ALEKSANDAR VUČO

Počeću sa malim junacima u mojim poemama "Podvizi družine 'Pet petlića'" i "San i
java hrabrog Koče".

Odrasli često govore da deca ne pate, da nemaju briga. "Blago deci, ona su
srećna!" — obično čujemo. Kako li je ta rečenica morala lažno zvučati, recimo, pre
nešto više od trideset godina, kada sam pisao ove dve poeme i kada su u Beogradu
šegrti ribali podove i prali dečje pelene gazdaricama, a mnogi mališani od pet-šest
godina prodavali noću pertle i cveće po kafanama ne bi li zaradili hleb, ne samo za
sebe.

Ali deca ne čekaju da odrastu da bi tek onda o svemu razmislila i potražila izlaz iz
nevolja. Pravo detinjstvo samo se probija kroz pretnje, psovke, zabrane i kazne.

O tome sam, eto, hteo da progovore moji "petlići", koji izbavljaju malu Miru iz
zatočenja, i hrabri Koča, koji obilazi Zemljinu kuglu da bi pritekao u pomoć
nepoznatom Papuancu.

Bilo bi neskromno ako ne bih priznao da ove dve poeme nisam napisao samo ja —
pisac podstaknut željama dece da se probiju kroz stege i rešetke odraslih ljudi.
Zajedno sa mnom pisala su ih sama deca, glavni junaci ovih poema. Pratio sam u to
vreme izbliza grupu dečaka u časovima kad su se okupljali na poljančetu. Mogao
sam da prodirem u suštinu njihovih igara, u tajne njihovih želja, snova, snoviđenja i
maštanja. I uveren sam da se ove dve poeme ne bi rodile bez saradnje tih dečaka,
bez njihove slobodne i žive igre duha, koja u tim trenucima nije bila ometana
kontrolom starmale mudrosti, i bez njihovih vrcavih misli i reskog humora, koji su
svedočili o tome koliko im je morala biti smešna, čak mrska sva ta uparađena
građanska stvarnost.

Stalo mi je bilo tako takođe da u svojim poemama ukažem na tehnička dostignuća

savremenog sveta, ubeđen, već tada (pre više od trideset godina), da su minula
vremena kada se u knjigama za decu govorilo samo o malim lepotama i sitnim
udesima biljnog i životinjskog sveta. Dete je čovek, samo još malog rasta — čovek
koji treba da bude upoznat sa celokupnim savremenim životom i njegovim
razvitkom.

Moram još nešto da napomenem: u poređenju sa današnjim naučnim izumima i

tehničkim dostignućima, moja tadašnja "tehnika", u službi malih junaka i njihovih
progonitelja, toliko je danas već zastarela da me nimalo ne bi iznenadilo ako bi se
neki švrća među malim čitaocima od srca nasmejao tadašnjim problemima
savlađivanja prostora i vremena.

Najveće teškoće zadavali su mi završeci obeju poema, tačnije, epilozi, koje u ono
doba, kada nije bilo slobode književnog stvaranja, nisam mogao da objavim onako
kako sam to želeo. I bio sam srećan što su tadašnji čitaoci u tim epilozima ipak
osetili nagoveštaj pobede jednog lepšeg, slobodnijeg sveta. Drugim rečima: da će
"petlići" i mali Papunac naći sebi dostojno mesto u ogromnoj kući budućnosti, jer
deci pripada isto toliko njihova sopstvena koliko i naša budućnost.

A sada nešto malo iz moje autobiografije.

Rodio sam se još u prošlom veku, sasvim tačno: 25. septembra 1897. godine.
Mesto rođenja — Beograd, na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kući koja i
danas tamo postoji. Detinjstvo mi je proteklo bez većih potresa, uglavnom na
zapadnom Vračaru. Prvo, samo na skučenom terenu naše bašte, u igri i tučnjavi sa
mojim starijim i tri mlađa brata. Zatim na poljančetu u Karađorđevom parku, gde
sam okusio prve radosti i prva razočaranja drugovanja.

Osnovne škole se rado sećam po debelim slojevima opaloga lišća, koje niko nije
sklanjao sa turske kaldrme. Voleo sam da vučem noge kroz to suvo lišće na putu od
kuće do škole, u Vojvode Milenka ulici, gde se ta škola i danas nalazi. Doživeo sam
tada, u školskom dvorištu, i prvu svoju ljubav, a zbog nje (Jelene) izvukao i prve
batine izvan roditeljskog doma. Sve ostalo iz tog vremena zatamnjeno je
zaboravom, možda zato što sa školskim predmetima nisam imao glavobolje, osim
sa pevanjem u horu: svojim nesluhom i pogrešnim glasom toliko sam kvario
skladnost i najjednostavnije pesmice "Kišo mati blagodati" da je učitelj konačno
morao da me izbaci iz hora. Odlučio se na to teška srca, jer je moj otac bio imućan
trgovac i "veliki dobrotvor" škole.

Moje poznije detinjstvo i mladićstvo poklapaju se vremenski sa burnim događajima

iz naše bliže istorijske prošlosti. Bilo mi je jedanaest godina kad je Austro-Ugarska
okupirala Bosnu i Hercegovinu. Tih oktobarskih dana 1908. godine, u znak
nacionalnog revolta, održavale su se bučne demonstracije na ulicama Beograda, ali
nama, gimnazistima nižih razreda, školske vlasti su zabranjivale da na njima
učestvujemo. Štaviše, držali su nas pod ključem za vreme odmora u učionicama na
drugom spratu Batalcamijske gimnazije. Jednoga od tih dana, kad su demonstracije
bile na vrhuncu, pritekli su nam u pomoć dečaci iz starijih razreda. Na prozor naše
učionice prislonili su spolja merdevine, pomoću kojih se ceo naš razred dohvatio
ulice i pridružio demonstrantima. Spuštajući se niz te merdevine sa razdalekim
prečagama, osećao sam se herojem više nego ikad docnije u životu. Neizbrisivo mi
je ostao u sećanju i Branislav Nušić, koji je tog dana, na belom konju i sa
razvijorenom zastavom u ruci, predvodio demonstrante.

Za vreme balkanskih ratova (1912—1913) bio sam dobrovoljni bolničar u Vojnoj

bolnici (danas u krugu Vojnomedicinske akademije). U sobi sa teškim ranjenicima,
svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci
sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama. Još i danas žive
u meni njihove jednostavne reči izgovorene teškim usahlim glasom, reči koje sam
stavljao na hartiju onakve kakve su bile i istim redom kojim su do mene stizale, ne
želeći da ih menjam ili da im u rečenicama dam neko drugo (pismenije) mesto, i
time poremetim gotovo dramatičnu suštinu i redosled izgovorenog. Dužnost mi je
još bila da ranjenicima svake večeri merim temperaturu i da je beležim na
bolesničkim tablicama. Činio sam to s velikom pažnjom, ali bez reči ili bilo kakvog
drugog znaka, svestan da je bolje da onima sa povoljnim temperaturama uskratim
trenutke radosti nego da zagorčavam časove onima kojima "vatra" nije popuštala.
No najupečatljivije su mi ostali u sećanju "čitalački časovi". Na sredini prolaza
između kreveta, sklupčan na šamlici, sa pozamašnom Vukovom zbirkom narodnih
epskih pesama na kolenima, recitovao sam deseterce svojim tada neujednačenim i
patetičnim pubertetskim glasom. Način na koji su ranjenici primali stihove,
ozbiljnost na njihovim licima i promene koje su nastajale u njihovim očima, a i po
koji uzdah koji bi im se oteo kad bi tok događaja u pesmi dobio svoj uzbudljivi obrt,
otkrivali su u meni neslućene ponornice poezije. Dotle sam (moram to priznati) bio
spreman da omrznem poeziju, vezujući njeno postojanje jedino za neprijatne
časove kad sam morao napamet da učim stihove, što mi je vrlo teško padalo već i
zbog toga što sam ostalo školsko gradivo bez bubanja lako savlađivao.

Tako se, začudo, dogodilo da sam poeziju zavoleo preko narodnih pesama, čiji
uticaj se inače (koliko to sam mogu da procenim) ne oseća u mom književnom
stvaralaštvu, koje započinje modernističkom poezijom, a već nekoliko godina
docnije dobija sva obeležja beogradskog nadrealizma. Prve svoje pesme objavio
sam u časopisu "Putevi", 1923. godine. Zatim, jedno za drugim: zbirka pesama
"Krov nad prozorom" (1926), poetski roman "Koren vida" (1928), pesme u prozi
"Načela" (1929), zbirku stihova "Humor Zaspalog" i poeme "Nemenikuće" i "Ćirilo i
Metodije" (1932).

U prvom svetskom ratu (1914—1918) učestvovao sam kao dobrovoljac i zajedno sa

ostacima Konjičke divizije povlačio se preko Albanije. Motivima iz albanske golgote
koristio sam se u svom romanu "Mrtve javke", koji je štampan 1957. godine.

Školovanje sam produžio u Francuskoj, prvo u Kanu, zatim u Virvilu (blizu

Grenobla), i opet na Azurnoj obali, u Nici, gde sam 1917. godine maturirao. Pravni
fakultet sam završio na Sorboni u Parizu 1920. godine. Neki od događaja iz tog
vremenskog perioda provlače se kroz moj roman "Raspust", objavljen 1956.
godine.

U godinama 1937. i 1939. hapšen sam kao simpatizer Komunističke partije i

urednik polulegalnog časopisa "Naša stvarnost". U to vreme, u saradnji sa Dušanom
Matićem, napisao sam poemu "Marija Ručara" (1935), čije je celo izdanje zaplenila
policija još u štampariji, a zatim roman u dva dela "Gluho doba", koji se pojavio u
maju 1940. godine.

Po treći put me specijalna policija Uprave grada hapsi u oktobru 1941. godine i
sprovodi u Banjički logor. U tim najtežim danima mog života smislio sam poemu
"Mastodonti", koja je objavljena 1951. godine, a neki događaji iz tog vremena
poslužili su kao osnova za pojedine delove moja dva već pomenuta romana.

Iz vremena oslobođenja, obnove i prvih dana naše socijalističke izgradnje, kada mi

je bilo povereno obavljanje raznih odgovornih dužnosti, potiče moj roman
"Zasluge", koji sa "Raspustom" i "Mrtvim javkama" čini jednu trilogijsku celinu.

Krajem 1945. godine izišla je iz štampe moja knjiga poetske