УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

ЈОНА – БУНТОВНИ ПРОРОК

Смер: пастирско-богословски Студент: Иван Цветановић

Ментор: проф. др. Родољуб Кубат бр.индекса: 14/106

Београд, јул 2019

 САДРЖАЈ

 Увод..............................................................................................................................1

 Време настанка текста................................................................................................2

 Књижевна врста и анализа.........................................................................................4

 Лик пророка Јоне........................................................................................................6

 Порука..........................................................................................................................8

 Закључак......................................................................................................................9

 Литература..................................................................................................................10
 УВОД

Књига пророка Јоне спада међу најмање библијске књиге. Уврштена је међу дванаест
мањих пророка, али није пророчка књига. Од пророчких елемената у њој се налази
само једно пророштво, о пропасти Ниниве (3,4), које се није испунило. Ова књига пре
свега живописно слика драму главног јунака Јоне, његовог пророчког позива и одзива
Божијој вољи. Иако се ради о кратком тексту, Јонина књига представља уметнички
право ремек-дело, а теолошки покреће низ великих људских тема.

Главна тема је непослушност јеврејског пророка према Јахвеу, што је незапамћено у

израиљском библијском предању. Ту је и велика тема о Јахвеовој власти над природом,
над другим народима и над појединцем и његовом личном судбином. Ту су и теме о
покајању и праштању, о Божијој милости и људској ускогрудости и осветољубивости.
Па ипак, Јонина књига особито наглашава разлику између Божијег и људског начина
посматрања свеколиког света и деловања.

Књига је под јаким утицајем Јеремије и Исаије, типичних универзалиста и

космополита Старога завета, тако да исправља претерани национализам, Јездре,
Немије и Дневника.1 Мало је која књига са својом разноликом поруком савремена у
сваком времену као Јонина. Она представља два погледа на човекову стварност,
људски поглед изражен у Јонином лику и Божији изражен у Богу који једнако брине и
за пагане морнаре и за освајаче Асирце, али и за бунтовног пророка Јону. Таква слика о
Богу је потребна у сваком времену, сваком поколењу и сваком човеку. Зато је порука
Јонине књиге, порука за сва времена.

Теолошко-идејну слојевитост на посредан начин сведочи и историја њене перцепције.

Лик пророка Јоне је вишеструко реципиран како у познојудејској и рабинској
традицији, тако и у Новом Савезу и каснијем хришћанском предању.2

1
Ђ.Даничић/В.Караџић,Свето писмо старога и новога завјета, Глас Цркве 2005. стр. XIII
2
Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски инститит ПБФ, Београд 2015. стр. 23

1
 ВРЕМЕ НАСТАНКА ТЕКСТА

Време настанка књиге није лако и са сигурношћу одредити. Извесно је међутим, да

један број библиста сматра постизгнански период, тј. период после ропства у
Вавилону, као период писања ове књиге. Као доказе за ову тврдњу, у језичком смислу,
имамо одређене арамеизме и изразе карактеристичне за период после ропства у
Вавилону. Израз „Бог небески“ је један универзалистички израз карактеристичан за
књиге писане у постизгнанском периоду (Јездра, Немија, Дневници, Данило) и
наговештава један другачији приступ схватања Бога. Јахве од националног, постаје
универзалан Бог. Затим, ту су сличности са Јеремијом (18 7-8), где пророк позива народ
на покајање на сличан начин као Јона у трећој глави. Даље, попут светог пророка Илије
(1Цар 19 4-8) и Јона жели да умре (4 3-8). Постоје сличности и са јелинском и
египатском митологијом а све у вези велике рибе која гута главног јунака.

Са персијском митологијом такође постоје сличности; на цара се гледа као на

монотеисту, затим ту је и опис животиња које учествују у покајничком обреду.
Када се све ово узме у обзир – поготово то да је Књига пророка Јоила настала негде око
400. године пре Христа, разумно је претпоставити да је Књига пророка Јоне настала
негде у другој половини 4. века пре Христа.3

Име пророка Јоне се помиње и у неким другим библијским списима, односно за период
8. века пре Христа. За време Јеровоама II (783-743) спомиње се један пророк Јона, син
Аматије из Гатефера (Gat ha-Hefer) код Назарета (2Цар 14 25). Но, очито је како тај
Јона не може бити главни јунак наше књиге, јер је живео давно пре. Могуће је да је
писац Јонине књиге узео тај лик и дао му она обележја која су му се чинила важним у
обради задате теме.

Данас се библијски стручњаци слажу како је Јона, који је описан у Јониној књизи,
заправо особа која нам је непозната, а није сигурно да је у историјском смислу уопште
постојала. Будући да је Јонина књига с књижевног стајалишта, заправо, кратка прича,
онда ће бити да Јонин лик утеловљује један одређени начин размишљања и деловања у
Израелу у времену када је књига настала.

3
Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски инститит ПБФ, Београд 2015. стр. 24

2
Пророк Јона је послат у град Ниниву у Асирији да својим пророштвом позове народ на
покајање и спасење града од потпуног уништења. Град Нинива јесте био битан град у
Асирији али не у периоду када се књига писала. Тачније, по историјским изворима
Нинива је потпуно унуштена негде око 612. године пре Христа а датовање књиге је
негде око 4. века пре Христа.

Ово су само неки од проблема који настају уколико Књигу пророка Јоне схватимо као
историјско штиво. Навешћемо још неке детаље који нам указују на чињеницу да циљ
писца није била историјска перспектива већ снажна порука тадашњим рецепијентима
али и многим генерацијама у каснијем периоду.

Сам опис Ниниве као града од три дана хода је просто невероватан и за данашње
схватање мегаполиса. Археолози су до данашњих дана откопали Ниниву која је по
проценама стручњака била град у обиму од 12,5км, а растојање његових најудаљенијих
тачака било је око 5км. – ни близу величине која му се у Књизи приписује.4
Према Књизи пророка Јоне, јеврејски пророк долази у град и позива сав народ на
покајање, што они одмах и прихватају. У историјским споменицима нема ни трага о
том догађају који је значајан и требао је бити забележен, јер би обраћење Асирије
променило ток историје. Ово чудо не само да надвисује чудо са Јоном у утроби рибе,
него му нема равна.5

Избор града Јафе као луке из које ће Јона кренути на своје путашествије је такође
нелогичан, јер су градови-луке Тир и Сидон били ближи Јонином родном месту. Јона
се упутио у Таршиш, непознати град негде на далеком западу.

Све ово указује да се не ради о историјком спису већ је битније одредити књижевни
жанр и препознати поенту приче.

4
Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски инститит ПБФ, Београд 2015. стр. 25
5
Вилфрид Харингтон, Увод у Стари завет спомен обећања, Загреб 1987, стр. 395

3
 КЊИЖЕВНА ВРСТА И АНЛИЗА ТЕКСТА

Књига не представља збирку пророчких говора, као што је то иначе случај са осталим
пророчким књигама, већ писац прати путовање (послање) пророка Јоне у Ниниву.
Јеврејског пророка Јону, Јахве шаље непријатељима Асирцима у Ниниву, са циљем да
их позове на покајање јер Господ каже: „Изиђе злоба њихова преда ме“ (Јон. 1,2).
Јона да би избегао дужности, покушава да побегне бродом далеко на запад.
Јахве шаље буру а морнари да би се спасили, тешком муком одлучују и бацају Јону у
море. Бура престаје а Јона завршава у утроби велике рибе која га након три дана
избацује на копно. Јахве шаље Јону на задатак по други пут, те он прориче пропаст
Ниниви. Житељи Ниниве се кају и бивају поштеђени од разарања. Пророк Јона није
задовољан, јер је очекивао „праведну казну“ за непријатеље изабраног народа.
Пожелео је од срџбе да умре али га Јахве помоћу тикве поучи да није у праву.

Постоје различита мишљења савремених библиста о томе у који жанр трба сврстати
ову књигу. За неке је то дидактичка приповест са јаком сатиром, за друге је то новела
са дидактичким додатком, а има и мишљења да се заправо ради о сатиричној новели.
Из наведеног се види да је одређивање књижевног жанра веома компликовано.
Књига има елементе мидраша, новеле, бајковитог, сатиричног и ироничног, али у
суштини нечег реалистичног и поучног.

Иначе за саму књигу, која има четири поглавља, влада општеприхваћено уверење да
потиче од једног аутора. Проблем представља друго поглавље које је по свом облику
псалам. Псалам (Јон 2, 3-10) не припада првобитном тексту књиге, каснији је додатак и
припада храмовном окружењу. Овакав стил у потпуности одговара захвалним
псалмима. Он се уопште и не налази на одговарајућем месту у књизи, наиме, као
захвалност изговара се у утроби велике рибе пре него што се избављење и дигодило.6

Постоје и одређени паралелизми у самом тексту. У првој и трећој глави имамо сусрет
Јоне и пагана морнара, односно Јоне и пагана Нинивљанина, обе главе почињу скоро
истом реченицом „Дође Реч Господња Јони сину Аматијеву говорећи“.

6
Др Илија Томић, Старозаветни пророци, служба пророка и пророчке књиге, Бгд. 2006, глава I

4
У другој и четвртој глави имамо дијалог између Јахвеа и Јоне. Књигу је могуће
поделити и на два дела, (прва два и друга два поглавља) али је могућа подела и на више
делова.

Писац се нарочито користи сатиром у првом поглављу: док Јона спава дубоким сном,
дотле се морнари (пагани) моле, док јеврејин бежи од Бога, пагански морнари га желе
вратити Богу. Јака иронија је присутна у призору када пророк жели своју смрт, а Бог га
ипак спашава, такође и у тренутку када се после млаких пророкових речи цео град
окреће покајању.

У неким случајевима прича прераста у своју гротеску. Пророка који хоће побећи лађом
од Бога, велика риба враћа Богу. Аутор се често користио и стилским средством
понављања кључних речи у спису. Глагол „сићи“ се у првој глави користи неколико
пута, Јона силази у Јопу, потом силази у лађу (1,3), силази на дно лађе (1,5), сиђе до
крајева горских (2,7). Употребом овог глагола аутор јасно показује како се Јонин бег не
одиграва само на хоризонтали, него и на животној вертикали. Бежећи од Бога пророк
све више тоне, све више силази, све више пада.

Такође је веома чест и веома важан глагол „заповедити“. Господ заповеда великој
риби да избаци Јону (2,1), Бог заповеда да израсте бршљан (4,6), Бог заповеда црву да
подгризе тикву (4,7). У свим наведеним случајевима видимо да је Бог субјект и
апсолутни господар и покретач догађаја.

Затим, ту је употреба придева „велик“. Нинива је велика, ветар, олуја, страх, и риба
такође, а ако се узме у обзир да јеврејски језик врло мало употребљава придеве, онда је
нужно дати одговор због чега то чини аутор Јонине књиге. Могуће је да је аутор хтео
истаћи како су сви догађаји у причи пуно већи него стварност живота, што би могло
навести на закључак да су аутор и слушаоци пре видели у спису параболу него стварну
историјску чињеницу.

5
 ЛИК ПРОРОКА ЈОНЕ

Јона је средишњи лик Књиге и као такав, он је у сталној интеракцији са осталим

ликовима. Са Богом је у сталном сучељавању а тај однос нам открива нешто друго.
Јона на јеврејском значи голуб што би требало да нас упути на његов карактер.
Писац вероватно говори о пророку који је нестабилан и површан као голуб.
Голуб пак може симболизовати и сам Израил или тадашње стање у њему.

Јонин бунт је стално присутан. У односу са морнарима, када им говори о Господу који
је створио море и копно (1,9) али и у тренутку бежања од Јахвеа и када не жели да се
моли заједно са морнарима. Затим, нетрпељивост према становницима Ниниве којима
(тешког срца) преноси поруку Божију о хитном покајању ради спасења читавог града а
затим роптање због њиховог спасавања. Очигледно је да писца не занима историјски
Јона већ његов карактер, речи и дела. Њему је лик пророка знатно више послужио да у
њему сагледа неке типске и базичне одлике народа којем је припадао, а и човека
уопште.7 Историјски моменти су овде ирелевантни јер је теолошка порука примарна.

Једна од главних порука Књиге јесте и покајање. Писац нам показује да није довољан
формалан однос према Богу, него је неопходно поверење у Божију милост и милосрђе.
Снага покајања и вере је огромна, без обзира да ли долази од стране „изабраних“ или
„пагана“. Велики и милостиви Бог је Бог свих људи и народа – то је још један
значењски аспект овог списа.8 Јона познаје Бога као милосрдног и праведног али ипак
очекује казну за становнике Ниниве. Јона не жели да се Божија доброта протегне и на
непријатеље Израила. Он жели, да Израиљеви непријатељи буду и Божији непријатељи
и да зло које су они починили, буде разлог њиховог уништења.

Бог који се објављује у Јониној књизи није Бог који би штитио зло (то је видљиво из
чињенице што од Нинивљана тражи покајање) али исто тако он није ни Бог који би по
сваку цену желео уништити онога који чини зло. Бог у Јониној књизи је Бог који може
казнити за зло, али је он првенствено Бог по ономе што предузима да се човек одврати
од зла и да се спасе.

7
Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски инститит ПБФ, Београд 2015. стр. 28
8
Исто стр. 29

6
Јахве остаје Бог који се може „покајати“ и одустати од кажњавања којим је запретио
Нинивљанима. Не само да се Јахве „каје“ за такву одлуку и да од ње одустаје, него се
Бог штавише, весели што су грађани Ниниве одустали од зла и што им се може
смиловати и опростити. Управо се у четвртој глави, Јахве труди да отвори очи пророку
како се и он треба обратити и како је и њему (а и нама!) потребно Божије праштање и
милосрђе.

Јона ничим не оправдава своје ставове, осим незрелим детињастим поступцима.

Он више жели уништење непријатеља неголи одржавање властитог живота.
Овакав тврдокоран и непомирљив став пророка Јоне према непријатељима Израиља је
било нешто уобичајно у периоду после Вавилонског ропства. Након дугог периода
ропства а услед свега што су преживели, повратници су имали одређену врсту
искључивости. Они који су прихватили такво гледиште, желели су се искључити од
контактирања са другим народима те су нестрпљиво исчекивали Божију освету над
паганима, јер су себе сматрали изабраним народом а све остале народе проклетим.9

Књига о Јони је сатиричан приказ таквог мишљења и у исто време јака критика
новонасталог национализма и искључивости. Ова књига је по том питању у основи
иста као Књига о Рути са којом дели исту поруку, а средина и окружење у којој су
настале ове књиге је готово иста. Рута Маовка је слична морнарима незнабошцима или
грађанима Ниниве. Странцима је Јахве много пута био ближи и јаснији неголи
његовом изабраном народу. Јона није само слика и прилика просечног јудејца, већ се
на њему види и један за библијско предања особен однос између Бога и човека.
Бунтовни Јона је бунтовни карактер сваког човека. То је бунт који нас прати од самог
почетка стварања света и човека. Писац такође доводи у везу грех првих људи са
Јониним бежањем од Бога. Јона је типичан „Адам“ – човек, бунтовник.10
Самовоља је овде приказана као суштинска одлика људског карактера.

9
Вилфрид Харингтон, Увод у Стари завет спомен обећања, Загреб 1987, стр. 396
10
Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски инститит ПБФ, Београд 2015. стр. 29

7
 ПОРУКА

Из ове кратке приче о пророку Јони, назиру се супротстављена два начина деловања:
онај људски – Јонин и онај Божији – Јахвеов. Јахве је у целој Књизи на разне начине
присутан и делотворан, али увек на темељу своје милости и праштања, да би помогао и
спасио. Јахве помаже паганским морнарима, јер му није свеједно шта ће се са њима
догодити на узбурканом мору. Јахве помаже и пророку који се нашао у дубинама мора
у утроби морске немани. Јахве помаже Нинивљанима без обзира о каквим угњетачима
и починитељима злочина се ради. На крају, Јахве се нарочито труди око свог пророка
како би и њега ослободио од његовог сопственог зла. Јахве ништа не чини присилом
него само спољашним утицајима. Човек у суштини остаје слободан.

И ако се у Књизи о љубави не говори, ипак Бог својим деловањем показује шта значи
љубав. Бог је једноставно љубав. То је љубав која брине за целокупну стварност и која
није нимало равнодушна шта ће се догодити и са оним најмањим бићем, чак и са
животињама и биљкама. Бог је милостив и пун сажаљења према својим створењима.
На другој страни Јона није голуб (уколико на голуба гледамо као на нешто нежно и
питомо) иако његово име иронично о томе говори. Јона је јастреб, а Јахве би пре био
голуб, јер Јона жели уништење Ниниве а Јахве спасење свих без разлике.

Књига пророка Јоне је најдаље отишла од свих старозаветних списа када је реч о
одбрани појмова праштање и милосрђе. Својом љубављу према свима, Јонина књига
раскида шему пријатељ – непријатељ и озбиљно доводи у питање начело по којем се
тражи опроштај за себе а осуда за другога. Слика Бога у Јониној књизи зрачи добротом
и праштањем за сва створења. Из његове бриге о свету нико није искључен.
Књига исијава љубављу која се објавила у Новоме Завету у личности Христа. То је
љубав која спашава изгубљене: Блудног сина, Марију Магдалену и цариника Захеја.
Јонина књига нам такође поручује да Божију љубав нико не сме приватизовати
задржавајући је само за себе. Свако „увлачење“ Бога у личне или националне интересе,
а против других, значи деформисање слике о Богу. Сејање мржње не може донети
плодове љубави, сејање освете не може уродити плодовима праштања.

Порука Књиге пророка Јоне значила би да човек никада и нигде не сме одређивати
Божији начин деловања у свету, али са друге стране, Бог остаје узрок човеку и његовом
деловању.

8
 ЗАКЉУЧАК

Књига пророка Јоне написана пре више од неколико хиљада година остаје актуелна до
дана данашњег. Дијалектички однос Бога и човека, који је ослобођен сваког верског
формализма, показује нам сву лепоту безграничне љубави Божије и слободе људске.
Пророк је приказан као жив и слободан човек са свим својим недостацима.
Он је религиозан али и слободан да своје искрене (понекад сурове) ставове користи у
сучељавању са Богом. Само истински религиозан човек може бити тако слободан.
На крају Књиге нема Јониног покајања за бунтовништво, Бог га не кажњава, само му
(нам) поставља питање и оставља слободу да сами схватимо одговор.
Овакав вид религиозности који се темељи на међусобној самилости, љубави и слободи,
на жалост временом је замењен лажном скрушеношћу и покорношћу пред Богом.
Данашња побожност се претворила у страх од казне за грехе, покорност и пуко
испуњавање закона ради опроштаја грехова. Бог је „постао“ суров и немилосрдан а
оваквих ко што је Јона треба се клонити. Јонина слобода, данас као и у давна времена,
на исти задивљујући начин, разбија „религиозне стеге“ које верујуће људе усмеравају
ропској и лицемерној побожности.

9
 ЛИТЕРАТУРА

 Др Родољуб Кубат, Кад Израил беше дете, Библијски институт ПБФ, Бгд. 2015.
 Џон Дрејн, Увођење у Стари завет, Клио, Београд 2003.
 Вилфрид Харингтон, Увод у Стари завет спомен обећања, Загреб 1987.
 Др Илија Томић, Старозаветни пророци служба пророка и пророчке књиге,
Београд 2006.
 Отац Мајкл Колинс, Велика илустрована Библија,
Младинска књига, Београд 2017.
 Адалбет Ребић, Средишње теме Старога Завјета, Кришћанска садашњост,
Загреб 1996.
 Др. Родољуб Кубат - https://teologija.net/buntovni-prorok-jona/

10