Sfragistika

Sfragistika je nauka o pečatima. Pečat predstavlja potvrdu valjanosti, ispravnosti i autentičnosti neke
isprave. Pečati su sredstva za overavanje.
U srednjem veku pečati su bili pravljeni najčešće od voska, a otiskivali su se u metalu. Služili su za
overavanje, a vrlo često i za zatvaranje koverti. Danas se tako šalju državne prepiske, overene i zatvorene
pečatom.
Sfragistika proučava pet stvari u vezi sa pečatima:
1. način pričvršćenja pečata
a. utisnut – utiskuje se u materijal kojim se zatvara isprava
b. viseći – vise na jednoj ispravi, upotrebljavaju se za isprave savijene u svitak
2. materijal pečata
a. od voska – crveni ili žuti vosak
b. od metala (olovo, zlato, srebro) - njime su se zatvarale važne isprave
3. oblik pečata
a. ovalan
b. okrugao
4. žig pečata – to je glavno što treba da se prouči
a. jednostran – takav je utisnuti
b. dvostran – takav je viseći
5. lik pečata – slično kao numiznatički novac, i pečat ima lik na kome se nalazi neki simbol, a
ponekad i natpis

Sfragistika je važna zato što ona otkriva falsifikate. Falsifikatom smatramo sve ono što treba da bude
ono što nije. Postoje četiri vrste falsifikata:
1. izmenjeni original – kada se nešto izmisli i dopiše. Ova vrsta falsifikata se najlakše
otkrivala.
2. imitativni falsifikat – kada destinatar napravi lažnu kopiju, ponekad su to destinatari
činili kada izgube original
3. fiktivni original – ovde original više ne postoji, kao pod 1 i 2; destinatar sam sastavlja
ispravu i overava je lažnim pečatom; što znači da je teksr originalan, a falsifikuje se potpis
ili pečat. Tu se javljaju sfragistika i grafologija kao ključne nauke za otkrivanje falsifikata.
4. istorijski falsifikat – autor sastavlja ispravu o pravnom činu koji se nije dogodio. Takvi
falsifikati nisu predmet diplomatike, njih proučava istorija.

Genealogija

Genealogija je pomoćna istorijska nauka koja proučava rodove i sastavlja rodoslove, a heraldika je
njena pomoćna disciplina. Rodoslovi su sukcesivno (od starijih ka mlađim) poređane ličnosti povezane
među sobom rodbinskim vezama. Jedan od tvoraca moderne genealogije je naš znameniti naučnik Aleksa
Ivić.
Genealogija se smatra primarnim istorijskim izvorom. Ona proučava porodice, njihovo poreklo i
grananje. Genealogija se kao nauka javlja tek u XVIII veku, a u XIX veku postaje moderna nauka.
Rodoslovne tablice se prvi put izrađuju u Starom Rimu, na kamenim pločicama, a nastaju usled želje
plemića da dokažu sa imaju božansko poreklo.
U XIV veku u Engleskoj su izrađivani dvorski rodoslovi koji nisu bili izmišljeni poput onih u
Starom Rimu, ljudi su želeli da naprave popis svoje porodice.
Rodoslov se sačinjavao iz dva razloga: iz zabave i da bi se ukazalo na neko pravo. Iz ovog drugog
razloga počinju sa se javljaju lažni rodoslovi, koje su sačinjavali pretendenti na presto ili na neko
nasledstvo.
Najčuveniji lažni rodoslov je onaj koji je sastavio lažni grof Đorđe Branković. On je imao ambiciju
da obnovi kontinuitet srpske države i da preuzme presto. Napravio je lažni rodoslov o tome da je naslednik
Đurđa Brankovića. Zbog toga je proveo 18 godina u zatvoru u Austriji, ali nije želeo da prizna da je
rodoslov lažan.
Rodoslovi mogu biti u tri oblika:

1
 1. verbalni – sačinjeni su u vidu knjiga. Vrlo su uredni i tačni, ali su nezgodni za korišćenje
jer da bismo dobili neku informaciju moramo da pretražimo više takvih rodoslovnih
knjiga. Ovakvi rodoslovi sadrže zapise o svakom čoveku, pa su najčešće vođeni u malim
državama u kojima nije živelo puno ljudi, kao što je Dubrovnik.
2. slikovni – to su slike članova neke porodice, zajedno sa godinom rođenja i smrti i titulom.
Freske iz manastira su primer slikovnog rodoslova.
3. tablični – takvi se uglavnom danas prave, i to kao stablo u kome se kreće od najstarijeg
poznatog člana pa do najmlađeg. Ovakvi rodoslovi zauzimaju mnogo prostora, ali su
pregledni.

U doba Nemanjića u Srbiji nije bilo rodoslova. Ulogu rodoslova igrala su žitija, u njima se pisalo ko
je sa kim u kakvom rodu. Žitija su vrsta verbalnog rodoslova.
Krajem XIV veka počinje pisanje rodoslova u Srbiji. Od kraja XIV do polovine XVI veka ispisano
je 10 rodoslova za četiri vladarske porodice – Nemanjić, Lazarević, Branković i Jakšić.
Krajem XVIII veka Jovan Rajić je napravio rodoslovne tablice srpskih vladara. Ilarion Ruvarac je
takođe sastavljao rodoslove da bi na taj način razbio mitove.
Godine 1919. Aleksa Ivić (1881-1948) je napisao „Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele“.
Prvi put su se tada u rodoslovnim tablicama našle žene. Knjiga je prevedena na engleski i nemački jezik.
Mnoge zemlje su tada počele da u svoje stare rodoslove ubacuju i žene. Aleksa Ivić je u rodoslove uveo tri
simbola: * - za rođenje ili krštenje
∆ - simbol braka i druge porodične veze (za ženu i decu)
† - za smrt

Naš zadatk je da napravimo genealoško stablo svoje porodice. U stablu ne treba upisivati datume, već je
dovoljno upisati godinu. Ako neki podatak nemamo, ostavljamo prazno mesto. Sa svakom ženskom
osobom možemo da vodimo posebne grane stabla, ali ne moramo.

Stefan
|
|
Đorđe (Georgije)
*?
∆ Stefanija
† 1906
|
|
Mladen
* 1905
∆ Stanika (1939)
1. ∆ Elza |
† 1906 |
| |
| |
Karolina Miroslav
* 1941
∆ Milica (1963)
† 2005
|
|
Bojan
* 1965
∆ Jelena (1995)
|
|
Nikola
* 2002

2
 Heraldika

Heraldika je nauka o grbovima u povezana je sa genealogijom. Grbovi su srednjevekovni produkt.

Počinju da se pojavljuju u XII veku u Zapadnoj Evropi na viteškim turnirima, da bi se raspoznali učesnici
turnira. Grbovi su se sastojali od štita koji je bio u boji, a na štitu se nalazila grbovna slika (ptice, životinje,
cveće, mitološka bića). Heraldika se ne bavi proučavanjem takvih grbova.
U XIII veku grbovi postaju oznake porodica i dobijaju pravni karakter.
U Srbiji nije bilo mnogo grbova, javljaju se tek od XIV veka. Grbovi Lazarevića, Brankovića,
Kosačae bili su jednokratni, a ne porodični i pracni.
U XIX veku kada su počele da se formiraju nacionalne države dešavalo se da grb vladajuće porodice
postane državni grb. Kod nas je grb Obrenovića postao državni grb, i to je u danas državni grb. Grb Crne
gore je grb porodice Petrović Njegoš.