STEPA

Čehov

(ISTORIJA JEDNOG PUTOVANJA)

U jedno rano julsko jutro iziđoše iz sreskoga grada N., u Zskoj guberniji, i krenuše,
tandrčući širokim drumom, olupana, poluotvorena kola bez federa, jedna od onih
prepotopskih karuca kojima se sada u Rusiji voze samo trgovački pomoćnici, stočarski
trgovci i siromašni sveštenici. Kola su tandrkala i škripala pri najmanjem pokretu, a
kofa, privezana pozadi, sumorno ih je pratila — i već po samim tim zvucima i po
žalosnim kožnim dronjcima što su visili pogdegde na njenom obnaženom kosturu,
moglo se suditi koliko su ova kola trošna i već spremna da se bace na đubre.
U kolima je sedelo dvoje nskih stanovnika: jedan je bio nski trgovac Ivan Ivanić
Kuzmičov, izbrijan, sa naočarima i u slamnom šeširu, više nalik na činovnika nego na
trgovca, a drugi — otac Hristifor Siriski, starešina nske crkve sv. Kikole, omalen starac
duge kose, u sivom kaftanu od grubog platna, sa cilindrom širokog oboda i vezenim,
šarenim pojasom. Prvi je o nečemu duboko mislio i tresao glavom da rastera dremež;
na licu mu se borila uobičajena poslovnost sa dobrodušnošću čoveka koji se maločas
rastao sa rodbinom i dobro gucnuo; drugi je, opet, vlažnim očicama začuđeno gledao u
svet božji i smešio se tako široko da se činilo da mu osmeh prelazi čak na obod cilindra;
njegovo je lice bilo crveno i kao ozeblo. Sad su obojica, i Kuzmičov i otac Hristifor,
krenuli da prodaju vunu. Rastajući se sa
3
svojim ukućanima, maločas su se dobro prihvatili uštipaka sa pavlakom i mada je bilo
rano jutro, prilieno su povukli... Obojica su ibili vanredno raspoloženi.
Sem ove dvojice, sad opisanih, i kočijaša Deniske koji je neumorno šibao bičem par
žustrih alata, u kolima se nalazio još jedan putnik — dečak oko devet godina, lica
preplanulog i mokrog od suza. Bio je to Jogoruška, Kuzmičovljev sestrić. S ujakovim
dopuštenjem i blagoslovom oca Hristifora, on beše pošao da negde stupi u gimnaziju.
Njegova mamica, Olga Ivanovna, udova sekretara kasacije d rođena Kuzmičovljeva
sestra koja je volela obrazovane ljude i otmeno društvo, umolila je svoga brata, kad je
pošao da prodaje vunu, da povede Jegorušku i da ga upiše u gimnaziju; i sada je dečak,
ne razumevajući kuda ni zašto ide, sedeo na boku pored Deniske, držao se za njegov
lakat da ne ispadne i odskakao kao čajnik kad ključa na samovaru. Od brze vožnje
košulja mu se nadula na leđima kao klobuk, a nova, kočijaška kapa s paunovim perom,
svaki ćas mu je klizila na potiljak. On se osećao prekomerno nesrećan i plakalo mu se.
Kad su kola prolazila pored zatvora, Jegoruška pogleda u stražu koja je odmereno
hodala kraj visokog, belog zida, u male prozore s rešetkama, u krst što se blistao na
krovu i seti se kako je pre nedelju dana, na dan Kazanske majke božje, kada crkva
slavi, išao s majkom u zatvoreničku crkvu, a pre toga na Uskrs, odlazio je u zatvor s
kuvaricom Ljudmil'om i Deniskom i nosio uskršnje kola'če, jaja, pitu i prženo meso;
zatvorenlci su zahvaljivali i krstili se, a jedan je od njih poklonio Jegoruški olovna
dugmeta za košulju, koja je sanl lzradio.
Dečak je gledao poznata mesta dok su grozna kola jurila kraj njih i ostavljala sve iza
sebe. Posle zatvora promakoše crne, počađale kovačnice, za njima, u prijatnom kutku,
zeleno groblje, ogra
\
đeno zidom od krupnih oblutaka; iza ograde su veselo izvirivali beli krstovi i spomenici
koji su se skrivali u zelenom višnjevom granju i izdaleka se činili kao bele mrlje.
Jegoruška se seti kako se te bele mrlje, kad višnje cvetaju, pomešaju s njihovim cvetom i
pretvore u belo more, a kad višnje dozrevaju, bele spomenike i krstove zaspu kao krv
crvene pegice. Iza ograde pod višnjama i danju i noću spavali su Jegoruskin otac i baka
Zinaida Danilovna. Kad je baka umrla, položili su je u dug, uzak sanduk i dvema
velikim parama poklopili joj oči koje nisu htele da se zartvore. Ona je sve do svoje smrti
bila živahna i domosila s trga tneke đevreke posute makom, a sada spava, spava...
A iza groblja dimile su se ciglane. Gust, crn dim vio se u velikim kolutovima ispod dugih
tržčanih krovova pnljubljenih uza zemlju i leno se dizao u visinu. Nebo nad ciglanama i
grobljem bilo je garavo, i velike senke od oblaka dima milele su po polju i putem. U
dimu oko krovova kretali su se ljudi i konji, pokriveni crvenom prašinom...
Iza ciglana svršavao se grad i počinjalo poIje. Jegoruška se poslednji put osvrte na grad,
priljubi lice uz Deniskin lakat i gorko zaplaka...
— Još se, je H, nisi izdernjao, plačljivko jedan! — reče Kuzmičov. — Opet, balavac,
zaslinio! Ako nećeš da ideš, ostani. Niko te silom ne gonl!
— Ništa, ništa, bratJegore, ništa to nije... — promrmlja brzajući otac Hristifor. —
Ništa to nije, brate... Prizivaj boga... Ne ideš u zlo, nego u dobro. Znanje je svetlost,
kako se kaže, a neznanje je mrak... Vaistinu je tako.
— Hoćeš da se vratiš? — upi'ta Kuzmičov.
— Hohoću... — odgovori Jegoruška jecajući.
— E baš bi trebalo da se vratiš. I onako uzalud ideš; krenuo čova u šumu da odseče
čačkalicu.
— Ništa, ništa, brate... — nastavi otac Hristifor. — Boga prizivaj... Lomonosov je isto
tako s ribarima tumarao, pa je od njega izišao čovek
5
čuven u celoj Evropi. Muđrost, stečena s verom, daje plodove bogu ugodne. Kako je ono
kazano u moiitvi? Stvoritelju na slavu, roditeljima našim na radost, crkvi i otadžbini na
korist... Tako ti je to.
— Ima raznih koristi... — reče Kuzmičov paleći jevtinu cigaru. — Poneko se po
dvadeset godina uči pa nikakve vajde.
— Ima i toga.
— Nekom nauka koristi, a nekom samo um zamrsi. Moja sestra je žena nerazumna,
sanja o otmenosti i želi da od Jegorke ispadne učen čovek, a ne shvata da bih ja i svojim
zanimaaijem mogao Jegorku usrećiti zauvek. Ja vam to zato kažera što nikoga neće
ostati da trguje i ore ako svi postanu učeni i otmeni. Svi će od gladi pocrkati.
— A ako svi stanu trgovati i orati, neće ostati niko da ide na nauke.
I misleći da su obojica kazali nešto ubedljivo i značajno, Kuzmičov i otac Hristifor
načiniše ozbiljna lica i jednovremeno se nakašljaše. Deniska, koji je prisluškivao šta
govore i nije ništa razumeo, odmahnu glavom i, pridigavši se, ošinu bičem oba alata.
Nastade ćutanje.
Međutim pred očima putnika ipuče široka, beskrajna ravnica, ispresecana lancern
brežuljaka. Gomilajući se i izvirujući jedan iza drugog brežuljci su se slivali u uzvišenje
koje se pruža sa desne strane puta do samoga horizonta i nestaje u Ijubičastoj daljini;
voziš se — voziš i nikako ne razumeš gde počinje i gde se svršava... Sunce se već
pomolilo iza grada i tiho, bez žurbe, prionulo na svoj posao. U početku, daleko ispred
putnika, gde se nebo sa zemljom sastaje, oko humke i vetrenjače koja je izdaleka ličila
na majušnoga čovečuljka što razmahuje rukama, otegla se po zemlji široka, svetložuta
traka; malo posle, ista takva traka zasvetli malo bliže, poče da mili udesno i zahvati
brežuljke; nešto toplo tače Jegoruškina
I
leća; snop svetlosti, prikravši se ođostrag, skliznu preko kola i konja, pođe u susret
drugim svetlim smpovima i najednom sva široka stepa zbaci sa sebe jutarnju polutamu,
nasmeši se i zablista od rose.
Požnjevena raž, korov, mlečika, divlja konoplja —• sve, spečeno od žege, crvenkasto i
polumrtvo, sada umiveno rosom i ogrejano suncem, ožive da ponovo procveta. Nad
putem su, s veselim krikom, preletali severni gnjurci, u travi se dozivale krtice, a negde
daleko jecali vivci. Jato jareb.ca, uplašeno kolima, prhnu i sa svojim mekim »prrr«
polete prema brežuljcima. Skakavci, cvrčci, zrikavci i rovd udesiše u travi svoju
gudačku, jednoliku muziku.
Ne prođe mnogo vremena, rosa se ispari, vazduh učma, i prevarena stepa dobi svoj
sumorni julski izgled. Trava klonu, život zamre. Mrkozeleni, a u daljini ljubičasti
sparušeni brežuljci, sa svojim mirnim, kao senka, tonovima; ravnica sa zamagljenom
daljinom i nad njima razapeto nebo koje u stepi, gde nema ni šuma ni visokih planina,
izgleda strašno duboko i prozračno, činili su se sada beskrajni, skamenjeni od
tuge...
Kako je zagušljivo i sumorno! Kola jure, a Jegoruška vidi stalno jedno isto — nebo,
ravnicu, brežuljke... Muzika u travi se stišala. Severni gnjurci odleteli, jarebice se ne
vide. Nad sparuženom travom, zaludni, preleću gavrani, svi nalik jedan na drugoga, te
ćine stepu još jednoličnijom.
Leti jastreb iznad same zemlje, razmahujući lako krilima i najednom se zaustavlja u
vazduhu, baš kao da se zamislio o jadima života, zatim razmahuje knlima i kao strela
leti nad stepom, i čovek ne razume zašto leti i šta ba hteo. A u daljini vetrenjača maše
krilima...
Radi raznolikosti, zabeli se u korovu lobanja ili promakne oblutak, iznikne za trenutak
siva kamena žena ili osušena bela vrba s plavom kre
7
Stalicom na gornjoj grančici, pretrči put krtica i opet jure pored očiju korov, brežuljci,
gavrani.
Ali evo, hvala bogu, u susret dolaze kola sa snopljem. Na samom vrhu leži devojka.
Sanjiva i izmučena žegom, ona podiže glavu i posmatra ljude što joj idu u susret.
Deniska se zablenuo u nju, alati protežu njuške prema snopovima, karuce se,
škripnuvši, kosnuše natovarenih kola i bockavo klasje, kao metla, ogrebe u prolazu
cilindar oca Hristifora.
—• Ne gledaš kuda ddeš druslo jedna! — viče Deniska. — Vidi kako je njušku
razjapila, kao da ju je stršljen ubo!
Devojka se dremljivo smeši i, napućivši usne, opet leže... A tamo na bregu vidi se
usamljena topola; ko ju je posadio i zašto je tu — bog bi ga znao. Od njene skladne
pojave i zelenog ruha teško je odvojiti oči. Da li je srećna ta lepotica? Leti žega, zimi
studen i vejavice, u jesen strašne noći kad vidiš samo pomrčinu i ne čuješ ništa osim
raspusnog vetra što ljutito zavija, a što je najgore — celog života sama, sama... Iza
topole, kao jasnožuti prostirač, od vrha brežuljka do samog puta, pružaju se kao trake
pšenične njive. Na brežuljku je žito već požnjeveno i sadenuto u krstine, a dole se tek
žanje... Sest žetelaca stoje jedan pored drugog i zamahuju kosama, a kose veselo
svetlucaju i u taktu, sve zajedno, zuje; »vžži, vžži!?« Po pokretima žena što vezuju
snopove, po licima žetelaca, po blesku kosa, vidi se da žega peče i guši. Crni pas s
isplaženim jezikom trči od žetelaca u susret karucama, verovatno hteo bi da zalaje, ali
se na po puta zaustavlja i ravnodušno gleda u Denisku koji mu preti bičem: ta još je
veća vrućina kad se laje! Jedna žena se uspravlja i, uhvativši se obema rukama za
umorna krsta, prati očima crvenu cicanu Jegoruškinu košulju. Da li joj se svidela
crvena boja ili se setila svoje dece, tek ona dugo i nepomično stoji i gleda za putnicima...
8
Ali evo minuše i pšenicu. Opet se protežu od žege spržene ravaice, mrki brežuljci, žarko
nebo; opet nad zemljom lebdi jastreb. U daljini, kao i ranije, maše krilima vetrenjača i
još uvek je slična čovečaljku koji razmahuje rukama. Coveku već dojadilo gledati u
nju; izgleda kao da joj se nikada nećeš približiti, da beži od karuca.
Otac Hristifor i Kuzmičov ćute. Deniska šiba konje i podvikuje im, a Jegoruška više ne
plače, nego ravnodušno gleda oko sebe. Žega i čamotinja stepe zamorili su ga. Cini mu
se da već davno putuje i trucka se, da mu sunce već davno žeže u leđa. Nisu odmakli još
ni deset vrsta, a on je već mislio: »Vreme bi bilo odmoriti se!« S ujakovog lica se
malopomalo izgubd dobrodušnost i ostade samo suha poslovnost; njegovom izbrijanom,
suvonjavom Mcu, naročito kad je s naočarima, kad su nos i slepoočnice pokriveni
prašinom, ta suvonjavost daje nemilosrdan inkvizitorski izraz. A otac Hristifor
neprestano gleda začuđeno u svet božji i smeši se. Ćuteći misli o nečem lepom i veselom,
a dobar, umilan osmeh ne silazi mu s lica. Izgleda kao da je i tu lepu, radosnu misao
umrtvila žega u njegovoj glavi...
— A šta misliš, Deniska, hoćemo li ini danas stići naša teretna kola? — upita
Kuzmičov. Deniska pogleda u nebo, pridiže se, ošinu konje i tek onda odgovori:
Ako bog da, stići ćemo pred noć... Začu se lavež. Šest ogromnih stepskih ovčairskih
pasa, najednom, kao iz zasede, strahovito lajući, nasrnuše na karuce. Neobično zli,
kosmatih njuški kao u pauka i očiju crvenih od ljutine, oni opkoliše kola i surevnjivo
gurajući jedan drugog, promuklo počeše da urliču. Oni su, izgleda, bili spremni da sa
strasnom mržnjom iskidaju na paramparčad i konje, i kola, i ljude... Deniska, koji j.e
voleo da draži i da šiba, obradova se ovome pa se sa pakosnim izrazom na licu saže i
raspali bičem jednog ovčarskog psa. Psi još pro
rr.uk'ije zaurlaše, te konji poleteše, a JegoruSki, iccj! se jedva držao na boku, bi jasno,
gledajući pasje oii i zube, da bi ga za tili časak rastrgli u komađe kad bi spao s kola, ali
on ipak nije osećao straha, nego je gledao isto onako pakosno kao Deniska, žaleći što u
rukama nema biča. Karuce sustigoše stado ovaca.
— Stoj! povika Kuzmičov. — Drži! Ooo! Deniska se zavali čitavim svojim telom i
za
ustavi alate. Kola se zaustaviše.
— Hodi ovamo! — viknu Kuzmičov čobaninu. — Umiri te psine, proklete bile!
Staracčobanin, dronjav i bos, u zimskoj šubari, s prljavom torbom oko bedara i s
kukom na drugoj batini — kao kakvo lice iz Zaveta — umiri pse, i skinuvši šubaru,
priđe karucama. A ista takva starozavetna pojava je stojala, ne mičući se, i na drugom
kraju stada, gledajući ravnodušno prolaznike.
— Cije je ovo stado? — upita Kuzmičov.
— Varlamovljevo! — glasno odgovori starčić.
— Varlamovljevo! — ponovi i onaj čobanin što je stajao na drugom kraju stada.
— A da nije juče prošao ovuda Varlamov?
— Nije, vere mi... ali je proiao njihov knjigovođa.
— Teraj!
Karuce krenuše dalje, a čobani sa svojim zlim psima ostadoše za njima. Jegoruška je i
nehotice gledao ispred sebe u ljubičastu daljinu, i stalo mu se već činiti da se vetrenjača
s razmahnutim krilima približuje. Ona je postajala sve veća i veća, sasvim porasla i već
su se mogla lepo razabrati oba njena krila. Jedno je bilo staro, iskrpljeno, a drugo,
nedavno načinjeno od novog drveta, presijavaio se na suncu.
Karuce su išle pravo, a vetrenjača je odnekuđ stala da se udaljuje ulevo. Vozili su se, a
ona je stalno odmicala ulevo, ali se nije gubila iz očiju.
10
— Bogme, divnu vetrenjaču podigao Boltva sinu! — primeti Deniska.
— A što li se to njegov salaš ne vidi?
— On je onamo, iza udoline.
Uskoro se pokaza i Boltvin salaš, a vetrenjača se nikako još nije odmicala nazad, niti je
zaostajala, nego je pokazivala na Jegorušku svojim sjajnim krilom i mahala. Prava
čarobnica!
II
Oko pođne karuce skretoše s puta udesno, pođoše malo hodom, pa se zaustaviše.
Jegoruška ču tihi, vrlo umilni žubor i oseti kako ga po licu, kao prohladna kadifa,
pomilova neki drugi vazduh. Iz brežuljka, koji je priroda slepila od ogromnog,
čudovišnog kamenja, kroz stabljiku kukute koju je tu stavio nekakav nepoznati
dobrotvor, voda je curila tankim mlazom. Ona je padala na zemlju providna, vesela,
blistava od siunca i, tiho žuiioreći, kao da zamišlja da je snažan i buran potok, brzo je
jurila nekuda ulevo. Nedaleko od brega rečica se izlivala u lokvu; vreli zraci i usijano
tlo, koji su je žedno pili, oduzimali su joj snagu, ali malo dalje ona se, po svoj prilici,
slivala s drugom istom takvom rečicom, jer se otprilike stotinu koračaji od brežuljka niz
vodu, zeleneo gust, bujan ševar, iz koga su, kad mu se karuce približiše, izletele tri
šljuke.
Putnici se zaustaviše kraj potoka da se odmore i nahrane konje. Kuzmičov, otac
Hristifor i Jegoruška smestiše se u ono malo hladovine što je padala od kola i
ispregnutih konja, na prostrto ćebe, i počeše da jedu. Lepa, vesela misao, koju jfe žega
umrtvila u glavi oca Hristifora, sad, pbšto se napio vode i pojeo jedno pečeno jaje, htela
je da se izrazi. On umiljato pogleda u Jegorušku, prožvata pa poče:
— I ja sam, brate, učio. Još izmalena bog usadd u mene razum i lako pojimanje; nisam
bip
11
ostali, jer sam već taiko mali, kao žto si sada ti, bio uteha roditeljima i nastavnicima
svojim razumevanjem. Još mi nije bilo ni petnaest godina, a već sam govorio i pisao
stihove na ratinskom, baš tako isto kao i na ruskom. Sećam se kako sam obično ja nosio
žezlo preosvećenom Hristiforu. Jednom posle službe, sećam se kao da je danas bilo, na
imendan blagočestivog Gospodara Aleksandra Pavlovića Blagoslovenog, skidajući se u
oltaru, vladika me ljubazno pogleda, pa upita: »Puer bone, kuam appellaris?«') a ja
odgovaram: »Christophorus sums).« A on: »Ergo, connominati sumus«, to jest mi smo,
dakle, imenjaci... Zatim pita na latinskom: »Ciji si?« A ja takođe latinski odgovaram da
sam sin đakona Sirijskog u selu Lebedinskom. Videći takvu maju preranu zrelost i
jasnoću odgovora, preosvećeni me blagoslovi i reče: »Napiši ocu da ga neću zaboraviti, a
i tebe ću imati u vidu.« Protojereji i sveštenici, koji su se u oltaru desili, slušajući
latinski disput, takođe se mnogo začude i svaki mi, da bi me pohvalio, izrazi svoje
zadovoljstvo. Još ni brkova nisam imao, a već sam, brate moj, čitao i latinski, i grčki i
francuski, znao filozofiju, matematiku, opštu istoriju i sve ostale nauke. Bog me je
obdario začudo dobrim pamćenjem. Ponekad dvaput pročitam, pa naizust zapamtim.
Nastavnici i dobrotvori moji divili su se i predviđali da će od mene izići najučeniji
čovek, svetionik crkve. Ja sam i sam mislio da idem u Kijev, da produžim nauke, ali
roditelji nisu dali blagoslova. »Ako ćeš — govorio je otac — celog veka učiti, kad ćemo
¦mi tvoju pomoć dočekati?« Cuvši takve reči, napustim nauke i stupim u službu. Ono,
razume se, naučnik od mene nije izišao, ali se zato nisam o roditelje ogrešio, njihovu
starost sam olakšao, sahranio ih kako valja. Poslušnost je važnija od posta i molitve!
') Dobri dečače, kako se zoveš? ') Hristlfor sam (latinski).
12
¦— Žacelo ste sad sve te nauke zaboravili! — primeti Kuzmičov.
— Kako da ne zaboraviš! Hvala bogu, već se osma desetica načela! Iz filozofije i
retorike ponešto još i pamtim, ali sam jezike i matematiku. potpuno zaboravio.
Otac Hristifor zažmure, promisli i reče poluglasno:
— Šta je biće? Biće je stvar samobitna kojoj ne treba ničeg drugog da bi postojala.
On zamaha glavom i nasmeja se od zadovoljstva.
— Duhovna hrana! — reče on. — Istina je da materija hrani telo, a duhovna hrana
dušu!
— Ostavite nauke naukama — uzdahnu Kuzmičov — jer afko ne stignemo Varlamova,
biće nam nauke.
— Čovek nije igla, naći čemo ga. Tu je on negde; vrzma se ovuda.
Nad ševarom proleteše one tri iste šljuke i u njihovom pisku se osećao nemir i
nezadovoljstvo što su ih oterali s potoka. Konji su ozbiljno mljeskali 1 frktali; Deniska
je obilazio oko njih i, trudeći se da pokaže da je potpuno ravnodušan prema
krastavcimar pirozima i jajlma što su ih gazđe jele, sav se predao gonjenju konjskih
vcmv3y i obada kojd su bili prionuli uz konjske trbuhe/i leđa. On je apatično, puštajući
iz grla neki o^obiti zlobno^pobednički zvuk, uništavao svoje fitrtve, a kad ne bi uspeo,
ljutito je krkljao i /pratio pagledom svakog srećnika koji bi umaka'o od smrti.
— Deniska, šta radiš tamo! Hajde da se i ti prihvatiš! — reče Kuzmičov duboko
uzdahnuv&i i dajući time na znaoije da se već najeo.
Deniska bojažljivo ipriđe ćebetu i izabra sebi pet ksruipnih i žutih krastavaca, zvanih
»semenjaka« (bilo ga je stid da izabere sitnije i svežije), uze dva pečena jajeta, crna i
napukla, zatim ne
13
odlučno, kao da se plaši da ga neko ne uđari po ispruženoj ruci, tače se prstom piroške.
— Uzmi, uzmi — obodri ga Kuzmičov. Deniska odlučno zgrabi pirošku i odlazeći da
leko u stranu, sede na zemlju, okrenuvši leđa kolima. Istog časa ču se takvo glasno
žvakanje da se čak i konji osvrnuše i podozrivo pogledaže Denisku.
Podmirivši se, Kuzmičov izvadi iz karuca torbicu s nečim i reče Jegoruški:
— Ja ću da spavam, a ti pripazi da mi ko ne izvuče ispod glave ovu torbicu.
Otac Hristifor skide mantiju, pojas i kaftan; Jegoruška, pogledavši ga, obamre ođ
tuđenja. On nikako nije zamišljao da sveštenici nose čakšire, a otac Hristifor je imao
prave čakšire od gruboga platna uvučene u visoke čizme i kratak šarenkast kaputić.
Gledajući ga, Jegoruška je nalazio da je u tom odelu, koje ne odgovara njegovom činu,
sa svojom dugom kosom i bradom, mnogo nalik na Robinzona Krusoa. Skinuvši se, i
otac Hristjiar i Kuzmičov legoše u hlad pod karuce, okrenuti licem jedan drugom i
sklopiše oči. Deniska, kad prestade da žvaće, prući se poleđuške na pripeci i takođe
sklopi oči.
— Pazider da kogod ne odvede konje! — reče on Jegoruški i odmah zaspa.
Zavlada tišina. Culo se samo kako konji frkću i mlješću i kako hrču spavači; negde u
blizini jecao je vivak i s vremena na vreme razlegao se pisak triju šljuka koje su doletale
da vide nisu li otišli nezvani gosti, blago romore6i žuborio je potočić, ali svi ti zvuci nisu
narušavali tišinu, niti su budili od zapare učmali vazduh, već su, naprotiv. celu prirodu
uljuljkivali u dremež.
TeSko dišući od žege, koja se naročito osečala sada posle jela, JegoruSka otrča do
ševara i otuda razgleda okolmu. Vide ono isto što je gledao do podne: ravnicu,
brežuljke, nebo, ljubičastu daljinu; samo su brda sada stojala bliže i nije bilo
14
vetrenjače koja ]'e ostala đaleko ipozađi. Iza kamenitog brežuljka, odakle je izvirao
potok, dizaose drugi obliji i širi; tiz njega se priljubro omanjl zaselak od pet do šest
domova. Oko krovinjara nisi mogao videti ni ljudi ni drveća, ni senki, kao da se zaselak
ugušio u vrelom vazduhu i izumro. Besposlen, Jegoruška uhvati u travi zrikavca, u
pesnioi ga prinese uhu i dugo ga je slušao kako svira svojim gudalom. Kad mu muzika
dosadi, pojuri za rojem žutih leptirova, koji su bili doleteli do ševara na pojilo, i sam ne
primeti kako se opet nađe kraj karuca. Ujka i otac Hristifor tvrdo su spavali; njihov san
će zacelo potrajati oko dvatri ssta, sve dok se ne odmore konji... A kako da se utuca to
dugo vreme, i kuda čovek da se dene ođ žege? Težak zadatak... Jegoruska mehanički
poturi usta pod mlaz Sto je curio iz stabljike; u ustima mu postade hladno i zamirisa
mu kukuta; on je pio uživajući, zatim na silu, sve dok mu se oštra studen iz usta ne razli
po svem telu i dok mu vođa ne pokvasi bluzu. Zafcim se približio kolima i stao
posmatrati spavače. Ujakovo je lice kao i pre bilo po^/ slovno. Zanesenjak u svom
poslu, Kuzmičov te uvek, čak i u snu i u molitvi u crkvi, kađa se pevalo »Iže heruvimi«,
mislio o svojim poslovima,'ni trenutka ih nije mogao zaboraviti, pa je i sad iverovatno
sanjao denjkove vune, teretna kola, cene, Varlamova... Otac Hristifor, međutim, čovek
rriek, lakomdslen i smešljiv, celog svog života nije znao za takav posao koji bi mu kao
smuk mogao isisati dušu. Ni jednom od mnogobrojnih poslova, kojih se laćao u svom
životu, nije ga vukao toliko sam posao koliko trčkaranje i opštenje s ljudima, čega ima u
svakom preduzeću. Tako ga u ovom putovanju nije zanimala toliko vuna, Varlamov i
cene, koliko dugi put, putni razgovori, spavanje pod kolima, jelo u nevreme... I sada
je, sudeći rau po licu, zacelo sanjao preosvećenog Hristifora, raz
15
govor na latinskom, svoju popadiju, uštipke sa pavlakom i sve ono što Kuzmičov nije
mogao sanjati.
Dok je Jegoruška tako posmatrao njihova uspavana lica, ču se iznenada tiho pevairje.
Negđe podalje pevala je žena, a gde baš, i na kojoj strani, teško je bilo pogoditi. Pesma
tiha, otegnuta, i setna, nalik na plač i jedva čujna, javljala se sad sa desna, sad sa leva,
sad odczgo, sad ispod zemlje, kao da je nad stepom lebdeo nevidljiv duh i pevao.
Jegoruška se osvrtao i nije mogao da se doseti odakle ta čudna pesma; a zatim, kad
bolje oslušnu, učini mu se da to trava peva; u svojoj pesmi, polumrtva, već satrvena, bez
reči ali žalosno i iskreno, ubeđivala je ona nekoga da ona nije ni za šta kriva da ju je
sunce nevinu sažeglo; uveravala je da strasno želi da živi, da je još mlada, da bi i lepa
bila da nije žege i da nije suše; krivice nije osećala, pa ipak je molila nekoga da joj
oprosfci i klela se da joj je nepodnošljivo bolno, tužno i da žali samu sebe...
Jegoruška malo posluša i stade mu se činiti da od te žalosne, otegnute pesme vazduh
posta još zagušljiviji, vreliji i nepokretniji. Da bi zaglušio pesmu, on, pevajući i trudeći
se da lupa nogama, otrča do ševara. Otuda pogleda na sve strane i pronađe onu ženu
koja je pevala. Kraj posleđnje seoske krovinjare stojala je žena u kratkoj donjoj suknji,
dugonoga i kratka kao čaplja, i neito prosejavala; ispod njenog sita je po brežuljku
polagano vejala bela prašina. Sada je bilo jasno da je to pevala ona. Na nekoliko koraka
od nje, nepomično je stojalo malo muškarče, samo u košulji i bez kape. Kao očarano
pesmom, nije se micalo i gledalo je negde dole, po svoj prilici u crvenu košulju
Jegoruškinu.
Pesma se utiša. Jegoruška dovrlja do kola, I zaludan, zabavi se opet. oko vodenog
mlaza,
I opet se ču otegnuta pesma. Pevala je stalno ona ista krakata žena za brežuljkom u
seocetu. Je
16
gorušku ponovo obuze njegova tuga. Odvoji se od cevi i podiže oči. Ono što je spazio
bilo je tako neočekivano da se malo uplašio. Iznad njegove glave, na jednom od velikih,
teških kamenova stojao je dećačić, u samoj košulji, bucmast, velikog, naduvenog trbuha
i tananih nožica, isti onaj što je : maločas stojao kraj žene. Zabezeknut u malko I
uplašen, kao da pred sobom vidi došljake s onog sveta, netremice i otvorenih usta, piljio
je on u crvenu Jegoruškinu košulju i karuce. Crvena boja košulje mamila ga je i godila
mu, a karuce i ljudi što su pod njima spavali, budili su njegovu radoznalost; možda ni
sam nije primetio kako su ga prijatna crvena boja i radoznalost domamili odo zdo iz
seoceta i verovatno se sada čudio svojoj sme losti. Jegoruška je dugo merio njega, a on
Jegorušku. Obojica su ćutali i osećali neku nelagodnost. Posle dugog ćutanja Jegoruška
upita. ; — Kako se zoveš?
l Obrazi neznančevi se još više naduše; on^se
b prisloni leđima uz kamen, izbeči o5i, pokrete/lako B usne i odgovori
promuklim basom; /
P ¦ ~" Tit (
f Dečaci više ne rekoše jeđan drugom iji reči.
Poćutavši još malo i ne odvajajući očiju od\ Jegoruške, tajar.stveni Tit diže jednu nogu,
irapipa petom tačku oslonca i uspe se na kamen; odatle se, uzmi&ući natraške i
netremice gledajući Jegorušku, kao da se boji da ga on ne udari pozadi, pope na sledeći
kamen i tako se uspinjao sve dok potpuno ne iščeze za vrhom brežuljka.
Prateći ga očima, Jegoruška obgrli kolena rukama i obori glavu.... Vreli zraci su mu
pekli potiljak, vrat i leđa. Setna pesma je čas zamirala, čas se opet čula u uemalom,
zagušljivom vazduhu; potok je jednoliko žuborio, konji mljeskali, a vreme se oteglo u
beskonačnost, kao da je obamrlo. Činilo se da je od jutra prošlo već sto godina... Da nije
bog hteo da Jegoruška, karuce i konji zamru
2 Cehov: Stepa ¦"•'
u tom vazduhu, i kao bregovi se skamene i ostanu večno na jednom mestu?
Jegoruška podiže glavu i bunovnirn oeima pogleda ispred sebe; ljubičasta daljina, koja
je dotle bila nepomična, zanjiha se i zajedno s nebom pođe nekuda još dalje... Ona
povuče mrku travu, ševar i Jegoruška pojuri neobično brzo za đaljinom što ]9 bežala.
Neka sila ga je nečujno vukla nekud, a za njim u poteru pojuriše vrućina i setna pesma.
Jegoruška spusti glavu i zatvori oči...
Prvi se prenu Deniska. Njega ne§to ujede, jer skoči, brzo se počeša po leđima i reče:
—• Anatema te biio, što nećeš već jednom da crkneš!
Zatim priđe potoku, napi se 1 dugo se unrivaše. Njegovo brbotanje i pljesak vode
prenuše Jegorušku iz zanosa. Dečak pogleda na njegovo mokro lice, pokriveno
kapljicama i krupnim pegarna, zbog kojih mu je koža bila nalik na caramor, i upita:
— Hoćemo ld skoro krenuti?
Deniska pogleda koliko je sunce na &Lbu Q&<skočilo, pa odgovori:
— Trebalo bi uskoro.
— On se obrisa krajem ođ košulje, pa načkiivŠi vrlo ozbiljno lice, poče skakati na
jednoj nozi.
— Dede, ko će brže stići do ševara! — reče on.
Jegoruška beše iznemogao ođ žege i sanjivosti, ali ipak stade skakati za njim. Deniski je
bilo već oko dvadeset godina, služio je kao kočijaš i spremao se za ženidbu, ali još nije
prestajao da se pcnaša kao derište. Mnogo je voleo da pušta zmajeve, da hvata,
golubove, da se igra klisa, da se utrkuje, i uvek se mešao u dečje igre i svađe. Trebalo je
samo da gazde odu ili zaspe, pa da sa on zabavi nečim kao što je skakanje na jednoj
nozi i bacanje piljaka. Svakom se odraslom čoveku, kad bi gledao ovo iskreno
oduševljenje s kojim se on ludirao u društvu žutokljunaca, teško bilo uzdr
18
žati da ne kaže »Ala je ovo neki mamlaz!« A deci to mešanje odraslog kočijaša u
njihovu oblast nije izgledalo nimalo 6udno: neka se igra, samo neka se ne tuče. Isto tako
kučiei ne smatraju da je čudno kad u njihovo društvo zabasa nekakav veliki,
dobroćudni pas i počne da se igra s njima.
Deniska je prestigao Jegorušku i zbog toga je, izgleda, bio vrlo zadovoljan. On namignu,
i da bi pokazao da može na jednoj nozi skakati dokle hoćeš, ponudi Jegoruški da skaou
duž puta i otuda, ne odmarajući se, natrag do karuca. Jegoruška ne pristade na ovaj
predlog, jer se beše mnogo zaduvao i iznemogao.
Najednom Deniska nafini vrlo ozbiljno lice, kakvo nije imao čak ni kad bi mu
Kuzmičov čitao bukvicu ili potezao na njega batinom; osluškujući, on se tiho sptisti na
jedno koleno, dok mu se na licu pokaza izraz strogosti i straha, kakav biva u ljudi kad
slušaju štogođ bezbožno. On uperi/ oči u jednu tačku, polako diža uvis šaku, sku^
pljenu kao čamčić, i najednom se prući potrbu^fee po zemlji, pa lupi po travi
skupljenom šakbm.
— Ukebao sam ga — promumla on pobedbnosno i, ustavši, prinese Jegoruškinim očima
jvellkog cvrčka.
Misleći da je cvrčku to prijatno, Jegoruška i Deniska ga pogolicaše prstima po širokim,
zelenim leđima i poigraše se njegovim brčićima. Zatim Deniska uhvati debelu muvu,
koja se beše napila krvi, i dade je cvrčku. Vrlo ravnodušno, baš kao da se već odavno
poznaje s Deniskom, cvrčak pokrete svoje velike čeljusti slične viziru i odgrize muvi
trbuh. Zatim ga pustiše, on blesnu ružičastim naličjem svojih krila i, spustivši se u
travu, odmah udesi svoju pesmu. Pustiše i muvu; ona razvi krila i bez trbuha odlete
konjima.
Ispod karuca se ču dubok uzdah. To se probudio Kuzmičov. On brzo diže glaAru,
brižno pogleda »¦ • 19
u daljinu i po tom pogleđu koji ravnođušno skliznu pored Jegoruške i Deniske, videlo se
da je, čim se probudio, pomislio na vunu i Varlamova.
— Oče Hristifore, ustajte, vreme je! — poče on uznemireno. — Spavate, a i onako smo
već prespavali posao! Deniska, preži!
Otac Hristifor se probudi s istim osmehom s kakvim je zaspao. Lice mu se od sna
smežuralo, izboralo, kao da je postalo upola manje. Pošto se umio i obukao, on polako
izvadi iz džepa mali, zamašćen psaltir i, okrenuvši se licem istoku, poče šaptati čitati i
krstiti se.
—¦ Oče Hristifore! — reče prekorno Kuzmičov. — Vreme je da se ide, konji su već
spremni, a vi zaboga...
— Odmah ću, odmah... promrmlja otac Hristifor. — Treba malo katizme čitati...
Danas ih još nisam čitao.
—¦ Možete i docnije.
— Ivane Ivaniću, pa ja sam svaki dan sveštenik... Nezgodno je.
— Ta neće vas bog za to kazniti!
Čitavih četvrt časa otac Hristifor je stojao nepomično licem prema istoku i mrdao
usnama, a Kuzmičov ga je gotovo s mržnjom gledao i nestrpljivo slegao ramenima.
Naročito ga je ljutilo kad je otac Hristifor posle svake »slave«, uvlačio u sebe vazduh,
brzo se krstio i namerno, da bi se i drugi krstili, triput govorio glasno:
— Aliluja, aliluja, aliluja, slava tebje bože! Najzad, on se osmehnu, pogleda u nebo i
osta
vljajući psaltir u džep reče:
— Fini!1)
Malo posle karuce se kretoše. Kao da su išle nazad, a ne napred, putnici su videli ono
isto što i do podne. Bregovi su se još uvek gubili u ljubičastoj daljini i nije im se videlo
kraja; promicao je korov, obluci, proletale požnjevene njive
») Završih (Latlnskl).
20
i stalno isti gavrani i jastreb, dostojanstveno razmahujući krilima, leteli su nad stepom.
Vazduh je postajao sve nepokretniji od žege i tišine, pokorna priroda kamenila se u
ćutanju... Ni vetra, ni čilog, svežeg zvuka, ni oblačka.
Ali gle, najzad, kad se sunce stade kloniti zapadu, stepa brežuljci i vazduh ne izdržaše
taj pritisak i izgubivši strpljenje, namučivši se, pokušaše da zbace sa sebe jaram. Iza
brežuljaka se iznenada pojavi pepeljastobeo, runjav oblak. On se pogleda sa stepom kao
da hoće da kaže: ja sam spreman — i natmuri se. Najednom se u nepokretnom vazduhu
nešto prelomi, vetar snažno gruinu i sa šumom, sa zviždukom, zakovitla se po stepi.
Istog časa trava i prošlogodišnji korov zamrmoriše, putem se zakovitlaše vihori prašine,
jureći niz stepu i noseći sa sobom slamu, viline konjice i perje, kao crni uvojiti stub
digoše se do neba i pomračiše sunce. Stepom uzduž i popreko, spotičući se i skačući,
pojuriše poljski cvetovi »belonoge«, a jedan od njih zapade u vihor, zavrte se, kao ptica,
polete nebu i pretvorivši se tamo u crnu tačku, izgubi se iz vida. Za njim polete drugi,
pa treći, i Jegoruška vide kako se dva cveta sudariše u plavoj visini navalivši jedan na
drugoga ( kao u dvobaju.
Kraj samog puta prhnu dropljica. Trepereći krilima i repom, oblivena suncem, ličila je
na metalnu ribicu ili na barskog leptira u koga se, kad treperi nad vodom, krila slivaju s
brčićima, pa izgleda da mu brčići rastu i spreda i pozadi i sa strane... Dršćući u vazduhu
kao insekt, razmećući se svojim šarenilom, dropljica se diže visoko u pravoj Mniji,
zatim, verovatno uplašena oblakom prašine, udari u stranu i dugo se još videlo kako
treperi...
Utom, uznemiren vihorom i ne shvatajući šta
se to zbiva, iz trave lzlete prdavac. Leteo je niz ve
tar, a ne obratno, kao sve ptice; o<d toga mu se
perje nakostrešilo, pa se sav naduo te je narastao
21
koliko kokoš i đobio vrlo Ijutit, ođvažan izraz. Jedino gavrani, ostareli u stepi i privikli
na njene strahote, mirno su letali nad travom, ili ravnodušno, ni na koga ne obraćajući
pažnju, kljuckali svojim debelim kljunovima suvu zemlju.
Iza brda potmulo zagrme; zapahnu svežina. Deniska veselo zviznu i ošinu konje. Otac
Hristifor i Kuzmičov, pridržavajući svoje šešire, uper:še pogled u brda... Ne ,hi bilo loše
da poprska kiša!
Trebalo je, izgleda, još samo malo, jedan napor, i stepa bi pobedila. Ali neka nevidljiva,
ugnjetačka sila malopomalo okova vetar i vazduh, smiri prašinu, i opet, kao da ničega
nije bilo, zavlada tišina. Oblak se sakri, sprženi brežuljci se natrau^ riše, vazduh
poslušno učma; jedino što su uznemireni vivci negde jecali i jadali se na sudbinu.
Ubrzo zatim pade veče.
III
Kroz večernji sumrak ukaza se velika jeđnospratna kuća sa zarđalim limenim krovom i
mrafrnim prozorima. Ova se kuća nazvala kona&ište, mada u njoj nije imalo česUto
gde da se konači, a stojala je nasred stepe bez ikakve ograde. Malo podaIje od nje,
crneo se bedan mali višnjik ogrpđen plotam od pruća, a pod prozorima, sa oborenim
teikim glavama, stojali su uspavani suncokreti. U viSnjiku je kloparala mala vetrenjača,
podignuta zato da bi čegrtanjem plašila zečeve. I više se ništa nije videlo ni čulo oko
kuće, osim stepe.
Cim su se karuce zaustavile kraj trema sa nastrešnicom za konje, u kući se čuše radosni
glasovi — jedan muški, drugi ženski — zaškripaŠ? vrata na šarkama i kraj karuca u
tren oka izniče visoka, mršava prilika, koja je mlatarala rukama i skutovima. To je bio
gazda konačiSta Mojsije Mojsejić, sredovečan čovek vrlo bledog lica i lepe
22
brade, crne kao zift. Odeven je bio v. iznošeni crni kaput na struk, koji je visio na
njegovim uskim ramenima kao na vešalici, dok su se skutovi kao krila širili svaki put
kad bi Mojsije Mojsejić od radosti ili od užasa pljesnuo rukama, Osim toga kaputa, na
domaćinu su bile još široke bele čakšire i kadiveni prsnik s mrkim cvetovima, nalik na
džinovske stenice.
Mojsije Mojsejić, poznavši putnike, najpre prosto obamre od navale osećanja, zatim
pljesnu rukama i zastenja. Skutovi mu zavijoriše na kaputu, leda se poviše u luk i bledo
lice se iskrivi u takav osmeh kao da je dolazak karuca za njega bio ne samo prijatan
nego i bolno sladak.
— Ah bože moj, bože moj! — usitni on tankim, pevušećim glasom, sav zaduvan,
užurban, smetajući svojim vrckanjem putnicima da izađu4z kola. — Srećnog li danas
dana za mene!/Ah, šta li sadeka treba da počnem! Ivane Ivaniću! Oče Kristifore! A
kakav još to lepuškasti gospodi6ić seii na boku, bog me video! Ah, bože moj, šta sam
se ukipio na jednom mestu pa ne zovem goste U sobu? Izvolite, najponiznije molim...
izvoliite samo! Dajte meni sve svoje stvari... Ah, bože moj!
Mojsije Mojsejić, preturajući po karucama i pomažući gostima da iziđu, najednom se
osvrte nazad i povika tako strašnim, prigušenim glasoin, kao da se davi, pa zove u
pomoć:
— Solomone! Solomone!
— Solomone! Solomone! — ponovi u kući ženski glas.
Vrata na šarkama zaškripaše i na pragu se pokaza omalen, mlad Jevrejin, riđ, velikog
orlovskog riosa i sa ćelom usred retke, kovrdžave kose; imao je na sebi kratak, vrlo
iznošen kaput zaokrugljenih peševa i kratkih rukava, i kratke pantalonice od trikoa,
zbog čega se i sam činio kratak i kus, kao očerupana ptica. To je bio Solomon, brat
Mojsija Mojsejića. On priđe karucaina ćuteći, bez pozdrava, i smešeći se nekako
čudaovato.
23
— Ivan Ivanić i otac Hristifor su došli — reče mu Mojsije Mojsejić takvim naglađkom
kao da se bojao da mu ovaj neće poverovati. — O, maj', čudnovatog slučaja, tako dobri
ljudi se digli pa došli. Dede, Solomone, nosi stvari! Izvolite, dragi gosti!
Malo posle Kuzmičov, otac Hristifor i Jegoruška sedeli su već u velikoj, mračnoj i
praznoj sobi za starim hrastovim stolom. Taj sto je bio gotovo jedina stvar u odaji, jer u
velikoj sobi osim ovoga stola, širokoga divana s pocepanom mušemom i triju stolica,
nije bilo nikakvog drugog nameštaja. Ali stolice teško bi se mogle nazvati stolicama. To
je bila nekakva žalosna slika pravog nameštaja, s mušemom koja je odavno dotrajala, s
naslonima neprirodno zavaljenim unazad, zbog čega su stolice neobično ličile na dečje
sanke. Teško bi čovek pogodio na kakvu je udobnost mislio nepoznati stolar zaturajući
tako nemilosrdno naslone; pre bi se pomislilo da tu i nije kriv stolar, već neki prolaznik,
siledžija, koji je, želeći da se pohvali svojom snagom, savio stolicama naslone, zatim
uzeo da to popravi, pa ih još više zaturio. Soba je izgledala mračna. Zidovi su bili sivi,
tavanica i grede počađaveli, po podu su zjapile pukotine i zijale rupe bogzna kako
nastale (mislio bi čovek da ih je izbušio potpeticom opet onaj isti siledžija). Izgledalo je
da bi u sotai bilo mračno čak i kad bi se u njoj obesdlo i deset lampi. Ni na zidovima, ni
na prozorima nije bilo ničega što bd ličilo na uikrase. Doduše na jednom zidu, u sivom
drvenom okviru, visila sm neka pravila s dvoglavim orlom, a na drugom, u istom
takvom okviru, nekakva gravira s natpisom Ravnodušnost ljudi. Prema čemu su ljudi
bili ravnodušni, nije se moglo razumeti, jer je gravira bila jako potamnela od vremena i
neo.bično ispljuvana muvama. Soba je zaudarala na ustajalost i kiselinu.
Uvodeći goste u sobu, Mojsije Mojsejić nije prestajao da se uvija, pljeska dlanovima,
cifra i ra24
dosno uzvikuje; on je smatrao da je potrebno da sve to čini kako bi se pakazao
neofoično uslužan i ljubazan.
Kada su prošla ovuda naša teretna kola? — upita ga Kuzmičov.
— Jedna partija je prošla danas sabajle, a druga se, Ivarie Ivaniću, odmarala
ovde o ručku i predveče otišla.
— A... prGđe li ovuda Varlamov ili možda još nije prošao?
— Nij.e prošao, Ivane Ivaniću. Juče sabajle prođe njegov knjigovođa Grigorije
Jegorić d reče da je on, po svoj prilici, sadeka na salašu kod molokana.1)
— Vrlo dobro. Mi ćemo, dakle, sad najpre/Stiči tovar, pa ćemo onda kod molokana.
/
— Šta vam je, Ivane Ivaniću! — uža$nu se Mojsije Mojsejić pljeskajući rukama. —
Zar noću da idete? Vi lepo povečerajte i prenoćite, a sutra, ako bog da, poći ćete sabajle
i stići koga treba!
— Nema se kad, nema se kad... Izvinite, Mojsije Mojsejiću, drugi put ćemo, a sada
nemamo vremena. Posedećemo četvrt sata pa poći, a prenoćiti možano i kod molokana.
— Samo četvrt časića! — jauknu Mojsije Mojsejić. — Zar vas nije strah od boga, Ivane
Ivaniću! Naterećete me da vam kape sakrijem i da katanac stavkn na vrata! Bar se
malo prihvatite i čaja srknite!
— Nemamo vremena da se vazdan častimo —• reče Kuzmičov.
Mojsije Mojsejić naže glavu u stranu, previ kolena i istnari dlanove kao da se brani od
udaraca, pa s bolno slatkim osmehom stade preklinjati:
— Ivane Ivaniću! Oče Hristifoire! Ta budite tako doibri, srknite kod mene čaja!
Zar sam ja, pobogu, tako rđav čovek da se kod mene ni čaj popiti ne može? Ivane
Ivaniću!
') Jeđna verska sekta.
25
— Pa de, čaj možeš popiti —¦ uzdahrm sansilosno otac Hristifor. — To nas neće
zadržati.
— Pa hajde baš! — pristade Kuzmičov. Mojsije Mojsejić uzdrhta, radosno
odahnu i
stresajući se, kao da je baš toga časa iskočio iz hladne vode u toplotu, pojuri vraj;ima i
povika strašnim, prigušenim glasom, kakvim je maločas zvao Solomona;
— Rozo! Rozo! Daj samovar!
Posle jednog minuta vrata se otvoriše i u sobu, s velikim služavnikom u rukama, uđe
Solomon.. Stavljajući služavnik na sto, on je podrugljivo gledao nekuda u stranu i kao i
ranije čudno se osmehivao. Sad se pri svetlosti lampice mogao razabrati njegov osmeh;
on je bio vrlo složen, i izražavao mnogo osećanja, ali je jedno među njima preovlađivalo
— otvoreno prezrenje. Kao da je mislio o nečem smešnom i glupom, kao da nekoga nije
mogao trpeti i kao da je nekoga prezirao, nečemu se radovao i čekao zgodan trenutak
da podsmehom uvredi i grohotora se nasraeje. Njegov dugi nos, debele usne i lukave,
izbuljene oči kao da su se jedva uzdržavale da ne prsnu u smeh. Pogledavši u njegovo
lice, Kuzmičov se zajedljivo nasmeši i upita:
— Solomone, zašto letos ne dođe k nama u N. na vašar da pretstavljaš Civute?
Pre dve godine, toga se i Jegoruška vrlo dobro sećao. Solomon je u N. na vašaru, u
jednoj šatri, izvodio scene iz jevrejskog života i požnjeo veliki uspeh. Podsećanje na to
nije učinilo na Solomona nikakav utisak. Ne ođgovorivši ništa, on izađe i ubrzo se vrati
sa samovarom.
Kad je završio posao oko stola, on ode u stranu, skrsti ruke na grudima, pa isturivši
napred jednu nogu, zaustavi svoj podrugljivi pogled na ocu Hristiforu. Njegovo
nadmeno i prezrivo držanje bilo je izazivačko, ali u isti mah i neobično žalosno i
komično, jer što se više trudio da
26
svojom pozom Izazove poftovanje, tim su življe padale u oči njegove kratke pantalonice,
kus kaputić^ nos kao s karikature i sva njegova ptičija, očerupana pojava.
'
Mojsije Mojsejić donese iz dru^e sobe stoličicu i sede malo podalje od stola.
— Prijatno! Izvolite! — poče on da zanima goste. — Nek vam je nazdravlje. Vi ste mi
retki gosti, mnogo retki, a oca Hristifora nisam video već pet godina. I niko baš neće da
mi kaže čiji je to tako dobar gospodifiić? —upita on nežno, pogledajući u Jegorušku.
— To je sinčić moje sestre Olge Ivanovne — odgovori Kuzmičov,
— A kuda će?
— Da uči. U gimnaziju ga vodim.
Mojsije Mojsejić iz uljudnosti dađe svom Ucu izraz divljenja i značajno zamaha
glavom.
— O, to je lepo! — reče on podigavši prst prema samovaru, kao da mu preti. — To je
lepo! Iz gimnazije ćeš izaći tako veliki gospodin da ćemo ti svi kape skidati. Bićeš
pametan, bogat, s ambicijama, a mamica će se radovati. O, to je divno!
On poćuta malo, protrlja §voja kolena i poče tonom u kome se mešala šala sa
poštovanjem:
— Vi me, bogme, izvinite, oče Hristifore, ali ja se spremam da napišem tužbu vladici
kako vi trgovcima hleb ođuzimate. Prilepiću na tužbu taksu i napisati kako otac
Hristifor zacelo ima zarađenih para kad je počeo trgovati d vunu prodavati.
— Da, palo mi, eto, na um pođ starost... — reče otac Hristifor i zasmeja se. — Prebacio
sam se, brate, iz popovskoga esnafa u trgovački. Umesto da sad kod kuće sedim i bogu
se molim, ja se treskam kano faraon na svojim dvo'kolicama... Brige su to!
— Al, zato ćete pare da namlatite!
— Taman posla! Dobiću ja šupalj nos do očiju, a ne pare. Vuna nije moja, već zeta
Mih.aila!
27
— Pa zašto on onda nije pošao?
— Šta ćeš... još mu se majčino mleko nije na usnama osušilo. Umeo je vunu da kupuje,
ali da je proda — ne ume, još je mlad. Sve je svoje novce straćio, hteo je da postane
gazda, da mu se ceo svet divi, a kad je stao da je krčmi, ni cenu koštanja mu niko nije
ponudio. Natezao ti se momak celu godinu dana, pa najzad došao k meni i veli: —
»Tatice, prodajte vunu, smilujte se! Ništa vam ja to ne znam!« — Tako vam je to. Kad
dođe u škripac, odmah — tatice, a ranije se i bez tatice moglo. Kada je kupovao nije
pitao, a sad, kad je dogorelo do nokata, zovi taticu. A šta može tatica? Da nije Ivana
Ivanića, ni tatica ne bi ništa učinio. Muka ti je s njima!
— Da, muka ti je živa, bogme, s decom! — uzdahnu Mojsije Mojsejić. — Šestoro ih
imam. Jednog ući, drugog leči, trećeg na rukama nosi, a kad porastu, onda tek nastaju
nevolje. Ne samo sadeka nego je čak i u Svetom pismu tako bilo. Dok su u Jakova deca
bila mala, plakao je, a kad su mu porasla, još grđe je stao plaikati!
— Da, da... — složi se otac Hristifor, zamišljeno gledajući u čašu. — Ja, daduše,
nemam čega radi na Gospoda da ropćem: dočekao sam stare dane, kakve svima od
boga žeMm. Dobre Ijude sam kod sebe pogostio, sinove sam na put izveo i sada sam
slobodan; svoju dužnost sam izvršio, svet mi je, ako ushtem, na sve četiri strane otvoren.
2ivim polagacko sa svojom popadijorn, jedem, pijem i počivam, radujem se unučućima
i bogu molim, a ništa mi više i ne treba. Živim kao bubreg u loju i niko me se ne tiče. Od
rođenja nisam nikakve žalosti imao i sad ako bi me. reciino, car upitao: »Sta ti treba?
Sta želiš?« Ta baš mi ništa ne treba! Sve imam i za sve bogu hvala. U celom gradu
nema čoveka srećnijeg od mene. Samo, eto, grehova imam mnogo, ali opet mora se
i to reći, jedini je bog bez greha. Zar nije tako?
28
— Vala, tako je. _^
— Ono jest, zuba nemam, sevaju mi stare kojSti.jte čas ovo, čas ono... tu je sipnja i
druge zavrzlame... Pcrboljevam, snaga izdala, ali, kaži i sam, dosta sam živeo!
Osamdeseta mi je! Ne može se večito ni živeti, treba znati meru.
Otac Hristifor se najednom nečega seti, zagjcnu se nad čašom i zakašlja od smeha.
Mojsije Mojsejić se takođe iz učtivosti zasmeja.
— Budalaštine! — reče otac Hristifor i odmahnu rukbm. — Dođe mi u goste moj stariji
sin Gavrilo. On je svršio medicinu i radi u černjigovskoj guberniji kao samoupravni
lekar. Dakle...' velim ja njemu: »Eto, rekoh, sipnja, te ovo, te ono... Doktor si, leči
oca!« On me omah skide, pokuca, posluša, pa razne tamo zavrzlame... trbuh izgnječi, i
zatim reče: »Vama, tatice, veli, treba da se lečite komprimiranim vazduhom.«
Otac Hristifor se zaceni od grčevita smeha, sve ga suze obliše, te ustade.
— A ja mu velim: »Nek iđe s milim bogom taj komprimiraini vazduh!« — izgovori
on kroz smeh i O'dmahnu obema rukama. — Nek ide s milim bogom!
Mojsije Mojsejić se takođe điže i uhvativši se za trbuh, zaceni se od nekog piskutavoig
smeha, sličnog lajanju pudlice.
— Nek ide s milim bogom taj komprimirani vazduh! — ponovi otac Hristifor smejući
se grohotom.
Mojsije Mojsejić podiže glas za dva tona više i tako se grčevito zasmeja da se jedva
održa na nogama.
— O, bože moj... — stenjao je on kroz srneh. — Ne mogu da dahnem... Tako ste me
nasmejali, da... jao!... Izdahnuću...
On se smejao i govorio, a ovamo je, međutim, preplašeno i podozrevajući pogledao u
Solomona koji je stojao u ranijoj pozi i smešio se. Sudeći 29
po njegovim očima i osmehu, on je prezirao i mrzeo ozbiljno, ali to nikako nije
pristajalo njegovoj očerupanoj figurici, te se Jegoruški činilo da su taj izazivački stav i
pakosni, prezrivi dzraz, hotimični, da bi izigravao budalu i nasmejao drage
goste.
Ispivši ćuteći šest čaša, Kuzmičov raščisti pred sobom mesto na stolu, uze torbicu, onu
istu što mu je, dok je pod kolima spavao, ležala pod glavom, odveza vrpcu na njoj i
istrese je. Iz torbice se prosuše na sto svežnjevi novčanica.
— Dok još ima vremena, hajdete, oče Hristifore, da prebrojimo pare — reče Kuzmičov.
Videvši novce, Mojsije Mojsejić se zbuni, ustade i kao pažljiv čovek koji ne želi da zna
tuđe tajne, na prstima i mašući rukama, iziđe iz sobe. Solomon ostade na svome mestu.
Koliko ima svežnjeva sa bankama od jedne rublje? — poče otac Hristifor.
—¦ Pedeset... Od po tri rublje đeveđeset... A banke od dvadeset pet i sto rubalja složene
su u svežnjeve od hiljadu rubalja. Vi odbrojte sedam hiljada osam stotina za
Varlamova, a ja ću brojati za Guaievića. Samo pazite, nemojte da se zabunite...
JegoruSka nikađ nije viđeo toliko novaca koliko ih je sad bilo na stolu. Novaca je
verovatno bilo vrlo mnogo, jer je svežanj od seđam hiljada osam stotina, koji je otac
Hristifor odvojio za Varlamova, prema celoj gomili izgledao vrlo mali. U drugoj prilici
bi toliki silni novci možda zaprepastili Jegorušku i nagnali ga da razmišlja o tome
koliko se đevreka, zernički i kolača s makom može kupiti za toliku gomilu, a sad je sve
posmatrao ravnodušno i samo je osećao odvratni miris trulih jabuka i gasa, koji se širio
od novaca. Bio ie izmučen truckanjem na karucama, umoran i spaValo mu se. Glava
mu je padala od umora, o5i se lepile, a rnisli mrsile kao konci. Da se samo moglo, on bi
sa zadovoljstvom spustio glavu na sto, za
30
tvorio oči da ne vidi lampu i prste što su mu se micali nad gomilom, i pustio svoje
klonule, sanjive misli da se još više zamrse. Kad se upinjao da ne drema, plamen u
lampi, šolje i prsti su se udvajali, samovar se ljuljao, a miris trulih jabuka kao da je bio
jači i odvratniji.
— Ah, te pare, te pare! — uzdisao je otac Hristifor osmehujući se. — Baš je rnuka s
njima! Sad moj Mihailo sigurno spava, i prisniva mu se da ću mu toliku gomilu doneti.
— Vaš j Mihailo Timofejić je čovek nerazuman — refl'e poluglasno Kuzmičov —
nije on za ovai posao/ a vi ste promućurru i lako ćete pojmiti. Mogli Jbiste mi dati, kao
što sam govorio, vašu vunu, ua se vratiti kući, a ja bih vam, eto, dao još po/pola rublje
povrh cene, prosto iz poštovanja./
— Ne, Ivane Ivaniću — uzdisao je otac Hristifor. — Hvala vam na pažnji... Naravno,
da se ja pitam, ne bih ni reči rekao, ali, sami znate, vuna nije moja...
Mojsije Mojsejič uđe na prstima. Trudeći S6 iz pažnje da ne gleda u gomilu novaca, on
se prikrade Jegoruški i pnviiče ga odostrag za košulju.
— Odider, gospodičiću — reče on poluglasno, — da ti pokažem jednog meou. Mnogo
je strašan, ljut! Uu!
Sanjivi Jegoruška ustade i tromo se krete za Mojsijem Mojsejićem da vidi medveda.
Kad je ušao u jednu prilično malu sobu, njemu, još pre nego što je išta ugledao, stade
dah od nekog kiselog 1 ustajalog zadaha koji je ovde bio mnogo gušći nego u velikoi sobi
i odovud se, po svoj priMci, i širio po celoj kući. Jednu polovinu sobe zapremala je
velika postelja, pokrivena prljavim ]'organom, a đrugu — orman s fiokama i gomile
svakojakih prnja, počinju6i od dobro uštirkanih suknji pa do đetinjih gaćica i
naramenica. Na ormanu je gorela lojana sveća.
31
Umesto obećanjoga medveda, Jegoruška spazd veliku, vrlo debeli^ Jevrejku, raspletene
kose, u crvenoj flanelskoj tialjini s crnim bobicama; ona se s mukom provlacjla kroz
uski prolaz između postelje i ormana, sa islugim bolnim uzdasima kao da je bole zubi.
Ugleđavši Jegorušku, ona načini plačno lice, otegnuto uzdahnu i pre nego što se dete
pribra, ona mu gurnu pod nos krišku hleba, namazanu medom.
Jedi, dete moje, jedi! — reče ona. — Ti si ovde bes mamice i nema ko da te nahrani.
Jedi.
Jegoruška stade jesti, mada mu posle bonbona i kolača s makom koje je jeo svaki dan
kod kuće, nimalo nije prijao med, pun voska i pčelinjih krila, On je jeo, dok su ga
Mojsije Mojsejić i Jevrejka gledali i uzdisali.
— Kuda ideš sad, dete moje? — upita Jevrejka.
— Da učim — odgovori Jegoruška.
— A koliko vas mamica ima?
— Samo mene. Nema više nikoga.
— Aoh! — uzdahnu Jevrejka i podiže oči gore. — Sirota mamica, sirota mamica! Kako
li će tugovati i plakati! Kroz godinu dana i mi ćemo našega Nauma odvesti da uči! Oh!
— Ah, Naum, Naum — uzdahnu Mojsije Mojsejić, i na njegovom bledom licu koža
nervozno zadrhta. — Samo da nije tako bolešljiv!
Prljavi jorgan se pomače i ispod njega se <ukaza grgurava dečja glava na vrlo tankom
vratu; dva crna oka blesnuše i radoznalo se zaustaviše na Jegoruški. Mojsije Mojsejić i
Jevrejka, ne prestajući da uzdišu, priđoše ormanu i stadoše govoriti o nečemu jevrejski.
Mojsije Mojsejić je govorio poluglasno, dubokim basom, i njegov jevrejski govor je ličio
na neprekidno: »galgalgalgal«, a žena mu je odgovarala tankim ćurećim glasićem, te je
u nje ispadalo nešt» nal'ik na »tutututu...« Dok su se oini dogovaarali, ispod prljavog 32
jorgana provki druga grgurava glavica na tankom vratu, za njom treća, potom
četvrta... Da je Jegoruška imao živu maštu, mogao je pomisliti da pod jorganom leži
stoglava aždaja.
— Galgalgal... — govorio je Mojsije Mojsejić.
— Tutututu... — odgovarala mu je Jevrejka. Dogovor se svrši time što Jevrejka sa
du
bokim uzdahoin otvori orman, odvi tamo neku zelenu krpicu i izvadi iz nje veliki
leciderski kolač od raži, u obliku srca.
— Uzmi, dete moje — reče ona pružajući Jegoruški kolač. — Sada ovde nemaš
mamice, nema ko poklon da ti da.
Jegoruška gurnu kolač u džep i uputi se vratima, jer se prosto gušio od ustajala kisela
vazduha u kome su domaćini živeli. Vraitivši se u veliku sobu, on se namesti na divanu
što je mogao udobnije i pusti mislima na volju.
Kuzmičov je baš u taj mah završio brojanje i vraćao novce u torbicu. Nije se prema
njima ponašao baš s mnogo poštovanja i gurao ih je u prljavu torbicu bez ikakve
milosti, tako ravnodušno kao da nisu bili novci već otpaci hartije.
Otac Hristifor je razgovarao sa Solomonom.
— Dakle, šta je, Solomone premudri? — pitao je zevajući i krsteći usta. — Kako idu
poslovi?
— Za kakve to poslove pitate? — odvrati Solomon i pogleda tako pakosno kao da su ga
sumnjičili za kakav zločin.
— Pa tako, uopšte... Sta mi radiš?
— Šta rađim? — upita Solomon i sleže ramenima. — Što i ostali... Vidite da sam
lakej. Ja lakej kod brata, brat lakej kod prolaznika, prolaznici lakeji kod Varlamova, a
kad bih ja imao desetak miliona, onda bi Varlamov bio moj lakej.
— A zbog čega bi on bio tvoj lakej?
— Zbog čega? Pa zato što nema nijednioga gospodima ili milionara koji ne bii, samo da
stekns
1 Cehov: Stepa
33
Još koju kopejku, stao lizati ruke šugavom čivutinu. Ja sam sad fugavi i bedni Čivutin,
svi me gledaju kao pseto/ a kad bih imao para, onda bi Varlamov preda mnom
izigravao budalu, kao Mojsije pred vama.
Otac Hristifor i Kuzmičov se zgledaše. Nijedan ni drugi nisu razumeli Solomona.
Kuzmičov ga strogo i suvo pogleda pa upita:
— Kako to ti, glupače jedam, upoređuješ sebe sa Varlamovim?
— Nisam još toliko glup da upoređujem sebe sa Varlamovim — odgovori Solomon
padrugljivo, mereći svoje sagovornike. — Mada je Rus, Varlamov je u duši šugavi
Čivutin: ceo mu je život u novcima i bogaćenju, a ja sam svoje pare u peći spalio. Meni
nisu potrebni ni novci, ni zemlja, ni ovce, i nije mi stalo da me se boje i skidaju kape
kad prolazim. Znači da sam pametniji od vašeg Varlamova i da više ličim na čoveka!
Malo posle Jegoruška kroza san ču kako Solomon glaso.m potmulim i promuklim od
mržnje koja ga je gušila, brzajući i vrskajući, poče o Jevrejima; u početku je govorio
pravilno ruski, zatim pređe na ton onih što pričaju šale iz jevrejskog života i stade
govoriti kao vašarski lakrdijaš s pre teranim jevrejskim naglaskom.
— Čekaj... — prekide ga otac Hristifor. — Ako ti se tvoja vera ne dopada, ti je
proraeni, a pcdsmevati se, greh je; nije nikakav čovek onaj ko se svoioj veri ruga.
— Vi ništa ne razumete — grubo ga prekide Solomon. — Ja vama o jednom, a vi
drugo...
— E, baš se vidi da si glup čovek — uzdahnu otac Hristifor. — Ja te poučavam kako
umem, a ti se ljutiš. Ja tebi starački, polako, a ti zapeo kao ćuran: puć, puć, puć! Baš
si čudan, zaista...
Uđe Mojsije Mojsejić. On uznemireno pogleda Solomona i svoje goste, ,i koža na licu
opet mu nervozno zadrhta. Jegoruška se osvrte i pogleda oko sebe; letimice on spazi
Solomonovo lice i to baš
34
u času kad je s tri četvrtine bilo okrenuto preitta njemu i kad mu senka od dugog nosa
preseče sav levi obraz; prezriva osmeha, pomešana sa tom senkom, blistavih,
podrugljivih očiju, ohola izraza, Solomon sa svojom očerupanom pojavom, koja se
udvajala i treperila pred Jegoruškinim očima, sađ više nije bio nalik na budalu, nego na
nešto poput nećistog duha što se pokatkad samo u snu prisni.
— Ala vam je ovaj kao sumanut, Mojsije Mojsejiću, bog ga video! — reče s osmehom
otac Hristifor. — Trebalo bi da ga negde smestite, oženite, da učinite nešto... Prosto
ne liči na čoveka...
Kuzmičov se Ijutito namršti. Mojsije Mojsejić opei uznemireno i ispitivački pogleda i u
brata i u goste.
— Solomone, iziđi odavde! —• strogo reče on. — Iziđi!
I on dođade još nešto jevrejski. Solomon se krto nasmeja pa iziđe.
¦ — A šta je to bilo?.— uplašeno upita Mojsije Mojsejić oca Hristifora.
— Zaboravlja se — odgovori Kuzmičov. — Nasrtljiv je mnogo o sebi uobražava.
— To sam i slutio! — užasnu se Mojsije Mojsejić, pljesnuvši rukama. — Ah, bože moj!
bože moj! — promrmlja on poluglasno. — Ali vi budite tako dobri pa izvinite i nemojte
primiti srcu. To je strašan čovek, strašan čovek! Ah, bože moj! bože moj! On mi je
rođeni brat, ali oskn jađa nisam cd njega ništa drugo doživeo. On nije, znate...
Mojsije Mojsejić zaokruži prstom po čelu i produži:
— Nije pri čistoj svesti... propao čovek. ProSto ne znam šta s njim da radim! Nikoga ne
voli, nikoga ne poštuje, nikoga se ne boji... Znate li, svakome se smeje, govori gluposti,
u oči kreše svakom. Nećete mi verovati, jednom je došao ovamo Varlamov, a Solomon
mu je tako nešto izvalio da je ovaj udario bičem i njega i mene... A zašto 3*
35
mene? Zar sam ja kriv? Bog iriu ilžeo pamet; to je, dakle, božja volja; zar sam ja zato
kriv?
Citavih deset roinuta Mojsije Mojsejić stalno je poluglasno mrrnljao i uzdisao:
—• Noću ne spava, već stalno misli, misli, misli, a o čemu misli, bog bi ga znao. Priđeš
mu noću, a on se ljuti i smeje. On ni mene ne voli... I ništa neće! Tatica je, kad je
umirao, ostavio i njemu i meni po šest hiljada rubalja. Ja sara kupio sebi ovo konačište,
oženio se i sadeka dečice imam, a on je svoje pare spalio u peći. Baš šteta, baš šteta! Sto
da ih pali? Tebi ne treba, daj ih onda meni, a što da ih pališ?
Najednom vrata na šarkama zaškripaše i pod so zaljulja od nečijih koraka. Jegorušku
zaduhnu lak vetrić i učini mu se kao đa neka velika crna ptica prolete mimo njega i
ukraij samog lica mu zamaha krilima. On otvori oči... Ujak s torbicom u rukama,
spreman da krene, stojao je kraj divana. Otac Hristifor, držeći svoj cilinder šjrokog
oboda, klanjao se nekome i smešio se, ne meko i umiIjato kao obično, nego s
poštovanjem i usiljeno, što nikako nije pristajalo njegovome licju. A Mojsije Mojsejić je,
kao da mu se telo razlomilo na tri dela, balansirao i na svaki način se trudio da se ne
raspadne u komade. Jedino je Solomon, kao da se ništa nije desilo, stojao u uglu,
skrstivši ruke, i prezrivo se smešio kao i dotada.
— Vaša svetlosti, 'izvinite, kod nas nije čisto! — stenjao je Mojsije Mojsejić s
bolnoslatkdm osmehom, ne primećujući već ni Kuzmičova ni oca Hristifora, i
balansirajući celim telom da se ne bi raspao. — Mi smo ljudi prosti, vaša svetlosti!
Jegoruška protrlja očd. Nasred sobe je zbilja stojala njena svetlost u obliku mlade, vrlo
lepe i pune žene u crnom ruhu i slamnom šeširu. Još pre nego što je stigao da joj
razgleda crte, Jegoruški pade odnekud na pamet ona usamljena, stasita topola koju je
vddeo po danu na bregu. 36
— Je li prolazio danas ovaida Varlamov? — upita ženski glas.
—¦ Nije, vaša svetlosti — odgovori Mojsije Mojsejić.
— Ako ga sutra vidite, zamolite ga da svrati kod mene na ćasak.
Najednom, sasvim neočekivano, vrlo blizu svojih očiju, Jegoruška spazi crne kadivaste
obrve, velike kestenjave oči i negovane ženske obraze s jamicama, od kojih se,'kao zraci
od sunca, razlivao osmeh po svem licu. Nešto divno zamirisa. — Lep dečkić! — reče
dama. — Čiji je? Kazimire Mihailoviću, pogledajte kakva divota! Bože moj, on spava!
Bucove moj mali...
I dama snažno poljubi Jegorušku u oba obraza, a on se nasmeši i misleći da spava,
zatvori oči. Šarke na vratima zaškripaše i čuše se užurbani koraci: neko je ulazio 'i
izlazio,
— Jegoruška, Jegoruška — ču se prigušen šapat dvaju glasova. — Ustani da idemo!
Neko, izgleda Deniska, jispravi JegoruSku na noge i povede ga za ruku; idući, on otvori
malčice oči, i još jednom vide lepu ženu u crnom odelu koja ga je poljubila. Stojala je
nasred sobe i gledala kako on odlazi, smešeći se i mašući mu prijateljski glavom.
Prilazeći vratima, on vide nekog lepog i snažnog crnomanjastog čoveka u polucilinderu
i dokolenicama. To je sigurno bio damin pratilac.
— Stoj! — ču se iz dvorišta.
Kraj kućnog praga Jeg&ruška spazi move, raskoSne karuce i par vranaca. Na boku je
sedeo lakej u livreji s dugim bičem u rukama. One što su odlazili, jedino je Solornon
izišao da isprati. Lice nu je bilo napregnufco od uzdržavanja da se ne zakikoće; gledao
je tako kao da je vrlo nestrpljivo čekao da gosti odu pa da im se do mile volje nasmeje.
— Grofica Dranjicka — prošapta otac Hristifor ulazeći u kola.
37
— Da, grofica Dranjioka — ponovi Kuzml
čov takođe šapatom. /
Utisak što ga je ¦dčinio grofičin dolazak bio je verovatno vrlo snažan, jer je čak i
Deniska govorio šapatom; on se usudio da ošine alate tek kad su karuce prešle četvrt
vrste i kad se daleko iza njih, umesto konačišta, video samo slab plamičak.
IV
Ko je, najzađ, taj nedostižni, taianstveni Varlamov, o kome tako mnogo govore, koga
prezire Soloraon i koji je potreban čak i lepoj grofici? Sedeći napred pokraj Deniske,
polusaniivi Jegoruška je mislio baš o tom čoveku. Nikada ga nije video, ali je vrlo često
slušao o njemu i zamišljao ga u svojoj uobrazilji. Bilo mu je poznato da Varlamov ima
nekoliko desetina hiljada hektara zemlje, na stotine hiljada ovaca i vrlo mnogo para; o
njegovom načinu života i zanimanju, JegoruSka je znao samo to da se uvek vrzma po
ovim mestima i da ga uvek traže.
Jegoruška je u svojoj kući mnogo slušao i o grofici Dranjickoj. Ona je takođe imala
nekoliko desetina hiljada hektara zemlje, mnogo ovaca, svoju ergelu i mnogo para, ali
se nije »vrzmala«, već je živela na svome bogatom imanju o kome su poznanici i Ivan
Ivanić, koji je više puta bivao poslom kod grofice, pričali čudesa; tako su govorili da se
u grofičinoj dvorani za primanje, gde vise portreti svih poljskih kraljeva, nalazi veliki
trpezarijski časovnik u vidu stene, na kojoj propet sloji zlatan konj s očima od
brilijanata, a na konju je zlatan konjanik što svaki put kad časovnik izbija, razmahuje
sabljom desno i levo. Pričali su takođe da je grofica dvaput godišnje davala bal na koji
je pozivala plemiće i činovnike iz cele gubernije i da joj je dolazio čak i Varlamov; svi su
gosti tada pili čaj iz srebrnih samovara, jeli sve same neobićae stvari (na primer, zimi,
na Božić, služU* se
38
malina i baštenske jagode) i igralo se uz muziku koja je i dan i noć svirala...
»Kako je samo lepa!« — mislio je Jegoruika sećajući joj se lica i osmeha.
Kuzmičov je verovatno, takođe mislio o grofici, jer kad karuce pređoše dve vrste
otprilike, on reče:
— A opasno li je potkrada taj Kazimir Mihailović! Pre tri godine, kad sam, ako se
sećate, od nje kupovao vunu, na samoj mojoj ikupovini zaradio je tri hiljade.
— Od Poljaka se drugo i ne može očekivati — reče otac Hristifor.
— A ona i ne haje. Davno je rečeno, mlado — ludo. Glava joj je još vetrenjasta!
Jegoruški se odnekud htelo da misli samo o Varlamovu i grofici, naročito o njoj.'Njegov
sanjivi mozak se potpuno otpadio od običnih misli, mutio se i zadržavao samo slike
fantastične, kao iz bajki, koje imaju tu dobru stranu što se nekako same od sebe, bez
ikakve brige onoga koji misli, rađaju u mozgu i oipet same iščezavaju bez traga — treba
samo dobro glavom stresti; uostalom, sve što je bilo oko njih nije ni išlo na ruliu
običnim mislima.
Brežuljci, koji su se crneli na desnoj stranl, kao da su skrivali nešto neznano i strašno, a
levo je sve nebo nad vidikom zahvatila purpurna rumen; teško je bilo pogoditi da li je
to negde izbijao požar ili se možda mesec spremao da izađe. Daljina se videla kao po
danu, ali se njena nežna Ijubičasta boja, zastrta večernjom maglom, već sva beše
izgubila, a čitava se stepa pritajila u toj magli, kao deca Mojsija Mojsejića pod
jorganom.
U julske večeri i noći, prepelice i prdavci već ne daju glasa od sebe, slavuji ne pevaju po
šumskim dolinama, niti cveće miriše, ali je stepa još uvek divna i puna života. Tek što
sunce zađe i zemlju obavije magla, a svakidašnja se čamotinja zaboravi, sve mine, i
stepa lako odahne punim gru
39
dima. Možda zato što trava ne vjdt^appmrčini svoju starost, u njoj započinjejvešelo,
mladalačko brujanje, kakvoga danjp^rSnia; pucketanje, zviždukanje, grebanje, stepski
basovi, tenori i soprani — sve se to sliva u neprekidni, jednoliki šum, uz koji je čoveku
prijatno da se seća i predaje seti. Jednoliko brujanje uljuljkuje kao uspavanka; putuješ
i osećaš kako toneš u san, a najednom odnekud dopre oštri, nemirni krilk budiie ptice,
ili odjekne nekakav nerazgovetan zvuk, nalik na nečijd glas, kao neko začuđeno »aa!«
— i dremež sklapa kapke. Ili opei ideš pored udoline gde ima džbunja i čuješ kako
ptica, koju Ijudi stepe zovu »spavaljka«, nekome viče: »spim! spim! spim!«, dok se
druga kikoće ili se zagrcnula od histerienog plača: sova je to. Kome li klikću i ko ih
sluša u toj ravnici, sam bog zna, ali u njihovom kriku ima mnogo tuge i žalbe... Miriše
na seno, na osušenu travu i pozno cveće, i taj miris je gust, otužnosladak i nežan. Kroz
maglu se sve vidi, ali se teško mogu razaznati boja i obrisi predmeta. Sve izgleda
drugačije nego što je. Ideš i najedainput vidiš napred, kraj samoga puta, stoji obličje
nalik na monaha; ono se ne miče, čeka, i kao da nešto drži u rukama... Da nije
razbojnik? Ta prilika se približava, raste najzad se poravnjava sa karucama i vidite da
nije čovek već usamljeni žbun ili veliki kamen. Iste takve nepomične prilike, kao da
nekog čekaju, stoje i po brežuljcima, kriju se iza humki, izviruju iz korova i sve liče na
ljude, pa ulivaju nepoverenje.
A kad se mesec javi, noć postaje bleda i tamna. Magle kao da nije ni bilo. Vazduh je
prozračan, svež i topao; svuda se lepo vidi i mogu čak da se razlikuju pojedine stabljike
korova kraj puta. Daleko oko sebe čovek može da vidi lobanje i kamenje. Podozriva
obličja, nalik na monahe, na svetloj pozadini noći čine se još crnja i gledaju sumornije.
Sve češće i češće sred jednolikog brujanja, uznemirivši nepokretni vazduh, odjekne ne40
čije začuđeno: »aa!«..i čuje se !kriik budne ili zadremale ptice. Široke senke preleću
ravnicom kao oblaci po nebu, a u nedokučnoj daljini, ako se dugo u nju zagledaš, dižu
se i gomilaju jedna nad drugom maglovite, fantastične slike... Čoveku bude pomalo
strašno. A pogledaš ld u bledozeleno, zvezdaraa osuto nebo, na kome nema ni oblačka ni
pege, shvatiš zašto je topli vazduh nepakretan, zašto priroda bdi i zašto se boji da se ma
i malo pokrene: teško joj je i bolno da izgubi ijedan trenutak života. O nedosežnoj
dubini i beskrajnosti neba može se suditi samo na moru, i u stepi noću, kad sja
mesečina. Strašno je, prekrasno i puno milošte, gleda te čežnjivo i mami sebi, a od
njegove divote obuzima te vrtoglavica.
Putuješ sat, dva... Na putu te susreće ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je
postavio bogzna ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom noćna ptica i tebd
malopomalo dolaze na um stepske legende, priče namernika, bajke dadilja sa stepe i sve
ono što si sam umeo videti i osetiti dušotn. I.tada u cvrčanju insekata, u sablasnim
obličjima i huraovima, u plavom nebu, u mesečevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u
svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutdš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći
i strasnu žeđ za životom; duša se odaziva divnom, divljem zavičaju i poželiš da zajedno
sa noćnom pticom poletiš nad stepom. U veličanstvenom zanosu lepote, u suvišku sreće,
osećaš neku napregnutost i tugu, kao da stepa uviđa da je usamljena, da su njeno
bogatstvo i duša za svet izgubljeni, da ih niko nije opevao, da nikome nisu potrebni, i
kroz radosnu graju čuješ kako tužno, očajno doziva: pesnika! pesnika!
— Stoooj! Zdravo, Pantelija! Je li sve u redu? —¦ Hvala bogu, Ivane Ivaniću!
— Da niste, deco, videli Varlamova?
— Ne, nismo ga videli.
Jegoruška se probudi i otvori oči. Karuce se bdhu zaustavile. Udesno, daleko po putu,
otegao se 41
niz teretnih kola dko kojih su se vrzmali neki Ijudi. Sva ta ko!a, zato što su na njima
ležali tovari vune, izgledala su vrlo visoka i kao naduvana, a konji — majušni i kratkih
nogu.
— Valja nam, dakle, sad poći molokanu — glasno je govorio Kuzmičov. — Čivutin
mi je kazivao da je Varlamov na konaku kod molokana. Kad je tako, ostajte u
zđravlju, prijatelji! Zbogom!
— Zbogom pošao, Ivane Ivaniću! — odgovori nekoliko glasova.
— Nego znate šta, deco — živo reče Kuzmičov — kako bi bilo da vi povedete moga
malog! Što da se uzalud s nama lomi na putu? Namesti ga, Pantelija, kod sebe na
denjak, pa krenite polako, a mi ćemo vas stići. Hajde, Jegore! De, pođi!...
jegoruška siđe s boka. Nekoliko ruku ga prihvati, podiže visoko gore i on se oseti na
nečem velikom, mekom i pomalo vlažnom od rose. Sad mu se činilo da mu je nebo blizu,
a zemlja daleko.
— Ej, uzmi svoj kaputić! — viknu negde daleko dole Deniska.
Ogrtač i zavežljaj, dobačeni odozdo, pađoše kraj Jegoruške. On brzo, ne želeći ni o
čemu da misli, stavi pod glavu zavežljaj, pokri se ogrtačem i, protežući noge što je igda
mogao, Ježeći se zbog rose, zasmeja se od zadovoljstva.
»Spavati, spavati, spavati...« — mislio je on.
— A vi ga, vragovi, nemojte dirati! — ču se odozdo Deniskin glas.
— U zdravlju, prijatelji! Zbogom! — viknu Kuzmičov. — Uzdam se u vas!
— Ne brinite, Ivane Ivaniću!
Deniska viknu na konje, karuce žalosno zaškripaše i kretoše, ali sada ne putem, već
nekuda u stranu. Oko dva minuta bilo je tiho, kao da su sva kola pospala, i samo se čulo
kako u daljini inalopomalo zarnire zveckanje kofe, privezane iza karuca. Ali evo ispred
karavana neko viknu:
— Kirjvjjia, kreeći!
42
Zaškripaše najpre prednja kola, za njima druga, treća... Jegoruška oseti kako se kola na
kojima je on ležao, nakretoše, i takođe zaškripaše. Pokrenuo se čitav niz kola.
Jegoruška se čVršće uhvati rukom za vrvcu kojom je bio zaveza,n denjak vune, opet se
nasmeja od zadovoljstva, namesti u đžepu medeni kolač, i njega ubrzo poče hvatati san,
kako se to običho dešavalo kodkuće, u postelji... Kad se probudio, sunce je već izlazilo;
nekl brežuljak ga je zaiklanjao, a ono, trudeći se da poškropi svetlošću svet, vredno je
rasipalo svoje zrake na sve strane i zalivao horizont zlatom. Jegoruški se činilo da nije
stojalo na svom mestu, jer se juče rađalo pozadi, iza njegovih leđa, a danas mnogo više
ulevo... Pa ni čitava okolina nije ličila na jučerašnju. Brežuljaka već nije bilo, a svuda,
kud okom pogledaš, pružila se beskrajna, nevesela ravnica rujeve boje; tamoamo dizale
se po njoj omalene humke i proletali jučerašnji gavrani. Daleko ispred njih beleli se
zvonici i kućice nekog sela; bila je nedelja i ukrajinski seljaci sedeli su kod kuća,
pekli i kuvali — to se videlq po dimu koji se dizao iz svih dimnjaka i kao sivkastop]ava,
providna koprena, lebdeo nad selom. Između krovinjara i iza crkve plavila se reka, a za
njom se maglila daljina. Ali ništa nije tako malo ličilo na jučerašnjicu, kao put. Nešto
neobično široko, prostrano i golemo otezalo se kroz stepu umesto puta; to je bila siva
traka, dobro ugažena i pokrivena prašinom, kao i drugi drumovi, ali široka preko sto
metara. Svojim prostranstvom ona je u Jegoruški probudila nedoumicu i navela ga na
misli iz bajki. Ko to po njojzi ide? Kome je potreban toliki prostor? Nerazumljivo i
čudnovato. Moglo se zbilja pomisliti da u Rusaji joS nije nestalo divljudi,
džinovskoga koraka, kao što je Muromec Ilija i Solovej Razbojnik i da još nisu
izumrli konjišarci drevnih junaka. Jegoruška pogleda niz put, zamisli da vidi šest
visokih kolesnica kako uporedo jure, kao one što ih je viđao
43
na slikama u sveštenoj istoriji; u tey 'kolesnice upregnuto je po šest divljih, razigraijah
konja, i dok one svojim visokim tookovima dižu u nebo oblake prašine, konjima
upravljaju ljudi kakvi se samo mogu sniti i ponići u prizorima iz bajke. I kako bi sve te
pojave priličile stepi i tom putu kad bi samo postojale!
Duž cele desne strane puta njihali su se telegrafski stubovi s dvema žicama. Postajući
sve manji i manji, njih je kod sela nestajalo iza kuća i zelenila, zatim su se opet javljali u
ijubičastoj daljini kao vrlo male, tanušne palice, nalik na pisaljke zabodene u zemlju.
Na žicama su čučali jastrebi, kopci i vrane i ravnodušno gledali na povorku teretnih
kola koja se kretala.
Jegoruška je ležao na poslednjim kolima i zato ih je mogao videti sva redom. U tom
nizu ih je bilo svega oko dvadeset i svaki vozar gonio je po troja kola. Kraj poslednjih
kola, na koiima je bio Jegoruška, ilao je starac bele brade, isto onako mršav i malog
rasta kao otac Hristifor, stroga i zamišljena lica, preplanula od sunca. Po svoj prilici,
ovaj staracnije bio ni strog ni zamišljen, ali njegovi crveni kapci i dugi, oštri nos davali
su mu licu strogi, suvi izraz, kao kod ljudi naviknutih da usamljenički misle o ozbiljnim
stvarima. Kao i na ocu Hristiforu, na njemu je bio cilinder širokog oboda, ali ne
gospodski, već tojani 1 mrkocrven, pre nalik na zarubljenu kupu nego na cilinder. Bio
je bos. Verovatno po navici koju je stekao na zimskoj studeni, kad mu se zacelo često
događalo da se mrzne kraj teretnih kola, on je, idući, lupkao sebe po bedrima i tapkao
nogama. Primetivši da se Jegoruška probudio, pogleda ga i reče, grčeći se kao od zime:
—¦ A, probudio si se, junače! Ti, kanda, beše sinčić Ivana Ivanića?
— Ne, sestrić sam...
— Ivana Ivanića, veliš? A ja, eto, 6izmice skinuo i bos skakućem. Nožice su mi bolesne,
pro
44
mrzle, pa je bez čizama nekako lagodnije... Ja, lagodnije mi, detiou... Da rečem, 'vako
bez čizama... Veliš, sestrić si mu? Ako će, dobar je to čovek... Nek mu bog da zdravlja...
Ja... Velim za Ivana Ivanića... Kod roolokana je otišao... O, Gospodi pornihij!
Starac je i govorio tako kao da je bilO' vrlo hladno, s prekidima i ne otvarajući čestito
usta; a usnene suglasnike je izgovarao rđavo, zamuckujući na njima, kao da su mu se
usne smrzle. Obraćajući se Jegoruški, nijednom se nije osmehnuo i izgledao je strog.
Za dvoja kola dalje išao je s bičem u ruci čovek u dugom crvenkastom kaputu, kačketu
1 čizmama sa smaknutim sarama. Nije bio star; mogao je imati oko četrdeset godina.
Kad se on osvrte, Jegoruška spazi dugo, crveno lice, s retkom jarećora braddcom i sa
izraštajem pod desnim okom, nalik na sunđer. Osim ite vrlo ružne guke, on je imao još
jedno naročito obeležje, koje je oštro padalo u oči: u levoj ruci je držao bič, a desnom je
tako razmahivao kao da diriguje nevidljivim horoim; s vremena na vreme bi gurnuo bič
pod pazuho i tada bi dirigovao obema rukaima, gunđajući nešto sam sebi pod nos.
Vozar iza njega bio je duga, uspravna rasta, jako spuštenih ramena i^avnih leđa poput
daske. On se držao pravo, kao da maršira, III kao da je progutao motku, ruke mu se
nisu njihale već su visile kao uštapljene, a koračao je nekako kruto, kao dečje
igračkevojnici, ne savijajući gotovo kolena i trudeći se da koraknešto
jemogućekrupnije; dok starčić i vlasnik sunđeraste guke dvaput koraknu, on je uspevao
da korakne samo jednom, zbog čega se činilo da ide sporije nego svi ostali i da zaostaje.
Lice mu beše podvezano krpom, a na vrh glave mu je štrčalo nešto kao ćelepuš u
kaluđera: bio je odeven u kratku ukrajinsku prtenu košulju, svu išaranu zakrpama i u
plave dugačke gaće, a obuven u oipanke od like. 45
One, dalje JegoruŠka tiije viš^ ni razgledao. Legao je potrbuške, probušio na dehjaku
rupicu i, onako dokon, uzeo ispredati od vune niti. Starac koji je kraj kola koračao, ne
ispađe baš tako strog i ozbiljan kako bi se reklo po njegovom licu. Kad je jednom
zapodso razgovor, nije ga više prekidao.
— A kud si nameran? — Upita on tapkajući
nogama.
— Da učim — odgovori Jegoruška.
— Da učiš? Aha... E, neka ti je na pomoći presveta Bogorodica. To ti valja. Imati
jednu pamet dobro je, a dve još bolje. Ponekome bog da jedan um, drugom dva, a
ponekome i tri... Nekom tri, vaistinu... S jednim umom nas mati rađa, drugi nam je od
učerija, a treći od razumnog života. A dobro je, boga mi, dete, kad se u ponekog nađu
tri uma, Tome je ne samo živeti nego i umirati lakše. Jeste, i umirati... A pomrećemo svi
koliko nas je.
Starac se počeša po čelu, pogleda crvenim očima gore u Jegorušku i nastavi:
— Maksim Nikolajić, spa'ija, tu, kod Slavjanoserbska,1) prošle godine je takođe odveo
svogmališana da se uči. Ne znam kako mu ide od ruke nauka, ali je inače to dobar
dečko... Da im bog da zdravlja, dobra gotspoda. Dabome, i on, eto, odveo sina na
nauke... U Slavjanoserbsku nema takve škole, što bi, da rečeš,' do nauke dovela
čoveka. Nema... A grad je onako, dobar... Obična škola, za prosto učenje, postoji, a
za velike nauke da prostiš, nema... Nema, vaistinu. Kako se ti ono zvaše?
— Jegoruška.
—• 'Oćeš reći Jegorije... Sveti velikomučenik Jegorije Pobedonosac, dana dvadeset
trećeg, meseca aprila. A moje kršteno ime je Pantelija... Pan
') Mesto u ukrajini, nekađa središte oblasti »Nova Serbi]a« koju su 1753. god;ne i dalje
naseljaval Banaćani. U prošlom svetskom ratu oko njega su bile borbe Između Nemaca
i Rusa.
46
telija Zaharav Holođov... Mi stno, dakle, Holođovd... Ja sam ti rodom, možda si slušao,
iz Tima, Kurske guberniije. Braća su mi varošani, u gradu se bave zanatima, a ja sam
seljak... Ostao sam seljak. Pre sedam godina putovao sam tamo... hoću reći kući. Bio
sara i u selu i u varoši... U Timu, sam, velim bio. Tada su, bogn hvala, svi bili živi i
zdravi, a sad ne znam... Možda je ko i umro... A i vreme im je već umirati, jer su svi
stari, neki su stariji od mene. Ne mari umreti, to je dobro, samo razume se, ne valja
umreti bez pokajanja. Nema goreg zla od iznenađne smrti. Nenadna smrt je đavolu
radost. A ako hoćeš da umreš s pokajanjem, da te, dakle u rajsko naselje prime, moli se
Varvari Velikomučenici. Ona je naša zaštitnica. Ona, vaistinu... bog je nju za to na
nebesima odredio da bi dakle, svaki imao prava da joj se moli za pokajanje.
Pantelija je mrmljao i očevidno se nije brinuo o tome da Ii ga Jegoruška sluša ili ne
sluša. Govorio je sporo, sebi u bradu, ne dižući i nespuštajući glasa, ali je za kratko
vreme uspeo da ispriča mnogo štošta. Sve je pričao u odlomcima koji su bili gotovo bez
veze među sobom i nimalo nisu zaniimali Jegorušku. Možda je govorio samo zato da bi
sada, ujutru, posle noći provedene u ćutanju, glasno proverio da li su mu sve misli na
svome mestu? Kad je završio o pokajanju, on poče opet o onome Maksimu Nikolajiću iz
okoline Slavjanoserbska.
—¦ Da, pdvede dečka. Odvede ga, vaistinu...
Jedan od vozara, koji je išao sasvim napred, odjednom se otkide, potrča u stranu i stade
udarati bičem po zemlji. Bio je to stasit muškarac oko svojih trideset godina, plećat,
plavokos, grgurav i očigledno vr]o jak i zdrav. Sudeći po pokretima njegovih ramena i
biča, po surovosti koju je izražavao čitav njegev~stav, on je tukao nešto živo. Njemu
pritrča drugi vozar, onizak i zdepast, guste crne i široke brade, odeven u prsnik i
dugačku
47
košulju. On pršte u krupan smeh piaćen kašljem i povika: '
— Ljudi, Dimov utai zmiju! Tako mi boga! Ima ljudi o čijoj se pameti može tačno sudi
ti po njihovom glasu i smehu. Crnobrađi je pripadao baš tim srećnim ljudima: u
njegovom glasu i smehu se osećala nepopravljiva glupost. Prestavši da šiba, plavokosi
Dimov diže bičem sa zemlje, i smejući se, zavitla pod kola nešto nalik na vrvcu.
— Pa to mje zmija, nego smuk — viknu neko. Čovek podvezanog lica, koji je kruto
koračao,
brzo priđe ubijenoj zmiji, pogleda je i pljesnu svojim rukama nalik na palice.
— Zlikovče! — povika on potmulim, pla&iim glasom. — Što ubi toga smučića? Šta
td je on učinio, prokletniče? Uh, smučića zar da ubije! A kad bi kogod tebe tako?
— Smuka ne valja ubiti, vaistinu... — mirno promrmlja Pantelija. — Ne valja se...
On nije otrovnica. Iako je po izgledu zmdja to je pitoma, nevina životinjiea... Čoveka
voli... Velim smuk...
Dimov i crnobradi se verovatno zastideše, jer se glasno zasmejaše i ne odgovarajući na
gunđanje, leno se uputiše svojim kolima. Kad poslednja teretna kola dođoše do mesta
gde je ležao ubijeni smuk, čovek podvezanog lica zaustavi se nad njim, okrete se
Panteliji pa upita plačnim glasom:
— Deda, šta mu bi da ubije smučića?
Oči su mu bile, kako sad spazi Jegoruška, đitne, mutne, lice sivo, bolesno, i ono kao
potamnelo, a crveni podbradaik kao da beše jako otečen.
— Ama deda, što li ga ubi? — ponovi on fcoračajući pored Pantelije.
— Glup čovek, ruke ga svrbe, zato je ubio — odgovori starac. — A ne valja ubiti
smuka... Vaistinu... Dimov je, vaistina, mangup, sve što, mu pod ruku dođe ubije, a
Kirjuha ga nije sprečio. — Trebalo je sprečiti, a on — hahaha, pa hohoho... A ti,
Vasdce, ne primaj to srcu... Što da se čovek
48
Ijuti? Ubili, e, pa, pusti ih... Dimov je maingup, a Kirjuha zbog svoje glupe pameti... Sta
ćeš... Glupi ljudi, nerazumni, e, pa pusti ih. Eto, Jemeljan nikad ne bi taknuo što ne
treba... Nikada, vaistinu... Jer je čovek obrazovan, a oni su glupacd... Velim za
Jemeljana... On ni da takne.
Vozar u crvenkastom kaputu i sa sunđerastom gukom, kojd je dirigovao nevidljivim
horom, čuvši svoje ime, zaustavi se i, poeekavši da ga Pantelija i Vasja sustignu, pođe
uporedo s njima.
— O čemu je reč? — upita on siipljivim, prigušenim glasom.
— Ta, eto, Vasja sve prima srcu ¦— reče Bantelija. — A ja mu od svake ruke, da se ne
bi ljoitio, velim... Eh, nožice moje bolne, promrznute! Eeh! Napele se zbog nedelje,
praznika Gospodnjeg!
— To je od hoda — primeti Vasja.
— Nije, momče, nije... Nije od fooda. Kad idem, kao da mi je lakše, a kad legnem
i zagrejem se, prava smrt. Hod mi ublažava.
Jemeljan u crvenkastom kaputu stade između Pantelije i Vasje i zamaha rukom, kaio
da se ovi spremaju da zapevaju. Pa mahnuvši inalo, spusti ruku i očajno zastenja.
— Nemam glasa, pa to ti je! — reče on. — Prava napast! Cele noći i jutros vrti mi se po
glavi trojno »Gospodi pomiluj«, što smo na venčanju kod Marinovskog pevali; stoje
mi u glavi i u grlu... sad ću, 6ini mi se, zapevaiti, a ne mogu! Nemam glasa!
On zaćuta jedan minut, misleći o nečem, i nastavi:
— Petnaest godina saan bio u horu, u celoj luganskoj fabrici ni u koga možda nije bilo
takvog glasa, a kako sain se, da me đavo nosd, okupao pre tri godine u Doncu, nijedan
ton ne mogu da O'tpevam čisto Grlo mi je prozeblo. A meni je bez glasa kao radniku
bez ruku.
— Zaista je tako — odobri Pantelija. i Cehov: Stepa 49
— Sad sam fia&sto đa sam propao Čovek, i ništa više.
U taj mah Vasja slučajno spazi Jegorušku. Oči mu se navodniše i jož više smanjiše.
— I gospodičić s nama ide! — reče on i pokri nos rukavom, kao da se zastide. Kakav
silan kočijaš! Ostani s nama, pa ćeš s našim kolima ići, vunu voziti.
Misao da jedno isto lice može biti i gospodičić i kočijaš, učinila mu se verovatno vrlo
zanimljiva i duhovita, jer se glasno zakikota i produži da razvija tu misao. Jemeljan
takođe pogleda gore u Jegorušku, ali mimogred i hladno. Bio je obuzet svojim mislima,
i da nije bilo Vasje, ne bi ni opazio Jegorušku. Ne prođe ni pet minuta, a on opet uze
mahati rukama, pa zatim, opisujući svojim saputnicima krasote svadbenoga pripeva
»Gospodi pomiluj« koji rnu je te noći pao na pamet, on gurnu bić pod pazuho i zamaha
obema rukama.
Na jednu vrstu od sela, kola se zaustaviše kraj bunara sa đermom. Spuštajući svoju
kofu u bunar, crnobradi Kirjuha se navali trbuhom na ivicu i zagnjuri svoju čupavu
glavu, ramena i deo grudi i tamnu rupu, tako da je Jegoruška video samo njegove
kratke noge, koje su se jedva doticale zemlje; ugledavši daleko, na dnu bunara, sliku
svoje glave, Kirjuha se obradova i zaceni od giupog, kao bas, dubokog smeha, a odjek iz
bunara mu ga vrati; kad se diže, lice i vrat su mu bili purpurni kao crvena čoja. Dimov
prvi pritrča da pije. On poče piti kroz smeh, svaki čas dižući glavu sa kofe i pričajući
Kirjuhi o nečem smešnom, zatim se osvrte i reče glasno, da ga je mogla čuti sva siepa,
nekoliko ružnih reči. Jegoruška nije shvatio šta te reči znače, ali mu je bilo sasvim jasno
da su gadne. Sećao se odvratnast' s kojom su takve reči ćuteći dočekivali njegovi rođaei
i poznanici, pa i on je, ne znajući zašto, delio to osećanje i navikao se da misli da samo
pijanice i bukači dopuštaju
50
sebl slobodu da glasno izgovaraju ovakve reči. Setivši se kako smuk bi ubijen, on obrati
pažnju na smeh Dimovljev i oseti prema tom čoveku nešto slično mržnji. Kao za pakost,
Dimov baš tad spazi Jegorušku koji se skide s ko!a i pođe bunaru; on se glasno nasmeja
i povika:
— Ljudi, starac je noćas rođio dećaka!
Kirjuha se zakažlja od smeha u basu, a i još neki se nasmejaše, te Jegornška pocrvene i
jednom za svagda presudi da je Dimov vrlo rđav čovek.
Plav, grgurave kose, bez kape, s razdrljenom košuljom na grudima, Dimov je naoko bio
lep i neobično jak; svaki njegov pokret odavao je kavgadžiju i siledžiju koji zna svoju
cenu. On je kršio pleća, podbočivao se, govorio d smejao se glasnije od svih; izgledalo je
kao da se sprema da jednom rukom podigne nešto vrlo teško i time zadivi ceo svet.
Njegov obesni, podrugljivi pogled skakao je po putu, kolima i nebu, ni na čemu se ne
zaustavljajući, te se činilo da besposlen traži koga bi ubio i čemu bi se narugao.
Očevidno, nikoga se nije bojao, ni od čega se nije snebivao i verovatno mu mmalo nije
bilo stalo Sta će Jegoruška misli+i o njemu... A Jegoruška je već svom dušom mrzeo
njegovu plavokosu glavu, beloliko lice i snagu; on je sa strahom i gadeći se slušao njegov
smeh i smišljao kakvu bi uvredljivu reč kazao da mu se osveti.
Pantelija takođe priđe kofi. On izvadi iz džepa zeleno stakleno kandilo, obrisa ga
krpicom, zahvati njime vodu i ispi je, pa zatim još jednom tehvati, zavi kandioce u
krpicu i stavi ga natra& u džep.
— Deda, zašto ti piješ iz kandila? — začudi se Jegoruška.
— Neko pije iz kofe, a neko iz kandila — odgovori dvosmisleno starac. — Svaki na svoj
način... Ti piješ iz kofe, pa neka ti je nazdravlje...
«. 51
— Golubice moja, majčicelepotice — najeđnom će Vasja umiljatim, plačniin glasom .
— Golubice moja!
Njegove o6i, uperene vt daljinu, navodniše se i u njima se pojavi osmeh, a na licu mu se
ukaza onaj isti izraz kakav je imao ranije kad je gledao u Jegorušku.
— Kome ti to? — upita Kirjuha.
— Eno lisičicenmajčice... legla na leđa pa se igra, kao kučence...
Svi se zagledaše u daljinu tražeći očima lisicu, ali ništa ne opaziše. Jedini Vasja video je
nešto svojim mutnim, sivim očicama i ushićavao se. Vid mu je, kako se posle Jegoruška
uverio, bio strahovito oštar. On je bio tako dobra vida da je crvenomrka gola stepa bila
za njega uvek puna života i sadržine. Trebalo mu je samo da se zagleda u daljinu pa da
spazi lisicu, zeca, droplju ili drugu kakvu životinju koja se sklanjala od ljudi. Nije teško
videti zeca u trku, droplju u letu — to je mogao videti ko je god stepom prolazio, ali nije
svakome dano da vidi zveri u njihovom domaćem životu kad ne trče, ne kriju se i ne
osvrću se uznemireno oko sebe. A Vasja je viđao lisice kako se igraju, zečeve kako se
umivaju šapama, droplje kako šire krila, dropljice kako izvode svoje »tačke«. Zbog
tako oštrog vida, Vasja je, osim sveta koji svi vide, imao još jedan svet, samo njegov,
nikom đrugom nedostupan i po svemu sudeći, prekrasan, jer kad ga je sav ushićen
gledao, oovek mu je morao zavideti.
Kad povorka kola krete dalje, u crkvi zazvoni za službu.
Povorka se razmestila podalje od sela na obali reke. Sunce je pržilo kao i juče, a vazduh
bio nepokretan i učmao. Ono nekoliko vrba na obali nije bacalo senku na zemlju, nego
na vodu, te
52
je njibov hlad uzalud prapadao, a u senci pod kolitma bilo je zagušljdvo i dosadno.
Plava od neba koje se u injoj ogledalo, voda je strasno mamdla u se.
Vozar Stjopka koga je Jegoruška tek sad opazio, osamnaestogodišhji dečak, Ukrajinac,
u dugoj košulji bez pojasa i u širokim dugim gaćama koje su vihorile pri hodu kao
zastave, brzo se skide, strča dole niz strmu obalu i bućnu u vodu. Pošto se triput
zagnjurio, on zapliva na leđima pa zatvori oči od zadovoljstva. Lice mu se i smešilo i
mrštilo, kao da mu je bilo u isti mah bolno i smešno i kao da ga je nešto golicalo.
Za vrela dana, kad čovek ne zna gde bi od žege i omorine, pljesak vode i glasno disanje
čoveka koji se kupa, odjekuju u ušima kao divna muzika. Gledajući Stjopku, Dimov i
Kirjuha brzo se skidoše pa jedan za drugim, uz glasan sineh i unapred uživajući, sručiše
se u vodu. I tiha, skromna rečenica odjeknu šmrkanjem, pljeskanjem i vikom. Kirjuha
je kašljao, smejao se i vikao tafco kao da hoće da ga utope, a Dimov se dao za njim,
trudeći se da ga ščepa za nogu.
— Hahaha! — vikao je on. — Hvataj, drži ga!
Kirjuha se smejao i uživao, ali mu je izraz lica bio isti kao 1 na suvu: glup, ošamućen,
kao da se neko prikrao neprimetno iza njegovih leđa i lupio ga maljem po glavi. I
Jegoruška se skide, ali se ne spusti niz obalu, nego se zatrča i polete s visine od nekoliko
metara. Opisavšd u vazduhu luk, on bućnu u vodu, duboko se zagnjuri, ali do dna ne
dopre; on oseti neku hladnu i prijatnu silinu koja ga poduhvati i opet iznese na
površinu. On izrani, pa šmrčući i puštajući klobuke, otvori oči, ali se u reci, baš kraj
njegovog lica, ogledalo sunce. Njegove oči najpre zaseniše varnice, a zatim ih prošaraše
dugine boje i tainni pečati; on opet hitro zaroni, otvori oči u vodi i spazi nešto
mutnozeleno, slično nebu na mesečini. Zatim ,ga ona 53
Ista sila, koja mu nije davala da se dotakne dna i zadrži u prohladnoj struji, ponovo
ponese gore, te on izroni i tako duboko odahnu da oseti neku lagodnost i svežinu ne
samo u grudima nego čak i u trbuhu. Posle toga, da bi od vode uzeo sve što se može
uzeti, on poče uživati u svima njenim blagodetima: ležao je na leđima i bažkario se,
prskao se, prevrtao, plivao i potrbuške, i postrance, i na leđima i uspravno — što bi mu
god palo na um, sve dok se nije umorio. Druga obala, gusto obrasla trskom, zlatila se na
suncu, a cvetovi trske kao divne perjanice naginjali su se nad vodom. Na jednom mestu
trska je podrhtavala, povijala svoje cvetove i puckarala; to su Stjopka i Kirjuha »terali«
rakove.
—¦ Rak! Gledajte, Ijudi: rak! — povika pobedonosno Kirjuha i zbilja pokaza raka.
Jegoruška zapliva prema trsci, zaroni i stade pipati oko njenih žila. Ceprkajući po
žitkom, klizavom mulju, on napipa nešto oštro i odvratno, po svoj prilici raka, ali u taj
raah ga neko ščepa za nogu i izvuče na površinu. Grcajući i kašljući, Jegoruška otvori
oči i spazi pred sobom mokro, nasmejano lice kavgadžije Dimova. On je teško disao i
sudeći po njegovira očima, hteo da nastavi šalu. Čvrsto držeći Jegorušku za nogii, on
već hted^ da digne drugu ruku da ga uhvati za vrat, kad se Jegoruška, s odvratnošću i
sa strahom, kao da se gadi i boji da ga taj grmalj ne utopi, otrže od njega i reče:
— Glupače! Njušku ću ti razbiti! Osećajući da to nije dovoljno da izrazi inr
žnju, on promisli malo i dodade:
— Nevaljalče! Džukelo jedna!
A Dimov, kao da ništa nije ni bilo, ne primećujući već Jegorušku, zapliva prema
Kirjuhi i povika:
— Hehehej! Dede da Iovimo ribu! Deco, lovinio ribu!
54
— A što da ne? — pristade Kirjuha. — Ovde zacelo ima mnogo ribe... — Stjopka,
trkni do sela, zamoli od seljaka mrežu.
— Neće dati!
— Daće! Samo ti zamoli! Reci, neka učina dobro delo, jer ti i mi dođemo kao neki
namernici.
— To je istina.
— Stjopka izađe iz vode, brzo se obuče i bez kape, vihoreći svojim širokim i dugačkim
gaćama, otrča prema selu. Posle sukoba sa Dimovom, voda dzgubi svaku draž za
Jagorušku. On izađe i stade se oblačiti. Pantelija i Vasja su sedeli na strmoj obali s
opuštenim nogama i posmatraii kupače. U vodi do kolena, kraj same obale, stojao je
Jemeljan sasvim nag, jednom rukom se držao za travu, da ne padne, a drugom je gladio
sebe po telu. Koščatih lopatica, s izraštajem pod okom, sagnut i očigledno plašeći se
vode, bio je sav smešan. Lice mu beše ozbiljno, strogo i om je Ijutito gledao u vodu, kao
da se spremao da je napadne zato što je nekad u talaskna Donca ozebao i izgubio glas.
— A zašto se ti ne kupaš? — upita Jegoruška Vasju.
— A, onako... Ne volim... — odgovori Vasja.
— Sto ti je to podbradak otečen?
— Boli me... Ja sam, gospodičiću, radio u fabrici žižica... Doiktor je govorio da mi zbog
toga baš vilica i otiče. Tamo je vazduh nečist. A osim mene, još su u t.roje dece vilice
otekle, a jednome sasvim istrulile.
Uskoro se vrati Stjopka s mrežom. Dimov i Kirjuha su od dugog bavljenja u vodi bili
pomodreli i promukli, ali su s voljom prionuld na riboiov. Najpre su zagazili u dubinu
ndže trske; tu je Dimovu bilo do guše, a amalenom Kirjuhi preko glave; on je grcao i
puštao klobuke, a Dimov je, spotičući se o oštro korenje, padao i zaipetljavao se u
mrežu; obojica su se praćaikali, galamilli 1 od ribolova je ispala samo šala. 55
— Duboko — feFkljasTle Kirjuha. — Ništa čovek ne može da uhvati!
— Ne trzaj, đavole! — vikao je Dimov trudeći se da mreži da Jobar položaj. — Drži
rukama!
— Tu nećete ništa upecati! — dovikivao im je s obale Pantelija. — Samo ribu plašite,
glupaci! Pomaknite se levo! Tamo je pliće!
Jednam nad mrežom blesnu krupna riba; svi uzviknuše, a Dimov udari pesnicom po
onom mestu gde je iščezla i na licu mu se vide da je nezadovoljan.
— Eh, — zakrklja PanteMja i zatrupka nogama. — Baodaša pustiti da umakne! Ode!
Pomičući se ulevo, DLmov i Kirjuha se'malopomalo dočepaše plićaka i tu poče pravi
ribolov. Odšvrljaše na trista koraka od kola; videlo se kako su ćutke i jedva pomičući
noge, da bi zahvatili što dublje i bliže trsci, vukli mrežu; fcako su, da bi ribu poplašild i
saterali je sebi u mrežu, pljeskali pesnicama po vodi i šuškali po trsci. Od trske su se
uputili đrugoj obali, vukli tamo mrežu, pa se zatim razočaranog izgleda, dižući visoko
kolena, opet vraćali trsci. Govorili su o nečemu, ali o čemu baš — nije se moglo čuti. A
sunce im je peklo u leđa, peckale ih muve, a modra tela prelazila su u purpur. Za njima
je s vedricom u rukama,. zasukavši košulju do samih pazuha i držeći je zubima za
krajeve, išao Stjopka. Posle svakog uspelog lova dizao je uvis kakvu ribu, dote se ona
bleskala na suncu, vikao je:
— Pogledajte, ala je bandaš! Imamo ih već pet komada!
Kad bi izvukli mrežu, Dimov, Kirjuha i Stjopka svaki put bi dugo rili po mulju, nešto
trpali u vedricu, nešto izbacivali, a što bi katkad zalutalo u mrežu, išlo bi iz ruke u
ruku, te bi ga radoznalo razgledali, pa zatim i to bacali...
— Šta ta imate? — dovikivali su im s obale.
56
f
Stjopka je nešto ođgovarao, ali mu je teško ibilo razabrati reči. Eno ga gde izađe iz vode
i drži vedricu obema rukama, pa zaboravivši da spusti košulju, potrča kolima.
— Već je puna! — vikao je teško dišući. — Dajte drugu!
Jegoruška zagleda u vedricu: bila je puna; iz vode je pomaljala svoju ružnu njušku
mlada štuka, a kraj nje su gmizalii rakovi i sitne ribdce. Jegoruška gurnu mku na dno i
uskomeša vodu; štuke nestade pod rakovima, a mesto nje isplivaše na površinu grgeč i
linjak. I Vasja zagleda u vedro. Oči mu se navodniše, a lice postade umiljato kaa i
ranije, kad je video lisdcu. On izvadi nešto iz vedrice, prinese ustima i stade žvakati. Ču
se krckanje.
— Braćo — začudi se Stjopka — Vasica jede živu krkušu! Pih!
_— Nije ovo krkuša već dabrić — mirno odgovori Vasja i nastavi da žvaće.
On izvadi iz usta riblji repić, umiljato ga pogleda i opet ga gurnu u usta. Dok je žvaikao
i krckao zubima, Jegoruški se činilo da pred nj'im ne stoji Ijudsko biće. Vasjin otečeni
podbradak, njegove zamućane oči, neobično oštar vid, riblji repić u ustima, i milošta s
kojom je žvakao krkušu, činili su ga nalik na životinju.
Jegoruški bi teško pokraj njega. A i ribolov se već svrši. On prohoda oko kola, razmisli i
od dosade uputi se selu.
Malo posle stojao je već u crkvi i, nasldnivši čelo na nečija leđa što su mirisala na
(konoplju, slušao je kako pevaju na horu. Služba se već bližila kraju. Jegoruška se nije
ništa razumevao u crkvenom poianju i bio je prema njemu ravnođušan. On posluša
malo, zevnu i stade da posmatra potiljke i leđa. Jemeljana je poznavao po potiljku
riđem i mokrom od nedavnog kupanja. Potiljak mu je bio podbrijan kao pod konac, i
više nego što je uobičajeno; slepoočnice su takođe bile ošišane vi
še nego što treba, pa su^jervene uši Jemeljanove štrčale kao dva Toparaf izgledalo je
kao da i same osećaju da nisu na svome mestu. Gledajući u njegov potiljak i uii,
JegoruSka je odnekud pomislio da je Jemeljan po svoj prilioi vrlo nesrećan. On se seti
njegovog dirigovanja, prorouklog glasa, zaplašenog izgleda za vreme kupanja i oseti
prema njemu veliko sažaljenje, Požele da mu kaže nešto prijatno.
— Evo i mene! — reče on povuikavši ga za rukav.
Ljudi koji pevaju u horu tenor ili bas, naročito oni kojima je bar jednom u životu palo
u deo da diriguju, naviknu da gledaju na dečake strogo i osobenjački, Te navike se ne
otresaju ni posle kad prestanu biti u horu. Osvrnuvši se na Jegorušku, Jemeljan ga
pogleda ispod oka i reče: — Ne ludiraj se u crkvi!
Zatim se JegoruSka progura napred, bliže ikonostasu. Tu spazi zanimljive ljude.
Ispred svih, s desne strane na zastiraču, stojali su nekakav gospodin i dama. Iza njdh
su bile dve stolice. Odeven u tek popeglano odelo od sirove svile, gospodin se držao
nepomično kao vojnik kad pozdravlja, jaiko isturivši svoj izbriiani, modri podbradak.
U njegovom krutom okovratniku, u modrilu podbratka, u omalenoj ćeli i štapu, osećalo
se vrlo mnogo dostojanstva. Od preleranog dostojanstva behu mu nabrekle vratne žile,
a podbradak se s lakvam snagom dizao uvis da se činilo kao da mu je glava svakoga
trenutka spremna da se otkine i poleti u nebo. A dama, puna, sredovečna, u belom
svilenom šaJu, nagla je glavu u stranu i gledala tako kao da je nekom maločas učinila
uslugu pa htela reći: — »Ah, nemojte, zaboga, zahvaljivati! Ja to ne volim...« Oko
zastirke su se tiskali jedan do drugog ukrajinski seljaci.
Jegoruška priđe ikonostasu i stade celivati ikone. Pred svakom ikonom je polako
metanisao, ae
58
1
dižući se sa zemlje, osvrtao se nazad na svet, potom je ustajao i opet celivao. Dotieući
hladni pod čelom, osećao je veliku milinu. Kad iz oltara izađe crkvenjak s dugim
mašicama da gasi sveće, Jegoruška brzo sikoči sa zemlje i pritrča mu.
— Je li se već razdavala nafora? — upita on.
— Kakva nafora — sumorno ipromrmlja crkvenjak. — Hajde, gubi se...
Služba se svrši. Jegoroška ne žureći izađe iz crkve i pođe da luta po trgu. U svome
veku on je video prilično sela, trgova i seljaka, te ga ništa, na ma šta bacio pogled, nije
nimalo zanimalo. Zaludan, da bi nekako utucao vreme, on svrati u dućan nad čijim
vraitima je visila širo&a i duga traka crvene tkanine. Dućan se sastojao iz dva
prostrana, rđavo osvetljena dela: u jednom je bila bakalnica i prodavala se meka,
pamučna roba, a u drugom su stojaJa burad s katranom i na tavanici visili amovi; iz
tog drugog dela širio se prijatan miris kože i katrana. Pod dućana bio je poliven;
polivao ga je veroratno neka veliki sanjalica i slobodni mislilac, jer je sav bio pokriven
čudnim šarama i kabalistifikim znacima. Za tezgom, oslonjen trbuhom o kasu, stojao je
uhranjeni dućandžija širokog Mca i cxkrugle brade, reklo bi se Rus. Pio je čaj,
grickajući uz njega šećer, i posle svakog gutljaja duboko uzdisao. Lice mu je izražavalo
potpunu ravnodušnost, ali se u svakom uzdah.il čulo: »Čekaj samo, pokazaću
ja tebi!« — Daj mi za kopejku semena od suncakreta! — obrati mu se Jegoruška.
Trgovac podiže obrve, izađe iza tezge i nasu u JegoruSkin džep za kopjeku semena od
suncokreta, pri čemu mu je kao mera služila prazna teglica od pomade. Jegoruški se jož
nije odJazilo. Dugo je posmatrao Jcu'tije s medenjacima, razmislio i upitao, pakazujući
sitne medene kolačiće iz Vjazme, koje od dugog stajanja beše popaJa plesan:
— Pošto su ovi medenjaci?
— Dva za kopejku,
59
Jegoruška izvadL iz džepa medeni kolač koji mu je juče poklonila Jevrejka, pa upita:
— A pošto su kod tebe ovakvi medenjaci?
— Trgovac uze u ruke medenjak, razgleda ga sa svih strana i podiže jednu cbrvu.
— Ovakvi? — upita on. Zatim diže drugu obrvu, promisli i odgovori: — Dva
za tri ko pejke...
Nastade ćutanje.
— Čiji ste vi? — upita trgovac, nalivajuei sebi čaj iz crvenog baikarnog čajnikai.
—• Ja sam sestrić Ivana Ivanića,
— Ima raznih Ivana Ivanića — uzdahnu trgovac; on pogleda prako Jegoruškine
glave na vrata, poćuta pa reče:
— Možda biste čaja?
— Moglo bi... — pristade Jegoruška malo nerađo, premda je osećao silnu potrebu za
jutarnjim čajem.
Trgovac mu nasu čašu čaja i pruži zajedno sa nagriženim komadićem šećera. Jegoruška
sede na rasklapajuću stolicu pa stade piti. Hteo je još da pita koliko staje funta
ušećerenog badema i tek što je poveo reč o tome, kad uđe mušterija, i gazda,
odmaknuvši u stranu svoju čašu, ode za poslom. On odvede mušteriju u onu polovinu
rađnje gde je mirisalo na katran, i dugo je s njim pričao o nečem. Mušterija, čovek
očevidno vrlo tvrdoglav i uobražen, za sve vreme je u znak neslaganja odmahivao
glavom i prkndcao se vratima. Trgovac ga ipak ubedi u nešto i poče mu sipati ovas u
džak.
— Zar je to ovas? — reče na ukrajinskom mrzovoljno kupac. — Ovo nije ovas, pleva je
ovo. I kokoši bi mu se nasmejale... Neću, idem kod Bondarenka!
Kada se Jegoruška vratio na reku, na obali se
dimila omalena vatra. To su vozari spremali sebi
ručak. Stjopka je stojao u dimu i velikotm krnjom
kašikom mešao po ikotlu. Malo postrance, očiju
60 .
crvenjih ođ dima, seđeli su Kirjuha i Vasja čisteći ribu. Ispređ njih je ležala mreža
pokrivena muIjem i rečnom travom po kojoj su se bleskale ribe i gmizali rakovi.
Jemeljan, koji se nedavno bio vratio iz crkve, sedeo je pored Pantelije, mahao svafei čas
rukom i jedva čujno popevao promuklim glasićem: »Tebje pojem...« Dimov se vrteo oko
konja.
Završivši čišćenje, Kirjuha i Vasja staviše ribu i žive rakove u vedricu, plaknuše ih, pa
iz vedrice izručiše u vodu koja je vrila.
— Treba ld staviti masti? — upita Stjdpka slddajući kašikom penu.
— Zašto? Riba će sama pustitd sok — odgovori Kirjuha.
Pre nego što će skinuti kotao s vatre, Stjopka nasu v. vodu tri pregršti prosa i kašiku
soli; najzad okuša, cmoknu usnama, obliza kašiku i samozadovoljno zakrklja — što je
značilo da je kaša već gotova.
Svi, osim Pantelije, posedaše oiko (kotla i prionuše kašikama na posao.
— Ej, vi! Dajte dečku kašiku! — strogo primeti Pantelija. — Ta i njemu se valjda jede!
— Pa ovo je seljačka hrana! — uzdahnu Kirjuha.
— I seljačka će prijati, samo ako si gladan. Jegoruški dadoše kašiku. On stade da
jede,
ali ne sedajući, već onako stojeći kraj kotla i gledajući u njega kao u jamu. Kaša je
iniri&ala na presnu ribu, a u prosu su svaiki čas iskrsavale krljušti; rakovi se nisu mogli
zahvatiti kašikom, te su ih oni što su ručali vadili iz kotla golom rukom; naročito se u
tom pogledu nije snebivao Vasja, koji je u kašu zamakao ne samo ruke nego i rukave.
Ipak se kaša učinila Jegoruški vrlo ukusna i podsetila ga na čorbu od rakova koju je
kad kuće, kad se posti, kuvala, njegova mama. Pantelija je postrance ođ njih žvakao
hleb. 61
— Deda, a žto ti ne jeićl? — upita ga Je
meljan. ______
— Ne jeđem ja rakove... Mani! — reče starčić i gadljivo se okrete.
Dok su jeli, vodio se opšti razgovor. Jegoruška shvati da su svi njegovi novi poznanici,
bez obzira na različne godine i karakter, imali nešto što ih je činilo međusobno sličnim:
svi su oni bili Ijudi s divnom prošlošću i sa vrlo ružnom sadašnjicom; o svojoj prošlosti
svi su do jednoga govorili s oduševljenjem, a sadašnjost su skoro svi prezirali. Rus voli
da prebira uspomene, ali ne voli da živi; Jegoruška to još nije znao, i pm nego što je
kaša bila pojedena, on je već tvrdo verovao da oko kotla sede ljudi koje je sudbina
ožalostila i uvredila. Pantelija je pričao da je u ono vreme, kad još nije bilo železnica,
išao s teretnim kolima u Moskvu i Njižnjij, da je toliko zarađivao da prosto nije znao
šta će s parama. A kakvi li su tek u to doba bili trgovci, pa kakva riba, i kako je sve bilo
jevtino! A sad su putevi postali kraći, trgovci škrtiji, narod siromašniji, hJeb skuplji;
sve se usitnilo i do krajnosti skučilo. Jemeljam je pričao da je pre služio u luganskoj
fabrici kao horist, imao divan glas i odlično pevao iz nota, a da se sad pretvorio u
seljaka i da živi od milosti svoga brata koji ga šalje sa svojim konjima i od toga uzima
polovinu zarade. Vasja je nekad služio u fabrici žižica. Kirjuha je bio koćijaš kod nekih
dobrih Ijudi i u svoj okolini cenili su ga da najbolje upravlja trojkom. Dimov, sin
imućnoga seljaka, živeo je kako je hteo, provodio se i nije znao za muku, ali čim je
napunio dvadeset godina, njegov strogi, surovi otac, želeći da ga nauči radu i bojeći se
da se kod kuće ne razmazi, stade ga slati uz koJa, kao inokosnog, siromašnog radnika.
Jedini je Stjopka ćutao, aJi se i po njegovom ćosavam licu videlo da mu je pre bilo
mnogo bolje nego sad.
62
SetivŠl se oca, Dimov prestade da jede i natušti se. Ispod oka je merio drugove, pa
zaustavi svoj pogled na Jegoruški.
— A ti, bezbožniče, skini kapu! — reče on grubo. — Zar se sme jesti pod kapom? I to
mi se zove gospodin!
Jegoruška skide kapu i ne reče ni reči, ali mu kaša odmah presede i on ne ču kako se
PanteIdja i Vasja zauzeše za njega. U grudima mu se nešto skupi od ljutine na tag
bezobraznika i on odlu&i da mu poštopoto učini kakvu bilo pakost.
Posle ručka svi se uputi^e kolima a izvallše u hlad.
— Deda, hoćemo li skoro poći? •— upita Jegoruška Panteliju.
— Kad bog htedne, onda ćemo i poći... Sad se ne može, vrućina je... Oh, Gospode, tvoja
volja, vladičice.... Lezi, detiću!
Ubrzo se ispod kola začu hrkanje. Jegoruška opet htede poći u selo., ali razmisli, zevnu i
leže pored starca,
VI
Povorka kola ceo dan prestoja kraj reke; krenula je tek kad je sunce zaSlo.
Jegoruška je opet ležao na denjku, kola su tiho škripala i ljuškala se, a podno njih je
ižao Pantelija i tapkajući nogama, lupao se po bedrima i mrmljao; u vazduhu, kao i
prošlog dana, cvrčala je stepska muzika.
Jegoruška je ležao na leđima i, poturivši ruke pod glavu, gledao gore u nebo. Vide kako
planu večernja rumen, kako se potom ugasi; anđeli hranitelji, zaklanjajući horizont
svojiim zlatnim krilima, spremali su se da spavaju; dan je prošao srećno, nastala je tiha,
blaga noć, te su mogli da sede spokojno kod svoje kuće na nebu... Jegoruška vide kako
nebo malopomalo potamne i na
63
zemlju se spusti magla, te kaiko/zvezđe zasvetleša jedna za drugora. /
Kad gledaš dugo u nedptkučno nebo, ne skidajući oka sa njega, anda^ se zbog nečeg
misli i duša stapaju u saznairfe o usamljenosti. Poćinješ da osećaš kako si očajno
usamljen i sve ono što si ranije smatrao za blisko i svoje postaje beđkrajno daleko i bez
vrednosti. Kad ostaneš s njima nasamo, trudeći se da pronikneš u čemu im je smisao,
tada ti zvezde što gledaju s neba već MLjade leta, neshvatljivo nebo i magla, ravnodušni
prema kratkom čovekovom životu, pritisfcuju dušu svojim ćutanjem; čoveku pada na
nnm usamljenost koja u grobu čeka svafcog od nas, i Ijudsko bitisanje mu se učini
očajno, užasno...
Jegoruška je mislio o baki koja počiva sad na groblju pod višnjama; seti se kako je
ležala u kovčegu s bakarnim novčićima na očima, pa fcako su potom zatvorili kovčeg i
spustili je u ratou; pade mu na um i potmula lupa grumenja zemlje
0 zaklopac na kovčegu... On zamisli baku u tesnom
1 tamnom sanđuku, napuštenu od svih i nemoćnu. U mašti mu se javi kako se baka
najednom budi i, ne shvatajući gde je, lupa u zaklopac, zove u p&moć i na kraju
krajeva, iznemogla od užasa, opet umire. Zamisli da su mrtvi mama, otac Hristifor,
grofica Dranjicka, Solomon. Ali ma koliko se god trudio da i samoga sebe
zamisli u tamnoj raci, daleko od svoje kuće, ostavljenog, nemoćnog i mrtvog, to mu
nikako nije polazilo za rukom; da on lično može umreti, on tu mogućnost nije dopuštao
i osećao je da nikada neće umreti...
A Pantelija, kome je već bilo vreme da umre, išao je uz kola i vršio prozivku svojih
misli.
— Ne kažem... dotora su gospoda... — mrmIjao je on. — Poveli su dečka na učenje, a
kako će on tamo proći, ne znam... u Slavjanoserbsku, velim nema takve ustanove koja
bi ti veliku pamet dala... Nema, zaista... A dečko je dobar, ne mogu da kažem... Porašće,
ocu će pomagati. Ti si, Jego64
,
rije, sada mališam, affi ćeš da poirasteš i roditelje da hraniš. Taiko je od boga ostalo...
Pošfcuj oca svoga i mater svoju... I ja sam iimao dečice, ali su pogorela... I žena mi je
izgorela, i dečica... Vaistinu, uioči samog Bogojavljenja zapali nam se kućica... Ja
njisatm bio kod kuoe, u Orel sam išao. U Orel... A Marija pobegla napolje, ald prisetivši
se da deca u kući spavaju, potrfela natrag, pa i oina izgorela s dečicom... Da... Sutraidan
eu samo koščice našli.
Oko ponoći su vozari i JegoruSika opet zaseli oko vatrice. Dok se korov razgorevao,
Kiirjuha i Vasja su pdšM po vodu negde u udoijicu; nestelo ih je u pomrčini, aOd se za
sve vreme dulo kako zvekeću vedricama i razigovaraju; znači da udoljica nije bila
daleiko. Odsjaj vatre ležao je na zemlji kao velđika, treperava mrlja; liako je bila
mesečina, izvan ove crvene mrlje sve se fiinilo neprozimcHmraono. Vozaipima je
svetlost bilia u oči, te su videli samo jedatn deo proistranog druma; u taimi se, jedva
pnimetno, kao brda neodređenog obllka, ocrtaivaila kola sa tovarima i konjimai Na
dvadeset koraka od vatre, na saraiioj međi između puta i polja, ddzao se drveni
nadgrobni krst, iskravljen na jednu steanu. JegoruSka je, d'Ok još nije vatra gorela te
se moglo nadakko videti, primetio da isti tafcav stari, iskrđvljemi brst stoji i na drugoj
strani druma.
Vrativši se s vode, Kirjuha i Vaisja siu napunili kotao do vrha i stavffli ga na vaitnu.
Stjopka je s krnjavom kašikom u rufcama zamzeo svoijie mesto u dimu kraij fcotla i,
zamiišlg'enio gledaiuči u vor du, stao očektLvati da se digne pena. Pantelija i Jemeljan
su sedeli jedan kraj drugog, ćuitali i o nečem razmišljali. Dimov je ležao potrbuške, sa
glavom poduprtoim pesnicama i zurio u vatru; Stjopkiaa senka je igraia po njemu, od
oega bi se njegovo lepo lice čas zamračilo 6as planulo žaroan... Kirjuha i Vasja su
švrljala podalje i sikupljali za vatru koirov i 'brestovinu. JegotruiSba je, zavukavSi 8
Cehov: Stepa 65
ruke u džepove, stojao fcrarj Pamtel'ije i po^natrao kđko vatra proždire travu.
^^/
Svi su se odmarali i o nečgRTmislili, pogledajući uzgred na krst po kame su igrali
rumeni pečati. U usamljenam grabu ima nešto tužno, sanjalafiko i u velifkoj meri
pesničko.., Čovak kao da čuje kako grob ćuti, d u tom ćutangu fcao da se oseća duiša
neznamoga biaa koje leži pod krstačom. Da 11 jedobro toj duši u stepi? Ne tuži li ona iia
meseoini? A stepa kraj groba izgleda setoa, sumorna i zamišljena, trava još žalosnija, te
se 60veku čini kao da i sami cvr&oi UKdržandje cvrče. I niko neće minuti kraj groba a
đa se ne pomoli za pokoj samotoe ćivše i da se na nj ne osvrće, sve dok se grob ne izgubi
daleko pozadi i dok ga magla ne proguta...
— Deda, zašto ovaj krst ovde stoji? — upita Jegoruška.
Pantelijia pogleda u krst, zaitim u Đimova, pa
— Mikola, je 1' ovde, fcanda, kosači pobiše trgovoe?
Dimov se nerado pridiže na lakat, pogleda niz drum pa odgovori:
— Ovde, bagme...
Nastade ćutanje. Kirjuha zaSuSta suvom travom, zgužva je u homuit i ¦gurnu pod
kotao. Crveni plamen bmknu, Stjoipku obavi crnii dim, i kroz pomrčinu po putu kraj
kola promače senlka krsta.
— Da, poiufoijiaše dih... — izmače se Dimoviu. — Trgovci, otac i sin, išli, lilkone
prodaviali zaustavili se tu, nedaleko u koniaoiištu što ga . sad drži Ignjat
Fomin. Starac guonuo malo više i stao se hvaMiti da imia uza se mtniogo novaca.
Trgovci su, zna se, hvalisav svet, saikloni bože... Ne može da otrpi da se ne pokaže pred
svofim biižnjim u što lepšoj boji. A u isto vreme su tu bili na preno6ištu i neki kosačd.
Dakle, čuju <mi to kakO' se trgovac hvali i uzmu ga na oko.
uzdahnu Pan
— O, Gospode... Vlađioice!...
telija.
— Sutradan, u cik zore — nastavi Dimov — trgovci krertu na put, a kosaiči im se
pridruže. »Haj'demo, vaše gospodsitvo, zajedno. Biće veselije a i manje apasno, jer ovo
je mesto pusto...« Trgovci su, da ne bd ikicme poliuipali, išli polako, a kosačima to
dotorodošlo...
Dimov se diže na kolena i proteže.
— Da — nastavi on zevajući — đovde je sve dobro bilo, ali čim su tngovoi došM do
ovoga mesta, kosači navale na njiiih pa seci fcosama. Sin, ne budi kukavioa, ottne od
jednoga kosu i takođe navali da seče... Ali, naravno, kosaći nadvladaju, jer ih je bilo
osmorica. Iseku trgovce na paramparčad; svrše, dakle, svoj posao i obojicu odvuku s
puta, oca na jednu stranu, a sina na druigu. Nasprain ovoga krsta ima na onoj straini
još jedan krst... Ne znam da li jož stoji... Odorwud se ne viđi.
— Stoj'i j'ož... — reče Kirjuiha.
—' Pričaju da su pana potsle imalo našli. — Malo — potvrdi Pantelija. — Nađoše svega
sto rubalja.
— Jeste, ali posle toga i od njiih 'troo'ioa umreše, jer je i njih trgovac dobro kosoin
dohvatio... Krv su silnu izgubili. Jednom je trgovac odsekao ruku; vele d/a je četiri vrste
bez rulke troaoi, te ga posle pod samim Kurikovom nađoše na nefcoin brežuljkiu.
ČuSnuo, glavu naslonio na feolena, kao da se zamislio, a kad tamo, duišu ispostioi,
premirmio...
— Po krvavom tragu su ga našli... — reče Pantelija.
Svd pogledaše u krst i opet gnjastade tišina. Odnekud, verovatnjo iz uvale, dopre
ifcužnl kraik ptice: »spim! spim! spim!...«
— Mnogo je zlih Ijudi na svetu — reče Jemeljan.
go, mnogo! — potvrdi Pantelija i primače se bliže vatri s takviiim izraaom kao da ga 6.
67
beše strah. Mnogo — nastavd on poluglasno. — Sreo sam ih ja svoga veka tušta i tma...
Jrih zlih Ijudi... Svetih i pravednih sam vddeo mnogb, a grešnih, ne da se ni izbrojati...
Spasi i pomilui, presveta Bogorodice... Sećam se, jedno'm sam, pre trideset godina a
možda i više, vozio nekog fcrgovca iz Moršanska. Trgovac je bio divan oovek, lep naoko
i pri novcu... trgovac, veliim... Dobair čovek, ne mogu reći... Daikle, išli mi tako i
'zaustavimo se da prenoćimo u konačištu. A u Rusiji nisu ikonačišta ovakva kao ovde.
Tarrao su dvorišfca pod krovom kao gumna na dobram imainjiina. Samo će krovovi na
gumndma biti malo viiši. Dakle, oistavimo ti se mi tu. Mo>j trgovac u sobiei, a ja kraj
konja, i sve u najboljem redu. Elem, braćo, pomolam se ja bogu, kao uveSk pred
spavanje, pa krenem da se malo prođem po dvorištu. A noć je taimna bila, prst pred
okom ne vidiš ma kolifeo buljio; Prohodam ja tako malčice, kao, recimo, tanno do kola i
vidian — vatra svetluica. Sta je sad? Doni'aći su, valjda, davno legli da spavaju, a sem
mene i Irgovca drugih na prenoćištu nije bilo... Otkud onda vatra? Obuzme me
siuimnja... Priđeim ja bliže... hoou reći vatri... Gospode, pomiliuj i spasi, Carice
nebesna! Gledam, >a uz sainu zemlju prozorče s rešetkom... to jest na kućii... Legnem ja
na zemlju i pogledam; kaiko pogledam, po celom me telu podiđu zmarci...
Kirjuha, trudeći se da ne smeta, gumu u vatru snopić korova. Pničekavši da trava na
vatri prestane pucketati i pištati, starac produži:
— Pogledam unutra, a tamo podrum, 'ouiako veliki, mračan, a sumiijiv... Na buretu
gori fenjerčić. Usred podruma stoji desetak ljudi u crvenim košuljama, zasukali ruikave
i oštre duge noaiće... Ehe! Pa to smo mi, daikle, pali šaka bandi, razbojnicima... Šta bi
valjalo airaditi? Otrčim trgovcu, probudim ga polagano i velim: »Ti se, velim, trgovče,
nemoj uplašitJi ali s nama rđavo stoji... Mi smo, velim, zapali u razbognifiko gnezgo.«
On
68
se pnomenio u liou i pita: — »Pa šta ćerno sad, Pantelija? Imam uza se mnogo
sirotinjskiih novaoa... Što se tiče duže, veli, GoiSpod bog biće milostiv mojoj dušd, ne
plašim se smrti, ali mi je, veli, strašno da siirotinjske pare upropastim...« Šta tu da
radiš? Kapija zatvorena, nikuda ne možeš ni s fcolima, ni sam... Da je samo plot, preko
plota selako može, aJi je dvorište bilo pokriveno!... — »E, veliiim, trgovče, ništa se ti ne
boj, nego se moli bogu. Možda će Gaspod sačuvati od zla sirote. Ostani gde sd, velim, i
ne pofoazuj se živ, a ja 6u imožda za to vreme nešto smisliti...« U redu... Pomolim se ja
bogu i bog mi prosvetli um... Uspužem se ja na svoja kola i polagaoko, polagacko, da ne
bi kogod čuo, stainem skidati slamu sa strehe, probušim rupu i iziđem napolje. Da,
napolje kako rekoh... Zatim skočim s krova i potrčim putein što igda mogu. Trčao sam
tafco, trčao, duša mi je na nos izašla... Valjda sam taiko pet vrsta protrčao ne danuvši, a
možda i više... Bogu hvala, viddm — stoji selo. — Pritrčim krovinjari, pa stanem lupati
u prozor. — »Ljudi pravoslavnl, velim, tako i ta^ko, ne dajte, bolan, da hrišoanska
duša prapadne... Sve ih probudim...« Skupe se seljaci d pođu za mnoim... Ko s užetom,
ko s motkoim3 ko s vilama... Razvalimo ti mi na dvorištu kapiju, pa odmah u podruim..
A razbojnicd nožiće već naoštrili i spremili se da kolju tfgovca. Seljacd ih pohvaitaju sve
do jednoga, svežu d povedu vlastima. Trgovac im daje na časfr trrl stotdnarke, a meni
pet dukiata dade i lime mi za spomen zapisa. Vele dia su aatim u podrumu nažM
Ijtcdskih kostiju tušta i tanai. Kostijiu, velim... Oni su, dialkle pljačkali svet, a posle
zaitrpaviali, da bi trag zaturiM... A zatim su ifh u Moršansku dželati povešaii.
Pantelija svrši prdču i pogleda svorje slušaoce. Oni su ćutali i posmiatrali ga. Voda je
već vrila i Stjopka je s nje sfcidao penu.
— Jesi 1' spremio miast? — upita ga šapatoin Kirjuha.
69
— Počekaj malćice... Sad ćru.
Stjopka, ne odvajajući očiju od PanteMje i kao bojeći se da ovaj ne počne bez mjega da
priča, otrča do kola; uslkoro se vrati s omalenoin drvsnam zdelom i stade u njoj mutitd
svinjsiku mast.
— Još jednom sam tafco, oipet, išao s trgovcem... — nastavi Panteiija kao i ipre
poluglasno i ne trepćući. — Zviao se, sećaim se još i danas, Petar Grdgorić .Dofoar je to
čoveik foio... taj trgovac... Zaustaivimo se isto tako u jednom konačištu... On u sobici, a
ja kod kanja... Gaada, muž i žena, naizgled dobni ljudi, ljubaznd, a ni za radnike se
takođe ne bi ništa rđavo moglo reći, alti ipaik, braćo, ja ne mogu da spavann, srce mii
nešto sluiti! Sluti, pa to ti je! I kapijia otvorema, i sveta okolo imaogo, a opet mi
svenekako strašno,, jeza me podilazi. Svi davno pospaii, već uveliiko noć, usfcotro se
treba dizaiti, & ja jedan jeđiini ležim u isvojSm fcolima pod arnjevima i očiju ne
sfelaipam, kao da saim kabav ćuk. Kad najedainput, braoo moijia, čuoestn: tup! 'tup!
tup! Nefco se prdlkrada ainnjeviimja. Promioilta glaviu, gledam — stojii žana samo u
fcošuiljii, bosa... »Šta ćeš veliim, stnašo?« a ona sva dnhfii, duše mi, sva se izbezuimiila...
Ustaj, veli, dobTti oovieče! Nevolja... Gazde zlo smišljaju... Hoće tvoga trgovoa da
ubijiu. Sama sain, velii, čulia kako su se gazda i gazidarica sašaptavali...« Ndje me,
daikle, srce preViaiPilo! »A ko sii ti?« — piitam. »Ja sam, veli, njirhova sJtuškimja...«
U redu... Izađem iapO'd annjeva pa pođem trgovou. Probutdim ga i kažem: »Tako i
'talko, veliim, Petre Grigioirliću, ml^u sasvim čista posla... Drugi ,puit ćeš se, vaše
igospodsitva, lisipavati a sad se, dok još nije kasno, oblači velim, pa đok si jož aitav, beži
odavde...« Tek što se on stade oblafiiti, a vrata se otvore i nazidravlje... gledam —
presveta Bogorodice! — ulaze nam u sobu gazda i gazdariGa sa tri radnika... Dakle, 1
radnike poidgoverili... Trgovac ima innogo pana, pa ćemo ih., misle podeliti... U svih
petoro u ruikama po dug nožić... Velim, po nažić... Zaključa gazda vrata,
70
i
pa veli: — »molite se, naimernici, bogu... A ako, velS, stanete vlika'tli, neću vaim dati
nd da se pred smrt pomolite...« Ko bi onda simeo da viče? U nas se od straha grlo
stegllo, ni gcnrora o vikanju... Trgovac zaplaika pa veli »Ljuđi pravoslavni! Odlučili ste
se, veli, da me ubijete, jer ste ee polakomili na moje novce. Pa neka bude, nisam ja ni
prvi ni poslednji; mnogo je već trgovaca dsto tako po konaaiištima polklano. Ali,
aaišto, velli, hDaćo prai voslavna, lubdjiate moiga ko'čdjaša? Kakva je njemu nužda
da zbog mojilh ipara mulke podnosi?« I tako Viam. an ito žalostiviruoi govoini! A
gazda će njemu: — »Ako ga, veli, u životu ostavimo, prvi će nas on pailkaaatii.
Svejedno je, veld, da 1 ćeš utoiti jednog iM dvojicu. Sedam grehcraa, jedno fcpaštanje...
Molite se bogu, to varn je sve, i ne dangubite u razgovoru!« Kleknem ja s tngovcem na
molitvu. On dečicu svoju spomiinije, ja sam tad još mladić bio željan žiTOta... Gledamo
u iikone, molSmo se, i to tiako žalosno da rai i sad suza vroa... A gazdariea, žena
njagoMa, gleda mas, pa veli: »Va ste, 'kaže, dobiti. iju'dii, ne spoKiinjiite nais po zlu
na onom svetu i ne molite boga da za ovo glavom platimo, jer nas je nužda niagnaJa.«
Moliili se mi tako, mollili, plakali, iplaikali, i >bog nas, bogme, i uslđšao. Sažalio se,
zacelo... U onaj tren kad gazda uihvati trgovoa za bnadu, da toi ga, dakle, nožićern po
vratu dofcačio, najednam zalupa iz dvorišta na proeorče! Svi mi ztouli ođ čuda, a gazdi
ru&e klonule... Zalkuca ndko na prozorče, pa tek povfika: »Petre Griganiću, vii'6e, jesi
M tu? Spremaj se pa hajdemoi!« VMe gazde da su Jjjudl po trgovca dožli, prepadoiše
se, pa što ih noge nose... A mi bržebolje u dvorište, zapregnemo 1 — uihvatimo maglu...
— Ko je to' u prozorče lupao? — upita Dimov.
— U proz'cvrče, veliš?' Zacelo, neki božji ugodnik ili anđeo. Jer niko drugi nije
mogao... Kad smo iz dvorašfca izišli, na uldoi nije bilo nikoga... Prst božji!
71
PanteMjia ispniča još fcojJu; u svim njegovim prdčama stalino su se javijiali »dugi
noždći« i uvek bi se osetilo da su izcmdšljene. Da 14 je on te priče čuo od nekoga ili ih je
sam izmišljao u davnoj prošlosti, pa kad rrau je pamćenje oslabilo, pomešao preživljeno
sa izmišljenim i prestao da razlikuje jedno od drugog? Sve može bdti, ali je čudnovaito
jedno, zašto je sada, celoga puta, fcađ god bi započeo prdčati, davao prvenstvo
izmišljenom, a rtikad nije govordo o onoim što je zbilja preživeo. Zasad, Jegoruška je
sve priimao za gotovo i svakog r,eča verovao, a posle mu se čiinilo čudno zašto čovek
koji je u svom dugom ždvotu prošao svu Rusijiu, kojii je video i znao tolike stvari, čovek
ikoime su žena i deca izgoreli, potcenjuje svoj bogati život toliiko da svaiki put, sedeći
kraj vatre, ili ćuti ili priča o onome što hije bilo.
Jedufii kašu, svi su ćutali i mislili o^ onom što su maločas ouli. Ždvot je strašan i
čudnOTat i zato ma kako etrašnu ppiou čovek ispričao u Rusiji, ma kafco je oikitio
irazbojiiifildm gnezdima, du'gim nožićiima i čudiima 'Ona se u duži slušaooa uvek
odazove kao istima te će možda samo 6o>vek koji je doiiista ipismen, nepoverljivo
manuti glavom, ali će i «n oćutati. Krst kraj puta, tamni denjikovi vuine, prostranistvio
stepe i sudbiina ljuidi koji su se okuspili Oko vatre — sve je to samo po sebi bilo tako
čudnovato i strašno da je fantastičnost izmjišljotine ili bajke — bledela i spajala se sa
životom.
Svii su jeli iz kotlia, a Parrtelijia je sedeo po stranii, usamljen i jeo teašu iiz đrvene
zdelice. Kašika mu ndje bila kao u ostalih, več od čempreso^ va drveta i s krstićem.
Jegoruška, gledajuči ga, seti se staiklenog bandioca i tiho upita Stjopbu:
— Sto li ono deda sedi sam?
— Oai je isteroverac — odgovoiiiše šapatom Stjopka i Vasja ipri tom su tako gledali
kao dia
su govoiili o nekaikvoo mani ili potajinoirn poroikiu.
72
Svi su ćuitali i razmišljali. Poisie strašnih prlča inije im se govonilo o ablionim
stvardima. Najednom, usred tišiine, Vasja se uspnavd i, uperivši svoje mutne oči u
jednu ta6ku, načulji uši.
¦— Šta je? — upita ga Dimov.
— Neki eovek ide — odgovoni Vasja. —¦ Gde ga to vidiš?
— Pa eno ga! Belasa se ipoimalo...
Tamo kuda je Vaisja gledao ndje se nldšta viđelo osim pomiraine; svi su osliuškdvald
ald se ni ko'raci ndsu čuM.
— Ide 11 on to po drumui? — opiita E>iniov. •^— Ne, poljem... Ide ovamo.
Prođe jedaii trenutak v. ćutanJTt.
— A možda to stepo«m blu>di trgovac šito je tamo siahranjen — reče Dimov.
Svi s nepoverenjem poglediaše u brst, zgledaše se, pa se odjednoin nasmejaše, jer dh
beše stid zbog svoga straha.
— Zašto bi bludio? — reče Pantelija. — Samo oni noću hodaju ikoije zemlja ne prima.
A trgovci nisu taikvl... Trgovcd su mučendčkom smrću poginuli...
Ufcom se 6uše feoiraci. Neko je žuinno i§aa
— Nešto nosi — reči Vasja.
Ču se kako pod nofjama nazinanoga putaika šuišti traiva i pucketa feoiov, ald se van
svetlosnog kruga vatre nije ništa videlo. Najzad se začuše koraci u blizind i neko se
zaOoašlja; treperavia svetlost kao da se razdvoijd, s očijm apade fcoprenai, i vozapl
najedinofm ugledaše pred sobom čoveika.
Da ld je p'latmen ta^ko ziatrepenio, ili zbog toga što su svi hteli pre svega da razgledaju
ldce toga čoveka, telk dogodi se da nifco pri prvoin pogled\x na njega ne spazd, začudo,
nd ldca njegova, ni odela, nego, pre isvega, osmeh. To beše osmeh neobičmio doibar,
šlirolk, mio, kiao u probuđeniog deteta, jedan od onih 2saraz[niih OBmeha na koje
čovek ta'kođe da odgovani osmehom. 73
Kad su ga bolrje osmotrili, videše da će nepoznatom biti tridasetak godina, da nije lep i
da se rričim naročito ne odlikuje. Bio je to ukrajinski seljaik visoka rasta, duga nosa,
dugih ruiku i no~ gu; uopšte, u njega kao da sve beše izdtižeinio, a samo mu vrat beše
taiko kratak da je zbog toga izgledao zgrbljen. Na njemu beše čista bela košulja, sa
vezenkn okovratniikom, bele širolke gaće i nove eizme, te se knag vozara aMo pravi
ikicoš. U rukama je držao neku. veliku, belu i na prvi pogled čudnu stviar, a iza leđa mu
je virio grlić puške, takođe dugačaJk.
UpavSi iz pomrčine u svetlost od vatre, on zajsta kao iiikapan i nekoliko je treniuitaka
gledao vozare taiko kao da je hteo reći: »Vidite, kakav md je osmeh!« Zatim koraknu.
prema vatrd, masmeši se još svetlije i reče:
— Prijatno, braćo!
— Hvala, izvoli — odgovoni umesto svih Panteiija.
Nepoznati spusti iknaj vatre ono što je nosio u rukama — to je bila ubijena droplja; i
još se jednom pozdravi.
Svi priđoše droplji i stadoše je posmatrati.
— Zanimljivia ptica! Cime si je to? — uipita Diimov.
— Kuršaimioim... Sačmoim joj ne možeš ništa, ne da blizu... Hoćete da je kuipite,
bra6o! Dao bih vam je za dvadeset kopejaka.
— A šta će narn? Ona je ukusna kad je pečena, a kuvana je, bogme, tvrda — ne može
da se žvaće...
— Eto ti sad! Da je gospodi u ekonomiju odnesem, dali bi mi pedeset kopejaka, ali je
daleko — petnaest vrsta!
Nepozniati sede, skide pušku i spusti je kraj sebe. Izgledao je sanjiv, umoran, smešio se,
žmirfcao gledajući u viatru i očevidno mislio o nečem vrlio p'HiJ!a,tnom. Dadtoše mu
ikašilku i cm stade jesrti.
74
f
i
A ko si ti? — upita
Nepoznatii preču pitanje; on ne odgovori, pa čak i me pagleda u Dimova. Verovatao taj
nasmeia'nii oovek niije inii osećao ulkusa kiaše, jer je žvakao nekako mehiaruički, leno
pritnoseoi iustima kašiku čas prepunu, čas ipotpuno praznu. Pijan nije bio, ali mu je
glavu zanosilo nako ludiilo.
—• Ama tebe, čoveče, pitam: ikoji si? — ponovi Dimov.
— Je lli jia? — trže se napoaniati. — Kostantin Zvoniik iz Ravnoga. Na četiri vrste
odavde.
I želeći već odimaih da ipokaže da ndje kao ostali, običan seljiak, već boljd,
Kosns'tantiin se požuri da doda:
— Mi imamo pčelinja'k i svmje tovimo'.
— Živiš M sa ocem ili sam?
— Ne, sada sam avim. Odelio satm se. Ovoga meseoa, pasle Petrovdana, oženio sam se.
Sad sam ženjen!... Danas je oisaminaesiti dain kako satrn se venčao.
— Lepo! — reče Pantelija. — Doforo je imati ženu... Tafoo je bog zapovedio...
— Miada žema ikod kuće spava, a on kroz stepu švrlja — zasmeja se Kirjuha. —
Čudan čovek!
Konstantin, kao da ga je neko ubo ai sam živac, trže se, zasmeja, planu...
— O bože, ania niije sad kod kuće! — reče on, forzo viadeći iz usta kaišiJku i
posmatriajiići sve radosno i začuđeno. — Nije kod kuće! Otišla je niajoi na dva dana!
Bogami, otišla, a jia opet ikao neženjen...
Kanstantin odimaihin'U riikoim d zavrte glavom; hteo je da naistavi misliti, ali mu je
smetala radost koja inu je obaisjavala lice. Kiao da mu je bilo mezgodno kako je sedeo,
on se druikčije namesti, nasmeja se i opet odimahnu rulkom. Beše ga stid da iskaže pred
stra.niim ljudima svoje prijatne rnisli, a u isto vrerne nešto ga je neodoljivo gonilo da s
nđkim podell svdju radost.
75
—¦ Otišla je u Demddovo majoi! — reče on crvaneći i premeštajućd pušfcu na drugo
mesto. — Sutra će se vratiti... Rekla je da će o ručku biti kod kuće.
—¦ A je li ti dosadno bez nje? — upita Dimov.
—• Ta bože, kaiko ne bi bilo! Tek što sam se oženio, a ona otišla... Sila je ona, bogami!
A tako je lepa, dobra, samo se smeje i peva, vatra živa! Kratj nje saim lud od sreće, >a
bez nje, kao da sam nešto izgufoio, kao pijain kroz stepu hodam. Od samoga ručka
lutam, ne mogu da se skrasim.
Kbnstantin protrlj« oči,' pogleda u v&tru i nasmeja se. '
¦
— Voliš je, dakle... — reče Pantelija.
— I kako je samo lepa, pa dobra — ponovi Konstantin ne slušajući — kakva je
domaćica, pametna, pa razložna, da joj prosto ne možeš narći ravne u narodu po oeloj
našoi guberniji. Otišla... A oviaimo joj tešiko, zmaam! Znam je, svraku jednu! Rekla je
da oe se suitra o nučku vratiti... A da čuijete samo priču! — skoro viiknu Konstantin,
najednom dižu6i glas i meirjaj'uei položaj — sada me voli i teško joj je, a majpre nije
htela da pođe za mene!
— Ta jedi! — reče mu Kirjiuha.
— Nije htela poći za mene! — nastavi Konstantin ne slušajući. — Tri godine sam se s
njom pregonio! Video sam je ma viašaru u Kalačiku, smrtno se zaljubio, došlo mi je da
staivim onnču oko vrata... Ja u Ravnom, ona u Demidovom, jedno od drugog dviadeset i
pet vrsta, pa ne znam šta da činim. Šailjem joj prosce, a ona: neću. Ah, ti, svrako jedna!
Počnem ja tad od svake ruke: i minđu~ šice, i medene kolače, i meda ipola memce —
neću! Budlibdksnama! Ono, ako se promisli, kakav sam j'oj ja parcajak! Ona je mlada,
lepa vatra živa, a ja slar, skoro će mi biti trideset godina, Pa i lep sam, mani se: brada
mi k'o šuma, — oštra kao ekseri, lice divoo, —¦ punio čvoruga. Kud 6u se ja s njoni
76
\
upoređivati! Jediimo možda što smo imućni, ali, bogme i oni, Vahramenkovi, lepo žive.
Imaiu tri para volova i po dva nadničara drže. Zavoleh je, braćo moia, đert me
obuzeo... Nit' spavam, nit' jedpm. u glavi mi se sve misli zbrkale, sakloni bože! Hteo bih
đa je vidim, a oma u Demidovoim... I šta mislite? Tako mi boga, ne lažem, triipu.'t sam
nedelino išao tamo peške, sanno da bih je vddeo. Posao sam zanemario! Tolilko sam bio
zaoorio da sam se čak hteo naimdti kao radnik u Demidovoim da bih. eto. bio bliže noj.
Napatio saim se! Mati je vraLaru zvala, otac se desetak puta nakanjivao da me biie.
Tako sam se trd godine mučio onda se ođlučih: neka si tniput prokleta, ddem u grad u
kočiiaše... Ndje valida suđeno! Po Uskrsu 'pođem u Demidovo da je poelednji put
vidim...
Konstantin zabaci uniazad glavu i zaljulja se od neko? sitnog, radosnog smeha, kao da
je toga časa nekog vrlo lukavo nasadio.
— Gledam, ona s momcjiima kraj rečice — nastavi an. — Žuč mi se preli... Odazvah je
u stranu i valjda sam je čitarv oas manđijao razndm rečima... I begenisa me! Trd
goddine nije me volela, a zbog reoi me begerđsa!...
— Zbog kakvih to reči? — upita Ddmov.
— Reči? Ne sećam se... Ko bi se sećao? Govorio sam tada kao kad voda šiklja bez
prekida iz žljeba: tatatata! A sad ne bih nii jedne reči mogao izgovoriti... I taiko ona
pođe za mene... Sad je otišla, svrafca jedna, majci, a ja eto foaz nje po stepi... Ne mogu
kod ikuće da se Skrasdsm. Nemam snage!
Konstantin nespretno izbaoi dspod sebe noge, prući se na zemlju i podupre glavu
pesnicama, zatim se diže i opet sede. Svima je sada bilo sasvim jaisno da je to zaljubljen
i srećam oovek, srećan do suza; njegov osmeh, oči i svaki pokret izražavali su sreću koja
ga je morila. Ndje mogao da se skrasi, ndje znao kakio da se namesitt i šta da čind;
prosto je baldisaa od toliteiih prijatnih miisld. I tako,
77
otvorivši pređ strandm Ijudkna svoju dušu, ofl, najzad, sede minno i gledajućd u
vatru, zamisli se.
Gledajući ovoga sreenoga čoveka, svdma bd teško i svako zažele da taikođe bude srećan.
Svi se zairuisliše. Dimov se diiže tiho proboda oko vatre, i po njegovam hodu, po
krefcanju ramena, videlo se da ga muči čežnja i da je tužan. On postoja, pogleda iu
Konstairatdna, pa sede.
A vatra se već gasila. Svetlost već nije treperdla i erlkvend krug je biviao sve manji i
foleđi... I ukoliko je vatra sve brže dogorevala, lutoliko je vddmdja postiajala noć puma
meeečtiine. Sada se video širom sav put, denjlkovd vune, rude, konji kako preživaju, a
na 'Onoj strand se nejasno oortavao drugi krst...
Dimov nasloini obraz na ruku i tiho zapera neku žalosnu pesmu. Konstaaitin se sanjivo
osmehnu i stade mu pomagati svojim tankim glasićem. Popevatše tako ndkoliiko
trenutaka pa ućutaše... Jemeljan se trže, zannaiha laktovima i stade mioati prstima.
— Hajde, braćo — reče molećivo — đa otpevamo nešto pobožno!
Behu mu suze udaiile na oči.
— Braoo! — ponovi on pritisikuijući ruku na srce. — Hajde da o'tpevaimo nešto
pobožno!
— Ja ne umem — reče Konstan'Mn.
Kad niko ne pristade, Jemeiljiatn zapeva sam. On zaimaihia obema ruikama, ziaiklima
iglavom, otvori usfca, ali iz grla mu se otrže samo proinuklo, potmulo disanje. Peviao je
rukama, glavom, očima i čak onom svojom gukom, pevđo je strasno^ i bolno, i što je
više tnaprezao gruidi, ne bi li otrgao iz njih bar jedan tom, tim je prigušenije biival'o
njegovo ddsanje...
Jegorušlku, kao i sve otstale, obuze tuga. On ode do svojih kola, pope se na. vunu i leže.
Gledao je na nebo i misllio o sreoniOim Konstantinu, i njegovoj žeei. Zašto li se Ijudli
žene? Što li će žene na ovoim svetu? Jegoiruška je zadavao sebi neja78
sna pitanja i m'dsliio da je mtfikarou venoviatno piri^ jatno bad kraj njega stalno živi
umiilja1;a, vesela i lepa žena. Zbog nečeg mu pade na um grofica Drainjicka, i poirrisM
da je sa takvom ženom verovatno vrlo prijatno živeti; on bi se, recdmo, sa
zadovoJjstvoim oženio njome kad se toiga ne bi toliko stideo. Seti se njenih obrva,
zenica, kola, fiasovnika s konjaniikom... Tiha, topla noć se spuštala na njega i šaptala
mu nešto na uto, a njemu se fiinilo da se to nad njim naginje ta lepa žena, s osmehom ga
poismatra i hoće da ga poljubi...
Od vatre astaše samo dva mala oka koja su postajdla sve manja i manja. Vozari i
Konstantin su sedeli kraj njih, tamrai, napomičnd, i čdnilo se da dh je sad mnogo više
nego ranije. Oba krsta su se podjednako videla, a daleko, negde na prostranom drumiu,
svetleo se crveni plaimičak; d tamo je po svoj prilici neko kwiao kašu.
»Naša majka Rusdjia, celom svetu glana>va!« — zapeva najednom Kiirjuha divljdm
glasom, zagrcnu se i umuče. Stepski mu odjek prihvati glas, ponese, te kao da se na
teškim tofikioviirua po stepi zafccrtrljala pravaipravcata glupost.
— Vreme je da se ide! — reče Pantelija. — Dižite se, deco!
Dok su zaprezali, Konistantin je hodao oko natoviarenih kola i oduševljavao se svojam
žeinom.
— Zbogom, braćo! — vdknu on kadja se povorka kola krete. — Hvala vam na časti! A
ja idem kod đruge vatre. Ne mogu da izdržim!
I om brzo iščeze u tarai. Dugo se čuio kako korača onamo odakle je sveitlucala viatrlca,
da priča stranim Ijudima o svojoj srećd.
Kad se Jagoruška sutoadan pirabudlo, bik> je rano jutro; sunce se još ne beše rodilo.
Sva kola su stojala. Neki čovek u belom kačketu i odelu od ]evtdne sive materije, sedećii
na koEafikom ždrepc'j riazgovarao je kraj prvih kola o nečem sa Dimovom i
KdrjiuJhoin. Napred, oko dve vrste od kola,
79
beLeM su se dugi, omisiki ambard i fcućdee poferivenie erepocm; oko ikućica se ndsu
viidela ni dvorišta, nii drveće.
— Deda, koje je ono selo? — uipita Jegoruška.
— Ono su, junače, jermeiisfca naselja — odgOTOri Pantelija, — Tu Jermenčići žive.
Dobaar nae rod... ti Jermenčići.
Čovek u sivom svrši razgovor s Dimovom i Kirjfuhoim, zauzda ždrepca i pogleda u
naselja.
— E, gadna posla poanisli saimo! — inzdahnu Pantelija, takođe gledajućd na
jermenske zaseoike i ježećd se od jutemje svežine. — Poslao čoveika u seoce po neku
hartiju, a taj se još ne vraća... Trebalo je Stjopku poslati!
— Dedia, a ko je i»? — tipita Jegorušika. —¦ Varlamov.
Bože moj! Jegoruišlka se brzo diže, kleče i pogleda u beli kafiket. U oniđkom, sivom
oovečuljfcu, obuvemom <a visoke čdzme, koji je sedeo na ružnom konjčetu i
nazgovarao sa seljacima tt dolba ikad svi pristooni Ijudi spavaju, teško je bilo poznati
tajianstvenoig Viarlamovia 'koji se nije mogao proiniafii, koga svi traže, kojii se večino
negde »vrzma« i ima više novca nego grofica Driainjacka.
— Dobar čovek, duiše mi... — govorlo je Pantelija gledajući u zaseoike. — Daj mu bože
zdravlj;a, dobar gospodin... Varlamov, Semjon Aleksandrić... N,a taikvim se ljiuidima,
brate slatki, zemlja drži. Vaistinu. Petli još ne pevaju, a 'Otn je već na nogaima... Drugi
fai spavao, ili kod feuće s goetima oaću, ćaću, a <wi ceo dan po stepi... Svud stiže... Taj ti
neće posao upustiti... Neeće! Valjain je to čovek!...
Varlamov, ne odvajajući očiju od naselja, govordo je o nečemu; ždrebac je nestrpljivo
čepao s noge na nogu.
— Semjone Aleksanidriću — viknu Pantelija
kaipu — dozvolite da Stjopku pošljemio! Jemeljane, vikni neka pošlju Stjopku!
80
U taj inah, jedva jedimam, pomoli se iz zaseoka komoainik. Jako nakrivljen u stranu i
razmahujući kamdžijom, više glave kao da izvodi veštine na konju i želd da sve zadivi
svojiim smelim jahanjem, on brzinom ptice polete prema nizu kola.
— To je, zacelo, injegov glasnik — refie Pantelija. — On ima tih glaisniilka možda
stotkiu, a i više.
Dojiahavšd do prvih kola, ikonjairuiik zaiustavi konja i skinuvši 'kapu, predade
VarlaimoviU nekakvu knjižicu. Ovaj izvadi iz knjižace nelkoliiko bartijdca, proSita ih
pa viknai:
— A gde ti je Ivančukova cedulja? Konjanik uze najtrag knjižicu, razgleda harti
je i sleže ramenima; stade govorak o nečemu, verovaitno se pravdao i molio za
dopuštenje da joS jednom odjaše do zaseoika. Ždrebac se nao'ednoim povede taiko kao
da je Varlamov poetao teži. Varlamov se takođe zalklatA.
— Guibi se! — viilknu on Ijutito 1 zamahnu kamdžijom na kanjanilka.
Zatim, krenuvši feoinja natnag, d razgledajući hartije u knjizi, pođe kOinaik'Oim duž
svih kola. Kad je prilazio poslednjim koliina, Jego^ruška napreže oči da bi ga što bolje
razgledao. ViarlamOT je bio već star. Njegovo Hce s omialenom sedom bradioom,
prosto, ruako, preplanulo lice, bilo je crveno, mokro od rose i išarano modrim žilicama;
ono je ižražavalo istu oniakvu suvu poslovnost. kao lice Ivana Ivanića, isti omaj
poslovmi fanatizam. Pa ipak se osećala nefca razlilka dzmeđu njega i Ivana Ivanića!
Kod ujiaka Kuzmičova, pored te poslovnosti, iuveik je na licu bila ¦briga d strah da neće
naoi Varlamiova, da oe zakasnitii ild propustirfci dobru cenu; ndčega sldčnog,
svojstvenoig ljudima malim i zavdsnim, niije se moglo primetiti na licu, nd u pojavi
Varlamova. Taj 6ovek je saim stvarao cene, ndikoga nije tražio i ni od koga ndje
zavisio; ma kako da je bila obična njegova spoljašnost, ipak se u svemu, oak i u načdmu
kako je držao kam
6 Cehov: Stepa 81
džijiu, osećalo da je bio svestan sile i naviknut nia vlast nad stepom.
Prolazeći mimo Jegorušlke, on ga i ne pogleda; jediino ždrebac udastoji JegO'rušikru
svojoim pažnjom i pogleda ga krapnim, gluipim očima, ali i on ravnodušno. Pantelija se
pakloini Varlamovu; ovaj to primeti i, ne sikidajući ooiju s hanrfcijioa, reče ne
izgovarajući slovo »r«:
— Zdfaavo, sfcalhče!
Razgovoir Vairlamova s feonjainaJkioiin i potezanje kaimdžijoim, ooigledno su na sve
voaatre oi&inili težaik utisalk. U sviiju su liica bilia lOiabiljnia. Konjiani:k, očajan zbog
gneva moćnoga čoveka, opustivšd uzde, stojaio je bez kape kraj prvih kola, ćuftao i kao
da niije verovao da mu je dan taifco rđavo počeo.
— Oštar starac... — gumđao je Pamitelija. — Užas pnosto, featoo je lO^tar! A inaoe
dobar oovek... Neće uvrediti na pnavdi boga... Šta ćeš...
Razgledavši hartije, VarlainiOT gumu knjižicu iu džep; ždrebac, kao da mu Je
razumieo mđjsili, nečeikajući zapovesti, prope se i ipalete drumom.
VII
Kada se zatim spiustila noć, vozari su se odmarali i kuvali kašu. Samo se sadia, još od
samog početka, u svemu osećala nelka neodređenia tuga. Bilo je zaguišljdvo; sv& su
mnogo pilii i ndlkako nisu mogli da ugase žeđ. Mesec je izišaio neobično crven i
na'tmuren, baš fcao da je bolestain, zvezđe se taikođe natuištile, magla 'bila gušća,
daljina muitnija. Priroda kao da je nešfco predosećala i čamila je.
Kraj vatre već nije bilo jučeraišnje živiosti ni razgovora. &v>i su se dosađivali; govoTili
su tromo i kao od foede. Pantelija je samo tizidisiaov žalk) se na noge i svalki čas
počinjao razgoivor o iznenadnoj smrti.
82
1
Dimov je ležao potrbuške, ćutao i žvakao slamai'ou; izraz lica mu je bdo gadljiv, kao da
slamčica ružno miriše, a uz to paikostan i umoran... Vasja se žalio da ga boli vilica i
proricao rđavo vreme; Jemeljan ndje mahao rukama, nego je nepomično sedeo i
sumorno gledao u vatru. I Jegorušfea se osećao iznuren, spora vožnjia ga je rumordla, a
od dnevne žege ga je bolela g'lava.
Kad se kaša sikuviaJa., Dimov od muike uze drugove na zuib.
— Skrstio ruke, čvorugan, a prvi se dovlači s kašikiom! — reče on palkosno gledajući
na JemeIjana. — Proždrlpvac! Eno ga, čdka zgodu da prvi za fcotao zasedne. Bio pevač
u homu, ia već uobražava da je tneki — gospodin! Mnogo vas, takvih pevača, po
oarskom drutmiu mllostiinju prosi!
— Šta si se navr'zo? — uipita Jemeljan pogledavši ga i sam besno.
— A zato, da se ne prtiš prvi fcotlu, Ne zamišljaj smnoigo o sebi.
— Budala si, ti, vidim ja, — zakrfclja Jemeljan.
Znajućd iz iskustvia čdme se običtriia svršavaju slični razgovori, Pantelijia i "Vlasja se
iimešaše i stadaše ga advriaoate da se ne svađa uzaluđ.
— Pevač... — ndje dao mrra, svađaldoa, prezrivo se smešeći, — Sv.aik inože talkio
pevaiti! Ida pred crkvu pa pevaj u pniprati: »Udeliite Hrista radi!« Eh, vi!
Jemeljan oćuifca. Dimo'va njegovo ćutanje razbesne. Sa još većom mržnjoin on pogleda
na bivšega pevača u horu, pa reče:
— Neću da kaljam rulke zibog tebe, a pokazao bih ti ja inače što dižeš nos visofco.
— Ta šta ti je te mi dosađuješ, hajduioino jedna! — planu Jemeljian. — Šta ja tebi
smetam?
— Kafeo me to anazva? — tupita Dimoiv uspravijaj'Uići se, oči mu se naMiše fervlju.
— Kaiko? Zar ja harjdu<oi'na? Je li? Evo, na ti sad! Idi pa traži!
6* 83
Dimov iščupa iz Jemeljamovdh rufou kašiku' i baci je daleko u stramu. Kirjulia, Vasja i
Stjopka skočiše i potrčaše da je tpaže, a Jemeljan s upitnom molboim upre pogled u
Panteliiu. Lice rou najednom posta sitno, nafora se, zaigra i foivši horist zaplaka kao
dete.
Jegaruška, koji je još odaviio mrzeo Dimova, oseti kako vazduh postade majedmjom
nepodnošljivo zagu&ljdv, kafco plainen s viatre užasino peče lice, on zažele da što pre
pobegne u mrak oko kola, ali su ga pakosne, nevesele o& maisrtlijivca mainile sebi.
Strasno želeći da mu fcaže nešto do krajnosti uvredljiva, on koralknu prema Dimovu i
izgovori zadihanio:
— Gori si od svih! Ne mogu da te trpim! Posle toga se trebalo stkloniti kod kola, ali
on nikaiko nije mogao da se maikne s mesta i nastavi:
— Na onom svetu ćeš u paklu goreti! A ja ću te tužiti Ivanu Ivaniću! Ne smeš da vređaš
Jemeijana!
— Budi samo tafco Ijuibazam! — podsmehiivu se Ddmov. — Prase nijedno, još nni se
mije mleko na usnaima osušilo, a već uine da poUkaauje. A kako bi bilo mak) za uvo?
— Jegorušika osefci kako već ne smiože više đa diše; najednom — milkada mu se dotle
to nije desilo — on sav zacepta, stade luipatl noganaa i vikati da ti uši zagluihnu:
— Udrite ga! Udrite ga!
Suze mu grunuSe dz očiju; bi ga stid i an, spotičući se, otrča prema IkoHmia. Nije video
katoav je utisaik njegov uzvik iizazvao. Leže6i ixa denjta viune i plačući, on je
mliaitarao rUkama i nogama, šapćući:
— Marna! Mama!
I ti ljudi, i senfce oko vatre, i tamne gomile vune, i daleka munja što je svakog minuita
sevala negde u daljiind, sve mu se sad učini divlje i strašno. Njega obuze užats d on se u
očajanju pitao^ kaiko
84
i
je i zašto dcspeo <u nepoznat Ikraj, u društvo ovih strašnih seljaika? Gde su sada
ujiaik, otac Hristifor i Deniska? Zašto ih tako dugo nema? Da ga ndsu zaboravili? Od
pomisli da je zaboravljen i prepušten na mdlost i nemiilost sudbimd, postade mu hladno
d 'tako strašno da nelkoldko puta htede slkočiti sa vuine pa dz sve anage, ne osvrćuči se,
potrčati natrag pu'tem; ali sećanje na mračne, sumorne krstove koje će neizostavno^
sresti na putu, i munje što su sevale u daljini, zadržavali su ga... I samo dok je šaputao:
»mama! mama!« — bilo mu je nekako lakše...
Moralo je i vozarima biti strašno. Pošto je Jegoruška odjurio od vatre, u početku su
dugo 6utali, zatim su poluiglasno i prigušeno počeli govoriti o nečemu što ih čeka i da se
što pre treba spremiti i umaći mu... Brzo su povečerali, ugasdli vatru i ćutke stald
zaiprezati. Po njihovoj žurbi i isprekidanim rečenioama primećivalio se da su predvlđali
neku nesreću.
Pre nego što će se krenuti na put, Dimov priđe Paaiteliji d tiho upiita:
— Kaiko se on zove?
—• Jegordje.., — odgovori Paratelija.
Dimov stade jedmoim nogom na to6ak, uhvati se zia uzdcu kofjom je denjalk bio vezan,
pa se podiže. Jegoruiška mu spazi ldce i kudravu kosu. Lice mu je bdlo bledo, umorno i
ozbiljno, ali već nije imalo u sebi pakosti.
— Jera — reče on tiho. — Na, udri! JegoruSka ga začuđeno pogleda; u taj 6as sev
nu rmunja.
— Ne mari, udri! — ponovi Ddmov.
I ne sačekavši da ga Jegoiruška udairi iM da mu nešto kaiže, <xn sikoči dole d reče:
— Teško ma je!
— Zatim, klateoi se s noge na nogu i mičući lopaticama, on leno odgega duž niza kola,
pa glasom, čdsto i plaanim i ljutitim ponovi:
85
I
— Teško mi je, Gospode! A ti mi se nemoj naoi uvređen, Jeinelja — neče prolazeći
pored Jameljacna. — Život aaš je mučan i uzal'udan!
Desno bfesnu muinja i kao da se odbi .u ©gledalu, odmah sevnu i u daljini.
— Jegorije, 'uzmi! — Vlilknu Panitelija, pružajući odozdo nešto velifco i tanuio.
— Sta je to? — uipita Jegoruška.
— Rogozina! Biće fcišice, pa da se pofcriješ, Jegoruiška se priddže i pagleda dko sebe.
DaIjina se pnimetno zacrnela i često je, svaikoga časa, treptala belom svetlošću kao
očnim ikapcimeu Njeno crnilo spuštađo se nadesnio, kao da je otežailo.
—¦ Deda, kanda se sprema ndki fcijaimet? — uipita Jegoniška.
— Ah, možice moje bolne, proimrzin'ute! — go^ vorio je otegnuito Pantelija ne
slušajući ga i trupkajući.
Levo, kao da neiko kresnu po nebu žižioom, blesnu bela, fosfoanasta pruga i ugasi se.
Ču se kako negde vrlo dalefco ndko ¦prođe po liimemom krovu. Verovatno su po krovoi
bosi išli, jer Mm za^ bruja potmulo.
— Ala će bdti kijiameta! r uzviknu Kirjuha. Između daljine i vidiika nadesmo sevnu
muinjia,
i to tako jarko da osvetli deo stepe i mesto gde se vedno nebo graimiailo isa oblačndm.
Naiilaziio je, ne žureći se, staašain ablak, kao gusto, ogromno klube; po ivici su mu visili
veMkd, crni dronjci; isti takvi dronjoi, mroeći se, gomiilaiti wu se s desne i s leve strane
vidika. Ovalko rastaan i razbarušeii, imao je O'blak nekafcav pijan, nasrtljiv izraz.
Zagrme razgovetno i nimalo potoiulo. Jegoruška se preikrsti d stade brzo mavlačiti
ogrtač.
— Teško mi je! — dopre od prvih fcola krik Dimova i po glasu mu se moglo pogoditd
da ga je opet počeo oibuzimati bes. — TeSko!
Najednom ¦gnmti vetar s taikvom jačinom da umalo ne ote od Jegoruške njegov
zavežljaj i rogo
86
zinu; zaitresavSi se, rogoztina se aacima na sva četiri kraja i zaklopara po denjikoviima
vtme i Jegomžkinom licu. Sa zviždnkoin polete vetar po stepi, u neredu se zakovitla i
podiže u travi takvu huku da se kroz njega nije ouo ni grom ni škripa točkova. DolazJo
je sa crnog oblaka moseoi vihore prašitne i ininiis kiše i mokre zeralje. Mesečeva svetlost
se pomraai, postade nekalkoi prljavija, zvezde se još više nafcuštiSe, a ivicoim puta
videlo se kalko nekuđ naitrag jure oblaici praišiine i njilhove senke. Kowi)tlajući se i
dižući sa zemlje prah, saivu travu i perje, vihioir se, po svoj prillici, ddzao do sainiaga
neba; penušavi cvetovi, »belonoge« leteli su valjda do samoga cmoga oblafca i moralo
im je biti strašnoi! Ali kroz prašdinu fcoja je zaisipala oči nije se ništa videlo, osiim
bleslka miunja!.
Misleći da će istog časa udariti kiša, Jegoruška kleče i pokri se rogozinom.
— Pantelija — viiknu neko napred. — A... a... va!
— Ne čuje ee! —odgovori Paatelija glasno i otegnu'to.
— A... a... va! Ar... ja... a!
Grom se gnevno razleže, pa se stađe koturati po inebu zdesna nialevo, zatim se vrati i
zamre oko prednjih kola.
— Svjiat, svjat, svjat, Gospod Savaot — proišapta Jegaruiška ikrsteai se — ispoilin
nebo i zemlja slavi ivojeja...
Tama nebesna razjiajpi čeljusti i dahnu belim plamienom; u isti čas opet zagrme; tek
što se to stila, a m^inja sevmi tafco širofco da Jegoruška kroz pukoitine na rogazini
spazi n.ag'ednom ceo drum s kraja na kraj, sve vozare, pa čak i Kirjuhin kajpuit. Crni
dronjoi s leve strane već su se dizala uvis, i jedan od njih, odrpan, glomazan, sličan šapi
s prstima, pruži se prema mesecu. Jegoruška se odluči da čvrsto zatvori oči, da ničem ne
pofclanja pažnju i da čeka dok se sve svrfi 87
Kiša se odmekud dugo skanjerala. Nadajući se da će ih oblak možda mimoići,
Jegoruška proviri ispod rogozine. Bilo je strašno mračno. Jegoruška ne vide ni
Panteliju, ni denjikove s vunom, ni sebe samog; pogleda ispod oka oinaino gde je
nedavno stoji&o mesec, ali i taimo beše mrkli mraik kao i na kolima. A immje su se u
tami činile veće i još blistavije, tafco da se u očima prosto osećao bol.
— Pantelijia! — pozva Jegorušika.
Niko ne odgovoo. Ali, evo, najzad vetar poslednji put cimotiju rogoainu i pofoeže negde.
Ču se urjednačen, uimiTujiući šum. Velika hladraa bapllja pade na Jegoruškino
tooleno, a druga sfcliznui niz rukiu. On primetd da mu kolena nisu poferivena i htede
da bolje namesti rogozinu, ald u taj maih se nešto prosu 1 zaluipa po putu, zatim po
rudama, po denjkovima. To je bila kiša. Ona i rogozina, kaoda su razumele jedna
drugu, stadoše o nečemu brbljati brzo, veselo i bez reda, fcao dve svrake.
JegoruSka je kleoao ili taSnije, seđeo na <5izmama. Kad MSa stade lupati po rogozini,
on se naže napred da telom zaikltoini kolena koja se ođjednom ovlažiše; njemu pođe za
rufoom da zakloni kolena, ali zato oseti feako ga stalno bije oštra neprijatna vlaga
pozadi, niže leđa i po liistovima. On se vraiti u pređašnjl položai, isturi kolena na bišu i
stade smišljati šta da radi, fcalko da u porciir6ini bolje naimesti rogozinu. Ali ruke mu
behu već mokre, fcroz rukave i za vnat mu je tekla voda, a topatice zeble. I on se odluči
da ne čini ništa, nego da nepomi^no sedi i čeka dok se sve ne svrši.
— Svjat, svjat, svjat... — laptaio je on. Najednom se iznad same n/jegove glave pto
lomd nebo sa tresfcom koji sve zagluši; om. se naže i pritaji diisianje, očelkujući fcad 6e
mu tna zaitiljak i leđa pasti komađe neba. Oči miu se nehottice otvoriše i on spazi kako
po njegovlm prstima, mokriim rufcavima i mlazeviimia što su jurili s roigozine, po
denjkovima i dole po zemlii planu i nekih pet puta zatrepta zasenjujtida svetiost. Čti se
nov U'dar, kao
i ranije, jalk i užasan. Nebiotn već više nije grmelo, nije se orio grom, nego su se čulli
suvi, pucketavi zvuci, slični lomljenju suvog drveta.
»Trraah! tah! tah! tah!« — razgovetno je tukla grmljavina, valjala se po nebu,
spotkala, i negde kraj prednjih kola, ili daleko pozadi, ružila se sa paikosnim,
isprekidaniim — »tra!«
Maločas su munje bile samo strašne, a sad, va. takvu grmljavinu, izgledale su zlokobne.
Njihova čarolijska svetlost je prodirala kroz zatvoirene očne kapke i kao jeza se
razlivala celim teLom. šta da čini da ih ne vidi? Jegoruška odluči da sakrije lice od njih.
Obazrivo, kao da se boji da ga ne vrebaju, on se pobauljlke i klizefli dlanovima po
mokrom denjku, obrte nazad.
»Trah! tah! tah!« odjeknu mu nad glavom, pade pod kola i rasprsnu se: »Prra!«
Njegove se oči opet nehotice otvoriše i Jegoruška spazi novu opasnost: iza kola su išla tri
gOTOstasa s dugiim kopljiionia. Munja siinu na oštricama njihovih kopalja i vrlo
razgovetino osvetM njihove pojave. To su bili Ijudi divovskiih razmera, pokrivena lica,
oborene glave i teška koraka. Izgledali su žalosni i guimomđ, utomuli u razmišljanje.
Ond možda nisu išli za kolima da bi kome što nažao uoinili, pa ipalk je njihova bllzina
užasavala.
Jegortišlka se brzo dkirete napred i sav cepteći povika:
— Pantelija! Deda!
— »Trah! tafo! tah!« — odgovori mu nebo. On otvori oči da vidi jeisu li tu vozari.
Mu
nja blesnu na dva mesta i osvetLi put nadaleko, celu povorlku kola i vozare. Putem su
tekli potočići i skakali klobiucii. Pantelija je kora6ao kraj svojih kola, njegov visoik
šeMr i ramena bili su pokriveni komadom rogozine, a na njegovoj pojavi nije se opažao
ni strah, ni nemir, kao da je ogluveo od grmljaivine i oslepeo od muiija
89
— Deda, divovi! — vilknu mit Jegoruška plaču6i.
Ald đeda ne ču. Nešto dalje je išao Jemeljatn. On je bio pokriven veliikoin rogozinom,
od glave do pete, i dmao sad obliik trougla. Vasja, nepokriven ničSm, koračao je isto
onalko kruto kaio i uvek, visoiko podižući noge i ne savijajući kolena. Pod bleskom
munje izgledalo je kao da se teola ne kreću, da siu voizari olbaimrli i da se Vasjina
podignuta noga ukočila...
— Jegoruška još jedtnom viiknu dedu. Ne dobivši odgovor, on sede nepomiano d vdše
ndje ni očđdvao kad će se sve to svršiti. BiO' je uibeđen da će ga istog 6aska uibiti grom,
da će mu se oči nehotice otvoiriti i da će opet spaziti sfcrašne đivove. I više se ndje m
krstdo, nlije zvao dedu, nije mislio o roajoi, samo je tmuio od hladnioće i oibeđeinja da
oluja neće nilkada prestati.
Ali se najednoin začuše glasovi.
— Jegonije, spavaš li? — vifcnu ozdo Pantelij/a. Silazi! Pa tii si ogluveo, budalice
jedna!
— E, baš pravi kijamet! — ou se neki nepoznati bas i cmaoikinti tafco jezikom fcao da
je ispio dobru čašu nalkije.
Jegorušba otvori oči. Dole sa (kraij bola stojaM Pantelija, trouga.o^Jemeljan i divovi.
Ddvovi su sada MM mmogo nižeg rasta d fcad se Jegoirušlka u njih dobro zagleda, viđe
da su' to obični seliaoi koji ne nose na ramenima kotpljia, već gvoizdene vile. U prostoru
između Pantelije i troogla, svetleo se prozor omialene kuće. Znači da su se kola nalazila
u nekom selu. JegoniSkia zbaoi &a sebe nogoEinu, uze svoj zavežljiaj i požurii da sdđe s
bola. Sada, kad su u blizdmi govorili Ijiidi i svetleo se proaor, već mu nije bllo strašno,
premđa je grmljaviina tutnjiaila kaio i ranije, ia amnnje brazdiale celo nebo.
— Baž valjan pljusak, nema šta... — mrmljao je Pantelija. — Hvala bogu... Nožice su
nai se mal
90
čice pakvasille od kiišice, ali ne mari... Jesi li sišao, Jegorije? E, idi u kuću... Ne mari...
— Svjat, svjat, svjat... — prošišta Jemeljan. — Mora bitd da je negde udardlo... Jeste
Id vi ovdašnji? — upita on divove.
—• Nismo, iz Glinovia smo... Mi smo glinovljaHi. Kod gospode Platerovdh radimo.
— Vršete ždto, Ali nešto druigo radd'te?
— Razmo. Sadefca još pšeniou žamjetnro. Ala soi ovo munje! Davno ndje bilo lavakve
salauke...
Jegoruška uđe u kuću. Presrete iga mršavai, grbava starioa oištre 'bradice. Dnžala je u
rukama lojanu sveću, škiljila je d Oitegrmto uziddsala.
— Strašan li nam kijiamet bog podla! — govorila je ona. — A naši zainaćdM ai stepi,
mapatliće se dozlaboga, jadndoi! Skiinii se, sinfco, skini...
Dršćući od hladnoće i sav naježen, Jegoruška sfcide sa sebe pofcisli ogrtač, zaitim
šdroikoi razmače rufce i noge i dugo se ne mdcaše. Svaiki, 6ak i najmainji pokret,
dzazivao je u njemiu niepnijatni osećaj vlage d hladnoće. Rufeavi d ieđa na feožulji bili
su mu mokri, pantalonice se prdlepile uz noge, s glave emrilo...
— A što, momčieu!, tako rasfcoračen stojiš? — reče stiarica. — Idi, sedii!
Bazmidufli šinoko noge, Jegopuška priđe stolu i sede nia klupu bldzu nečije glave.
Glava se pokrete, šmrkn'u kroz nios talais vazduhia, pokfreite vilicama i umird se. Od
glave pa duž klupe pro;tezala se biusrnka, pokrdvena kožuhom od ovčje ikože. To je
spavala nelka žena.
StarSca, uzdišući, izliđe i brao se vrati s lubenioom i ditnjom.
— Založi ise, rano mojia! Nemiam te ničim više ugostiti... — reče ona zevajući, zafam
stade prametaffi po fioei od sitola ii izvadi otud dug, oštar nožić, mnogo nalifc na noževe
kojima po krčmama raztoajnioi kolju trgovce. — Zaioži se. mili moj!
91
Jegoruška dršćući ikao u grozmici, pojede krdšku dinje s crraim hlebam, zatim knišku
luibenice i od toga mu bi }oš hladniie.
— Naai u stepi noćivaju... — uzdisala je starica dok je om jeo. — Muke su to
Gospodnje... Trebalo bi svećicu pred ikonom da zaipalim, ali ne zanam gde je to
Stepanida denula. Založa se, rano
moja, založi.
Starica zevniu i zabacivši desnu ruku za leđa, ,
počeša levo rame.
—¦ Sad je mora bitd, dvia sata — reče ona, — Biće skoro i vreme da ee utstaje. A naši
>u stepi nioćivaju... Bogami, dobro su polkiisli...
— Bako — reče Jegoruška — hoću da spavam.
— Lezi, nano moja, lezi... — uzdaiinu starica zevajući. — Gof>pode Isuse Hriste! A ja
spavam i čujem kako neko lupa. Prenem se, gledaon, a ono bog kijamet poslao...
Svećdcu je trebalo zapaliti, ali
ne nađoh...
Razgovarajuoi sama sa sobom, ona svuče sa klttpe neke pmje, verovatno svoju ipostelju,
skide s eksera kraj peći dva kožuha i stade prostirati za Jegorošku.
— Ovaj se kijamet, bogami, ne stišava — mrmljala je ona. — Saimo da se štogođ ne
zapali, u zao čas. Naši, velim, u stepi noćivaju... Lezi, rano moja, spavaj. Hristas neka
bude s tobom, dete moje... Dinju neću siklanjati, možda ćeš se, kad ustaneš, malo
založiti.
Uzdasi i zevanje stari6in.'Oi, raivniomerno disanje žene što je spavala, sumralk sobe i
šum kiše iza prozora, sve ga je to pozivalo na spavanje. Jegioirušku beše stid da se svlači
pred staricom. Skide samo čfeme, leže i ipofcrd se kožuhom od
ovćje kože.
— Leže li dete? — 6u se posle jednogindnuta
šapat PanteMjiijii.
— Leže! — odgovori šapatom starica. — Muke su to, muike Gospoidnje! Grmi i kraja
mu nema...
92
— Staće to sad... — prošišta Paintelija sedaju6i. — Utišalo se... Čeljad se rasturila po
kućama, a dvoje je oistailo kod koinja... Velim za čeLjad... Ne može se... Pokrašće nako
>konje... Eto, posedeću malčice, pa ću poći i ja na smenu... Ne može se, pokrašće...
Panteliia i stanica su sedeli zajedno kraj nogu Jeg'oruškimih. i razgoviarali siktavim
šapatom, prekidajući se uzdasima i zevanjem. A Jegoruška se nikaiko nije mogao
zagrejati. Nia rajemiu je bio topao, težalk kožuh, ali mu se sve telo treslo, noge i rulke se
kočrile, a utrotoa mu dribtalia... On se skide pod kožuhom, ali ni to ne pomože. Bivalo
niu je sve hladnije i hladnije.
Pantelija ode na smenu i zatim se opet vrati, a Jegoruška još iuikako ne beše zaspao i
drhtaše ceJim telootn. Nešto mu je stezalo glavu i grudi, , pritisikivalo ga, a nije znao šta
je to; da li starčev šapait ili mirils ovčje kože? Od pojedene lubetraioe i dinje, u ustiiima
mu beše ostao neprijatam. anetalam uikus. A i buive su ga još ujedale.
— Deda, hladno md je! — reče on i ne poznade svoj glas.
— Spavaj, dete moje, spavaj... — uizdahnu starac.
Tit na tanlkdim možioama priđe postelji i zamaha rukama, zatim poraste do tavaniice i
pretvori se u vetrenjiaču. Otac Hristifor, ne oniaikav kakav je sedeo u kairuoama, nego
svečano obučen, sa kroipionieom u ruci, oibdđe oikO' vetrenjače, pokropi je vodioom i
ona prestade da maše. Znajući da je to bunilo, JegoruŠfa atvori o6i.
— Deda! — pozva oin. — Daj mi viode.
Niko se ne odazva. Jegoruški postade strašno zagušliivo i beše mu nezgodnio ležati. On
ustade, obuče se, pa izađe iz kuće. Jutro je već bilo svanulo! Nebo je bilo oblačno, ali
kiša nije padala. Dršćući i umotavaju6i se u mokni ogrtač, Jegoruška prođe kroz
blatnjavo dvoirište i oslušinu tišinu; pade mu u oči mala sfcaja s trščanim, napola
otškri93
nutim vratima. On zagleda u tu statju>, uđe u nju i sede na pregoirelo đuibre u uglu.
U otežaloj glavii misli mu se mirsile, a u ustima mu bilo suvo i neprijatno od oinoga
metalnog ufcusa. On razgleda svoj šešir, papravi na njemu paunoivo pero i seti se kalko
je s mamom išao da ga kupi. Zatiim gurnu rufeu u džep i lizvadi otod mrk, lepljdv
grumen neke smeše. Kalko mu je ta smeša dospela u džep? On pnomiislli, pomlird&a
je: miriše na med. Aha, pa to je jevrejskd medenjalk! Kalko se jiadnik raskvasdo!
JegoruSka zatim razgleda svoj ogrtaič. Ogrtač mu je bio sivkast, s veldlkim kogtainim
dugmetima, sašiven na strulk. Kao nova, Skupocema stvar, kod kuće n'ije visio u
predsoblju, već u spavaćoj soifai, pored miaaminih haljiiina; Dop'uštald su mu dia ga
oblači samo o iprazniku. Pogledavši ga, Jegoiruška oiseti prema njemu sažaljenje i
njemu pade na um da su i on i ogftač — obojica prepuštenji ma milost i nemilost
sudbine, da se već više neće vratiti kuči. On zaplaka tako da tumalo ne pade sa đubreta,
Velilko belo pseto, prokislo, sa čupercima vune na njušci fco'ji su 16ili nia papiiotne,
uđe u staju i radoznalo se zauistavi pred Jegoruškom. Ono je očevidnio razmiišljalo da
li da zalaje ili ne? Odlu&vši da nije potrebino lajiati, omo oprezno priđe JegOiruški,
ipojede lepljlvi gnutm'en i dziđe.
— To su. Viarliainovi! — vdkmu nelko na ulici. Napla^kavši se, Jegoiruiška iiziđe iz
staje d za
obilazeći lolkvu, upuiti ise na uldcu. Pred samom kapijotm. na ailici stoijiala su foola.
Mofcri vozari, kaljavih nogu, tromd d sanjivd, gmizald su dkolo kiao jesenje muve dld
sedel na rudama. Jegoruška ih pogleda i pomdsli: »Kaiko je teško i neprijatno biti
sedjak«! On priđe Panstalijd i eede knaj njega na rudu.
— Deda, hladno md je! — reče inu dršću6i i zavlačeći ruike u rulkave.
— Ne marii, Bikioiro ćemo u grad — zevnu Pantelija. — Ne mani to, zagrejiaćeš se.
94
Kola fcretaše ratno, jer još nije bila vrućina. Je^oruška je ležao na tovaru i drtitao od
hladnoće iako se snnce uisfcoro pokazia na nebu, te osuši odelo, denjfcove i zemliai. Tdk
što je zatvorio oči, Jeg«ruSka opet ugleda Tita i vetrenjaču. Kako mu se stuživaJo i
kaiko ie osećao đa je lomiaTi po celom telu, on napreže svu snagu da odagna od sebe te
slike, ali tek što njdh nestade, na Jegorušku se olkomi, v'ičući, kiavgadžija Diinicvv,
crvenih očiju i stisnutdh pesniaa, dli se 'Opet ču kafeo se ja'đa: »Teško mi je!« Zatita
projiaha nefcoilifeo puta Varlamov na fcozačfoom ždrepou, pa prođe sa svojim
osme'hom d s đropljom srećnii Komstaiitiii. Ala su svi ti Ijudi bili tešfci, nesnosni i
dosadni!
Jednom — to beše već predveče — on diže glavTi da bi zatražio vode. Povomka je
stojala na velilkom mostu kojd se pružao preko široke reke. Dole se nad reikom cmeo
ddrn, a kroz njega se video parobrod kako vuče na jedefcu šlep. Napred iza reke
šarendlo se nebo veldko^ brdo', načižškano kućama i crtkvama; u tnjegavom
podmiožju pored tovarnih vagona, juiriia je lofcomotiva...
Pre toga Jegoruška nije video ndfcad nd parobrod, ni lako,motivu, ni veldku relku.
Ugledavši ih sada, on se ndje nd ruiplašio, ni začudio; na licu mu se čak ne pojavi ni
nešto što bd bilo slično radoznalosti. On samo osefci da mu je mmka i brzo nasloni
grudi nia ivicu denjfca. Povnaćalo mu se. Pantelija, videćd to, zaikr'klja i zavnte
glavom.
— Pabole naim se dečiko! — reče on. — Mora »bitd da mju je želudac ozebao... tniašam
detliou... u tuđini... Rđava posla!
VIII
Povorika se zaustavi nedaleko od piistandšta u velikom konačištu za trgovce. Silazeći s
kola. Jegoruiška zaeu nečijd vrlo poiznat glais. Neko mu je pomagao dia sdđe i govorio
mu:
95
— A md simo još sinoć sbigli... Ceo dan smo vas danas očekivali. Hteli sino juče da
krenemo za vama, ali nije toilo s ruike, drugim putam smo pošli. Di, <kaiko si ti svoj
kapuitić izgužvao! Dobićeš svoje od uijaika!
Jegorušlka se zagleda oi mramiorasto lice onoga što je govorio i setd se da je to Deniska.
— Ujfcica i otac Hr'istifor su sada u sobi — naistavi Denislka — piju čaj. Hajdemio.
I on ipovede Jegoru§ku u veliko dvospratno zdanjie, mračnio i suimorra}, nalik ma
NSko sinotište. Prošavšii knoz ulaz, a ziatim prelfeo nekih mraenih stepenicai i duigoig
uskog hiodniika, Jegoruiška d Deniska uđoše u sobicu u kojoj su, zbilja, sedeh pri čaju
Ivan Ivaaić i otac Hristifor. Kad ugledaše dečaka, u oba sbaroa se na licu ocrta čuđenje
i radost.
— Aia, Jegor Nakola^ć! — propevuši otac Hristifor, — Gospodin Lomonosov.
— A, gospoda plemići! — reče Kuzmdčov. — Izvolite.
Jegoruška skide ogrtač, poljubi nufcu ugaku i ocu Hristiforu pa sede za sto.
— Dakle, kateo si doputovao, puer bone1)? — zas'ipaše ga otac Hiistifor 'piitanjiima
sipaj'ućii mu. 6aja, kiao i uvek sav ozaren osmejlkoin. — Valjda ti se več dosadiio?
Sačuvaj, bože, baš je teško putovati na teretnim kolima ild s volovima. Voziš se, voziš,
bože opnosti, i pO'gledaš napred, a stepa aisto onako nedogledna kao što je i bila: ni
konca ni kraja joj nema! To nirje putovanje, već pnava forufca. A što ti ne piješ čaj?
Pij! Mi ovde bez tebe, doik si se ti na tovarnim koilima mufiior, sve poslovno glaiko
posvršavali, bogu hvala! Prodald smo vunu Čerepahinu i to kalko se samo poželeti
može... Dobro smo u6arili.
Pni prvom susretu sa svojima, Jegoruška oseti neodoljivu potrabu da se pojada. On nije
slušao oca Hristifora, nego je smišljao odakle bi počeo
') Dobri dečače (Latinskl). 96
i na šta bi se u stviairi poižalio. Ali gLas oca Hrist.ifora, kojii mu se činio neprijatain i
oštar, ne dade mu da se prdibsre i raseja mu rnisli. Ne posedevši ni pet minuta, on
ustade od stola, ode divanu i leže.
— Eto ti sad! — začudi se otac Hristifor. — A šta je s čajem?
Smišljajući na šta bi se ipožaliid, 'Jegoruška priljubi čelo uizsa naslon od divaina i
najednom zaiplaika.
— Eto sad! — ponovd otac Hristifoir dižući se i prilazeći divanu. — Geor'gije, šta je to
fe tobom? Što plačeš?
— Bobolestan sam! — reče Jegonuška.
— Bolestan? — zbuni se otac Hristifor. —¦ E, to ti već ne valja, brate... Zar se sme
na putu bolovati? O, o, kakav si, ti brate... a?
On stavi ruku Jegoruški na glarvu, dodirnu mu obraz pa reče:
, — Da, glava je vrela... To si ti, zacelo, nazebao ili si nešto pojeo... Bogu se moli...
— Treba mu dati kinina... — reče zbunjeno Iv.an Ivanić.
— Ne, trebalo bi da nešfco vrelo popije... Georgije, hoćeš li supice? A?
— Neeću... — odgovori Jegoruška.
— Da ne osećaš jezu?
— Pre sam osećao, a sad... sad mi je vrućina. Sve me telo boli...
Ivan Ivanić priđe d'ivanu, pipnu Jegorugku po glavi, zbunjeno zakrklja i vrati se stolu.
— Znaš šta, skini se ipa lezi da spavaš — reče otac Hrisitifor — trebia da se ispavaš.
On pomože JegoriiSki da se skine, dade mu uzglavlje i umata ga piokrivačem, a preko
pokrivača stavi ogrtaC Ivana Ivamića, zatim na prstima ode i sede za sto. Jegoruška
zatvori oči i odmah mu se pričini da nije u siobi nego na drumu kraj vatreJemeljan je
inahao nulkom, dok je Dimov, crve
7 Cehov: Stepa 9?
nih očiju, ležao potrbuške i podrugljivo gledao Jegorušku.
— Udrite ga! Udrite ga! — viknu Jegoruška.
— Bunca... — reče poluglasno otac Hristifor.
— Eto ti brige! — uzdahnu Ivan Ivanić.
— Treba ga istrljati mašću i sirćetom. Daće bog, pa će sutra ozdraviti.
Da bi se oslobodio od roučnih snoviđenja, Jegoruška otvori oči i stade gledati u vatru.
Otac Hristifor i Ivan Ivanić bili su se već napili čaja i govorili o nečem šapćući. Prvi se
srećno smešio i očigledno nikako nije mogao da zaboravi da je dobro ućario na vuni;
nije ga veselila toliko ni sama dobit koliko pomisao da će, došavši kući, skupiti
svojuveliku porodicu, namignuti i raskikotati se; najpre će sve prevaritri reći da je vunu
prodao ispod cene, zatim će pružiti zetu Mihailu nabijen novčanik, pa reći: »Na, uzmi!
Eto, kako treba vođrtd poslove!« A Kuzmičov se nije činio zadovoljan. Lice mu je kao i
pre izražavalo suvu poslovnost i zabrinutost.
— Eh, da sam znao da će Čerepahin porruditi ovu cenu — govorio je poluglasno — ne
bih kod kuće prodavao Makarovu one tri stotine pudova. Takva neprijatnost! Ali ko je
mogao znati da su ovde digli cenu?
Čovek u beloj košulji raspremi čajni stočić i upali u kutu pred ikonom kandilo. Otac
Hristifor mu šapnu nešto na uvo; ovaj načini lice tajanstveno, kao zaverenik —
razumem, veli — iziđe i, vrafcivši se malo posle, stavi pod divan noćni sud. Ivan Ivanić
prostre sebi na pod, nekoliko puta zevnu, leno se pomoli i leže.
— Ja sutra u sabornu crkvu nameravam... — reče otac Hristifor. — Tamo poznajem
jednog rizničara. TrebaJo bi i do njegovog preosveštenstva posle službe, ali je, vele,
bolestan.
On zevnu i ugasi lampu. Sada je svetlelo samo kandilo.
98
— Vele, ne prima — nastavi otac HrLstifor svlačeći se. — I otići ću, a neću ga videti.
On skide kaftan i Jegoruška spazi pred sobom Robinzona Krusoa. Robinzon nešto
promeša u tanjiriću, priđe Jegoruški i prošapta:
— Lomonosove, spavaš li? Ustanide! Hoću da te istrljam mašću i sirćetom. To će ti
dobro činiti, samo se bogu moli.
Jegoruška se brzo diže i sede. Otac Hristifor mu skide košulju, te saginjući se svaki čas i
isprekidano dišući, kao da njega samog golicaju, stade trljati Jegoruškine grudd.
— Vo imja Otca, i Sina i Svjatago Duha... — šaputao je on. — Okreni gore leđa!...
Gotovo je! sutra ćeš biti zdrav, samo u buduće ne greši... Kao vatra je vreo. Valjda ste
za vreme nepogode bili na putu?
— Na putu.
— Kako da se ne razboliš! Vo imja Otca, i Sima i Svjatago Duha... Kako da se ne
razboliš!
Istrljavši Jegorušku, otac Hristifor mu obuče košulju, pokri ga, prekrsti pa ode. Potom
ga Jegoruška vide kako se moli bogu. Starac je verovatno napamet znao vrlo mnogo
molitava, jer je dugo stojao pred ikonom i šaputao. Pomolivši se, on prekrsti prozore,
vrata, Jegorušku, Ivana Ivanića, leže bez uzglavlja na divainčić i pokri se svojim
kaftanom. U hodniku časovnik otkuca deset. Jegoruška se seti kako je još mnogo
vremena ostalo do jutra i od muke se prisloni čelom uz naslon divana ne braneći se više
od maglovitih snoviđenja koja su ga morila. Ali jutro svanu mnogo ranije nego što je
mislio.
Činilo mu se da nije dugo ležao priljubljen čelom uz naslon divana, ali kad otvori oči, iz
oba prozora u sobi već su padali po podu kosi sunčevi zraci. Otac Hristifor i Ivan Ivanić
behu izailL U sobici je bilo raspremljeno, svetlo, udobno i mirisalo na oca Hristifora od
koga je uvek vejao dah 7. 99
kipatrisa i suvog bosiljlka (kod toće je gradio kropiond'ce od boisiljfka i uikrase za
ćđvote, i njihovim dahom saiv se prožeo). Jegoraiška pogleda na uzgliavlje, u kose
sunčane zrake, <u svoje čizme fcoje su sada bile ooišćene i stojale kao pod ikoinac kraj
divana, i nasmeja se. Učini ara se čudno što nije na đenjkovima,. što je olfcolo sve suvo,
a na tavanici nema munja i grmljiavdne.
On skoči s divana i stade se oblaaiti. Osećao se ne može foiti bolje; ođ jučerašnje bolesti
beše ostala samo neka slabost u niogama li vratu. Znači da su maist i isdrće ipomiogli.
On se seti pa^ robroda, lokoimo'tiV'a, šisroke reke što dh je juče letimično opazdio, i
sacd se požuri dia se što pre obuče, da otr&i do pristandšta da bi ih bolje video. On se
umi, i dok je oblačio crvenu fcošulju, odjednom škljocnu brava na vratima d na pragu
se ukaza otac Hristifor u svam cilindru,, sa štapom a u svilenoj kestenjavoj manHiii
povrh platnenoga kaftana. Smešeći se sav zračeći (starcd u onim prvim trenucima po
povratku iz crtkve uvelk znače), Sipusti na sto oaforu i neki zainoituljiak, iponnold se
pa reče:
— Neka nam bag bude milostivPA kafco sd mi iti?
—¦ Sad sam dobro — odgovori Jegoruška Ijubeći mu ruku.
— Hva]a bogu... A ja sa službe... Išao sam da se vidam sa inojim poznanifcom
rizničarem. Zvao me svojoj kući na čaj, ali ja ne htedoh. Ne volim da idem u goste
ovako rano. Nek' iđni s milim bogom!
On skide imantiju, pogladi se po gnudimia, i ne žureći se, razvi zamotuljiak. Jegoruška
spazi Mmenu kutijicu sa zrnastim ajvaroim, komadić sušene ribe i francusiki hleb.
— Eto, prođoh pored prodavnice s ribama pa kupih — reče otac Hrustifor. —
Radnim se danom ne bi trebalo baoati u trošak, ali pomislih,
100
feod kuće dmamo bolesnika, pa onda nije toliko ni zameriti. A aijvar je dobar,
jesetrin.,.
Čovek u beloj košulji donese samovar i služavnik sa posuđem.
— Jedi — reče otac Hrdstifor miažući ajvar na krišku hleba i pružajući mu je. — Sad
jedi i šetaj, a doći će vreme ikad ćeš monati da učiš. Otvori oči pa uči pažljdvo i
prilježnO', da bi koristi imao. Što treba napamet, to uči napamet, a gde se svojim
rečima mora izložiti unutarnji smisao, jne mareći za spoljašnjd oblik, to svojim re'čima.
I trudd se tako da sve nauke izueiš. Poneko zna odlično matematiku, a za Petra Mogilu
ni čuo nije; poneko zna za petra Mogilu a ne ume da objasni o mesecu. Ti tako uči da bi
sve razumeo! Izuai latinski, francuski, nemački... pa, naravno, i geografiju, istoriju,
bogošlovije, filozofiju, matemataku... A kada sve izučiš natenane, bogu se moleći, ti
tek onda stupaj u službu. Kad budeš sve znao, svugde ćeš se lako snaći. Ti samo uči i
blagodatd zbiraj, a bog će već odrediti šta će biti od tebe. Da li doktoir, da li sudija, da
ld inženjer...
Otac Hristifor namaza na parčence hleba malo ajvara, stavd ga u usta i reče: •
— Apostoil Pavle veli: »Ne odajte se nairkama neobičnim i kojekakvim.« Naravno,
alko učiš mađije, razne vradžbine, duhove da pnizivaš s onog sveta kao Saul, ili
nauike od kojih nećeš imati koristi ni ti ni tvoji bl'ižnji, onda bolje d ne uči. Treba
usvajati samo ono što je bog blagoslovio. Ugledaj se... Sveti apostoli su govorili sve
jezike — i ti uči jezike; Vasilije Veliki je učio matematiku d filozofiju — i ti uei; sveti
Nestor je pisao istoriju — i ti izči i piši dstoriju. — Ugledaj se <na svetitelje...
Otac Hristifor srknu iz tanjirčet^, obrisa brkove i zavrte glavom.
— Lepo! — reče on. — Ja sam po starinski učio, mnoge sam stvard već zaboravio, pa i
živim
101
dmkfc;e nego ostali. Ni porediti se ne može. Gde god u velikom društvu, na primer, na
ručku ila nekom skupu, kažem nešto latinski, ili iz istorije, ili filozofije, a ljudima bude
prijatno pa, bogami, i meni samom prijatno... A, takođe, i kad okružni sud dođe pa
treba zaklanjati; svi ostali sveštenici se snebivaju, a ja se sa sudijama, državnim
tužiocima, s advokatima bratimim; učeno porazgovaram, čajić s njima popijem,
nasmejem se, raspitam o svemu što ne znam... Pa im bude prijatno. Tako ti je to,
brate... Znanje je svetlost, neznanje je mrak. Uči! Ono, razume se teško je: u sadašnje
vreme školovanje đkupo staje... Maraioa ti je udovica, živi od penzije, ali valjda ee...
Otac Hristifor uplašeno pogleda rna vrata i nastavi šapatom:
— Ivan Ivanić će te pomagati. Neće te on zaboraviti. Nema svoje dece pa će tebe
pomoći. Ne brini.
On načini ozbiljnjo lice li prošapta još tiše:
¦ — Samo ti pazi, Georgije, ne zaboravi, sačuvaj bože, majku ili Ivana Ivanića. Zapovest
veli da se mati poštuje, a Ivan Ivaoić ti je dobrotvor i umesto oca. Ako svršiš škole ,pa,
ne daj bože, staneš kinjiti i zanemarivati ljude zato što znaju manje nego ti, onda teško,
teško tebi!
Otac Hristifor diže uvis ruku i ponovi tankim glasićem:
— Teško! Teško tebi!
Otac Hristifor se beše raspričao i, što se kaže, osladilo mu se; do podne ne bi svršio, ali
se vrata otvoriše i uđe Ivan Ivanić. Ujak se brzo pozdravi, sede za sto i stade žurno piti
čaj.
— E, sad sam sve poslove posvršavao — reče on. — Moglo bi se već danas kućd, ali
nisam još gotov s Jegorom. Treba njega smestiti. Sestra je govorila da ovde negde živi
njena drugarica Nastasja Petrovna, pa će ga možda ona na stain primiti.
102
On potraži po svom novčaniku, izvadi otud izgužvano pismo i pročdta:
— »Mala donja ulica, Nastasji Petrovnoj Toskunovoj, u sppstvenoj kući.« Treba sad
poći, potražiti je. Muka živa!
Ubrzo posle čaja Ivan Ivanić i Jegoruška već su izlazili iz konačišta,
— Muka živa! — mrmljao je ujak. — Idi s milim bogoin, prikačio se uza me kao čičak!
Vama školovanje i otmenost, a meni samo muka s vama... '
Kada su prolazili kroz dvorižte, teretnih kola
i vozara već nije bilo; svi su oni još rano ujutru
otišli na pristanište. U dalekom prikrajku dvorišta
crnele se poznate karuce; kraj njih su stojali alati i
jeli ovas.
— »Zbogom, karuce!« — pomisli Jegoruška. Najpre su se morali dugo peti uzbrdo bule
varorii, zatim ići preko velikog trga; tu Ivan Ivanić raspita stražara gde je Mala donja
ulica.
— Uha! — nasmeši se stražar. — Ona je daleko, tamo ha utrini!
Putem su sretali kočijaše s lakim kolima, ali takvu raskoš, kao što je vožnja, ujak je sehi
dopuštao samo u izuzetnim slučajevima i na velike praznike. On i Jegoruška su dugo išli
popločanim ulicama, zatim su išli sokacima koji su imald samo trotoar, a sredina im
bila nekaldrmisana, i na kraju krajeva se našli u sokačićima gde nije bilo ni kaldrme ni
trotoara pred kućama. Kad su ih noge i jezik doveli do Male donje ulice, obojica su bili
crveni i, skinuvši šešire, brisali znoj.
1— Recite, molim vas ^ obrati se Ivan Ivanić nekom starčiću što je sedeo pred
dućanskim vratima — gde je ovde kuća Nastasje Petrovne Toskunove?
— Nema ovde nikakve Toskunove — odgovor: starac promislivši. — Možda se zove
Timošenko'
— Ne, Toskunova...
— Izvinite, Toskunove ovde nema...
103
Ivar. Ivanić *teže ramenlma i uputi se dalje.
— Ta ne tražite je! — doviknu mu iza leđa starac. — Kad kažem nema, onda nema.
— Čujte, bako — obrati se Ivan Ivanić starici što je na uglu na tezgici prodavala
kruške i seme od suncokreta — gde je ovde kuća Nastasje Petrovne Toskunove?
Starica ga pogleda s čuđenjem i nasmeja se:
— Ta Nastasja Petrovna ne stanuje više u svojoj kući! — reče ona. — Gospode, već je
osam godina kaiko je ćerčicu udala i fcuću dala zetu! Tamo joj sarn zet stanuje!
A oči su joj govorile: — »Zar vi, foudale, ni to još ne znate?«
— A gde sad stanuje ona? — upita Ivan Ivanić.
— Gospode! — začudi se starica pljesnuvši rukama. — Ona već davno stanuje u stanu,
u tuđoj kući. Već je osam godina kafco je svoju kuću dala zetu. Bog s vama!
Verovatno je očekivala da će se Ivan Ivanić takođe začuditi i uzviknuti: »Ta nije
moguće!!« — ali on vrlo mirno upita:
— A gde joj je stan?
Prodavačica zasuka rakave i, pokazujući golom rukom, stade vikati prodirnam, tankim
glasom:
— Idite sve pravo, pravo, pravo.,. A kad prođete crvenkastu kućdcu, s leve strane će
vam biti jedan prolaz. Pa uđite u taj prolaz d tražite treću kapiju zdestna...
Ivan Ivanić i Jegoruška đođoše do crvene ku6ice, skretoše nalevo u prolaz i uputiše se
trećoj kapiji zdesna. S obe strane te sive, vrlo stare kap'ije, pružao se siv plot s
proređenim daskama; desni deo plota jako se naginjao napred, kao da će sva'kog časa
pasti, levi se iskrivio nazad u dvo*rište, dok je kapija stojala pravo, te se činilo kao da se
još predomišljala kuda bi joj bilo zgodnije 104
da se sruši, napred iii niaziad. Ivan Ivanić ot^.ori vratanca i zajedno sa Jegorušfcom
ugleda veiiko dvorište obraslo u korov i repušinu. Na sto koraka od kapije stojala je
omalena kućica crvenog krova i zelenih kapaka. Neka puna žena, zasiikanih ruikava i
zadignute kecelje, stojala je usred ' dvorišta, sipala je nešto na zemlju i vikala isto onako
prodirno, tanko, kao prodavačica:
— Pili!... pili!... pili!
Iza nje je čučalo riđe pseto načuljenih ušiju. Ugledavši goste ono pcrtrča ikapijici i
zalaja tenorom (svi riđi psi laju tenorom).
— Koga tražite? — viknu žena zaiklanjajući oči od sunca.
— Pomaže bog! — vičući otpozdravi Ivan Ivanić, braneći se štapom od rdđeg 'kučeta.
— Recite mi, molim vas, stamuje H ovde Nastasja Petrovna Toskunova?
— Ovde stanuje! A što će vam?
Ivan Ivanić i Jegoruška joj priđoše. Ona ih nepoverljivo odmeri, pa reče:
— Šta će vam ona?
— A možda ste vi lično Nastasja Petrovna?
— Da, ja sam!
—r Vrlo mi je milo... E, pa, pozdravila vas vaša nekadašnja drugarica Olga Ivanovna
Knjazeva. Evo, ovo je njen sinčić. A ja sam, možda ćete se setiti, njen brat, Ivan Ivanić...
Vi ste, tako reći, naša, nska... Kod nas ste se rodili i udali...
Nasta tajac. Puna žena se zagleda u nedoumici u Ivana Ivanića, kao ne verujući ili ne
razumevajući sva zaplamte u IScu i pljesnu rukama; iz kecelje joj se prosu ovas, a na
oči joj grunuše suze.
— Olga Ivanovna! — skoro pisnu ona dišući teško od uzbuđenja. — Golubica moja
rođena! Ah, bože moj, šta mi je te kao foudala stojim? Anđelčiću moj lepi....
Ona zagrli Jegorušku, ovlaži mu suzama lice i briznu u plač.
105
— Gospode! — reče ona lomeći rufee. — Olieft.• .:n s:r.č:ć! Radosti moje! Prava
je mati! Pljunuta mati! Ta Sto u dvorištu stojite? Izvolite unutra.
Plačući, sva zadihana i jednako govoreči pri hodu, ona požuri u kuću, a gosti se uputiše
za njom...
— Nije xni raspremljeno! — govorila je uvodeći goste u malu, zagušljivu gostinsiku
sobu, svu zakrčenu ikonama i saksijama s cvećem. — Ah, mati božja! Vasilisa, hodi,
otvori bar kapke. Anđelčiću moj! Lepoto moja neopisana! Nisam ni znala da
Olječka ima takvog sinčića!
Kad se umiri i priviče na goste, Ivan Ivanić je pozva da govore nasamo. Jegoruška iziđe
u drugu sobicu; tu je stojala šivaća mašina, na prozoru je visio kavez sa čvorkom i bilo
isto tako mnogo ikona i cveća kao i u gostinsikoj sobi. Kraj mašine je nepomično stojala
neka devojčica, sva preplanula, obraza bucmastih kao u Tita, u čisto'j cicanoj haljinici.
Ona je, ne trepćućd, gledalia u Jegorušku i očigledno se osećaila vrk> nezgodno.
Jegoruška je pogleda, poćuta i upita:
— Kako se zoveš?
Pevojčica pomače usne, načini plačno lice i tiho odgovori:
— Aćka.
To je značilo: Kaćka.
— On će stanovati kod vas — šaptao je u gostinskoj sobi Ivan Ivanić — ako budete
tako dobri, a mi ćemo vam plaćati deset rubalja mesečno. On nije dečak razmažen,
miran je...
— Ni sama na znam kako da vam kažem, Ivane Ivaniću! — uzdisala je piačno Nastasja
Petrovna. — Deset rubalja su lepe pare, ali je, bogami, strašno tuđe dete primiti na
dušu! Može iznenada da se razboli, ili...
106
Kad JegoruSku opet pozvaše natrag u sobu, Ivam Ivanić je već stojao sa šeširom u ruci i
praštao se.
— Dakle, u redu! Znači neka os^ane kod vas za sada — govario je on. — Zbogom! Ti
ostani, Jegore! — reče ot. 3Ćajućd se sestriću. — Nemoj se ovde maziiti, sluSaj Nastasju
Petrovnu... Zbogom! Ja ou doći i sutra.
I ode. Nastasja Petrovna još jednom zagrli Jegorušku, nazva ga anđelčićem i Uiplalcana
stade postavljati sto. Kroz tri minuta Jegoruška je već sedeo kraj nje i jeo masnu, vrelu
čarbu od kupusa.
A uveče je opet sedeo za tim istim stolom i, naislonivši glavu na ruku, slušao Nastasju
Petrovnu. Ona inu je čas smejući se, čas plačući, pričala o inladosti njegove majke, o
svojoj udaji, o svojoj deci... U peći je cvrčak cvrčao i jedva čujno cvilio gas u lampi.
Domaćica je govorila poluglasno i svaki čas od uzbuđenja gubila naprstak, a Kaća,
njena unuka, puzila za njim pod sto i svaki put dugo sedela pod stolom, verovatno
razgleda|ući Jegorušikdne noge. Jegoruška je slušao, dremao i posmatrao staričino lice,
njenu bradavicu g dlaoicama, tragove od suza... I bilo mu je tužno, vrlo tužno!
Namestili su mu da spava na sanduku d napomenuli ako bi mti se noću prijelo, da sam
iziđe u hodničić i uzme tamo iz prozora pile, poikriveno tanjirom.
Sutradan ujutru Ivan Ivanić i otac Hristifor dođoše da se oproste. Nastasja Petrovna se
obradova i htede da pristavi samovar, ali Ivan Ivanić, koatne se mnogo hitalo, mahnu
rukom i reče:
— Nemamo vremena da se gostimo! Odmah idemo.
Pređ rastanak svi sedoše i poćutaše jedan minut. Nastasja Petrovna duboko uzdahnu i
up!afcanih ooiju pogleda na ikone.
— E — poče prvi Ivan Ivanić dižući se — ti. đakle, ostajeiš...
107
S lica mu najednom nastade one poslovnosti, an malo pocrvene, tužno se nasmeši i reče:
— Pazi, dakle, uči... Ne zaboravljaj majku i slušaj Nastasju Petrovnu... Ako budeš,
Jegore, dobro učio, neću te zaboravitd. ">
On izvadi dz džepa novoar^i: za sitninu, okrenu Jegoruški leđa, pa dugo preturajući po
novcu nađe deset kopejaka u srebru i dade ih Jegoruški. Otac Hristifor uzdahnu i, ne
žureći se, blagoslovi Jegorušku:
— Vo imja Otca, i Sina, i Svjatago Duha... Uči — reče on. — Trudi se, brate... Ako
umrem, sećaj rrie se. Evo primi i od mene novčić...
Jegoruška mu poljubi ruku i zaplaka. Nešto mu u duši šapnu da se više nikada neće
videti sa tim starcem.
— Ja sam već, Nastasja Petrovna, predao molbu u gimnaziju — reče Ivan Ivanić
takvim glasom, kao da je u sobd bio pokojnik. — Sedmog avgusta ćete ga odvesti na
ispit... A, sad u zdravlje! Ostajte zbogom. U zdravlje, Jegore!
— Ta da ste bar čaj popili! — prostenja Nastasja Petrovna.
Kroz suze što su mu oblivale oči, Jegoruška ne vide kako iziđoše ujak i otac Hrisfcifor.
On pojuri prozoru, ali ih u dvorištu već nije bilo, a od kapije, sa izrazom ispunjene
dužnosti, vraćalo se trčeći riđe pseto što je maločas lajalo. Jegoruška, ni sain ne znajući
zašto, otrže se s mesta i pojuri iz sobe. Kad istrča pred kapiju, Ivan Ivandć i otac
Hrastifor, prvi mašući kukastim štapom, a drugi svešteničkom palicom, već su zalazili
za ugao. Jegoruška oseti da mu je s tim ljudima zanavek iščezlo, kao dim, sve ono što je
dotle preživeo; od iznemoglosti on klonu na klupicu i gOirkim suzama pozdravi novi,
neznani život koji je sada zaipočinjao...
Kakov li će biti taj život? . 108
ANTON PAVLOVlC CEHOV (1860—1904)
Visoko na poetolju svetske literature, posebno u carstvu kratke novele, stoji i do dana
dainašnjega jedan skromni, ifadni i predani majster književne reči, Anton Pavlovič
Cehorv, Sehavljevski zaljufoljen u život i njegove naoko sitrie i gotovo neprimetne a
neprolazne vrednosti. Rođen 1860, umno već 1904, dakle u evojoj 44toj godini, tako reći
u vreme kad čovek dostiže punu zrelost i snagu, pa uiprkos toj relativinoj kratkoći
života, naročito onog njegovog radnog razdoblja, ovaj pisac je ostavio za sobom
značajno delo, jedno od najznačajnijih uopšte u inače bogatoj ruskoj literatari
devetnaestog veka i u samom prelazu u dvadeseti, delo koje u sebi i sobom spaja i
sintetizira neke ključne vrednosti i jednog i drugog razdoblja te literature, onog
klasičnog koje zalazi i ovog novog, nastupajućeg i modernog koje je neminovno na redu.
Napisao je inekoliko stotina kratkih priipovedaka, novela i nešto dužih pripovedaka (na
samoj granici romana) od kojih po hronologiji nastanka navodimo samo neke
istaknutije: »Stepa« 1888, »Sala broj 6« 1892. »Ispovest nepoznatog čoveka)« 1893,
»Zensko carstvo« 1894, »Tri godine« 1895, »Seljiaci« 1897, »Dvoboj« 1897. »Slučaj iz
prakse« 1898. i brojna druga, kao i nekoliko zapaženih dramskih komada od kojih ona
najvrsnija ne silaze sa pozornica širom sveta: »Svadba« 1884, »Medved« 1888, »Galeb«
1896, »Ujka Vanja« 1899 »Tri sestre« 1901. i »Višnjik« 1904. Po profesiji bio » lekar.
Dobro je poznavao rusku stvarnost, živeo je radio u Moskvi, Petrogradu i provinciji, bio
je lite;
109
»vedok jada i bede u kojima je životario ruskl mužik i uopšte, mali, nezaštićeni i
neznatni radni čovek, pa je to bogato lično iskustvo docnije postalo neiscrpljivo vrelo
literarnog nadahnuća i stvaralačkih analiza. Bolestan od tuberkuloze, Čehov je strasno i
grozničavo pisao svoje novele i pozorišne komade (samo godine 1885. napisao je 129
novela) uspevajući da duboko pronikne u samu suštinu ljudskoga i u zamršeno klupko
Ijudsklh odnosa. U literaturi se javio rano, pišući najpre humoreske pođ raznim
pseudonimima od kojih je najpoznatiji Čehonte, a tek je nešto docnije, upravo 1888,
kad je objavič »Stepu«, shvatio pravu prirodu svoga dara i važnost posla koji ga je sve
viže zanimao i obuzimao.
U tom trenutku preloma, koji je inače teško razdvoji/ti i fiksirati, javlja se u ruskoj i
svetskoj literaturi pisac neobičnog dara i svojevrsnog osećanja života, Anton Pavlovič
Cehov, autor nezaboravnih dela kao što su »Stepa«, »Moj život«, »Covek u futroli«,
»Ujka Vanja«, »Galeb« itd. itd. Treba reći i to đa je Čehov još za svoga života uspeo da
stekne slavu i popularnost pisca, da bude poštovan, voljen i cenjen ođ mnogobrojnih
čitalaca širom Rusije žednih istine, kab i od brojnih velikana reči, svojih savremenika i
pri* jatelja, L. Tolstoja, V. Koroljenka, M. Gorkog, L Btpnjina, A. Kuprina i drugih. S
mnogima od njih je pri* jateljevao a neki su zabeležili tople reči sećanja na ovog divnog,
skromnog i jednostavnog čoveka. Nestimnjivo je da je Čehovljevo delo os'tavilo snažnog
traga u delima drugih pisaca i literaturi raznih naroda. Taj uticaj je uvek bio
plodotvoran. Čehov je takođe rodonačelnik i utemeljač kratke priče, novele i novelete,
koja će se docnije, naročito u američkoj li'teraiturf našeg vremena, posebno i značajno
razviti.
Ono što posebno odlikuje Cehova novelistu jeste njegova dragocena sposobnost da
stvari zapaža oštro a da ih daje meko, u polutonovima i senkataa, sq. bezbroj tananih
preliva. Kao malo kome piscu, Čehovu jc pošlo za rukom da ftitav pokret jednog
čoveka, njegovu narav i karakter, naročito onu osobenu i domkiantntt
110 .
crtu u karakteru, oslika tako reći u nekoliko poteza, s nekoliko probranih detalja, u
nekoliko situacija, u jednom prirodnom toku događaja, bez napadnosti i šokova, i to sve
u prostorom nevelikoj priči kao što je, recimo, ona o stupidnom podoficiru Prišibejevu,
koja je po svom osnovnom duhu satirička, ili, pak, u noveli »Čovek u futroli«, u kojoj je
vrlo zgusnuto i jezgrovito dat unutrašnji doživljaj jednog uskogrudog filistra, čoveka
koji više nije samo obična i beznačajna jedinka nego u malom deo i slika društva,
iskrivljeno, ogledalo svoga vremena i njegovih nazadnih običaja. To je već čovek — tip,
čovek kao izraz i odraz društva njegovih običaja. Jednu od retkih sposobnosti slikanja
psihologije, kroz detalj i gest, je razvio do spontanog i neusiljenog prikaza socijalne
suštine svega onoga što jednoga čoveka uslovljava '¦ određuje kao društveau individuu.
Tu Cehov nikada ne pređe meru. On ne preteruje mi u jednom ni u drugom smislu.
Čovek je takav kakav jeste ali možda i drugačiji, plemenitiji i bolji u drugačijim,
izmenjenim i tovečnijim uslovima života. To kao da se nameće kao obavezan zaključak
iz Cehovljeve umetnosti i umešnosti sagledanja čoveka i njegove ljudske situacije. U
stvaranju takvog zaključka dobrim delom saučestvuje još jedna primerna osobenost
ovog autora: njegova sklonost da slika male, neznatne, g:tovo svakodnevne tipove i
ličnosti uhvaćene u spektru običnih, pa i trivijalnih okolnosti svakodnevnog života.
Čehov je strasno mrzeo banalnost, kako je io rekao Gorki pišući povodom Čehovljeve
smrti kad su njegove posmrtne ostatke prevezli u domovinu u ob:čnom vagonu koji je
zaudarao na ribu, ali je jednako mrzeo i pateliku, teatralnost, povišen ton i svaku vrstu
prazne reo'torske d svečane rečitosti, pa je otuda : u svojim pozorišnim delima
antiteatralan u gotovo doslovnom značenju te reči. Po tome je on začetnik i jednog
sasvim svoga, osobenoga teatra i stila scenske literature. Slikajući sredinu i društvo kroz
čoveka i njegov život, i uzajamno čoveka u društvu 'zajednici i među ljuđima, Cehov je,
ponevši jako
111
ćanje istimoljnibiivosti, oisećanje koje ga je uvek spasavalo od sentlmentalizma i
melodiramaitienosti kao i bezdušnosti i cinične ravnoduišnosti, uspeo da tmurnim
bojama naslika stvarmost Rusije neposredno u razdoblju koje je prethodilo velikitm
društvenim potresima. Nepasredan kakav je bio, duševan i blag kao čovek, takav je
mahom Čehov i u svojim pripovetkaima, kako onim kraćim tako d dužim, setan i tužan,
isto onako đuboko tužan kakav je bio i život oko njega, život ličnosti s kojima živi
tnjegova literatura. Ta seta i tuga, toliko prieotna u atmosferama, ali i u osećanjima i
mislima njegovih jumaka, izvire ina delikatan načion iz pođteksta njegoviih proza i
predstavlja još jedan kvalitet Ćebovljeve novelistike. Slikajući predrevolucionarmog
ruskog in'teligenta u jeđtioj vrsti duhovnog nihilizma i otpadništva od stvarnog života,
odljuđenog i 'Uisamljenog, razbijenog i dekoincentrisanog, dalekog od svega opšteg i
uzvišenog, u kalu svaikodnevne malovaroške sredine, duboko izgubljenog u njoj, u
njenoj posvemašnjoj tuposti i anonimnasiti, Cehov kao da nije mogao drugo nego da
istim tim, pomalo sivim i surim bojama naslika njegovu ljudsku situaciju, njegov
dezerijentisani, beznadni, malograđanlski život ogrezao i utonuo u pustoš praznoig
vegetiranja i besmislenog otaljavanja, u polumračan krug izvan kojeg kao da ne postoji
ništa drugo ni više, ni radoistan život za druge, ni svetla budućnost nanoda. Videći
takav život svojih bližnjih svuda oko sebe, videći narod kako trpi u si'romaštvu i
neznanju, daleko od kulture, naalke i srećnog življenja, Čehov nije rnogao drugo no da
kaže isttou. Otuda mukla, potmula atmosiera otao njegovih ličnosti koje ne mogu da se
kao Ijudi ispolje i ostvare, otuda bezvoljnost, bezbojnost i saimoživoist, otuda
beznadnost i ta suimorna, turobna Mima koja obavija najbolje stranice njegovih proza.
Svedočeći o seljacima (pripovetka »Seljaci« i brojne druge), o malovarošanima i
dnteliigenciji po palanačkim zabitima ogromnog niBfeog catrstva pritisnutog tamom
samodržavlja (»Dvoboj«, »Moj život« i druge), Čehov ne može a da crniin bo
112 ,
jania ne piše o tim Ijudima bez ubeđenja i bez ocijentacije, o tim bivšim, propalim i
izgubljenim ljudima rastrojenlh živaca i pasivne meditacije, o često divnim, radnim,
Bposobnim i energičnim Ijudima koj i propadajoi u toj žatosnoj, žaibokrefinoj gluvini i
mrtvaji umesto da svoj jedini život ugrađuju u delo koje bi i!h nadživelo, u
samqpregoran i solidairan rad za budućnost svoje latadžbine. Pravo iz stvarnosM izvire
ta tipična ruska beznadna fcuga feojoj nije odoleo ni ovaj pisac velike moraln© čvrstiine
i strasnog uverenja da je ćovek tu, na zemlji, u zajednici Ijudi, da svoj život pnolepša
osmisli i prožme potrebom ljudske uzajamnosti. Iz takve jedne tamne rupe, kakva je
bila Bamodržavmo rusko carstvo njegova doba, Čehov je slutio d .naveštavao jedno
bolje, arećndje vreme. Setiroo se samo Astriova iz »Ujka Vanje« koji zajedno sa
Čehovom sanja 1epotu: »U čoveku sve inora biti lepo: i Moe, i odelo, i duša i mdsli*.
Lepota namenjena ooiveku — to kao da je ona najsažetija tndsao koja izviire iz dubina
Čehovljeve umetnosti, njom višestruko ozarena i prožeta. Verovao je čehov i u
isceliteljsku anagiu rada, u nj«govu adiravu priradu. Znao je da dosada i dofcolica
razjedaju duSu, da je nište. Rad 1 graditeljisko radasno delo daje čovekavoim životu
cdlj i stvami smisao.
No Čehov ndje bdo sama visprenl slikar 6oveka i njegove psihologije u srediini u kojoj
je živeo, nepatetiični evokator patetike ljudske sudibine, nego i pesnik i vizionar
nostalgičnih, iskonskflh i drevnih trenutaka svakog Ijudskog života ša njegovim
cikličkim strastima, Ijubavima, nadama, istrahovima i patnjamaIzmeđu rađanja i smrti
koja umištava telo i sve što j« trošno ali ne razara i ne poništava razlog življenja,
čovekov život je posvećen ljubavi. U ime te ljubavl za čoveka d za Ijudski rad uopšte,
dakle jedne šire ljubavi od one primame između muSkarca i žene, Cehov ie napisao
svoje najliirsklje, najpoetsklje stranice među kojima zasebno inesto zauzima poetifna
»Stepa«. NasMkana je tu duša de^aka kcji otkriv« svet i svet koji otkriva dužu
čovekovu. Može s
I Cehov: Stcpa
113
da je »Stepa« dlvan obrazac Cehovljew proze. Tu su tiha, iznijansirana osećanja, <tu je
živopisain ruski pejsaž koji je malo ko usruekoj literaturi znao sa toliko slikovitosti da
oseti i apiše kao Čehov. Turgenjev je bio majstor u elikanju ruskih pejsaža, ništa manji
od njega Lav Tolstoj ili docnije Ivan Bunjki. Pa, ipak, teškio je praviti poređemja te
vrste, ali se jedno poređenje n'aroeće: Cefao<v je osećao prirođu kao najintimniji deo
sebe ii sveta s kojim čovek živi i saoseća. Stepa kao da oživljava pod perom Čehovljeve
đuše. Ali to iiiije samo stepa, samo pejzaž izvezen bojama. To je podna zemlja sa svojom
suidlbinom sviofjam togom i čežnjom za srećom. Setimo se opisa i dioživljaja atepe u
noći: .
»Putuješ sat, dva... Na putu te susreću ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je
postavio bogzda ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom. noćna ptica i tebi
malopomalo dolaze na um stepske legende, priče namemika, bajke dadilja sa stepe i sve
ono što si sam umeo videti i osetiti dušom. I tada u cvrčanju insekata, u sablasnim
obličjima i humovima, >u plavom nebu, u mesecevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u
svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutiš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći i
strasnu žeđ za životom; duša se odaziva divnom, divljem zavičaju i poželiš da zajedno sa
nocnom pticom poletiš nad stepom. U valičanstveinom zanosu lepote, u suvišku sxeće,
osećaš neku napregnutost i tugu, kao da istepa uviđa da je usamljena, da su njerao
bogatstvo i duša za svet izgubljeni da ih niko nije opevao...«
Sve tuguje za nedosegnutom srećom, pa i ogromna moćna stepa u svojoj bescenoj lepoti.
»Stepa« se s (pravom uvrštava među najpoie'tskija dela ne samo ovog pisca nego i
uopšte oelokoipne nuske literature. Neki je naaivaju poemom. Stogia je Gorki za nju
mogao da kaže i ovo: »O Čeborviu se može poEsati mnogo, ali je potrebno pisati tanano
i jasno, što ja me timein. Dobro bi bilo piisa'ti o njemu kao što je KDtn pisao »Stepu«,
priču' purm mira, lafeu i mski zamišljeno tužnu. Priiču j za sefoe«.
114
• Za života Cehov je stekao 'slaviu pisca. Ali je bio i neshvaćeit Govorilo se da je
ravinodušan, da ne saoseća sa ljudima o kojima piše, da je samo sMkar dtđ. Prebacivali
su mu da nema izgrađanog pogleda na svet, da se me angažuje, itd. No to sve nije tačno,
ili je bar suviše jednostavno i nepravično da bi bilo tačno. Vreme je pokazalo dia je
Cehov itekako isaosećao sa svojim juinaciina, da je njegova ravnodušnost samo
prividna, da ispod nje, ispod površitie, tiinja velika ljubav za čoveka i ljude. I da ta
njena ljudska toplina ts vremenam dobija svoje punije značenje. Prolazi vreme, ali
interasovanje za Cehovljeva dela ne oipađa, ano neprekidno raste. Pedeset godina posle
njegove amrti Cehov je ništa manje wv nego što je bdo u doba svoje najveće slave.
RISTO TRIFKOVIC