datumi 'pre
prezenta' (p.p.).
Verel-jeovski solarni sitem sastoji se od {esnaest planeta koje kruè oko jedne
ùtobele zvezde (RK-tamo-5544-34). @ivot se razvio na tre}oj, ~etvrtoj i petoj od tih
planeta. Peta se na voe-deanskom zove Rakuli. Na njoj postoje samo beski~menjaci
sposobni da preìve u uslovima jake hladno}e i 'ledene su{e'. Ta planeta, Rakuli, nije
eksploatisana niti naseljavana. Tre}a i ~etvrta planeta, Jeove i Verel, sasvim se uklapaju
u hainske norme o sastavu atmosfere, gravitaciji, klimi i tako dalje. U poznom dobu
hainskog {irenja, pre manje od milion godina, sa Haina su na Verel do{li kolonisti. îni
se da tada nije postojao nikakav ìvotinjski svet koji bi trebalo potiskivati, jer je
celokupni dana{nji ìvotinjski svet kao i veliki dao biljnog sveta na Verelu hainskog
porekla. Jeova nije imala nikakav ìvotinjski svet sve dok Verelijanci nisu naselili Jeovu
godine 365. p.p.
Verel
Geografija i ìvi svet

êtvrta od svog sunca, planeta Verel ima sedam malih meseca. Sada{nja klima
na njoj je umereno hladna, a na polovima èstoko hladna. Flora je ve}im delom lokalnog
porekla, a fauna u celosti hainskog porekla, namerno preoblikovana da bi se ostvarila
kobioza sa tamo{njim biljem, a kasnije i spontano izmenjena genetskim plutanjem i
prilago|avanjem. Prilago|avanja kod ljudskih bi}a uklju~uju cijanoti~nu koloraciju
(naime, koà svih Verelaca ima plave tonove, bez obzira na to {to su neki od tih ljudi
crni, neki bledi, a mnogi izme|u ta dva) i o~i bez vidljivih beonja~a. Obe ove osobine
o~igledno su nastale kao adaptacije na neke elemente u spektru zra~enja verel-jeovskog
sunca.
Voe-Deo: Novija istorija. U razdoblju od 4000. do 3500. godine p.p. agresivni i
progresivni crni narodi u oblastima ju`no od polutara na verelskom jedinom, veoma
velikom kontinentu (koji su sada udruèni u dràvu Voe-Deo) izvr{ili su invaziju i
pokorili severne narode, svetlijih boja koè. Zavojeva~i su uspostavili robovlasni~ko
dru{tvo zasnovano na boji koè.
Voe-Deo je najve}a i najbogatija dràva na ovoj planeti; sve druge dràve,
odnosno nacije na Verelu su dominioni, politi~ki vazali, ili ekonomski zavisni od dobre
volje Voe-Dea. Voe-deanska privreda zasniva se na kapitalizmu i robovlasni{tvu ve} tri
hiljade godina, ako ne i duè. Hegemonija Voe-Dea omogu}uje nam da opisujemo sva
dru{tva na Verelu ujedno, kao da je to jedno dru{tvo. Ali ono se sad veoma brzo menja.
Iz tog razloga, dalji opis bi}e u pro{lom vremenu.
Dru{tvena klase u robovlasni{tvu:
Klase: gospodar (vlasnik ili gareot) i rob (ljudska imovina ili kmet). Pripadao si
klasi svoje majke, bez izuzetka.
153
Boja koè je u rasponu od crnoplave, preko plavi~aste ili sive-be`, pa sve do

maltene depigmentovane bele. (Ali to nije albinizam, jer ovim ljudima kosa i o~i
zadràvaju tamnu boju.) U idealnom slu~aju, govore}i uop{teno, klasa bi bila boja: crno
gospodar, belo rob. Ali, u stvarnosti, mnogi gospodari nisu bili ba{ crni, nego tamni, a
mnogi robovi nisu bili ba{ beli, nego u raznim bojama, pa ~ak i crni.
Za VLASNIKE se govorilo da su ljudi, mu{karci, ène i deca.
Kad se kaè 'vlasnici', to je moglo zna~iti ili celu tu klasu, ili porodicu ili
pojedinca ('vlasnik') pod uslovom da poseduju robove - i to, dva ili vi{e robova.
Vlasnik samo jednog jedinog roba, ili vlasnik koji ne poseduje nijednog roba,
opisivan je kao 'vlasnik bez osoblja' ili gareot.
Me|u vlasnicima, veot je bio ~lan nasledne ratni~ke kaste, a mogao je po ~inu,
odnosno po rangu biti: rega, zadjo ili oga. Veotski mu{karci su svi, gotovo bez izuzetka,
stupali u vojsku; ve}ina veotskih porodica imala je zemlji{ne posede; ve}ina su bili
gospodari, dakle vlasnici vi{e robova, ali bilo je i gareota.
@ene vlasnika su ~inile potklasu, ili inferiornu kastu, unutar klase vlasnika.
@ena je po zakonu, iako pripadnica vlasni~ke klase, bila vlasni{tvo nekog mu{karca (oca,
ujaka, brata, muà, sina ili staratelja). Ve}ina posmatra~a se slaè da je podela uloga
prema polu bila, u verelskom dru{tvu, isto onako duboka i bitna kao i podela na robove i
gospodare, ali manje vidljiva, jer je 'popreko presecala' ovu drugu. Smatralo se da je
vlasni~ka èna dru{tveno 'iznad' bilo kog pripadnika ili pripadnice kmetske klase. Po{to
su ène bile posedovane, nisu mogle ni{ta posedovati. Mogle su, me|utim, upravljati
imovinom.
Za LJUDSKU IMOVINU se govorilo da su to kmetovi i kmetice, i mladunci ili
{tenad. Pogrdne re~i bile su: rob, pra{inar, kredonja, belac. (Robinja, pra{inarka,
kredonji}ka, belkinja.)
Lale je bio rob koji se {alje na rad; lala, robinja koja se {alje na rad. Svi robovi
na Verelu bili su lale, osim makila i kmet-vojnika.
Makil je bio rob prodat Korporaciji zabave - dakle, vlasni{tvo te korporacije.
Kmet-vojnik bio je rob prodat Vojsci, dakle imovina vojske.
Odseslobodan, {to je spoj re~i 'odse}i' i 'slobodan', bio je evnuh, kastrirani
mu{ki rob. Kastracija se vr{ila manje-vi{e dobrovoljno, {to je zavisilo od godina starosti
i drugih ~inilaca. Cilj takvog roba bio je da stekne bolji status ili povlastice. Verelski
(verelijanski) istori~ari opisuju izvestan broj odsedlobodnih koji su se uzdigli do velike
vlasti u raznim vladama, ili do uticajnih mesta drugde u birokratiji. U kmetskim
naseljima, u ènsku stranu naselja ulazili su takozvane 'gazde' koji su svi, bez izuzetka,
bili odseslobodni.
Manumisija, odnosno zakonito davanje slobode nekom robu, bila je sve do
pro{log veka izuzetno retka na Verelu, ograni~ena na nekoliko slavnih istorijskih ili
legendarnih slu~ajeva u kojima je rob ispoljio nadljudsku vernost ili plemenitost, a
njegov gospodar zato odlu~io da ga pusti na slobodu. Pribli`no u vreme kad je na Jeovi
po~eo oslobodila~ki rat, manumisija je na Verelu postala ~e{}a, a prednja~ili su vlasnici
udruèni u takozvanu Zajednicu koja se zalagala za ukidanje ropstva, aboliciju.
154
Manumitovani kmet bio je po slovu zakona, ali u dru{tvenoj praksi retko kad, jednak sa
gareotima.
U Voe-Deu, u vreme Oslobo|enja, razmera kmetova prema vlasnicima iznosila
je 7:1. (Pribli`no polovinu tih vlasnika ~inili su gareoti, vlasnici samo jednog, ili
nijednog roba.) U siroma{nijim zemljama, razmera je bila manja, ili ~ak preokrenuta: na
primer, u polutarnim dràvama bila je 1:5 - pet puta vi{e vlasnika nego robova.
Gledaju}i Verel kao celinu, procenjuje se da je bilo pribli`no tri roba na jednog vlasnika.
Ku}a i kmetske barake

Tokom dugog razdoblja istorije, a u novije vreme samo na selu, robovi
(kmetovi) na imanjima, farmama i plantaàma ìveli su u naseljima odvojenim od
spolja{njeg sveta zidom, ogradom ili palisadom od pobodenih balvana. Postojala je
kapija, samo jedna. Naselje je jednim jarkom bilo podeljeno na dve polovine. Jarak je
bio uporedan sa onim zidom u kome se nalazila kapija. Kapijska strana bila je za
mu{karce, kmetove, a unutra{nja strana za ène. Deca su ìvela na unutra{njoj strani, a
kad bi de~aci dorasli za rad (8 do 10 godina starosti), slati su na mu{ku stranu, u duga~ke
barake. @ene su stanovale u kolibama, i to obi~no u istoj kolibi majke i k}eri, sestre ili
prijateljice; po dve do ~etiri ène zajedno, i njihova deca sa njima. Mu{karci i de~aci su
stanovali u barakama na strani bliè kapiji. Povr}e za jelo gajeno je u 'kuhinjskim
ba{ticama' koje su odràvali stari ljudi i deca jo{ nedorasla za posao; stari su, u ve}ini
slu~ajeva, kuvali za radne ljude. Babe su bile na vlasti u naselju.
Odseslobodni (evnusi) su ìveli u zasebnim ku}ama, izgra|enim unutar
kmetskog naselja, ali naslonjenim na palisadu. Imali su na raspolaganju i osmatra~nicu
na palisadi. Odseslobodni su sluìli kao unutra{nji gazde, posrednici izme|u baba i
spolja{njih gazda (takozvanih 'gazda-od-posla'), koji su bili ili ~lanovi vlasni~ke
porodice, ili unajmljeni gareoti zaduèni da upravljaju kmetovima. Gazde-od-posla
stanovale su u ku}ama izvan kmetskog naselja.
Vlasni~ka porodica stanovala je, zajedno sa svojim slu`benicima i {ti}enicima
iz vlasni~ke klase, u takozvanoj 'Ku}i'. Taj termin, Ku}a, uklju~ivao je ne samo glavnu
zgradu nego i svakovrsne dodatne zgrade, ambare, {upe, stani{te gazda-od-posla, pa
ipak se prevashodno odnosio na glavnu zgradu. U konzervativnim ku}ama, mu{ka strana
(azada) i ènska strana (beza) bili su strogo odvojeni. Stepen izdvojenosti èna
odraàvao je bogatstvo, mo} i dru{tvene ambicije porodice. Gareotske ène mogle su
imati znatnu slobodu kretanja i bavljenja raznim zanimanjima, ali ène iz bogatih ili
istaknutih porodica dràne su u prostorijama ili u ozidanim vrtovima, i nikada nisu
izlazile bez brojne mu{ke pratnje.
Izvestan broj kmetica ìveo je na ènskoj strani Ku}e. Ove kmetice radile su
kao ku}ne pomo}nice, a ujedno su sluìle mu{kim ~lanovima vlasni~ke porodice za
zadovoljavanje. U nekim Ku}ama postojali su i kmetovi, obi~no de~aci ili starci; u
nekima odseslobodni, koji su tu radili kao sluge.
U fabrikama, radionicama, rudnicima i tako dalje, ovaj sistem je odràvan, ali
sa nekim preina~enjima. Tamo gde je postojala podela rada na mu{ki i ènski, neka
155
naselja baraka bila su u celosti mu{ka, a disciplinu u njima odràvali su samo unajmljeni
gareoti; u drugim, samo ènskim naseljima, babama je dopu{teno da odràvaju red, kao
u seoskim kmetskim naseljima. Mu{karci unajmljeni da rade u samo mu{kim naseljima
imali su prose~ni ìvotni vek od dvadeset osam godina. Kad je po~ela nesta{ica kmetske
radne snage, zato {to su kmetovi izvoèni na Jeovu u ranim godinama kolonizacije tog
sveta, neki vlasnici su stvarali zadruge za razmnoàvanje, gde su kmetice dobijale da
rade samo malo posla, i to lakog, ali se zato od njih traìlo da ra|aju po jednu bebu svake
godine. Ovaj tempo su neke 'mnogorotke' uspe{no odràvale i po dvadeset godina, pa i
vi{e.
Iznajmljeni ljudi: Na Verelu, svaki kmet je bio vlasni{tvo jednog odre|enog
~oveka. (Tek su korporacije na Jeovi izmenile tu praksu; vlasnik robova bila je
korporacija kao celina, a ne bilo koji pojedinac.)
U verelskim gradovima, kmetovi su, po tradiciji, ìveli u doma}instvu svog
vlasnika i sluìli u ku}i. Tokom poslednjeg milenijuma, sve ~e{}e se de{avalo da vlasnik
iznajmi nepotrebnog kmeta nekoj firmi ili fabrici, kao kvalifikovanog ili
nekvalifikovanog radnika. Svako od vlasnika ili akcionara kompanije mogao je, kao
pojedinac, kupovati i posedovati pojedine kmetove; ali iznajmljivala ih je kompanija kao
celina, kontrolisala njihov rad i ubirala zaradu koja je posle deljena vlasnicima ili
akcionarima. Jedan vlasnik mogao je ìveti od iznajmljivanja dva kvalifikovana roba.
Tako su iznajmljeni kmetovi i kmetice postali najbrojniji deo kmetske populacije u svim
velikim i u mnogim malim gradovima. Iznajmljeni ljudi stanovali su u 'sindikalnim
stanovima' u velikim stambenim zgradama, pod nadzorom unajmljenih gareota gazda.
Tu se beleìo svaki izlazak i ulazak, a vaìo je i policijski ~as, odnosno zabrana izlaska
od kasnih ve~ernjih do ranih jutarnjih sati.
(Treba zapaziti razliku izme|u verelskih iznajmljenih ljudi, koje njihov vlasnik
daje u najam, i daleko autonomnijih jeovanskih oslobo|enika, robova koji su sami birali
na koji }e posao i}i 'pod slobodnu rentu', a od tog prihoda pla}ali svome vlasniku
desetak ili porez. Jedan od ranih ciljeva Hame, voe-deanske kmetske oslobodila~ke
organizacije, bio je da uvedu rad 'pod slobodnom rentom' i na Verelu.
Ve}ina tih sindikalnih stambenih zgrada i svi privatni stanovi bili su podeljeni
na ènske i mu{ke delove, azade i beze, ali neki privatni vlasnici i neke kompanije
dozvoljavali su da kmetovi, njihovi ili iznajmljeni, ìve kao parovi, ali ne i da se
ven~avaju. Vlasnici su mogli takav par razdvojiti u bilo kom trenutku, iz bilo kog
razloga. Vlasnik majke postajao je vlasnik svakog deteta koje bi se iz takve veze rodilo.
U konzervativnim kmetskim naseljima baraka, heteroseksualni pristup
kontrolisali su vlasnik, gazda i baba. Ljudi koji su 'preskakali jarak' ~inili su to na svoj
rizik. Mitski ideal vlasnika bio je da se mu{ko i ènsko potpuno razdvoje, a gazde da
primenjuju selektivno uzgajanje, pri ~emu bi odabrani mu`jaci za priplod povremeno, u
optimalnim razmacima, 'opasivali' ènke da bi se dobio èljeni broj mladunaca. Glavna
briga kmetica na farmama bila je da izbegnu neèljenu trudno}u i ra|anje svake godine
po jednog deteta. U rukama dobronamernih vlasnika, babe i odseslobodni ~esto su
uspevali da za{tite devojke i ène od silovanja, i ~ak dopu{tali poneko sparivanje iz
156
naklonosti. Ali i gazde i babe su obeshrabrivali trajnije vezivanje; nikakav oblik

robovskog braka nije bio dopu{ten ni zakonom, a ni obi~ajima na Verelu.
Vere
Oboàvanje Tuale, koja je bila boginja tipa Kvan Jin, materinsko boànstvo
mira i opra{tanja, bilo je dràvna religija Voe Dea. Filozofski, Tuala se sagledava kao
najva`nije otelovljenje Duha Stvoritelja, koji se jo{ zove i Ama Inkreator. Istorijski,
Tuala je amalgam mnogih lokalnih i boànstava prirode, a u lokalnim tuma~enjima ~esto
se deli u mno{tvo manjih boànstava. Gledano sa stanovi{ta nacionalnih interesa,
nametanje ove nacionalne religije bilo je ~est prate}i element voe-deanske hegemonije u
drugim zemljama, iako ta vera nije inherentno prozelitisti~ka ili agresivna. Tualitski
sve{tenici mogu zauzimati, i zauzimaju, visoke poloàje u dràvnim organima. Sa
stanovi{ta klasa, slike i statue Tuale i proces njenog oboàvanja nametali su vlasnici u
svim robovskim naseobinama, i na Verelu i na Jeovi. Tualizam ili tualitstvo bilo je vera
vlasnika, posednika. Kmetovi su primoravani da oboàvaju Tualu, ali su kmetovi
ve}inom bili kamijiti (kamijisti). Oni su pojedine delove mita o Tuali i oboàvanja Tuale
unosili u svoje kamijisti~ke obrede. Smatraju}i Kamija za 'Vezivatelja', tualitsko
sve{tenstvo je uklju~ivalo i dopu{talo prisutnost kamijizma (koji nije imao nijednog
aktivnog sve{tenika) me|u robljem i vojskom. Ve}ina veota bili su kamijisti.
Knjiga Arkamije ili '@itije Kamija Ma~evaoca' (Kamije je tako|e sto~ar, i
gospodar zveri, i vezivatelj, zato {to je dugo sluìo Gospodaru no}i): ratni~ki ep, koji su
pre oko tri hiljade godina prihvatili kmetovi, manje-vi{e na celom tom svetu, kao knjigu
iz koje izvire njihova vera. Taj ep veli~a ratni~ke i robovske vrline kao {to su:
poslu{nost, hrabrost, strpljenje i nesebi~nost, kao i duhovnu nezavisnost, stoi~ku
ravnodu{nost prema stvarima ovoga sveta i strastveni misticizam: stvarnost se moè
zadobiti samo rastankom od prividne stvarnosti. Kmetovi i veoti uklju~uju i Tualu u
svoje oboàvanje, kao jedno od otelovljenja Ame Inkreatora. Me|u misti~kim zamislima
i postupcima koji su zajedni~ki kamijitima i tualitima jesu 'stupnjevi ìvota' i 'odlaènje
u ti{inu'.
Odnosi sa Ekumenom
Prvi Izaslanik (e.g. 1724) bio je do~ekan sa ogromnim nepoverenjem.
Dopu{teno je poslanstvu da si|e sa broda 'Hugum', ali je dràna pod bliskom straòm;
savezni{tvo je odba~eno. Vlada Voe Dea je, zajedno sa svojim saveznicima, zabranila
tu|inima ulazak u njihov solarni sistem. Zatim je Verel, pod vo|stvom Voe Dea, krenuo
u hitnu, takmi~arsku kampanju razvijanja svemirske tehnologije i ubrzanja sveukupnog
tehnoindustrijskog razvoja. Jo{ mnogo decenija posle toga, voe-deanska vlada, industrija
i vojska bili su gonjeni svojim sopstvenim paranoidnim idejama o povratku tu|ina koji
}e navodno banuti naoruàni, da ih pokore. Ovaj razvoj doveo je posle samo trinaest
godina do po~etka kolonizacije Jeove.
Tokom slede}a tri veka, Ekumen je povremeno stupao u vezu sa Verelom.
Razmena informacija zapo~eta je na insistiranje Univerziteta u Bamburu, ~emu se
157
priklju~io konzorcijum drugih univerziteta i istraìva~kih ustanova. Najzad je, posle vi{e
od tri stotine godina, Ekumenu dopu{teno da po{alje nakoliko posmatra~a. Tokom
Oslobodila~kog rata na Jeovi, Ekumen je pozvan da po{alje ambasadore u Voe Deo i u
Bambur, a kasnije Izaslanika u Gataj, u êtrdeset Dràva, i u druge nacije. Tokom
izvesnog vrenena, nepo{tovanje Konvencije o naoruànju spre~avalo je Verelu ulazak u
Ekumen, bez obzira na to {to je Voe Deo vr{io pritisak na druge dràve, koje su dràle
do zadràvanja svog naoruànja. Posle ukidanja Konvencije o naoruànju, Verel se
u~lanio u Ekumen, tri stotine pedeset devet godina posle prvog kontakta i ~etrnaest
godina posle zavr{etka Oslobodila~kog rata.
Po{to je naseljena teritorija Jeove bila svojina korporacija i nije imala nikakvu
svoju vladu, verelski vlasnici su smatrali da Jeova ne dolazi u obzir ni za u~lanjivanje u
Ekumen. Sa svoje strane, Ekumen je nastavio da osporava pravo ~etiri korporacije da
poseduju jednu planetu i narod te planete. Tokom poslednjih godina Oslobodila~kog
rata, Stranka slobode je pozvala ekumenske posmatra~e na Jeovu, a dolazak regularnog
Izaslanika tamo podudario se sa krajem rata. Ekumen je pomogao Jeovi da putem
pregovora izdejstvuje okon~anje vlasti korporacija i voe-deanske vlade nad tom
planetom. Malo je nedostajalo pa da Svetska stranka istera i 'tu|ine iz svemira', a ne
samo Verelijance, sa svoje planete; ali, kad se taj pokret raspao, Ekumen je stao na
stranu privremene vlade i pri tome ostao sve do odràvanja izbora. Jeove se u~lanila u
Ekumen u 11. godini Slobode, tri godine pre Verela.
Jeove
Geografija i ìvi svet

Tre}a planeta od svoga sunca, Jeova ima umereno toplu klimu sa malim
sezonskim varijacijama.
Bakterijski ìvot je prastar i ispoljava, pod normalnim uslovima, ogromnu
sloènost i prilagodljivu raznovrsnost. Izvestan broj jeovskih mikroorganizama
klasifikovan je kao ìvotinje; ali sva ostala uro|ena ìva bi}a na ovoj planeti bila su
biljke.
Na kopnu je postojala velika raznovrsnost sloènih ìvih vrsta, koje su se delile
na fotosinteti~ke i saprofitne. Ve}ina su bile sesilne, dakle nekretne, ali bilo je i
'puzaljki', grupa biljaka ili pojedina~nih biljaka sa sposobno{}u sporog pokretanja sa
mesta na mesto. Glavni krupni oblik ìvota bilo je drve}e. Ju`ni kontinent bio je gotovo
ceo pokriven tropskim {umama i umereno-ki{nim {umama, od samih obala, pa sve do
{umske granice prema polarnom krugu i tajge nadomak tamo{njeg Antarktika. Drugi
kontinent, koji se zove Veliki kontinent, bio je {umovit na svom krajnjem jugu i
krajnjem severu, a pokriven stepama i savanama u svojim vi{im, sredi{njim podru~jima;
ogromna prostranstva treseti{ta, slatkovodnih mo~vara i morskih mo~vara postojala su u
primorskim ravnicama. U odsustvu ìvotinja koje bi prenosile polen, biljke su razvile
mno{tvo sredstava za ukr{teno oplo|avanje i {irenje pomo}u vetra i ki{e: eksplozivno
158
seme, krilato seme, seme sa mreìcom koja uhvati vetar i omogu}i putovanja od po vi{e
stotina ili hiljada kilometara kroz vazduh, vodootporne spore, seme koje 'kopa' sebi put
kroz zemlju, seme koje pliva, zatim biljke sa pokretnim delovima nalik na vetrenja~e, sa
trepljama, i tako dalje.
U morima, koja su topla i srazmerno plitka, i u ogromnim mo~varama sa
slanom, odnosno morskom vodom, ishranu sebi nalazi ogroman broj sesilnih i plove}ih
biljaka, koje su organizmi po tipu sli~ni planktonima, algama, morskim travuljinama,
koralima i sun|erima. Te biljke imale su u sebi trajne delove, uglavnom od silicijuma.
Ali bilo je i jedinstvenih organizama, kao {to su 'jedrenjke' i 'ogledalke'. Divovski
upleteni '}ilimovi od ljiljana' bili su meta korporacija, koje su ih eksploatisale u tako
obimnim ètvama da je ta ìva vrsta izumrla u roku od trideset godina.
Bezobzirno uno{enje verelskih biljaka i ìvotinja dovelo je do uni{tenja ili
potiskivanja oko tri petine uro|enih vrsta, ~emu je doprinelo i industrijsko zaga|enje
vazduha. Vlasnici su uveli jelene, lova~ke pse, lovne ma~ke, i velkonje, samo da bi
mogli uìvati u lovu. Jeleni su se silno namnoìli i uni{tili veliki deo prirodne okoline.
Ve}ina ìvotinjskih vrsta tako unetih, na kraju je, posle duèg vremena, propala. Osim
ljudskih bi}a, odràle su se na Jeovi jo{ i slede}e verelske ìvotinjske vrste:
ptice (doma}e vrste, unete da posluè za lov ili kao ìvina; pu{tane su i ptice-
peva~ice, od kojih se nekoliko vrsta prilagodilo i opstalo)
lisicopsi i pegave ma~ke (doma}i ljubimci)
goveda (kao gajene ìvotinje, i podivljala u mnogim napu{tenim podru~jima)
jeleni (divlji, zvani fenjeleni, prilago|eni na mo~varna podru~ja)
lovne ma~ke (meso`derne, malobrojne, u mo~varama).
Uvo|enje pojedinih vrsta riba u reke bilo je kobno za uro|enu floru, pa su
preìvele ribe uni{tene pomo}u otrova. Svi poku{aji da se riba unese u more propali su.
Konji su poubijani tokom Oslobodila~kog rata, kao simboli vlasni{tva i
vlasni~ke imovine; nijedan konj nije preostao.
Kolonije (naseobine)
Prve rakete sa Verela dospele su na Jeovu godine 365. p.p. Istraìvanje,
mapiranje i traganje za prirodnim bogatstvima bile su delatnosti kojima su se prido{lice
ùstro pozabavile. Rudarska korporacija Jeove, ~iji su vlasnici bili uglavnom voe-
deanski ulaga~i, dobila je monopol na traganje za rudnim blagom. U roku od dvadeset
pet godina, uvo|enjem u upotrebu ve}ih i delotvornijih brodova, rudarenje je postalo
unosno, pa je RKJ po~ela redovno da prevozi robove na Jeovu, a rude i minerale na
Verel.
Druga krupna kompanija koja se uspostavila na Verelu bila je Druga planetna
drvno-prera|iva~ka korporacija, DPDK, koja je sekla i slala jeovsku drvnu gra|u na
Verel, gde je usled industrijskog {irenja i populacione eksplozije do{lo do drasti~nog
smanjenja {uma.
Eksploatacija okeana postala je krupna industrija tek krajem prvog veka.
Jeovska brodarska korporacija (JBK) '`njela' je tepihe ljiljana, sa ogromnom zaradom.
159
Kad je taj resurs iscrpen i sasvim nestao, JBK se okrenula eksploataciji i obradi drugih
morskih ìvih vrsta, naro~ito me{inki, koje imaju bogat sadràj ulja.
Tokom prvog veka naseljavanja Jeove, Agrikult-Plant kompanija Jeove (APKJ)
po~ela je sistematski da gaji razne vrste ìta i vo}a, ne samo one donete sa Verela nego i
uro|ene kao {to su oe-trska i pini. Topla, ujedna~ena klima na ve}em dalu Jeove i
odsustvo {teto~inskih insekata i drugih ìvotinja (obezbe|eno savesnim sprovo|enjem
strogih mere karantina) omogu}ilo je kolosalan razmah poljoprivrede.
Pojedini delovi ovih korporacija ili pojedina podru~ja bili su zasebna
preduze}a, i imali su naziv 'plantaè' bez obzira na to da li su se bavili rudarstvom,
{umarstvom, marikulturom ili agrikulturom.
Te ~etiri velike korporacije zadràvale su potpunu kontrolu nad svojim
proizvodima, iako su decenijama vodile me|usobne pravne (a i fizi~ke) bitke zbog
sukoba nadle`nosti oko izvla~enja bogatstva iz pojedinih podru~ja. Nijedna takma~ka
kompanija nije uspela slomiti monopol ove ~etiri, koje su imale punu i aktivnu podr{ku -
vojnu, politi~ku i nau~nu - voe-deanske vlade, zato je ova uzimala za sebe veliki deo
njihove ~iste zarade. Glavna ulaganja kapitala uvek su stizala tim korporacijama od voe-
deanske vlade i voe-deanskih kapitalista. U vreme kad je po~elo naseljavanje Jeove, Voe
Deo je bio mo}na dràva, ali posle tri veka bila je najbogatija na Verelu, pa se nametala
svima ostalima i upravljala njima. Ali je voe-deanska kontrola nad samim tim
korporacijama bila samo nominalna. Dràva Voe Deo je pregovarala sa tim
korporacijama kao sa suverenim stranim silama.
Stanovni{tvo i ropstvo
Tokom prvog veka, samo su mu{karci-robovi prevoèni na Jeovu. To su radile
korporacije, koje su, preko svog 'Me|uplanetnog kartela', imale potpuni monopol na
prevoz roblja. U prvom veku, veliki deo tih robova bili su iz raznih siroma{nijih nacija;
kasnije, kad se uzgajanje roblja za prodaju na Jeovu po~elo isplatiti, glavnina robova
po~ela je stizati iz dràva Bambur, êtrdeset Dràva i Voe Dea.
Tokom ovog razdoblja, populacija je narasla na oko ~etrdeset hiljada ljudi u
vlasni~koj klasi (osamdeset odsto mu{karci) i oko osam stotina hiljada robova (sve
mu{karci).
Bilo je nekoliko eksperimentalnih 'Emigracijskih gradova' u kojima su se
nastanili gareoti (ljudi iz vlasni~ke klase, ali bez robova), koji su dràli uglavnom
radionice i uslu`ne radnje. Ovakva naselja korporacije su u prvo vreme tolerisale, a
kasnije ukinule, izdejstvuju}i kod verelijskih vlada da se ubudu}e emigriranje na Jeovu
dozvoljava samo korporacijskom osoblju. Gareoti su poslati nazad na Verel, a rad u
njihovim radionicama preuzeli su robovi. Tako se dogodilo da 'srednja klasa' obi~nih
gra|ana i sitnih trgovaca na Jeovi bude sastavljena od polunezavisnih robova
(oslobo|enika), umesto od gareota i iznajmljenih robova kao na Verelu.
Cena kmetova stalno je rasla, zato {to su sve ~etiri korporacije, a naro~ito
rudarska i poljoprivredna, rasipale robovske ìvote (za mu{karca-roba u prvom veku
o~ekivalo se da }e imati 'radni ìvot' od pet godina). Pojedini vlasnici sve ~e{}e su
160
krijum~arili i kmetice da im budu seksualne robinje i ku}ne pomo}nice. Korporacije su,

pod pritiskom tih okolnosti, izmenile pravila i dopustile uvoz kmetica (godine 238. p.p.).
U prvo vreme, kmetice, odnosno robinje, smatrane su stvorenjima koja sluè za
razmnoàvanje, pa su dràne samo unutar kmetskih naseobina na plantaàma. Kako je
njihova korisnost u svakovrsnim drugim poslovima postajala o~igledna, ova ograni~enja
su vlasnici na ve}ini plantaà po~eli ublaàvati. Ali robinje su morale da se uklope u
vekovni sistem robovanja mu{karaca, i to kao podre|ene, kao robinje robova.
Na Verelu, svaka 'ljudska imovina' imala je jednog odre|enog vlasnika,
pojedinca (jedino su makili bili vlasni{tvo Korporacije zabave, kao celine). Na Jeovi, svi
robovi su bili u grupnom vlasni{tvu korporacije, jer ih je korporacija i kupila od nekog
vlasnika na Verelu. Nikome na Jeovi nije bilo dozvoljeno da poseduje, kao privatnik,
ijednog roba, niti je ijedan rob na Jeovi mogao biti oslobo|en. âk i oni koji su dovedeni
kao li~na posluga, na primer slu{kinje vlasni~kih èna, morali su biti prevedeni u svojinu
one korporacije kojoj je i cela ta plantaà pripadala.
Iako manumisija nije bila dozvoljena, status oslobo|enika (ili oslobo|enice)
postajao je sve ~e{}i, zato {to se robovska populacija naglo uve}avala, do te mere da je
na nekim plantaàma nastao ~ak i vi{ak radne snage. Oslobo|enik je nalazio posao kod
nekog poslodavca ili je sam, nezavisno, po~injao ne{to raditi; zato je morao pla}ati
porez, obi~no oko pedeset odsto prihoda, mese~no ili godi{nje, korporaciji, koja mu je na
taj na~in napla}ivala dobijenu slobodu. Ve}ina oslobo|enika obra|ivali su tu|u zemlju
kao najamna radna snaga, ili dràli radnje i radionice, naro~ito servisne; tokom tre}eg
veka, klasa profesionalno osposobljenih oslobo|enika ~vrsto se uspostavila u gradovima.
Pri kraju tre}eg veka, kad se porast populacije ne{to usporio, ukupna broj ìtelja
Jeove dostigao je oko ~etiri stotine pedeset miliona; razmera vlasnika prema robovima
bila je manja od jedan prema stotinu. Pribli`no polovinu robovske, odnosno kmetske
populacije ~inili su oslobo|enici. (Populacija je dvadeset godina posle Oslobodila~kog
rata opet dostigla ~etiri stotine pedeset miliona miliona, ali su sad svi bili slobodni.)
Na plantaàma, prvobitno, samo mu{koa dru{tveno ustrojstvo odredilo je
obrasce ukupnog robovskog dru{tva. Radne druìne zvane 'bande' brzo su se razvile u
dru{tvene grupe koje su naprosto nazivane izrazom 'bande', a ove su prerasle u plemena.
U svakom plemenu postojala je hijerarhija mo}i: obi~ni plemenici, iznad njih rob koji je
'poglavica' ili 'glave{ina', iznad njega gazda, iznad gazde vlasnik, a iznad vlasnika
korporacija. Stvaranje trajnih veza, rivalstvo i takmi~enje, homoseksualne povlastice i
rodbinske veze i loze zasnovane samo na usvojenju, postali su institucionalizovani, a
~esto i sloèno kodifikovani. Jedina bezbednost za roba bila je da bude ~lan plemena i da
se strogo pridràva plemenskih pravila. Rob prodan drugoj plantaì postajao je rob
robova i ~esto godinama ostajao to pre no {to bi kona~no bio primljen u ~lanstvo
lokalnog plemena.
Kad su po~eli dovoditi ène, gotovo sve su odmah postajale vlasni{tvo ne samo
korporacije nego i plemena. Korporacije su ovo podsticale. Njima je i{lo u korist da
svako pleme kontroli{e svoje ène, a korporacija da kontroli{e pleme.
161
Snage opozicije i pobune nikada se nisu uspele organizovati {iroko, i svaki put
su smrvljene munjevitom i okrutnom kona~no{}u beskrajno nadmo}nog oru`ja.
Glave{ine i poglavice bili su u dosluhu sa gazdama, koji su, rade}i u interesu
korporacija, podjarivali neslogu izme|u plemena i grabe` za vlast unutar svakog
plemena, a istovremeno odràvali potpuni embargo na 'ideologiju' - {to je zna~ilo: na
obrazovanje i bilo kakve informacije iz sveta izvan plantaè. (Na ve}ini plantaà, sve do
sredine drugog veka, pismenost je bila zlo~in. Kad bi rob bio uhva}en da ~ita, bio bi
oslepljen, tako {to su mu sipali kiselinu u o~i ili mu ih iskopali. Rob koga bi uhvatili da
koristi radio-aparat ili informacijsku mreù bio bi ogluvljen guranjem usijanih klinova
kroz bubne opne. Korporacijske i planta`ne 'liste prikladnih kazni' bile su duge,
podrobne i nedvosmislene.)
U drugom veku, kad je robovska populacija na ve}ini plantaà prerasla u vi{ak
radne snage, krenulo je preseljavanje, prvo u malom broju, ali kasnije sve ve}e, ka
'redovima radnji'. Polazili su i mu{karci i ène. Tokom slede}ih nekoliko decenija, te
'radnje pore|ane u red' postale su gradi}i, a zatim i gradovi oslobo|enika.
Iako su zloslutnici me|u vlasnicima ukazivali na to da se sve vi{e pove}avaju i
sve nezavisniji postaju razni 'Kmetgradi', 'Belogradi' i 'Pra{ingradi', i da su sve ve}a
pretnja, korporacije su smatrale da su gradovi pod bezbednom kontrolom. Nije bilo
dozvoljeno podizanje ma kakve velike zgrade, niti odbrambene gra|evine; kazna za
posedovanje oru`ja bila je prosipanje creva; nijednom robu nije bilo dozvoljeno da
rukuje ma kojim lete}im vozilom; korporacije su pomno ~uvale sve sirovine i svaki
industrijski proces koji bi mogao dati ma koju vrstu oru`ja robovima i oslobo|enicima.
'Ideologija' - naime, {kolovanje - ipak se pojavila u gradovima. Pred kraj
drugog veka naseljavanja Jeove, korporacije su, mada uz cenzuru, filtriranje i menjanje
informacija, formalno dale dopu{tenje da deca oslobo|enika i neka plemenska deca idu u
{kolu do svoje ~etrnaeste godine. Dopu{teno je robovskim naseobinama da osnivaju
{kole, kojima su prodavane knjige i drugi materijali. U tre}em veku korporacije su uvele
i po~ele odràvati informacionu i zabavnu mreù za gradove. [kolovani radnici vredeli
su sve vi{e. Ograni~enost plemena postajala je sve primetnija. Kruto konzervativni,
gazde i plemenske poglavice ve}inom su ispoljavali nesposobnost ili nevoljnost da bilo
{ta menjaju, ba{ u vreme kad je zloupotreba planetnih resursa zahtevala korenito
preispitivanje metoda, ali i ciljeva. Bilo je jasno da }e zarada na Jeovi dolaziti sve manje
od povr{inskih kopova rude, se~enja {uma 'do goleti' i monokultura, a sve vi{e od
usavr{ene industrije, u kojoj modernim postrojenjima upravljaju kvalifikovani ljudi
sposobni da usvajaju nove tehnike i ne drè se samo krutih pravila.
Na Verelu, u kapitalisti~kom robovlasni{tvu, rad su obavljali ljudi. Robovi su
radili svojim {akama, kako oni na grubim fizi~kim poslovima, tako i oni
visokokvalifikovani; a ma{inska tehnologija, iako razvijena do elegancije, kori{}ena je
samo da pripomogne. 'Uve`bani kmet je ma{ina najfinija, a najjeftinija.' Proizvodnja ~ak
i visokotehnolo{kih naprava ostajala je u su{tini tradicionalni, zanatski rad, samo
visokokvalitetan. Ni brzina, ni masovnost proizvodnje nisu mnogo cenjeni.
162
Na Jeovi, pred kraj tre}eg veka, kad je izvoz sirovina posustao, po~elo je
kori{}enje robova na novi na~in. Po~elo se proizvoditi na monta`nim trakama, sa ciljem
da se ne samo pojeftini i ubrza produkcija, nego i da se trudbeniku onemogu}i da sagleda
celinu proizvodnog procesa. Odbacuju}i iz svog imena re~ 'drvno-prera|iva~ka', biv{a
DPDK a sad samo DPK - Druga planetna korporacija - po~ela se baviti novom
proizvodnjom. Brzo je nadma{ila stare dìnove, APKJ i APJ, i po~ela zgrtati ogromnu
zaradu prodajom masovno proizvedene dovr{ene robe siroma{nijim nacijama Verela. U
vreme kad je po~eo ustanak, vi{e od polovine jeovskih slobodnjaka radilo je 'pod rentom'
ili na druge na~ine za DPK.
Dru{tvenih nemira bilo je vi{e u fabrikama i fabri~kim gradovima nego na
plemenskim plantaàma. Funkcioneri korporacija pripisivali su to pove}anom broju
'nekontrolisanih' oslobo|enika, a mnogi su zagovarali zatvaranje {kola, ru{enje gradova i
vra}anje svih robova u zatvorena kmetska naselja. Korporacijske gradske milicije
(sa~injene od naoruànih, unajmljenih gareota i nenaoruànih oslobo|enika) toliko su se
pove}ale da su postale staja}a vojska znatne snage, u kojoj su gareoti imali sad ve} i
te{ko naoruànje. Veliki deo nemira i poku{aja protesta u gradovima bio je usredsre|en
oko fabrika sa monta`nim trakama. Oni isti radnici koji bi, kad bi ose}ali da su deo
jednog razumljivog procesa, trpeli ~ak i vrlo te{ke uslove rada, nalazili su da im je
besmisleni rad nepodno{ljiv, ~ak i ako su uslovi rada u pone~emu pobolj{avani.
Oslobo|enje je, me|utim, zapo~elo ne u gradovima nego u kmetskim naseljima
baraka, na plantaàma.
Ustanak i Oslobo|enje
Ustanak je potekao iz organizacija plemenskih èna na plantaàma na Velikom
kontinentu, koje su se udruìle da zahtevaju prestanak obrednog silovanja devoj~ica i
uvo|enje plemenskih zakona protiv seksualnog robovanja kmetica kmetovima, protiv
grupnog silovanja, i protiv prebijanja i ubijanja èna, {to je do tada sve bilo neka`njivo.
Prvo su delovale na taj na~in {to su radile na obrazovanju èna, a i dece oba
pola, a kasnije su zahtevale srazmerno u~e{}e u plemenskim savetima, do tada isklju~ivo
mu{kim. Njihove organizacije, kojima su dale naziv 'ènski klubovi', {irile su se po oba
kontinenta, tokom celog tre}eg veka na Jeovi. Klubovi su uspevali da pro{vercuju tako
veliki broj devojaka i èna sa plantaà u gradove, da su korporacije po~ele obra}ati
pa`nju na àlbe poglavica i gazda s tim u vezi. Lokalni plemenici i gazde ohrabrivani su
da 'po|u u gradove i vrate svoje ène'.
Ovakvi upadi, ~esto predvo|eni planta`nom policijom, a potpomognuti i od
strane korporacijskih gradskih milicija, izvo|eni su ~esto sa krajnjom svirepo{}u.
Gradski oslobo|enici, neneviknuti na onakvo nasilje kakvo je na plantaàma bilo
normalno, reagovali su ogor~eno. Gradski 'vezivaoci' po~eli su se me{ati i braniti ène.
Godine 61. p.p. u pokrajini Eju, u gradu Sojesu, robinje su se uspe{no oduprle
napadu policije sa plantaè Nadami (APKJ), a zatim krenule u napad i na samu plantaù.
Policijske barake zauzete su na juri{, a onda spaljene. Pojedine poglavice iz Nadamija
pridruìli su se ustanku, otvorili naselja baraka i pustili pobunjenike unutra. Drugi su,
163
me|utim, ustali u odbranu vlasnika i planta`ne Ku}e. Jedna robinja Ku}e otklju~ala je
vrata magacina oru`ja i uvela pobunjenike unutra; bio je to prvi slu~aj u istoriji Jeove da
je takav arsenal mo}nog oru`ja dospeo u ruke velike grupe robova. Vlasnici su
masakrirani, ali ne svi: po{te|ena su gotovo sva deca, kao i dvadesetak èna i
mu{karaca. Oni su ukrcani u voz za prestonicu. Nijedan odrasli rob koji se borio na
strani vlasnika nije po{te|en.
Iz Nadamija, ustanak se {irio, a sa ustankom i pu{ke i municija, na tri susedne
plantaè. Udruìla su se sva plemena i potukla korporacijske snage u kratkotrajnoj,
èstokoj bici kod Nadamija. Robovi i oslobo|enici iz susednih pokrajina pokuljali su u
Eju. Poglavice, babe iz naselja i vo|e pobune sastali su se u Nadamiju i proglasili
pokrajinu Eju za nezavisnu dràvu.
U roku od deset dana, korporacije su, bombardovanjem i iskrcavanjem vojske,
razbile ovu pobunu. Pohvatani buntovnici su podvrgnuti mu~enju, a zatim poubijani.
Naro~ita osveta izvr{ena je nad gradom Sojesom: sav narod koji se tamo zatekao, a to su
bila uglavnom deca i starci, isteran je na gradske trgove, a zatim izgaèn kamionima i
guseni~arima za prevoz rude. Ovom postupku dat je naziv 'poplo~avanje pra{inom'.
Pobeda korporacija bila je brza i laka, ali su po~ele izbijati nove pobune tamo,
{trajkovi gradskih oslobo|enika onamo, doga|ala su se ubistva vlasni~kih porodica, i
tako {irom sveta.
Ovaj nemir nije prestajao. Mnogi napadi na planta`ne arsenale i milicijske
barake uspeli su; pobunjenici su sad imali oru`je i nau~ili kako se prave bombe i mine.
Partizanskim ratovanjem u dùnglama i mo~varama, pobunjenici su sticali prednosti
gerile. Postalo je o~igledno da }e korporacijama biti potrebno vi{e naoruànja i vojske.
Zato je krenuo uvoz vojnika-pla}enika iz siroma{nijih zemalja Verela. Ali nisu svi takvi
bili odani niti uspe{ni kao vojnici. Uskoro su korporacije ubedile voe-deansku vladu da
za{titi svoje nacionalne interese tako {to }e poslati trupe u odbranu jeovskih vlasnika. U
ovaj poduhvat vlada je u{la u prvi mah sa oklevanjem, ali dvadeset tri godine posle
Nadamija odlu~ila je da ugu{i sve nemire, jednom zauvek, i poslala ~etrdeset pet hiljada
vojnika. Ovi vojnici bili su svi veoti (pripadnici nasledne ratni~ke kaste), odnosno
vlasnici-dobrovoljci.
Sedam godina kasnije, na kraju rata na Jeovi, bilans je bio: tri stotine hiljada
poginulih vojnika sa Verela. Ve}ina njih bili su iz Voe Dea, a ve}ina od tih, veoti.
Nekoliko godina pre kraja rata korporacije su po~ele povla~iti svoje ljude sa
Jeove, a u poslednjoj godini rata na planeti nije ostao gotovo nijedan vlasnik-civil.
Tokom svih trideset godina Oslobodila~kog rata, pojedina plemena i mnogi
pojedinci-robovi ratovali su na strani korporacija, koje su im obe}avale bezbednost i
nagradu i davale im naoruànje. âk i u samim danim Oslobo|enja vodile su se bitke
izme|u pojedinih takma~kih plemena. Kad su se korporacije i vojska povukli, plemenski
sukobi su se uàrili i razbuktali {irom Velikog kontinenta. Nije uspelo uspostavljanje
nikakve centralne vlade, ali je Aberkemova Svetska stranka potukla Stranku slobode na
mnogim lokalnim izborima i ~inilo se da }e veoma brzo odràti i izbore za svetski savet.
Ali u 2. godini Slobode, Svetska stranka se naglo sru{ila zbog optu`bi o korupciji.
164
Izaslanici Ekumena (koje je Stranka slobode pozvala na Jeovu tokom zavr{ne godine
rata) podràli su tada Stranku slobode, koja je napisala ustav i odràla izbore. Ti prvi
izbori (u 3. godini Slobode), vo|eni po volji Stranke slobode, u~vrstili su novi ustav, ali
on je bio u mnogo ~emu slabo na~injen: ène nisu dobile pravo glasa, u mnogim
slu~ajevima poglavica je sam glasao za ~itavo pleme, a neke od struktura plemenske
hijerarhije su zadràne i ozakonjene. Usledilo je jo{ nekoliko èstokih plemenskih ratova
i jo{ nekoliko godina nemira i protesta, ali je dru{tvo slobodne Jeove postepeno sazdalo
sebe. Jeova se u~lanila u Ekumen u 11. godini Slobode, odnosno 19. godini p.p, a prvi
ambasador poslat je ve} te iste godine. Bitni amandmani na ustav Jeove, kojima je
zajem~eno pravo glasa svakome preko osamnaest godina starosti, tajno glasanje i
jednaka prava, izglasani su na slobodnim op{tim izborima u 18. godini Slobode.
165

Ursula Legvin - Cetiri Puta Do Oprostaja

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ursula Legvin - Cetiri Puta Do Oprostaja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Ursula Legvin…………………………….……….

^etiri puta do opro{taja

Ursula Legvin, ^ETIRI PUTA DO OPRO[TAJA

Adaptirao : Petar Popovi}

Uvide, slede}ih dana, da je po~ela razmi{ljati o Aberkamu, dok je radila u

samu spolja{nju stranu kamenoga dimnjaka. Vrati se i podi`e Tikulija i pomisli sa

A, je li tako? Zna~i, ti si Gospodar Kamije li~no? - uzvrati mu Jos, u mislima,

Stare{ina je ipak navukao i malo, malecno zapaljenje plu}a, pa je Jos oti{la u

Po~eo je udarati ogromnim pesnicama po brdu svojih kolena, ali i hvatati

zaljubljenih kojima su zvezde ocrtale nesre}nu sudbinu; i re~e da su to dvoje, upravo

omogu}i oboga}ivanje du{e, ona mu se zahvali za ~aj. On upita o Aberkamu. Taj

da je dovede preko okeana, iz Voe Dea. Na sleti{tu ju je do~ekalo poslanstvo sve{tenika

"Sa zadovoljstvom, gospo|o", re~e on, izvede poluokret i odmar{ira napolje.

napu{tena od svoje vlade. Na po~etku osme godine, kad je Ekumenu kona~no

"Nema", re~e Tejeo. "Sad nema rata."

"Tako mi gospe!" rekao je jedan od mla|ih oficira - mnogi od njih bili su i

obrazovanje nepotpuno i zastarelo. Ako }e se njegova zemlja u~laniti u Ekumen, on }e,

U danima pre svetkovine napetost u gradu je rasla; pojavi{e se parole napisane

"Mislim da bi vlada mogla dopustiti nasilje da bi onda imala opravdanje za

"Onaj veot mi se ne{to zabrinuo", re~e Batikam somotnim glasom, a ona se

Probudila se sa pomi{lju da jo{ ima ~asovnik na ruci; neko vreme je dremljivo

`ivota. Zahtevi, nasilje, neposrednost, i smrt, za {ta? Za jednu uskogrudost, jednu

Od samog po~etka imali su neplaniranu, pre}utnu saglasnost da soba bude

"Ali to..." re~ Soli i za}uta, ne znaju}i {ta bi rekla.

"Daj nam vode!" re~e Soli.

"Svejedno, ambasada ga ne}e odobravati. A ako dozna da sam ja `iva, bi}e

"Zavedeno je ograni~enje putovanja, posle Svetkovine", re~e Kergat. "Samo

mo`da stvarno postoji na~in da se izvu~emo. A ne zna{. Poku{ava{ da se ne nada{, i da

U Arkaniji stoji zapisano: '@iveti jednostavno, to je stvar najslo`enija.'

Sedeo je uz oca, pokraj velikog rezervoara za navodnjavanje. Krila vatrenih

Jedna loptasta, srebrnasta osoba sa paukastim nogama do|e ulicom, duga~kim

Sa petnaest godina, Hav`iva i Ijan Ijan postado{e bogovi zajedno.

loza i sa strancima. Obredi su se u~ili napamet, protokoli su se u~ili kroz praksu.

"Stidim se", re~e Granit bolno.

Dok je brodica za Dahu isplovljavala, Hav`iva se osvrte i vide [}e: prekriva~

Dok je dogurao do tre}e godine na Kathadu, Hav`iva je doznao mnoge stvari

To su detinjasta, iracionalna verovanja! - rekao je on. Pogledali su ga tako da je

Dok je on prevalio osamdeset svetlosnih godina brzinom bliskom svetlosnoj,

Pomisli da je na 'Terasama Darande' u NAFAL modusu. Sto godina je tamo

"Spisak osoba pozvanih na prijem, gospodine Jehedarhed", re~e Doranden,

"Pa valjda vi razumete da ima razloga da vam se odredi telohranitelj,

Svako je za Poglavicu govorio 'Poglavica', uvek, sem kad je on prisutan.

"U koji", nastavi Hav`iva, sada nenadma{no govorljiv, "po~inju pristizati

"Jehedarhed! [ta ti, kog vraga, radi{ tamo dole?"

Kapija stoji otvorena, uokvirena masivnim stubovima; a zidova nigde.

Kad su kona~no umesto poslu`avnika unete ogromne korpe sa vo}em, `ene su

unazad, pokazuju}i bele zube; de~aci su se gr~ili, malo je nedostajalo da padnu u

je èleo da se koristi Havìvinim stru~nim znanjem. Njegova partnerka - ìveli su

neobi~nim bogovima; o promeni bi}a; o poseti istori~arke, i o tome kako je on posle,

OSLOBO\ENJE JEDNE @ENE

Moj dragi prijatelj zamolio me je da zabele`im pri~u mog `ivota, smatraju}i da

razuzdanog pona{anja. "Premlada si ti! Ne ume{ se pona{ati! Ako te jednom izbace iz

koji ju je upotrebio. "Misli{ da si gospa pa da te paze kao da si od stakla napravljena?" A

Glava mu je bila tako puna zamisli, da ih je morao i glasno govoriti. ^esto su

Pojma ja nisam imala {ta je to revolucija. Kad mi je Erod govorio da to zna~i da

Ba{ svako }e o-ti-}i.

Ja sam moj papir o slobodi ispresavijala tako da se pretvorio u maju{ni paket.

Sada sam retko vi|ala Ahasa. Nedostajalo mi je njegovo ljubazno prijateljstvo,

Mislim da mu je nedostajala ona moja zavisnost od njega. Mo`da mi je i

ne~ijem vlasni{tvu, ovi stanovi za parove su tolerisani ili prenebregavani. Sada,

Rasprave su se nastavljale. Pozivali su me na mnoga mesta da govorim. Kad

Uvek je on bio tih, i kao da ga sve pomalo zabavlja, a opet ne sa nadmo}nim

Ambasada je iznajmljivala stra`are, ve}inom veote, mu{karce iz stare ratni~ke

U tom prostoru, tovarnom, nisu postojala nikakva sedi{ta. Po podu su bile