ZAK DIBOA

fFJ31

MONASKI

REDOVI

Prevela: Darinka Hizar

Naslov originala: Jacques Dubois, Les ordres monastiques, P. U. F., Paris 1985.

:5nomrOTeKa Maraue cpncxe, HOBH Can Kararrorasanaja y ny(iJrn:KawIjn - CIP

271 .IJ:lffiOA,)KaJ(

Monaski redovi ! zak Diboa ; prevela Darinka Hizar, - Novi Sad : KnjiZevna zajednica Novog Sada, 1988. - 150 str. ; 20 cm. - (Edicija Que sais-je? ; knj. 2) Prevod deIa: Les ordres monastiques ! Jacques Dubois. ISBN I DUBOIS, Jacques

UVOD

Na Kongresu Opata, odrzanom 1977. godine, Dom Viktor Damerc, benediktinski primas, izjavio je: »Nemoguce je pravno definisati rec monah: svako ogranicavanje moze biti proizvoljno«. Sv. Benedikt je napisao svoje Pravilo za one »koji zive zajedno u nekom manastiru pokoravajuci se jednom Pravilu i jednom opatu ... , snazna rasa cenobita ... < Na hriscanskom istoku nema drugih redovnika do monaha, ali na Zapadu rec monah cesto se zloupotrebljava pa se njome oznacavaju redovnici koji nisu monasi: regularni kanonici, prosjacki redovnici, redovni klerici, clanovl Klerikalnih Kongregacija, verskih zajednica, Svetovnih Kongregacija i svetovnih ustanova .. U ovoj knjizi rec je sarno 0 monasima, Manastirima se upravlja na osnovu hijerarhijskih tekstova: PRAVILO cdreduje duh i glavne principe. UREDBA objedinjuje pravna, liturgijska i disciplinska uputstva u zbirkama koje se obicno zovu: obicaji, ustavi iii deklaracije, OBICAJNIK, koji nije uvek u pismenom obliku, prenosi prakticne pojedinosti iz svakodnevnog zivota.

Istorija monaskih redova je u stvari istorija PraviIa, od kojih je najznacajuije Pravilo sv. Bencdikta, zatim istorija UREDBI koje proizilaze iz ovog PraviIa, kojc je postalo trajno.

DEFlNlCIJE REel

OPATIJA: manastir kojim upravlja opat. CELIJA: mali manastir bez prava sarnouprave. CENOBIT: monah koji zivi u zajednici. KANONIK: klerik koji Zivi u zajednici prema PraviIu sv. Benedikta. KAPTOL: sala za sastanke u kojoj se citaju poglavlja iz Pravila. Skupstina zajednice. lVIANASTIRSKA KONGREGACIJA: grupa manastira ujedinjenih pod upravom opata, staresine ili predsednika. KONVENT: grupa rnonaha u jednom manastiru. Ovu rec rnonasi ne upotrebljavaju, PUSTINJAK: rno~ah koji zivi sam, strogo odvojen od sveta. MONAH: redovnik koji se posvetio poniznom i plernenitom sluzenju Boga u manastirskomkompleksu. Na Istoku se ne zna za drugi oblik verskog zivota. Na Zapadu naziv monaha nose redovnici koji postuju PraviIo sv. Benedikta i jos sarno tri monaska reda. MONAHINJA: devica koja se svecano zavetovala Bogu. Monahinje zive odvojene od sveta, na nacin koji je prilagoden njihovoj organizaciji. MA NA STIR: zgrada za monahe i monahinje. RED: u prvobitnom znacenju nacin zivota: manastirski red. Zatim grupa manastira koji zive po istim pravilima: 5

Kliniski red, Cistercitski red su Konfederacije Manastirskih Kongregacija. PRIORAT: man astir kojim upravlja prior. Priorat monaha koji ima svoju autonomiju. REDOVNIK: hriscanin koji se zavetovao na siromastvo, ced· nost i pokornost. Redovnici mogu biti svetovna i duhovna lica.

PRVA GLAVA

PRVA PRA VILA

Koreni hriscanskog monastva su u Jevandelju, Ljudi i zene su zeleli da zive zivotom potpuno posvecenim Bogu. U Egiptu, u IV veku, pojavljuju se otac pustinjaka, Antonije (t 356), i tvorac prvog cenobitskog Pravila, Pahornije (t 346). Pustinjaci koji su ziveli potpuno usarnljenicki retki su i ostali su nepoznati. Razlika izmedu pustinjaka i cenobita nije toliko u izdvajanju od sveta koje moze biti vise-manje potpuno kod jednih i kod drugih, koliko u nacinu organizovanja zajednickog zivota, odredenog pravilom kod monaha, proizvoljnog kod pustinjaka koji su sami sebi odredili veoma strog program zivljenja. Monasi odvojeni od sveta zive u izvesnoj meri kao pustinjaci; pustinjaci se, pak, pridrzavaju cenobitskih pravila, bar u odnosu ucitelj-dak,

SVEn

ANTONIJE I PUSTINJACI

Neposredno posle Antonijeve smrti, Aleksandrijski patrijarh, Atanasije, napisao je na grckom njegov ZIVOTOPIS, koji je odmah preveden na Iatinski, Tokom vekova svi monasi ce citati ovo delo iz koga ce saznavati da je zivot u pustinji borba. Monah mora da se stalno suocava sa davolom koji ga
7

prisiljava ili navodi na zIo. Neudobnoscu, nespavanjem i gladovanjem, monah putem molitve postize APATEJU, potpuno otsustvo strasu. U skrusenosti svoga srca, on upoznaje sv. Pismo. Sa razbuktalim milosrdem u dusi, ispunjenoj radoscu, obuzima ga zanos pred licem Gospoda Boga.

SVETI PAHOMIJE I CENOBI11

Sin neznabozackih roditelja, roden u poslednjoj cetvrtini III veka, Pahornije se pokrstio godine 314, kada je vee bio vojnik. Napusta vojsku i odaje se asketskom zivotu. Ubrzo, predlaze monasima koji su ziveli u odvojenim ,;elijama da se hrane zajedno i da udruze plodove svoga rada Manastir Tabenizi brzo je postigao uspeh. Monasi su nosili lanenu tuniku bez rukava, stegnutu u struku pojasom od ustavljene koze i mali ogrtac sa kapuljacom. Na prostoru okruzenom visokim zidom manastira bile su rasporedene zgrade u kojima je svaki od dvadesetak redovnika imao svoju celiju, Zajednicke prostorije sacinjavale su: crkva, trpezarija, kuhinja, podrum, zatim vrt i gostinske sobe, Ne zavetujuci se, monasi su se obavezivali da ce ziveti zajednickim zivotom, punim vrlina. Disciplinu su odrzavali monasi odgovorni za male grupe, vrseci svoju duznost strogo, skoro okrutno, uz bicevanje i post na hlebu i vodi. Svako je mogao sebe da muci, sto je iskljucivalo zajednicke obroke i podsticalo takrnicenja u isposnistvu, pri cemu je licna sujeta nanosila stetu pravom asketizmu. Godine 404, Jeronim je preyeo na latinski Pahomijevo Pravilo, koje je bilo cdrnah prihvaceno.

SVETI VASILIJE I PRINCIPI MONASTV A

U oblastima, duboko prozetim jelinizmom, surovost obicaja egipatskih seljaka bila je neprihvatljiva; principe hris8

canskog monastva odredio je Vasilije, ciji je uticaj prevladao, kako na Istoku, koji je bio temelj svih dcasnijih zakonika, tako i na Zapadu, gde sv, Benedikt pominje u svom Pravilu sarno jednog tvorca: »naseg Oca, sv. Vasilija«. Poreklom iz ugledneporodice u Kapadokiji, Vasilije, roden oko 329. godine, posle dugih studija u Carigradu i Atini, preduzima dugo putovanje po Egiptu, u cilju sakupljanja milostinje, zatim po Siriji i Mesopotamiji, posmatrajuci izbliza cuvene usamljenike. Oko godine 357, povukao se na jedno imanje blizu Nove Cezareje na Crnom morn, gde je ziveo mirnim zivotom, ispunjenim molitvama i ucenjem, Rukopolozen za svestenika u Cezareji, godine 362, i postavsi cuveni bogoslov, retko je prebivao u svom manastiru. Od 365. godine, boravio je kod episkopa u Cezareji koga je nasledio godine 370. Umro je 1. januara 379. godine. Kao manastirski otac, Vasilije nije sastavio zakonik, ali je izlozio nacela isposnickog zivota: 55 predavanja sacinjavaju VELIKA PRAVILA, a MALO PRAV/LO sadrzi 313 odgovora na pitanja iz svakodnevnog zivota. U njima se nalaze svi elementi monastva: liturgijska molitva, ispovedanje grehova, cesto pricescivanje, citanje Biblije, rucni rad, dobrocinstva: gostoprimstvo, negovanje bolesnika, poucavanje. Sve se to desava u poslusnoj i trezvenoj zajednici, zasnovanoj, ne na takmicenju bez kontrole, vee na poslusnosti, smatranoj od tada glavnim osnovorn monaskog opsluzivanja.

JOVAN KASIAN
Roden oko 365. godine, Kasian jebio monah u Vitlejemu od 385. do 386. godine. Presao je zatim u egipatske pustinje. Godine 399.otisao je u Carigrad Jovanu Zlatoustom. Pobegao je posle nepravedne osude. Sklonivsi se u Rim, godine 405, kod pape Inocentija I, susreo je buduceg Leona I. Godine 415, nastanio se u Marseju gde je osnovao dva manastira, jedan za monahe, drugi za monahinje, Tu je napisao 9

svoje prve knjige: CENOBITSKE UREDBE, ubrzo posle 420. godine DVADESET CETlRl PREDAVANJA, go dine 425-426, i RASPRAVU 0 o VAPLOCENJU, 430. godine. Umro je oko go dine 435. Kasian propoveda da se Bog javlja u dusi i da je preobrazava sjedinjenjem koje je istovremeno spoznaja i ljubav. Do te kontemplacije, monah dolazi spoznajom spasavanja od poroka i brzim sticanjem vrlina. Kasian istice znacaj uzdrzljivosti, koja, izbegavajuci sva preterivanja, predstavija izvor i koren vrlina, Onese dalje razvijaju istrajavanjem u poniznosti, ispovedanjem i postovanjem predanja. Rad donosi monahu samostainost, poznavanje Sv. Pisma izgraduje njegov duh, molitva razbuktava njegovu dusu. Kasian duguje svoj uspeh svom latinskom jeziku, priIicno jednostavnom i pravilnom, kao i svojoj moci ubedivanja. lako se poziva na Egipat, on se nimalo ne ustrucava da svoje ucenje prilagodi svojim ucenicima u Galiji. I pored svojib polupelagijanskih sklonosti, Kasian je izvrsio znatan uticaj na zapadno monastvo. Sveti Benedikt preporucuje eisanjc njegovih knjiga,

"10

GLAVA II

POCECI MONASTVA NA ZAPADU

TV VEK. - Prvi monasi na Zapadu nisu uzivali ugled Otaca iz pustinja na Istoku. Nedostatak tekstova kao i arheoloskih dokaza umnogome otezava ispitivanja. U IV veku monasi se povlace na nepristupacna usamIjenicka mesta, a za njihovo postojanje saznaje se sarno od putnika iIi od njihovih neprijatelja. Monasi se sastaju na periferiji gradova. U Milanu, Ambrozije (t 397) se brine 0 jednom manastiru nastanjenom dobrom Bracom, U VerceIu, vee godine 345, episkop Evsevije (t 376) zivi u zajednici sa svojim monasima. Od 394. godine, u Hiponu, Avgustin (t 430) se na njega ugleda. On pise za muskarce i zene pravilnike, koji su odmah obilno korisceni, cesto dopunjavani iii preradivani. Oko godine 360, privucen siavom episkopa Hilarija, Martin se nastanio na posedu u Liguzeu, blizu Poatjea. Izabran protiv svoje volje za episkopa u Tum godine 371. iii 372, on je za sebe stvorio odmah jedno pribeziste na drugoj obali Loare. Ucenici su dosli za njim i nastanili se po kolibarna iii pecinama; ova pojedinacna pribezista podsecaju na Palestinske lavre.

LERENI
Ubrzo posle Martinove smrti, oko godine 400, Honorat i njegovi sledbenici izgradili su na ostrvu Leren zaseb11

ne kolibe, Posle nekoliko godina napustili su nacin zivota u lavri i okupili se u jednom jedinom manastiru pod .upravom staresine sa vrlo visokim ovlascenjima, Oko godine 410, jedan pisae, koji je dobro poznavao obicaje monaha na Istoku, koristeci se Vasilijevim Pravilom, zamislio je jednu raspravu medu monasima kojirna je dao egipatska irnena: Serafion, Pahomije i Pafnucije. (Naslov ovog teksta glasi: Pravila cetiri oea; s obzirom na to da Makarije uzirna dva puta rec, prepisivac je na brzinu zakljucio da su u raspravi ucestvovala dva Makarija). Krajern godine 427, Honorat je bio izabran za episkopa u Ar!u, a nasledio ga je Maksim. Sluzba bozja i rad bili su pravilorn utvrdeni i imali su se izvrsavati; kazne su bile predvidene za neispunjavanje obaveza; sam Otae manastira morae se vladati prema Pravilu, sto nije ni u korn slucaju umanjivalo njegovu vlast. DRUGO PRAVILO OTACA nije bilo kruto prirnenjivano i naislo je na poslusnost, jer su se na ostrvu Leren pustinjacke celije nalazile van manastira. Krajem V veka pojavilo se jedno novo Pravilo za koje se misli da ga je sastavio Makarije (po legendi, on je bio naslednik Antonijev, a preteen Pahomija), ali u njegovo poreklo nije bilo sumnji: ono verno prenosi jedan deo iz DRUGOG PRAVlLA OTACA. Leren je bio srediste polu-pelagijanske teologije, koja se, odbijajuci Avgustinovo ucenje 0 milosti, poziva na Jeronima. Pisae ZIVOTOPlSA Otaca iz Jure, koji je oko godine 520. sastavio u Kondatu (nazvanom kasnije Sveti-Ojend, a zatim sveti-Klaudije), sporninje uredbe koje su objavili Vasilije, Oci iz Lerena, Pahomije i Kasian, ali im pretpostavlja Pravilo prilagodeno podneblju zemlje i potrebarna rada, a to je verovatno Istocno Pravilo, sastavljeno od izvoda iz Pahomijevog Pravila, drugog Pravila Otaca i naredbi koje odreduju poslove sluzbenika u manastiru. Ovo Pravilo prenosi Lerenska predanja, prilagodena Kondatu i Agonu. Predpostavlja se da je u vreme odrzavanja Koncila u Klerrnonu u Overnju nastalo trece Pravilo Otaca. Makarijevom Pravilu bili su dodati propisi doneti na Koneilu u Agdu 12

godine 506. i na dva Koncila II Orleanu, 511. i 533. godine: II njima episkopi traze svoja prava nad opatima i strogo kaznjavaju zloupotrebe: kradu, otimanje nasleda i odnose sa zenama.

ARL
Roden II Salonu na Soni, Cezarije je imao oko dvadeset godina kada se odao isposnickom zivotu. U Lerenu se izdvojio iz Zajednice nametnuvsi sebi preteranu skromnost. Episkop iz ArIa, Eonije, proizveo ga je u svestenika i poverio mu je upravu nad jednim manastirorn. Postavsi episkop II Arlu godine 503, Cezarije je do svoje smrti 27, avgusta 542. godine, proveo dvadesetak godina pisuci jedno Pravilo za monahinje. Koristio se Pahomijern, Kasianorn, drugim Pravilom Otaca, a narocito Avgustinom. Naredbom je odredio sluzbu bozju i post, podvukao vaznost cutanja, strogog zatvaranja u manastir i uzdrzavanja od odnosa sa spoljnim svetom. Posto je godine 534 zavrsio ovo Pravilo, posluzio se njime za pisanje jednog Pravila za monahe, kraceg i jasnijeg. Njegov naslednik Aurelije (540-551) upotrebio je ova dva Pravila za izradu jednog, namenjenog monasima, koje nije bilo originalno, ali je bilo umereno, i drugog za monahinje koje je ulaksao izostavljajuci sporedne poslove iIi poslove neprilagodene zenama. Episkopi iz ArIa su sjajno pokazali koliki je znacaj gradskog monastva,

OSTALA PRA VILA IZ VI VEKA

Pravilo svetog Fereola (verovatno episkopa i: Uzesa od 533. do 581), Pravilo opata Pavia i Stevana j Pravilo Tarnantovo ugledaju se naklasicne tekstove i Pravila 0 kojima je vee bilo reci; ona su zanimljivog sadrzaja, ali se ne zna gde su se nalazili manastiri za koje su bila napisana. 13

SPOR OKO PRVENSTVA PRAVILA UCITEUA NAD PRAVILOM SVETOG BENEDIKTA

U srednjoj Italiji, u VI veku, nastala su dva Pravila: krace se pripisuje svetom Benediktu, opatu iz Monte-Kasina, a drugo, duze, napisao je nepoznati pisac, ali kako je svaki dec njegovog izlaganja pocinjao formulom: »Gospod je odgovorio preko ucitelja«, nazvano je Pravilom Ucitelia. Ova dva Pravila imaju mnogo zajedniCkih odeljaka, ali su u sustini veoma razlicita: Ueitelj opisuje do sitnica zivot monaha, ogranicava ga mnogim pravilima, opravdavajuci ih drugim duhovnim bodrenjem za koje nalazi prim ere u raznim izvorirna, meau kojima su Apokrifi Novog Zaveta i legendarna Hristova stradanja. Pravilo svetog Benedikta istice znacaj sluzbe bozje i izlaze trczveno i jasno principe duhovnog zivota. o Ucitelju se nista ne zna: rnedutim prihvaceno je da je tvorac Pravila svctog Benedikta opat iz Monte-Kasina koji je umro oko godine 547. lake je za Pravilo Ucitelja znao Benedikt Anjanski kao i mnogi drugi pisci koji ga spominju, one nije bilo mnogo citano tokom vekova. Nije privlacilo paznju. Autor jednoga recnika ovoga Pravila. ovako se 0 njemu izrazava: »Zaneseujak koji donosi zakone u Uciteljevom Pravilu nije ni opat niti tradicionalni tip osnivaca, vee jedan starac, potkovan naukom i zakonskim propisima, koji se beskrajno ponavlja«. Ne govoreci mnogo 0 njemu, svi autori su se slozili da Uciteljevo Pravilo predstavlja opsirno turnacenje Pravila svetog Benedikta za koje Mabijon kaze da potice iz VII veka i da osim nekih zanirnljivih pojedinosti nema niceg interesantnog. Medutim, dok najstariji sacuvani rukopis Pravila svetog Benedikta potice otprilike iz godine 710, Uciteljevo Pravilo sacuvano je u jednom rukopisu prepisanom oko godine 600, U odlomcima u jednom nesto starijem rukopisu, Pripremajuci kriticko izdanje Pravila svetog Benedikta, Dom Avgustin Zenetu, monah iz Solema, smatra da su ru14

kopisi Uciteljevog Pravila, samim tim sto su stariji, mogli dovesti do neophodnih izmena. Uporedujuci pazljivo dva Pravila, zakljucio je sa iznenadenjem da njihova slicnost nije u pretpostavci da je Ucitelj prosirio Pravilo svetog Benedikta, vee naprotiv, da je Benediktovo Pravilo skracenje Uciteljevog Pravila. Dom Zenetu je verovatno zeleo da svoje misljenje izlozi u jednoj iscrpnoj studiji, ali Matija Alamo, opat manastira Silos u Spaniji, saznavsi za njegovo otkrice, preduhitrio ga je. On je objavio u Pregledu crkvene istoriie (tom 34, 1938, na str. 739. do 755), jedan clanak pod naslovom: Pravilo svetog Benedikta u svetlosti njegovog izvora, Uciteljevog Pravila. Clanak je bio slab, reakcije, rnedutim, burne. Mnogi koji su bili suprotnog rnisljenja tvrdiIi su da Pravilo, ovako urnno i izvanredno napisano kao sto je to Pravilo svetog Benedikta, moze biti same originalan i brizljivo sastavljen spis jednog genija, a Pravilo Ucitelja, daleko od toga da bude izvor Pravilu svetog Benedikta, samo je jedna cepidlacka i nevesta razrada. CIanci koje je ova polemika izazvaia pozivali su se na izdanje Uciteljevog Pravila koje je Luka Holstenius objavio u Codex regularum (Rim, 1661), a Minj prestarnpao (u zbirci Patrologie latine [Dela svetili Otaca], 1. 88, str. 943. do 1052) sa mnogo stamparskih gresaka, M. Vanderhoven i F. Masaf uspeli su da nabave paleografsko izdanje oba stara rukopisa Pravila Uciteljevog, a od 1964. do 1965. Dom Adalbert de Vogi objavio ga je u prevodu i sa indeksom reei iz teksta. Danas nijedan istrazivac koji bi pazljivo procitao oba Pravila, ne bi posumnjao da je prvo nastalo Pravilo UciteljeYO. Da Ii je zbog toga slava svetog Benedikta manja? Ova bojazan zasnivala se na jednom pogresnom shvatanju: sveti Benedikt nije osnovao nijedan centralizovani red, njegovo Pravilo se prosirilo na manastire koji su odavno postojali, a medu sobom nisu imali nikakvu zakonsku povezanost. Ono nije bilo sastav koji je nastao u jednom trenutku, vee zavrsetak jedne duge evolucije,koja pocinje u Jevandelju i nastavlja se kroz prva manastirska pravila da bi se zavrsila knjizevnim delom, 15

to jest, Pravilom Uciteljevim. Sveti Benedikt je nasao u ovom opsirnom tekstu koji je mudro skratio, vecinu elernenata od kojih je sastavio svoje Pravilo, prenoseci jedinstveno naslede prvih generacija hriscanskih monaha.

16

GLAVA III

PRAVILO SVETOG BENEDIKTA

Benedikt je poznat sarno iz price pape Grigorija Velikog (590-604) koja se nalazi u drugoj knjizi njegovih Di[aloga; njegov cilj je bio da pokaze da ima jos svetaca koji cine cuda, stoga ovaj papa govori sarno 0 ~cudesima<! svetog Benedikta. Benedikt je roden oko 480 godine, u provinciji Nursiji, brdovitom kraju blizu Rima. Dosavsi u glavni grad da studira, ubrzo ga napusta i odlazi da zivi kao isposnik, najpre u Enfidiju, blizu Tivolija, a zatim u Subijako, usarnljen, skriven u planini. Naimenovan za opata u susednom manastiru Vikovaro, uspeo je da umakne pokusaju trovanja. U Subijaku je okupio ucenike koje je rasporedio u dvanaest malih manastira; zavist jednog svestenika primorava ga da ode. Oko 529. godine, nastanjuje se u Monte-Kasinu, tu osniva manastir i umire, verovatno, 21. marta 547. godine, ubrzo posto je primio kralja Gota, Totillu i odrzao mu besedu. Grigorije Veliki sazeto se izrazava 0 Benediktovoj delatnosti: »Napisao je Pravilo za monahe, koje se odlikuje umerenoscu i [asnocom« . . Pravilo svetog Benedikta ima oblik knjlzice podeljene na 73 pogJavlja, sa Predgovorom na pocetku knjige. Neka od ovih poglavlja imaju sarno po nekoliko redova, a najduza jedva nekoliko stranica. Stil nije kao u modernom zakoniku, tu se preplicu duhovni saveti sa prakticnim uputstvima. Plana se ne drzi strogo, mada postoji izvestan red: u Predgovoru 17

i u sedam prvih poglavlja izlozeni su glavni prineipi monaskog zivota i duhovnosti; poglavlja 8. do 20. govore 0 molitvi, glavnoj liturgijskoj molitvi; u poglavljima 21. do 57. opisan je konkretan svakodnevni zivot u manastiru i predvidene su kame za neizvrsenje zadataka; poglavlja od 58. do 61. objasnjavaju nacin primanja iskusenika ,i ispitivanje njihovih sklonosti pre zavetovanja; u poglavljima 62. do 72. istice se znaca] discipline neophodne za dobar rad zajedniee; i najzad, 73. i poslednje poglavlje poziva monahe da prouce sv. Pismo i spise svetih Otaea obecavajuci im da »ako budu dosledno sprovodili ovo malo pravilo, napisano za pocetnike«, dospece do najvisih vrhova znanja i vrlina, Pravilo odgovara cilju svoga tvorea koji je zeleo da ustanovi »skolu za sluzenje Gospodu«. Pravilo dodeljuje prvo mesto liturgijskoj molitvi, Rucni rad, koji je u pocetku bio povrtarstvo i zanatstvo, prerastao je u prepisivanje rukopisa i intelektualni rad, neophodan za lectio divina (pazljivo proucavanje tekstova iz Biblije i kornentara svetih otaea, ,i razmisljanje 0 njima), Rucni rad, u pravom smislu te reci, dobijao je povremeno pocasno mesto. Pravilo organizuje zivot u zajednici. Posle iskusenistva koje traje godinu dana, monah se zavetuje. Zavetovanje znaci posvecivanje sluzenju Boga, a istovremeno i obostrani ugovor zakljucen izmedu zajednice i zavetovanog koji se konacno vezuje za svoj man astir. Sastavljen od pojedinaca koji mu neopozivo pripadaju, manastir predstavlja jednu porodicu ikojom upravlja opat, otac svih rnonaha kao sto to i njegovo ime kazuje (na sirijskom abba znaci otac). Monasi biraju svoga opata dozivotno. Njemu pomaze savet od nekoliko monaha; za najvaznija pitanja, on mora da trazi savet monaha okupljenih u Kaptolu i da postupa po njihovom misljenju, Opat imenuje manastirske sluzbenike na razne duznosti za koje su pred njim odgovomi. U doba kada je drustvo bilo u potpunom rasulu, ovakve odredbe su davale manastirima postojanost koja objasnjava 18

njihovo delovanje i njihov uticaj. Nevolje koje su zadesile Benediktinski red u toku njegove istorije, rezultat su nesprovodenja bitnih tacaka Pravila. Pravilo sadrzi veoma jasan propis 0 monaskom asketizmu, sa duhovnom doktrinom, usredsredenorn na licnost Hrista; ono ne ulazi u pojedinosti iz njegovog zivota, ostavljajuci opatu veliku slobodu tumacenja, Pravilo podvlaci znacaj unutrasnje discipline, poslusnost i prenebregavanja volje. Ne namecuci monahu neprirodno ponasanje, one ga izgraduje iznutra, vodeci racuna 0 njegovim sposobnostima i temperamentu: to nazivamo benediktinskom uzdriliivoscu. Tipovi molitvenih casova prema kojima su neki pisci zeleli da okarakterisu zivot monaha, bili su stvoreni na osnovu proizvoljnih merila, koja uopste nisu vodila racuna da li se ani mogu prilagoditi vremenu, mestu i konkretnim slucajevirna. Manastirski molitveni casovi obuhvataju uvek, pored duge nocne sluzbe, pohvalne moIitve zori, monasku molitvu, vecernje u smiraj dana i molitve pred spavanje. Lectio divina i rad dele medusobno ostatak vremena na razne nadine.

19

GLAVA IV

MONA5TVO NA ZAPADU OD VI DO
VIII VEKA

GALIJA. --. U Galiji ima mnogo manastira, ali njihove arhive su skoro potpuno iscezle, aluzije na njih su retke i oskudne, a arheoloski tragovi skoro uvek skriveni. Mesta koja vode poreklo od reci monasterium iii monasteriolum, kao Mutje, Monestje, Montro, Montrej, Menetrol, Monistrol, bila su, pre Karla Velikog, sedista manastira 0 kojima cesto nema nikakvog drugog pomena. Manastiri su osnivani na rimskim posedima, na putevirna iIi blizu bazilika, koje su, u predgradima gradova cuvale rnosti mucenika i episkopa. Princevi i episkopi su pomagali i bogato darivali ove manastire. Dokumenti koji govore 0 opsluzivanju, zadovoljavaju se neodredenim izrazima: »predanja Otaca«, »Pravilo« bez ikakvih podrobnih objasnjenja, navodeci vise imena: Vasilije, Makarije, Cezarije, Cetiri Oca, Oko godine 575, pojavili su se u Galiji irski misionari pod vodstvom Kolombana, koji je oko godine 590, osnovao opatiju Luksej na rusevinama rimskog kupatila. Obrazovan u Irskoj, branilac nekih keltskih obicaja nasuprot papi Grigoriju I i njegovim nasIednicima, Kolomban je shvatio da u GaIiji ne moze da nametne ono sto je sprovodio u Irskoj. Pravilom Kolombana nazvan je jedan moralni i krivicni zakonik po kome ne moze da se upravlja 'jednom ustanovom, Stoga je Kolomban prihvatio Pravilo svetog Benedikta. Umro je u Bobiju, godine 615, posto je sa zarom zanesenjaka stvorio manastir-

21

sko opsluzivanje koje se odlikuje vernoscu Pravilu svetog Benedikta i svetog Kolombana. Nekoliko zakonodavaca pokusalo je da objedine u jedan dokument dva Pravila, Benediktovo i Kolombanovo. La Regula cujusdam Patris ad virgines, sastavio je opat iz Lukseja, Valbert, za Farmutje oko godine 620, posudivsi od Benedikta tri cetvrtine, a od Kolombana jednu cetvrtlnu Pravila. Donat, episkop iz Bezansona (626--660), pred kraj svoga episkopovanja, sastavio je Pravilo za rnonahinje iz Zisa-Mutje, za koje je uzeo jednu polovinu iz Benediktovog, jednu trecinu iz Cezarijevog i jednu sestinu iz Kolombanovog Pravila, Vladajuci od 657. do 665, Kraljica Batilda (t 680), nametnula je obicaje iz Lukseja svojim zaduzbinama za monahinje u Korbiju i Zinjezu, ali nije nastojala da ovi budu svuda uvedeni. Pravilo svetog Benedikta prenosilo se drugim putevirna. U Galiji se prvi put spominje oko godine 620. u pismu koje je Venerandus, opat od Altripa (Kastr) uputio opatu od Albe. Za vladavine Batildine, otenski episkop, Leze, na Koncilu odrzanom u njegovom gradu, donee je odluku da se svi monasi pridrzavaju svetih kanona i Pravila svetog Benedikta. Vee u to vreme, ovo Pravilo smatrano je merilom monaskog zivota vise od svih lokalnih predanja.

ENGLESKA
Engleska, u kojoj je Jevandelje propovedao monah Avgustin i njegova sabraca, poslani iz Rima od strane pape Grigorija Velikog, prihvatila je rano i u potpunosti Pravilo svetog Benedikta sa Ijubavlju i poverenjem koje je engleskom benediktinskom monastvu dalo humanisticki karakter i vedru poboznost, cija lepota jos uvek zraci. Beda Precasni ce zauvek ostati idealni tip benediktinskog monaha, koji je svoj fivot proveo u miru, molitvi i radu. Pred kraj zivota, sam je 0 sebi jednostavno napisao: »Roden sam u blizini manastira (672. iii 673.). U sedmoj godini dali 22

su me u manastir da se skolujem. Tu sam proveo say svoj Zivot, razrnisljajuci 0 sv. Pisrnu, pridrzavajuci se red a i postujuci manastirsku disciplinu. Svakoga dana pevao sam u erkvi, srecan sto mogu stalno da ucim, poucavam i pisem, Imenovan sam dakonom u devetnaestoj godini, a u tridesetoj me je episkop Jovan (Heksamski), po naredenju mega opata Selfrida, proizveo u svestenika.« U pedeset devetoj godini, Beda je sastavio katalog svojih dela. Na pocetku su kornentari sv. Pisma za koje se obilno koristio komentarima svetih Otaea, pisanim na latinskom iii prevedenim sa grckog. Otae istorije 0 Engleskoj, gordo je izjavio: »Napisao sam istoriju svog manasitra i erkvenu istoriju naseg ostrva i naseg naroda«. Beda je prvi sastavio katalog mucenika, koji imenu svetitelja dodaje istorijsku pohvalu. Sastavio je himne, epigrame, »knjige 0 prirodi stvari i vremena, knjigu 0 pravopisu po abeeednom redu«, knjige 0 rnetrici i stilskim biblijskim figurama. Savesni istrazivac, Beda skuplja brizljivo potrebne podatke: kao pisae, navodi svoje izvore, opredeljuje se za najpouzdanija misljenja, ne boji se da j sam predlozi nove rnetode, i donosi zakljucke. Monaski zivot u sjedinjenosti sa Bogom ne prekida se smrcu, Osecajuci da slabi, Beda je izjavio: »Dugo sam ziveo, moja dusa zeli sada da vidi moga kralja Hrista u svoj njegovoj slavi«. lake veoma slab, pristao je da zavrsi svoju zapocetu knjigu. Diktirao je. Kada mu je njegov mladi pisar rekao: »Svrseno je«, odgovorio mu je: »Rekao si istinu: sve je svrseno«. Zamolio je da mu pridrze glavu kako bi se pomolio po svom obicaju, zapevao je: »Slava Oeu, i Sinu, i Svetome Duhu«, i izdahnuo. Beda je umro u sezdeset drugoj godini, 26. maja 735. godine. Beda nije bio strogi ucenjak niti nepristupacni strucnjak. Odgajen u duhu sv. Pisma, njegovo znanje je obuhvatalo sve grane nauka, Oslanjajuci se na svoju ljubav prema Hristu,

23

zeleo je da pomogne svojoj braci predajuciim plodove svoga rada. Stekao je divljenje i Ijubav svoje okoline, koji su se odrzali kroz vekove.

IRSKA
Ni u jednoj zemlji drustvo nije u tolikoj meri usvojilo monastvo, kao sto je to bilo u Irskoj; plemena koja su primila hriscanstvo zivela su takoreci monaskim zivotom, a staresina plemena postajao bi i verski poglavar bez rukopolaganja episkopa, sto je bilo povereno jednom monahu koji je vrsio svete obrede, ali nije upravljao. Dok su u drugim zemljama zamrseni odnosi izmedu duhovne i svetovne vlasti dovodili do 10seg vladanja kod jednih i kod drugih, keltski monasi su se odlikovali svojom strogoscu u ispunjavanju duznosti, primenjujuci mucne postove i duga potapanja u hladnoj vodi. U ovoj zemlji bez gradova u kojoj su zgrade i crkve bile najceSce od drveta i cerpica, ljudi su voleli kitnjaste rukopise zivo obojene, lepe svete sasude, srebrne sanducice za mosti i zvona od bronze. Dok je u VI i VII veku, latinska kultura na kontinentu bila u jeku opadanja, Irei su bili obrazovani, sto ih nije sprecavalo da prevode tekstove iz svetih knjiga i da na svom jeziku pisu istorije mucenika i druge knjige. Potpuno obuzeti ljubavlju prema svojoj domovini, keltski monasi su smatrali da bi za njih bilo najvece odricanje da je napuste, Srneli moreplovei, isli su u Rim, u svetu zemlju, i svuda gde su mogli da propovedaju hriscanstvo, kako prema kontinentu, tako i prema ostrvima na Severu. Znacajnija od misija slavnih svetitelja bila je struja koja je u toku tri-cetiri veka dolazila u skotske manastire iz severne Evrope. Episkopi nisu odobravali njihove posebne obicaje, stoga su radi asimilacije, na lieu mesta primali novajlije; secanje na Skote se izgubilo, ali je njihov utieaj u sirenju Jevandelja i razvoju hriScanske misli bio znacajan. 24

SPANIJA Poceci monastva u Spaniji su nejasni zbog raspri nastalih oko episkopa Priscilijana. Njegov preterani asketizam ga je doveo dotle, da je osudio sve sto je zemaljsko; osuden kao jeretik, pogubljen je u Trim, godine 386, po naredenju cara. Njegovo ucenje je ostavilo trajne tragove, vidljive jos u VII veku u Regula consensoria monachorum. Episkopi su se umes ali da bi pokazali put monaskom zivotu. Episkop iz Sevilje, Leandro (584-600), sastavio je jedno Pravilo za monahinje kojima je upravljala njegova sestra Florentina. Njegov brat i naslednik, cuveni Isidor (600-636), nadahnuo se Pravilom svetog Benedikta u donosenju svog Pravila za monahe. Na njega se ugledao episkop iz Brage, Fruktuozus (t oko godine 665). Posle arapske najezde, mnoge male zajednice su se odrzale sa svojim vlastitim bogosluzenjem, zvanim mozarabijsko,

25

GLAVA

BENEDIKT ANIJANSKI

o ulozi Benedikta Anijanskog u razvoju monastva moze se suditi po ustanovama iz karolinskog doba. Da bi sebi obezbedio vernost velikasa u carstvu, Karla Martel im je dodelia episkopije i biskupije. Manje surovo, njegovi naslednici su nastavili da njima raspolazu. Ne izgleda, medutim, da su ova otimanja uticala na iScezavanje manastira. U Francuskoj je u to vreme cak osnovano nekoliko novih zaduzbina, a bilo ih je jos Viiseu Friziji i Gerrnaniji, gde su monasi propovedali Jevandelje, osnivajuci opatije, baze svoga delovanja. S obzirom na to da su crkva i drzava bile sjedinjene vise nego ikad, kralj ili car donosili su zakone 0 crkvenim stvarima, klerici i monasi su sluzili u kancelariji cuvara drzavnog pecata i u administraciji, Manastiri su bili zarista duhovne kulture i centri zemljoradnicke, trgovacke i zanatske delatnosti. Oni su imaIi svoj udeo u javnim troskovirna i davaIi ISU vojsci odreden broj vojnika. Po tadasnjem shvatanju, vrsenje sluzbe bozje predstavJjaIo je za drustvo nuzno opredeljenje.
Sin grofa Magelona, Vitizia je roden oko godine 750. Bio je odgojen na dvoru kralja Pipina i odsluzio je vojsku. Da bi zahvalio Bogu sto se spasao davljenja, stupio je godine 776. u manastir Sen-Sena kod Dizona. Opsedan asketskim podvizima pustinjskih Otaca na Istoku, on se, krisom od zajednice, odavao strahovitim ispastanjima, Posle opatove smrti,

27

nastanio se na imanju svoje porodice u Anijanu da bi tu osnovao jedan manastir, siromasan i preterano strog. Nije imao uspeha u svome pokusaju, Oko godine 787, Vitizia menja u potpunosti svoje dotadasnje opredeljenje. On gradi jedan manastir sa lepom crkvom, organizuje svecano vrsenje sluzbe bozje i osniva lepu biblioteku, propisuje Pravilo svetog Benedikta i sam uzima njegovo ime. Veoma obrazovan Covek koliko i dobar organizator, on je objedinio stara Pravila u jednu zbirku. Taj Codex regularum sacuvan je u jednom rukopisu (Minhen) koji je Benedikt licno dao svome prijatelju Jelizahariju, cuvaru drzavnog pecata Luja Poboznog i opatu svetog Maksima u Triru. Ova zbirka sadrfi 27 pravila,od kojih su dvadeset i jedno namenjeni monasima, a sest monahinjama (0 njima je vee bilo reci), Benedikt je zatim sastavio Concordia regularum, sto je u stvari asketsko tumacenje Pravila svetog Benedikta, nacinjeno od odlomaka iz drugih Pravila. Na taj nacin je preneo citavo predanje nekadasnjih monaha. U trenutku kada je Benedikt organizovao svoj manastir u Anijanu, Karlo Veliki je nametnuo rimsku sluzbu. Sakramentar iz Latrana koji mu je poslao papa Hadrijan I izmedu godine 784. i 791, Benedikt je dopunio odlomcima iz gelazijenskog sakramentara iz VII veka i iz vizigotskih knjiga, i obogatio ga novim delovima. Benedikt Anijanski je zadobio poverenje kralja ~kvitanije, Luja Poboznog, koji je postao car godine 814, i odigrao veliku ulogu na dva sinoda u Ahenu, odrzanim godine 816. i 817; na prvom su doneseni zakoni za kanonike, a na drugom za monahe. I jedni i drugi su se obavezali na svecano vrsenje sluzbe bozje, ali dok su sekanonici brinuli za svestenicku sluzbu za vernike, drzali bolnice i skole, monasi su ziveli unutar svoga manastira. U vreme kada su se, zbog blagostanja manastira, monasi izlozili opasnosti da ce se pretvoriti u upravitelje zabrinute samo za svoja osnovna dobra, Benedikt Anijanski je, da bi

28

odrzao duhovni zivot, doneo niz prakticnih naredbi, On je znao da je opsluzivanje sastavljeno od nevaznih pojedinosti: osnovao je na dve milje od Ahena, u Indu (ili Korneliminsteru), jednu opatiju koja treba da primi i obuci monahe izabrane u svim opatijama carstva, On je ozakonio nepisane obicaje u Collectio capitularis u sedamdeset sedam malih clan aka od kojih vecina ima sarno po jednu recenicu. Ne mogavsi dobiti slobodu opatskill izbora za sve manastire, pribegao je deljenju meseCnih prihoda po korne opat uziva jedan deo prihoda ne dirajuci deo monaha. On ih je zastitio od sarnovoljnog upravljanja naredivsi da samo jedan monah moze biti biran za staresinu. Da bi podstakao zivot u zajednici, odredio je da u jednom rnanastiru ne smeju stanovati manje od sest monaha i da se u manastirima mogu obucavati samo ona deca koja su ad rodenja odredena da postanu monasi, Benedikt Anijanski predlozio je monasiina da usvoje semu za sluzbu bozju kakvu predvida Pravilo svetog Benedikta. On nije bio za povratak prvobitnoj jednostavnosti koje se niko vise nije ni secao; doprineo je da se usvoje dopune, kao sto je citanje iz Kataloga mucenika i Kaptolska sluzba bozja na kraju Molitvenog cas a, recitovanje gradualnih psalarna uz nocnu sluzbu i molitve za mrtve. Ove dopune su se prosirile i umnozile na zadovoljstvo poboznih monaha i njihovih dobrocinitelja.

29

GLAVA

VI

MONAHINJE

Buduci da su pisani izvori u velikoj meri rastureni, a nerna ni zalaganja da se oni sakupe, to je prikazivanje istorije monahinja vrlo slozeno i nepotpuno. Istoricari su vise isticali sagresenja monahinja nego monaha, napominjuci ipak da su posle velikih potresa i ukidanja manastira zene ostajale vernije od muskaraca. Progonitelji su surovo udarali po muskarcima, a dopustali zenama da zive zajedno smatrajuci ih bezopasnim. Redovnici su se lakse prilagodavali ovom raspustanju manastira jer su bili sposobniji od zena da sebi nadu mesto, bilo u svestenickoj sluzbi, bilo u cisto svetovnim poslovima. Ove opste konstatacije su, medutim, ublazavane mnogobrojnim pojedinacnm slucajevima. Monaski zivot je poprimio beskrajno mnogo oblika, opet vise ked zen a nego kod ljudi i veoma je tesko odrediti granicu izmedu monahinja koje su polozile zavet i poboznih zena koje su, nezavetovane, zivele redovnickim zivotom.

ORGANIZACIJA MANASTIRSKOG zIVOTA ZA ZENE

U prvim pocecima hriscanstva, posvecene device zivele su u svojim porodicnim kucama, Oitajuci stalno svete knjige i baveci se rucnim radom, one su se jednostavno oblacile i uzivale pocasna mesta na liturgijskim skupovima. Smatra se

31

da su vee u IV veku dobile svecano posvecenje od episkopa. Da bi se medusobno pomagale duhovno i materija:Ino, rado su se udruzivale. Za najstarije ustanove zna se jedino preko izuzetnih licnosti, kao sto su sestra svetog Pahornija u Tabeneziju u Egiptu, saradnici svetog Jeronima u Rimu i Vitlejemu, sveta Genoveva u Parizu, Posle V veka, episkopi, od kojih je vecina sastavljala Pravila za monahe, dali su monahinjama pravila u nesto izmenjenom obliku: Avgustin, episkop iz Hipona (t 431), Cezarije, episkop iz ArIa (t 542), Aurelije, njegov naslednik (t 551) i Donat, episkop iz Bezansona (t 550). Ova Pravila su se veoma prosirila: oko godine 570, kraljica Radegonda, osnovavsi Sveti-Krst u Poatjeu, dosla je u Arl da prouci opsluzivanje monahinja, Mnogo vise u pogledu monahinja nego monaha, obicaji merovinskog doba predstavljali su pravu zbrku predanja, medu kojima se mogu raspoznati Pravila na Istoku i u Provansi, spisi svetog Jeronima i svetog Avgustina, te Pravilo svetog Benedikta, koje se u IX veku nametnulo isto tako monahinjama kao i monasima. Sabori koji su odrzani u Ahenu, godine 816. i 817, pod upravom Benedikta Anijanskog, odredili su statute za kanonice i monahinje koji su bili slicni statutima za monahe. Ova reorganizacija je dala slabe rezultate, buduci da carevi i princevinisu 0 tome vodili racuna, naimenovali su svetovne opatice, a reformatori u XI veku, daleko od toga da osnivaju manastire za zene, radije su ih isterivali zamenjujuci ih monasima. U Srednjem veku broj zenskih manastira nije se povecao i bilo ih je dva puta manje od muskih manastira.

MONAHINJE I KANONICE
Glavni uzrok slabljenja monaskog ideala bio je srnestanje prevelikog broja devojaka u manastire za koje su nji32

hove porodice zahtevale trajni smestaj, povoljan i castan u isto vreme. Ove iskusenice, bez prave nakIonosti za ovaj poziv, izazivale su ponekad negodovanja i otezavale stalno zivot u zajednici. Takve monahinje su zahtevale da stanuju u zasebnim kucama, da pripremaju sebi obroke, da se oblace po modi i da odrzavaju sa svojim porodicama stalne i slobodne veze. One su imale sluzavke i dovodile su sa sobom necake koje su tu dobijale lepo vaspitanje pre nego sto bi se udale iIi preuzeIe mesto svoje tetke, da bi se j one na isti nacin rponasale. Takve monahinje su vise volele da budu kanonice, s obzirom da je Pravilo svetog Avgustina bilo blaze od Pravila svetog Benedikta. Razne dozvole iIi pak pravila dopustala su ovim rnonahinjarna da zive zivotom slicnirn kanonicama. Buduci da su jednako nazivane, zbrka je postajala jos veca, tako da ill je cesto bilo tesko razlikovati a jos teze pripisivati jednima iIi drugima skromniji iIi raspusteniji zivot. U principu, kanonice, kao i monahinje zavetuju se na pokornost i ccdnost, slusaju opaticu i vrse sluzbu bozju. Kanonice zadrzavaju vlasnistvo nad svojim imetkorn, ne podlezu ni uzdrzavanju od hrane ni strogom i povucenom zivotu u manastiru, sto im omogucuje spoIjne aktivnosti. Medutim, u prvim pocecima, zavetovane device su uzimale aktivnog ucesca u upravljanju manastirorn. Rado su izmedu sebe birale dakonice. Zanimljivo je da se ovaj hijerarhijski stepen odrzao kod monahinja koje zive strogo povucenim zivotom. Iz potrebe da se neudatim devojkama ili udovicama ponudi pobozan zivot koji ne podleze Pravilu, doslo je u XIII veku do osnivanja manastira za moliteljke. One su se zavetovale da ce se uzdrzavati od culnog zivota za vrerne svog boravka u manastiru, koji je rnogao rpotrajati citavog zivota ili biti prekinut zbog udaje. One su zadrzavale vlasnistvo nad svojim imanjern i stanovale u zasebnim kucama, smestenim oko crkve. Svojim radom morale su podrnirivati svoje potrebe, Nisu mogle iziaziti van manastirskog prostora bez dozvole. Obe33

cavale su da ce se pokoravati praviIima, nastojnicama manastira i crkvenoj vlasti, ali su pri tome uzivale siroku autonorniju. U ranije doba monahinje i kanonice su ublazavale turobnost svoga zivota prijemima i zabavama, prisustvujuci i dalje sluzbi bozjoj. Prevelika vezanost za svoje porodice nije ih sprecavala da sa uspehom vaspitavaju mlade devojke, I pored udobnog i bezbriznog zivota, nisu zaboravljale one koji su se posvetili milosrdnim delima. Ako medu monahinjama, kao i monasima, te kod svih drustvenih klasa, nema mnogo licnosti snaznog duha koje su stekle ugled svojim radom, svojom duhovnom kulturom, svojim stvaralastvom ili svojim spisima, bilo je mnogo onih koje su ostale verne svome idealu zajednickog moljenja u zivotu posvecenorn Bogu.

KLAUZURA
Izgleda da je istinsko odvajanje od sveta bilo potrebno i pozeljno. Od X do XIV veka pustinjastvo je bilo veoma rasprostranjeno. Da bi zivele u samoci, zasticene od mogucih nepromisljenosti, zene su trazile da budu zatvorene u celijama sagradenim pored gradskih kapija, nekog mosta iIi, cesce, uz neki hram koga su monasi napustili. Zatocenica je bila ogradena zidovima ili bar dobra zakljucana. Ona je odrzavala vezu sa spoljnim svetom preko prozora ,i pratila sluzbu bozju. Za monahinje koje su zivele u zajednici, klauzura je sprovodena veoma brizljivo: visoki zidovi koji su bili probijeni mestimicnim otvorima sa resetkama ili kule u koje su se mogli proturiti predmeti nisu dozvoljavaIi nikome da zaviri unutra. U ranije doba, ovakve mere su bile sprovodene u svim velikim manastirima, tako da se mlade devojke, koje su postale monahinje, uopste nisu osecale ugrozenim. Bilo je i drukcijih shvatanja klauzure, sto ni u kom slucaju ne bi znacilo popustanje verskog zanosa. 34

DVOJNI MANASTIRI
U »dvojnim manastirima« pod jedinstvenom upravom i na istom posedu, dye zajednice, muska i zenska, zivele su jedna pored druge, svaka svojim sopstvenirn zivotom i sa odvojenim bogosluzenjem, Od VII do X veka, ve6ina zenskih manastira bila je dvojna. U pocetku, vlast je imao opat. Od VII veka, u Engleskoj, vlast je presla u ruke opatica, koje su imale veliki utica], kako u svojim manastirima, tako i u crkvenim i gradanskim stvarima. Slicno je bilo i u Nemackoj u VII veku, Dvojni manastiri su postepeno iSeezavali. Redovi iz Fontvroa i Sempringema su prihvatili ovaj nacin zivljenja, ali su ga prilagodili sebi.

KONVERSI I KONVERSE (PREOBRACENICI I PREOBRACENICE)

Episkop iz Drage, Fruktuozus (t oko 655), napisao je jedno Pravilo za zajednice sastavljene od citavih porodica, oceva, majki i dece. Ovakve zajednice su bile brojne u spaniji u vreme lkada su je hriscani ponovo osvojili. U to isto vreme, engleske opatije su primale porod ice ciji su clanovi ucestvovali na bogosluzenjirna i u manastirskim poslovima. Kasnije, u celoj Evropi, stariji bracni parovi, u poznim danima svoga zivota, nalazili su utociste u manastirima, ucestvujuci zajedno na molitvi i u manastirskim poslovima. Rcdovnicki zivot ovih ljudi, bliskih medu sobom, iziskivao je vrlo blage propise,

MATERIJALNA

SREDSTV A

Zenske opatije su, uopste uzevsi, bile siromasnije od rnuskih. One su irnale mali broj svetilista za hcdocasnike, malo parohijskih crkava, i primale su daIeko manje priloga, S ob35

zirom na to da nisu mogle da obezbede sluzbu za mrtve. Monahinje su cesto upadale u prave materijalne teskoce. Stoga su cesto morale da umnozavaju svoje veze sa mogucim dobrociniteljima i da napustaju manastir kako bi dosle do neophodnih sredstava, U vremenima punim nesigurnosti, kada su zene i devojke zivele najcesce unutar svojih domova, monahinje su, upravljajuci svojirn manastirima, stekle takav ugled, kojega su udate zene bile lisene.

ODNOSI SA EPISKOPIMA I MONASIMA

Buduci da su se monahinje morale da obracaju svestenicima koji su ih upucivali u svete tajne, one su u mnogo vecoj meri bile u zavisnosti od episkopa nego monasi. Nekoliko redova iz Srednjeg veka, kao i nekoliko modernijih manastirskih kongregacija pokusali su da ustanove dve grane: musku i zensku. Mnogo zeSce, monasi su se pokazivali veoma uzdrzljivim, kada su monahinje, ziveci po istim pravilima kao i oni, trafile od njih da se brinu 0 njihovom redovnickom zivotu. Mnogi su popustali pred upornim navaljivanjem monahinja, koje su u tom nastojanju podrzavali episkopi i pape, ali su monasi pri tome pokusavali da ogranice broj manastira koji su im bili poveravani.

36

GLAVA

VII

MONASTVO NA ISTOKU

Vee od IV veka monastvo se prosirilo u sve provincije Cars tva. Svaki osnivac manastira mogao je da donosi zakone po svorn Iicnom misljenju, ali vee od pocetka primer Starih i njihovo iskustvo nametnuli su se u donosenju zakona. A u jednom mocnom i organizovanom Carstvu, erkvena i svetovna vlast pozurile su da se u to umesaju, Monasko pravo je ustanovljeno na osnovu kanona sa koneila, vladarskih ukaza, odluka patrijarha, kanonskih i saborskih odgovora, te tipika i pravila koja su predlozili osnivaci ili monasi da bi osigurali opservanoiju" i nezavisnost manastira. Koneil u Kaleedoniji, godine 451, postavio je pred monahe odredbe, jasne i stalne. U pet novela, Justinijan (527-565) je manastirske organizaeije pretvorio u earske zakone. Najstariji tipik sastavio je Sava (t 532), za veliku lavru u Palestini. Njime se koristio Teodor (t 826) za tipik manastira Studios a u Carigradu; odatle je krenuo na razne strane, izmeduostalih na Atosku Goru, gde se Atanasije povukao oko godine 960, i u Rusiju. U svirn manastirirna na Istoku vafila je zabrana: ne primati ni evnuhe ni golobrade, koja je iskljucivala deeu, prirnajuci mladice od sesnaest do sedamnaest godina. Iskusenike je obucavao iguman, ali ih je mogao pojedinacno poveravati

Opsluzivanje.

37

i starijim monasima. Justinijan je odredio da iskusenistvo traje

tri godine, ali je eesto taj rok smanjivan na sest meseei. Staresina manastira je iguman. On upravlja zajednieom i njenim dobrima za koja je jedino on odgovoran. Pre svega, on je duhovni otae i ispovednik, Ponekad igumana imenuje njegov predhodnik, ali ga cesce bira zajedniea na nacin, razlicit u svakoj zajedniei. Ovaj izbor su cesce potvrdivali ear i patrijarh. Igumanu obicno pornaze savet starijih monaha. Justinijan je odmah do njega postavio riznicara, koga je Sabor u Nikeji (787) zamenio dozivotno imenovanim ekonomom; on upravlja dobrima i odrzava veze sa gradanskim vlastima. Druga zvanja, manje-vise brojna, zavisila su od velicine manastira: epistomonarli je komornik, ekleziiarli brine 0 cistoCi i osvetljenju u erkvi, domestikos je glavni pevae, skevofilaks je cuvar svetih sasuda, kartofilaks je cuvar erkvenih spisa; mnoga druga zvanja su u vezi sa hranom, bolnieorn i primanjem gostiju. Sto se tice broja monaha u manastiru, u tome se jako preterivalo, U stvari, neki manastiri nisu imali ni po 12 monaha, dok je broj od dvadeset do cetrdeset monaha predstavljao dobar prosek, a osamdeset je bio izuzetan broj, Brojnije zajedniee bile su sasvim retke. Po pravilu monasi five u zajednici, ali posle nekoliko godina, pojedini odlaze da bi ziveli usamljenicki, Keliotes ili H eziliastes. Mnogi drugi stekii su izvesnu samostalnost ziveci u samackoj cellj), ali su dobijali novae, hranu i odelo i njima raspolagali po sopstvenoj volji. S obzirom na to da je klauzura bila preterano stroga, ulazenje u manastir bilo je zabranjeno zenama, evnusima i golobradima. Sto se tice zivotinja, bilo je zabranjeno drzanje zenki, kako bi se odrzavalo siromastvo: monasi se nisu smeli bogatiti razmnozavanjem stoke. Sabor u Kalcedoniji potcinio je manastire episkopu. Ali pojavile su se zloupotrebe: patrijarh i episkopi, a isto tako 38

car i porodice osnivaca manastira, prisvajali su manastirske prihode ili su ih davali svojoj posluzi; monasi su se protiv ovoga bunili i trazili potpunu samostalnost, proglasenu u tipicima. Zen ski manastiri kojih je bilo znatno manje, imali su takode svoje tipike. Monahinje su birale svoju igumaniju i svog duhovnog oca. Klauzura je bila stroga, ali nije zabranjivala u potpunosti izlazenje iz manastira. I pored naredbe 0 ukidanju dvojnih manastira koju je doneo Justinijan, a II Koncil u Nikeji potvrdio, oni su se odrzali, mada se 0 njihovom unutrasnjem nacinu zivota malo LIla. U vizantijskom Carstvu, grad ski manastiri su bili veoma brojni, mozda brojniji i od usamljenickih, Kada su Turci godine 1455. osvojili Carigrad, cenobitski zivot kao i razvoj njegovog prava nisu bili prekinuti. Za konfederaciju Atoskih manastira hili su sastavljeni tipici godine 971, 1045, 1312, 1394, 1405, 1574, 1783, 1877, 1911. i 1924. Podela Crkava odjeknula je veoma jako u redovima monaha, mada ne treba pridavati mnogo vaznosti pesimistickim izvestajima zapadnih putnika. Osetljiviji na cistotu doktrine nego na hriscansko milosrde, bez teoloskog iIi istorijskog obrazovanja, ali zestoki u svojim !polemikama, istocni i zapadni monasi su se, na zalost, sukobili. Pa ipak oni imaju zajednicko predanje koje doseze do prvih pocetaka, a koje su mudri posmatraci utvrdili, Nije slucajno 5tO Justinijanov zakonik potice iz vrernena svetog Benedikta, koji je napisao svoje Pravilo u vreme kada je nastao prvi tipik svetoga Save. Njihovi biografi, Grigorije Veliki iCirilo iz Skitopolisa okarakterisali su ova dva sveca recima: »On je ziveo sam sa sobom«. Teodor iz Studiosa, koji je organizovao monahe u Carigradu, savremenik je Benedikta Anijanskog, organizatora monaha na Zapadu. A za prvi Atoski tipik, Atanasije se koristio Pravilom svetog Benedikta u doba kada je Zapad dozivljavao neverovatno vaskrsenje monaskog zivota. 39

Cesto je tesko ustanoviti kolika je hila uloga i moe uticaja, kao i u kojoj su meri slicni obicaji proizisli iz jednog te istog starinskogizvora ili iz potrebe da se rese problemi koji se u svakoj manastirskoj zajednici postavljaju. I pored obilja tipika, za kojima ne zaostaju ni zakonici na Zapadu, Istocnjaci isticu jedinstvo Ordo monasticus-e. I zaista, 011 cuva svoju specificnost nasuprot klericima, vernicima i, na Zapadu, redovnicima koji nisu monasi.

40

GLAVA

VIII

NEDACE I PREPOROD X I XI VEK

Surovo ponasanje Normana, vojske koje su nadirale sa Istoka, Bugari i Madari, kao i pljacke Saracena zadali su strab rnonasima u Karolinskom Carstvu. Obuzeti panikom, pobegli su odnoseci sa sobom mosti svetitelja i najdragocenije crkvene predmete. I dok su monasi iz usamljeniokih opatija trafili pribeziste u gradovima, monasi iz gradskih manastira su se povlacili na svoja seoska imanja. Odlazak monaha sa svetim mostima doveo je do velikih potresa, koji su bivali jos veci zbog raspada Carstva. I dok su vladari darezljivo delili prava i povlastice, ne dajuci im pri tom nikakvo jernstvo, vlastela je prisvajala crkve i manastire. Nastala su unistavanja i potpuna rusen]a. Ipak, to sto nedostaju hronike i sto su se izgubile arhive, ne znaci da su manastiri potpuno nestali, negovanje zivih secanja i odrzavanje liturgijskib obicaja svedoci 0 prezivelosti zajednica u tim teskim vremenima. Severno od Alpa, oko gomjih tokova Rajne i Dunava, u manastirima je vladalo pravo blagostanje. Njihov uticaj na rimsku sluzbu bio je veoma velik. Da bi okoncao haas, papa Grigorije V (996-999), nametnuo je opatiji u Rajhenau, na ostrvu na Bodenskom jezeru, obavezu da prepise jedan molitvenik, epistolarij i Iekcionarij, Najstariji rukopisi gregorijanskog pisma za pevanje poticu iz ovog perioda. Muzicka skola opatije Sen-Gal je odigrala u tome veoma vaznu ulogu, mada ne i iskljucivu,

41

ROMUALD
Mocne licnosti su burna reagovale protiv trgovanja svetim stvarima i vanbracnih veza klerika, jednim strogim asketizmom, postrofivsi Pravilo svetog Benedikta praksom pustinjastva, pozivajuci se na pustinjske Oce. Zacetnik ovog pokreta bio je Romuald iz Ravene, poznat po aluzijarna svoga ucenika Bruna od Kverfurta (t 1009) i po biografiji koju je napisao Petar Damijen (t 1072), njegov sunarodnik s kojim se nikada nije susreo, ali koji je pretrpeo uticaj njegovih ucenika. Sin ravenskog vojvcde, Serda, Romuald je roden aka godine 951. Pre svoje dvadesete godine, stupio je u manastir svetog Apolinera in Classe. Ubrzo ga je napustio, opredelivsi se za pustinjacki zivot, najpre u Venecijanskoj Laguni, a potorn u Pirinejirna u manastiru San-Mikele de Kuksa, kuda je stigao upratnji duzda Pjera Orseola, i najzad u Raveni, posle 994. godine. Godine 1001, car Oton III ga je prisilio da se primi duznosti iopata u manastiru Sveti-Apoliner in Classe. Dajuci prednost usamljenickom zivotu, nakon dye godine ponovo je krenuo na put u potrazi za samocom. Pridobijao je ucenike, a kada bi mu se ucinilo da ih ima dovoljno, odlazio je. Na taj nacin je osnovao ili obnovio nekoliko pustinjackill manastira, prvi na ostrvu Pereo, nedaleko od Ravene, ostali su se nalazili u Apeninima, medu kojima se istakao Kamaldoli, koji ce kasnije rukovoditi monaskim redom, i Val di Kastro, gde je i umro J9. juna 1027. godine.

PETAR DAMIJEN
Roden u Raveni 1007. godine, Petar Darnijen je proveo dugo vremena na studijama u Faenci i Parmi. Bio je profesor,kada se, godine 1035, pridruzio pustinjacima u Fonte Avelana, visokoj kotlini u Apeninima, Ovde se nije dugo zadrzao, jer su opat iz Pompoze, na teritoriji Ravene, a zatim 42

opat iz Sen- Vensana, blizu Fosombronea, uspeli da dovedu ovog ucenog monaha da poucava njihovu zajednicu. Oko godine 1043, Petar Darnijen je postao prior u rnanastiru Fonte Avelane. Stekavsi poverenje mnogih velikasa pa i samoga cara, osnivao je pustinjacke i obnovio mnoge manastire. Sprijateljio se sa monahom Hildebrandom i radio s njim na reformi Crkve, Papa Stefan IX (1057-1058) naimenovao ga je za kardinala episkopa u Ostiji; ispunjavao je razne zadatke u sluzbi Svete-Stolice u Italiji, Francuskoj i Nemackoj, Umro je 22. februara 1072. godine u opatiji Santa-Mariia u Faenci.

KAMALDULI
Shvativsi doslovno delove u kojima sveti Benedikt izjavljuje da pise za pocetnike, Romuald i njegovi ucenici su monasima propovedali da, kada postanu pustinjaci, moraju ici jos dalje u askezi i mistici ugledajuci se na grcke kaludere i pustinjske Oce. Za malobrojne pustinjake sa jakim pobudarna, posebni zakoni bi bili nepotrebni. Oko godine 1045. do 1050, Petar Damijen je sastavio jedno kratko delo 0 nacinu zivota u Fonte-Avelani. Odeveni u belo i s bradom, pustinjaci :live u svojim celijama, posebnirn kolibama, svuda rasutim. Oni :live sami osim kada imaju iskusenika koga obucavaju. Obroke uzimaju u celiji. Postovi su cesti i strogi. Glavno zanimanje monaha je izucavanje svetih knjiga i njihovih itumacenja, Oni mole dugo. Najcesce sami recituju iz molitvenika; neka bogosluzenja se vrse u crkvi sazidanoj uz manastir za procesije »koje raduju one kojima tesko pada usamljenost«. Prior upravlja pustinjackim manastirom. Monasi, zaduzeni za upravljanje imanjem, stanuju u blizini crkve sa svetovnjacima, koji zive tako reci redovnickim zivotorn, ali ne pustinjackim, Opsluzivanje kod Kamaldula se razlikovalo od drugih po tome sto su u podnozju planine sagradili kucu, koja je u
43

isto vreme sluzila kao kuca za odrnor pustinjaka, kao prihvatiliste za namernike i kao administrativni centar. Postojala su dva priora, jedan u pustinjackorn manastiru koji je imao vrhovnu vlast, a drugi u donjoj kuci, cenobitskom manastiru. Prior je oslobadao pustinjake svega 5to bi ih moglo ometati u razmisljanju: obucavanja iskusenika, brige 0 bolesnicima, odnosa sa spoljnim svetom i upravljanja zemaljskim dobrima. U Ustavnom zakonu, koji je oko godine 1080. do 1084, sastavio cetvrtl Kamaldulski prior, Rodolfo, predlaze se da u donjoj kuci novajlije obucavaju redovnickom zivotu kakav je propisao sveti Benedikt. Kada ga upoznaju izbliza, ikao i observancije svojstvene ovom Redu, mogu se povuci u pustinjacki manastir sa dozvolom priora. Poziv pustinjaka uvek je bio izuzetan. Sto se tice kongregacija, Red Kamaldula se sastojao od kongregacija uspesnih i mocnih cenobita i malobrojnih kongregacija pustinjaka. Medu Kamaldulima je bilo mnogo uglednih licnosti sa najraznovrsnijim nadleznostima, Gracijan, sastavljac Uredbe, osnove kanonskog prava, bio je iz Reda Kamaldula.

VALOMBROZA
Zan Galber je imao oko osamnaest godina kada je oko 1013. godine, stupio u manastir San-Miniato, kod Firence. Nekoliko godina kasnije, posto je opat bio izabran na nedostojan nacin, otisao je u Kamaldoli, po savetu jednog pustinjaka, On nije tu nasao svoj put, i pobunivsi se protiv propagande, vodene u korist pustinjaka, oko godine 1035, povukao ~e u Valombroza gde je organizovao cenobitski zivot prema Pravilu svetog Benedikta. Da bi pomirio odvojenost od sveta sa zadacima u vezi sa gostoprimstvom, podigao je nedaleko od opatije jedno prihvatiliste koje su drzali pobozni svetovnjaci. Zan Galber je umro 12. jula 1072. godine. Pustinjacki zivot ublazen monaskirn observacijama u Kamaldoliju, a potpuno monaski zivot u Valombrozu, dva su Reda koja su nagovestila Kartuzijanski i Cistercitski. 44

GLAVA IX

KLINI

Podigavsi manastir na svome imanju u Kliniju, grof od Overnje i vojvoda od Akvitanije, Viljem III, 11. septembra 910. godine ga je dao na upravljanje »opatu Bernonu, da njime upravlja po svome znanju i svojoj moci dok je ziv«. Bernon je doveo u Klini dvanaest monaha, sest iz Zinjija i sest iz Bema, koji su, po pricanju monaha Jovana, biografa opata adona, bili podrzavaoci »P. Euticuse-a, Pod imenorn Vitiza treba prepoznati Benedikta Anijanskog. Veliki gospodin, Bernon (t 927) zavestao je svoje opatije dvojici naslednika. Klinijski opat, Odon, odredio je za svoga naslednika Ejmara, a zatim je otisao u Tur gde je i umro 18. novembra 942. godine, Vee godine 948, Ejmar, oslepivsi, odreduje po savetu brace, za svoga naslednika, Majela. Godine 994, Majel se na isti nacin zalagao za izbor Odilona, posle cije su srnrti, 31. decembra 1048. godine, rnonasi jednoglasno izabrali svoga opata, bez posredovanja prethodnog. Ig de Semir upravljao je sve do godine 1109. Ponsa de Melgej, koji je dao ostavku, zamenio je godine 1123. Petar Precasni, !koj.ije umro godine 1157.

OPATIJA KLINI I NJEN POSED

Svetovni upravnici bez sumnje bi prigrabili zemlju koju su drzali pod zakup, da opati iz Klinija nisu osnovali trideset 45

dva seoska poseda, velika poljska imanja za obradivanje, poverivsi ih na upravljanje monasima, koji nece biti nezavisni u finansijskom pogledu. Verni svom strogom idealu rnonaskog zivota, klinijski monasi su ostali, koliko im je to bilo moguce, odvojeni ad sveta, odbijajuci da se bave vaspitanjem dece i da vrse svestenicke duznosti van crkve, Opatija je imala pravo pokroviteljstva same nad nekoliko veoma malih parohija osim nad parohijama u gradu Kliniju. Opatija Klini stekla je brzo veliki ugled. Da bi njenu observanciju upoznali i drugi manastiri, monasi su sastavili obicajnike vee na pocetku Xl veka, za vreme opata Odilona. Dva obicajnika, sastavljena u vreme Iga iz Semira, ad kojih je jedan sastavio Bernard, oko godine 1070, a drugog Ulrih, oko 1080. do 1083. go dine, najduzi su koji su ikad bili napisani. Ovi obicajnici opisuju svakodnevni Zivot u manastiru, izlazuci opsirno svecane liturgijske obrede; oni se uopste ne bave odnosima me au manastirima. Njihov uticaj se prosirio na mnoge manastire koji nisu bili ni u kakvoj pravnoj vezi sa Klinijem, KLINIJSKI RED

Vee 931. godine, priznajuci vrednost opatu Odilonu, papa Jovan XI mu je dao pravo da uzme pod svoju vlast sve one manastire u Kojima je zeleo da ponovo uspostavi stegu. Buduci da suova ovlascenja bila nekoliko puta ponovljena, opati Odon i Majel posredovali su u mnogim opatijama u Francuskoj i Italiji, Pitanje autonomije manastira nije bilo osporavano, medutim, Klinijska zajednica nije bila dovoljno brojna da bi mogla obezbediti osoblje svojim mnogobrojnim manastirirna, Klinijski opat je privremeno uzimao upravu nad onim manastirirna koje je trebalo preurediti. Kada bi ustanovio opsluzivanje i organizovao izbor opata, napustao je manastir ne zadrza46

vajuci vise nikakvu vlast nad njim. Odmah posle toga bi S6 ponovo javile zloupotrebe, Opat Odilon (994--1048) zakljucio je iz toga da opatije koje su mu poverene, ne sme prepustati sebisarnima: vrsenje duznosti opata u vise opatija istovremeno, sto je bilo privremeno resenje, sada se ustalilo, Opat Ig (1049-1109) je ponekad prisajedinjivao opatije protiv volje monaha, sto je povecavalo netrpeljivost u jednom vrernenu kada su reforrnatori, branioci prava, ubedeni da je vrerne kada su pojedinci odlucivali 0 ujedinjavanju opatija proslo, borili su se sa uspehom protiv gomilanja episkopija i opatija. Bulorn od 15. novembra 1100. godine, papa Paskal II je resio problem oduzimajuci opatijsko zvanje vecini opatija pod vlascu KIinijskog opata. Tako je doslo do stvaranja ordo cluniacensis koji je udruzio manastire sa razlicitim statutima: dvadesetak opatija od kojih se vecina brzo oslobodila kao i veliki broj priorata, vecih i manjih. Ogrornna vecina je irnala dva do cetiri monaha. Oko stotinu je imalo po osam monaha, neke cak po trideset, dok ih je po sezdeset bilo u manastirima, nazvanim »pet kceri«, kao: Sarite sir Loar, Sen-Marten de sam u Parizu, Luis u Engleskoj, Sovinji i Soksijanz, U pogledu ovih ogranaka, broj od 1184, cesto spominjan, preteran je kada su u pitanju manastiri u kojima se sluzba bozja vrsila redovno, ali znatno manji od stvarnog kada je rec 0 manastirskim imanjima.

GLA VNI KAPTOLI I PREGLEDI

MANASTlRA

Klinijski opati koji su, oduvek, okupljali oko sebe opate i priore, bili su vremenorn primorani da organizuju glavne kaptole po ugledu na Cistercite, U svojem statutu, objavljenom 29. oktobra 1200. godine, opat Ig V Anzujski odlucio je da se »svake godine odrzava u Kliniju gIavni kaptol svih Priora samostana, cak i onih najrnanjih, na kome ce se, bez izuzetka, po Pravilu svetog Benedikta i prerna uredbama Klinijskog reda, kaznjavati izgre-

47

di prestupnika, raspravljati 0 spasenju dusa, 0 ocuvanju Klinijskog reda i 0 zastiti manastira: statu tom ce se ozakoniti one sto bude potrebno«. Organizovanje glavnog kaptola islo je prilicno sporo: iz prve polovine XIII veka ostali su sarno tragovi. Usmene rasp rave pocele su godine 1259. Glavni kaptol je odredivao dva nadzornika koji su uvek u dvoje obilazili sve manastire i podnosili 0 njima izvestaje. Oni su pregledali osoblje i zgrade, raspitivali se za slutbu bozju, gostoprimstva i milostinju, zapisivali materijalno stanje, sporove sa susedima i sve pojedinosti, vredne napomena. Stanje u manastirima su opisivali jasno i otvoreno, dajuci na taj nacin istinitu i stvarnu sliku Klinijskih manastira. Ovaj neiscrpni majdan obavestenja bio je od 1965. do 1979. godine objavljen u devet knjiga, a njihovi tvorci subili Dom Sarven i Dom Gazo, monasi iz Liguzea, Sarna uprava Klinijskog reda stala je pred Glavni kaptol i savetnike koje je on izabrao. Njihove odluke usle su u statute koji su objavljeni u ime Klinijskog opata godine 1276, 1301, 1314, 1399, 1458. i 1600. Klinijski opat, veliki covek u Crkvi i u Drzavi, nije ulazio u stvari manastira koji su uzivali siroku autonomiju, imajuci stalno na umu da pripadaju slavnom Redu. I pored izvesnih propusta 0 kojima se mnogo govorilo u vreme obilazaka manastira i zasedanja glavnih kaptola, zakljuceno je da je sluzba bozja dobro vrsena i upravljanje mudro. sto se tice umetnosti, smisao za lepo klinijskih monaha bio je postojan, kako u pogledu velikih gradevina i raskosnih dekoracija, tako i kada se radilo 0 skrornnim zgradama, zidanim od najprostijeg materijala.

KLINIJSKE MONAHINJE
U blizini Klinijske opatije, tivele su preobracenice; godine 1056, opat Ig je otpoceo zidanje jednog tenskog mana48

stira u Marsinjiju na Loari koji je otvorio godine 1061. U njemu su bili postovani klinijski obicaji sa trogom klauzurom. Broj monahinja se ubrzo povecao na stotinu. Za administraciju i duhovni zivot monahinja brinulo se dvanaest monaha. Njihov prior, koga je naimenovao Klinijski opat imao je pravo da sudi monahinjama. Klinijski red je brojao desetak zenskih priorata u Francuskoj i isto toliko u susednim zemljama.

41)

GLAVA X

CISTERCITI
Medu monaskim redovima, Cistericitski red zauzima istaknuto mesto zahvaljujuci brzini svoga razvoja, broju svojih opatija i njihovom smislu za umetnost, obilju monaha, ugledu koji su neki medu njima uzivali, posebno sveti Bernar, i najzad, jasnoci i kvalitetu svojih odredbi. Cistercitski red je ostvario monaski ideal u vecoj meri nego monasi koji su mu prethodili, iako su se i njihove tradieije dugo odrzale, Na zalost, eistereitske uredbe su cesto predstavljane kao jedini ideal, sto je netacna teorija koja klevece erne rnonahe a umanjuje originalnost belih. Predstavljanje Cistereitskog reda prilika je da se opisu i obicaji drugih monaha koji se opravdano razlikuju od eistercitskih i koji, tek u poredenju sa njima, izlaze na videlo.

ROBERT IZ MOLEMA
Roden oko 1028. godine, u grofovskoj porodici iz Tonera, Robert je bio veoma rnlad kada se zamonasio u manastiru Montje-la-Sel, blizu Troa. Vee 1050. postao je manastirski prior. Oko 1068. godine, monasi iz Sen-Misela u Tonero izabrali su ga za opata. Njemu se to nije svidelo. Godine 1073, naimenovan je za priora u manastiru Sent-Ejol u Provenu, ogranku njegove opatije Montje-la-Sel. Pustinjaei iz Kolanske Gore trazili su duhovnog ucitelja. On postaje njihov staresina i krajern 1075. godine, osniva opatiju u Molemu. Go51

dine 1101, ova opatija je imala 67 crkava, sarno u biskupiji Langr. Papski izvestaj iz godine 1145. navodi sto pedeset parohijskih erkava. Priorati, ogranei opatije, prelazili su broj od sezdesetak od kojih je cetrdesetak bilo osnovano pre 1098. godine. Ovaj brzi uspeh nije bio u skladu sa Robertovom zeljom da zivi skromnim i sirornasnim Zivotom: stoga se povukao u jedan mali priorat. Papa Urban II naredio mu je da ponovo preuzme svoje mesto u opatiji,

OSNIV ANJE NOVOG MANASTIRA

Na pocetku 1098. godine, Robert je od papinog izaslanika Iga, arhiepiskopa u Lionu, dobio odobrenje da ucini novi pokusaj, Zajedno sa dvadeset i jednim sabratom izabrao je, na dvanaestak kilometara juzno od Dizona, a severna od biskupije Salon-sir-Son, mesto Cisterciju u kome je 21. marta 1098, osnovao »novi manastir«, Vikont Renar iz Bona, jednom poveljorn iz 1098, poklonio je na svom imanju u Cistereiji, zemljiste potrebno za gradenje manastira i njegovih ogranaka, kao i novae za izdrzavanje monaha. Mesto nije bilo pusto, tu su zivela dva roba i jedna robinja koje je vikont iskljucio iz svoga darovanja i kojih su se monasi reSili tek izmedu godine 1134. i 1143. Vee godine 1098, vojvodaod Burgundije, Ed, dodao je svoju zemlju i pravo monasima da koriste njegove sume; za Bozic im je poklonio cuvenl vinograd u Mersou. Susedi su ill takode darovali, izmedu ostalih, erni monasi iz manastira Sen-Beninj u Dizonu, Sen-Zermen-de-Pre u Parizu, Sen-Vivan iz Verzea, Sen-Zan iz Anzelija, kanonice Bogorodicine erkve u Bonu i mnogi manji velikasi. Godine 1112, monasi su sagradill podrum u Klo Vuzou.

STEFAN HARDING
Monasi koji su ostali u Molemu, nisu se slagali sa odlaskom svoga opata, stoga je Robertu bilo naredeno da se vra52

ti u Molem vee u leta godine 1099, gde je i umro 17. aprila 1111. godine. Njegov ucenik, Obri, preuzeo je upravu nad Cistercijom u kojoj se broj monaha smanjio zbog odlaska prve sabraee. Obri je umro 26. januara 1108. godine. Tada je izabran Stefan Harding. To je bio engleski plemic, monah u opatiii Serburn, koji je dosao u Pariz na studije. Vracajuci se sa h~docasca u Rimu, prosao je kroz Molem i tu je ostao. On je zeleo jednostavnu opservanciju. Godine 1098, posao je u pratnji Roberta u nevi manastir, Postavsi opat godine 1108, dao je ostavku 1113, i umro 28. marta 1134. godine.

POVELJA MILOSRDA
Pr0510 je jedva tri-cetiri godine odkako je Stefan Harding postao opat u Cisterciji, kada su sa svih strana nagrnuli iskusenici medu kcjnna je najpoznatiji bio Bernard de Fonten. Monasi iz Cistercije naselili su se u Ferteu godine 1113. i u Pontinji godine 1114; godine 1115. Klervo i Moribon su se opredelili za dva smera koja su se uvek odrzala: preterano strogi nacin zivota u Klervou i umereni u Moribonu. Pravilo svetog Benedikta ne zna za veze medu rnanastirima. Osnivaci Cistercije nisu zelel! male priorate koji nisu mogli obezbediti sluzbu bozju. Prirnoran da za upravnike novih manastira postavi mlade opate bez iskustva, Stefan Harding nije mogao prekinuti veze sa njima. Oni su pripadali Kaptolu Cistercije i bili su pozivani jedauput godisnje cla prisustvuju skupu, da se optuze za svoje propuste i da se sporazurneju u pogledu opservancije, Vee godine 1118, cetiri Cistercitske kceri pocele su osnivati svoje manastire. Zbog povecanja brojaopata od kojih neki nisu bili nikad monasi u Cisterciji, opati su morali da se sastanu izvan opatijskog kaptola da bi odredili njihova prava: godine 1119, doneli su »povelju milosrda« koju je odobrio papa Kalikst II. Opati su zadrzali finansijsku i administrativnu autonomiju s tim, 5tO je svaki od njih bio podvrgnut godisnjem pregledu koji je vrsio glavni

53

Otae, opat iz maticne opatije. Svi su morali doIaziti svake godine na Glavni kaptol koji se odrzavao u Cisterciji, i koji je bio najvise zakonodavno i pravno teIo.

CISTERCITSKO

ZAKONODA VSTVO

Da bi se odrzalo jedinstvo opservancije, ozakonjenje propisa i obicaja u Cisterciji pokazalo se neophodnim: Ecclesiastica otficia je zbirka liturgijskih vrsenja duznosti: Usus conversorum sadrzi odluke koje se odnose na preobracenike; a lnstituta capituli generalis, zbirka iz godine 1134. Sve ove zbirke su bile objavIjene izmedu 1183. i 1188. godine. Cistereitski opat, Arno Amori, sistematski je pretopio sve ove zakone u knjizi Libellus definitorum koju je zavrsio 1202. godine. Po istom pIanu izvrsene su korekture godine 1220, 1237, 1257, 1289, 1316. i 1350. Statuti reforme su izradeni godine 1496. 1601. i 1783.

BOGOSLUZENJE

I RAD

Prepisivanje knjiga koje se obavljaIo na lieu mesta, mog10 se prekinuti cim se zvono oglasi; taj posao je bio prilagoden molitvenim casovima. Medutim, napornim i staInim manastirskirn posIovirna koji su dali povoda romanticarskim preterivanjima u pogledu rada rnonaha, nemoguce je bilo dodati jos nekoliko sati dnevno, s obzirorn na to da su monasi morali da vrse sluzbu bozju, lectio divina i poslove vezane za zajednicki zivot. Sluzbi bozjoj koju je propisao sveti Benedikt, dodate su bile mnogobrojne molitve u razne svrhe, ali u rnalim prioratima i cgrancima manastira koji nisu raspoIagaIi knjigama potrebnim za pevanje u toku sluzbe, monasi su se zadovoljavali reeitovanjem napamet naucenih psalama, pracenim stihovima iz sv. Pisma i malim liturgijskim molitvama. Cisterciti su u 54

principu vrsili sluzbu po Pravilu svetog Benedikta, postujuci pravila zajednicka za svaki Red, ne opterecujuci sluzbu bozju koju su redovno vrsili. Stefan Harding je sebi stavio u duznost da osnuje biblioteku, sastavljenu od dela Otaca, u prvom redu Grigorija Velikog i Jeronima, a zatim Ambrozija i Avgustina. U zelji da poboljsa tekst Latinske Biblije, ispitivao je rabine. Siromastvo je zahtevalo skromnost i umerenost, uobicajene u svim manastirima toga vremena. (Raskosni rukopisi pripadali su carskim i kraljevskim zbirkama). U pogledu ukrasavanja rukopisa, Stefan Harding je dopustio izvesnu mastovitost i umerenu upotrebu zlata. U Klervou, Bernar se u potpunosti opredelio za umereno ukrasavanje bojama, zabranivsi bezuslovno upotrebu zlatao On je postigao izvanredan kvalitet u vestini pisanja i takvu jednoobraznost, da je promenu ruke bilo tesko uociti, Po naredenju svetog Bernara, glavni kaptoli Cistercitskog reda ponovo su stupili u vezu. Sacuvali su ukrasene rukopise iz davnina, .prilagodivsi se brojnim izuzecima, Snazna licnost Bernara iz Klervoa i cvrsta organizacija manastira Cistercije, podstakli su nove zajednice da se i one organizuju: Red u Sovinjiju u Normandiji, osnovan godine 1112, brojao je vee dvadeset devet manastira u vreme svog stupanja u Cistercitski red godine 1147. Principi cistercitskog prava svojine nisu bili svuda primenjivani: godine 1187. opatija u Sovinjiju je imala petnaest bambara i dvadeset osam crkava u sest biskupija. Cuvajuci svoju autonomiju, Cistercitski red se prilagodavao potrebama vremena, Sve opatije su imale u gradu kuce za administraciju, trgovinu i nastavu: godine 1182, Cistercija je imala sest hambara, tri podruma i kuce u Difonu i Bonu, a vee godine 1246, Klervo je osnovao u Parizu gimnaziju, koju su sve do Revolucije, pohadali monasi iz celog Cistercitskog reda. 55

PREOBRACENICI
Tvrdi se da su preobracenici bili postavljani u nekadasnjim opatijama zato sto su monasi, preoptereceni tekucim molitvama, a naklonjeni intelektualnom radu, zeleli da se 05lobode fiziokog rada. Medutirn, ustanovljenje reda preobracenika je toliko strano nekadasnjem monastvu, da u Dijalogu izmedu jednog klinijskog i [ednog cistercitskog monaha, drugi monah mora da objasni prvome sta su to preobracenici, XV poglavlje u Malom Predgovoru, koji je verovatno bio napisan godine 1151, predstavlja manifest prvih Cistercita; u njemu se jasno izlaze zbog cega su preobracenici bili neophodni. »Prezrevsi bogatstvo ovoga sveta, novi Hristovi vojnici, siromasni sa siromasnim Hristom, zapitali su se na koji nacin bi se mogli uzajarnno pomagati i primati bogate i siromasne goste kao sto to propisuje Pravilo i kao sto je einio Hristos, Odlucili su da ce primiti, sa dopustenjem svoga episkopa, svetovne preobracenike koji nose bradu i prema kojima ce se ponasati kao prema sebi ravnima, sve dok su zivi i kad umru, osim sto ih nece smatrati monasima. Oni ce zaposliti i najarnnike, smatrajuci da bez njihove pomoci nece moci j danju i nocu postovati propise Pravila«. Amniculus, rec koja se obicno prevodi kao oslonac i doslovno znaci kolac u vinogradu; poredenje je posebno slikovito u kraju gde se gaje vinogradi. Stefan Harding je zakljucio da upravljanje velikim poljskim dobrom zahteva stalnu brigu. Monasi koji su upravljali seoskim imanjima koja su pripadaJa manastiru, provodili su sarno subotu i nedelju u manastiru. Prvi Cisterciri nisu oslobadali monahe pevanja u horu. Medu iskusenicima bilo je klerika koji su vrsili sluzbu bozju na latinskom, i svetovnjaka, od kojih vecina nije znala eitati, ali koji su zeleli da zive pravim redovnickim zivotom. Za njih je Stefan Harding sastavio poseban statut: bio je isti kao i za monabe »sem monastva«, sto, paradoksalno znaci da bi oni vodili zivot monaba bez prava i zadataka vezanih za klericki stalez: oni ne bi bili oslo56

bodeni velike sluzbe bozje: kratki sastanci za molitve sa obaveznim Ocenasom, bili bi pravilno rasporedeni u toku njihovog radnog dana. Osim toga, oni ne bi imali pravo gIasa na skupstini zajedniee posto su gregorijanski reformatori iskljucivali svetovnjake iz erkvenih poslova, kao sto su bili upravljanje u manastiru i izbor opata. Prcobracenici su, dakle, mogli da provo de citavu sedmieu dana u hambaru, na velikom poljskom dobru od vise stotina hektara gde su rukovodili najamnim radnicirna. Uspostavljanje preobracenika nije bio rezultat lenosti monaha niti njihovog prezira prema fizickom radu vee istinska zelja da se pronade jedan oblik redovnickog zivota koji bi odgovarao svetovnjaeima. Uspeh je dosao brzo. Ljudi koje je privlacio poziv preobracenika, a njih je bilo u svim drustvenirn klasama, nagrnuli suo Nepismeni :plemiCi su vise voleli rad od dugih sluzbi bozjih, a klerieima se toliko dopala ova mogucnost, da su cesto prikrivali svoje zvanje u zelji da budu preobracenici, Odrnah su potekle price 0 preobracenicima, koje su preterivaIe u pogledu njihovog broja, pripisujuci nekim opatijama po nekoliko stotina preobracenika, sto ni jednim spisom nije bilo potvrdeno, Prvi preobracenici bili su upravnici poljskih dobara, drugi su bili veste zanatlije; svi su snosili odgovornost za svoj posao, Dalji polozaj preobracenika nije bio uvek povoljan. Dodeljivali su im i neka sumnjiva zanimanja, Monasi su zeleli da ogranice njihove odgovornosti. Nesporazumi su doveli do mnogobrojnih pobuna preobracenika krajem XII i pocetkom XIII veka, Polozaj preobracenika je izgubio mnoga od svojih prvobitnih svojstava,

MESTO ZA PODIZANJE

MANASTIRA

Prema XV poglavlju iz Malog Predgovora koji datira iz godine 1151, prvi Cisterciti »su znali da sveti Benedikt nije zidao manastire u gradovima, niti u malim mestima, a ni u 57

selima, vee na mestima udaljenim od ljudi. ani su se zarekli da ce se ugledati na njega«. Cisterciti su to protumacili na svoj nacin, posto u Pravilu svetog Benedikta ne postoji nikakav propis 0 mestu za podizanje manastira, a samo se u njegovom Zivotopisu spominje zidanje Subijaka i Monte-Kasina. Krajem XI veka, opatije smestene u blizini svetilista; uzdizale su se u predgradima gradova gde su privlacile vasare, zanatstvo i trgovinu, Usamljene opatije postale su naseljeni centri u kojima se propovedalo Jevandelje. Priorati su bili svuda razbacani, najeesee ih je bilo u centrima sela. KIinijski monasi koji su vise voleIi izvesnu usamljenost, nisu mogli izbeci obicajima svog vremena. Stefan Harding, koji je strogo upravljao, licno se brinuo za polaganje kamena temeljca svojih manastira. Pre nego sto bi poslao monahe, odlazio je na lice mesta, i birao ravan teren, obilno snabdeven vodom, nekad i veorna vlazan, u blizini sume koja je doprinosila usamljenistvu. Godine 1115, nije mogao poci sa Bernarom, kome se dopala jedna uska dolina, Val d'apsent, koju je nazvao Klervoom. Izrazio je svoju zclju za asketskim zivotom, navodeci jedan stih iz Pesme 0 Mojsiju: »in loco horronis et vastae solitudine«, »na mestu strave i prostrane samoce«, To je dalo povoda prici 0 cistercitskim opatijama smisljeno podizanim na nezdravim mestima. Uistinu, veliki broj opatija podizanih tame gde se mog10, morale su se seliti posle nekoliko decenija. Irnanje je bilo dobro odrzavano, Okoovih opatija nije bilo naseljenih centara, s obzirom na to da su se monasi protivili gradenju ,kuca u njihovoj blizini.

sIRENJE

CISTERCITSKOG

REDA

Potraga za novim oblicirna monaskog zivota zahvatila je citav Zap ad tako snazno, da istoricari nazivaju ovo vreme »krizom cenobitizma«. 58

Osnivaci Cistercije zeleli su skroman zivot, !ito je moguce blizi Zivotopisic i Uredbi svetog Benedikta; njihovi naslednici sa Bernarom iz Klervoa produzili su tradiciju Pustinjskih Otaca zalazuci se za asketski zivot.

MONAHINJE

IZ zILIJA

Dok je Robert nastojao da u Molemskoj sumi utvrdi novi oblik redovnickog zivota, nekoliko zen a mu se pridruiilo. On ih je primio kao preobracenice, Njegov naslednik, Gi de Satel-Sensoar okupio ih je u 2iliju (Jona). Kada su mladi vlastelini, od kojih su neki bili ozcnjeni; stupili u Cisterciju po nagovoru Bernara, sestra Bernarova i supruge njihove sabrace povukle su se u Zili. Bozja sluzba i upravljanje zemaljskim dobrima povereno je brlo monasima iz Molema, a priora i ekonoma birale su monahinje. Sukobi su izbili kada je molemski opat odbio da udovolji zeljama monahinja. Njima je tad a oduzeto pravo da biraju svoje staresine, jedino su mogle da zahtevaju drugog monaha kada irn se ne bi svideo onaj koga irn je opat poslao.

CISTERCITSKE
Zilijske monahinje

MONAHINJE
Cister-

pratile su usrdno napredak

cije, Oko godine 1165, neke od njih su se nastanile u Tartu,

dvanaestak kilo me tara severoistocnood Cistercije usvojivsi njene Obicajnike. Na njih su se ugledale monahinje koje su prisle Savinjijskoj Kongregaciji, koja se godine 1147. sjedinila sa Klervoom, kao i monahinje iz Las Helgasa u blizini Burgosa. Po ugledu na Cisterciju, opatice iz Tarta i Las Helgasa organizovale su Glavne Kaptole i preglede manastira. Glavni Kaptol Cistercije, odrzan godine 1191. (27) obavestio je kralja 59

Kastilje koji je veoma cenio ove skupove, ali nije biou rnoci da natera opatice da mu prisustvuju. Mada precutno, Glavni Kaptol cistercije morae je primiti na sebe odgovornost za monahinje. Godine 1213, zatraiio je klauzuru, kako za monahinje, clanice Reda, tako i za one koje su zelele da stupe u red. Kaptol iz 1228. (15-17) zakonom je nametnuo ova ogranicenja: izricito smanjenje usluga koje su im pruzali monasi, zabranio je opaticama da posreduju za vreme pregleda opata iIi da im protivurece, kao i teii uslovi za primanje u red. Prvi zakonici oistercitskog prava iz godine 1202. i 1220. ne spominju monahinje, dok im zakonici iz 1257. posvecuju XV odeljak, u kome su raspravljena sva glavna pitanja: primanje u red, nadzor, klauzura, oblacenje, iskusenistvo, zavetovanje, kaznjavanje po zakonu. Glavni Kaptol je pruzao veliki otpor u pogledu primanja monahinja, da mnogi zenski manastiri koji su prihvatili cistercitske zakone, nisu nikad bili primljeni u Red. Glavni Kaptol, rnedutim, nije mogao spreciti opatije koje su bile pod njegovom nadleznoscu, da se kao i ostale, bave vaspitavanjem mladih devojaka, sto im je obezbedivalo veliko popunjavanje u redovima.

60

GLAVA XI

REDOVI PUSTINJAKA

Sartreza. - Roden u Kelnu oko godine 1030-1035, Ucitelj Bruno je postao upravitelj skole za svestenike u Remsu za vreme omrznutog episkopa Manasesa. Borio se protiv njega sve do njegovog svrgnuca, a zatim se sklonio u Molem kod opata Roberta koji ga je smestio na imanje Ses-Fonten, na nekoliko milja od Molerna, Godinu dana kasnije, 1084. godine, otisao je u Grenobl, gde se episkop Ig, koji je zeleo da bude opat u Sez-Djcu, upravo vratio po izricitom papinom naredenju. Ig je odveo Ucitelja i njegovih sestoro sabrace u planine Sartreze. Posle cetiri godine, Urban II je pozvao u Rim svog nekadasnjeg ucitelja. Bruno se odazvao pozivu. Nakon dve-tri godine uputio se u Kalabriju gde je umro 6. oktobra 1101. godine. Ucenici koje je ostavio u Sartrezi, razisli su se; Landuen koji je sa njim isao u Rim, obnovio je pustinjacki samostan. Peti prior, Gig, sprijateljio se sa priorom liz Domena, Petrom Precasnim, koji je, godine 1122, postao opat ill Kliniju. Po njegovom savetu, tri priora usamljenickih samostana u Bizeu zamolila su Giga da im prenese obicaje po kojima su se vladali monasi u Sartrezi: Gig je tada za njih sastavio svoje Obicaje. U ovom delu on se razumno koristio doktrinom duhovnih ucitelja, monaskim obicajima i pustinjackim teznjama pokreta Kamaldula, ostajuci ipak veran predanju

61

Ucitelja Bruna. Njegovi Obicaii, izuzetni po svome kvalitetu, opisuju zivot u Sartrezi: cetrdeset i jedna gIava se odnose na monahe, a trideset pet, na »svetovnjake zvane preobracenicima«; tri poslednje glave obuhvataju opste propise i zavrsavaju se velicanjern usamljenickog zivota.

»PUSTINJA« U SARTREZI
Izabravsi dno jedne doline, Kartuzijanci su obelefili njene granice i tako osnovali svoju »pustinju«, zemljiste od nekoliko hiljada hektara sume, pasnjaka i obradive zemlje. Zeleci da tu zive u tisini i samoci, trafili su pravo da budu jedini vlasnici ovog imanja, ali da se ne bi preterano obogatili, odrekli su se spoljneg poseda, zadrzavsi vinograde kojima je potrebna blaza klima i pasnjake potrebne velikim stadima. Jedan jedini put koji je bilo la:ko zatvoriti, vodio je dolinom do donje kuce u kojoj su ziveli preobracenici, a odatle do gornje kuce, okruzene celijama Otaca. Svaka od dveju kuca imala je svoju crkvu, U donjoj kuci nalazile su se radionice i staje. Tu su se primali posetioci i vodili se poslovi. Gornja kuca, oko malog manastira, sastojala se iz crkve za nocnu sluzbu, dnevnu i vecernju, sale za sastanke i trpezarije koja se koristila same nedeljom; oko velikog manastira nalazile su se zgrade sa celijama monaha od kojih je svaka imala jednu radionicu i drvljanik dole, dye odaje na spratu i mali vrt pored koga se nalazila pokrivena galerija. U svojim celijama, Kartuzijanci su se dugo molili i radili, po svojoj duznosti, na prepisivanju knjiga. Oni su vrIo brzo osnovali dobre biblioteke. Bili su klerici i obicaj njihovog unapredivanja u svestenike bio je veoma rano uveden. Prema nekadasnjem manastirskom predanju, manastirskog priora birali su monasi. On nikad nije dobio zvanje opata. 62

PREOBRACENICI
Preobracenici su sacinjavali odvojenu zajednicu. Oni su se okupljali u crkvi donje knee radi kratkih sluzbi koje su se sastojale od Ocenasa. Polovina od njih je nedeljom odlazila u gornju kucu da prisustvuju misi u sluzbi monaha. Prema Obicajima, preobracenici su bili odgovorni za radionice, obradivanje zemlje i gajenje stoke, a bilo im je poveravano i sklapanje ugovora. Posle iskusenistva koje traje godinu dana, iskusenik se prima u zvanje preobracenika na osnovu misljenja onih sa kojima je ziveo. Ova predostroznost je postedela Kartuzijance brojnih pobuna krajem XII veka, Medutim, vee otada poceli su Kartuzijanci da koriste usluge svojih rcdaka koji nisu polozili zavet, tzv. »odanih«. Glavni Kaptol odrzan go dine 1294, doneo je odluku da prior nije duzan da uvazava misljenje preobracenika prilikom primanja iskusenika. Prilikom reforme Statuta, godine 1582, iscezla je svaka aluzija na misljenje preobracenika. Glavni Kaptol odlucio je godine 1679, da »odani« mora cekati pet godina da bi postao preobracenik, i doneo odluku 0 ukidanju donjih kuca. Na taj nacin iscezla je prvobitna institucija preobracenika.

GLAVNI KAPTOLI I STATUTI

Sedmi prior u Sartrezi, AnteIm, sazvao je godine 1141, priore pustinjackih samostana koji su usvojili Gigove Obicaje, Od 1155, ovaj skup se poceo odrzavati svake godine. Tako je postao Glavni Kaptol Kartuzijanskog reda, ciji je znaca] stalno rastao posto je bio redovno odrzavan i usavrsavao stalno svoje zakone. Posle sukoba sa manastirima raznog porekla, ujednacavanje se pojacalo. Antelm je dodao dve dopune Gigovim Obicajima. Vasilije, godine 1170, i Zanslen, godine 1222, dopunili su ih Statutima. Bernar de la Tur, godine 1248. proglasio je De 63

da bi ispravio razne zloupotrebe. Godine 1259, Rifije je objavio Statuta antiqua, zbirku svih predhodnih zakona, prema Gigovom planu, uveliko razradenom, Zatim su se pojavile dve dopune: Statuta nova Gijorna Rejnala, godine 1368, i Tertia compilatio Fransoa di Puija, godine 1509. Statuti doneti godine 1582. bili su potpuna prerada kartuzijanskog prava. Cvrstina Reda bila je zasticena Gigovim numerus claususom, prema kome ni jedan prior nije srneo primiti vise od dvanaest otaca i sesnaest preobracenika, U daIjem toku nekoliko kartuzijanskih manastira je imalo conventus duplex (dvadeset cetiri rnonaha), a veliki kartuzijanski manastir conventus triplex (trideset sest monaha). Red je sporo napredovao. Krajem XII veka brojao je trideset sest manastira, U XIII veku bilo je osnovano trideset tri manastira, u XIV sto pet, i u XV cetrdeset pet. Gocline 1514. njihov broj je bio najveci: sto devedeset muskih i sest zenskih manastira, Protestantska reformacija, a zatim Revolucija su ih skoro potpuno ukinule: godine 1810, ostalo ih je samo osarn, od kojih jedan zeI1Ski.
reformatione,

KARTUZIJANSKE

MONAHINJE

Poslednje poglavlje Statuta antiqua,sastavijenog godine 1259, raspravlja u deset olanaka o monahinjama. Statut istice vaznost pokoravanja Glavnom kaptolu, koji je, iako precutno, pristao da preuzrne brigu 0 monahinjarna iz Prebajona, izmedu Vezona i Oranza. One su irnale u svojoj sluzbi klerike i preobracenike, ali sa Glavnim kaptolom odrzavale su vezu sarno preko nadzornika iIi priora. U Statuta nova, ustanovljenim godine 1368, poglavlje 0 monahinjarna je razradeno u dvadeset devet Clanaka: u to doba, jedan kapelan izasianik GIavnog Kaptola dobijao je obecanje 0 poslusnosti od monaha, preobracenika i prirnIjenih lica koja zive u manastiru. On ima veliku moe iako ne posreduje u upravi manastira, osirn kada se to od mjega zahteva. Tertia compilatio, koja 64

potice iz 1509. godine, dod ala je po tanka objasnjenja kojima se ogranicava primanje iskusenika shodno finansijskim mogucnostima i preporucuje stroze odvajanje monahinja od redovnika koji su u njihovoj sluzbi,

GRANMON
Od XIII veka, Kartuzijauci su zahtevali da u potpunosti izbegnu Pravilo svetog Benedikta, sto je ideja koju je vee ranije nagovestio jedan drugi red pustinjaka, Granmon. Punih cetrdeset sest godina, ziveo je u Mireu blizu Ambazaka (Gornja Vijen), na jecmenoj kasi, jedan tvrdokorni pustinjak. Posle njegove smrti, godine 1124, njegovi ucenici su se preselili nedaleko od tog mesta, na sumovite brezuljke Granmona. Cetvrti prior, Etjen de Lisjak (1139-1163), napisao je Zivotopis osnivaca i, nadahnut njegovim poukama, jedno Pravilo koje je nastojao da priblifi Jevandelju, preko Pravila Vasilijevog, Avgustinovog i Benediktovog. Legende 0 postanku reda dopunio je potpuno izrnisljenim delovima. Sa deset do petnaest redovnika, mali Granmonski manastiri bili su zidani usred sum a, svi po istom planu, sa dugom i uskom crkvom, bogato ukrasenom. Upravu nad zemaljskim dobrirna imali su preobracenici koji nisu smeli primati ni odredene prihode u novcu ni u stoci i nisu irnali pravo da se predstave na sudu po pozivu.
U drugoj polovini XII veka, Granmonski red se prosirio u zapadno] i srednjoj Francuskoj, i ill Engleskoj. Imao je na broju oko sto pedeset malih manastira. Monasi su pokusali da preobracenicima oduzmu upravljanje, ovi su se prvi put pobunili izrnedu 1185. i 1188, a zatim ponovo 12141220. Pape su pokusale da preurede Red po ugledu na cistercitsku organizaciju. Godine 1317, Jovan XIII unapredio je Granmon U opatiju, a monahe je rasporedio u trideset pniorata. Red se odrzao do XVIII veka.

65

REDOVI PUSTINJAKA I PRA VILO SVETOG BENEDIKTA

Cetvrti prior Granmona, Etjen de Lisjak (1139-1163) napisao je u uvodu Pravila: »... govori se 0 Pravilu Blaienog Avgustina, 0 Pravilu bJaienog Benedikta. Ova Pravila nisu izvori vere, vee njeni izdanci... Postoji jedno Pravilo nad PraviJima, odakle proizilaze sva druga, kao potoci iz jednog jedinog izvora, a to je Jevandelje ... « U XII veku rimska kurija dozvolila je da Granmonski red ne ude u glavnu organizaciju crkvenih Redova i da se ne poziva ni na jedno starinsko Pravilo. Kartuzijanci nisu tada videli nikakvu smetnju u tome da pustinjaci, kao sto su to Kamalduli, budu svrstani pod Pravilo svetog Benedikta. Nekoliko bula iz XII veka, sacuvanih u originalu, svrstavaju Kartuzijance u ordo monasticus koji postuje Pravilo svetog Benedikta ali ima svoju sopstvenu uredbu. U to doba, lako se prelazilo iz cenobitizma u pustinjastvo, sve dok ih rani Srednji vek nije u svojoj evoluciji strogo razdvojio,

66

GLAVA XII

REDOVI MONAHINJA

U FRANCUSKOJ

U XII veku razvile su se zenske opatije, nezavisne od muskih monaskih redova.

FONTEVRO
Roden oko 1047. godine, Robert d'Abrisel je studirao u Parizu, bio arhidakon u Renu, ucitelj teologije u Anzeu i putujuci propovednik. Godine 1091 osnovao je u La Roe, muski manastir prema Pravilu svetog Avgustina. Svojim propovedima privukao je veliki broj ucenika, pa ih je godine 1099. smestio u Fontevro u biskupiji Poatje, na granici izmedu Anzua i Turene. Poznjevsi veliki uspeh, Rober d'Abrisel je preduzeo gradenje jedne velike erkve i jednog prostranog rnanastirskog kompleksa: Gran Mutje, posvecen Bogorodici, namenio je devicama i udovicama, Sveti Benedikt je bio za bolesne i sakate, Sveti Lazar za gubavce, Madlen za pokajnice i Sveti Jovan Crnorizac za muskarce. Svaki od ovih pet clanova kompleksa sastojao se iz crkve, trpezarije, spavaonice i unutrasnjeg dvorista okruzenog galerijama: kao u La Roe, redovnici su se vladali prema Pravilu svetog Avgustina. Oni susluzili bogosluzenje u svojoj sopstvenoj crkvi, obavljali SiU svestenicke duznosti, izvrsavals su teske radove i bavili se adrninistracijom. Monahinjama je Robert d'Abrisel dodelio Pravilo svetog Benedikta. Vee go-

67

dine 1106, dobio je od pape Paskala II odobrenje za svoj poduhvat, Sa svojom jedinom opatijom i njenim prioratima, 01'ganizacija Rcda Fontevro se u potpunosti nadahnula organizacijom Klinijskog reda. Centralizacija je ostavljala veliku autonomiju prioratima kojih je bilo u velikom broju u sredistu i na jugozapadu Francuske. Prevaga zenskog elementa Had muskim bila je ocigledna. Robert je za priorku odredio Herzendu de Sampanj, udovicu Gijoma de Monsroa (t 1109). Njena saradnica, Petronila de Kraon, udovica barona Semijea, nasledila ju je godine 1115. i postala prvaopatica (t 1149). Robert d'Abrisel se potcinio njenoj vlasti, Umro je u Orsanu, u Beriju, 25 februara 1117. godine. U XIV veku, monasi iz Fontevroa su pokusali da se otcepe. Pokusaj je propao, ali njihov statut je bio izmenjen i redovnici su presli pod Pravilo svetog Benedikta,

PARAKLE
Medu obicajnicima zenskih opatija u XII veku, najoriginalniji je onaj koji je za Parakle izradila Eloiza, postavsi opatica po savetu Abelara, Oni su dati prednost negovanju unutrasnjih vrIina i ugledanju na Hrista. Manastir je morao biti podignut na usamljenickorn mestu gde je vladaIa tisina u potpunoj odvojenosti od sveta. Pravo sirornastvo, koje prezire stednju, ogleda se u jednostavnosti, ne u bedi, niti u preteranom asketizmu: dozvoljeno je bilo jedenje mesa tri puta sedmicno, nosenje donjeg rublja i spavanje u postelji sa dusekom, carsavima i pokrivacima. Recitovanje Psaltira bilo je obavezno u toku citave sedmice, bez dodavanja prigodnih molitava, a citanje Biblije u horu citave godine; pevanju nije pridavana velika vaznost, mnogo korisnije je bilo izucavanje svetog Pisma. Parakle je dosao na celo jedne male kongregacije koja se dugo odrzala, ali je vremenom izgubila svoju originalnost. 68

ZIVOT MONAHINJA
U svorne detinjstvu, Eloiza je naucila citati i pisati kod arzanatinskih benediktinaca i Abelar je veoma cenio njeno obrazovanje. Rasturena svedocanstva otkrivaju da su zenske opatije bile utocista intelektualnog rada i lepog vaspitanja, te su plemici rado slali svoje cerke da u njima usavrse svoie obrazovanje. Ovakvih ucenica nije bilo mnogo u jednoj srednjevekovnoj opatiji, najvise ih je hila po desetak. Monahinje su prepisivale knjige, neke od njih su znalei da sastave poneku pesmicu prilikorn smrtnog ili nekog radosnog dogadaja, Klauzura nije bila preterano stroga: prilikom nekog praznika iii vencanja u obliznjem selu, svi su dolazili u opatiju i veselili se sa monahinjama koje su ill srdacno docekivale. Ratovi i nemiri cesto su dovodili do popustanja u izvrsavanju duznosti, rnedutim, hronicari su bili skloni preterivanju.

69

GLAVA XIII

eRNI MONASI

Opatije su uzivale izvesnu povlascenost koja ih je stitila od predstavnika vlasti u Carstvu. Kada BU ovi postali feudalni gospodari, opatije su se trudile da i dalje sacuvaju svoju samostalnost. U borbi sa mocnioima i episkopima, kraljevi i carevi su nailazili na podrsku opatija, dcdeljujuci im nove povlastice. Oko opatija, udaljenih od episkopija, razviIa BU se mala naselja u kojima je opat bio i svetovni gospodar i duhovni voda, Pored biskupskih gradova, monasi su vrsili sluzbu u velikim sabornim crkvama, podignutim na grobovima svetitelja mucenika i episkopa. One su privlacile mnostvo hodocasnika, Raspolazuci velikim prihodima, monasi su dobijali tako velike milostinje, da su njihovi podrumi i hambari stekli gIas da su neiscrpni. Velelepnost i kvalitet njihovih gradevina ostavljali su utisak snage, velicine i postojanosti. Povlastice i osIobodenje od placanja poreza unapredili su razvoj zanatstva i trgovine. U ovim mestima su se odrzavaii i vasari, Duhovni fivot je cvetao. Monasi su se brinuli za vaspitanje onih najboljih. U bibliotekama, studenti su u XIII veku mogli naci dela Crkvenih Otaca ri pisaca iz Starog veka, Opatije su nagomilavale u svojim riznicama retke i dragocene predmete, a u svojim arhivama stare spise, svedoke proslosti, 71

Cuvajuci grobove francuskih kraljeva, monas! iz Sen-Denija bili su i zvanicni istoricari u Carstvu i pisci Velikih Hronika o Francuskoj.

PRIORATI
ad sredine X veka, svetovnjaci su se odrekli crkava koje su dotada drzali, bilo da su ih dobili u naslede iii ih silom prisvojili, U dogovoru sa episkopima, oni su ih najcesee poklanjali monasima, koji su jedini bili u stanju da popunjavaju svestenicki kadar, da opravljaju zgrade, da odrzavaju i obnavljaju odezde. Ovu ulogu su narocito dobro obavljaJe neke opatije, kao: Marmutje kod Tura, Trinite iz Vandoma, Sen-Floran iz Somira i Sez-Dije. Sve ove opatije su postale vlasnice crkava od kojih su jedne postale priorske crkve, druge parohijske ili i jedno Ii drugo istovrerneno. Njihoy broj je bio veoma veliki, a njihove raspode1e beskrajno zamrsene, Monasi priorata upravljali su zemaljskim dobrirna. ani su pruzali savete seljacima koji su tu stanovali i pomagali im, Neki priorati su imali za cilj samo to da monasima ponude mogucnost da se povuku u tisinu samoce, Od XII veka, pretezno formalistickog shvatanja bogosluzenja, polupustinjacki zivot u rnaIim prioratima u kojima je .bio sarno jedan sabrat, nije bio vise moguc. Nekada preko potrebni, sad a su postali teret. Pape, biskupi i opati slozili su se da se monasi rasporede u opatije iii male priorate sa po najmanje osam rnonaha. Reorganizacija je ubrzana u drugoj polovini XIV veka, kada se zbog veIike epidemije kuge, smanjio broj ljudstva u manastirskim zajednicama. Popisi dobara i prihoda priorata u ranom Srednjem veku i u Starom Rezimu obuhvataju i priorate bez ijednog stalnog monaha. Pa ipak, priorati su se odrzali sve do Revolucije, Nagomilavanje dobara je dovelo do dva skretanja: do feudalizacije zvanja i do komende. 72

FEUDALIZACIJA

ZV ANJA

Prema Pravilu svetog Benedikta (gI. 31), materijalna briga 0 manastiru poverava se manastirskom ekonomu, ali upravljanje je ekonornicnije kada odgovorni za to imaju svoj sopstveni budzet, nego kada sarno prenose racune. Posebni prihodi su bili dodeljivani raznim rnanastirskim sluzbenicima, kao: erkvenjaku, veroucitelju iIi peveu. Priorati, ogranci opatija, bili su prakticno autonomni stirn sto su opatiji davali odredenu zakupninu. Protivno Pravilu svetog Benedikta, feuc!alizaeija zvanja u XIV veku sve se vise razvijala, Priori i rnanastirski sluzbenici koristili su do mile voIje cesto veoma velike povlastiee svojih zvanja, koja su postala staIn a i prenosiva na njihove naslednike koje su sami birali. Oni su doprinosili ukrasavanju crkava, poklanjali su im divne kovcezice za mosti svetitelja i gradili sebi grobniee sa posmrtnom plocom iIi statuom. Zvanje im je dozvoljavalo cia se hrane izvan manastirske trpezarije i da za sebe grade zasebne kuce, Prisustvovanje sluzbi bozjo] i vecanje na Kaptolu su bile jedine njihove duznosti u zajedniei.

KOMENDA
U vreme velike nesigurnosti, manastirima je bila potrebna zastita, Za opate i priore bile su imenovane uticajne licnosti, koji SU, postavsi upravnici manastirskih dobara, dobijaIi veliki deo prihoda. Monasi su se bunili protiv ovih upravljaca koji nisu morali da borave u manastiru, ali im je bilo dopusteno da istovremeno imaju nekoliko zvanja. Najjednostavnije lukavstvo bi se sastojalo u tome da se pristu pi izboru pre nego sto bi se vest 0 smrti upravnika proneIa. Kada se papa nije zadovoljio irnenovanjem izabranog, da bi spasao bar prividnost svoga prava, sukobi izmedu kandidata koji polazu pravo na to zvanje, pretvarali su se u prave borbe.

73

Medutirn, ako je bilo opata upravnika, pohlepnih na dobit, a nemarnih u pogledu brige 0 zajednici, bilo je i onih koji su od srca zeleli da pnidobiju monahe koji ce postovati Pravilo i papske odluke. U vecini slucajeva, na kraju je dolazilo do deljenja prihoda na opatski i manastirski, stirn sto su zvanja i prihodi jasno razgraniceni. U XVI veku, pape su ustupile katolickim kraljevima pravo da imenuju opate, a komenda je uvedena gotovo svuda.

AUTONOMIJA
Humber de Roman, glavni ucitelj Reda Brace propovednika od 1254. do 1263. godine, posvetio se u poslednjim godinama svoga zivota pisanju pouka, od kojih je tridesetak bilo namenjeno redovnicima. On je pripadao onoj generaciji i onom Redu koji su see sve vise udaljavali od starinskog rnonastva. Prema cmim monasima ispoljavao je postovanje, zbunjenost i uzdrzljivost, Mnogo lagodnije se osecao u drustvu monaskih redova iz XII veka, koji su imali odredene programe, jasno izrazene principe i sklonost (uglavnom neprijatnu) da ponizavaju druge redove praveci poredenja sa svojim redom i donoseci pogrdne sudove 0 njima. Kod crnih monaha, svaka opatija sacinjavala je sa svojim prioratima jednu kongregaciju, ciji su clanovi povremeno ucestvovali na manastirskom Kaptolu. Tu se raspravljalo 0 Pravilu svetog Benedikta sa eventualnim dopunama svojih obicaja koji su vodili poreklo od starinskih obicaja i pravila Benedikta Anijanskog. Za razliku od obicaja u Kliniju, Kamaldulu, Cisterciji, Sartrezi iii Granmonu, Obicajnici nezavisnih opatija, retko sacuvani, fragmentarni su i nedovoljni da bi dali sliku stvamog zivota u njima. Statuti liz XIV i XV veka su dogovori izmedu opata upravnika i zajednice, iii pokusaji resavanja uzajamnog pitanja. Ipak se zna sa sigurnoscu da su monasi, osim aktivnog ucestvovanja na velikoj liturgijskoj 74

sluzbi, molili, citali i razmisljali, hovne rasprave, razmisljanja iIi rnisli koje nemaju ni knjizevne iz kojih se daju naslutiti njihove hova razrnisljanja 0 tajnama.

Nekiod njih pisali su dubesede, drugi su zapisivali ni originalne vrednosti, ali zelje za obrazovanjem i nji-

BENEDIKTINCI
Crni opati su shvatili da je u njihovom interesu da raspravljaju 0 uzajamnim pitanjima discipline i da budu slozni kako bi se mogli odupreti prisvajanjima koja su vrsili episkopi i princevi. Na Koncilu u Remsu, odrzanom godine 1131, opati iz unutrasnjosti doneli su odluku da se sastaju svake gcdine. Na njih su se ugledali i drugi. Godine 1215, IV Koncil u Latranu nalozio je da svi opati koji nisu potcinjeni Glavnom Kaptolu, kao sto je to u Kliniju, moraju ucestvovati na Kaptolima koji ce se odrzavati u svakoj crkvenoj oblasti. Rec »Benediktinac« se tad a pojavila da bi oznacila monahe koji ne pripadaju nijednom centralizovanom
Redu.

Godine 1235. i 1237, Grigorije Veliki objavio je svoje Statute da bi zaveo red u unutrasnjem zivotu manastira. Papa Benedikt XII je 20. juna 1336. godine objavio ove statute u svojoj buli Summa magistri dignatio, jednostavno nazvanoj Benedictina. Buduci da je papa bio Cistercit, zeleo je da Benediktinci organizuju GIavne Kaptole koji ce imati moe kontrole i prinude na poslusnost: oni su se zadovoljili skupovima za usaglasavanje koji se nisu redovno odrzavali, a zadrzali su u nacelu pravo da slobodno biraju opata koji ne mora da polaze racune crkvenom nadgledniku.

»ORDO MONASTICUS«
Iako su Ijubomomo cuvali svoja samoupravna prava, crni monasi su bili svesni da pripadaju jednoj vecoj zajed75

nici: Ordo monasticus. Ovaj red je predstavljao u Crkvi jedno zasebno telo koje se razlikovalo od svestenstva i kanonika redovnika. Istoricari su stajali na stanovistu da monasi treba da zarnene oslabljene kanonike, ali u rnnogim crkvarna, kao u Mon-Sen-Misel-u, monasi i kanonici su stajali rame uz rame, vrseci zajednicki sluzbu bozju, od kojib su prvi ziveli u samoci, a drugi su pruzali svestenicke usluge stanovnistvu i hodocasnicima. Pojava Prosjackih redova u XIII veku pomogla je monasima da se oslobode pastorskih duznosti, istakavsi pri tome svoju originalnost. Raban Maur je u IX veku priznavao tri red a u Crkvi: svetovnjake, monahe i klerike. Krajem X veka, Abon, opat manastira Sveti Benedikt na Loari, dao je prednost monasima nad svetovnjacima i klericima. On je smatrao da je dobro kada jedan svetovnjak iIi klerik postane monah, ali u suprotnom pravcu, to je smatrao preverom. Kasnije je bilo dopusteno redovniku prosjaku da postane monah. U stvari, prelazenje u jedan red koji je vazio za stroll, prikrivale je cestc ispod toga nesigurnost iIi zelju za materijalnom koristi. Prilikom zavetovanja, monasi su primali svecani blagoslov prema starim obredima Papskog pravilnika Iz X veka. To zavetovanje se nikad vise nije ponavljalo, cak i kada bi monah presao u manastir koji se vladao po nekorn drugom Pravilu, kao cistercitski iIi kartuzijanski.

76

GLAVA XIV

MONASKI REDOVI U EVROPI OD XI DO XVIII VEKA

ITALIJA
U Italiji, tokom Srednjeg veka, rnnogi Redovi su u Pravilo svetog Benedikta uneli cpsluzivanja iz tadasnjih duhovnih strujanja. Po predanju, prvi su bili monasi iz rcda KamaldoIija: Zan de Matera" (t 1139) je osnovao Pulsano, Gijom de Vercel (tI142) Montevergrin. Gijomiti, uccnici Gijoma de Maivaia (t 1157), bili su u Parizu poznati pod imenom Beli ogrtaci koje je ostalo njihovoj crkvi, Nakon rnonaskog zivota u Palestini, opat Joakim (t 1202), cuven po svojim misticnim spisima, osnovao je svoj manastir Floru u Kalabriji, nadahnuvsi se obicajima u Cisterciji. U XVI veku Cistercija je progutaia njegov Red. Po ugledu na Franju Asiskog, neki monasi su zeleli da zive veoma siromasno. Silvestro Gucolini (t 1267) je, na Monte-Fano-u u blizini Fabrijana, sagradio manastir iz koga je izisao red Silvestrinaca. Petar, nazvan Morone (po imenu svoga pustinjackog manastira), privukao je veliki broj ucenika, koje je godine 1259. smestio u Sulmonu. Urban IV ih je potcinio Pravilu svetog Benedikta koje su prihvatiJi ostajuci verni .svojim prvobitnim prestrogim ispastanjima i siromastvu poput

Dovani de Matera-

77

Franjevaca: po ugledu na njih, ogranicili su trajanje staresinstva u manastiru na tri godine. Petar Morone je imao trideset sest rnanastira u kojima su vladali njegovi zakoni, kada je, na svoje iznenadenje, bio izabran za papu, 5. jula 1294. godine; uzeo je ime Celestin Y Buduci da nije bio spreman na tolike odgovornosti, dao je ostavku 13. decembra iste godine, Njegov naslednik, Bonifacije VIII, drzao ga je po strani sve do njegove smrti, 19. maja 1296. godine. Francuski kralj, Filip IV Lepi, rastuzivsi se nad sudbinom Celestina V koga je smatrao zrtvom njegovog neprijatelja Bonifacija VIII, doyen je Celestince u Francusku. Roden u Sijeni godine 1272, Bernar Tolomeo," profesor prava, posvetio se pustinjastvu sa svoja dva sabrata godine 1312. Pokoravajuci se odlukarna Koncila u Vijeni, prihvatili su Pravilo svetog Benedikta, opredeljujuci se za najstroze delove: stalno uzdrZavanje od jela, ceste po stove, potpuno cutanje i rucni rad. Po ugledu na upravu Prosjackih redova, odrekli su se autonomije manastira i doneli su odluku da glavnog opata biraju svi monasi Kongregacije. Bernar Tolomej je umro od kuge 20. avgusta 1348. godine. Red svete Device sa Maslinove Gore bio je odobren godine 1344. Prekidajuci sa dotadaSnjim obicajima da red nOSI ime mesta na kome se manastir nalazi, manastirske zajednice su odlucile da ce ubuduce ime monaskog reda izrazavati njihovo bogopostovanje. Mala Kongregacija, osnovana godine 1328, u Gvaldu u Umbriji, bila je posvecena svetom Pricescu i dobila ime Telo Hristovo,

KONGREGACIJA SVETE JUSTINE ZATIM MONTE-KASINO

20. decernbra 1408. godine, papa Grigorije XII, naimenovao je za opata svete Justine u Padovi, Luja Barboa.**

* Bernardo Tolomeo, •• Luidi Barba.

78

Ovaj Venecijanac, koji jos nije imao trideset godina, bio je regularni kanonik. Treceg februara 1409 godine, zavetovan se po benediktinskom Pravilu i dobio opatov blagoslov, Zajednica svete-Justine imala je sarno tri monaha. Barbo je shvatio da nedace zbog kojih strada monaski Red, dolaze od komende i od feudaIizacije. Stoga je ukinuo pravo na dozivotno uzivanje zvanja, ucinivsi ih izbornim, kao i svako pravo naimenovanja, crkvenog ili svetovnog. On je vrhovnu vlast poverio Glavnom Kaptolu koji se sastojao od manastirskih staresina i poslanika. Kaptol je birao definitorij sastavljen od sest opata i tri monaha, koji su imenovali opate, priore i sve manastirske sluzbenike, kao i sest nadglednika od kojih je prvi imao zvanje predsednika: oni su predstavljali izvrsnu vlast u Kongregaciji. Sve funkcije su bile privremene, mada su opati zadrzavali do kraja zivota svoje zvanje i dostojanstvo. Autonomija manastira bila je ukinuta: monasi su se zavetovali da ce ostati u Kongregaciji i mogli su biti premesteni iz jednog manastira u drugi. I pored novina i uticaja monaskih redova Klinija, Cistercije i Mont-Olivea," Luj Barbo je uspeo da odrzi visoki ugledopatija sa slavnom prosloscu, Godine 1435, papa Eugen IV odobrio je uredbe svete-Justine dajuci im siroku slobodu primenjivanja i nalazucl da nijedan od njenih manastira ne moze biti dat u .komendu niti opterecen izdrzavanjem bilo koga. Kada je godine 1504, opatija Monte-Kasino postala clanica Kongregacije, dobila je ime Kasinijenska Kongregacija. Ona je okupiIa veliki broj italijanskih manastira i jedan jedini izvan Italije, Leren. Njene uredbe slufile su kao primer manastirskim kongregacijama, koje su se, po ugledu na nju, osnovale u citavoj Evropi. • Monte Oliveti.
79

MONAHINJE

U ITALIJI

Zenski manastiri hili su najbrojniji u Italiji: u svakom gradu bilo ih je po nekoliko. Pravilo svetog Benedikta postovano je u njima bezuslovno, ali obicaji su bili veoma raznovrsni, a monahinje su ih Iako menjale. U svojim pocecima, sveta Klara Asiska i njene kceri bile su potcinjene Pravilu svetog Benedikta. Po naredenju papa, Kongregacija svete-Justine usvojila je nekoliko manastira, svodeci pri tome njihovo primanje na najmanju rnogucu meru.

ENGLESKA
Osvajanja Vikinga u IX veku potresla su Englesku do te mere, da je doslo do potpunog Iscezavanja opservancija u manastirima. U katedralama i opatijama sluzbu bofju vrsili su klerici, cesto ozenjeni. Danstan, naimenovan za opata godine 943. u GIestonberiju, otkrio je PraviIo svetog Benedikta i odao mu postovanje, Prognan na kontinent, Danstan je boravio u reformisanim opatijama Sen-Berten i Mon-Blandenu u Gandu. Po povratku u Englesku, bio je unapreden u zvanje episkopa, najpre u Vorcesteru, godine 958, zatim u Londonu, godine 959. i u Kanterberiju, godine 960. Njegov ucenik, EteIvud, opat u Ebingdanu, poslao je ucenike na obrazovanje u FIeri na Loari i u Korbiju; godine 968, postao je episkop u Vincesteru. Posle monastva u Fleriju, Osvald je bio naimenovan za episkopa u Vorcesteru godine 961, a zatim za arhiepiskopa u Jorku, godine 972. Kao staresine velikih episkopija, ova tri svetitelja su obnovila i osnovaIa cetrdesetak opatija u Engleskoj. Oko godine 970, EteIvud je sastavio Regularis Concordia Anglicae Nationis Monachorum Sanctimonialiumque. Ovaj Obicajnik, koji ponekad doslovno prepisuje odIuke iz Ahena donesene godine 817, sacuvao je rnnoga engIeska predanja: umerenost u pogIedu ishrane i spavanja, pravilan i trezven zivot, ostav80

ljajuci pri tome mnogo mesta za prepisivanje knjiga i ucenje. Izgubivsi nadu da ce stvoriti dobre kanonike za svoje katedrale, veliki broj episkopa zamenio ih je monasima, a Regularis Concordia u dogovoru sa kraljem dodelila je monasima pravo da biraju episkopa. Posle smrti Etelvuda godine 984, Danstana godine 988. i Osvalda godine 992, benediktinsko monastvo je dobro napredovalo, mada su normanski hronicari tvrdili da su se, prilikom osvajanja godine 1066, mnogi manastiri rasp ali. Engleski monasi su docekali osvajace sa oruzjem u ruei. Posle poraza, opati su pobegli, neki od njih su bili zatvoreni, mnogi zbaceni sa polozaja, a prazne opatije bile su date normanskim monasima. Godine 1088, nije bilo vise nijednog engleskog opata. Dva arhiepiskopa iz Kenterberija, Lanfran (1070-1089) i Anselm (1093-1109), rodeni u Italiji i monasi u Beku, ne oduzimajuci engleskom monastvu njegovu specificnost, preko Regularis Concordia, uveli su obicaje iz Beka i Klinija. Opatije na Zapadu Franeuske stvorile Sll priorate. Godine 1077, Klini se smestio u Luis koji je postao jedna od njegovih pet »kceri«. Broj katedralskih manastira povecao se i mnogi episkopi su bili izabrani iz redova monaha.

SEMPRINGEMSKI

RED

Oko go dine 1131, Dzilbert, svestenik iz Sempringema u Linkolnsajru, smestio je u blizini svoje erkve sedam mladih osamljeniea. S obzirom da su osobe koje su zelele da se posvete Bogu pohrlile sa svih strana, Dfilbert je osnovao dvojni manastir. Godine 1147, zamolio je da se spoji sa Cistereijom, ali molbi nije bilo udovoljeno. Tada je on osnovao svoj red po ugledu na Cistereiu, na Granmon, Tampl, a 11arecite na Fontevro. Zenama je odredio Pravilo svetog Benedikta, a muskarcima svetog Avgustina. Muskarci su imali zasebne kuce, zene su boravile u dvojnim manastirima, gde su poslovi bili obavezni za sve, sa jasno izrazenom podelom na 81

zene i muskarce; postojala su dva odvojena hora, i jedna jedinakuhinja u kojoj su sestre pripremale hranu koju su im donosili preobracenici i koja se sluzila u dvema trpezarijama. General Reda koji nije bio staresina manastira imao je kontrolu nad celim Redom. Na Kaptol su dolazili priori i ekonomi, priorke i sestre narnesnice, brojaci i brojacice glasova priIikom izbora, te nadzornici i nadzornice, odgovorni za preglede. Sirenje ovog Reda u kome su zajedno upravljali muskarci i zene ostalo je u granicama Linkolnsajra i njegove najblize okoline.

ENGLESKE OPATIJE U SREDNJEM VEKU

Opati su imali svoja mesta u Parlamentu, Velika Povelja iz godine 1215, zagarantovala je slobodu izbora. Prvi oblasni Kaptol sastao se vee godine 1218. i pregledi su se redovno obavljali sve do Reforme. Zbog svoga procvata, engleski rnanastiri navukli su na sebe zavist kraljeva, zatim papa. Pape su razdelile povlastice strancima; Stogodisnji rat i Rat Dveju Ruza razbuktali su nacionalisticka osecanja, Velika epidernija kuge strahovito je pogodila zajednice, smanjivsi broj njihovih clanova.

PROGONI, MONAHINJE
Od godine 1515. do 1530, Volsej, ministar Henrika VIII i kardinal, pokusavao je da nametne Benediktincima uredbe, koje su se protivile njihovoj tradiciji. Godine 1534, proglasivsi se »vrhovnim poglavarorn Engleske Crkve«, Henrik VIII je zatraZio od opata. i monaha da se odreknu svojill pocasti i besplatnog izdrzavanja. 82

EngIeska je imala sarno dvanaestak zenskih opatija prilikom osvajanja Normana, godine 1066. Sezdesetak ih je bilo osnovano u XII veku, vecina je mogla primiti sarno po dvanaest monahinja i jednu priorku. Ova skromnost, koja je odgovarala srednjevekovnim opsluzivanjima, bila je kobna, kada je godine 1536. Parlament ukinuo sve manastire koji nisu imali dvanaest osoba i 200 livara rente. Vee pre godine 1540, vecina zenskih manastira je iscezla. U VeIsu, monahinje su se povukle u surne i tu su dugo zivele potajnim manastirskim zivotom. U pobuni, nazvanoj »Prostenje milosti«, od 1536. do 1537. godine, ucestvovali su benediktinska opatija iz Bardneja i cetiri cistercitske opatije. Ustanak je bio ugusen u krvi. Nekoliko benediktinskih i cistercitskih opata bilo je pogubljeno, a njihove glave obesene na kapijama njihovih manastira; kartuzijanci iz Londona bili su pogubuljeni u Tajbernu.

ENGLESKA BENEDIKTINSKA

KONGREGACIJA

Monasi koji su u vreme Marije Tjudor (1553-1558) bili ponovo zauzeli Vestminstersku opatiju, bili su isterani vee godine 1559. Dom Robert Baldi bio je jos Ziv, kada su se godine 1607, engleski monasi Kongregacije Monte-Kasino i Valadolid okupili da ponovo uspostave Englesku benediktinsku kongregaciju, Odobrena godine 1612, stekla je punu samostalnost, go dine 1633. Svi manastiri Engleske kongregaoije bili su u to vreme na kontinentu, u Farizu, Dueu, Djeluaru, u Loreni i Lempspringu, nedaleko od Hildeshajma u Nemackoj. Njene uredbe, sastavljene godine 1621, davale su punomocstvo predsedniku Kongregacije koga je birao Kaptol, formiran od kooptiranih clanova. Fred njim su se monasi zavetovali na poslusnost, obavezujuci se da ce ici kao misionari u Englesku ako ih tamo budu slali, zbog cega su mnogi zasluzili tamnicu i rnucenja. 83

sKOTSKA I IRSKA
Benediktinei, cvrsto utemeljeni u Engleskoj, u XI veku prodrli su u Skotsku, nesto teze u Irsku. Verno svojim sopstvenim monaskim tradieijama, tek u XII veku se ovo ostrvo otvorilo spoljnim utieajima, zahvaljujuci arhiepiskopu iz Armaga, Malakiju (t 1148), prijatelju Bernara iz Klervoa. Cistereitski red je imao na ostrvu 35 opatija.

CARSTVO: HIRSAU-MELK-BARSFELD
Pokret koj je zapoceo Benedikt Anijanski osetio se u Flandriji preko Zerara (t 957), opata iz Bronja, blizu Namira, ciji se utieaj prosirio do Normandije. Na njega se ugledao Zan de Vandijer (t 973), opat iz. Gorza, juzno od Meca, Cije je obicaje prihvatilo vise od sedamdeset opatija u Carstvu i Risar, opat Sen-Varia u Verdenu, ciji se uticaj prosirio do Lijeza i Remsa. Sredinom XI veka, papa Leon IX (t 1054) obnovio je opatiju Hirsau u biskupiji Spiro Godine 1076, Gijom (t 1091), monah iz Sent-Emerana u Ratisbonu, naimenovan je za opata ovog manastira. Godine 1079, primio je u posetu klinijskog prima, Ulriha, koji je sastavio Obicaje za opatiju. Po savetu klinijskog opata, Iga, ovi obicaji su bili prepravljeni za Obicajnik opatije Hirsau, a na njih se ugledalo oko sto manastira u Svabiji, Franackoj Ii Bavarskoj. Krajem XIV veka prihvaceni su u opatiji Kastl u Bavarskoj i u tom novom obliku prosirili su se u dvadesetak opatija. Po nalogu Koneila u Konstanei, sinod iz Peterhauzena je, godine 1417, okupio 125 opata i priora iz provineije Majnc, Godine 1418, jedan nemacki monah iz opatije Subijako, Nikolas Sejringer bio je naimenovan za opata u Melku u Austriji. On je ukinuo skupljanje ustedevine i povlastiee plemica i na njega se ugledalo nekoliko opatija. Zan de Rod, posto je najpre bio stares ina Kaptola u Sen-Simeo84

nu u Triru, zatim prior u kartuzijanskom manastiru Sent-Alban, postavljen je godine 1421, za opata u Sen-Matias u Triru; punih petnaest godina radio je na pripremanju Statuta koji su pornirili tradicije Reda sa zahtevima vremena. Opatija Bursfeld u Hanoveru prihvatila je ove statute; Johan Dederot koji je nairnenovan za njenog opata godine 1433, boravio je u Italiji gde se divio Kongregaciji svete-Justine, Oba ova opata umrla su godine 1439. Novi opat iz Bursfelda, Johan Hagen nastavio je njihovo delo, Kada je umro, godine 1469, Kongregacija u Bursfeldu je imaia trideset pet opatija. Na vrhuncu svoje slave, pocetkorn XVI veka, obuhvataia je 136 muskih manastira i oko cetrdeset zenskih. Odrzala se do posvetovljenja godine 1802. U bursfildskoj Kongregaciji monasi su se zavetovali prilikom stupanja u manastir. Opati su bili birani u svojoj zajednici. Glavni Kaptol se sastajao svake godine pod predsednistvom opata iz Bursfelda, a kada je ova opatija presla na protestantizarn, predsedavao je novoizabrani opat. Nadzornici su obilazili sve manastire svake druge godine. U pansionu pri univerzitetu u Kelnu sticalo se dobro obrazovanje. Zenske opatije u Nernackoj bile su mocne. Kongregacija iz Bursfelda ih je prihvatila stiteci njihova prava pred episkoporn. U oblastima zahvacenim protestantskorn Refermom, mali broj manastira je prihvatio nove ideje i pored ljutnji princeva: monahinje su mogle da dobiju besplatno izdrzavanje prilikom povlacenja, zabranjeno je bilo primati novakinje i obavezno je bilo slusanje protestantskih pTOpOvednika. Pruzanje otpora, cesto veorna dugo, najzad se stisalo.

SPANIJA
Pravilo svetog Benedikta se nametnulo u Spaniji sa uspesima ponovnog Osvajanja, cemu su umnogome doprineli francuski monasi. Lagras u biskupiji Karkason prodro je u 85

grofoviju Barselone i Aragona. Sen-Pons-de-Tomijer se nametnuo u Aragonu a narocito u Navari sa opatijom u Leru, Sen-Viktor iz Marselja prosirio je svoje posede od Katalonije do Toleda. U XI veku, Klini je svojim prioratima pokrio Navaru, Aragon i Kastilju. U XII veku, Cistercija se cvrsto usadila na severu Spanije. Vee pocetkom XIII veka, spanske opatije su se svim silama trudile da povrate nezavisnost. Prema odlukama IV Lateranskog Koncila, go dine 1233. i 1299. sastavljeni su statuti. Dvadesetak opatija stupilo jc u Kongregaciju Sarnostanaca koja je godine 1361, prilagodila svoje statute Benediktini i godine 1582. odlukarna Koncila u Tridentu. Godine 1592, papa i kralj su zeleli da prisile monahe da u potpunosti prihvate pravila novih Redova. Vee godine 1596, monasi su odgovorili predstavkom 0 svojim pravima, povlasticama i obicajima. Godine 1618. njihov Koncil je izglasao dopune buli. Borba se zavrsila sporazumom, godine 1661. Epidemija kuge sredinom XIV veka u Spaniji bila [e strahovita. Godine 1390, kralj Kastilje i Leona, Huan I, osnovao je u svojoj palati u Valadolidu, priorat svetog Benedikta u kome je zaveo bezuslovan zatvor: u sobama za razgovor postavio je resetke pokrivene zastorima, dok je izlazenje iz manastira bilo strogo zabranjeno, osim u slucaju neposredne opasnosti. Ovaj pokusaj strogog zatvora, jedinstven u istoriji muskih manastira, ubrzo je bio ublazen. Krajem XV veka, katolicki kraljevi Ferdinand i Izabela su pokusali da sve benediktinske manastire ukljuce u ovu Kongregaciju iz Valadolida. Godine 1505, Julije II je zeleo da joj nametne Uredbe svete-Justine. Na osnovu ovih Uredbi doslo je do izvesnih promena: opati, izabrani na cetiri godine imali su punomoc, a monasi su se zavetovali da ce zauvek ostati u svojim manastirima. Zatvor je bio ukinut, mnogi monasi su se posvetili propovednistvu i svestenickom zvanju. Stupanje kraljica udova i infantkinja u manastir gde bi one zauzele opatijsku stoIicu, donosilo je u Spaniji vise nego u drugim zernljama, bogatstvo manastirima, ali ne i 86

opsluzivanje, Pocev od XIV veka pa na dalje, benediktinci su pretrpeli povoljan uticaj Kongregacije Samostanaca i Kongregacije iz Valadolida.

PORTUGALIJA
Kada je Portugalija stekla svoju nezavisnost, u XII veku, Red iz Cistercije, tada u punom zamahu, zauzeo je u zemlji prvo mesto. Godine 1566, opatija u Tibaezu, dosla je na celo Portugalske benediktinske kongregacije, i vee od 1581. sIala monahe u Brazil.

87

GLAVA XV

PRAGMATICKA SANKCIJA NA TRIDENTSKOM SABORU

Francuski kralj je jos godine 1438. pokazao zabrinutost za duhovnu disoiplinu Pragmatickom Sankcijom. Skup episkopa, opata i pravnika, okupljenih u Turu godine 1493, predlozio je mudre mere za reformu manastira u Francuskoj. Od J 501. do 1510. godine, ruanski arhiepiskop, Zorz d'Amboaz, pokusavao je da ovaj akt nametne silom. U tome nije uspeo: otpor monaha zahtevima pape i kraljeva nije bio rezultat neposlusnosti, vee istinska zelja da brane monaski stalez. Da Ii se moze smatrati pobunom to sto su oni trazili da biraju svoga opata po Pravilu svetog Benedikta? Kako su upravnici dobrima i prihodima u manastiru mogli imati prihode ne ZiiveCiu njemu, a zahtevati siromastvo od manastirskih slugu? Reorganizaciju su mogii sprovcsti sarno monasi.

KLINI
U KIiniju izbor monaha, Zana de Burbona (1456-1458), imao je veoma povoIjan ishod. Ubrzo je doslo do uspostavljanja Glavnog Kaptola i manastirskih pregleda. Ako je, u nekim slucajevima, bilo potrebno osloniti se na svetovnu ruku, da bi se obnovilo opsluzivanje, ceSee su nadzornici potvrdivali da su priori znali da se odupru nedacama vremena.

89

KONGREGACIJA

SEZAL-BENEDIKT

Veliki prior opatije-episkopije u Kastru, Dom Pietro de Mas, godine 1479, naimenovan je za opata u Sezal-Benediktu, blizu Isudena, u biskupiji Bud. Posto je obnovio zgrade, uz pornoc Dom Filipa Burgoena, velikog klinijskog priora, sastavio je statute ugledajuci se na iste svete-Justine Padovanske. Francuski kralj, a odmah za njirn i papa, su ih odobrili. Istaknute Iicnosti su dosle u Sezal-Benedikt, cije su statute usvojile opatije Sveti-Sulpicije u Burzu godine 1499, Sent-Alir u Klermonu godine 1500, Sen-Vensant di Mans godine 1502, i Sen-Marten de Sez, godine 1511. Ovih pet opatija stekle su pravo da same biraju svoga opata, ali, posle Konkordata u Bolognji, kralj je imenovao opate i episkope, sto znaci da ovo pravo nije bilo priznato i potpuno je ukinuto, godine 1763.

PROTEST ANTSKA REFORMACIJA

U svojim pocecirna, evangelisticki pokreti su pridobili veliki broj vatrenih pristalica medu monasima i rnonahinjarna, ali kada su se dogmatske prepirke izopacile, oni su se povukli. I dok su neki Redovi imali brojne propovednike Novog Jevandelja, benediktinski, cistercitski, kartuzijanski i celestinski monasi su ostali slozni u svojoj vernosti Rimskoj crkvi.

OTUDIV ANJE CRKVENIH DOBARA

Buduci da su finansije u Carstvu bile u ialosnom stanju, predstavnici treceg staleza predlofili su da se erkvena dobra prodaju, a da zgrade, prilozi u noveu i stalne fondaeije ostanu i dalje erkvena svojina, Godine 1651, skupstina svestenika, odrzana u Poasiju, ponudila je kralju, osim

90

obavezne desetine svojih prihoda, vanrednu novcariu pomoc, Kralj je zahtevao stalno sve vise, i godine 1563, dobio je dozvolu od pape da izvrsi prodaju crkvenih imanja. Ova otudivanja, masovna od 1563. do I 588. godine, nastavila su se sve do godine 1644. Kada su opati i priori mogIi da biraju koja ce se irnanja prodati, oni su radije otudivali cenzuse, rente i vlastelinske povlastice, te kuce u gradu i zemljista za zidanje, trazena i dobro placana, parcele sIabije zemlje i razbacana imanja, vinograde i sume za secenje, zadrzavajuci obradivu zemlju i istorodna imanja. Iako nisu bili jedini, monasi sa velikim posedima bili su posebno ucenjivani. Od X veka takvihotudenja nije bilo, ali ipak nije doslo do ukidanja manastira. Ove nedace nisu narusile monaski ideal i monasi su bili spremni da sprovedu odluke Koncila u Tridentu.

91

GLAVA XVI

POSLE KONCILA U TRIDENTU

STARINSKI BENEDIKTINCI
Koncil u Tridentu oznacava vaznu etapu u Monaskorn redu i pored kratkoce dekreta izglasanog 3. decembra 1563. godine. U dvadeset dva Clana, dekret je podsetio redovnike i monahinje na duznosti iz Pravila, unevsi dve nove tacke: Clan dvadeset prvi traZio je ukidanje kornende u opatijama koje su stajale na celu red a, ali nije bio primenjivan; clan osmi je naredivao manastirima koji nisu uzimali UCeSca na Glavnim kaptolima, da se udruze u grupe, kongregacije, koje ce budno paziti na opsluzivanje; ukoliko ne osnuju kongregaciie, opatije, cak i oslobodene, bice podvrgnute episkopskim pregledima. Godine 1579, sva tri staleza u Blou potvrdila su ovu naredbu. Nekoliko manastira postalo je zavisno od episkopa. Nazvali su ih »starinskim benediktincima«. Sa malim brojem ljudi, oni su se pridrzavali zastarelog opsluzivanja, koje je na simpatican nacin usia u ovaj kraj. U opatijama koje je Jovan XXII podigao na stepen episkopija, manastirski Kaptoli su obavljali duznosti koje su u drugim opatijama spadale u nadleznost Kaptola kanonika. U nekim velikim svetilistima, benediktinski rnonasi, veoma bogati, nisu se razlikovali od kanonika osim po manastirskom cursusu u bogosluzenju. Posvetovljenje je bilo ozakonjavanje jednog vee svrsenog cina. 93

KONGREGACIJA

OSLOBODENIH

Da bi se spasli od episkopa, mnogi monasi shvarec kongregaci]a u smislu koji je ona dobila posle osnivanja Kongregacije svete-Justine, obrazovali su »Kongregaciju Oslobodenih«; ovaj naziv je potpuno objasnjavao njihov cilj. Vee godine 1564, Kongregacija Oslobodenih u Flandriji uspela je da okupi vece opatije, koje su zadrzale S1roku autonorniju, a eije su zajednice irnale po eetrdeset monaha, pa i vise. Uspela je da se odrzi sve do Francuske Revolucije uprkos pokusaju Centralizovane Kongregacije Vavedenja da prisajedini Francuskoj jedan deo Flandrije i Hajnaut, i da uvede austrijske zakone, Godine 1580, veliki prior iz Marmutjea, blizu Tura, sazvao je staresine nekih manastira na Zapadu. Regularni opati (rnalobrojni jer je vecina opatija bila u komendi) i dva izabranika koje je manastir odredio, sacinjavali su Glavni Kaptol Kongregacije Oslobodenih u Francuskoj. On je naimenovao nadzornike i jednog savetnika koji je ubrzo dobio zvanje generala. Kongregacija je preduzela reformu koju su mnogi ocenili suvise blagom. Prvog avgusta 1603, sest opata iz Marrnutjea su dobili dozvolu od svoga opata da osnuju, u zgradama bolnice, zajednicu sa izdvojenirn i strogim nacinom zivota. Vee iduce godine, oni su se povukli u priorat Leon, i pridobili za svoje opsluzivanje nekoliko manastira koji su obrazovali Bretonsko udruzenje, Njihov zahtev da prerastu u Kongregaciju nije odobrila Sveta-Stolica, godine 1622; udruzenje je, godine 1628, bilo prisajedinjeno Kongregaciji Sen-Mer. Manastire koji su se, godine 1614, okupili oko opatije Sen-Deni, snasla je ista sudbina posle 1633. godine, Kongregacija Oslobodenih u Francuskoj koja je oko godine 1600. brojala pedeset pet manastira, godine 1766. nije ih imala vise od jedanaest,
tajuci

94

KLINIJSKI RED
Uprkos pokusajima monaha u Kliniju da biraju sami svoga opata, kralj je opatiju za stalno poklonio kardinalima, koji su nastojali da im nametnu svoju volju. Postavsi opat u Kliniju, Riselje je godine 1629, narec1io da se Red pripoji Kongregaciji Sen-Mer. Obe strane tome su se usprotivile: rnonasi iz Klinija plasili su se da ce se izgubiti u toj novoj zajednici, oni iz Sen-Mora bojali su se da ce ih preplaviti rnonasi sa drukcijim tradicijarna i da ce njirna upravljati opat koga bi im narnetnuo kralj. Ova zajednica se raspaJa posle Riseljeove srnrti, godine 1642. Mazaren, postavsi klinijski opat godine 1659, pripojio je Red Kongregaciji Sen-Van. Ovakvi pokusaji zavrsili su se njegovom smrcu godine 1661. Klinijski priori su se sastajali na Glavnom Kaptolu. Ratovi s kraja XVI veka onemogucavali Sil njihovo stalno odrzavanje, Statuti reforme, objavljeni godine 162], nisu naisli na odobravanje svih Klinijaca, Pristalice statuta sastavile su Strogo opsluiivanje, ostali su zadrzali Starinsko opsluiivanie; savetnici oba opsluzivanja su se sastali da dovedu u red zajednicke za citav Red. Svaki od savetnika nairnenovao je priore cija funkcija nije smela trajati vise od sest godina. Klinijski opat nije mogao da odbije naimenovanja. Mnogi priorati su bili zatvoreni, ali nekoliko samostalnih opatija vise je volelo da se pripoji Klinijskom redu nego novirn Kongregacijarna. U XVIII veku, pedeset manastira usvojilo je Strogo opsluzivanje, a trideset i jedan Starinsko opsluzivanje.

CISTERCITSKE

KONGREGACIJE

Cistercitske opatije su od pocetka bile ujedinjene Poveljom milosrda, One su to uvek imale na umu, ali jacanje nacionalnogosecanja i sve jaci pritisak francuskog kralja na opatiju u Cisterciji, doveli su do stvaranja nacio95

nalnih kongregacija kojc su pregrupisale manastire u jednoj zernlji ne vodeci racuna 0 njihovoj povezanosti. Glavni Kaptol je uvek bio veoma obazriv da bi primio na sebe brigu 0 zenskim opatijama. Njegovo nepoverenje se nije do kraja Srednjeg veka umanjilo, i monahinje vise nisu mislile da bi spajanje za njih bilo korisno: stoga su se neke opatije odvojile i udruzile se u Kongregaciju pod vlascu episkopa. Martin Vargas (t 1446) osnovao je Kastiljsku Kongregaciju koja je brojala cetrdeset dva manastira. Ostali rnanastiri u Spaniji su se, godine 1616, ujedinili u Aragonsku Kongrcgaciju. U Spaniji su se pojavile i Bernardinke Bezgresnog zaceca, godine 1489, i bosonoge Bernardinke, godine 1606. Glavni Kaptol je godine 1601. ponudio monahinjama jedan plan reforme, koji nije naisao na prijern, ocenjen od jednih preterano strogim, a od drugih suvise blagim. Cistercitske monahinjesu se radije okretale novim oblicima pobofnosti. Godine 1622, u Savoji su se pojavile Bernardinke Bozjeg Providenja, slicne Vizitandinkama, a u Parizu Bernardinke Dragocene krvi, cije je postojanje odobreno godine 1661. U Por-Roajalu, Anzelika Arno uputila je svoje monahinje ka postovanju Svetog-Pricesca. Njena Kongregacija se odrzala i posIe razaranja Por-Roajal-de-Sam, Kongregacije cistercitskih rnonaha nicaIe su u ceIoj Evropi. Godine 1497, papa AIeksandar IV odobrio je Lornbardijsku i Toskansku Kongregaciju koja je brojaIa cctrdeset pet manastira, a papa Pije V, godine 1567, Portugalsku Kongregaciju koja je imaIa sedamnaest manastira. Osnovana godine 1850, PoIjska Kongregacija brojaIa je petnaest manastira. Godino 1623, Grigorije XV ujedinio je manastire iz Papskih Drzava i iz Napuljskog kraljevstva u Rimsku Kongregaciju. Deset godina kasnije, Urban VIII osnovao je KaIabrijsku i Lukanijsku Kongregaciju i pripojio Cistercitima manastire Joakima da Flore (t 1202). Godinc 1626, Urban 96

VIII ujedinio je irske manastire u Kongregaciju svetog Malakija i svetog Bernara. Opat iz Salema, Tomas Vun, osnovao je jednu Kongregaciju koja je obuhvatala dvadeset sest muskih manastira i trideset sest zenskih u juznoj Nemackoj i Svajcarskoj. Glavni Kaptol je odobrio godine 1623.

FEJANTINCI
Roden godine 1544, opat upravnik cistercitske opatije Fejanod 1562, Zan de la Barijer zamonasio se godine 1573. Primio je opatski blagoslov godine 1577. i preduzeo sprovodenje strahovito stroge reforme. Fejani su se nastanili u Parizu i u Rimu iz cega su proizasle dve Kongregacije: Notre-Dam u Francuskoj sa trideset i jednim manastirom i Reforrniroi svetog Bernara u Italiji sa cetrdeset tri manastira. Godine 1595. papa Klement VIII saznao je da je cetrnaest monaha u jednom rirnskom manastiru umrlo za nedelju dana, kao zrtve preterano stroge ishrane koja je iskljucivala vino, ribu, jaja, puter, so i sve zacine. Tronut, papa je ublazio Pravilo. Spojivsi sa strogim asketskim zivotom propovednistvo, Fejantinci su se radije nastanjivali u gradovima. Oni nikad nisu priznavali vlast Glavnog Kaptola u Cisterciji, pozivajuci se na svetog Bernara koga su izabrali za zastitnika svojih manastira i koga su postovali, naseljavajuci se u mesta u kojima je on ziveo: Fonten-le-Dlzon i Satijon na Seni. Posle godine 1588. pojavile su se i Fejantinke. DVA CISTERCrrSKA

OPSLUZIV AL~JA

Na pocetku XVII veka, nekoliko manastira iz niza Klervo velicali su potpuno cutanje i fizicki rad. Odricuci se mesa, ove pristalice strogog opsluZivanja zasluzile su ime 97

»apstinenti«. Za vreme Luja XIII pokusali su da pokore citav cistercitski Red zabranjujuci »zajednickom opsluzivanju« primanje iskusenika i osvajajuci silom cistercitske opatije. Godine 1666, pismo pape Aleksandra VII ujedinilo je red dajuci i jednom i drugom opsluzivanju isto pravo. Opat de Ranse (t 1700) i njegova opatija u Trapu drfali su se po strani, njihov uticaj se osetio tek u XIX veku.

INTELEKTUALNI RAD CISTERCITA

Opat de Ranse je zabranio ucenje ali cistercitski red je imao vise pisaca u XVII i XVIII veku nego svih pet prethodnih vekova. Bilo je obrazovanih Cistercita, kao: Jovan Zlatousti Henrikez (1595-1632), koji je sakupio cistercitske tekstove u tridesetak dela; Angel Manrik (15771649), koji je sastavio Annales cistercienses (4 knj. in folio); Sarl de Vis (oko 1600-1666), koji je sastavio Bibliotheca scriptorum sacri Ordinis Cisterciensis, i Huan Karamuel Lobkovic (1606-1682) koji je napisao vise od 260 dela sa raznim sadrzajima. Kada je Cistercit Zozef d'Engember (16831757) postao episkop u Karpantrau godine 1735, doneo je svojih cetiri hiljade knjiga, jezgro buduce bibIioteke koju je zavestao gradu Karpantrau. Medutim, vecina cistercitskih pisaca ogranicila se na duhovnistvo, teologiju ili propovednistvo.

98

l
GLAVA XVII

KONGREGACIJA SVETITELJA VANA I IDILFA

Godine 1598, rnonahe Svetog-Vana u Verdenu pozvao jc episkop, Erik de Vodemon, njihov opat upravnik, da izaberu jednog priora. Oni su izabrali Dorn Didijea de la Kur. Roden godine 1550, zavetovao se godine 1576, i istakao se svojom vernoscu Pravilu. Odmah je preduzeo reformu manastira, u cemu mu je pomagao Dom Klod Fransoa, koji je, rcden 1569, a zavetovan 1589, tada studirao u Rimu. Preko njega, Dorn Didije de la Kur upoznao je uredbe svete-Justine. Monasisu se zavetovali da ce do kraja zivota ostati u Kongregaciji, a ne u manastiru. Glavni Kaptol sastojao se od predsednika, nadzornika, staresina i izaslanika manastira. Njegov ugled je bio utoliko veci sto polozaji predsednika, biranog na godinu dana i priora Cije nairnenovanje traje pet godina, nisu mogli biti produzeni, Vee 1601, Dom Klod Fransoa je bio naimenovan za priora u opatiji Moajenmutje u Vogezima. Sedmog april a j 604. godine, papa Klement VIII ustanovio je Lorensku Kongregaciju pod imenorn Vana i IdiIfa, zastitnika dva prva rnanastira i dodelio joj je sve povlastice Kongregacije svete-Justine, Prvi Glavni Kaptol, odrzan 31. jula 1604, izabrao je za predsednika Dorn Didijea de la Kur. Razvoj Kongregacije zavisio je od politickih okolnosti: pokrajina Lotaringija odgovarala je teritorijalno istoimenoj pokrajini, nezavisnoj do Luja XV, Frans-Konte je obuhva99

tala oblastkoja je dugo bila pod vlascu spanskog kralja, dok je pokrajina Sarnpanja obuhvatala manastire na istoku Francuske koji nisu prisli Kongregaciji Sen-Mor. Lotarinska Kongregacija, koja nije uzivala takav ugled, dala je nekoliko slavnih ucenjaka: Dom Avgustina Kalmeta, opata u Senonu, koji je sastavio Knjiievno tumacenje Starog i Novog Zaveta (26 knj. in 4°), Biblijski recnik (4 knj. in folio), Tumacenje Pravila svetog Benedikta (2 knj. in 4°), i Istoriju Lotaringije (7 knj. in folio) Dom Remi Selije sakupio je gradu za Opstu istoriju svetih. pisaca (23knj. in 4°), Dom Zan Fransoa je saradivao u Istoriji Meca (6 knj. in 40) i napisao je delo pod naslovom Glavna biblioteka pisaca iz reda svetog Benedikta (4 knj. in 4°), i najzad Dom Pjer Perinjon, koji je umro u Ovileu 24. septembra 1715. godine, a doprineo je uspehu vina sampanjca svojim Raspravama o nacinu biranja vinove loze koja odgovara zemljistu, 0 nacinu sadenia loze, njenog obrezivania i 0 mesaniu groida.

100