ITALO CALVINO Baron na drvetu

Petnaestog juna 1767. Kozimo Piovasko di Rondo, moj brat, poslednji put je s nama seo za sto. To mi se ivo urezalo u seanje kao da se danas zbilo. Sedeli smo u trpezariji naeg letnjikovca u Ombrozi, u okvirima prozora videle su se brsnate grane velikog cera u parku. Bilo je podne i naa porodica se po starom obiaju u to vreme okupila oko stola, iako je plemstvo ve prihvatilo modu francuskog dvora, na kojemu se nije rano ustajalo, da se rua sredinom popodneva. Seam se, duvao je vetar s mora i treperilo je lie. Kozimo ree: Kad sam kazao da neu, neu! i odgurnu tanjir kuvanih pueva. To je bilo nezapameno otkazivanje poslunosti.

elo stola sedeo je baron Arminio Piovasko di Rondo na otac, sa dugom perikom preko uiju, po ugledu na Luja XIV, perikom nemodernom kao i mnogo ta to je njemu pripadalo. Izmeu mene i moga brata sedeo je opat Folafler, ispovednik nae porodice i vaspita nas deaka. Naspram nas sedela je generalica Koradina di Rondo, naa majka, i naa sestra Balista, redovnica koja nije ivela u samostanu ve u kui. U zaelju, nasuprot naem roditelju, sedeo je u turskoj nonji advokat Enea Silvio Karega, upravitelj naih dobara, nadzornik kanala za navodnjavanje i na

polustric, a oev nezakoniti brat.

Pre nekoliko meseci, poto je Kozimo navrio dvanaest, a ja osam godina, dozvoljeno nam je da ruavamo u krugu porodice, to jest ja sam tu povlasticu, pored brata, dobio pre vremena, jer nisu imali srca da me ostave da jedem sam. Kaem tek tako da je to bila povlastica, u stvari, kako za Kozima tako i za mene, to je bila prava propast i nismo mogli prealiti rukove u naoj sobici kad smo sedeli za stolom sami sa opatom Folaflerom. Opat je bio starac mrav, smeurana lica, nabeeni jansenista, i zaista je iz Dofinea,1 svog zaviaja, pobegao pred osudom Inkvizicije. No njegovu strogost koju su obino svi hvalili, duboku ozbiljnost koju je nametao sebi i drugima, neprestano su naruavale neke osnovne osobine njegovog karaktera, nehatnost i ravnodunost, te je izgledalo da je posle dugih razmiljanja, dok bi mu pogled lutao u neodreenom pravcu, dolazio do zakljuka da je sve samo ama i nitavilo i da u svakoj i najmanjoj tekoi treba videti prst sudbine kojoj se ne smemo suprotstavljati. Nai obedi u opatovom drutvu nakon dugih molitava poinjali su odmerenim, gotovo obrednim, neujnim pokretima kaika, a teko onom ko bi digao pogled sa tanjira ili samo malo glasnije srkao orbu. No im bismo pojeli orbu, opat bi se ve umorio, bilo mu je svega dosta, pogled bi mu odlutao, pucketao bi jezikom kad god bi gucnuo vina, kao da je u tim trenucima bio sposoban da prima samo spoljnje i prolazne utiske. Kad bi na sto izneli sledee jelo, ve smo mogli da se posluujemo rukama, a pred kraj obeda gaali smo se odgriscima kruaka, dok bi nas opet povremeno lenjo

Stara francuska pokrajina, glavni grad Grenobl. (Prim. prev.)

upozoravao: O, bien!. .. Ooo, alors!2

Meutim sada, dok smo sedeli za porodinom trpezom, odrasli su pred nama iskaljivali jed i to je bilo tuno poglavlje naeg detinjstva. Na otac, naa majka uvek tu pred nama, upotreba pribora kojim se jede ivina i neprestano ono sedi pravo, skloni laktove sa stola a uz to jo i ta naa mrska sestra Batista. Poee grdnje, batine, kazne, teranje inata, sve dok jednog dana Kozimo ne odgurnu tanjir kuvanih pueva i ne odlui da svoju sudbinu odvoji od nae.

Da je u naoj porodici dolo do takvog porasta netrpeljivosti, shvatio sam tek kasnije. Ali tada mi je bilo tek osam godina, sve sam uzimao olako, borba koju smo mi deaci vodili protiv starijih za mene je bila obina borba svih vrnjaka, nisam mogao prozreti da upornost mog brata u takvoj borbi ima dublji smisao.

Baron, na otac, mora se priznati, bio je ovek dosadan iako ne i rav. Dosadan zato to mu je, kao to se to esto deava u prelaznim razdobljima, glava bila prepuna nekakvih nesuvislih ideja. U nemirno doba mnogi ljudi osete potrebu da i sami budu nemirni, da se pokreu, ali to ine u suprotnom smeru, to jest izvan toka zbivanja. Tako se i na otac, u tom tadanjem previranju, odjednom setio da ima pravo na titulu vojvode od Ombroze pa se poeo iskljuivo baviti pitanjima rodoslovlja i naslea i suparnitava i nastojao je da sklopi saveze sa bliim i daljim vlastodrcima.

Hajde, de! . . . Hajde, de! . . . (Prim. prev.)

Zato se u naoj kui ivelo uvek kao da smo na generalnoj probi nekakvog prijema na dvoru, ni sam ne znam da li na dvoru austrijske carice, kralja Luja ili ak onih gortaka iz Torina.3 Posluen je uran i na otac je pazio da li meso seemo i odvajamo od kostiju prema svim pravilima dvorske etikecije, dok opat peenje gotovo nije ni okusio da ga ne bi uhvatili u pogreci, jer je morao drati stranu naeg oca ukoliko bi nas ovaj prekoreo. Sem toga za stolom smo otkrili da je vitez advokat Karega ovek dvolian. Cele batake je trpao u nabore svoje turske dolame da bi ih posle na miru glodao, sakriven u vinogradu. Mogli smo se zakleti (iako ga nikad nismo uhvatili na delu, toliko je bio vet) da je sedao za sto sa punim depom oglodanih koica i ostavljao ih na tanjiru umesto komada uretine koje bi nenaete bre bolje smotao. Na nau majku generalicu, nismo se obazirali, jer se ona i dok se sluila za stolom, ponaala vojniki kruto So! Noch ein wenig! Gut!4 i niko nije nalazio za shodno da joj to prebaci. to se nas tie, iako nije zahtevala da budemo uglaeni, elela je da znamo ta je red i svojim zapovestima sa vojnog vebalita Sitz ruhig!5 I obrii njuku! podravala je barona. Prijatno je bilo jedino Batisti, redovnici u kunom zatvoru, koja je odvajala ivinsko meso od kostiju tako revnosno i nepogreno, i to vlakno po vlakno nekakvim iljastim noiima koje je samo ona imala i koji su bili slini hirurkim lancetama. Baron, koji ju je morao uzimati za primer, nije smeo ni da je pogleda jer je s onim svojim prevrnutim oima ispod krila utirkane kape, stegnutim zubima na utom, sitnom licu slinom njuci pacova, i njemu ulivala strah u kosti. Prema tome, nije teko razumeti zato smo ba za vreme obeda davali
3 4 5

Kraljevi Sardinije iz savojske dinastije. (Prim. prev.) Tako! Jo malo! Dobro! (Prim. prev.) Sedi mirno (Prim. prev.)

maha svojoj netrpeljivosti i zato je ba tada na videlo izlazilo nae neprijateljstvo, nae manije i licemerstvo i zato je ba za stolom Kozimo ustao protiv nas. Dozvolio sam sebi ovoliku opirnost u prianju samo zato to se u ivotu moga brata vie ionako neemo sresti sa bogato postavljenim trpezama u to moemo biti sigurni.

Trpezarija je bila i jedino mesto gde smo se sretali sa odraslima. Ostali deo dana, naa majka je provodila u svojim odajama u koje se povlaila da plete ipke i da veze, jer je generalica jedino ovim, tradicionalno enskim poslovima, umela da se potpuno posveti i samo je kroz njih davala oduke svojoj ratnikoj strasti. To su bile ipke i vezovi koji su obino predstavljali zemljopisne karte. Prostirui ih po jastucima i svilenim tkaninama, majka je u njih zabadala igle i zastavice, kao na bojnim planovima ratova za naslee, koje je odlino poznavala. A vezla je i topove sa razliitim putanjama uladi koja su im letela iz drela i pritke za nianjenje i uglove gaanja, jer se veoma dobro razumela u balistiku a sem toga joj je stajala na raspolaganju cela biblioteka njenog oca generala, sa raspravama o vojnikim vetinama, tabelama gaanja i atlasima. Naa majka je bila Fon Kurtevic, Konradina, ker generala Konrada fon Kurtevica koji je pre dvadeset godina, predvodei trupe austrijske carice Marije Terezije, okupirao nau zemlju. Poto je rano izgubila majku, general ju je vodio sa sobom na bojno polje. U tome nije bilo nieg romantinog, jer su putovali dobro opremljeni, odsedali su u najudobnijim zamkovima sa celom etom slugu, a ona je danima pravila ipke na okruglom jastuku. Prie da je i ona na konju uestvovala u bitkama, obina su la. Naa majka je uvek bila enica ruiaste puti i prastog nosa kakve je se i mi seamo, ali je u njoj jo gorela oeva

ratnika strast, moda iz prkosa prema muu.

Otac je bio jedan od onih malobrojnih plemia iz naeg kraja koji su u tom ratu stali na stranu carske vojske. Rairenih ruku je doekao generala Fon Kurtevica na svom feudu, stavio mu je na raspolaganje svoje ljude i da jo ubedljivije dokae koliko je odan carskoj stvari, oenio se Konradinom, a sve to u nadi da e biti proglaen vojvodom. No njegove nade su se i tada, kao i uvek, izjalovile, jer su carski vojnici uskoro otili, a enovljani su ga pritisli nametima. Pa ipak, dobio je valjanu suprugu, generalicu, kako su je prozvali posle smrti njenog oca koji je poginuo za vreme pohoda na Provansu, i Marija Terezija joj je poslala zlatnu ogrlicu na jastuku od damasta, dobio je suprugu sa kojom se gotovo uvek slagao, iako je ona, vaspitavana po vojnikim logorima, sanjala samo o vojskama i bitkama i prebacivala mu da je obini mlakonja.

No u sutini, oboje su po duhu ostali bliski vremenu ratova za naslee, ona sa mislima o artiljeriji koje su joj se neprestano vrzmale po glavi, on sa mislima o rodoslovnim stablima. Ona koja je sanjala da emo mi, njena deca, dobiti in u nekoj, bilo kakvoj vojsci, a on da emo se oeniti nekom velikom vojvotkinjom. No i pored toga oni su bili najbolji roditelji na svetu, ali toliko obuzeti svojim mislima da smo nas dvojica rasli gotovo potpuno preputeni sami sebi. Je li to bilo zlo ili dobro? Ko zna? Kozimov ivot je bio tako izuzetan, a moj sreen i obian, ali ipak smo, ne obazirui se na ispade starijih, zajedno proveli detinjstvo u traganju za neutrvenim putevima.

Peli smo se na drvee (te prve bezazlene igre iskrsavaju mi danas u seanju, ozarene svetlou jednog predskazanja, jednog predoseanja, ali ko je onda na to mislio?), prelazili preko potoka skaui sa kamena na kamen, pretraivali peine na morskoj obali, sputali se po mermernim ogradama stepenica u letnjikovcu. Kad se Kozimo tako jednom spustio po mermernoj ogradi, doao je u veoma teak sukob s roditeljima, jer je smatrao da je kanjen bez razloga i otada je u dubini due mrzeo porodicu (ili drutvo ili ceo svet) a posledica toga bila je njegova odluka od 15. juna.

Istini za volju moram rei da su nas ve bili opomenuli da se ne klizamo po mermernoj ogradi stepenica, i to ne iz straha da emo slomiti nogu ili ruku, ega se nai roditelji nikad nisu bojali i zato verujem nikad i nismo slomili ni jednu jedinu koicu, ve zato to smo bili porasli i raskrupnjali se pa smo mogli oboriti poprsja predaka koja je na otac naredio da se postave na poslednjim stubovima ograde na svakom odmoritu. I zaista, Kozimo je jednom oborio nekog naeg ukundedu, biskupa sa mitrom i svim ostalim rekvizitima, bio je kanjen i tada je nauio da jedan trenutak pre no to se spusti do odmorita, zastane i skoi sa ograde pre no to naleti na poprsje. I ja sam to nauio, jer sam ga u svemu podraavao, ali uvek skromniji i oprezniji od njega, skakao sam ve sa pola ograde ili sam se klizao sa prekidima i svakog asa se zaustavljao. Jednog dana se Kozimo munjevitom brzinom sputao niz ogradu, a ko se to peo stepenicama? Opat Folafler koji je tumarao letnjikovcem sa otvorenim brevijarom u ruci, prazna, ukoena pogleda kao u kokoke. Da je bar dremao kao obino! Ali nije dremao. Nalazio se u jednom od onih retkih duevnih stanja, kad je bio veoma budan i kadar

da prima utiske. Kad ugleda Kozima, pomisli: ograda, poprsje, sada e ga gurnuti, sada e porodica i na mene dii poviku (jer su zbog svakog naeg nestaluka, vikali i na njega, optuujui ga da nije umeo da nas nadzire) i baci se na ogradu ne bi li zadrao moga brata. Kozimo nalete na opata, odvue ga niz ogradu (starac je bio senka od oveka, sama kost i koa) i kako nije mogao da se zaustavi, dvostrukom snagom gurnu poprsje naeg pretka Kaagvere Piovaska, krstaa u Svetoj zemlji, i sva trojica padoe po podu podno stepenica: krsta koji se razbi u paramparad (bio je od gipsa), opat i Kozimo. Nakon toga, grdnjama su mu probili ui, izvukao je batine, kaznili su ga, zatvorili i hranili suvim hlebom i hladnom orbom. Kozimo se oseao neduan, jer nije bio kriv on ve opat, pa se estoko okosi na oca: Marim ja za sve te vae pretke, gospodine oe! i po tome se ve moglo naslutiti da se u njemu kriju buntovnike sklonosti.

A njih je bilo i u naoj sestri Batisti. Iako ju je na samou u kojoj je ivela osudio na otac posle sluaja sa markezinom Dela Mela, i sama je uvek u sutini bila buntovno i usamljeno bie. Nikad nismo bili sasvim naisto ta se to onda sa tim markezinom zbilo. Kako se taj lan porodice koja je s nama bila u zavadi mogao uunjati u nau kuu? I zato? Da zavede, tavie, da siluje nau sestru, ulo se za vreme duge svae izmeu dve porodice. Nikako nam nije ilo u glavu da bi taj pegavi mokljan mogao biti zavodnik, a najmanje zavodnik nae sestre koja je oigledno bila jaa od njega i uvena po tome to je mogla da se uhvati ukotac i sa konjuarima. Sem toga: zato je zapomagao on, a ne ona? I kako to da su ga sluge koje su dotrale s naim ocem nale u pocepanim pantalonama kao da mu ih je kandama razderala tigrica? Porodica Dela

Mela se nikako nije htela sloiti sa optubom da je njihov sin kidisao na Batistinu ast i nije odobrila venanje. I tako je naa sestra iva zakopana u kui, u redovnikim haljinama, iako nije poloila ni zavet treeretkinje6 zato to oigledno nije pokazivala naroitu sklonost prema redovnikom pozivu.

Njena mrana priroda bi dola do punog izraaja tek u kuhinji. Batista je odlino kuvala, jer je bila vredna i matovita, a to su glavne odlike svake vrsne kuvarice, i im bi se prihvatila gotovljenja jela, nikad se nije znalo kakvo iznenaenje nas eka za stolom. Jednom je spremila nekakve piroke punjene patetom, dodue, osobitom, ali od mije digerice i to nam je saoptila tek kad smo ih pojeli i izjavili da su ukusne. A i da ne govorimo o nogama skakavaca, onim zadnjim, tvrdim i testerastim koje je jednom u obliku mozaika, sloila na tortu i o praseim repiima, peenim u obliku pereca kao i o celom jeu kojega je, bogzna zato, obarila sa svim bodljama, ali sigurno zato da nas zaprepasti kad sa zdele dignemo poklopac, jer ga ni ona, koja je inae jela sve to bi spremila, nije htela okusiti, iako je to bio mlad, rumen i sigurno mekan je. U stvari, mnoga jela koja su bila plod te njene uasne kuvarske vetine, pripremala je vie zato da bi nas zaprepastila njihovim izgledom nego da bi uivala u tome da nas tera da se s njom naslaujemo njihovim odvratnim ukusom. Ta Batistina jela su liila na fine filigrane od mesa i od bilja: glavice karfiola sa zejim uima, postavljene na ogrljak od zeje koe ili glava svinje iz ijih usta je virio crveni jastog slian jeziku ili jastog koji je svojim kletima drao svinjski jezik kao da ga je iupao. A
Civilna, neredovnika katolika organizacija potovalaca sv. Dominika. (Prim. prev.)
6

oni puevi! Puevima bi sekla glave i svaku od tih glava, glava konjica, mekunih, mekuastih, zabadala bi, po svoj prilici akalicama, u jedan utipak pa su, kad bi ih izneli na sto, liili na jato siunih labudova. Kad bismo te poslastice videli, manje bismo se uzbudili nego kad bismo zamislili kako ih je usrdno i predano Batista spremala, kako su njeni tanki prsti ereili ta mala ivotinjska tela.

Moj brat i ja smo se pobunili protiv postupaka nae sestre Batiste prema puevima, postupaka koji su raspaljivali njenu bolesnu matu i ta naa pobuna je bila posledica saoseanja sa jadnim, izmrcvarenim ivotinjama, gaenja od kuvanih pueva i netrpeljivosti prema svemu i svaemu, pa nije nimalo udno to je tada u Kozimu poela sazrevati misao o otporu i o svemu onome to je kasnije iz tog otpora proisteklo.

Napravili smo plan. Vitez advokat doneo je kui kotaricu pueva koje su izruili u jedno bure u podrumu da gladuju, to jest da jedu samo mekinje kako bi se proistili. Kad bismo sa bureta digli daske kojima je bilo pokriveno, pred oima bi nam se ukazao grozan prizor. Puevi su u buretu puzili izmeu ostataka mekinja, brazdi svetlucave, zgruane sluzi i zelenog puevog izmeta koji je podseao na srene dane provedene na sveem vazduhu i na travi, tako su sporo puzili da je ve to bio predznak njihove agonije. Neki se bio sasvim izvukao iz ljuture, izduio vrat i rairio rogove, neki se sav sklupao i nepoverljivo pruao samo pipke, neki su se okupili u grupicama kao stari prijatelji, neki su zaspali i zatvorili se, a neki su uginuli i prevrnuli se. Da bismo ih spasli od svirepe kuvarice Batiste i da bismo sebe potedeli njenih zakuski, provrteli smo rupu na dnu bureta i odatle, iseckanim vlatima trave i medom, obeleili

put to je mogue bolje sakriven iza baava i alata u podrumu, ne bismo li tako naveli nedune ivotinje na bekstvo sve do jednog prozoria koji je gledao na neku zaputenu leju, obraslu ibljem.

Kada smo sutra sili u podrum da vidimo je li na plan uspeo i na svetlosti svee pregledali zidove i hodnike (Jedan ovde!... Drugi tamo!... A gle, dokle je onaj stigao!), ve se cela porodica pueva u kratkim razmacima kretala od bureta do prozoria tlom i zidovima po tragu koji smo im mi oznaili. Brzo, puii! Brzo beite! nismo se mogli savladati da im ne kaemo kad smo videli da ivotinjice puze sporo, sporo, lenjo vrludajui po hrapavim zidovima podruma, jer su ih na njima mamili razni taloi, plesan i obloene povrine. Ali podrum je bio mraan, zakren alatima, neravan, pa smo se nadali da ih niko nee pronai, da e se na vreme svi domoi slobode.

Meutim, naa sestra Batista, koja nikad nije mogla da se svrti na jednom mestu, nou je tumarala po celoj kui, lovei mieve sa svenjakom u ruci i lovakom pukom ispod ruke. Te noi ona sie u podrum i svetlost njenog svenjaka obasja jednog pua koji je skrenuo ka tavanici i za sobom ostavio srebreni, sluzavi trag. Odjeknu pucanj. Svi se trgnusmo u posteljama, ali odmah zatim opet zagnjurismo glave u jastuke, poto smo ve bili navikli na none lovove nae redovnice. Kad tim nerazumnim pucnjem raznese pua u paramparad i odvali pare maltera, Batista poe da vie kretavim glasom: Upomo! Svi bee! Upomo! Dotrae poluodevene sluge, otac sa sabljom, opat bez perike, a vitez advokat, koji nije ni znao ta se zbiva, ali se bojao neprilika, zadi u polje i ue u jednu senaru da tamo prespava.

Na svetlosti baklji svi se dadoe u lov na pueve po podrumu iako niko za njih nije mario, ali sada su se ve bili rasanili pa im ponos nije dozvoljavao da priznaju kako su ih uzalud uznemirili. Pronaoe rupu na buretu i odmah se dosetie da je to nae maslo. Otac zgrabi koijaev bi i s njime u ruci zatee nas na spavanju. Posle svega, na leima, stranicama i nogama ostale su nam ljubiaste pruge a onda su nas ugurali u neku mranu sobicu koja je trebalo da nam bude zatvor.

Tu su nas drali tri dana i davali nam samo hleba, slane vode, ilave govedine i hladne orbe (koja nam je, sreom, prijala). A zatim smo tog podneva 15. juna prvi put ruali u krugu porodice, doterani i u svemu primerni kao da se nita nije desilo. A ta nam je za ruak spremila naa sestra Batista, majstor kuvarske vetine? orbu od pueva i jelo od pueva. Kozimo nije hteo ni da okusi. Jedite ili ete se odmah sada vratiti u onu sobicu! Ja sam popustio i poeo sam da gutam te mekuce (To je, s moje strane, bilo pomalo podlo i moj brat je posle toga s pravom osetio da je jo vie usamljen, tako da je njegov odlazak bio i bunt protiv mene jer sam ga razoarao. No meni je tada bilo tek osam godina pa ne vredi uporeivati snagu moje volje, bolje reeno, snagu volje koju sam kao dete mogao imati, sa natoveanskom upornou koja je dala peat ivotu moga brata!)

Dakle? upita otac Kozima.

Neu i neu! odgovori Kozimo i odgurnu tanjir.

 Ustani od stola!

Ali Kozimo je i sam ve svima okrenuo lea i naputao trpezariju.

Kuda e?

Kroz staklena vrata smo videli kako u predsoblju uzima trorogi eir i sabljicu.

To je moja stvar! odvrati moj brat i istra u park.

Uskoro smo kroz prozor videli kako se penje na cer. Iako je tek navrio dvanaest godina, bio je veoma lepo, ak gizdavo odeven, jer je otac eleo da takav seda za sto. Kosa mu je bila napuderisana a perin uvezan vrpcom, imao je trorogi eir, ipkastu kravatu, zeleni frak sa repovima, pantalone boje sleza, sabljicu i dugake dokolenice od bele koe koje su mu dosezale do pola butina i to je bio jedini ustupak nainu odevanja, najprikladnijem za ivot na selu. (Poto je meni bilo tek osam godina, napraili bi mi kosu samo u sveanim prilikama a nisam imao ni sabljicu iako sam eleo da je nosim). Kozimo se penjao po hrapavom deblju, hvatajui se rukama i nogama za granje, samouvereno i hitro, jer smo nas dvojica ve odavno ovladali tom vetinom.

Rekao sam da smo se satima zadravali na drveu, i to ne iz neke koristi kao mnogi deaci koji se na drvee penju samo da beru voe i skidaju gnezda, ve zato to smo uivali da savlaujemo nepristupane vorove na deblu i procepe, da se popnemo to god vie moemo i da

pronalazimo lepa mesta gde bismo mogli stati i odozgo posmatrati svet, aliti se s ljudima koji su ispod nas prolazili i dobacivati im. Stoga se nisam nimalo zaudio to je Kozimu, kad se otac onako nepravino na njega ispizmio, najpre palo na pamet da se popne na cer, nama dobro znano drvo, da bi na granju koje se irilo sve do prozora trpezarije, naoigled cele porodice, otvoreno pokazao koliko nas prezire i koliko je ozlojeen. Vorsicht! Vorsicht!7 Sad e pasti, jadnik! uplaeno uzviknu naa majka, koja bi bila srena da nas je mogla videti izloene topovskoj paljbi, ali koja je za nas strahovala kad smo se bilo kako igrali.

Kozimo se pope na jednu ravastu debelu granu na kojoj je mogao udobno da se smesti, pa na nju sede, poe da klati nogama, ruke prekrsti i stavi ih pod mike, glavu uvue u ramena, a trorogi eir natue na elo.

Na otac se nagnu kroz prozor. Kad ti dosadi da tamo sedi, predomislie se! viknu on.

Nikad se neu predomisliti odvrati mu moj brat sa drveta.

Pokazau ti ja im sie!

Nikad vie neu sii! odgovori Kozimo i odra re.

Pazi! Pazi! (Prim. prev.)

II

Kozimo je bio na ceru. Njihalo se granje, visoki mostovi iznad zemlje. arlijao je povetarac, bio je sunan dan. Kroz lie je prosijavalo sunce i Kozima smo mogli videti samo kad bismo rukom zasenili oi. On je sa drveta posmatrao svet. Odozgo je sve izgledalo drukije pa je ve i to bilo zanimljivo. Drvored se sasvim promenio kao i leje, hortenzije, kamelije, gvozdeni stoi u vrtu za kojim smo pili kafu. A tamo dalje drvee se proreivalo i povrtnjaci su prelazili u mala, stepeniasta polja, opasana kamenim ogradama. Sleme brega se crnilo od maslinjaka, a iza njega su trali krovovi Ombroze od izbledelih cigala i kriljca i nazirali se jarboli, tamo dole gde je bila luka. U pozadini se prualo more, iroko na horizontu i njime je sporo plovio neki jedrenjak.

Baron i generalica su posle kafe ietali u park. Razgledali su jedan bokor rua, pretvarajui se da se na Kozima ne obaziru. Drali su se ispod ruke, ali uskoro su se razdvojili da bi mogli raspravljati i pri tome mahati rukama. Ja sam doao pod cer da se toboe sam igram, a, u stvari, sam pokuavao da privuem njegovu panju. On je jo bio ogoren na mene i sedeo je na grani, zurei u daljinu. Ja sam se onda mahnuo orava posla i uurio se iza jedne klupe da bih ga i dalje mogao kriom posmatrati.

Moj brat je stajao na grani kao da straari. Gledao je ceo predeo odjednom, to znai da nije gledao nita. Izmeu limunova prolazila je neka ena sa kotaricom. Jedan mazgar se peo uz obronak, drei mazgu

za rep. Nisu se videli. Kad ena u topot potkovanih kopita, okrenu se i nagnu se prema putu, ali je ve bilo kasno. Tada zapeva, ali mazgar je ve bio zavio iza okuke. On naulji ui, zamahnu biem i podviknu mazgi: Ah! To je bilo sve. Kozimo je video i jedno i drugo.

Ispod drvoreda proe opat Folafler sa otvorenim brevijarom. Kozimo uze neto sa grane i baci mu na glavu. Nisam video ta je to bilo, moda mali pauk ili komad kore. Ali ga ne pogodi. Tad sabljicom poe da kopa po nekoj rupi u deblu. Iz nje izlete osa, on je otera, mahnuvi trorogim eirom zatim ju je pogledom pratio kako leti sve dok nije sela na vreu tikve na kojoj se pritajila. Uurban kao uvek, vitez advokat izie iz kue, sie niza stepenice u park i izgubi se u vinogradu meu okotima. Da bi video kuda e, Kozimo se pope na drugu granu. Tamo se meu liem zau uanj i sa drveta prhnu kos. Kozimo se neprijatno iznenadi, jer je ptica celo vreme sedela gore, a on je nije primetio. Zatim pogleda prema suncu ima li jo ptica. Ne, nije ih bilo.

Cer je rastao pored bresta. Kronje su im se gotovo dodirivale. Jedna brestova grana se pruala pola metra iznad grane drugog drveta. Moj brat je lako mogao da skoi sa jedne grane na drugu i da se popne na vrh bresta koji nikad nismo istraili zato to je drvo bilo previsoko pa se sa zemlje nije moglo stii na najviu granu. Neprestano birajui ona mesta na kojima se jedna grana dodirivala sa granom drugog stabla, Kozimo je preao na roga, a onda na dud. I tako sam ga gledao kako prelazi sa grane na granu i kako se, gotovo lebdei, kree iznad parka.

Neke grane velikog duda dosezale su do zida kojim je bio opasan na

letnjikovac i irile se preko njega, a s one strane zida prostirao se park porodice D'Ondariva. O markizima D'Ondariva, plemiima iz Ombroze, iako su nam bili prvi susedi, nismo nita znali, jer su oni ve generacijama uivali neke feudalne povlastice na koje je otac polagao pravo pa je nae dve porodice razdvajala meusobna mrnja kao to je visoki zid, koji je podseao na jako utvrenje, razdvajao nae letnjikovce, a nisam siguran je li ga podigao otac ili markiz. Tome treba dodati da je porodica D'Ondariva ljubomorno uvala i branila pristup u svoj park zato to je, prialo se, bio zasaen retkim vrstama bilja. I zaista, jo se otac sadanjeg markiza, uenik Linea,8 obratio molbom svim mnogobrojnim roacima koje je njegova porodica imala na francuskom i engleskom dvoru da mu poalju najdragocenije botanike retkosti iz kolonija i godinama su se u Ombrozi sa laa iskrcavali dakovi semenja, svenjevi mladica, bokori u loncima, pa ak i itava stabla sa ogromnim zaveljajima oko korena u kojima se nalazila zemlja, dok u tom parku nije izrasla govorili su neka meavina indijskih i amerikih uma, ako ne i uma sa Novog Zelanda.

Od svega toga mi smo mogli videti samo kako iznad ivice zida izviruje tamno lie jedne biljke koja je bila tek uvezena iz amerikih kolonija, takozvane magnolije, na ijim se crnim granama rascvetao mesnati, beli cvet. Sa naeg duda, Kozimo je lako preao na zidni venac, poao nekoliko koraka odravajui ravnoteu a zatim, drei se rukama, spustio se na drugu stranu meu lie i cvee magnolije. Posle toga sam ga izgubio iz vida i ovo to u sada ispriati kao i mnogota u ovoj povesti o njegovom ivotu, on sam mi je kasnije poverio ili sam ja dokuio na

Karl Line, vedski botaniar. (Prim. prev.)

osnovu raznih dokumenata i nagaanja.

Kozimo je bio na magnoliji. Iako je ova biljka veoma razgranata, po njoj se lako mogao verati jedan deak, kova moga brata koji se veto peo po svakojakom drveu. Granje je odolevalo njegovoj teini, iako je bilo prilino tanko i od mekog drveta tako da ga je Kozimo, hodajui po njemu, ljutio vrhovima cipela, otvarajui bele rane na crnoj kori. Deaka je zapahnuo svei miomiris lia koje je treperilo na vetru i prema njemu okretalo as zeleno zagasitu, a as sjajnu stranu.

Ceo park je mirisao i kako Kozimo nije uspeo da ga svega vidi, jer je rastinje u njemu bilo neobino gusto, istraivao ga je njuhom, pokuavajui da razazna razliite mirise koji su mu bili poznati zato to ih je vetar donosio u na park pa nam se inilo da su i oni jedan deo tajne tog letnjikovca. Zatim je razgledao brsnato granje i na njemu je zapazio mlado lie, neko veliko i sjajno kao da se po njemu sliva voda, neko sitno i perasto, a debla su bila sasvim glatka ili sasvim ljuskasta.

Vladala je duboka tiina. Samo se diglo jato siunih caria cvrkuui. I ulo se kako neko peva tankim glasiem: Oh la la la! La ba lan coire...9 Kozimo pogleda dole. Obeena o granu jednog velikog, oblinjeg drveta, ljuljala se ljuljaka na kojoj je sedela desetogodinja devojica.

Devojica je bila plava, sa visoko zaeljanom kosom, pomalo smenom za jednu curicu, na sebi je imala svetloplavu haljinu koja bi takoe vie priliila odrasloj devojci, a suknja koja joj se na ljuljaci zadizala, bila je
9

O, ljuljako ... (Prim. prev.)

sva u ipkama. Devojica je mirkala dignuta nosa, ve navikla da izigrava damu, a grizla je jabuku, povremeno saginjui glavu prema ruci, jer je morala istovremeno drati jabuku i konopce ljuljake. Uzimala je zalet, odupirui se vrhom cipelice o zemlju kad god bi ljuljaka stigla do najnie take svoga luka, pljuvala je koru jabuke koju je jela i pevala je: Oh la la la! La ba lan coire ... kao da joj sada ve ni najmanje nije stalo ni do ljuljake, ni do pesme, ni do jabuke (ali ipak do jabuke malo vie), ve joj se po glavi vrzmaju neke druge misli.

Kozimo se sa vrha magnolije spustio do najnie grane i raskoraivi se, nogama se odupro o dve raljike, nalaken na jednu granu ispred sebe kao na prozor. Kad bi ljuljaka poletela, devojica bi mu se zanjihala pred samim nosom.

Nije obraala panju na okolinu pa ni njega nije primetila. Odjednom ga ugleda gore, uspravljenog na drvetu, sa trorogim eirom i u dokolenicama. O! uzviknu ona.

Jabuka joj ispade iz ruke i otkotrlja se pod magnoliju. Kozimo isuka sabljicu, sagnu se sa najnie grane, dohvati jabuku vrhom sabljice, nabode je i prui devojici koja se, meutim, jo jednom bila zaljuljala i opet se nala pred njim.

Uzmite je, nije se uprljala, samo se na jednoj strani malo nagnjeila!

Plavokosa devojica se ve bila pokajala to je pokazala koliko se zaudila kad je na magnoliji ugledala nepoznatog deaka pa je opet

oholo digla glavu i nos. Jeste li vi lopov? upita ga ona.

Lopov? ponovi Kozimo, uvreen. Zatim se malo zamisli. Ta ideja poe da ga osvaja. Jesam ree najzad, natukavi trorogi eir na elo. Imate li neto protiv?

ta nameravate da ukradete?

Kozimo pogleda jabuku koju je bio natakao na vrh sabljice i seti se da je gladan, da za rukom gotovo nita i nije okusio. Ovo jabuku ree i poe da je ljuti sabljicom koja mu je, uprkos zabrani porodice, uvek bila naotrena.

Onda ste kradljivac voa ree devojka.

Moj brat se seti opora siromanih deaka iz Ombroze koji su preskakali zidove, ograde, pustoili vonjake, seti se tog prokletog soja deaka koje su ga uili da prezire i izbegava i prvi put shvati da su oni zaista slobodni i na tome im pozavide. Eto, moda bi im se i on mogao prikljuiti i usvojiti njihov nain ivota. Da! potvrdi on. Isekao je jabuku na krike i poeo da je jede.

Plavokosa devojica prsnu u smeh i kikotala se sve dok ljuljaka ne opisa polukrug i ne vrati se u prvobitan poloaj.

Idi, molim te! Znam ja deake koji kradu voe. Oni su mi prijatelji! Bosi su, imaju samo koulju na sebi, neoeljani su, a nemaju dokolenice

i periku!

Moj brat pocrvene kao jabuka. Naljuti se, postide, u njemu se probudi zavist, ne samo zato to je ismejan zbog napuderisane perike do koje mu nije bilo mnogo stalo ve i zato to je izvrgnut ruglu zbog dokolenica do kojih mu je veoma mnogo bilo stalo i to je potcenjen u odnosu na obine kradljivce voa, na te besprizorne koje je do maloas prezirao, a naroito zato to je otkrio da je ta mlada gospa, koja je tu izigravala gospodaricu parka porodice D'Ondariva, bila u prijateljskim odnosima sa svim kradljivcima voa, ali ne i s njim.

Oh la la la... Sa dokolenicama i perikom! pevuila je devojica na ljuljaci.

U njemu se probudi ponos. Ne spadam ja u druinu tih lopova, vaih poznanika! viknu on. Ja nisam lopov! To sam kazao da vas ne bih uplaio, jer kad biste zaista znali ko sam ja, premrli biste od straha. Ja sam razbojnik! Svirepi razbojnik!

Devojica se neprestano ljuljala i sada mu je proletela gotovo ispred samog nosa, kao da je nameravala da ga dodirne vrhovima cipela. Ma nemoj! A gde ti je puka? Razbojnici nose puke! Ili kuburu! Ja sam ih videla! Na putu od naeg zamka do letnjikovca, pet puta su nam zaustavili koije!

Voa nema puku! Ja sam voa razbojnika! Voa razbojnika ne nosi puku! Nosi samo sablju! ree Kozimo i isprui svoju sabljicu.

Devojica slee ramenima. Voa razbojnika ree zove se an sa Pustare, i o Boiu i Uskrsu uvek nam donosi poklone.

O! uzviknu Kozimo di Rondo, koga zapljusnu talas mrnje koju je gajila cela naa porodica. Onda je u pravu moj otac kad kae da je markiz D'Ondariva zatitnik svih razbojnika i krijumara u ovom kraju!

Ljuljaka se spusti do zemlje, ali devojica sada ne udari nogom o tlo da bi dobila zalet, ve naglo zakoi i skoi na zemlju. Prazna ljuljaka odskoi u vazduhu. Odmah siite! Kako ste se usudili da uete u na park! ree ona ozlojeeno, upirui kaiprst u deaka.

Nisam uao i neu sii ree Kozimo takoe ustro.

Na vae tlo nikad nisam stupio nogom i to ne bih uinio ni po cenu ivota!

Tada devojica sa pletenog naslonjaa sasvim mirno uze lepezu pa, iako nije bilo naroito toplo, poe da se njome hladi i da eta gore-dole. Sada u ree sasvim pribrano pozvati sluge i narediu im da vas iibaju. Tako ete upamtiti ta znai uunjati se na nae zemljite! Devojica je neprestano menjala ton, a moj brat, nikako nije mogao da nae pravi ton.

Ovde gore gde ja stojim nema zemljita niti ieg vaeg! izjavi Kozimo i ve htede da doda: Sem toga, ja sam vojvoda od Ombroze i

gospodar sam celog ovog zemljita! ali se ujede za jezik, jer nije eleo da ponavlja ono ime je svima ve probio ui njegov otac, i to upravo sada kada je s njim doao u sukob i napustio porodinu trpezu. To nije eleo, a i inilo mu se da bi to bilo nepoteno ve i zato to je tenju naeg oca da dobije titulu vojvode, uvek smatrao obinom fiksnom idejom. Kako bi, onda, to izgledalo da se i on, Kozimo, sada pone hvaliti da je vojvoda? No nije hteo da pred devojicom ustukne pa nastavi u istom tonu. Ovo nije vae ponovi on vaa je zemlja, i kad bih na nju kroio, tek tada bih bio uljez. Ali ovo gore nije vie i ja sam slobodan da se kreem po svojoj volji.

Da, onda je to gore tvoje ...

Svakako! To je moj lini posed, sve ovo gore je moje izjavi on i neodreeno pokaza rukom granje, lie na suncu, nebo. Moje carstvo je na granju. Naredi samo neka me skinu ako mogu!

Mislio je da e devojica to njegovo silno razmetanje na neki nain ismejati. Meutim, preko svakog oekivanja, ona ispolji elju da o njemu neto vie sazna. A tako? A dokle se protee taj tvoj posed?

Dokle god se moe stii, hodei po granju. Onamo, tamo, preko zida, do maslinjaka, do breuljka, iza breuljka, do ume, do biskupskog poseda ...

ak do Francuske?

 ak do Poljske i do Saksonije ree Kozimo koji je znao samo ona geografska imena to ih je pominjala naa majka kad je govorila o ratovima za naslee. Ali ja nisam samoiv kao ti. Ja tebe pozivam na svoj posed. Sada su ve jedno drugom govorili ti, a ona je prva poela.

A ija je ljuljaka? upita ga ona i sede na nju sa rairenom lepezom u ruci.

Ljuljaka je tvoja zakljui Kozimo ali poto je vezana za ovu granu, u mojoj je vlasti. Prema tome, kad na nju sedne i nogama dodirne zemlju, onda si na svom zemljitu, ali kad se vine u visine, onda si u mom carstvu.

Ona uze zamah i polete, vrsto se drei za konopac. Kozimo skoi sa magnolije na debelu granu o koju je bila obeena ljuljaka, dohvati konopce i poe da je ljulja. Ljuljaka je letela sve vie i vie.

Boji li se?

Ne bojim se. Kako se zove?

Kozimo ... A ti?

Violanta, ali me zovu Viola.

A mene zovu Mino, jer je Kozimo starako ime.

 Ne svia mi se.

Kozimo?

Ne, Mino.

O ... A ti me zovi Kozimo.

Ni govora! uj, mi se moramo neto sporazumeti.

Sporazumeti? upita on, jer se celo vreme neprijatno iznenaivao.

Da. Ja se u svako doba mogu popeti u tvoje carstvo i uivati sva prava kao tvoja goa. Slae li se? Dolaziu i odlaziu kad mi se prohte. Ti e, naprotiv, uivati sva prava i nee ti pasti ni vlas s glave dok bude na drveu, u svom carstvu, ali im stupi na tlo moga parka, zarobiu te, baciu te u kvrge.

O, ne! Ja neu sii ni u tvoj ni u svoj park. Svako tlo mi je podjednako mrsko. Ti e se popeti gore k meni, popee se i tvoji prijatelji kradljivci voa, moda i moj brat Bjao, iako je pomalo kukavica. Stvoriemo vojsku ije e stanite biti na drveu i urazumiemo zemlju i stanovnike.

Ne, ne! Nita od svega toga! Dozvoli da ti objasnim! Ti si gospodar drvea, slae li se? Ali ako jednom kroi na zemlju, izgubie svoje

carstvo i dopace ropstva. Jesi li razumeo? ak i ako se grana slomi i ako padne, sve je izgubljeno!

Nikad u ivotu nisam pao s drveta!

Verujem, ali ako padne, ako zaista padne, pretvorie se u prah i pepeo i vetar e te razneti.

Priam ti priu! Neu sii na zemlju zato to neu!

Ba si dosadan!

Prestani! Igrajmo se jo! Hou li, na primer, i ja moi da se ljuljam na ljuljaci?

Hoe ako bude mogao da na nju sedne, a da ne dodirne tlo.

Pored Violine, o istoj grani je visila druga ljuljaka, ali ta je bila povuena gore tako to su joj konopce vezali u vor da se ne bi sudarala sa prvom ljuljakom. Kozimo sie sa grane, uhvativi se za jedan konopac, a u tome je bio veoma vet jer nas je majka terala da svakodnevno vebamo, stie do vora, odveza ga, stade na ljuljaku i da bi dobio zamah, prebaci teinu tela napred i unuvi, njome se porine. Tako je dobijao sve vei zamah. Dve ljuljake su letele u razliitim pravcima, sretale su se na istoj visini i ukrtale su se na pola puta.

Kad bi pokuao da sedne, i da se odgurne, udarivi nogom o tlo,

poleteo bi jo vie, dostigao bi veu visinu izdaleka nabaci Viola.

Kozimo joj se isplazi.

Sii i gurni me, budi tako dobar ree ona i ljubazno mu se nasmei.

A, ne! Rekli smo da ni po koju cenu ne smem sii... odvrati Kozimo i opet se zbuni jer nije znao na emu je.

Budi tako ljubazan.

Neu.

Ha, ha! Samo to nisi pao! Da si nogom dotakao zemlju, sve bi izgubio! Viola sie sa ljuljake i poe polako da ljulja Kozima. Uh! Odjednom zgrabi sedite ljuljake na kojemu je moj brat stajao i prevrnu ga. Kozimo se, sreom, vrsto drao za konopce! Inae bi tresnuo na zemlju koliko je dug i irok!

Izdajnice! viknu joj on i pope se uz konopce, ali tee se peo no to se sputao, pre svega zbog te plavokose devojice u koju je odjednom bio uao neki avo, pa je odozdo vukla konopce u svim pravcima.

Kozimo se najzad dohvati debele grane i opkorai je. ipkastom kravatom, obrisa znoj sa lica. Ha, ha! Nisi uspela da me nasamari!

 Malo je trebalo!

A ja sam mislio da si mi prijatelj!

To si samo mislio! odvrati ona i opet poe da se hladi lepezom.

Violanta! tog trenutka pozva je neki kretav enski glas. S kim to razgovara?

Na belim stepenicama koje su vodile u letnjikovac, pojavi se jedna gospa, visoka, mrava, u veoma irokoj suknji, sa lornjonom. Kozimo se uplai i sakri se u lie. Sa jednim deakom, ma tante10 odgovori devojica sa deakom koji se rodio na drvetu i poto je zaaran, ne moe sii na zemlju.

Kozimo se, crven kao paprika, pitao da li je devojica to rekla ismevajui njega pred tetkom, ili tetku pred njim, ili samo nastavlja igru, ili joj nije stalo ni do njega, ni do tetke, ni do igre. Gospa ga je gledala kroz lornjon pa je prila da ga vidi izbliza kao da je on neki udni papagaj.

Uh, mais c'est un des Piovasques, ce jeune homme, je crois. Viens, Violanle.11

Kozimo sav usplamte od ponienja. To to ga je tetka prepoznala nimalo

10 11

Tetko (Prim. prev.) O, ali taj mladi je, mislim, jedan od Piovaskovih. Doi, Violanta. (Prim. prev.)

uzbuena i ne upitavi se zato je tu i to je odmah odluno ali ne i strogo pozvala devojicu i to joj se Violanta ne osvrui se na njega, posluno odazvala, sve to je trebalo da znai da je on niko i nita, da gotovo za njih i ne postoji. I tako je to izuzetno uzbudljivo popodne zasenio oblak stida.

Ali gle, devojica je dala tetki znak, tetka je pognula glavu, ona joj je neto apnula na uho. Tetka zatim opet upravi lornjon u Kozima. Mladi gospodine ree mu ona je li po volji jedna olja okolade? Tako emo se i nas dvoje upoznati doda i ispod oka pogleda Violu kad ste ve ionako na porodini prijatelj.

Kozimo je razrogaenih oiju gledao tetku i njenu bratanicu. Srce mu je ubrzano kucalo. Eto, pozvan je u porodicu D'Ondariva od Ombroze, najoholiju porodicu u tom kraju i kao to se maloas oseao ponien, tako je sada likovao. Na otac je najzad dobio zadovoljenje od svojih protivnika time to je Kozimo bio pozvan u njihovu porodicu koja ga je uvek gledala s visine i Viola se za njega zauzela i zvanino je prihvaen kao Violin prijatelj i igrae se s njom u tom parku, toliko razliitom od svih ostalih parkova. Kozimo je tako oseao, ali istovremeno ga je obuzelo i jedno sasvim drukije, neodreeno oseanje, sloeno oseanje u kojemu su se preplitali strah, gordost, usamljenost, prkos. Proet tim protivrenim oseanjima, moj brat se uhvati za jednu granu iznad sebe, pope se, prebaci se u najlisnatiji deo kronje, skoi na drugo drvo, nestade.

III

Bilo je to jedno od onih beskrajno dugih popodneva. Povremeno bi se uo um kao da je neto palo, uanj kako to obino biva u parku i tada bismo istrali napolje, nadajui se da je to on, da je odluio da sie. Ali nita od toga. Video sam kako se njie vrh magnolije sa belim cvetom i Kozima koji se pojavio iza zida i prekoraio ga.

Poao sam mu u susret, popevi se na dud. Nije mu bilo pravo to me vidi. Jo je bio na mene ljut. On sede na dudovu granu malo iznad mene i poe da je delje sabljicom, pokazujui time da ne eli sa mnom da stupi u razgovor.

Nije teko popeti se na dud rekoh tek da neto kaem pre se na njega nikad nismo peli ...

On je neprestano deljao granu, zatim jetko upita: Onda, jesu li ti prijali puevi?

Ja mu pruih kotaricu: Doneo sam ti dve suve smokve, Mino, i pare torte...

Jesu li te to oni poslali? upita me on jo uvek zvanian, ali ve je pogledavao kotaricu i voda mu je pola na usta.

O, ne! Zna, morao sam pobei da me ne vidi opat! rekoh brzo.

Hteli su da me zadre kod kue pa su naredili opatu da me cele veeri pouava, kako ne bih stupio u vezu s tobom, ali starac je zaspao! Mama se brine da ne padne i nagovara ih da te potrae, ali tata, otkako te ne via na ceru, misli da si sigurno siao sa drveta i zavukao se u neki kut da razmilja o svojoj krivici, pa smatra da zato nema razloga za bojazan.

Nisam nikako silazio! ree moj brat.

Jesi li bio u parku D'Ondarivinih?

Jesam ali sam se prebacivao sa grane na granu i nisam uopte kroio na zemlju!

A zato? upitah ga ja. Tada je prvi put preda mnom izloio svoje naelo, ali o tome je govorio kao o neemu to je jo ranije meu nama bilo utvreno pa sada samo hoe da me ubedi kako nije pogazio zadanu re. I tako se nisam usudio da ga dalje ispitujem.

Zna ree on umesto odgovora taj park D'Ondarivinih trebalo bi danima istraivati. Da vidi samo to drvee iz amerikih uma! Zatim se seti da je sa mnom na ratnoj nozi, pa da zato ne bi trebalo da mi sa takvim zadovoljstvom saoptava ta je sve otkrio. Stoga mi odbrusi: Uostalom, nije mi ni na kraj pameti da te tamo povedem! Odsad moe etati sa Batistom i sa vitezom advokatom!

Nemoj tako, Mino, povedi me, povedi! rekoh ja nemoj se na

mene ljutiti zbog pueva, bili su odvratni, ali vie nisam mogao da ih sluam kako viu.

Kozimo je halapljivo jeo tortu. Proveriu ja kakav si ti ovek ree on. Mora dokazati da si na mojoj a ne na njihovoj strani.

Reci mi ta sve treba da uinim.

Treba da mi nabavi konopce, duge i jake, jer se prilikom nekih prelaza moram vezati. Zatim mi nabavi jednu koloturu i kuke, eksere, one velike...

ta e to praviti? Dizalicu?

Moraemo mnogo ta preneti ovamo gore. Videemo kasnije, daske, motke ...

Znai da e na drvetu sagraditi kolibu! A gde?

Ako bude mogue, sagradiu je. Mesto emo ve nai. Meutim, moje skrovite je tamo u onom upljem hrastu.

Spustiu kotaricu na konopcu i moi e u nju da stavlja sve to mi bude potrebno.

Zato? Govori kao da e se bogzna koliko dugo kriti... Zar ne veruje da e ti oprostiti?

On se okrete, sav zajapuren. Ba me briga hoe li mi oprostiti! Sem toga, ja se ne krijem, ja se nikoga ne bojim! A ti, boji li se da mi pomogne?

Bilo mi je jasno da moj brat zasad ne namerava sii, ali sam se pravio nevet kako bih ga naterao da se izjasni, da kae: Da, ostau na drvetu do uine, ili do zalaska sunca, ili do veere, ili do mraka, jednom rei da kae neto ime bi oznaio granicu, razmere svog buntovnikog ina. Meutim, on nije rekao nita tome slino i ja sam se od toga pomalo uplaio.

Odozdo su zvali. To je vikao na otac: Kozimo! Kozimo! a onda, uveren da mu se Kozimo ne moe odazvati, pozvao je mene: Bjao! Bjao!

Idem da vidim ta hoe. Onda u se vratiti da te obavestim rekoh brzo. U toj elji da to hitnije obavestim brata kao da je bilo i urbe da to pre umaknem kako me ne bi zatekli na dudu u razgovoru s njim pa zbog toga i mene kaznili. Ali Kozimo, po svemu sudei, na mome licu nije primetio tu senku kukaviluka. Pustio me je da odem i, slegnuvi ramenima, izriito je pokazao da mu je svejedno ta otac eli da mu porui.

Kad sam se vratio, jo je bio tu. Gore, na jednom drvetu odseenog vrha, naao je lepo mesto za sedenje, bradu je naslonio na kolena a rukama je obgrlio kolena.

 Mino! Mino! pozvah ga penjui se, zadihan. Oprostili su ti! ekaju nas! Uina je na stolu, a tata i mama su ve seli i stavili su nam svakom po pare torte u tanjir! Imamo tortu sa kremom i okoladom, ali znaj, nije je pravila Batista. Batista se zatvorila u svoju sobu, sva zelena od jeda! Pomilovali su me po glavi i evo ta su mi rekli: Poi jadnom Minu i reci mu da emo se s njim pomiriti i da ovaj sluaj vie neemo ni pominjati. Brzo, hajdemo!

Kozimo je grickao list. Nije se ni pomerio.

uj ree nastoj da nekako smota jedno ebe pa mi ga donesi. Ovde je sigurno nou hladno.

Nee valjda prenoiti na drvetu!

On nita ne odgovori, brade naslonjene na kolena, vaui list i gledajui ispred sebe. Ja pogledah u istom pravcu i videh da posmatra zid parka porodice D'Ondariva, taj zid iza kojega je provirivao beli cvet magnolije, i jo dalje, nebo kojim je leteo veliki orao.

I tako pade vee. Posluga se uurbala, postavljajui sto. U trpezariji su svenjaci ve bili upaljeni. Kozimo je sigurno sve to video sa drveta, a baron Arminio, obraajui se senkama ispred prozora, viknu: Ako bude ostao tamo, skapae od gladi!

Te veeri smo prvi put posedali za sto bez Kozima. On je uzjahao jednu

visoku, bonu cerovu granu tako da smo mu videli samo noge kojima je klatio. Videli smo ih, kaem, samo kad bismo se nagnuli kroz prozor i gledali u tamu, jer su u sobi gorele svee a napolju se ve bilo smrklo.

ak je i vitez advokat smatrao svojom dunou da se nagne kroz prozor i da neto prozbori, ali, kao obino, ni o tom pitanju nije rekao nita to bi ga obavezivalo. On ree:

Oooh ... kakvo jako drvo... Odralo se stotinu godina... a zatim promrmlja neto na turskom, moda ime cera, ukratko, kao da je bila re o drvetu, a ne o mome bratu.

Naa sestra Batista, meutim, bila je na Kozima pomalo surevnjiva, kao da je, navikla da se porodica zgraava nad njenim nastranostima, sada odjednom otkrila nekog ko ju je nadmaio. I zato je neprestano grizla nokte (to je inila ne prinosei prst ustima, ve sputajui glavu, okreui ruku, podignutog lakta).

Generalica se priseti nekih vojnika koji su straarili na drveu u jednom logoru, ne znam vie da li u Slavoniji ili u Pomeraniji, pa su tako uspeli, poto su neprijatelja na vreme spazili, da izbegnu zasedu. Pritisnutu materinskom brigom, to seanje je odjednom prenese u njoj dragu vojniku atmosferu i kao da je najzad uspela da shvati ponaanje svoga sina, malo se primiri i u njoj se ak probudi oseanje ponosa. Niko je nije sluao sem opata Folaflera koji je ozbiljno shvatio ratnu priu i prihvatio poreenje koje je majka napravila, jer se hvatao za slamku samo da bi naao neko opravdanje za ono to se dogaalo, da bi sa sebe skinuo

odgovornost i reio se brige.

Ubrzo posle veere, poli smo na spavanje, ne menjajui ni toga dana ustaljeni nain ivota. Nai roditelji su sada odluili da Kozimu ne povlauju time to e mu stalno poklanjati panju, ve da priekaju da ga umor, neudobnost i hladnoa oteraju sa drveta. Svako se pope u svoje odaje i na fasadi kue, upaljene svee mirkale su zlatnim oima u etvorougaonicima prozora, oblepljenih neprozirnom hartijom. Kakvu silnu enju, kakvo neno seanje na toplinu domaeg ognjita je morala pobuditi ta tako prisna i bliska kua u mome bratu koji je noio pod vedrim nebom. Provirio sam kroz prozor nae spavae sobe i nazreo njegovu senku, uurenu u jednom udubljenju cera izmeu grane i debla, uvijenu u ebe i mislim nekoliko puta vezanu konopcem da ne padne.

Mesec je kasno zaplovio nebeskim svodom i sijao je iznad grana. U gnezdima, uurene kao i on, spavale su senice. Kroz no, pod vedrim nebom, u tiini koja je vladala u parku, ulo se stotinu unjeva i dalekih umova i duvao je vetar. Povremeno bi iz daljine dopirala nekakva huka to je bilo more. Ja sam sa prozora oslukivao taj isprekidani dah prirode i pokuavao sam da zamislim kako bi bilo da ga ujem negde izvan prisne atmosfere svoga doma koji mi je bio iza lea, kao Kozimo koji stoji samo nekoliko koraka dalje od njega, ali ipak preputen sebi, sam u noi to se oko njega prostire. Jedino je deblo hrapave kore, izbrazdano sitnim, beskrajno dugim lebovima u kojima su spavale larve, bilo neto prisno to je mogao zagrliti.

Legao sam u postelju, ali nisam hteo da ugasim sveu. Moda e mu ta svetlost iz njegove sobe ispuniti samou. Imali smo zajedniku sobu sa dva, jo uvek deja krevetia. Gledao sam njegovu postelju, neraspremljenu, i kroz prozor mrak u koji je Kozimo tonuo, i prevrtao sam se, uvijen u arave, oseajui, moda, prvi put u ivotu kakvo je to uivanje leati bez odee, bos u toplom i belom krevetu, ali kao da mi je istovremeno bilo i nelagodno nita manje nego njemu koji se, vezan i umotan grubim pokrivaem, nogu stegnutih dokolenicama, nije mogao pokretati pa je sav utrnuo. Od one veeri, vie se nisam mogao otresti tog oseanja, nisam se mogao osloboditi saznanja kakva je to srea imati krevet, iste arave, mekani duek! Moje misli, tako dugo upuene biu za koje smo strahovali, na kraju su se opet okrenule meni i tako sam zaspao.

IV

Ne znam je li istina to to se ita u letopisima da je u drevna vremena majmun koji bi krenuo iz Rima, skaui sa drveta na drvo, mogao stii u paniju, ne kroivi nogom na zemlju. U nae vreme, tako gusto obrasao umom bio je samo Ombroki zaliv, i to uzdu i popreko kao i dolina, sve do planinskih grebena, i po tome su nai krajevi bili nadaleko uveni.

Danas se ve ti predeli gotovo i ne raspoznaju. Dolaskom Francuza, poela je sea uma, kao da su ume livade koje se kose svake godine da bi opet na njima bujala trava. No ume nisu ponovo izrasle. Govorilo

se da je tome kriv rat.

Napoleon, vreme, ali sea ni kasnije nije obustavljena. Bregovi su danas goli, pa to na nas, koji smo znali kako su pre izgledali, ostavlja muan utisak.

Tada, ma kuda krenuli, izmeu nas i neba uvek je bilo granja i lia. Jedini predeo niskog drvea bila su limunova polja, ali i na njima su rasle smokve izvijenih grana koje su, to smo se vie pribliavali vrhu brega, celo nebo nad batama prekrivale kupolama od debelog lia, a ako nije bilo smokava, bilo je treanja sa smeim liem ili nenih dunja, breskvi, badema, mladih kruaka, rodnih ljiva, a zatim oskorua, rogaa, ukoliko se ne bi naao kakav dud ili stari orah. Iza bati, pruao se maslinjak, sivkastosrebrni oblak koji se irio do polovine obronka. Tamo u daljini uurilo se selo, izmeu luke koja je bila dole i tvrave koja se dizala gore. ak i tamo, izmeu krovova, svuda su trale kronje cera, platana, pa i hrastova, biljnog sveta smirenog i ponositog, koji je upravo bujao bujao sa izvesnim redom u predelu u kojem je plemstvo podiglo letnjikovce i parkove opasalo reetkastim ogradama.

Iznad maslinjaka, poinjala je uma. Sav taj kraj sigurno je nekada bio obrastao borom i ariem jer bi se jo moglo nai neko takvo drvo izmeu barutina i estara, dole po obroncima, sve do morske obale. Hrast je bio gue zasaen no to bi se to danas moglo zakljuiti, jer je bio veoma na ceni pa je zato i pao kao prva rtva sekire. Malo vie uzbrdo, bor se povlaio pred kestenom, uma se pela uz planinu i nije joj se mogao sagledati kraj. To je bio ceo jedan svet rastinja u kojemu smo iveli i mi,

stanovnici Ombroze, a to gotovo nismo ni primeivali.

Kozimo je prvi o tome poeo razmiljati. Pade mu na um, poto je drvee tako gusto, da je skaui sa grane na granu, mogao prei nekoliko milja, a da pri tom nikad ne sie na zemlju. Povremeno bi zbog nekog komada golog zemljita, morao krenuti mnogo duim, obilaznim putem, ali se uskoro izvebao u odabiranju svakojakih smerova i rastojanja vie nije procenjivao naim merilima, ve je uvek mislio na krivudave puteve koje je morao prei po granama. A tamo gde nije mogao ni da skoi na najbliu granu, sluio bi se lukavstvom, ali o tome kasnije. Sada je tek zarudela prva zora u kojoj se Kozimo probudio na ceru, okruen grajom voraka, sav vlaan od hladne rose, ukoen, slomljen, utrnulih udova, zora kad je sav srean poeo istraivati jedan novi svet.

Popeo se na poslednje drvo u parku, na neki platan. Odatle se sputala dolina pod nebom prevuenim oblacima i dimom koji se dizao sa po kojeg krova pokrivenog kriljcem, iznad kueraka koji su, nalik na gomile kamenja, bili skriveni iza strmih obala, pod nebom zastrtim liem smokava i treanja koje je stremilo uvis, dok su ljive i breskve neto nie irile svoje snane grane. Sve se videlo, ak i trava, svaka njena vlat, ali ne i zemlja pokrivena lenjim liem tikava ili glavicama salate i kelja u rasadima. Tako je bilo na jednoj i na drugoj strani doline koja se u obliku slova V otvarala prema puini.

Kroz taj predeo irio se nekakav zvuni talas, nevidljiv i tek, moda, povremeno ujan, ali i to to se ulo moglo je da nas uznemiri, neki iznenadni otri krici, a zatim um kao da je neto palo a moda ak i

pucketanje slomljene grane, pa opet krici, ali drugaiji, pomamni urlici koji su se sticali u mestu sa kojega je pre toga dopirala prodorna cika. Zatim nita, oseanje koje se u nama raa ni iz ega kao neki prelaz, neto to treba oekivati ne tu, ve na sasvim drugoj strani i zaista se ta meavina glasova i umova opet ula i verovatno je dopirala iz ovog ili iz onog kraja doline, ali uvek odande gde se na vetru njihalo sitno, reckavo lie treanja. Zato Kozimo, onim delom svesti koja je rasejano bludela drugim delom svesti je naprotiv sve predviao i unapred poimao doe do sledeeg zakljuka: trenje razgovaraju.

Kozimo se uputi prema najblioj trenji, to jest prema drvoredu visokih brsnatih treanja, punih tamnih plodova, ali oko mu jo nije bilo tako izotreno da bi odmah video ega sve ima a ega nema meu granjem. On stade. Maloas se uo neki ukor a sada nita. Stajao je na najniim granama i sve one trenje koje su bile nad njim oseao je kao da su na njemu, to ne bi umeo objasniti, ali inilo mu se da utiu u njega, jednom rei, izgledalo mu je da to drvo ima oi umesto treanja.

Kozimo die glavu i jedna prezrela trenja pade mu na elo: tap! On mirnu da bi mogao gledati u nebo (na kojemu je sunce ve bilo visoko odskoilo) i vide da se na tom, kao i na oblinjem drvetu, uurilo mnogo deaka.

Kad su deaci primetili da ih je video, vie nisu utali i otrim iako priguenim glasovima govorili su otprilike ovako: Gle, kako je lep! i razmiui lie pred sobom, svaki je sa grane na kojoj je stajao, siao na niu granu, pribliivi se deaku sa trorogim eirom. Oni su bili gologlavi

ili su na glavi imali otrcane, slamne eire, a neki i dakove u obliku kapuljaa. Koulje i pantalone su im bile pocepane. Koji nije bio bos, uvio je noge krpama, a neki su oko vrata obesili cokule, koje su svukli da bi se lake mogli pentrati. To je bila velika druina kradljivaca voa od kojih smo Kozimo i ja u tome smo porodicu sluali uvek zazirali. Meutim, tog jutra je izgledalo da moj brat upravo njih trai, iako ni njemu nije bilo sasvim jasno emu se od njih mogao nadati.

Stajao je mirno na grani, ekajui da siu, a oni su ga jedan drugom pokazivali i dobacivali mu onim svojim otrim, ali priguenim glasovima duhovita pitanja kao, na primer, ovo: ta trai tu, taj tu? pljucnuvi na njega neku koticu ili gaajui ga crvljivim plodom ili nekom trenjom koju je ve kljucao kos, poto bi je najpre zavitlali na peteljci kao da e baciti laso.

Uuuh! uzviknue svi odjednom. Primetili su sabljicu koja mu je visila pozadi. Vidite li ta taj ima? I prsnue u smeh. Ima mlatitur!

Zatim uutae priguivi smeh, jer je upravo trebalo da se desi neto veoma zabavno. Dvojica malih kradljivaca popeli su se gotovo neujno na granu iznad samog Kozima i nad glavu su mu nadneli dak (jedan od onih prljavih dakova u koje su sigurno trpali plen, a kad su bili prazni, stavljali su ih na glavu kao kapuljae koje su im padale na ramena). Uskoro bi se moj brat, ni sam ne znajui kako, naao u daku i mogli bi ga uvezati kao salamu i izdevetati na mrtvo ime.

Kozimo nasluti opasnost ili moda nita ne nasluti, ve oseti da ga ismejavaju zbog sabljice i htede da je isue, shvativi to kao pitanje asti. On zamahnu njome visoko, otrica okrznu dak, on ga vide, smota ga, istre ga iz ruku malim kradljivcima i zavitla ga to je dalje mogao.

To je bio dobar potez. Deaci uzviknue Oh! negodujui i ujedno se divei, a drugare koji su dozvolili da im Kozimo istrgne dak iz ruku, poee da grde na svom nareju: Trtovi jedni! Mamlazi prokleti!

Kozimo nije imao vremena da se obraduje uspehu. I sa suprotne strane, sa zemlje se prema njemu die oblak gneva. Psi su lajali, letele su kamenice, uli su se povici: Ovoga puta nam neete umai, barabe, lopue! i seljaci su dizali vile. Mali kradljivci uurili su se na granama, povlaili noge i laktove pritezali uz telo. Malopreanja graja oko Kozima privukla je ratare na strai.

Napad je izvren udruenim snagama. Poto im je ve bilo dozlogrdilo da im kradu tek najedralo voe, neki maloposednici i napoliari iz doline udruili su se da bi se taktici lopova, koja se sastojala u tome da svi zajedno juriaju na jedan vonjak, poharaju ga i pobegnu na sasvim drugu stranu i tamo uine to isto, mogli suprotstaviti samo slinom taktikom, to jest da ih svi zajedno saekaju u zasedi na jednom posedu na koji e pre ili kasnije doi i da ih uhvate na delu. Sada su psi, puteni sa lanca, lajali ispod treanja, podignutih apa, iskeenih zuba, i vile za seno su pretile. Tri, etiri mala lopova skoie na zemlju ba u pravi as, tako da su ih ratari udarali trozupcem po leima, a nogavice su im pocepali psi, pa su urliui pobegli i naglavce se otkotrljali niz vinograd. I

tako se vie niko nije usudio da sie. Sedeli su na granama, zaprepaeni, i oni i Kozimo. Seljaci su ve prislonili lestve uz trenje i peli se sa vilama uperenim u kradljivce.

Trebalo je nekoliko trenutaka da Kozimo shvati kako je besmisleno plaiti se zato to se uplaila ta banda protuva, kao to je bila besmislena i pomisao da su oni spretni, a on nespretan. To to su sedeli tu kao pravi mamlazi, ve je bio dovoljan dokaz njihove nesnalaljivosti. ta ekaju i zato ne bee na oblinje drvee? Moj brat je po drveu doao ovamo, po njemu je mogao i otii. On natue trorogi eir na elo, potrai granu koja mu je posluila kao most, pree sa poslednje trenje na jedan roga, sa rogaa, klatei se, na ljivu i tako redom. Kad ga deaci videe kako eta po granju kao po trgu, shvatie da moraju odmah krenuti za njim, jer bi se inae ko zna koliko muili da pronau put koji je on ve bio otkrio. I tako su utei, etveronoke poli za njim tim krivudavim putem. On je, meutim, popevi se na jednu smokvu, preskoio ogradu polja, siao na jednu breskvu, tako tankih grana da su jedan po jedan morali preko njih prelaziti. Breskva im je sluila samo kao odskona daska, uporite sa kojeg su se dohvatili iskrivljenog debla jedne masline koja je izvirivala iza zida. Sa masline je skoio na hrast koji je pruio jednu snanu granu preko potoka pa se po njoj moglo prei na drvee na drugoj obali.

Ljudi sa vilama, koji su ve mislili da su im kradljivci voa dopali aka, gledali su ih kako im izmiu nebom, kao da su ptice. Oni pojurie za njima sa psima koji su lajali, ali morali su obii ogradu, pa zid, a kako na potoku nije bilo mosta, dok su pronali pliinu izgubili su vreme i derani

su ve pobegli daleko.

Sada su trali po zemlji kao prilii ljudima, krtenim biima. Na granju je ostao samo moj brat. Gde se deo onaj crvenda sa dokolenicama? pitali su se oni, ne videvi ga vie ispred sebe. Podigoe pogled. Verao se tamo gore po maslinama. Hej ti, sii dole, sada nas vie ne mogu uhvatiti! On ne sie, skoi sa jedne na drugu brsnatu granu, pree sa jedne na drugu maslinu i izgubi im se iz vida u gustom srebrnom liu.

opor malih skitnica, sa kapuljaama od sargije i sa tapovima, sada je navalio na trenje udno doline. Radili su sistematski, erupali su granu po granu, kad odjednom, koga to ugledae na vrhu najvieg drveta uurenog, ukrtenih nogu kako sa dva prsta bere trenje i stavlja ih u trorogi eir koji mu je leao na kolenima? Ugledae deaka sa dokolenicama! Hej, otkud ti tu? upitae ga osorno. Bili su neprijatno iznenaeni, jer se obreo tu pred njima kao da je odnekud doletelo.

Moj brat je iz eira uzimao jednu po jednu trenju i stavljao ih u usta kao da su eerleme. Zatim je ispljuvavao kotice, pazei da ne isprlja prsluk.

ta trai ovde taj svileni? upita jedan deak. Da mi je znati zato nam se stalno plete oko nogu? Zato ne jede trenje iz svoga parka? Ali ipak su imali malo obzira, jer su se uverili da se na drveu snalazi bolje od njih.

 Meu tim svilenima ree drugi deak grekom se ponekad rodi i neki moan tip. Na primer, Sinforoza...

Kad deak pomenu to tajanstveno ime, Kozimo naulji ui i, ni sam ne znajui zato, pocrvene.

Sinforoza nas je izdala! ree neko.

Bila je mona iako je i ona svilena! Kamo sree da nam je danas zasvirala u rog, ne bi nas uhvatili.

S nama se mogu druiti i svileni samo ako su spremni da budu duom i telom nai!

(Kozimo shvati da svileni znai stanovnik letnjikovaca, ili plemi, ili bilo koji pripadnik viih klasa.)

uj ti obrati mu se jedan deak ist raun, duga ljubav! Ako misli da se s nama drui, mora s nama u krau i mora nas nauiti svim vetinama kojima si ti ovladao.

I mora nas pustiti u vonjak svoga oca! dodade drugi. Mene su jednom gaali pukom nabijenom solju!

Kozimo ih je sluao ali kao da je bio obuzet nekom svojom milju. Zatim ih upita: Recite mi, ko je Sinforoza?

Svi odrpanci na drveu prsnue u smeh, zacenie se od smeha, tako da neki od njih umalo ne pade sa trenje, neki se nagnu unazad drei se nogama za granu, a neki se zaljulja drei se rukama za granu, kikoui se, grohotom se smejui.

Poto su digli toliku galamu, nije nimalo udno to su im gonioci opet uli u trag. tavie, ta eta ljudi sa psima sigurno je bila negde tu u blizini, jer se odjednom zau glasan lave i eto ih opet sa vilama. Samo su ovoga puta, poueni pretrpljenim porazom, najpre zauzeli oblinja stabla, popevi se na njih lestvicama i tako, oboruani trozupcima i grabuljama, neprijatelja opkolili. Poto su se ljudi kud koji ratkali po drveu, psi koji su ostali na zemlji, u prvi mah nisu znali na koju stranu da nasrnu pa su, potpuno razbijeni, lajali onako nasumce, podignutih njuki. Tako su mali lopovi, okrueni zbunjenim psima, mogli brzo poskakati na zemlju i razbeati se, pa i iako je nekog od njih ujeo ker za list noge, ili je dobio tapom po glavi, ili ga je zakaila kamenica, veina je iva i zdrava napustila bojite.

Na drvetu ostade Kozimo. Sii! dovikivali su mu deaci koji su beali. ta radi? Spava? Skai na zemlju dok jo moe i bei! Ali on, steui kolenima granu, isuka sabljicu. Sa oblinjeg drvea, seljaci su pruali vile, vezane pri vrhu za tapove, pokuavajui da ga njima dohvate, a Kozimo ih je vitlajui sabljicom, drao na odstojanju dok mu vilama ne pritisnue grudi i tako ga prikovae za deblo.

Stanite! viknu neko. To je mladi baron Piovasko! ta radite, mladi gospodine, tamo gore? ta vam bi da se umeate meu te

protuve?

Kozimo prepoznade ua dela Vaska, naeg napoliara.

Vile se povukoe. Mnogi skinue eire. I moj brat sa dva prsta podie trorogi eir i pokloni se.

Hej, vi dole, veite pse! viknue ljudi. Pomozite mu da sie! Mladi gospodine, moete sii, ali pazite, drvo je visoko! ekajte, prisloniemo uz stablo lestve! A ja u vas otpratiti kui.

O, ne, hvala, hvala odvrati mu moj brat. Nemojte se uznemiravati, znam ja svoj put, sam znam kuda u!

Zatim nestade iza debla i opet se pojavi na drugoj grani, ponovo se okrete oko stabla i pojavi se na najvioj grani, pa opet nestade iza drveta i zatim su mu se videle samo noge na jednoj jo vioj grani, jer je gore lie bilo gusto. Noge su skakutale i vie se nita nije videlo.

Gde li se deo? pitali su se ljudi i nisu znali kuda da gledaju, gore ili dole.

Eno ga! Bio je na vrhu drugog drveta, visoko, i opet je nestao.

Eno ga! Bio je na vrhu treeg drveta, ljuljao se kao da ga nosi vetar i skoio je.

 Pao je! Nije! Tamo je! Kroz zeleno granje koje se njihalo, nazirao mu se samo trorogi eir i perin.

Kakav je ovaj tvoj gospodar? pitali su ljudi uu dela Vaska. Je li ovek ili zver? Ili je avo u ljudskoj spodobi?

ua dela Vaska zaneme. Samo se prekrsti.

Kozimo zapeva. Pesma mu je liila na otegnuti vapaj.

O Sin fo ro zaaa ...!

Sinforoza. Iz razgovora malih lopova Kozimo je postepeno mnogo ta saznao o toj linosti. Deaci su tako zvali neku devojicu iz letnjikovca, koja je jahala na belom poniju i sprijateljila se s njima, odrpancima. Neko vreme ih je titila, a poto je bila osiona, umela je i da im zapoveda. Prelazila je na belom konjiu staze i bogaze i kad bi primetila zrelo voe u neuvanim vonjacima, obavetavala bi ih o tome a u njihovim pohodima pratila ih je na konju, kao kakav oficir. Oko vrata joj je visio lovaki rog. Dok su oni krali bademe ili kruke, ona je na konju krstarila padinom, odakle je pucao pogled na polje i im bi opazila neko sumnjivo kretanje gospodara ili seljaka koji bi ih mogli otkriti i napasti, zasvirala bi u rog. Na taj znak, deaci bi poskakali sa drvea i razbeali bi se. I tako,

dokle god se devojica s njima druila, nisu ih uhvatili na delu.

ta se posle toga desilo, nije bilo lako zakljuiti. Izgleda da su smatrali izdajstvom to to ih je Sinforoza jednom domamila u svoj letnjikovac da jedu voe i onda je naredila slugama da ih istuku. Takoe, izgleda da je bila naklonjena jednom od njih, nekom Bel Loreu, koga su zbog toga zadirkivali, ali da je istovremeno volela i drugog, nekog Ugasa, i da ih je zavadila pa ih sluge nisu istukle zato to su krali voe, ve zbog ratnog pohoda na njen letnjikovac, koji su preduzela dva njena surevnjiva miljenika to su se najzad protiv nje urotila. Govorili su i o njenim tortama koje im je nekoliko puta obeala i najzad dala, ali prelivene ricinusovim uljem, zbog ega su se nedelju dana previjali od greva u elucu. Neto od toga, ili tome slino, ili sve to zajedno bilo je povod prekida prijateljstva izmeu Sinforoze i kradljivaca voa, koji su je sada pominjali sa gorinom, ali i sa tugom.

Kad bi sluao te prie, Kozimo bi se sav pretvorio u uho i inilo mu se da sve te pojedinosti tvore jednu celinu, njemu znan lik pa, najzad, odlui da upita: U kojem letnjikovcu stanuje ta Sinforoza?

ta? Zar je ne poznaje? Pa vi ste prvi susedi! Sinforoza iz letnjikovca D'Ondarivinih!

Nije bilo potrebno da se Kozimu izriito kae da je prijateljica tih skitnica, Viola, devojica sa ljuljake. Mislim da je on odmah i poao u potragu za druinom samo zato to mu je ona rekla da poznaje sve kradljivce voa iz okoline. Pa ipak, od tog trenutka, u njemu se pojaao nemir koji ga je,

iako jo neodreen, bio obuzeo. as bi poeleo da predvodi druinu u kraama voa u vrtu ispred letnjikovca D'Ondarivinih, as da se udrui s Violom u borbi protiv tih skitnica, makar ih morao najpre nagovoriti da je napadnu kako bi je mogao braniti, as da izvede neki podvig i da to ona nekako douje. Zaokupljen tim planovima, sve bezvoljnije je sledio druinu, i kad bi deaci sili s drvea, ostajao je sam, a koprena tuge prekrila bi mu lice kao to oblaci prekriju sunce.

Zatim bi se odjednom trgao pa bi se hitro kao maka poeo penjati po granama i prolaziti iznad vonjaka i parkova, pevuei neto kroz zube, pevuei nervozno, sasvim tiho, pogleda uprtog u daljinu kao da nita ne vidi, odravajui ravnoteu instinktivno ba kao make.

Nekoliko puta smo ga videli kako se tako opsednut vere po granama parka. Eno ga! Eno ga! vikali smo jer je on jo uvek, ma ta pokuavali da radimo, bio jedina naa briga, pa smo brojali sate, dane, polazei od trenutka kad se popeo na drvo a na otac je govorio: Poludeo je! U njega je uao avo! i ljutio se na opata Folaflera: Nema druge, iz njega treba isterati avola! ta ekate, vama govorim opate, zato stojite tu skrtenih ruku? U mog sina je uao neastivi, razumete li, sacr nom de Dieu.12

Opat bi se tada odjednom trgao, kao da mu je re neastivi u svesti pokrenula ceo niz jasno odreenih predstava, pa bi poveo veoma sloenu teoloku raspravu o tome kako pravilno shvatiti prisustvo satane, tako da se nije moglo znati namerava li da se time suprotstavi mome ocu ili

12

Do avola! (Prim. prev.)

govori onako uopteno, jer se nije izjanjavao treba li vezu izmeu moga brata i antihrista smatrati moguom ili je unapred iskljuiti.

Baron je gubio strpljenje, opet se zbunjivao, ja sam se dosaivao. U naoj majci, naprotiv, materinska strepnja, to tanano oseanje kojemu nema premca, pretvorilo se u neto veoma odreeno, to bi se posle izvesnog vremena deavalo i sa svakim drugim njenim oseanjem, to jest pretvorilo se u praktine odluke i pokuaje pronalaenja pogodnog orua kao to je i bio red da se reavaju problemi jednog generala. Ona je pronala nekakav poljski dogled, dugaak, na tronocu, uz njega je prislanjala oko i tako je itave sate provodila na terasi letnjikovca, neprestano uotravajui soivo da bi u fokusu stalno imala deaka meu liem i onda kad bismo se mi mogli zakleti da ga vie nema na vidiku.

Vidi li ga jo uvek? iz parka ju je pitao na otac koji je etao ispod drvea i koji bi primetio Kozima tek kad bi mu se naao iznad same glave. Generalica bi mu klimnula glavom to je znailo da ga vidi i ujedno bi nam dala znak da utimo, da joj ne smetamo, kao da prati pokrete trupa na nekoj uzviici. Bilo je jasno da ga katkad uopte nije ni videla, ali uvrtela je sebi u glavu, ko zna zato, da e se sigurno pojaviti na jednom, a ne na nekom drugom mestu i u tu taku je upirala dogled. Povremeno bi u sebi morala priznati da se prevarila i tada bi ostavila dogled i poela razgledati katastarsku kartu koju bi rairila na kolenima, jednom rukom zamiljeno pritiskajui usta, a drugom pratei hijeroglife na mapi dok ne bi utvrdila do koje take je njen sin morao stii i, izraunavi ugao, upravila bi dogled u vrh bilo kojeg drveta u onom moru lia, polako uotravajui soivo i poto bi joj na usnama zatitrao osmeh,

mi bismo shvatili da ga je videla, da je zaista tamo!

Tada bi uzela neke arene zastavice koje su leale pored nje na stoliici i mahala bi jednom pa drugom, odluno, ritmikim pokretima, kao da alje poruke ve utvrenim znacima. (Ja sam zbog toga bio pomalo ljut, jer nisam znao da je naa majka imala te zastavice i da je znala da se njima slui, a smatrao sam da bi bilo lepo da nas je nauila da se njima igramo, naroito pre, kad smo obojica bili mlai. Ali naa majka nikad nije imala smisla za igru, a sada je ve bilo kasno da se u tom pravcu neto preduzme.)

Moram rei da je pored sve te svoje ratne opreme, ipak ostajala samo majka, uzdrhtala srca, sa zguvanom maramicom u ruci, ali uloga generalice ju je oigledno umirivala ili je u koi generalice lake nego u koi obine majke odolevala strahu pa je i poela tu igru bojei se da ne presvisne od bola, oseajui da je u osnovi samo slaba ena kojoj je taj vojniki stil, nasleen od Fon Kurtevica, bio jedina odbrana.

Stajala je tu i mahala jednom od onih svojih zastavica, upirui dogled u granje i, gle, lice joj se ozarilo i nasmeila se. Po tome smo zakljuili da joj je Kozimo odgovorio. Kako, to ne znam, moda joj je mahnuo eirom ili je zanjihao neku granu. Naa majka se oigledno posle toga promenila, vie nije bila potitena, pa iako se njena sudbina razlikovala od sudbine bilo koje druge majke, poto je imala sina tako neobinog i obuzetog strastima, ona se, najzad, sa tom Kozimovom nastranou pomirila pre svih nas kao da je dobila zadovoljenje tim pozdravima koje joj je on od tada povremeno iznenada upuivao, tim nemim porukama

koje bi izmenjali.

Zanimljivo je da se naa majka nikad nije zavaravala da e Kozimo, poto ju je pozdravio, odustati od svoje namere i vratiti se. Ali je zato u takvom duevnom stanju neprestano bio na otac i ma ta uo o Kozimu, uvek je govorio: Je li? Jeste li videli? Hoe li se vratiti? Izgleda da je naa majka, koja je inae Kozimu od svih nas moda bila najdalja, jedina uspela da ga prihvati onakvog kakav je odista bio, samo zato to nije pokuavala da sebi objasni njegov postupak.

Ali vratimo se tom danu. Iza nae majke, zaas je provirila Batista, koja gotovo nikad nije izlazila napolje, i ljubazna lica pruila mu je tanjir neke kae, podiui kaiicu: Kozimo ... Hoe li? Otac joj zviznu amarinu, i ona se vrati u kuu. Ko zna kakvu je gadnu kau bila zakuvala! Na brat je posle toga otiao.

Ja sam goreo od elje da poem njegovim stopama, pogotovu sada kad sam znao da uestvuje u pohodima druine malih odrpanaca i inilo mi se da su se preda mnom odkrinuta vrata jednog novog sveta koji vie nisam gledao bojaljivo i nepoverljivo, ve saglaavajui se sa nainom ivota u njemu i njime se oduevljavajui. Sa terase sam iao do jednog visokog prozora u potkrovlju odakle sam mogao gledati krune drvea, odakle sam, vie se oslanjajui na sluh nego na vid, pratio veselu graju druine po vrtovima, video kako se njiu vrhovi treanja i neku ruku koja bi povremeno provirila izmeu lia opipavajui i berui voe, glavu upavu ili pokrivenu kapuljaom od sargije, a meu glasovima sam raspoznavao i Kozimov glas pa sam se pitao: Kad pre se naao tamo?

Maloas je bio ovde u parku! Zar je ve bri od veverice?

Seam se da su bili na rujnim ljivama iznad velikog bazena kad se zau rog. I ja sam ga uo, ali tome nisam pridao vanosti, jer nisam znao ta znai njegov zov. Ali oni! Moj brat mi je priao da su prosto bili zanemeli i zapanjeni to opet uju rog, nisu se ni setili da je to bio znak za uzbunu, ve su se samo pitali jesu li dobro uli, jae li to opet Sinforoza okolinom na belom konjiu, upozorava li ih to ona da im preti opasnost. Odjednom prosto izjurie iz vonjaka, ali nisu beali od straha, ve su hrlili da nju sretnu, da se s njom sastanu.

Samo Kozimo ostade na drvetu, zaarenih obraza. Ali im vide derane kako tre i im shvati da su odjurili k njoj, poe da se prebacuje sa grane na granu, izlaui se opasnosti da slomi vrat.

Viola je stajala na jednom zavoju puta na uzbrdici. Jednu ruku u kojoj je drala uzde, poloila je konju na grivu, a u drugoj je drala bi i njime je vitlala. Deake je merila od glave do pete, a onda je vrh bia prinela ustima i poela da ga gricka. Haljina joj je bila svetio plava, rog pozlaen na laniu oko vrata. Deaci su stali pa su i oni poeli grickati ljive, ili prste, ili oiljke na miicama i na dlanovima, ili krajeve vrea. Postepeno, neprestano neto griskajui, gotovo prinueni da oni prvi probiju led, a ne iz iskrenih pobuda, silno elei da im neko protivrei, progovorie skoro neujno, a njihove rei odjeknue u ritmu pesme: Zato... si... dola ... Sinforoza ... sada se vraa ... nisi nam vie ... prijateljica ... ah, ah, ah ... ah kukavice ...

Zauta lie i gle, na jednoj visokoj smokvi, meu granjem, sav zadihan, pojavi se Kozimo. Devojica je sa biem u ustima, merila njega i njih, obuhvativi ih sve jednim pogledom. Kozimo ne izdra. Jo zadihan, nepromiljeno ree: Zna li da odonda jo nikako nisam siao sa drveta?

Podvizi koji su zasnovani na unutarnjoj postojanosti, moraju biti preutni i tajni. im ih neko obelodani ili pone da se njima razmee, sve postane neozbiljno, besmisleno, ak bedno. Moj brat se im je to rekao, ujeo za jezik i vie mu nije bilo ni do ega, prosto mu je dolo da sie s drveta i da prekine tu igru. Tim pre to je Viola polako izvadila bi iz usta i rekla veoma ljubazno:

ta kae? ... E, pa estitam ti, ptico!

Iz usta tih derana, jo pre no to su ih i otvorili, zau se nekakav grleni smeh, onda poee da se kikou i da se previjaju, a Kozimo gore na smokvi tako poskoi od besa da smokva, poto nije jako drvo, ne izdra i grana mu se slomi pod nogama. Kao kamen, polete ka zemlji.

Padao je rairenih ruku, ne zadra se. To je, moram rei, bilo prvi i poslednji put za vreme njegovog obitavanja na drveu da se nije uopte potrudio da se uhvati za granu i da ga je nagonsko oseanje ravnotee izdalo. Ali kraj fraka mu se zakai za jednu nisku granu i Kozimo ostade da glavake visi samo nekoliko pedalja iznad zemlje.

Izgledalo je da mu je ona ista estina koja mu je rumenilom stida obojila

obraze, uzburkala i krv to mu je sada navalila u glavu. Kad je izvrnuo i razrogaio oi i video naglavce okrenute deake koji su urlikali, pomamno se prevrtali, dubili na glavi, tako da mu se inilo da se dre za tlo, prevrnuto nad ponorom, i plavu devojicu koja je jezdila na konjiu, prva misao mu je bila da je sada to prvi i poslednji put to je pomenuo svoj boravak na drveu.

On se izvi, uhvati se za granu i opkorai je. Po svemu sudei, Viola koja je smirila konja, nije ni obratila panju na to to se zbilo. Kozimo odmah zaboravi da je bio izgubio prisebnost. Devojica prinese rog usnama, zatrubi i taj mukli zov bee znak za uzbunu. Kad zaue zov roga, derani (koji bi se priao je kasnije Kozimo u Violinom prisustvu neobino uznemirili kao zeevi na meseini) nagnue u bekstvo. Razbeali su se gotovo nesvesno, iako su znali da je devojica zasvirala u rog ale radi, pa su se i sami prihvatajui alu i podraavajui zov roga, za njom, koja je jahala na kratkonogom konjiu, stutili niz obronak.

Bezglavo su srljali nizbrdo, izlaui se opasnosti da slome vrat, dok im je devojica stalno izmicala. Vrludala je, skretala sa puta, a njih je ostavljala iza sebe ratrkane kud kojeg.

Kuda je krenula? Jurila je u galopu maslinjacima koji su se blagim nagibom sputali u dolinu sa livadama i traila je maslinu po kojoj se sada muno pentrao Kozimo i u brzom kasu napravila oko nje krug, a onda je odjezdila dalje. Zatim je opet dojahala pod drugu maslinu dok se moj brat verao po njenom granju. I tako, izuvijanim putanjama, slinim izuvijanim granama masline, zajedno su silazili u dolinu.

Kad mali lopovi to primetie i videe njihovu ljubavnu igru na grani i u sedlu, svi odjednom poee eretski i posrpdno da zviduu. Prodorno zvidei, silazili su i udaljavali se prema Porta Kaperi.

Devojica i moj brat ostadoe sami da se jure u maslinjaku, ali Kozimo razoarano primeti da je posle odlaska deaka, Violino oduevljenje prema toj igri splasnulo i da je ve poela da se dosauje. Tada se u njemu javi sumnja da je ona sve to radila da bi naljutila deake, ali istovremeno posumnja da se sada moda namerno ovako ponaa da bi naljutila njega. No u svakom sluaju, bilo je sigurno da je neprestano oseala potrebu da nekog ljuti kako bi dobila na ceni. Sva ta oseanja deaka Kozima bila su jo samo nagovetaji. On se zasad verao po drveu hrapave kore, kako mi se ini, jo nita ne shvatajui.

Kad su obilazili jednu humku, srui se na njih sitna kia otrog ljunka. Devojica zakloni glavu iza vrata svoga konjia i pobee. Moj brat se na pregibu jedne grane sasvim dobro video i bio je upravo na meti. Ali ljunak je do njega doletao iskosa pa ga nije ni mogao povrediti, sem to bi mu neko zrno okrznulo elo ili ui. Razulareni deaci su zvidali, smejali se i vikali: Sin fo ro za je od vra tna a onda su se razbeali.

Kradljivci voa su sada stigli do Porta Kaperi, iji su zidovi bili ovenani zelenim puzavicama kopra. Iz okolnih kueraka ula se vika majki. Ali oni su bili deca koju majke uvee ne dozivaju da se vrate kui ve na koju viu zato su se vratila, zato su dola kui na veeru, a nisu negde

drugde nala hranu.

Oko Porta Kaperi, u potleuicama i daarama, u rasklaenim kolima, pod atorima nali su sklonite najvei siromasi iz Ombroze, tako bedni da su morali iveti izvan gradskih zidina i dalje od polja, ljudi iseljeni iz dalekih zemalja i mesta, gonjeni oskudicom i bedom koja se irila u svakoj dravi. Zalazilo je sunce i neoeljane ene, sa decom na grudima, raspaljivale su vatru u mangalima koji su se puili, a prosjaci su leali u hladovini i skidali zavoje sa rane, dok su se neki od njih kockali i promuklo vikali. Deaci iz druine kradljivaca voa zali su sada u oblake dima koji se dizao sa prenog jela i umeali se u prepirke, majke su ih amarale, meusobno su se upali i valjali po praini. I ve su prnje kojima su bili pokriveni, dobile boju svih ostalih prnja i njihovu veselost kao u ptica, koja se utopila u tu ljudsku masu, guio je teki besmisao. I tako, kad se pojavila plavokosa devojica na konju koji je jurio i Kozimo na oblinjem drveu, bojaljivo su ih pogledali, povukli su se, pokuavajui da se izgube u oblaku praine i dima sa mangala, kao da ih je odjednom od njih razdvojio neki zid.

Njih dvoje je sve to videlo samo u magnovenju jednog trena. Sada je Viola ostavila za sobom dim iz daara, koji se meao sa senkom sumraka i cikom ena i dece, i jahala je izmeu borova na obali.

Tamo je bilo more. ulo se kako se po alu kotrlja oblutak. Bilo je mrano. A sada, kao da se kotrljalo gvoe: to je jurio konji a pod njegovim potkovicama su iz oblutaka vrcale iskre. Sa jednog niskog, povijenog bora, moj brat je gledao kako svetla senka plavokose

devojice promie obalom. Jedan talas sa malom perjanicom od pene, die se sa mranog mora, prope se i savi, pa odjezdi dalje sav beo, razbi se o obalu. Kozima okrznu senka devojice na konju u punom kasu a na boru mu bela, slana pena poprska lice.

VI

Tih prvih dana koje je proveo na drveu, Kozimo nije sebi postavljao neke odreene zadatke niti je pravio planove, ve je, pre svega, eleo da svoje carstvo upozna i njime zavlada. Odmah je nameravao da ga istrai sve do krajnjih granica, da proui sve mogunosti koje mu je prualo, da upozna drvo po drvo, granu po granu. Kaem da je to nameravao, ali, u stvari, neprestano smo ga viali iznad naih glava, zaposlenog i hitrog kao divlju zver za koju se i kad je pritajena i uurena, uvek moe pomisliti da je spremna na skok.

Zato je neprestano navraao u na park? Kad bismo ga kroz majin dogled videli kako se prebacuje sa platana na cer, inilo nam se da silu koja ga goni napred, da strast koja je njime potpuno ovladala, jo pothranjuje onaj sukob s nama, da nas eli muiti ili naljutiti. (Kaem nas jer jo nisam bio naisto ta misli o meni. Kad mu je bilo neto potrebno, ponaao se kao da naa veza nikad i nije bila dovedena u pitanje, inae bi mi prolazio iznad glave kao da me i ne primeuje.)

Ali on je u naem parku bio samo u prolazu. Privlaio ga je zid pored

magnolije, videli smo ga kako u svako doba dana iza njega nestaje pa i onda kada je plavokosa devojica jo sigurno spavala ili kad bi je cela eta vaspitaica i tetaka zatvorila u kuu. U parku porodice D'Ondariva grane su se dizale kao surle neobinih ivotinja i raslo je bilje zvezdastog, nazupanog lia, zelene koe kao u gmizavaca, talasali su se uti i tanki bambusi, utei kao hartija. Obuzet mahnitom eljom da do kraja uiva u tom svojevrsnom zelenilu, u svojevrsnoj svetlosti koja je kroz njega prosijavala, kao i u svojevrsnoj tiini, Kozimo bi se na najviem drvetu okretao naglavce i, tako izvrnutom, park bi mu se pretvorio u umu, nestvarnu umu, jedan novi svet.

Tada bi se pojavila Viola. Kozimo bi je odjednom ugledao kako, sedei na ljuljaci, uzima zalet, ili kako jae na svome poniju, ili bi odnekud sa donjeg dela parka uo mukli zov lovakog roga.

Markiza i markizu D'Ondariva nikad nisu zabrinjavali izleti njihove devojice. Kad bi ila u etnju peice, sve tetke su joj bile za petama, no im bi uzjahala konjia, bila je slobodna kao ptica na grani, jer tetke nisu umele jahati i nisu mogle videti kuda ide. Sem toga, ve i sama pomisao da bi se ona mogla druiti s tim skitnicama, bila je toliko neprihvatljiva da im tako neto nije moglo ni pasti na pamet. Ali tog malog barona koji se unjao po granju, odmah su primetile i bile su na oprezu, iako su ga gledale sa izvesnim nadmenim prezirom.

U naem ocu se, naprotiv, gorina koja ga je obuzela zbog Kozimove neposlunosti, sjedinila sa odvratnou koju je oseao prema porodici D'Ondariva, pa je gotovo za sve osuivao njih, kao da su oni njegovog

sina namamili u svoj park, ukazivali mu gostoprimstvo i hrabrili ga u njegovoj buntovnikoj igri. Stoga odlui da neto preduzme kako bi uhvatio Kozima, i to ne na naem posedu, ve upravo kad se bude nalazio u parku porodice D'Ondariva. Da bi pokazao kako su njegove namere prema naim susedima krajnje nemiroljubive, nije hteo da sam stane na elo pohoda, da izie na oi lanovima porodice D'Ondariva i da od njih zatrai da mu vrate sina to bi, ma koliko neopravdano, bilo otmeno, dostojno pravih plemia ve posla tamo etu slugu pod vostvom viteza advokata Enee Silvija Karege.

Sa lestvama i konopcima, sluge prioe reetkastoj ogradi parka porodice D'Ondariva. Vitez advokat u dugoj dolami i sa fesom na glavi promrmlja da ih moli za dozvolu da ue u njihov park i hiljadu puta im se izvini. lanovi porodice D'Ondariva su u prvi mah pomislili da dolaze da obreu neko nae drvo ije se granje ispreplelo sa granjem njihovog drvea, zatim kad vitez promuca, gutajui rei: Uhvati... uhva... digavi glavu, gledajui granje i trkarajui okolo, upitae:

ta vam je pobeglo? Papagaj?

Sin, prvoroeni sin, potomak na odgovori on spremno i, prislonivi lestve uz jedan indijski kesten, sam poe da se penje na njega. Kozimo je, kao da se nita ne deava, sedeo na drvetu i klatio nogama. Viola, takoe ravnoduna, trala je stazicama i igrala se obruem. Sluge dodae vitezu advokatu konopce kojima je, ko zna kako, trebalo uhvatiti mog brata. Ali je Kozimo, pre no to se vitez popeo do sredine lestava, ve bio na vrhu drugog drveta. Vitez naredi da premeste

lestve, i to se ponovi etiri-pet puta, i svaki put izgazi po jednu leju. Kozimo bi za to vreme u nekoliko skokova preao na oblinje drvo. Oko Viole se odjednom okupie blie i dalje tetke, koje je uvedoe u kuu i zakljuae da ne bi gledala tu guvu. Kozimo odlomi jednu granu, uhvati je obema rukama i njome tako jako zamahnu po vazduhu da je zafijukala.

Gospodo draga, ne biste li mogli nastaviti taj lov u vaem prostranom parku? upita markiz D'Ondariva, sveano se pojavivi na stepenicama letnjikovca, u kunom ogrtau i sa nonom kapom na glavi, zbog ega je bio veoma slian vitezu advokatu. Vama se obraam, vama iz roda Piovasko di Rondo, svima koliko god vas ima! i napravi irok krug rukom koji obuhvati i malog barona na drvetu i njegovog polustrica i sluinad i sve to je iza zida bilo nae pod kapom nebeskom.

Tada Enea Silvio Karega promeni taktiku. On doskakuta do markiza i sasvim mirno, zamuckujui, poe da mu pria o vodoskocima u bazenu, tamo dole, pa ree da se setio kako bi se mogao isterati mnogo vii, lepi mlaz, kojim bi se, kad bi se promenila rozeta, mogli takoe polivati travnjaci. To je bio novi dokaz da smo se od naeg polustrica mogli svemu nadati i da je bio prevrtljiv. Baron ga je ovamo poslao sa tano odreenim zadatkom i sa namerom da preisti raune sa susedima. Zar je onda bilo na mestu da se uputa u prijateljsko askanje sa markizom kao da mu se hteo dodvoriti? Tim pre to je vitez advokat govornike sposobnosti ispoljavao samo onda kada mu je to ilo u prilog i upravo u trenutku kad bi neko mogao pomisliti da je uzdran. Najlepe je bilo to to mu je markiz poklonio punu panju, to je poeo da ga zapitkuje i to

ga je poveo da razgledaju sve bazene i vodoskoke. Bili su slino odeveni, sa kaftanima do peta, gotovo istog rasta, tako da ih je bilo teko razlikovati, a za njima je ila cela eta naih i njihovih slugu sa lestvama na ramenu koji vie ni sami nisu znali ta da zaponu.

Kozimo je, meutim, nesmetano skakao po drveu koje je raslo pred prozorima letnjikovca i pokuavao je da kroz zavese nazre odaju u koju su zatvorili Violu. Najzad ju je pronaao pa je bacio bobicu u okno oblepljeno hartijom.

Prozor se otvori, na njemu se pojavi plavokosa devojica i ree:

Ti si kriv to su me ovde zakljuali zatim zatvori prozor i navue zavesu.

Kozima to teko pogodi.

Kada bi se moj brat pomamio, zaista smo imali razloga da strahujemo. Gledali smo ga kako juri (ako re juriti ima nekog smisla kad je sa vrstog tla preneseno u jedan svet nesigurnih oslonaca na raznim visinama izmeu kojih zjapi praznina), pa nam se inilo da e se svakoga asa okliznuti i stropotati, to se nikad nije desilo. Skakao je, trkarao po nagnutoj grani, veao se i peo na viu granu i posle takvih opasnih vratolomija, odjednom bi nestao.

Kuda je iao? Trao je, trao, prebacivao se sa cera na masline, na bukve i odjednom se obreo u umi. Tu je stao, zadihan. Ispod njega se

prostirala livada. Niski vetar je mrsio guste busene trave i zelenilo se prelivalo u nekoliko boja. Sa loptastih cvasti maslaka, koje zovu duvalicama, letelo je sitno paperje. Usred polja je rastao jedan bor usamljen, nedostian, sa duguljastim iarkama. Detlii, veoma brze ptice smeeg, takastog perja, stajale su na bodljikavim granicama, propinjale se, klatile, neke su visile naglavce sa repom nagore, a kljunom nadole i kljucale su gusenice i semenke iz iarki.

Ta potreba da se prodre u jedan svet koji nije bilo lako osvojiti, potreba koja je moga brata i pobudila da krene putevima to vode preko drvea, jo je, nezadovoljena, u njemu ivela, tako da ga je obuzela mahnita elja da jo dublje zae u taj svet, da uspostavi vezu sa svakim listom, ljuskom, perom i unjem. Bila je to ona ljubav oveka lovca prema svemu to ivi, ljubav koju on ne ume drukije da izrazi nego da u to uperi puku. Jo nesvestan te ljubavi, Kozimo je pokuavao da je iivi strasno istraujui prirodu.

uma je bila gusta, neprohodna. Kozimo je morao kriti put, kreui granje sabljicom. Strasni nemir koji ga je proimao, postepeno se stiavao, jer je sada bio sav zaokupljen problemima sa kojima se suoavao i uplaen (nije hteo priznati, ali bio je uplaen) to je iziao iz njemu prisnih okvira. I tako, krei put kroz gusto rastinje, doe do jednog mesta gde spazi dva oka to su ga netremice gledala, dva uta oka, meu liem, pravo pred sobom. Kozimo prui sabljicu, razmaknu jednu granu pa je pusti da se polako vrati na svoje mesto. Zatim odahnu sa olakanjem, nasmeja se svome strahu, jer je video ije su bile te ute oi. To su bile oi jedne make.

Slika make koju je nazreo im je pomerio granu, jasno mu se urezala u seanje a odmah potom opet je uzdrhtao od straha. Ta maka, po svemu slina drugim makama, bila je strana, uasna maka, tako da bi svako im bi je ugledao morao da krikne. Ko zna ta je to u njoj bilo tako zastraujue. Bila je to sijamska maka, ali krupnija od ostalih maaka njenog soja. To jo uvek nita ne znai, ali strani su joj bili brkovi, kruti kao ekinje bodljikavog praseta, uasno je frktala kroz dvostruki niz igliastih, otrih zuba i to frktanje se gotovo pre videlo nego to se ulo. Grozne su joj bile ui, veoma, veoma iljaste, sline plamenim jezicima to streme uvis, obrasle sitnim maljama, strana joj je bila dlaka, nakostreena, dlaka koja joj se, slina svetlom ogrljku jeila oko zgrenog vrata, a odatle su ile pruge koje su podrhtavale na slabinama kao da same sebe miluju, straan joj je bio rep koji je digla tako neprirodno da je izgledalo da ga u tom poloaju nee moi dugo drati. Svemu tome to je Kozimo u magnovenju video iza grane koju je pomakao i istog trenutka ispustio, tako da se vratila u prvobitni poloaj, treba dodati i ono to nije stigao da vidi, ve je samo zamiljao: veliki uperak dlaka koji je oko apa skrivao jake i otre kande spremne da ga izgrebu kao i ono to jo nije video: izmeu lia ute duice koje su bile u njega netremice uprte i koje su se okretale oko crne zenice i ono to je uo, reanje sve muklije i jae, tako da je na osnovu svega zakljuio da se naao pred najopasnijom divljom makom u umi.

Nije se uo ni cvrkut ni utanje lia. Zver skoi, ali ne na deaka, odskoi gotovo uspravno, i Kozimo se tome vie zaudi nego to se uplai. Uplaio se tek kasnije kad je video maku na jednoj grani iznad

same glave. Skupila se, video joj je trbuh obrastao dugakom, gotovo belom dlakom, ispruene ape sa kandama zarivenim u drvo, savijena lea. Frktala je frrr... i sigurno se spremala da na njega skoi. Kozimo se izvanredno spretno, iako sasvim nesvesno, spusti na niu granu. Frr... fffr ... frktala je divlja maka i pri tome bi svaki put skoila as na jednu as na drugu stranu. Tako se ponovo nala na grani iznad Kozima. Moj brat opet skoi i opkorai najniu granu bukve. Grana se pruala prilino visoko iznad zemlje, ali ipak ne toliko visoko da bi bilo opasnije skoiti na zemlju nego saekati ta e zver preduzeti im bude prestala s onim uasnim frktanjem to je ujedno liilo na predenje i na mijaukanje.

Kozimo die jednu nogu kao da je naumio da skoi na zemlju, ali poto su se u njemu sukobila dva nagona prirodni nagon samoodranja i upornost da ne sie ni po koju cenu on istovremeno butinama i kolenima stee granu. Dok se deak jo klatio na grani, maka proceni da je kucnuo as za skok. Ona polete na njega, nakostreena, ispruenih kandi, frkui. Kozimo pomisli da e biti najbolje da zamuri i da isprui sabljicu, ali to je bilo glupo, jer maka lako izbee otricu i skoi mu na glavu, sigurna da e ga povui sa sobom na zemlju, ako mu u nju zarije kande. Maka poe Kozima grepsti po licu, ali on ne pade sa grane, koju je vrsto stegao kolenima, ve lee nauznak. Maka se tome nikako nije nadala pa izgubivi ravnoteu, sama pade s drveta. Ona pokua da se zadri, da zarije kande u granu pa se pranu i obrnu u vazduhu: jedan tren koji je Kozimu bio dovoljan da joj u iznenadnom, pobednikom poletu, sjuri sabljicu u trbuh i na nju je natakne dok je ona mijauknula.

Bio je spasen iako obliven krvlju. Zver je natakao na sablju kao na raanj

a ona mu je sa tri nokta zaparala obraz od oka do brade. Urlao je od bola i od sree to je izvojevao pobedu i nita nije shvatao i vrsto se drao na grani, vrsto je drao sablju, mrtvu maku u tom grozniavom trenutku prve pobede i bio je svestan da je svaka pobeda gorka, da sada ne sme skrenuti s puta koji je odabrao i da mu nee biti dana milost koju uivaju poraeni.

I tako sam ga video kako se vraa po drveu, okrvavljenog prsluka, raspletenog perina ispod izgnjeenog trorogog eira i kako dri za rep tu mrtvu divlju maku koja se sada nije razlikovala od obine make.

Otrah generalici na terasu.

Gospoo majko viknuh on je ranjen!

Was? Kako ranjen? upita ona i ve je uprla dogled u drvee.

Lepo! Ranjen tako da lii na ranjenika! odvalih ja, i generalica, po svoj prilici, zakljui da je moja ocena tana jer, pratei ga dogledom dok je skakao bre nego ikad, ree: Das stimmt.13

Ona odmah poe da sprema gazu, i flastere, i meleme kao da mora snabdeti ambulantu celog bataljona i sve mi to dade da mu ponesem ne pomiljajui da bi on, poto treba da vida rane, mogao odluiti da se
13

Tako je! (Prim. prev.)

vrati kui. Sa smotuljkom zavoja otrao sam u park i ekao sam ga na poslednjem dudu pored zida porodice D'Ondariva, jer je ve bio nestao tamo, preavi preko magnolije.

U parku porodice D'Ondariva Kozimo se pobedonosno pojavi sa ubijenom ivotinjom. A ta je ugledao na istini ispred letnjikovca? Koije spremne za putovanje, sluge koje tovare prtljag u mreu za pakete i meu mnotvom vaspitaica i strogih tetaka u crnini, Violu u putnoj haljini grli markiza i markizu.

Viola! viknu on i die maku koju je drao za rep.

Kuda e?

Svi koji su se okupili oko koija pogledae gore u granje i kad ga videe pocepanog, krvavo izobliena lica, sa mrtvom ivotinjom u ruci, trgoe se i zaprepastie se. Ici de nouveau! Et arrang de quelle facon!14 i sve tetke poee mahnito da guraju devojicu prema koijama.

Viola se okrete, die nos, a zatim prkosno, jetko, zgaeno i naduveno, ljuta na rodbinu, a moda i na Kozima, razgovetno ree (sigurno odgovarajui na njegovo pitanje) : alju me u koled! i okrete se da bi se popela u koije. Nije udostojila ni jednim pogledom ni njega ni njegov ulov.

Ve su zatvorili vrataca, koija je seo na svoje sedite, a Kozimo se jo

14

Evo ga opet! I kako se samo udesio! (Prim. prev.)

nikako nije mogao pomiriti s tim odlaskom, pa pokua da privue njenu panju, da joj stavi do znanja kako je njoj posvetio tu krvavu pobedu, ali sve to nije umeo da izrazi, ve samo viknu: Pobedio sam maku!

Bi zafijuka, koije krenue, tetke poee da mau maramicama a sa prozoria se zau: estitam! to mu dobaci Viola, ali se nije moglo znati da li kao izraz oduevljenja ili kao porugu.

To je bio njihov oprotaj. Napetost, bol od ogrebotina, razoaranje to se svojim podvigom nije proslavio, oajanje zbog iznenadnog rastanka, sve se to u Kozimu nakupi i on briznu u gorak pla, poe da jeca, da rida i da lomi granice. Hors d'ici! Hors d'ici! Polisson sauvage! Hors de notre jardin!15 grdile su ga tetke, i sve sluge porodice D'Ondariva dotrae sa dugakim tapovima ili su ga gaali kamenjem da bi ga oterali.

Jecajui i jauui, Kozimo baci mrtvu maku u lice onima koji su se okupili oko drveta. Sluge uhvatie ivotinju za rep i bacie je na ubrite.

Kad sam saznao da je naa susetka otputovala, gotovo sam se ponadao da e Kozimo sii s drveta. Ni sam ne znam zato sam odluku svoga brata da ostane na drveu, dovodio u vezu s tom devojicom, bolje reeno i sa tom devojicom.

Meutim, o njegovom silasku ni govora! Popeo sam se na drvo i

15

Napolje! Napolje! Divlja skitnice. Izii iz naeg parka! (Prim. prev.)

odneo mu zavoje i flastere, i on je sam vidao ogrebotine na licu i na rukama. Zatim je zatraio konopac i kuku. Time je sa jedne masline koja je nadvisila ubrite porodice D'Ondariva, upecao mrtvu maku. On je odra, utavi kou kako je najbolje znao i umeo i od nje napravi kapu. To je bila njegova prva krznena kapa, a takve je kasnije nosio celog ivota.

VII

Poslednji pokuaj da se Kozimo uhvati, potekao je od nae sestre Batiste. Ona je, razume se, radila na svoju ruku, nije se ni s kim savetovala, kao i uvek, bukala je neto ispod ita. Jedne noi izie u park sa bakraem punim lepka i sa lestvicama i odozgo do dole premaza jedan roga. Na to drvo je Kozimo obino sedao svakog jutra.

Ujutru su na rogau bili zalepljeni eljugari koji su lepetali krilima, carii uvaljani u itku masu, noni leptiri, lie koje je naneo vetar, jedan veveriji rep, ali i jedan deo Kozimovog fraka. Moda je seo na granu a onda je nekako uspeo da se iskobelja ili je, naprotiv a to je bilo verovatnije poto sam primetio da odskora ne nosi frak tu krpu zalepio za drvo namerno, da nam se naruga. No drvo je bilo zagaeno pa se kasnije i osuilo.

Postepeno smo se sve vie uvrivali u uverenju da se Kozimo nee vratiti pa je to ak poverovao i na otac. Otkako se moj brat pentrao po drveu irom Ombroze, baron se nije usuivao etati imanjem, jer je

smatrao da je takvim postupkom dovedena u pitanje ast vojvodstva. Svakim danom se sve vie menjao u licu, obrazi su mu upali i ne bih znao rei je li ga vie pritiskala roditeljska briga za Kozima ili strah kako li e se njegovo ponaanje odraziti na dinastike borbe. Ta dva oseanja su se sada stopila u jedno, jer je Kozimo bio njegov prvoroeni sin, naslednik titule, pa iako nije dolino da jedan baron skae po drveu kao ptica, jo manje se to moe dopustiti jednom vojvodi, ma koliko bio mlad i zelen, i nastojanje da im osporavana plemika titula najzad bude dodeljena, pored takvog ponaanja naslednika, sigurno nije mogla raunati na niiju podrku.

To su, razume se, bile uzaludne brige, jer su prohteve naeg oca stanovnici Ombroze ismejavali, a plemstvo koje je imalo letnjikovce u okolini, smatralo ga je malo aknutim. Plemstvo se sada obino due zadravalo u svojim letnjikovcima u nekom pitomom kraju nego u zamkovima na feudalnim dobrima, i to je bio pokuaj da se ivi u miru, obinim graanskim ivotom. Ko je jo mislio na staro vojvodstvo Ombroze? ar Ombroze je bio u tome to je ona pripadala svakome i nikome. Markizi D'Ondariva, gospodari skoro svih poseda, polagali su na nju izvesna prava, ali ona je ve odavno bila slobodna optina, potinjena Republici enovi. Mi smo u njoj mogli iveti mirno, okrueni posedima koje smo nasledili i posedima koje smo budzato kupili od optine u trenutku kada je grcala u dugovima. I ta se onda tu jo moglo traiti? Oko nas je ivela mala zajednica plemstva u svojim letnjikovcima, okruenim parkovima i povrtnjacima koji su se pruali do mora. Svi su iveli veselo, poseivali su se, odlazili u lov, ivot nije bio skup, uivali smo izvesna preimustva dvorana a pri tom nismo imali neprilika,

obaveza i trokova onih koji moraju voditi brigu o kraljevskoj porodici, prestonici, politici. Ali na otac to nije umeo da ceni, on se oseao razvlaenim vlastodrcem i sa susednim plemstvom je najzad prekinuo sve odnose (naa majka, strankinja, moe se rei da te odnose nikad i nije uspostavila), to je imalo i svojih dobrih strana, jer poto nikog nismo poseivali, nismo se ni izlagali trokovima prijema i tako smo mogli prikriti nae ne ba sjajno imovinsko stanje.

Ne bi se moglo rei ni da smo s narodom iz Ombroze bili u boljim odnosima. I sami znate kakvi su ti Ombroani, pomalo tvrdice, veoma poslovni. U to vreme su limunovi bili na ceni jer su povlaene klase sve vie pile zaeerenu limunadu pa su svuda zasadili vonjake sa limunovima i osposobili luku koju su nekad davno razruili gusari. Okrueni enovskom Republikom, posedima kralja od Sardinije, Kraljevinom Francuskom i biskupskim posedima, trgovali su sa svima njima, nemajui obzira ni prema kome, i sve bi bilo dobro da nije trebalo plaati namete enovi. Nali bi se na velikoj muci kad god bi dolo vreme ubiranja poreza zbog ega je svake godine dolazilo do pobuna protiv poreznika Republike.

Kad god bi izbili ti nemiri zbog nameta, baron Di Rondo bi se ponadao da je kucnuo as da mu ponude titulu vojvode. Tada bi izlazio na trg, nudio se iteljima Ombroze za zatitnika, ali bi ubrzo morao pobei, jer bi ga poeli gaati trulim limunovima. Tada bi govorio da je protiv njega skovana zavera i da je to, kao obino, maslo jezuita. Uobrazio je da se izmeu jezuita i njega vodi borba na ivot i smrt i da taj red nema pametnija posla nego da njemu radi o glavi. U stvari, u pitanju su bile

samo izvesne nesuglasice do kojih je dolo zbog jednog povrtnjaka oko kojega su se sporili naa porodica i jezuitski red. To je bio povod svae i poto je u to vreme baron bio u dobrim odnosima sa biskupom, polo mu je za rukom da sa teritorije biskupije ukloni oca provincijala. Otada je na otac verovao da jezuitski red alje uhode koje mu ugroavaju ivot i pokuavaju da ga lie njegovih prava. On je sa svoje strane nastojao da sakupi vojsku vernika koji bi oslobodili biskupa koga su, po njegovom miljenju, zarobili jezuiti, titio je sve one koji bi izjavili da ih oni progone i davao im utoite, pa je tako i izabrao za naeg duhovnog vou tog vajnog jansenistu koji je uvek lebdeo u oblacima.

Poverenje naeg oca uivala je samo jedna osoba, vitez advokat. Baron je imao izvesne slabosti prema tom svom polubratu kao da mu je on neki nesreni sin jedinac. Ne bih znao rei jesmo li mi tada bili toga svesni, ali uveren sam da je u naem odnosu prema Karegi bilo i malo ljubomore zbog toga to je naem ocu vie prirastao za srce taj pedesetogodinji brat nego mi deaci. Uostalom, nismo ga samo mi gledali popreko. Generalica i Batista su se pretvarale da ga potuju, a, u stvari, nikako ga nisu trpele. Prividno ponizan, on u sutini nije ni za koga mario, a moda nas je i sve mrzeo, ak i barona kojemu je toliko mnogo dugovao. Vitez advokat nije bio govorljiv, nekad je ak izgledalo da je gluvonem ili da ne zna na jezik. Ko zna kako je ranije mogao da se bavi advokaturom i da li je ve tada, pre odlaska u Tursku, bio tako zatvoren. Ali je po svoj prilici ipak bio bistar im je od Turaka nauio kako se izvode svi oni prorauni iz oblasti hidraulike, jedino emu je danas mogao da se potpuno posveti, zbog ega ga je moj otac veoma cenio. Nikad nisam uspeo da proniknem u tajnu njegove prolosti, niti da saznam ko mu je

bila majka, ni u kakvim je odnosima u mladosti bio s naim dedom (sigurno ga je i on voleo im mu je pruio mogunost da se koluje i da postane advokat i im mu je podario titulu viteza) ni kako je dospeo u Tursku. ak se nije znalo je li tako dugo boravio ba u Turskoj ili u nekoj berberskoj zemlji Tunisu, Aliru, to jest u nekoj muslimanskoj zemlji, a govorilo se da je preao na islam. Svata se prialo: da je zauzimao veoma vane poloaje, da je bio sultanov dostojanstvenik, majstor za navodnjavanje pri carskom divanu ili neto tome slino, a onda je zbog neke zavere na dvoru ili zbog enske ljubomore ili zbog gubitka na kocki, pao u nemilost i bio prodat u roblje. Zna se da je naen na nekoj turskoj galiji koju su zarobili Venecijanci i da je na njoj okovan veslao sa ostalim robovima, kao i da su ga ti isti Venecijanci oslobodili. Po Veneciji se potucao kao poslednji bednik dok opet neto nije zakuvao, zametnuo kavgu (ko zna s kim je uopte i mogao zametnuti kavgu jedan tako snishodljiv ovek) pa su ga ponovo bacili u kvrge. Oslobodio ga je na otac, preko jakih veza koje je imao u enovskoj Republici i doveo ga je k nama, tog elavog oveuljka sa crnom bradom, preplaenog, koji gotovo nije umeo ni re da proslovi (bio sam dete, ali mi se prizor koji se odigrao te veeri urezao u seanje), uvijenog u nekakve iroke ogrtae koji nisu bili njegovi. Na otac ga je predstavio svima kao uvaenu linost, postavio ga je za upravitelja naih dobara, dodelio mu je radnu sobu u koju je on neprestano trpao neke hartije u neredu. Vitez advokat je nosio dugi kaftan i kapu slinu fesu, a tako se u to doba obino oblailo plemstvo i graanstvo kad se zatvaralo u radne sobe. Ali on, istini za volju, gotovo nikad i nije sedeo u radnoj sobi pa je poeo da tako odeven izlazi i napolje, u prirodu. Najzad u toj turskoj nonji poe da seda i za sto, a to je najudnije, na otac koji je toliko mnogo

polagao na etikeciju, nije mu to zamerio.

I pored svojih upravnih dunosti, vitez advokat gotovo nikad nije ni re progovorio sa upraviteljima pojedinih dobara ili zakupcima zemljita ili napoliarima, poto je po prirodi bio tih ovek a i zamuckivao je pa je praktini deo posla, u stvari, pao ocu na lea i on je izdavao nareenja, nadzirao ljude. Enea Silvio Karega nam je vodio knjige rauna i ne znam je li nam ilo tako loe zato to je on loe vodio knjige ili su knjige voene loe zato to je nama ilo loe. Sem toga je pravio proraune i nacrte kanala za navodnjavanje pa bi linijama, brojkama i turskim reima iarao celu veliku tablu. Na otac bi se povremeno s njim zatvarao u radnu sobu i tamo ostajao satima (tada se vitez advokat najdue zadravao u toj prostoriji) i uskoro bi kroz zatvorena vrata do nas dopirao povien baronov glas, odlomci svae u talasima, a pri tom se vitez iv nije uo. Zatim bi se vrata otvorila, vitez advokat bi iziao sitnim brzim koracima, nogu skrivenih pod naborima dugakog kaftana i sa fesom koji mu je trao na temenu, iziao bi kroz staklena vrata u park i krenuo u polje. Enea Silvio! Enea Silvio! vikao je na otac i trao za njim, ali njegov polubrat je ve bio zaao meu redove vinove loze ili medu limunove, i videlo se samo kako crveni fes uporno odmie kroz zelenilo. Na otac bi ga pratio i dozivao bi ga. Uskoro bismo ih videli kako se vraaju. Baron bi jo uvek neto raspravljao i irio ruke, a mali vitez bi iao pored njega, pogrbljen sa stegnutim pestima u depovima kaftana.

VIII

Tih dana je Kozimo esto pozivao na takmienje ljude sa zemlje, pozivao ih je na takmienje u gaanju, raznim vetinama, u svemu onome to je umeo da izvede na vrhu drveta, ve i zato da bi proverio svoje mogunosti. Pozivao je deake da se s njim nadmeu u igri abica, to jest u bacanju pljosnatih kamenia. Nalazili su se u okolini Porta Kaperi, izmeu daara siromaha i skitnica. Sa jednog polusuvog i golog cera, Kozimo se upravo igrao abica kad vide kako k njemu jae neki konjanik, visok, malo pogrbljen, ogrnut crnom kabanicom. U njemu ubrzo prepoznade svoga oca. Derani se razbeae, ene ostadoe na pragovima potleuica da vide ta e se desiti.

Baron Arminio dojaha do drveta. Sunce se klonilo zapadu i nebo je bilo rumeno. Kozimo je stajao izmeu golih grana. Gledali su se u oi. To je bilo prvi put posle onog ruka za kojim su poslueni puevi, da su se nali tako licem u lice. Prolo je mnogo vremena, mnogo ta se izmenilo, jedan i drugi su bili svesni da sada vie nisu u pitanju puevi, ni sinovska pokornost, ni prevlast oeva, da bi od mnogo ta loginog i razboritog to su jedan drugom mogli rei, sve bilo neumesno, pa ipak su neto morali rei.

Pravite od sebe pajaca! poe otac gorko. Je li to dostojno jednog plemia? (Govorio mu je vi kao uvek kad bi ga ozbiljno prekorevao, ali sada je to znailo i da se od njega ograuje, da se dri na odstojanju.)

 Plemi je plemi, gospodine oe, pa bio na zemlji ili na drvetu odgovori Kozimo i odmah dodade: Ako se dolino ponaa.

To je mudra izreka mrgodno se sloi baron iako ste maloas krali ljive jednom zakupcu.

To je bilo istina. Moj brat nije imao kud. ta je mogao odgovoriti. On se nasmei, ali ni nadmeno ni podrugljivo. Nasmei se stidljivo i pocrvene.

I otac se nasmei, nasmei se setno i, ko zna zato, i on pocrvene. Uortaili ste se na kopilanima i prosjacima ree zatim.

Ne, gospodine oe, ja sam svoj ovek i svako je svoj ovek ree Kozimo odluno.

Pozivam vas da siete na zemlju ree baron smireno, gotovo neujno i da se vratite dunostima koje vam namee va poloaj.

Nemam nameru da vas posluam, gospodine oe ree Kozimo ao mi je.

Obojici je bilo neugodno, muno. Svaki je znao ta e onaj drugi rei. A vae kolovanje? Vaa hrianska pobonost? upita otac. Nameravate li da ivite kao kakav ameriki divljak?

Kozimo je utao. O tome jo nikad nije razmiljao niti je hteo da

razmilja. Zatim ree: Smatrate li da zato to ivim nekoliko metara iznad zemlje do mene nee dopreti dobre pouke?

I to je bio duhovit odgovor ali njime je ve na izvestan nain, umanjio znaaj svoga ina. Prema tome, taj odgovor je ujedno bio i znak slabosti.

To otac oseti i postade ubedljivi: Pobuna se ne meri metrima ree on. I kad se udaljimo samo nekoliko pedalj a, na odlazak moe biti nepovratan.

Moj brat je opet mogao nai otmen odgovor pa makar se posluio i nekom latinskom izrekom, jer smo ih u to vreme sijaset znali napamet iako se sada nijedne vie ne seam. Ali ve mu je bilo dozlogrdilo da stoji tu i izigrava otmenog oveka pa isplazi jezik i viknu: Ali ja sa drveta mogu sve da prepiam! Ta reenica nije bila naroito duhovita, ali je njome otac bio ometen da dalje postavlja pitanja.

Kao da su ga uli, mangupi oko Porta Kaperi zagrajae. Konj barona Di Rondo odskoi u stranu, baron pritegnu uzde i uvi se u ogrta kao da se sprema da ode. Ali se okrenu, izvue jednu ruku iz ogrtaa i upirui prst u nebo na kojem su se brzo gomilali crni oblaci, viknu: Pazi, sine, onaj gore moe da prepia sve nas! pa obode konja.

Kia, tako dugo oekivana na poljima, poe da pada u krupnim, retkim kapima. Izmeu daara ratrkae se deaci sa kapuljaama od sargije i zapevae: Pada kia! Pada kia! Nebo na nas pia! Kozimo nestade, hvatajui se za lisnato granje sa kojega je ve kapala voda, tako da bi

mu se, im bi ga se dotakao, na glavu sruio itav pljusak.

im sam video da pada kia, odmah sam se za njega zabrinuo. Zamiljao sam kako se pokisao privija uz neko deblo i ne moe se zatititi od kosih mlazeva. Ali ve sam znao da ga oluja nee primorati da se vrati. Otrah majci: Pada kia! ta e biti sa Kozimom, gospoo majko?

Generalica razmae zavese i pogleda kiu. Bila je mirna. Kad pada kia, najnezgodnije je to nastaje blato. Poto je Kozimo na drvetu, te nezgode e biti poteen.

Hoe li ga kronje moi zatititi?

Povui e se u skrovite.

Koje skrovite, gospoo majko?

Sigurno se pobrinuo da ga na vreme sagradi.

Zar ne bi bilo bolje da ga potraim i da mu odnesem kiobran?

Kao da ju je re kiobran odjednom otrgla od njene poljske osmatranice i u njoj opet probudila materinsku brigu, generalica ree: Ja, ganz gewiss!16 Ponesi mu i bocu tople medovine, uvijene u vunenu arapu. I komad nepromoivog platna da ga prostre na drvo... Gde li je sada jadnik... Nadajmo se da e ga nai...
16

Da, razume se! (Prim. prev.)

Iziao sam na kiu natovaren zaveljajima, pod velikim zelenim kiobranom, dok sam drugi kiobran, zatvoren, namenjen Kozimu, stezao pod mikom.

Dozivao sam ga naim zvidukom, ali odgovarao mi je samo neprekidni um kie po rastinju. Bilo je mrano. Kad sam iziao iz parka, nisam znao na koju u stranu. Hodao sam nasumce po klizavom kamenju, mokrim livadama, barama i zvidao sam mu a da bi se to moje dozivanje ulo to dalje, naginjao sam kiobran pa me pljusak ibao po licu i sa usana mi spirao zviduk. Hteo sam se uputiti prema dravnim dobrima pod visokim drveem, mislei da je, moda, tamo napravio sklonite, ali sam u mraku zalutao i stao sam, steui u rukama kiobrane i zaveljaje i samo me je boca medovine, uvijena u vunenu arapu, pomalo zagrevala.

Kad odjednom, negde gore visoko, u mraku, spazih svetlost izmeu kronji, svetlost koja nije mogla biti ni mesec ni zvezda. Uini mi se da mi se odazvao zvidanjem.

Kozimooo!

Bjaooo! zau se kroz kie jedan glas odozgo s vrha.

Gde si?

Ovde...! Poi u ti u susret, ali pouri, pokisnuu!

Nali smo se. Uvijen u ebe, siao je na najniu raljastu granu jedne

vrbe da bi me uputio kako u se kroz zamreni splet granja popeti do visoke bukve, odakle je dopirala ona svetlost. Odmah mu pruih kiobran i nekoliko zaveljaja pa smo pokuali da se popnemo sa otvorenim kiobranima ali to je bilo neizvodljivo i svejedno smo pokisli. Najzad stigosmo tamo kuda me je vodio. U prvi mah sam video samo neku svetlost koja je, po svemu sudei, prodirala kroz pukotine na jednom atoru.

Kozimo zadie jedan kraj tog atora i propusti me. Naoh se u nekakvoj izbi, osvetljenoj fenjerom, pokrivenoj i sa svih strana zastrtoj zastorima i prostirkama, sa deblom bukve u sredini, podom od dasaka, u izbi napravljenoj na debelim granama. U prvi mah mi se uini da sam uao u sjajni dvorac, ali uskoro primetih da je sklonite nesigurno, jer im smo obojica u njega uli, ravnotea je bila poremeena i Kozimo je odmah morao zapuiti neke pukotine i poravnati ulegnua. On ak iznese oba kiobrana koja sam doneo i otvori ih pa njima pokri dve rupe na tavanici. No sklonite je prokinjavalo na drugim mestima i obojica smo pokisli. Bilo nam je hladno kao da smo sedeli napolju. Sreom tu se nala i hrpa pokrivaa pod koju smo se zavukli tako da nam je samo glava izvirivala. Svetlost fenjera bila je slaba, lelujava i na tavanicu i zidove ovog udnog ardaka, granje i lie bacalo je izukrtane senke. Kozimo je eljno srkao medovinu i duvao: Uh! Uh!

Lepo sklonite primetih.

Sklepano je na brzinu spremno mi odvrati Kozimo. Treba briljivije da razradim plan gradnje.

 Jesi li ga podigao sam?

Kako bih drukije? Niko ga nije video.

Smem li ja dolaziti?

Ne sme. Pokazao bi drugima put.

Tata je kazao da te vie nee traiti.

Svejedno. Ovo mora da ostane tajna.

Zar zbog onih malih kradljivaca? Ja sam mislio da su ti oni prijatelji.

Kako kada.

A devojica na poniju?

ta te se tie?

Hteo sam rei je li ti prijateljica, igrate li se zajedno.

Kako kada.

Zato kako kada?

 Zato to jedanput neu ja, a drugi put nee ona.

A da li bi njoj, da li bi njoj dozvolio da se popne ovamo?

Kozimo se namrti i poe da iri neku asuru koja je bila savijena na jednoj grani. Kad bi dola, dozvolio bih joj ree ozbiljno.

Zar ne eli da doe?

Kozimo lee. Otputovala je.

Kai mi upitah ga tiho jeste li vereni?

Nismo odgovori moj brat i posle toga je dugo utao.

Sutra se vreme prolepalo i bi odlueno da opat Folafler nastavi da pouava Kozima. Nije reeno kako. Bez uvijanja i ak pomalo osorno, baron pozva opata ( Umesto da stojite tu i prodajete zjala, opate ... ) da kako zna potrai mog brata i naredi mu da prevede neto iz Vergilija. Zatim se uplai da je opata doveo u nepriliku i pokua da mu olaka zadatak, pa meni ree: Idi i kai svom bratu da kroz pola sata bude u parku da bi mu opat odrao as latinskog. To ree veoma mirno, tonom koji je i nadalje hteo zadrati. Prema Kozimu, koji je sada iveo na drvetu, trebalo je postupati kao ranije.

I tako je as odran. Moj brat je opkoraio jednu brestovu granu, noge su mu visile, a opat je sedeo dole na travi na nekoj amlici pa su zajedno

ponavljali heksametre. Ja sam se igrao u blizini i jedno vreme nisam na njih obraao panju. Kad sam se vratio, i opat je bio na drvetu. Dugakim, mravim nogama u crnim arapama, pokuavao je da se popne na jednu raljastu granu, a Kozimo mu je pomagao, pridravajui ga za lakat. Starac se udobno smestio, pa su on i Kozimo zajedno sricali jedno teko poglavlje, nagnuti nad knjigom. Po svemu sudei, moj brat se pokazao vanredno marljiv.

A onda, ni sam ne znam kako se to desilo, zato je uenik pobegao, moda zato to se opat tamo gore opet zaneo i to se kao obino zagledao u jednu taku, tek stari se pop u crnoj rizi sam naao meu granjem sa knjigom na kolenima i zabezeknuto je gledao jednog belog leptira koji je leteo. Kad leptir odlete, opat primeti da se nalazi na drvetu i uplai se. On obgrli debelo i poe zapomagati: Au secours! Au secours!17 vikao je sve dok ne dotrae sluge sa lestvama. Tada se polako smiri i sie.

IX

I tako je Kozimo, pored svog toliko izvikanog odmetnitva, iveo uz nas gotovo kao i ranije. Bio je usamljenik koji nije izbegavao ljude. tavie, po svemu sudei, jedino mu je do ljudi i bilo stalo. Penjao se po drveu iznad predela gde su ratari kopali, prevrtali ubre, kosili livade i ljubazno ih pozdravljao. Oni su zaueno dizali glave, a on im je odmah pokazivao gde se nalazi, jer se bio odvikao loeg obiaja da se ruga i zbija ale sa
17

U pomo! U pomo! (Prim. prev.)

ljudima koji su prolazili ispod drvea, to smo nekad zajedno inili. U prvo vreme kad su seljaci videli da prelazi tolika rastojanja, verui se iskljuivo po granju, nisu mogli doi k sebi od uda i bili su u nedoumici da li da ga pozdrave skidanjem eira kako se obino pozdravljaju feudalni gospodari ili da mu se samo jave kao svakom deranu. Zatim su se navikli na njega i izmenjali bi s njim nekoliko rei o poljskim radovima, o vremenu, pa su ak pokazivali i izvesno razumevanje prema tom njegovom nastranom obiaju da ivi na drveu, koji nije bio ni bolji ni gori od mnogih drugih nastranih obiaja gospode.

Kozimo je satima stajao na drvetu, gledao ih kako rade i zapitkivao ih je kako ubre zemlju i kako je zasejavaju, to se nikad ranije nije deavalo dok je hodio zemljom, jer je bio suvie nadmen da bi se i jednom jedinom rei obratio seljacima ili slugama. Katkad bi ih ak upozorio da im brazda koju su iskopali nije prava ili bi ih obavestio da je na oblinjoj njivi sazreo paradajz. Ponekad im se nudio da e im uiniti neke male usluge, kao, na primer, da e poi kovaevoj eni i zamoliti je da mu da brus ili da e obavestiti nekog vrtlara da e mu navratiti vodu u povrtnjak. A kada bi poao nekim poslom koji su mu seljaci poverili i video da je na itno polje sletelo jato vrabaca, poeo bi da vie i mae kapom da bi ih zaplaio.

Za vreme njegovih samotnih lutanja umama, susreti sa ljudima, iako veoma retki, ostavljali su na njega dubok utisak jer su to bili susreti sa ljudima sa kojima mi ne dolazimo u dodir. U to vreme, u umama su bivakovale mnoge siromane skitnice: ugljari, kotlari, staklari, porodice koje je glad oterala iz njihovih sela da zarauju hleb nesigurnim

zanatima. Radionice su smetali pod vedrim nebom i podizali su kolibe od granja u kojima su noili. U poetku su zazirali od deaka u krznenoj odei koji se verao po drveu, a naroito su ga se bojale ene koje su ga smatrale avolkom, ali kasnije se s njima sprijateljio i satima ih je gledao kako rade, a uvee kad bi se okupili oko vatre, seo bi na oblinju granu i sluao njihove prie.

Na proplanku pokrivenom utabanom, sivkastom zemljom, bilo je najvie ugljara. Vikali su: Hura i hota, jer su to bili ljudi iz Bergama koji su govorili nerazumljivim jezikom. Bili su veoma snani, zatvoreni u sebe i jednoduni, druina poznata po brojnim srodnicima, vezama i svaama, koja se razmilela po svim umama. Kozimo bi povremeno posredovao izmeu dva bratstva, nosio bi poruke i uzimao na sebe razne dunosti.

Rekli su mi oni ispod Rovere Rosa da vam kaem da huglja hima hispod hobronka!

Odgovori im da hidu hodmah hore!

Pamtio je te tajanstvene suglasnike i pokuavao da podraava govor ugljara kao to je pokuavao da podraava urlik ptica koje su ga ujutru budile.

Iako se ve proulo da jedan sin barona Di Rondo mesecima ne silazi sa drvea, na otac je pred tuincima to jo uvek pokuavao da zataji. Posetie nas grofovi D'Estomak koji su, na putu za Francusku, gde su u Tulonskom zalivu imali posede, eleli da se kod nas odmore. Ne znam

kakvi su se sve interesi ispod toga krili, ali sam siguran da im je bila potrebna saglasnost barona Di Rondo da bi povratili neka dobra ili da bi dobili potvrdu kurije za jednog svog sina biskupa, a na otac je, naravno, na tom savezu gradio kulu planova za svoje dinastike zahteve nad Ombrozom.

Prireen je ruak i bilo je smrtno dosadno zbog tolikih komplimenata kojima su nas obasuli. Gosti su sa sobom vodili i jednog sina fifiria sa perikom na glavi. Baron predstavi sinove, to jest samo mene pa ree: Moja ker Batista, jadnica, ivi veoma povueno, mnogo je pobona, ne znam hoete li je moi videti. Ali ta glupaa se pojavi sa redovnikom kapom na glavi, sva nakinurena raznim vrpcama i iritima, napuderisana, sa rukavicama do lakta. Treba je razumeti, jer posle onog sluaja sa mladim markizom Dela Mela, sem slugu i seljaka, nije videla nijednog mladia. Mladi grof D'Estomak joj se pokloni, ona se histerino zacereka. Baron koji je ve ker bio otpisao kao izgubljen sluaj, poe da kuje planove.

Grof je, meutim, bio sasvim ravnoduan. On upita: Zar niste imali jo jednog sina, Monsieur Arminio?

O, da, starijeg odgovori na otac ali, zamislite, kakav sluaj, ba sada je u lovu.

Nije lagao jer je u to doba Kozimo uvek bio u umi sa pukom u ruci i u zasedi je ekao zeeve i drozdove. Puku sam mu nabavio ja, laku puku kojom je Batista lovila mieve i koju je nedavno, kad je zanemarila lov,

ostavila i okaila na ekser.

Grof tada poe da se raspituje za divlja u okolini. Baron je odgovarao uopteno poto nije umeo da lovi, jer nije bio strpljiv i nije imao razvijen smisao za posmatranje okoline. Ja sam se umeao u razgovor iako mi je bilo zabranjeno da starijima upadam u re.

ta ti o tome zna tako mlad i zelen primeti grof.

Ja skupljam ivotinje koje moj brat ustreli i nosim mu ih na... rekoh ali me na otac presee:

Ko tebe neto pita? Idi da se igra!

Sedeli smo u parku, palo je vee, ali poto je bilo leto, nije se jo smrklo. Kad, gle, verui se po platanima i brestovima prilazio nam je Kozimo, sa kapom od majeg krzna na glavi, sa pukom i lovakim kopljem o ramenu i u dokolenicama.

Gle, gle ree grof razdragano, ustade i iskrivi vrat da ga bolje vidi. Ko je to tamo? Koga to vidim na drvetu?

ta je to? Ne znam ... Sigurno vam se uinilo ... odvrati na otac, ne gledajui drvo koje mu je grof pokazivao, ve njega u oi kao da je hteo proveriti je li dobro video. Kozimo je, meutim, doskakutao upravo iznad samih njihovih glava i raskreivi se, vrsto stao na raljastu granu.

 O, to je moj sin, da to je on, Kozimo, ta ete, ta deca, da nas iznenadi, vidite, popeo se gore ...

Je li to stariji?

Da, da, stariji je, ali malo stariji od ovoga, znate, obojica su jo deca, igraju se ...

Bogami, sila je on kad moe da se ovako vere po drveu. I jo sa tolikom opremom ...

Eh, igraju se... ponovi otac i, strahovito se napreui da gosta obmane, sav pocrvene pa dodade: ta radi tamo gore? Hoe li sii? Je li? Doi da pozdravi gospodina grofa!

Kozimo skinu kapu od majeg krzna i pokloni se: Moje potovanje, gospodine grofe.

Ha, ha, ha smejao se grof sjajno, sjajno! Pustite ga neka samo stoji gore, ostavite ga, Monsieur Arminio! Sjajan momak, gle, vere se po drveu! I smejao se.

A ovaj upljoglavi mladi grof je samo umeo da ponavlja: C'est original, a. C'est trs original!18

18

To je originalno! To je vrlo originalno! (Prim. prev.)

Kozimo sede na raljastu granu. Na otac je skrenuo razgovor na dugi predmet i priao je, priao, mleo je kao vodenica, nastojei da grofa nekako pomete. Ali grof je neprestano dizao pogled, a moj brat je neprestano bio gore, as na jednom, as na drugom drvetu, istio je puku ili je mazao mau dokolenice od koe, a onda se ogrnuo debljom, flanelskom kabanicom, jer je ve padala no.

Gle, gle. Ta mladi ume da obavlja svakojake poslove gore na drvetu! Mnogo mi se svia! Priau to na dvoru, im tamo stignem! Ispriau to i svome sinu biskupu! Ispriau i princezi, svojoj tetki!

Moj otac je bio van sebe od besa. Sem toga, zabrinjavalo ga je jo neto. Nigde mu nije bilo keri a nestao je i mladi grof.

Kozimo, koji ih je napustio krenuvi opet u istraivanja, vratio se sav zadihan: Poeo je zbog nje da tuca! Poeo je zbog nje da tuca! Grof se zabrinu. To je neprijatno! Moj sin pati od tucanja. Idi, dobri mladiu, poi da vidi je li mu sada bolje. Kai im da se vrate.

Kozimo odskakuta po drveu, a onda se vrati, jo jae zadihan: Jure se. Ona hoe da mu stavi u nedra ivog gutera da mu proe tucanje! On nee! ree Kozimo i opet ode da vidi ta se sada zbiva.

I tako smo proveli to vee u letnjikovcu, vee koje se u sutini nije razlikovalo od drugih veeri, sa Kozimom na drvetu koji je potajno uestvovao u naem ivotu, ali tada smo imali goste i vest o udnom ponaanju moga brata, proiri se po evropskim dvorovima na sramotu

naega oca. Taj stid je bio bezrazloan, jer je na grofa D'Estomaka naa porodica ostavila povoljan utisak pa se desi da se i naa sestra Batista veri sa mladim grofom.

Masline su, zbog iskrivljenih grana, za Kozima bile pristupani i prohodni putevi, krotko i pitomo drvee hrapave kore, zgodne za prelaenje i za zaustavljanje, iako je debelih grana na jednom stablu malo pa nema mnogo mogunosti za raznosmerno kretanje. Po smokvi se, naprotiv, ako se paljivo odrava ravnotea, moe veoma dugo verati. Kozimo stoji pod atorom od lia, gleda kako kroz lisne ilice prosijava sunce, kako postepeno jedraju nedozreli plodovi, osea miris mlea koji curi u usmine peteljki. Smokva te osvoji, prome te svojim gumastim sokom, zujanjem strljenova. Kozimu se uskoro uini da se i sam pretvorio u smokvu pa mu je bilo neprijatno i morao je otii. Prijatno je sedeti na vrstoj oskorui ili na dudu. teta samo to su ta stabla tako retka. Takvi su i orasi, pa sam i ja ponekad, moram rei, kad bih video brata kako nestaje u kronjama starog, ogromnog oraha kao u kakvoj viespratnoj palati sa bezbroj odaja, poeleo da poem njegovim stopama, da se nastanim na drveu, eto, toliko snano i ubedljivo to drvo svedoi da je odista drvo, toliko uporno istie da je stameno i vrsto, da to dolazi do izraaja ak i u njegovom liu.

Kozimo je voleo da sedi izmeu grguravog lia cerova (ili esvina, kako

ih je nazivao kad je govorio o drveu iz parka pred naom kuom, moda pod uticajem govora naega oca, koji se izraavao biranim reima) i bila mu je draga njihova ispucana kora sa koje je prstom skidao kvadratie kad je bio zamiljen, ali ne zato to bi se u njemu budio ruilaki nagon, ve zato to je hteo pomoi drvetu u njegovom munom nastojanju da se podmladi. ak je ljutio i belu koru platana, otkrivajui ispod nje ute, plesnive naslage. Voleo je i vornata debla kao u bresta, kojemu iz kvrga ikaju nene mladice, voleo je bokore lia i uveoke. Ali penjanje po takvim stablima je oteano zbog granja koje stremi uvis, tanko i gusto, pa nema mnogo slobodnog prostora za prolaz. U estarima je najradije boravio na bukvama i hrastovima, jer na boru grane rastu suvie blizu jedna uz drugu, nisu vrste i pune su iglica, pa nema prostora za kretanje ni za hvatanje. Izgledalo je da je kesten sa maljavim liem, bodljikavim plodovima, korom, visokim granama, bio namerno tako sazdan da mu se ne bi moglo prii.

Tu pristupanost i razliitost prirode Kozimo je kasnije postepeno poeo uoavati, bolje reeno, uiti da uoava, ali ve prvog dana njegovog boravka na drveu, to je na njega ostavilo tako snaan utisak da je sposobnost da sve zapaa, postala sastavni deo njegove linosti kao uroeni nagon. On je sada iveo u jednom drukijem svetu, svetu sazdanom od uskih i krivudavih mostova koji su se dizali iznad praznog prostora, od vorova, ili ljuski, ili brazda koje sainjavaju hrapavu povrinu kore, od svetlosti koja menja tonove svoje zelene boje prema tome je li gua ili rea zavesa od lia koje zatreperi im lahor okrzne peteljke ili koje se okree kao bezbroj jedara zajedno sa kronjom to se povija. Dok se na svet, spljoten, prostirao dole ispod njega, sa naim

ljudskim prilikama koje su odozgo izgledale nesrazmerne, mi nismo mogli razumeti ono to je tamo gore razumeo on koji je noima oslukivao kako drvo od svojih elija gradi prstenove koji upisuju godine u srce debla, i kako se na severcu iri plesan, i kako ptice usnule u gnezdu, uzdrhtavi zavlae glave pod krila onde gde je perje najmeke, kako se budi gusenica, otvara svraje jaje. Ima trenutaka kada se ini da je tiina polja u unoj koljci sloena od mnotva gotovo neujnih umova, graktanja, kretanja, hitrog unja kroz travu, pljuska u vodi, ogreba apom po neemu to stoji izmeu zemlje i kamena, kao i od zrike zrikavaca koja nadglaava sve. umovi se povlae jedan za drugim, sluh neprestano razaznaje nove kao to se pod prstima koji raspliu povesmo vune, svaki pram ukazuje u spletu sve tanjih, neopipljivih niti. abe, meutim, neprestano krekeu, ali njihovo kreketanje ostaje negde u pozadini i ne remeti kretanje talasa zvukova, kao to ni svetlost ne menja tonove iako zvezde neprestano trepere. Ali kad god se die ili zaarlija povetarac, svaki um se promeni i dobija nove prizvuke. Samo negde duboko u uhu neto neprestano umi ili mrmori: To je more.

Doe zima, Kozimo napravi bundu. Sai je sam od krzna raznih ivotinja koje je ulovio, zeeva, lisica, kuna zlatica, tvorova. Kapu od krzna divlje make nikad nije skidao. Napravio je i pantalone od kozje koe, opio ih je i na kolenima postavio koom. to se tie obue, uvideo je da se po drveu najbolje moe pentrati u patikama, pa ih i napravi ali ne znam od kakve koe, moda od jazaveve.

Tako se zatitio od hladnoe. Treba rei da su u to doba zime u nas bile blage, a ne otre kao sada tako da se govori da je Napoleon ovu

hladnou isterao iz Rusije i da je ona dojezdila za njim ak ovamo. Ali ni ranije sigurno nije bilo prijatno zimi noiti pod vedrim nebom.

Kozimo se seti da bi mogao noiti u krznenoj vrei. Vie se nije sklanjao pod atore ili u kolibe, ve u vrei postavljenoj krznom koju bi obesio o granu. Uvlaio bi se u vreu, u njoj bi potpuno nestajao i zaspao bi uuren kao dete. Ako bi nou zauo kakav neuobiajeni um, kroz otvor vree izvirivala bi mu najpre krznena kapa pa puana cev, a zatim glava sa razrogaenim oima. (Prialo se da su mu oi poele svetleti u mraku kao makama i sovama, ali ja to nikad nisam primetio.)

Ujutru kad bi zakretala kreja, iz vree su izlazile ruke stegnutih pesti, ake su se dizale, ruke su se irile, polako se preteui, a onda bi se pomolilo njegovo pospano lice, grudi sa pukom o ramenu i sa boicom za barut, iskrivljene noge (noge su mu se postepeno krivile zato to je mahom iao evteronoke ili uao na grani). Iskoio bi iz vree, protegao se, protresavi ramenima, poeao bi se ispod bunde, pa budan i sve kao rua, poinjao bi svoj dan.

Odlazio je na esmu, jer je imao svoju viseu esmu, koju je sam pronaao, bolje reeno, koju je sam napravio, koristei prirodu. Jedan potok je na pregibu zemljita pravio vodopad a u blizini je hrast irio visoke grane. Kozimo je komadom topoline kore dugim nekoliko metara, napravio neto slino lebu kroz koji je voda iz vodopada oticala do hrastovih grana i tako ju je mogao piti i umivati se. Da se umivao, to mogu sa sigurnou tvrditi, jer sam to nekoliko puta video svojim oima. Ne previe pa ak i ne svakodnevno ali ipak se umivao. Imao je ak i

sapun. Kad bi bio za to raspoloen, sapunom je ak prao i rublje. Zato je na taj hrast i doneo vedricu. A onda bi rublje suio na konopcu izmeu grana.

Jednom rei na drveu je obavljao sve to mu je bilo potrebno. Izmislio je ak kako e, ne silazei na zemlju, pei na ranju ulovljenu divlja. To bi ovako izveo. Kremenom bi zapalio iarku i hitnuo bi je dole, na mesto odreeno za ognjite (ognjite sam mu napravio ja od glatkog kamena), zatim bi na to nabacao suvarke i svenjeve granja, darnuo bi vatru lopaticom i araem, vezanim za druge tapove, tako da bi se plameni jezici digli do ranja, obeenog izmeu dve grane. Pri tome je morao biti naroito oprezan, jer se u umi lako moe izazvati poar. Zato je to njegovo ognjite i bilo napravljeno ispod hrasta, pored vodopada sa kojega bi, u sluaju opasnosti, mogao dovui vode koliko god hoe.

I tako, hranei se neto ulovom, a neto voem i povrem koje je dobijao od seljaka u zamenu za divlja, iveo je veoma dobro, pa nije bilo potrebno da mu ita alju od kue. Jednog dana smo saznali da svako jutro pije svee mleko. Sprijateljio se sa nekom kozom koja bi se uzverala na ravastu maslinovu granu, granu pristupanu, koja je rasla dva pedlja od zemlje, bolje reeno i ne bi se na nju uzverala, ve bi se samo popela zadnjim nogama, a Kozimo bi siao sa sudom i pomuzao bi je. Takoe je urovao i sa jednom kokokom, crvenom, padovanske rase, dobrom nosiljom. Napravio joj je skriveno gnezdo u jednoj duplji i svaki drugi dan bi u njoj naao po jedno jaje koje bi odmah popio probuivi ga iglom sa obe strane.

Drugi problem je bio kako vriti nudu. U poetku nije mnogo oko toga lupao glavu, svet je veliki, to je radio gde stigne. Zatim se seti da to nije lepo. Tada pronae na obali potoka Merdanco jednu jovu koja je rasla na veoma zgodnom i usamljenom mestu i na ijoj ravastoj grani se moglo udobno sedeti. Merdanco je bio mutni potok, skriven meu trskama, brz i seljaci iz oblinjih sela su u njega bacali prljavu vodu. Tako je mladi Piovasko di Rondo iveo kao uljuen ovek, potujui svog blinjeg i sebe.

Ali kad je iao u lov, nedostajao mu je neophodni ovekov pratilac, pas. Srljao sam u iblje i bunje traei drozda, ljuku, prepelicu koje bi on ustrelio, kao i lisice, kad bi, posle zasede u kojoj bi stajao celu no, presekao put nekoj dugorepoj, i ona bi se, im bi izila iz pustare, prostrla na putu koliko je duga i iroka. Ali ja sam samo povremeno mogao pobei k njemu u umu, jer sam bio zauzet asovima sa opatom, uenjem, ministriranjem, rukovima i veerama sa roditeljima, stotinama obaveza koje namee porodini ivot i koje sam ja pokorno primao, jer, u stvari, reenica kojom su mi probijali ui: U jednoj porodici je dovoljan samo jedan buntovnik, nije bila tako besmislena i ona je ostavila traga na celom mom ivotu.

Kozimo je, dakle obino iao u lov sam i za skupljanje divljai upotrebljavao je (sem u jednom srenom sluaju kad se neka vuga utim, ukoenim krilima sama obesila o granu) pribor za ribolov, strukove, kuke ili udice, ali lovinu nije uvek na taj nain mogao dohvatiti i katkad bi, pocrnela od mrava, ostajala u nekom trnovitom bunu.

Maloas sam pomenuo dunosti psa koji je skupljao divlja. Kozimo je tada gotovo iskljuivo lovio iz zasede. Danonono je uao na svojoj grani i ekao da neki drozd sleti na vrh drveta ili da se na istini pojavi zec. Inae je vrludao granjem nasumce, sledei cvrkut ptica i pogaajui kuda bi najverovatnije mogle proi ivotinje bogatog krzna. Kad bi uo lave lovakih pasa koji su jurili zeca ili lisicu, znao je da se mora skloniti, jer to nije bila njegova ivotinja, ivotinja koju bi mogao ubiti on, usamljeni i sluajni lovac. Pun potovanja prema ustaljenim pravilima, iako je sa svojih izvanrednih osmatranica mogao videti i nanianiti divlja koju su gonili tui psi, u takvim sluajevima nikad nije dizao puku. ekao je da se na stazi pojavi zadihani lovac, nauljenih uiju i unezverena pogleda, pa mu je pokazivao na koju stranu je ivotinja pobegla.

Jednog dana spazi lisicu koja je trala: rujni talas u moru zelene trave, dahtanje, nakostreeni brkovi. Ona pretra preko livade i nestade u ikari. Psi su lajali: Av! Av! Av!

Oni dojurie, dva puta onjuie zemlju, ne osetie miris lisice, naglo se okrenue i izgubie se.

Ve su bili daleko kad se zau neko skianje: Ui, ui i kroz travu se probi jedna ivotinja koja je skakala pre kao riba nego kao pas, nekakav delfin koji pliva, dok mu iljasta njuka i klempave ui lovakog psa, izranjaju iz mora trave. S lea, liila je na ribu. Izgledalo je da pliva pljuskajui perajama ili nogama kao u ptica plovua, da nema nogu i da je dugaka. ivotinja izie na istinu. Bio je to jazavar.

Verovatno se pridruio oporu lovakih pasa, ali je za njima zaostao poto je bio mlad, jo gotovo tene. Lovaki psi su sada srdito lajali: Buaf! Buaf! jer su izgubili trag divljai pa vie nisu trali u grupi, ve su se ratrkali i njukali svuda okolo po neplodnom proplanku. Toliko su eleli da pronau izgubljeni trag lisice da nisu bili kadri da ga kako treba trae, pa im je polet postepeno splanjavao i ve je neki koristio priliku da se pomokri uz kamen.

I tako ih jazavar koji je trao pobedniki dignute glave bez ikakvog osnova, najzad stie. Bez osnova je i lukavo skiao: Uai! Uai! Lovaki psi odmah na njega zareae: Aurh! i, odustae zaas od traganja za lisicom i ustremie se na njega, iskezivi zube: Grrrr! Zatim ga opet ostavie i otrae dalje.

Kozimo nije gubio iz vida jazavara koji je besciljno tumarao okolo, a jazavar, gegajui se smeteno, spazi deaka na drvetu i mahnu mu repom. Kozimo je bio uveren da se lisica jo tu negde krije. Lovaki psi su se razbeali negde u daljini, povremeno se ulo kako jure breuljcima koji su se pred njim dizali i kako laju umorno i besmisleno, dok ih lovci teraju i pujdaju priguenim glasom. Kozimo ree jazavaru: De! De! Trai!

Mladi pas poe da njuka i da se povremeno okree prema deaku: Hajde! Hajde!

Sada mu se izgubio iz vida. Odjednom u pucketanje granica koje su se

lomile u bunu, a onda se jazavar oglasi:

Av! Av! Av! Iai! Iai! Iai Isterao je lisicu.

Kozimo vide psa kako tri livadom. Sme li pucati u lisicu koju je isterao tui pas? Kozimo je propusti i ne opali. Jazavar die prema njemu njuku, pogledavi ga onako kako to obino gledaju psi kad im neto nije jasno, a ne znaju sme li da im to ne bude jasno, a onda pognu glavu i potra za lisicom.

Uai, iai, iai! Naterao ju je da napravi krug. Evo, lisica se vraa. Sme li da puca? Nije pucao. Jazavar ga tuno pogleda. Vie nije lajao, isplazio je jezik koji mu se sada oklembesio kao i ui, bio je iznuren, ali je i dalje trao.

Lovaki psi i lovci su se zbunili kad su uli da je isterao lisicu. Stazom je trao neki starac sa tekom starinskom kuburom. Ej doviknu mu Kozimo je li ovaj jazavar va?

Koliko je moj, toliko ti pomogao bog! dobaci mu starac koji je bio nakrivo nasaen. Na ta ti ja liim? Na hajkaa sa jazavarem?

Onda mogu slobodno pucati u divlja koju on istera ree Kozimo koji je hteo da se dri reda.

Pucaj, brate, i u boga oca! odvrati starac i otra dalje.

Jazavar mu opet dotera lisicu. Kozimo sada opali i pogodi je. I tako jazavar postade njegov pas, a on ga prozva Otimo Masimo.

Otimo Masimo nije bio niiji pas, a pridruio se oporu lovakih pasa iz mladalake strasti za lovom. Otkuda je doao? Da bi to saznao, Kozimo je pustio da ga on vodi.

Jazavar je, trbuhom gotovo briui zemlju, prolazio kroz ivice i preko jaraka. Zatim se osvrtao da vidi moe li ga pratiti sa drveta. Smer puta je bio neuobiajan i Kozimo u prvi mah ne razabra kuda su stigli. Kad to shvati, srce mu jae zakuca. Bio je to park markiza D'Ondariva.

Letnjikovac je bio zatvoren, aluzine sputene, samo je jedan kapak na prozoru u potkrovlju lupao na vetru. Naputeni park, vie nego ikad liio je na umu iz jednog drugog sveta. Po putanjama sada zaraslim u korov i po lejama obraslim ibljem, Otimo Masimo je tumarao i trao za leptirima, sav srean kao da je u svojoj kui.

Zatim se izgubi u jednom bunu. Vrati se sa nekakvom trakom u zubima. Kozimu jae zakuca srce. ta je to, Otimo Masimo? Hej! ije je to? Kai!

Otimo Masimo je mahao repom.

Donesi ovamo, donesi, Otimo Masimo!

Kozimo se spusti na jednu nisku granu i uze psu iz gubice tu izbledelu

traku koja je sigurno bila Violina, kao to je i ovaj pas sigurno bio Violin pas, zaboravljen prilikom poslednje seobe porodice. Kozimu se ak inilo da se sea kako je prolog leta bio jo tene, kako je virio iz kotarice koju je nosila plavokosa devojica. Moda su joj ga tada bili doneli na poklon.

Trai, Otimo Masimo! I jazavar je zalazio meu bambusovo trsje i vraao se sa drugim stvaricama koje su budile uspomene na Violu, konopcem za preskakanje, pocepanim zmajem od hartije, lepezom.

Na deblu najvieg drveta u parku, moj brat upisa vrkom sabljice imena Viola i Kozimo, a onda nie, uveren da e se devojica tome radovati: Jazavar Otimo Masimo, iako ga je ona sigurno drukije zvala.

Otada, kad god bi se pojavio deak na drvetu, mogli smo biti sigurni da e se dole ispod drveta ili negde u blizini pojaviti jazavar Otimo Maimo koji je trkarao, gotovo dodirujui trbuhom tlo. Kozimo ga je nauio da trai, da bude na oprezu, da donosi plen, sve ono to znaju lovaki psi i nije bilo divljai koju oni ne bi mogli zajedno uloviti. Dodajui mu lovinu, Otimo Masimo se dvema nogama peo uz deblo to god je vie mogao. Kozimo je silazio da mu iz gubice uzme zeca ili jarebicu, a onda bi ga pomilovao. To je bio jedini znak njihove prisnosti i radosti. Ali uprkos tome, izmeu granja i zemlje, izmeu deaka i psa, strujalo je neto slino razgovoru, jer su se oni sporazumevali jednoslonim laveom i pucketanjem jezikom i prstima. oveku je bio potreban pas, a psu je bio potreban ovek i nijedan se nikad nije zasitio drugog pa iako su se oni razlikovali od svih ljudi i od svih pasa na svetu, mogli su rei da su, kao

ovek i pas, sreni.

XI

Dugo, tokom celog deakog doba, za Kozima je lov bio sve. Voleo je i ribolov, pa je sa udicom u ruci ekao jegulje i pastrmke iznad ribnjaka u potoku. Ponekad bi se u nama javile sumnje da su mu se ula i nagoni promenili i da se sada ve razlikuju od naih, da ono krzno koje je utavio i njime se zaodeo, odgovara sutinskoj promeni njegove prirode. Neprestano opipavati koru drvea, gledati kako lepra perje, posmatrati kou, ljuture, spektar boja koje trepere u tom posebnom svetu, a onda i bujicu zelenila koja kao bujica krvi toga sveta struji u venama lia, posmatrati sve te oblike ivota, toliko nesline obliku ljudskog ivota kao to su stabljika, drozdov kljun, riblje krge, osetiti granice divljine u koju je tako duboko zaao, sve je to, bez sumnje, moglo da na novi nain uoblii njegov duh, tako da sve manje bude slian ljudskom biu. Meutim, ma kakve nove osobine dobio u toj zajednici sa bilinom, u toj borbi sa ivotinjama, uvek sam bio duboko svestan da je njegovo mesto ovde, meu nama.

Ali, nezavisno od njegove volje, neke njegove preanje navike su slabile, gubile su se, kao, na primer, da praznikom ide s nama u Ombrozu na veliku misu. Prvih meseci je pokuavao da od toga ne odustane. Svake nedelje kada bi cela porodica izila sveano odevena, nali bismo ga na drvetu i on je tada u neku ruku nastojao da se to

lepe odene, na primer, ponovo bi obukao stari frak, ili bi na glavu stavio trorogi eir umesto krznenu kapu. Krenuli bismo prema crkvi, on nas je pratio verui se po granju, i tako bismo ponosno stupili u crkvenu portu, a svi Ombroani bi nas gledali (ubrzo smo se na to navikli pa i naem ocu nije bilo mnogo neprijatno), mi svi ukoeni i uparaeni, dok se on verao po granju, neobina slika, naroito zimi kad je drvee golo.

Uli bismo u katedralu, posedali na klupu nae porodice, on bi ostajao napolju, stao bi na jedan cer pred crkvenom laom koji je irio grane upravo do velikog prozora. Sa nae klupe, kroz vitrae nazirali smo obrise grana i na njima senku Kozima sa eirom na grudima i pognute glave. Moj otac se dogovorio sa crkvenjakom da svake nedelje taj prozor odkrine, tako je moj brat mogao sluati misu sa drveta. Ali posle izvesnog vremena vie ga nismo viali. Prozor su zatvorili jer je bila promaja.

Mnogo ta emu je nekad pridavao vanost, za njega je sada izgubilo znaaj. U prolee se verila naa sestra. Ko bi to mogao pretpostaviti samo godinu dana ranije? Dooe grofovi D'Estomak sa mladim grofom i bi prireena velika sveanost. Sve odaje nae palate bile su osvetljene, pozvali smo sve plemstvo iz okoline, igralo se. Ko bi jo mislio na Kozima? Ali ipak nije bilo tako, svi smo na njega mislili. Povremeno bih pogledao kroz prozor da vidim da li dolazi, a na otac je bio tuan, jer se za vreme te porodine sveanosti sigurno seao njega i bilo mu je ao to nije s nama. Generalica je rukovodila prijemom i pri tom se ponaala kao da je na vojnom vebalitu, ali je time samo guila enju za odsutnim sinom. Moda je ak Batista, koja je izvodila piruete i koju smo

jedva prepoznali bez redovnike haljine, sa perikom slinom kolau od marcipana, u irokoj krinolini ukraenoj koralima koju je ila ko zna koja krojaica, ak je i ona, Batista, uveren sam, mislila na njega.

A on je bio tu, prisutan, ali nevidljiv to sam kasnije saznao povukao se u senku na jednom platanu i bilo mu je hladno i gledao je sveano osvetljene prozore, poznate odaje spremljene za ovu priliku, ljude u perikama koji su igrali. Kakve li su mu se misli rojile u glavi? Je li bar malo poalio to ne ivi naim ivotom? Je li pomislio da ga samo jedan korak deli od naeg sveta, korak tako kratak i tako lak? Ne znam ta je, stojei na drvetu, mislio, ta je eleo. Znam samo toliko da je na platanu ostao sve do kraja prijema, ak i posle njega, dok se svenjaci nisu postepeno pogasili i dok se nije zamraio i poslednji prozor.

Kozimo je, dakle, kako-tako, ipak odravao odnose sa porodicom. tavie, sa jednim lanom porodice postao je jo prisniji i moglo bi se rei da ga je tek sada upoznao. Bio je to vitez advokat Enea Silvio Karega. Kozimo je otkrio da je taj poluizlapeli, tajanstveni ovek, za kojega se nikad nije moglo znati gde je i ta radi, u celoj porodici jedini imao mnogo dunosti, sem toga, da je sve ega se prihvatio bilo korisno.

ak i popodne, po najveoj egi, izlazio je sa fesom zabaenim na teme, sitnim koracima, u kaftanu do peta i nestajao kao da ga je progutala zemlja, ili ivice, ili kameni zidovi. I Kozimo, koji je prekraivao vreme stojei stalno na strai (bolje reeno, nije prekraivao vreme, ve je to sada bilo njegovo prirodno stanje, kao da e, ako pogledom obuhvati ceo, tako irok horizont, sve shvatiti), u jednom trenutku ga je izgubio iz

vida. Ponekad bi skakao sa grane na granu, urei onamo gde je vitez advokat nestao, i nikako nije mogao shvatiti kojim je putem mogao krenuti. Ali u tom kraju uvek je nailazio na isti trag, na pele koje su letele. Kozimo najzad zakljui da je prisustvo viteza u tom kraju u tesnoj vezi sa pelama i da mora krenuti za njima ako eli da mu ue u trag. Ali kako? Oko svake biljke u cvatu zujao je roj pela. Nije smeo dozvoliti da ga zavedu pele koje su pojedinano letele ovamo-onamo, ve je morao slediti nevidljivi vazduni put sve gueg roja dok, najzad, nije ugledao gust oblak pela koji se kao dim dizao iza ivice. Tu su dole bile konice, jedna ili nekoliko njih, poredane na stolu, a pored njih potpuno njima zaokupljen, okruen zujanjem pela, stajao je vitez.

I zaista, pelarstvo je bilo jedno od tajnih zanimanja naeg polustrica, tajnih samo donekle, jer je sam povremeno iznosio na sto sae tek izvaeno iz konica, sa kojega je curio med. No Karega se tom delatnou bavio izvan naega poseda, tamo gde oigledno nije mogao biti otkriven. Moda je bio tako predostroan zato to nije eleo da prihode od te svoje privatne radinosti unese u blagajnu nae porodice, to bure bez dna, ili je, moda, eleo poto nije bio tvrdica, a sem toga kakav je prihod i mogao imati od to neto malo meda i voska? da ima neto svoje, u ta baron, njegov brat ne bi mogao zabadati nos, neki posao u kojem baron ne bi mogao zahtevati da ga vodi kao dete, ili ak zato to nije hteo meati ono malo poslova koje je voleo sa mnogima koje nije voleo, kao to je bilo upravljenje naim imanjem.

Kako bilo da bilo, injenica je da mu na otac nikad ne bi dozvolio da dri pele kraj kue, jer se strahovito plaio njihovog ujeda i kada bi sluajno

u parku nabasao na neku pelu ili osu, pobegao bi glavom bez obzira, zarivi prste u periku kao da se brani od kakve orluine koja se sprema da ga kljuje. Kad je jednom tako beao stazom, s glave mu je pala perika, a pela se toga uplaila pa ga je napala i zarila mu aoku u elavo teme. Tri dana je na glavu stavljao obloge od sireta, jer je bio takav po prirodi, ponosit i jak u teim sluajevima, ali poslednja kukavica kad bi se samo malo ogrebao ili dobio iri.

Dakle, Enea Silvio Karega je podigao svoje pelinjake gotovo po celoj ombrokoj dolini. Posednici su mu dozvolili da dri jednu, dve, tri konice na jednom delu njihovog imanja, a da im za uzvrat da malo meda. Stalno je obilazio ta mesta i oko konica je poslovao kao da umesto ruku ima pelinje noice, a taj utisak je bio jo jai kad bi, uvajui se uboda, navlaio kratke, crne rukavice. Oko fesa bi u vidu turbana obavio crni veo koji bi spustio preko lica i koji mu se, dok je disao, lepio za usne i sa njih dizao. Mahao je nekom spravom koja se puila, da bi oterao pele i nesmetano mogao eprkati po konicama. Zujanje pela, velovi, oblak dima, sve je to stvaralo utisak nekakve arolije i Kozimu se inilo da taj ovek pokuava da iezne, iili, odleti a onda da se ponovo rodi kao drugi ovek, u neko drugo vreme ili na nekom drugom mestu. Ali Karega je bio slab arobnjak, jer iz svoje koe nije mogao izii, ostao je isti, toliko stvaran da je iz ubodenog prsta sisao krv.

Bilo je prolee. Kozimu se jednog jutra uini da se vazduh pomamio, da sav bruji od nepoznatih zvukova, od zuke koja se pretvarala u mrmor, i da je udario grd, ali grad koji ne pada pravo na zemlju, ve menja pravac i iklja vodoravno a zatim se polako kovitla, rasipajui se okolo

iako se ipak pomera u zbijenoj koloni. To su se rojile pele, a svuda okolo bilo je zelenilo i cvee i sunce, i Kozimo, koji nije znao ta se to zbiva, silno se uznemiri i sav usplamte. Bee pele! Vitee advokate! Bee pele! povika on i poe da se vere po drveu traei Karegu.

Ne bee, roje se oglasi se vitez, i Kozimo ga spazi ispod svog drveta, gde je iznikao kao peurka posle kie i davao mu znak da uti. Zatim odmah otra, negde se izgubi. Kuda je poao?

Bilo je vreme rojenja pela. Rojevi pela leteli su za maticom, naputajui staru konicu. Kozimo se osvrnu oko sebe. Vitez advokat se pojavi na vratima kuhinje, sa bakraem i tiganjem u ruci. Onda poe lupati tiganjem u bakra tako da odjeknu jedno prodorno deng, deng, koje je bubnjalo kao dobo, a zatim je zamiralo dugo treperei, i to tako neprijatno da si oseao potrebu da zaepi ui. Kad god bi bakra zazveao, roj pela bi uzdrhtao, brzo se spustio i opet podigao, a zujanje je postajalo tie, let nesigurniji. Kozimo nije dobro video, ali mu se inilo da se ceo roj sada stekao u jednom mestu u zelenilu i da dalje nije leteo. A Karega je neprestano lupao u bakra.

ta se to dogaa, vitee advokate? ta to radite? upita ga moj brat priavi mu.

Brzo proaputa on popni se na drvo gde se roj zaustavio, samo pazi da ga ne rastera dok ja ne doem!

Pele su se sputale prema jednom naru. Kozimo se pope na njega, ali u

poetku nita ne vide, a onda odjednom ugleda neto to je liilo na veliki plod, na iarku to visi na grani, plod naikan pelama koje su se hvatale jedna za drugu, a kako su stalno pristizale nove, plod je rastao.

Kozimo je stajao na naru, zadravajui dah. Pod njim je visio grozd pela. Izgledalo je da grozd to vie raste postaje sve laki, kao i da visi o niti, ili o neem jo tanjem, o noicama neke stare matice i kao da je, pored svih tih utavih krila koja se, providna i siva, ire iznad crnih i utih pruga na donjem trbuhu pela, sazdan od sasvim tanke, hrskaviave mase.

Vitez advokat doskakuta sa konicom, a onda je izvrnutu poturi pod grozd. Hajde apnu Kozimu malo potresi stablo.

Kozimo malo protrese nar. Roj od hiljadu pela odvoji se kao list, pade u konicu koju vitez zatvori daicom. Eto, to je sve.

I tako se Kozimo i vitez advokat zbliie, izmeu njih doe do saradnje, to se moglo nazvati i nekakvim prijateljstvom, kad prijateljstvo ne bi bio prejak izraz za odnos izmeu dve tako nedruevne osobe.

Moj brat i Enea Silvio sreli su se i na podruju hidraulike. To moe izgledati udno, jer ta e onom ko ivi na drveu bunari i kanali, ali pomenuo sam ve onu viseu esmu koju je Kozimo napravio od topoline kore i kojom je voda sa vodopada oticala do grana jednog hrasta. Iako je vitez advokat bio rasejan, nita to se ticalo vodenih tokova u celoj okolini nije moglo da mu promakne. Iznad vodopada, sakriven iza jedne

kaline, uhodio je Kozima kad je izvukao leb iz hrastove kronje (gde ga je stavljao kad mu nije bio potreban, po navici divljaka, koju je i on odmah usvojio, da sve sakrivaju), s jedne strane ga je prislonio na raljastu granu hrasta a sa druge na izboeno kamenje i poeo piti.

Kad je vitez to video, ko zna kakve su mu se misli poele vrzmati po glavi, ali odjednom se oduevi to mu se retko deavalo. On izie iz zasede iza kaline, zatapa, poskoi dva, tri puta kao da preskae konopac, isprska se vodom, umalo ne upade u vodopad i ne strmoglavi se u provaliju. Zatim poe da deaku izlae ideju koja mu je sinula u glavi. Ideja je bila nejasna, izlaganje jo nejasnije. Vitez advokat bi obino govorio narejem, i to vie iz skromnosti nego zbog neznanja jezika, ali u tim iznenadnim trenucima uzbuenja, sa nareja je gotovo nesvesno prelazio na turski, pa se vie uopte nita nije razumelo.

Ukratko, palo mu je na pamet da bi mogao napraviti visei vodovod sa lebovima koji bi se oslanjali na grane i koje bi preko tih grana sproveo do obronka iznad neplodne doline i tako je natapao. Kozimo se bez rei sloi s tim planom i odmah mu predloi kako e ga usavriti, to jest savetova mu da na nekim mestima leb probui kako bi se ujedno mogli navodnjavati i rasadnici, ime se advokat oduevi.

On otra kui, zatvori se u radnu sobu i hrpu hartija ispuni planovima. I Kozima to ponese, jer ga je privlaio svaki posao koji se mogao obavljati na drveu i inilo mu se da se njegov poloaj tamo gore time popravlja, dobija vanost, znaaj. Takoe mu se inilo da je u Enei Silviju Karegi odjednom, preko svakog oekivanja, naao dobrog druga. Zakazivali su

sastanke na niskom drveu, vitez advokat se peo trouglastim lestvama, ruku prepunih savijenih planova i satima su raspravljali o sve sloenijim razvojnim fazama budueg vodovoda.

Ali nikad nisu preli na fazu njegovog praktinog ostvarenja. Enea Silvio se umorio, sve ree se s Kozimom uputao u razgovor, crtee nije doraivao i posle nedelju dana je na njih zaboravio. Kozima to nije naroito pogodilo, jer je uskoro uvideo da bi mu taj vodovod, s obzirom na naroiti nain ivota koji je vodio, mogao doneti samo neprijatnosti.

Na polustric je na polju hidraulike sasvim sigurno mogao dati mnogo vie od sebe. ivo se interesovao za tu granu nauke, bio je, to je neophodno, za nju posebno obdaren, ali ideje nije umeo da ostvari, gubio se kao voda upuena u pogrenom smeru, koja jedno vreme tee da bi je, najzad, upila rastresita zemlja. Moda se to deavalo i zato to se pelarstvom mogao baviti samostalno, gotovo tajno, a da pri tom ne zavisi ni od koga, ve da povremeno nekom pokloni meda i voska iako to niko nije od njega traio; meutim, ako bi kanalizaciju hteo sprovesti, morao bi da vodi rauna o interesima ovog ili onog, i da pri tom uvaava baronovo miljenje i slua njegova nareenja ili nekog drugog za iji raun bi taj posao obavljao. Snishodljiv i neodluan, nikada se nikome nije suprotstavljao, ali posao bi mu ubrzo dosadio pa bi ga naputao.

U svako doba dana mogao si ga videti na polju kako sa metrom i savijenim planom, okruen ljudima sa lopatama i motikama, nareuje da se prokopa neki kanal ili kako premerava zemljite koracima, koji su bili tako sitni da ih je morao produavati, neprirodno isteui noge. Ljudima

bi naredio da ponu kopati na jednom a onda na drugom mestu, zatim bi obustavio radove i opet bi premeravao zemljite. Meutim bi palo vee i tako bi prekidao posao kojemu se gotovo nikad vie nije vraao. Zatim bi nestao, nedelju dana ga nigde ne bi bilo.

U njegovom strasnom interesovanju za hidrauliku preplitale su se razne tenje, podsticaji, elje. Ono je bilo odraz dragog seanja na divne, dobro navodnjavane sultanove posede, vrtove i parkove, u to jedino, zaista sreno doba njegovog ivota, i s tim berberskim i turskim parkovima neprestano je poreivao ombroka polja, pa je oseao potrebu da ih ispravlja kako bi se predstava o njima poklopila sa njegovom uspomenom; a poto mu je struka bila hidraulika, kroz nju se ispoljavala ta tenja za menjanjem kao posledicom njegovog sukobljavanja sa stvarnou koja se razlikovala od sna i time ga razoaravala. Bavio se i rabdomantijom,19 ali potajno, jer su tada ljudi prema tim neobinim vetinama imali predrasuda pa bi ih lako mogli proglasiti vradbinama. Jednom ga je Kozimo zatekao na ledini kako se obre sam oko sebe, sa ispruenim raljastim tapom. I to je sigurno bio samo pokuaj podraavanja neeg to je video u drugih, a emu sam nije bio nimalo vian, pa zato i nije mogao nita postii.

Kozimu je mnogo znailo to je upoznao narav Enee Silvija Karege, jer je tako shvatio i mnoge osobine usamljenika, to mu je kasnije u ivotu dobro dolo. Mogu rei da mu je pred oima stalno lebdeo lik otuenog

19

Otkrivanje ruda i izvora pomou arobnog tapia. (Prim. prev.)

viteza advokata kao opomena do ega moe doi ovek koji svoju sudbinu odvoji od sudbine svojih blinjih pa je zato i uspeo da nikad ne poe njegovim stopama.

XII

Kozima bi povremeno nou iza sna trgao krik: Upomo! Razbojnici! Dr'te ih!

Pohitao je preko grana prema mestu odakle su se uli povici. To je bila kuica nekih sitnih posednika ispred koje je stajala poluodevena eljad i hvatala se za glavu.

Teko nama, teko nama, doao je an sa Pustare i odneo nam svu letinu!

Skupljao se svet.

an sa Pustare? Zar je to bio on? Jeste li ga videli?

Bio je on! On! Imao je masku na licu i veliku kuburu. Pratila su ga dvojica pod maskama, a on im je zapovedao! To je bio an sa Pustare!

A gde je sad? Kud se deo?

 Pametno pitanje! Uhvati ga ako moe! Ko zna gde je!

Ili je na isti nain zapomagao neki putnik, ostavljen nasred puta, opljakan do gole koe, kome su ukrali konja, kesu s novcem, ogrta i prtljag. Upomo! Dr'te lopova, ana sa Pustare!

ta se desilo? Kaite!

Iskoio je odavde, u crnom ogrtau, zarastao u bradu, sa uperenom pukom, dobro kad me nije ubio!

Brzo! Za njim! Na koju je stranu pobegao?

Tamo! Ne, moda onamo! Brz je kao strela!

Kozimo se zarekao da mora videti ana sa Pustare. Prokrstario je umom uzdu i popreko, lovio je zeeve i ptice i hukao je jazavara: Trai, trai, Otimo Masimo! Namera mu je bila da razbojnika istera iz jazbine, ne zato da bi mu neto uinio na ao ili rekao, ve samo da bi se naao licem u lice sa ovekom o kome se tako mnogo prialo. Meutim, nikako nije mogao da ga sretne, pa ni kad bi cele noi lutao umom. Znai da noas nije izlazio, govorio je Kozimo u sebi, ali ujutru bi se ovde-onde u dolini okupio narod pred nekom kuom ili na nekoj okuci na drumu i razgovarao bi o novoj pljaki. Kozimo bi doao po granama i uljio ui da bolje uje ta priaju.

A ti, to se stalno vere po umskom drveu upita ga jednom neki

ovek zar ba nikad nisi video ana sa Pustare?

Kozimu je dolo da propadne u zemlju: Pa... ini mi se da nisam ...

A kako i da ga vidi umea se drugi ovek skrovita Dana sa Pustare niko ne moe pronai, i on bira staze za koje niko ne zna!

Raspisana je ucena za njegovu glavu i onaj ko ga uhvati, bie za ceo ivot obezbeen!

Tako je! Ali oni koji znaju gde se krije, i sami najpre treba da srede sa pravdom raune koji su visoki gotovo kao i njegovi i ako istupe, otii e na veala!

an sa Pustare! an sa Pustare! Ko zna da li ba njemu treba pripisati sva ta zlodela?

Idi, molim te, optuuju ga za toliko pljaki da kad bi uspeo da se opravda za deset, visio bi zbog jedanaeste!

Pljakao je po svim umama uz obalu!

U mladosti je ubio i vou svoje bande!

ak su ga i razbojnici bili prognali!

Zato se i sklonio u na kraj!

 A i zato to smo mi suvie popustljivi!

Svaku novost koju bi saznao, Kozimo je pretresao sa kotlarima. Meu ljudima koji su se ulogorili u umi, u to vreme je ivelo i mnogo sumnjivih skitnica, kotlara, pletara, krpara, ljudi koji idu po kuama i smiljaju ujutru ta e ukrasti uvee. U umi nisu bile samo radionice, ona im je sluila kao tajno sklonite, spremite plena.

Znate li da je noas an sa Pustare napao jedne koije?

Je li? Tja, moe biti...

Zaustavio je konje u punom kasu, uhvativi ih za uzde!

Eh, ili to nije bio an ili to nisu bili konji ve zrikavci...

ta kaete? Znai ne verujete da je to bio an sa Pustare?

O, verujem, verujem, bio je on! Zato mu puni glavu kojekakvim glupostima? To je sigurno bio an sa Pustare!

Ne znam ta sve moe taj an sa Pustare!

Ha, ha, ha!

Kad bi Kozimo uo takve razgovore o anu sa Pustare, naao bi se u

nedoumici pa bi krenuo u umu da sazna ta se pria u drugom logoru skitnica.

Kaite mi ta mislite je li noas an sa Pustare izvrio napad na one koije?

Kad god pljaka uspe, odmah je pripisuju anu sa Pustare. Zar to nisi znao?

ta to znai, kad god uspe?

Kad ne uspe, znai da ju je an sa Pustare zaista i izvrio!

Ha, ha! Ta eprtlja!

Kozimo se vie uopte nije snalazio. Zar je an sa Pustare eprtlja?

Oni bi tada odmah promenili ton: O, ne, ne, taj razbojnik je strah i trepet!

Jeste li ga videli?

Mi? A ko ga je ikad video?

Jeste li sigurni da zaista postoji?

Od popa i beseda! Sigurno da postoji! A ak i kad ne bi postojao ...

 Kad ne bi postojao ...?

... bio bi isto takav, ha, ha, ha!

Svi govore ...

Naravno, i treba da govore da an sa Pustare, taj strani razbojnik, ari i pali kud god stigne! ik, neka neko u to posumnja!

Hej, ti deae, zar bi smeo u to da posumnja?

Ukratko, Kozimo je doao do zakljuka da se strah od ana sa Pustare, koji je vladao u dolini, postepeno pretvara u podozrenje i u otvorenu sprdnju, to se ovek vie peo prema umi.

Vie nije tako arko eleo da razbojnika sretne, jer se uverio da mu iskusniji ljudi ne pridaju veliku vanost. Ali ba tada ga srete.

Kozimo je jedno popodne sedeo na jednom orahu i itao. Nedavno se zaeleo knjiga, ve mu je bilo dosadilo da po celi bogovetni dan sa uperenom pukom eka hoe li naii neka zeba.

Dakle, itao je Lesaovo delo il Blas i u jednoj ruci drao knjigu, a u drugoj puku. Otimu Masimu nije bilo pravo to njegov gospodar ita, pa se vrzmao okolo, pokuavajui da nae neki povod da mu odvrati panju od knjige. Lajao je, na primer, na leptira da bi video hoe li time uspeti

da navede Kozima da digne puku.

Ali, gle, stazom niz planinu tri zadihan ovek zarastao u bradu, u ritama, bez oruja, a za njim jure dva pandura sa isukanim sabljama i viu: Dr'te ga! To je an sa Pustare! Najzad smo ga isterali iz jazbine!

Razbojnik je bio malo izmakao pandurima, ali ako i dalje bude onako smeten kao da se boji da e zalutati ili upasti u klopku, ubrzo e mu opet biti za petama. Orah na kojemu je Kozimo sedeo nije bio pristupaan za one koji su eleli da se na njega popnu sa zemlje, ali deak je na grani imao jedan od onih konopaca koje je uvek nosio sa sobom da bi mogao savladati teke prelaze. On jedan kraj konopca baci na zemlju a drugi veza za granu. Razbojnik ugleda konopac koji mu umalo ne pade na glavu, za trenutak u nedoumici stee ake, zatim se uhvati za konopac i hitro se pope na drvo, pokazavi se tako kao jedan od onih nesigurnih a naglih ili naglih a nesigurnih ljudi o kojima bi se uvek moglo rei da ne umeju iskoristiti pravi trenutak, a u stvari ga uvek iskoriste.

Stigoe panduri. Kozimo je ve bio povukao konopac i an sa Pustare je sedeo kraj njega na brsnatoj grani oraha. Panduri nisu znali ta da rade. Jedan krenu na jednu, drugi na drugu stranu a onda se ponovo sastadoe, ne znajui kuda e. I tako nabasae na Otima Masima koji je gegajui se lutao okolo.

Hej ree jedan pandur nije li ovo pas baronovog sina koji ivi na drvetu? Ako je deak negde u blizini, moda bi mogao da nam neto kae.

 Tu sam! oglasi se Kozimo. Ali to im ne doviknu sa oraha gde je maloas sedeo i gde je bio sakriven razbojnik. Hitro se bio prebacio na kesten preko puta, tako da su panduri odmah digli glave i pogledali gore, ne osvrui se na okolna stabla.

Dobar dan, vae gospodstvo pozdravie ga oni niste li sluajno videli da je ovuda protrao an sa Pustare?

Ne znam ko je to odgovori Kozimo ali ako traite nekog oveuljka koji je ovuda protrao, mogu vam rei da je skrenuo tamo, prema potoku ...

oveuljak? To je grdosija od oveka od kojega svi zaziru ...

Eh, odavde mi se svi inite tako mali...

Hvala, vae gospodstvo odgovorie panduri i uputie se prema potoku.

Kozimo se vrati na orah i nastavi da ita ila Blasa. an sa Pustare je jo bio priljubljen uz jednu granu, bled, ekinjaste, rie kose i brade, sline divljoj ikari u koju mu se uplelo uvelo lie, bodljikava kestenova kora i borove iglice. U Kozima je upro zelene, krupne oi i zbunjeno ga gledao. Bio je ruan, zaista ruan.

Jesu li otili najzad se rei da ga upita.

 Jesu, jesu odgovori mu Kozimo predusretljivo. Jeste li vi razbojnik an sa Pustare?

Otkud me znate?

Sluao sam o vama.

Jeste li vi taj koji ne silazi sa drveta?

Jesam, otkud to znate?

I ja sam sluao o vama.

Gledali su se ljubazno kao dve ugledne linosti koje su se sluajno srele, pa su zadovoljne to nisu jedna drugoj nepoznate.

Kozimo vie nije imao ta da kae pa nastavi da ita.

ta to lepo itate?

Lesaovog ila Blasa.

Je li lepo?

Jeste.

 Imate li jo mnogo do kraja?

Zato? Imam jo dvadesetak stranica.

Hteo sam vas zamoliti da mi posudite tu knjigu kad je budete proitali ree on i nasmei se malo zbunjeno. Znate, po ceo bogovetni dan se krijem, pa ne znam kako da ubijem vreme. Kad bih bar povremeno mogao doi do neke knjige. Jednom sam zaustavio neke koije, u njima nisam nita naroito naao, ali bila je tamo jedna knjiga i uzeo sam je. Sakrio sam je ispod bluze i odneo sam je u planine. Ceo plen bio bih dao za tu knjigu. Uvee sam upalio fenjer, hteo da itam... bila je pisana na latinskom! Ni re nisam razumeo ... ja latinski ne znam ... zavrteo je glavom.

Do avola, latinski je teak ree Kozimo i oseti da je nehotice zauzeo zatitniki stav. Ovo je na francuskom ...

Francuski, toskanski, provansalski, kastiljanski, sve te jezike znam ree an sa Pustare. ak i pomalo katalanski: Bon dia! Bona nit! Est la mar mlt alborotada.20

Za pola sata Kozimo proita knjigu i posudi je anu sa Pustare.

Tako je poela veza izmeu moga brata i razbojnika. im bi an sa Pustare proitao jednu knjigu, otrao bi Kozimu da mu je vrati, posuivao bi od njega drugu, zatim bi beao u svoje tajno skrovite i

20

Dobar dan! Laku no! More je vrlo uzburkano! (Prim. prev.)

udubljivao se u itanje.

Kozimu sam nabavljao knjige ja, i to iz kune biblioteke. Kad bi ih proitao, vraao bi mi ih.

Sada ih je due zadravao, jer kad bi ih on proitao, posuivao ih je anu sa Pustare pa ih je esto vraao raskupusane, sa mrljama od plesni, pueve sluzi, jer ko zna gde ih je razbojnik drao.

U odreene dane Kozimo i an sa Pustare su se sastajali na jednom drvetu, razmenjivali knjige i odmah se razilazili, jer su umom neprestano krstarili panduri. Taj sasvim obian susret za obojicu je bio krajnje opasan, koliko za razbojnika toliko i za moga brata, koji, sigurno, ne bi mogao niim opravdati svoje prijateljstvo sa tim zloincem! Ali an sa Pustare se toliko oduevio itanjem da je knjige prosto gutao, i poto je po ceo bogovetni dan skriven itao, za jedan dan bi proitao knjige koje bi moj brat morao itati nedelju dana, i tada se vie s njim ne bi moglo izdrati. eleo je da doe do druge knjige pa, ako to nije bio dan ugovorenih sastanaka, jurio bi poljima traei Kozima, plaei porodice u potleuicama, i tada bi svi uvari reda iz Ombroze krenuli za njim u poteru.

Kozimu na kojega je razbojnik neprestano vrio pritisak svojim zahtevima, nisu bile dovoljne knjige koje sam mu ja nabavljao, pa je morao da potrai i druge nabavljae. Upoznao je nekog trgovca knjigama, Jevrejina, izvesnog Orbekea koji ga je snabdevao i knjigama u nekoliko svezaka. Kozimo bi mu kucnuo u prozor sa grane jednog rogaa

i u zamenu za knjige, donosio bi mu tek ubijene zeeve, jarebice, drozdove.

Ali an sa Pustare je imao poseban ukus pa mu nisi mogao dati bilo kakvu knjigu, jer bi ve sutradan dolazio Kozimu da je zameni. Moj brat je bio u godinama kad se poinje uivati u sadrajnijim delima, ali nije smeo da mnogo hita napred otkako mu je an sa Pustare vratio Telemahove doivljaje,21 upozorivi ga da e, ako mu jo jednom bude dao tako dosadnu knjigu, ispod njega pretesterisati drvo.

Tada Kozimo odlui da odvoji knjige koje je eleo sam na miru da proita od onih knjiga koje je iskljuivo nabavljao za razbojnika. Ali to nije bilo mogue jer je i te druge knjige morao bar letimino pregledati, poto je an sa Pustare imao sve vee zahteve i postajao sve nepoverljiviji pa je eleo da mu, pre no to bi uzeo knjigu, u optim crtama ispria sadraj, a teko njemu ako bi ga uhvatio u lai. Moj brat pokua da mu poturi nekakve ljubavne romanie, ali razbojnik dotra k njemu sav besan i upita ga ta on misli o njemu nije on strina! Nije mu bilo lako ugoditi.

Kako bilo da bilo, poto ga je an sa Pustare neprestano progonio, itanje je za Kozima od poluasovne razonode postalo osnovno zanimanje, jedino ime se po ceo dan bavio. Nastojei da to bolje shvati sadraj, da knjievna dela ocenjuje i poreuje, da upozna to vie novih dela, kako zbog italake strasti ana sa Pustare, tako i zbog sve vee potrebe za itanjem koja se u njemu probudila, Kozimo je toliko silno zavoleo knjievnost i svekoliko ljudsko znanje da mu nije bilo dovoljno da
21

Delo Fransoa Fenelona. (Prim. prev.)

uz knjigu provede od zore do veeri, ve je nastavljao da ita i nou uz svetlost fenjera.

Najzad otkri Riardsonove romane. anu sa Pustare se dopadoe. im je jedan proitao, traio je drugi. Orbeke mu ih nabavi nekoliko. Razbojnik je ceo mesec imao ta da ita. I tako se Kozimo opet malo smiri i baci se na itanje Plutarhovih ivotopisa.

an sa Pustare, meutim, opruen na svom leaju, upave rie kose, pune uvelog lia, koja mu je padala na naborano elo, zelenih oiju koje su se zacrvenele od naprezanja, itao je, itao i pokretao usne svesrdno sriui rei, a prst ovlaen pljuvakom drao je uspravno da spremno okrene list. Dok je itao Riardsona, u njemu se probudila jedna tenja koja mu je ve odavno potajno tinjala u dui, tenja za priprostim, domaim ivotom, za rodbinskim vezama, porodinom ljubavlju, estitou, kao i odvratnost prema nevaljalcima i zloincima. Sve ono u emu je dosad iveo, vie ga nije zanimalo ili mu je bilo odvratno. Sada je izlazio iz svoje jazbine jedino kad je morao da trkne do Kozima da zameni knjigu, naroito ako je u pitanju bio roman u nekoliko delova, a on stao nasred prie. iveo je tako usamljen i nije mu bilo stalo to ga mrze stanovnici ume, njegovi nekadanji verni jataci, koji vie nisu hteli da se petljaju sa razbojnikom to se usedeo i ume samo da dovlai uhode i pandure.

Nekada su se oko njega okupljali svi ljudi iz toga kraja koji su imali nesreene raune sa pravdom, pa makar i neznatne prestupe, obine male krae, kao skitnice to kalaiu lonce, ali i oni koji su poinili prave,

nesumnjive zloine, kao, na primer njegovi drugovi razbojnici. Pri svakoj krai ili pljaki ti ljudi su se koristili glasom koji je o njemu kruio i njegovim iskustvom pa su se krili iza njegovog imena koje je ilo od usta do usta, dok su oni ostajali u senci. A i oni koji nisu uestvovali u pljaki, na izvestan nain su se koristili onim to je njom postignuto, jer je u umi gomilan plen i svakojaka prokrijumarena roba koju je trebalo nekako proturiti i rasprodati pa su svi oni koji su lunjali okolo tu nali mogunosti za trgovanje. A onaj ko je pljakao za svoj raun, nemajui nikakve veze sa anom sa Pustare, kitio se njegovim stranim imenom kako bi zaplaio rtve i izvukao to vie moe. Ljudi su iveli u strahu pa su u svakom zloincu videli ana sa Pustare ili razbojnika iz njegove bande i bre-bolje su dreili kesu.

Ta lepa vremena su dugo potrajala. an sa Pustare je video da moe iveti od rente i postepeno je otupeo. Mislio je da sve tee po starom, ali ljudi su se promenili i njegovo ime vie nije znailo nita.

Kome je sada bio potreban an sa Pustare? Skriven, suznih oiju je itao romane, vie nije odlazio u pljaku, nije donosio plen, u umi niko nije mogao da obavlja svakodnevni posao, svakog dana su dolazili panduri da ga trae i ako im se neki nesrenik uinio sumnjiv, odveli bi ga u zatvor. Ako se tome doda da je ucena na njegovu glavu bila primamljiva, odmah e nam biti jasno da su Danu sa Pustare bili odbrojani dani.

Dva druga razbojnika, dva mladia koja je on doveo u umu, nisu mogla da se pomire s tim da gube tako vrsnog vou bande, pa su hteli da mu prue priliku da se opet pokae. Zvali su se Ugaso i Bel Lore i u

detinjstvu su pripadali bandi kradljivaca voa. Sada, kada su stasali u mladie, postali su razbojnici.

Oni, dakle, potraie ana sa Pustare u njegovoj peini. Bio je tamo i leao je na slami. ta ima novo? upita ih on, ne diui pogleda s knjige.

Hteli smo neto da ti predloimo, ane sa Pustare.

Hmmmm ... ta? na to e on i nastavi da ita.

Zna li gde je kua carinika Kostanca?

Znam, znam ... Hej? ta? Ko je taj carinik?

Bel Lore i Ugaso se mrko pogledae. Ako mu ne uzmu tu prokletu knjigu, razbojnik nee razumeti nita od onoga to e mu rei. Zatvori zaas tu knjigu, ane. Posluaj nas.

an sa Pustare epa knjigu obema rukama, die se, klee, htede da je pritisne na grudi, drei je otvorenu na obeleenoj stranici, zatim se u njemu opet probudi silna elja za itanjem i ne isputajui je ni po koju cenu iz ruku, die je tako da je mogao zabiti nos u stranice.

Bel Lore se neto seti. U blizini spazi pauinu sa velikim paukom. On polako die pauinu zajedno sa paukom i baci je na ana sa Pustare i to upravo izmeu knjige i njegovog nosa. Taj nesreni an sa Pustare bio

se toliko razneio da se i pauka bojao. On oseti kako ga po nosu golicaju paukove noice i nekakva lepljiva vlakna i pre no to je shvatio ta se zbiva, kriknu od uasa, ispusti knjigu i poe da mae rukama ispred lica, razrogaivi oi i pljuckajui.

Ugaso se baci na zemlju i zgrabi knjigu pre no to je an sa Pustare uspeo da je pritisne nogom.

Vrati mi tu knjigu! ree an sa Pustare, pokuavajui da se jednom rukom oslobodi pauine i pauka a drugom da otme knjigu od Ugasa.

Stani! Najpre nas posluaj! ree Ugaso krijui knjigu iza lea. itao sam Klarisu.22 Vrati mi je! Ba sam doao do najzanimljivijeg dela.

Sluaj. Veeras emo odneti dak drva carinikovoj kui. Umesto drva u daku e biti ti. Kad padne no, izii e iz daka...

Ali ja elim da proitam Klarisu! Uspeo je da strese sa ruku poslednje ostatke pauine i pokua da se sa mladiima uhvati ukotac.

uj, kad padne no, izii e iz daka i sa dva pitolja prisilie carinika da ti preda sav novac koji je te nedelje uterao na carinarnicama i koji uva u kasi pored uzglavlja.

22

Delo engleskog romantiara Samjuela Riardsona (16891761). (Prim. prev.)

 Dozvolite mi da bar doitam ovo poglavlje ... Budite tako dobri...

Dva mladia se setie vremena kada je an sa Pustare svakome ko bi se usudio da mu protivrei, uperio dva pitolja u trbuh, i veoma se raalostie. Uzee kese sa novcem, vai? navaljivali su tuno donee ih nama, a mi emo ti vratiti knjigu pa moe itati do mile volje. Je li u redu? Hoe li poi?

Ne. Nije u redu. Neu poi!

Nee poi... Dakle, nee poi... Pokazau ti ja! ree Ugaso i zgrabi jednu stranicu pri kraju knjige ( Nemoj! viknu an sa Pustare), pocepa je ( Nemoj! Stani! ) zguva je i baci je u vatru.

Ah, kukin sine! To nisi smeo da uradi! Sada ne znam kakav je kraj! ree razbojnik i potra za Ugasom da mu otme knjigu.

Onda, hoe li poi cariniku?

Ne, neu poi!

Ugaso istre iz knjige jo dve stranice.

Stani! Te stranice jo nisam proitao! Ne sme ih spaliti!

Ali Ugaso ih je ve bacio u vatru.

 Kukin sine! Klarisa! Ne!

Onda, ide li?

Ja...

Ugaso istre iz knjige jo tri stranice i baci ih u vatru.

an sa Pustare sede, zari lice u ruke. Poi u ree ali mi obeajte da ete me ekati sa knjigom pred carinikovom kuom.

Razbojnika sakrie u dak i glavu mu pokrie pruem. Bel Lore uprti dak na lea. Za njim krenu Ugaso sa knjigom. Povremeno, kada bi se an sa Pustare u daku poeo dilitati ili gunati i time stavljati do znanja da se pokajao i predomislio, Ugaso bi, tako da an to uje, iscepao jo neku stranicu, i razbojnik bi se posle toga opet primirio.

I tako su ga, prerueni u drvosee, uneli u carinikovu kuu i u njoj ga ostavili. Onda su se sklonili malo dalje iza jedne masline, ekajui da im se, posle prepada, opet prikljui.

Ali Danu sa Pustare se suvie urilo. On izie iz daka pre mraka a tada je u kui jo bilo mnogo sveta. Ruke uvis! On vie nije bio onaj nekadanji razbojnik, inilo mu se da je iziao iz sebe i da se posmatra pa je oseao da je pomalo smean. Ruke uvis, kad kaem... Svi uza zid... Nije vredelo! Ni samom mu to vie nije bilo ubedljivo i zato je sve to radio tek tako da neto radi. Jeste li tu svi? Nije primetio da

se iz sobe iskrala jedna devojica.

Bio je to pothvat u kojemu se nije smelo gubiti vreme. Meutim, on je odugovlaio, carinik se pravio lud, toboe, nije mogao nai klju, an sa Pustare je shvatio da ga vie ne uzimaju ozbiljno, a u dubini due bio je zadovoljan to je tako.

Najzad je iziao natovoren kesama sa dukatima. Gotovo nasumce potra prema maslini pod kojom su zakazali sastanak. Eto vam sve to sam naao! Vratite mi Klarisu.

etiri, sedam, deset ruku ga epae, tako da se nije mogao ni maknuti. Odred pandura ga die i uveza kao salamu.

Klarisu e videti kroz reetke! rekoe oni i povedoe ga u tamnicu.

Tamnica se nalazila u maloj kuli na morskoj obali. Pored nje pruala se borova umica. Stojei na jednom boru, Kozimo je gotovo mogao da dohvati prozor elije iza ijih je reetaka video lice ana sa Pustare.

Razbojnik je sauvao hladnokrvnost i na sasluanjima i na suenju. Znao je da e ga u svakom sluaju obesiti. Ubijala ga je dokolica, jer u tamnici nije mogao itati i bilo mu j ao to onaj roman nije doitao. Kozimu poe za rukom da mu nabavi drugi primerak Klarise i ponese ga na bor.

Gde si stao?

 Kad Klarisa bei iz javne kue!

Kozimo malo prelista knjigu, a onda ree: Evo, tu je. Dakle i poe glasno da ita, okrenuvi se prema prozoru sa reetkama za koje se an sa Pustare uhvatio.

Istraga je dugo trajala a razbojnik je pokuavao da izbegne smrtnu kaznu. Danima su ga nagovarali da prizna svaki zloin posebno, a njih je bilo bezbroj. I tako je svakodnevno, pre i posle sasluanja, sluao Kozima koji mu je itao roman. Kad su proitali Klarisu Kozimo primeti da je razbojnik potiten, pa pomisli da Riardson, tu u tamnici na njega teko deluje. Zato odlui da mu ita jedan Fildingov roman koji mu je opisima burnih dogaaja mogao donekle nadoknaditi izgubljenu slobodu. Tih dana je suenje bilo u toku, a an sa Pustare je samo mislio na doivljaje Donatana Vajlda.23

Pre no to su roman proitali, osvanu dan pogubljenja. Na kolicima, u pratnji fratra, an sa Pustare krenu na poslednje putovanje. U Ombrozi su zloince veali o visoki hrast nasred trga. Okolo se okupio narod.

Kad su mu ve stavili omu oko vrata, an sa Pustare zau zviduk izmeu granja. On die glavu. Bio je Kozimo sa zatvorenom knjigom.

Kai mi kakav je kraj ree osuenik.

Glavno lice satirinog romana ivot g. Donatana Vajlda, Hernija Fildinga. (Prim. prev.)
23

 ao mi je to ti moram rei, ane odgovori mu Kozimo ali Donatana su na kraju obesili.

Hvala. Neka tako bude i sa mnom! Zbogom! ree razbojnik pa sam odgurnu lestve ispod nogu i ostade da visi.

Kad telo prestade da se trza, masa se udalji. Kozimo ostade tu do noi, opkoraivi granu o kojoj je visio obeeni. Kad god bi se neki gavran pribliio leu da mu kljuje oi i nos, Kozimo bi ga terao maui kapom.

XIII

Za vreme tih sastanaka sa razbojnikom, u Kozimu se probudila silna strast za itanjem i uenjem, koja se u njemu celog ivota nije gasila. Ljudi su ga sada obino viali kako sa otvorenom knjigom sedi na nekoj udobnoj grani ili se, kao na kolsku klupu, naslanja na neku raljastu granu i pred sobom dri hartiju na daici. Mastionica mu je stajala u rupi u deblu a on je pisao drugim, gujim perom.

Sada je prvi potraio opata Folaflera i zamolio ga je da mu dri asove, da mu tumai Tacita i Ovidija, da mu govori o nebeskim telima i hemijskim zakonima, ali je stari svetenik znao samo neto malo gramatike i teologije, a inae se guio u moru nedoumica i praznina i na uenikova pitanja je bespomono irio ruke i upirao pogled u nebo.

 Monsieur l'Abb, koliko ena jedan ovek moe imati u Persiji? Monsieur l'Abb, ko je savojski namesnik? Monsieur l'Abb, moete li mi objasniti Lineov sistem? Alors... Maintenant... Voyons...24 poeo bi opat, a onda bi se zbunio i ne bi znao da nastavi.

Ali je Kozimo koji se kljukao svakojakim knjigama i koji je pola dana provodio u itanju, a pola u lovu da bi platio raune Orbekeu, imao uvek ta njemu da pria. O Rusou, koji je etao po vajcarskim umama skupljajui bilje, o Bendamenu Frenklinu, koji je hvatao munje papirnatim zmajevima, o baronu De la Ontanu koji je sreno iveo meu amerikim Indijancima.

Stari Folafler je sluao te prie zadivljeno i paljivo, ne znam da li zato to su ga zaista zanimale ili samo zato to mu je bilo lake da slua drugog nego da sam poduava, pa je odobravao ili odgovarao: Non! Dites-le moi!25 kad bi mu se Kozimo obratio pitanjem: A znate li kako je...? ili Tiens! Mais c'est patant!26 kad bi mu Kozimo odgovarao a katkad bi uzviknuo: Mon Dieu!27 moda od sree to je tog trenutka opat otkrio svu veliinu boje promisli, a moda od tuge to je zlo svuda prisutno i to je u svim vidovima beznadeno ovladalo svetom.
24 25 26 27

Dakle... Sada... Da vidimo... (Prim. prev.) Ne! Recite mi vi! (Prim. prev.) Gle! Pa to je zaista divno! (Prim. prev.) Boe! (Prim. prev.)

Ja sam bio jo dete, a Kozimovi prijatelji su pripadali staleu ljudi neukih, zato je potrebu da raspravlja o onome to je otkrio u knjigama, zadovoljavao obasipajui pitanjima i objanjenjima starog vaspitaa. Ozaren uzvienim saznanjem o ispraznosti svega, opat je bio popustljiv i prilagodljiv i Kozimo je to iskoriavao. I tako se njihov odnos tokom uenja izmenio. Kozimo je postao uitelj, a Folafler uenik. Kozimo je pri tom izvrio takav uticaj na opata da je uspeo tog plaljivog starca povesti u etnje po drveu. Naterao ga je da celo popodne, klatei mravim nogama, sedi na grani indijskog kestena u parku markiza D'Ondarive, da posmatra neobine biljke i sunce na zalasku koje se ogledalo u bazenu sa nimfama i da raspravlja o monarhijama i republikama, o ispravnom i istinitom u raznim religijama, o kineskim obredima, zemljotresu u Lisabonu, o lajdenskoj boci, o senzualizmu.

To popodne je trebalo da mi opat odri as iz grkog, ali od mog uitelja nije bilo ni traga. Porodica se uznemirila, pretraili su celo imanje, ak i ribnjak, jer su se bojali da onako rasejan nije u njega pao i utopio se. Opat se vrati tek pred vee, alei se na bolove u krstima, jer je satima neudobno sedeo na travi.

Ali ne treba smetnuti s uma da su u starom jansenisti to pasivno prihvatanje svega i svaega, smenjivali trenuci u kojima je dolazila do izraaja njegova uroena sklonost prema duhovnoj strogosti. Mada bi, dok je bio rasejan i popustljiv, bez pogovora prihvatio svaku novu i slobodarsku ideju, na primer, ideju o jednakosti svih ljudi pred zakonom, ili o potenju divljaka, ili o zlokobnom uticaju sujeverja, posle etvrt sata,

u nastupu nekakve strogosti i iskljuivosti, uiveo bi se u te ideje, maloas tako olako prihvaene, i unosio bi u njih svu svoju potrebu za doslednou i moralnom strogou. Tada bi se na njegovim usnama rei o dunostima slobodnih i jednakopravnih graana ili o vrlinama oveka koji sledi praiskonski glas savesti, pretvarala u pravila jednog okrutnog uenja, u postavke jedne zanesenjake vere, a izvan toga je video samo crnu sliku izopaenosti, pa bi govorio da su svi novi filozofi suvie popustljivi i povrni u otkrivanju zla a da put usavravanja, iako tegoban, ne doputa mirenja i polovinosti.

Prilikom ovakvih iznenadnih opatovih istupa, Kozimo se nije usuivao ni re da proslovi jer se bojao da e sve to kae biti osueno kao nesuvislo i nedovoljno strogo a raskoan svet koji je pokuavao opatu da predstavi, pred njim bi se okamenio kao mermerno groblje. Sreom, opat bi se brzo zamorio od te prenapregnutosti volje i stajao bi pred njim iscrpljen kao da je posle pokuaja ogoljavanja svakog pojma koji je svodio na istu sutinu, uranjao u svet lakih i neuhvatljivih senki. Prevrtao je oima, uzdisao, pa se to uzdisanje pretvaralo u zevanje, i opet ulazio u nirvanu.

I tako, as u jednom, as u drugom duevnom stanju, danima je sluao Kozimove pouke pa je trkarao od drvea na kojemu je ovaj sedeo do Orbekeove knjiare da mu porui koje knjige treba da nabavi u Amsterdamu i Parizu i da preuzme one koje su upravo stigle. Na taj nain je sebi radio o glavi. Vest da u Ombrozi jedan svetenik ita sve knjige koje su crkvene vlasti irom Evrope zabranile, dopre do crkvenog suda. Jedno popodne dooe u na letnjikovac biri da izvre pretres u

opatovoj sobici. Meu njegovim brevijarima naoe dela Bela,28 jo neiseenih stranica, ali to je bilo dovoljno da ga uhapse i povedu sa sobom.

To je bio zaista tuan prizor, a odigrao se jednog tmurnog popodneva. Seam se kao da sada to gledam sa prozora svoje sobe, preplaen, prekinuo sam uenje aorista poto mi vie nije imao ko da dri asove. Stari otac Folafler se udaljavao ispod drvoreda u pratnji oboruanih pandura i gledao je drvee. Odjednom mi se uini da se trgao kao da je hteo otrati prema brestu i na njega se popeti, ali su ga noge izdale. Kozimo je tog dana bio u lovu i nita nije znao. Tako se nisu ni oprostili.

Nikako mu nismo mogli pomoi. Na otac se zatvori u sobu i nije hteo nita da okusi, jer se plaio da e ga jezuite otrovati. Opat je proveo poslednje dane delom u tamnici, a delom u samostanu, uporno poriui optube sve do smrti, ne shvativi, iako je ceo ivot posvetio veri, u ta je u stvari verovao, ali pokuavajui da vrsto veruje sve do poslednjeg asa.

Opatovo hapenje nije ni najmanje uticalo na razvoj Kozimovog obrazovanja. Ba u to vreme on poinje da vodi prepisku sa najveim evropskim filozofima i naunicima kojima se obraao s molbom da mu odgovore na neka pitanja ili na neke primedbe, ili prosto iz zadovoljstva da raspravlja sa najsjajnijim umovima svoga vremena i da istovremeno veba strane jezike. teta to se sve njegove hartije, koje je odlagao u samo njemu znana udubljenja stabala, nikada nisu pronale i sigurno su

28

Pjer Bel, francuski prosvetitelj i slobodoumni pisac. (Prim. prev.)

ih otetile veverice i memla. Meu njima bi se nala, pisana rukom, pisma najuvenijih naunika veka.

Kozimo je za dranje knjiga na nekoliko mesta napravio nekakve visee biblioteke koje su bile dobro zatiene od kie i glodavaca, ali neprestano ih je premetao, ve prema tome ta je u tom trenutku bio predmet njegovog prouavanja i ta ga je privlailo, jer je mislio da su knjige, u neku ruku, sline pticama pa nije voleo da ih vidi kako stoje na jednom mestu ili zatvorene, govorei da se tako kvare. Na najvroj od tih vazdunih polica slagao je tomove Didroove i Dalamberove enciklopedije, postepeno, onako kako su mu pristizali iz kakve knjiare u Livornu. A ako je u poslednje vreme, zato to je neprestano iveo u svetu knjiga, lebdeo u oblacima i sve manje se interesovao za svet oko sebe, itanje enciklopedije, neke divne rei kao, na primer, Abeille, Arbre, Bois, Jardin,29 ponovo su mu u novom svetlu otkrile ono ime je bio okruen. Meu knjigama koje je poruivao poeli su da se pojavljuju i neki prirunici o vetinama i zanatima, na primer, o negovanju drvea, i jedva je ekao da u praksi proveri nova saznanja.

Kozimo je uvek voleo da gleda ljude kako rade, ali do sada njegov ivot na drveu, neprestano premetanje i lovovi uvek su zadovoljavali nekakve njegove posebne i neopravdane prohteve, kao da je ptiica. Sada, meutim, oseti potrebu da uradi neto korisno za svoje blinje. A i to je, kad dobro razmislimo, nauio druei se sa razbojnikom. Tada je osetio koliko je zadovoljstvo biti koristan, raditi neto neophodno drugima.

29

Pela, Drvo, uma, Park. (Prim. prev.)

Nauio je kako se potkresuju stabla i nudio je usluge vrtlarima zimi kada sa drvea tre nepravilni spletovi suvaraka i kada izgleda da i ono stremi samo jednom: da bude svedeno na pravilnije oblike kako bi se moglo okititi cveem, liem i voem. Kozimo je umeo dobro da potkresuje drvee a zahtevi mu nisu bili veliki, i zato ga je svaki maloposednik i zakupac molio da doe k njemu raditi. Ljudi su ga viali kako na kristalno istom jutarnjem vazduhu, uspravan, raskreenih nogu na niskom, golom drveu, sa alom oko vrata koji mu je dopirao do uiju, die makaze i cak, cak, sigurnim rezovima uklanja nepotrebne granice i vrhove. To isto je radio u parkovima na senovitom i ukrasnom drveu i u umama gde je drvoseinu sekiru koja je mogla da se duboko usee u stoletno deblo i da obori drvo, pokuao da zameni hitrom sekiricom kojom je radio samo na granama i vrhovima.

Ukratko, zaljubljen u bilje i rastinje, umeo je, kao to to biva kad god je u pitanju prava ljubav, da bude nemilosrdan i da zadaje bol, da ranjava i see da bi potpomogao rast i razvoj. Razume se da je, potkresujui stabla i proreujui granje, nastojao da ne slui samo interesima vlasnika drvea ve i svojim interesima, jer je on bio putnik koji je oseao potrebu za prohodnim putevima. Uvek bi potedeo one grane koje su mu sluile kao mostovi izmeu drvea i nastojao je da ih ojaa time to bi uklanjao druge koje su ih pritiskale. I tako je prirodu Ombroze, koja je jo kad je u nju zaao bila tako pitoma, svojom vetinom sve vie prilagoavao sebi, istovremeno prijatelj svom blinjem, prirodi i sebi. A plodove tog svog razumnog delovanja uivao je naroito u zrelijim godinama, kad se iznuren najbolje odmarao na dobro negovanom drveu. A onda je bilo

dovoljno da dou neuraunljive generacije, nesmotrene i lakome, ljudi koji nikog i nita ne vole, pa ak ni sebe i da se sve promeni tako da vie nijedan Kozimo nikad nee moi da ponosno stupa drveem.

XIV

Iako se proirio krug Kozimovih prijatelja, moram rei da je on takoe stekao i neprijatelje. Kad se an sa Pustare preobratio i odao itanju dobrih knjiga, a posle toga nastradao, skitnice iz ume su se nale u nezavidnom poloaju. Jedne noi je moj brat spavao u svojoj vrei, obeenoj o jasen u umi, kada ga probudi lave jazavara. On otvori oi i ugleda neku svetlost. Dolazila je odozdo, drvo je gorelo u podnoju i plameni jezici su ve lizali deblo.

Poar u umi! Ko ga je podmetnuo? Kozimo je bio siguran da sino nije ni dirnuo kresivo. Dakle, to je bilo delo onih protuva! Hteli su da zapale umu kako bi mogli pokrasti drva a istovremeno svaliti krivicu na njega i sem toga, ivog ga spaliti.

U prvi mah Kozimo i ne pomisli kakva mu opasnost preti. On pomisli da to bezmerno carstvo puno njegovih puteva i skrovita, moe biti uniteno i samo se toga uplai. Otimo Masimo je ve beao da ga ne zahvati plamen, povremeno se okretao i oajno lajao. Poar se irio zahvatajui bilje to raste ispod drvea.

Kozimo ne izgubi prisebnost. Na jasen, gde je tada bilo njegovo

skrovite, doneo je, kao obino, tota, izmeu ostalog, burence vode od kuvanog jema da gasi letnju e. On se pope do tog burenceta. Sa jasenovih grana beale su prestravljene veverice i sove, a iz gnezda su izletale ptice. Kozimo zgrabi burence, upravo htede da mu odvrne slavinu i nakvasi deblo jasena kako i ono ne bi planulo, ali se seti da se vatra iri po travi, da priji suvo lie i bunje i da e buknuti okolno drvee. Zato odlui da sve stavi na kocku. Neka izgori i jasen! Ako mi bude polo za rukom da ovom jemenom vodom nakvasim zemlju svuda okolo gde se oganj jo nije razbuktao, zaustaviu poar! I odvrnuvi slavinu na burencetu, talasastim i krunim pokretima polivao je zemljite, gasei plamen na krajnjoj ivici vatrita. I tako je oganj bio okruen mokrom travom i liem i vie nije mogao da se iri.

Kozimo skoi sa javora na oblinju bukvu. To uini u poslednjem trenutku. Deblo koje je gorelo u podnoju, srui se kao lomaa uz prasak i bespomono skianje veverica.

Hoe li se vatrite ograniiti na to mesto? Ali ve su vrcale varnice i ar se rasipao svuda okolo. Slaba brana od mokrog lia sigurno nee moi zadrati irenje poara. Vatra! Vatra! poe da vie Kozimo na sav glas Poar!

ta jeee! Ko vieee? odgovarali su glasovi. Nedaleko se nalazila ugljara i jedna smena ljudi iz Bergama, njegovih prijatelja spavalo je tamo u jednoj daari.

Poaaar! Uzbunaaa!

Uskoro su se celom planinom razlegali povici. Ugljari, ratrkani po umi, dovikivali su se na svom nerazumljivom nareju. I dotrae sa svih strana. Poar je bio savladan.

Ta paljevina sa umiljajem, pokuaj da mu se oduzme ivot, trebalo je da Kozimu bude opomena da se kloni ume. No on, naprotiv, poe razmiljati kako se u umi moe zatititi od poara. Bilo je suno i vrelo leto. U umama na obali prema Provansi, ve nedelju dana besneo je ogromni poar. Nou su se visoko iznad planine videli rujni odblesci kao posle sunevog smiraja. Vazduh je bio suv, drvee i grmlje na pripeci bilo je zapaljivo kao barut. Izgledalo je da vetrovi raznose plamen prema naem kraju, iako ovde nikada ranije nije izbio poar ni sluajan ni podmetnut. Ombroza se pritajila pod bremenom opasnosti koje ju je zaguilo, slina tvravi sa slamnim krovom koju napadaju dumani, palikue. Izgledalo je da ni nebo nije poteeno i da se i na njega svalilo ognjeno breme. Svake noi su nebeskim svodom preletali rojevi meteora i oekivali smo da e se i na nas sruiti.

Tih dana opte pometnje, Kozimo je kupio nekoliko bavica, napunio ih vodom i podigao na najvie drvee koje je raslo na istaknutim mestima. Uverili smo se da ipak neemu mogu posluiti. Nezadovoljan, poeo je da prouava sistem potoka koji su proticali kroz umu, veoma opliali, i izvora sa slabanim mlazom. On poe da se savetuje sa vitezom advokatom.

O, da! uzviknu Enea Silvio Karega i lupi se rukom po elu.

Bazeni! Brane! Treba napraviti planove! vikao je i skakao od oduevljenja dok mu je hiljadu ideja vrvelo po glavi.

Kozimo ga natera da napravi proraune i skice, a u meuvremenu probudi interesovanje za tu stvar kod vlasnika privatnih uma, zakupaca dravnih uma, drvosea, ugljara. Svi zajedno, pod rukovodstvom viteza advokata (odnosno sa vitezom advokatom koji je bio potinjen svima njima, prinuen da njima rukovodi i da se usredsredi na posao) i Kozimom, koji je nadgledao radove odozgo, sagradili su rezervoare za vodu, tako da su se na svakom mestu na kojemu bi izbio poar, mogli koristiti mrkovi.

Ali to nije bilo dovoljno, trebalo je organizovati vatrogasnu strau, odrede koji e se u sluaju uzbune odmah umeti rasporediti u lanac da bi iz ruke u ruku dodavali vedra vode i zaustavili poar pre no to se proiri. Tako je ustanovljena nekakva milicija, iji su lanovi naizmenino straarili i nou. Kozimo je lanove milicije regrutovao iz redova ombrokih seljaka i zanatlija. Kao to se to deava u svakom udruenju, i u njihovom se odmah razvio duh zajednice, takmienje meu ekipama i ljudi su se oseali spremni za velike pothvate. I Kozimo se oseti pun nove snage i zadovoljstva. Otkrio je da je sposoban da ljude okupi i da njima rukovodi, ali tu sposobnost na svoju sreu, nikad nije zloupotrebljavao a ispoljio ju je samo nekoliko puta u ivotu, i to onda kad se nadao da e postii znaajne rezultate i uvek je imao uspeha.

Kozimo doe do saznanja da udruivanjem ovek postaje jai, da u zajednici dolaze do izraaja vrline pojedinca, da se u njoj oseti radost

koja se retko doivi kad je ovek sam, radost saznanja da ima mnogo estitih, valjanih i sposobnih ljudi zbog kojih vredi teiti za dobrim (dok se, kad ovek ivi sam, deava veoma esto suprotno, vidi se samo ona druga strana ovekove prirode, zbog koje treba uvek drati ruku na mau).

Dakle, to leto poara, bilo je lepo leto. Iskrsao je zajedniki problem ije je reenje svima lealo na srcu i svako mu je davao prednost nad drugim svojim linim interesima, a u naknadu za to oseao je zadovoljstvo to se slae i meusobno potuje sa toliko mnogo izvanrednih ljudi.

Kasnije e Kozimo uvideti da udruivanja, kad se taj zajedniki problem rei, gube svoju raniju vrednost pa da je stoga bolje biti usamljeni pojedinac nego voa. Ali za sada, poto je bio voa, cele noi je sasvim sam u umi straario na drvetu.

U sluaju ako bi se desilo da vidi kako je negde poeo da se rasplamsava poar, pripremio je na vrhu drveta zvono, koje se moglo uti daleko i pozvati na uzbunu. I tako, kad su tri, etiri puta izbili poari, ljudi su uspeli da ih na vreme pogase i da spasu umu. A poto su poari bili podmetnuti, otkrili su da su krivci dva razbojnika Ugaso i Bel Lore i proterali su ih sa teritorije ove optine. Krajem avgusta poee pljuskovi i opasnost od poara proe.

U to vreme u Ombrozi su moga brata samo hvalili. Te pohvale su stizale i u na dom. Govorilo se: Pa ipak, ba je dobar! Pa ipak, poneto ba ume dobro da izvede. To se govorilo tonom kojim se izriu nepristrasni

sudovi o nekoj osobi druge vere ili suprotne stranke, kad se ljudi hoe pokazati toliko irokogrudi da razumeju i ideje koje su im sasvim strane.

Generalica je na sve to odgovarala osorno i kratko. Jesu li naoruani? pitala je kad bi joj govorili o odredu vatrogasaca koji je osnovao Kozimo Vebaju li? jer je ona ve krojila planove kako bi bilo da se obrazuju odredi oruane milicije koji bi, u sluaju rata, mogli uestvovati u vojnim operacijama.

Na otac je, meutim, sluao utei, odmahujui glavom, tako da se nije znalo da li bi ga se svaka vest o tom njegovom sinu bolno kosnula ili se, naprotiv, slagao sa sagovornikom i jedva ekao da te laskave rei u njemu opet probude nadu u Kozima. Sigurno je posredi ipak bilo ovo poslednje, jer je kroz nekoliko dana uzjahao konja i poao da ga trai.

Sreli su se na jednoj istini, okruenoj drveem. Baron je nekoliko puta projahao gore-dole, ne gledajui sina, ali video ga je. Deak mu se primakao, skaui sa daljeg na blie drvee. Kad se nae pred ocem, skide eir od slame (koji je leti nosio umesto kape od krzna divlje make) i pozdravi ga: Dobar dan, gospodine oe!

Dobar dan, sinko!

Jeste li dobro?

Prilino s obzirom na moje godine i nevolje.

 Drago mi je to vidim da ste u snazi.

To sam eleo i ja tebi da kaem, Kozimo. uo sam da radi za opte dobro.

Na srcu mi lei spas uma u kojima ivim, gospodine oe!

Zna li da jedan deo ume nama pripada, jer smo ga dobili u nasledstvo od tvoje jadne, pokojne babe Elizabete?

Znam, gospodine oe. U predelu Belrio. Tamo raste trideset kestenova, dvadeset i dve bukve, osam borova i jedan javor. Imam kopiju svih katastarskih mapa. I upravo kao lan porodice vlasnika uma, eleo sam da osnujem savez svih onih koji ele da ih zatite.

To je dobro ree baron, zadovoljan odgovorom. Ali dodade: Kau da je to udruenje pekara, vrtlara i potkivaa.

I njih, gospodine oe. Svih ljudi potenih zanimanja.

Zna li da bi sa titulom vojvode mogao vladati plemiima, vazalima?

Znam da kad imam vie ideja od drugih, onda te ideje treba da dam drugima ako hoe da ih usvoje. Eto, to znai vladati.

Je li danas obiaj da se ivi na drvetu ako se eli vladati?, baronu je bilo navrh jezika da upita. Ali ta je vredelo ponovo pokretati to pitanje?

On uzdahnu, zamiljen. Zatim odrei pojas o kojem mu je visila sablja. Osamnaest ti je godina... Ve je vreme da te smatramo odraslim... Meni su dani odbrojani... ree on, drei pljotimice sablju obema rukama. Sea li se da si baron Di Rondo?

Da, gospodine oe, seam se svoga imena.

Hoe li biti dostojan imena i titule koju nosi?

Nastojau da budem to dostojniji imena oveka i tako u biti dostojan svakog ovekovog obeleja i svojstva.

Dri ovu sablju, moju sablju . On se die u stremenu, Kozimo se sagnu na grani i tako baronu poe za rukom da mu je pripae.

Hvala, gospodine oe... Dajem vam re da u se njome sluiti za opte dobro.

Zbogom, sine moj! Baron okrenu konja, malo pritee dizgine i polako odjaha.

Kozimo pomisli da je moda trebalo da mu oda poast sabljom, a onda se seti da mu ju je otac dao da se njome brani, a ne da se njome kiti u sveanim prilikama i ne isuka je iz korica.

XV

U to vreme, sastajui se sa vitezom advokatom, Kozimo primeti neto udno u njegovom ponaanju, bolje reeno, neto neuobiajeno, pa bilo to vie ili manje udno. inilo mu se da nije bio zamiljen zbog njemu svojstvene rasejanosti, ve zato to su ga uporno opsedale neke ideje. Sada bi se sve ee uputao s ljudima u razgovor iako, nekada, nedruevan, nikad ne bi kroio nogom u grad, sada, naprotiv, ne bi izbijao iz luke, stajao bi u grupi ljudi ili bi sedeo na obronku ispod tvrave sa asnim starinama i moreplovcima i razgovarao o brodovima koji su dolazili i odlazili ili o napadima gusara.

Na puini ispred nae obale krstarile su jo ajke berberskih gusara i ometale saobraaj. Ali to je bilo gusarenje nasitno, ne kao nekada kada bi svako ko bi naiao na gusare, bio odveden u ropstvo u Tunis i Alir ili bi mu odsekli nos i ui. Sada, kada bi osmanlijama polo za rukom da stignu koji ombroki brodi, uzimali bi tovar: burad bakalara, holandski sir, bale pamuka, i otplovili bi dalje. Deavalo se da nai budu bri i da im pobegnu, i tada bi iz malih topova gaali katarke njihove ajke, a Berberi bi odvraali pljuvanjem, pogrdnim kretnjama i vikom.

Ukratko, to je bilo bezazleno gusarenje koje se preduzimalo zato to su pae tih zemalja smatrale da imaju izvesna potraivanja od naih trgovaca i brodovlasnika, poto ih oni po njihovom miljenju nisu dobro snabdevali ili su ih varali. I tako su pokuavali da se naplate, i to

malo-pomalo pljakom, ali su istovremeno s nama i dalje vodili trgovake pregovore, sporei se i nagaajui se. Prema tome, ni jednoj ni drugoj strani nije ilo u prilog da prave nasilja, i plovidba je bila puna neizvesnosti i opasnosti koje se ipak nikad nisu pretvarale u tragediju.

Dogaaj koji u vam sada ispriati uo sam od Kozima koji ga je predstavio na nekoliko razliitih naina. Zadrau se na ovom koji je najbogatiji pojedinostima i najloginiji. Istina je da je moj brat, priajui svoje pustolovine, tota dodavao, ali u nedostatku drugih izvora, ja nastojim da se bukvalno drim onoga to sam od njega uo.

Dakle, jednom je Kozimo, kojemu je, otkako je straario zbog poara, prelo u naviku da se budi nou, video kako neka svetlost silazi u dolinu. Tiho, skaui s grane na granu kao maka, poe da je prati i ugleda Eneu Silvija Karegu koji je nekuda urio, sa fesom na glavi i u kaftanu, sa fenjerom u ruci.

ta li je u to gluvo doba radio napolju vitez advokat, koji bi inae legao rano kao kokoka? Kozimo ga je pratio. Pazio je da ne une, iako je znao da njegov stric, kad tako juri zanesen, gotovo nita ne uje i ne vidi.

Staroputinama i preicama vitez advokat sie na obalu i sa jednog mesta na morskom alu poe da mae fenjerom. Bila je no bez meseine i na moru se videlo kako se talasa pena samo najbliih valova. Kozimo je stajao na jednom boru, koji je rastao malo podalje od obale, jer je tamo uma bila rea, pa se i nije ba tako lako moglo po granju svuda stii. Pa

ipak, dobro je video malog starca sa visokim fesom na glavi, na pustoj obali, kako mae fenjerom prema mranoj puini i kako mu iz mraka odgovara druga svetlost fenjera, odjednom sasvim blizu, kao da je tog asa upaljena, i iz tame izranja brodi sa tamnim, etvrtastim jedrom i veslima, brodi drukije graen od naih, i prista uz obalu.

Na lelujavoj svetlosti fenjera, Kozimo ugleda ljude sa turbanima. Neki su ostali u brodiu, polako veslajui da ga more ne bi odbacilo od obale, a neki su se iskrcali i imali su iroke, crvene, nadute dimije i o pasu blistave jatagane. Kozimo je naprezao oi i uljio ui. Stric i Berberi razgovarali su jezikom koji Kozimo nije razumeo, pa ipak mu se povremeno inilo da neto razabire, i to je sigurno bio taj uveni franaki jezik.30 Povremeno bi Kozimo uo i neku nau re, koju bi Enea Silvio posebno naglasio, meajui je sa drugim nerazumljivim reima, a te nae rei su bile imena brodova, poznata imena barki i jedrenjaka koji su pripadali brodovlasnicima iz Ombroze i koji su plovili izmeu naih i drugih luka.

Nije bilo teko pogoditi o emu je vitez govorio! Obavetavao je gusare kad stiu a kad polaze ombroki brodovi, ime su natovareni, u kom pravcu plove, koliko mornara je na njima ukrcano. Starac je sada sigurno rekao sve to je znao, jer se okrenuo i brzo otiao dok su se gusari vratili u brodi i uskoro ih je progutao mrak puine. Poto su se dogovorili brzo, moglo se zakljuiti da su se redovno sastajali. Ko zna otkada Berberi iz busije napadaju nae brodove, koristei se obavetenjima koja im daje na stric!
30

Stari jezik, meavina francuskog, panskog i italijanskog. (Prim. prev.)

Kozimo je ostao na drvetu, jer nije imao snage da ode, da se odvoji od puste obale. Duvao je vetar, talasi su lokali stene, svako kolence stabla je cvilelo, a moj brat je cvokotao zubima, ne zato to je inae bilo hladno, ve zato to mu je od alosnog otkria bilo hladno oko srca.

Eto, taj snishodljivi i tajanstveni mali starac kojega smo u detinjstvu uvek smatrali dvolinim, dok je Kozimo iveo u uverenju da ga je postepeno nauio ta znai potovati i saaljevati, sada se pokazao kao izdajnik kome se ne moe oprostiti, nezahvalnik koji je eleo zlo zemlji u kojoj je kao olupina od oveka prihvaen posle jednog ivota punog svakojakih zabluda... Zato? Zar ga je dotle dovela enja za tim krajevima i tim ljudima meu kojima je, jednom u ivotu, bio srean? Ili je, moda, potajno mrzeo ovu zemlju u kojoj mu je svaki zalogaj bio grk, jer se oseao ponien? Kozimo se predomiljao da li da otri i prijavi pijuna zbog rovarenja i tako spase robu naih trgovaca, utovarenu u lae, ili da potedi naeg oca bola koji bi mu u tom sluaju zadao, jer je prema svom polubratu gajio gotovo neobjanjivu naklonost. Kozimo je ve zamiljao taj prizor: vitez sa lancima na rukama, okruen pandurima ide izmeu dva reda Ombroana koji ga psuju i stie na trg na kojem mu stavljaju omu oko vrata, veaju ga ... Posle bdenja nad obeenim anom sa Pustare, Kozimo se zarekao da vie nikad nee prisustvovati pogubljenju, a, eto, sada treba da odlui hoe li poslati na gubilite svog roaka!

Celu no a i sutradan ga je morila ta misao tako da je mahnito skakao sa jedne na drugu granu, dilitao se, dizao, hvatajui se rukama za grane

iznad sebe, sputao se niz debla, kao uvek kad je bio zabrinut. Najzad nae reenje. Izabra srednji put. Uplaie gusare i strica da bi prekinuli sumnjive odnose, a da pravda ne bi morala da se u to uplie. Nou e stati na onaj bor na obali, sa tri, etiri nabijene puke (sada je ve imao ceo arsenal za razliite potrebe lova). Kada se vitez sastane sa gusarima, pripucae i meci e im zafijukati iznad glava. Kad gusari i stric uju pucnjavu, pobei e glavom bez obzira. A vitez koji se nije odlikovao naroitom hrabrou, posumnjae da su ga prepoznali i bie uveren da se sastanci na obali nadziru, pa ni za ivu glavu nee ponovo pokuati da se priblii islamskim brodskim posadama.

I zaista, Kozimo je sa pukama na gotovs, ekao na boru dve noi. Ali se ne dogodi nita. Kad, gle, tree noi mali starac sa fesom trka spotiui se o kamenje na obali, daje znakove fenjerom, laa pristaje uz obalu, mornari sa turbanima ...

Kozimo je spremno drao prst na obarau, ali ne opali. Ovoga puta je sve bilo drukije. Posle kraeg dogovora, dva gusara koja su se iskrcala pokazae lau, a ostali poee da istovaruju robu, burad, sanduke, zaveljaje, dakove, balone, kaice pune sira. Nije bila samo jedna laa, bilo ih je vie i sve su bile natovarene, pa red nosaa sa turbanima krenu obalom. Predvodio ih je na polustric, neodluna, sitna koraka i tako dooe do jedne peine izmeu morskih grebena. U toj peini Mavri sklonie svu robu koja je sigurno bila plen njihovih poslednjih gusarskih pohoda.

Zato su je doneli na obalu? Dalje je bilo lako zamisliti ta se zbilo. Poto

se berberska laa morala usidriti u jednoj naoj luci (zbog zakonite trgovine koja se uvek, i pored gusarskih prepada, meu nama odvijala) i tako se podvri carinskom pregledu, trebalo je da opljakanu robu sakriju na sigurnom mestu da bi je na povratku opet uzeli i odneli. Tako bi posada lae dokazala da nema nikakve veze sa poslednjim pljakama i ponovo bi uvrstila normalne trgovake veze sa naom zemljom.

Ovo zakulisno vrljanje bilo je otkriveno tek kasnije. Ali tada Kozimo nije pokuavao da ita sebi razjanjava. Gusarsko blago je bilo sakriveno u peini, gusari su se ukrcali u lau i ostavili su ga tu, trebalo ga je to pre uzaptiti. U jednom trenutku moj brat pomisli da ode da probudi ombroke trgovce koji su sigurno bili zakoniti vlasnici te robe. Ali odmah se seti svojih prijatelja ugljara koji su sa porodicama gladovali u umi. Vie se nije kolebao. On odskakuta po granju pravo u onaj kraj u kojemu su u prostim kolibama oko sive istine od nabijene zemlje, spavali ljudi iz Bergama.

Brzo! Doite svi! Otkrio sam gusarsko blago!

Ispod atorskih krila i granja od kojega su bile napravljene kolibe, zau se duvanje, pljuvanje, psovanje i najzad zadivljeni uzvici, pitanja: Zlato? Srebro?

Nisam dobro video ... ree Kozimo. Po mirisu bih rekao da ima bakalara i ovijeg sira!

Kad to ue, svi ljudi u umi poskakae na noge. Ko je imao puku, uze

puku, drugi se oboruae sekirama, koevima, aovima ili lopatama, a pre svega ponesoe sudove da u njih stave robu, ak i otrcane kotarice od uglja i crne dakove. Krenu duga povorka, Hura! Hota! i ene sioe sa praznim kotaricama na glavi, i deaci sa kapuljaama od sargije, nosei baklje. Kozimo ih je predvodio, skaui sa umskog bora na maslinu, sa masline na primorski bor.

Upravo su zaobilazili greben iza kojega se nalazila peina kad se na nekoj iskrivljenoj smokvi pojavi bela prilika jednog gusara koji die jatagan i poe na sav glas da zove u pomo. Kozimo se u nekoliko skokova nae na grani iznad njega i zari mu sablju u slabine. Razbojnik skoi u urvinu.

U peini se odravao sastanak gusarskih voa (Kozimo, ranije, u onom meteu istovarivanja, nije ni primetio da su oni ostali tu). Oni ue zov straara, izioe i videe da ih je opkolila rulja ljudi, ena garava lica, sa dakovima na glavi i lopatama u ruci. Potegoe jatagane i nasrnue da bi oslobodili prolaz. Hura! Hota! lnalah! Poe borba.

Ugljari su bili u veini, ali gusari su imali bolje oruje. Pa ipak, zna se da od lopata nema boljeg oruja u borbi sa jataganima. Deng! Deng! Marokanske sablje ustuknue, bile su prosto prepolovljene. Puke su, meutim, pratale i dimile su se, ali od svega toga male koristi! I neki gusari (po svoj prilici oficiri) imali su divne puke, optoene srebrom, ali su im se u peini kremenovi ovlaili pa nisu palile. Najpreduzimljiviji ugljari su udarali gusarske oficire lopatama po glavi i onesveenima oduzimali puke. Ali poto su Berberi imali turbane na glavi, udarci su bili ublaeni kao da su padali po jastuku, zato je bilo bolje udariti ih kolenom

u trbuh, jer im je pupak bio go.

Videvi da jedino kamenja ima dovoljno, ugljari poee da njime gaaju protivnika. Mavri im odgovorie ravnom merom. Kad su zaraene strane prele na borbu kamenjem, sukob je najzad dobio pravilniji tok, ali poto su ugljari pokuavali da prodru u peinu, jer ih je sve vie mamio miris bakalara, a Berberi su pokuavali da pobegnu u amac za spasavanje koji je ostao na obali, protivnici vie nisu imali krupnih razloga da nastave okraj.

U jednom trenutku ljudi iz Bergama nasrnue i prokrie sebi put u peinu. Mavri su jo davali otpor pod kiom kamenica, kad videe da je put prema moru slobodan. Zato onda da se bore? Bolje je dii jedra i otploviti.

Tri gusara, sva trojica otmeni oficiri, im uoe u lau, razvie jedra. Sa bora pored obale Kozimo skoi na jarbol, uhvati se za poprenu gredu krsta i tamo, stegnuvi vrsto kolenima drvo, isuka ma. Tri gusara digoe jatagane. Moj brat je vitlajui sabljom levo, desno, svu trojicu doveo u bezizlazan poloaj. Laa koja je jo bila vezana za obalu, naginjala se as na jednu as na drugu stranu. U tom trenutku isplovi mesec i blesnu sablja koju je baron poklonio sinu kao i berberski jatagani. Moj brat se spusti niz jarbol i zari sablju u grudi jednom gusaru koji sa palube pade u more. Hitro kao guter, opet se pope na jarbol, dva puta odbivi udarce preostale dvojice, zatim se opet spusti i posee drugog Mavra, pa se ponovo pope, a posle krae borbe sa treim, probode i njega.

Tri islamska oficira leala su delom u vodi, a delom izvan nje, sa bradama u koje su se hvatale alge. Ostali gusari, izubijani kamenicama i lopatama, leali su bez svesti na ulazu u peinu. Jo uvek na jarbolu, Kozimo je pobedonosno posmatrao okolinu, kada iz peine, besan kao maka zapaljenog repa, iskoi vitez advokat koji se sve dotad krio. Pognute glave pretra preko obale, odgurnu lau od ala, uskoi u nju, zgrabi vesla i svom snagom zavesla prema puini.

Vitee! ta to radite! Jeste li poludeli? dovikivao mu je Kozimo, drei se za krst jarbola. Vratite se na obalu! Kuda idemo?

Nije vredelo. Bilo je jasno da Enea Silvio Karega eli da stigne do gusarske lae i da se na njoj spase. Njegovo izdajstvo je sada bilo otkriveno pa ako bi ostao na obali, sigurno bi bio obeen. I tako je veslao, veslao, a Kozimo, iako mu je u ruci jo bila isukana sablja, a starac je bio nenaoruan i slab, nije znao ta da radi. U stvari, nije eleo da nad stricem izvri nasilje, a sem toga, da bi ga dohvatio, morao bi da sie sa jarbola, a tada bi se suoio sa pitanjem je li isto sii u amac i sii na zemlju, bolje reeno, je li ve odstupio od svojih linih zakona, skoivi sa drveta na jarbol. Sva ta pitanja bila su suvie sloena da bi ih u ovom trenutku mogao sebi postaviti. I tako nije uinio nita, opkoraio je krst jarbola, a talasi su ga nosili dok je povetarac nadimao jedra a starac neumorno veslao.

Odjednom zau lave. Sav uzdrhta od radosti. Pas Otimo Masimo kojeg je za vreme borbe bio izgubio iz vida, uurio se na dnu amca i mahao

repom kao da se nita nije desilo. Najzad, pomisli Kozimo, nema razloga da bude zabrinut. Bio je meu svojima, tu je bio njegov stric, njegov pas, plovio je laom, to je posle toliko godina provedenih na drveu, bila prijatna promena.

Puina je bila obasjana meseinom. Starac se ve umorio. Jedva je veslao i kroz pla je govorio: O, Zaira ... O, Alah, Alah, Zaira ... O, Zaira inalah ... Govorio je turski pa se nije moglo razabrati ta hoe i kroz suze je ponavljao to ensko ime koje Kozimo jo nikad nije uo.

ta kaete, vitee? ta vam je? Kuda to plovimo? pitao je.

Zaira ... O, Zaira ... Alah, Alah ... ponavljao je starac.

Ko je Zaira, vitee? Mislite li da plovite Zairi i to ovuda?

A Enea Silvio Karega je klimao glavom u znak odobravanja i govorio je turski kroz suze i dozivao je tu enu, lica okrenuta mesecu.

O toj Zairi Kozimo poe da pravi razne pretpostavke. Moda e sada otkriti najdublju tajnu tog zatvorenog i zagonetnog oveka. Ako je vitez, plovei prema gusarskoj lai, nameravao da se sastane s tom Zairom, znai da je u pitanju bila ena koja je ivela tamo, u tim osmanlijskim zemljama. Moda je celog ivota eznuo za tom enom, moda je ona bila slika izgubljene sree za kojom je tragao gajei pele, prokopavajui kanale. Moda mu je bila ljubavnica, supruga koju je ostavio tamo, u tim vrtovima preko mora, ili jo verovatnije kerka, njegova kerka s kojom

se rastao jo dok je bila devojica. U potrazi za njom, sigurno je godinama pokuavao da uspostavi vezu sa nekom turskom ili mavarskom laom koje su pristajale u naim lukama i najzad je, po svoj prilici, neto o njoj saznao. Moda su mu rekli da je prodata u roblje i, da bi je oslobodili, predloili su mu da ih obavetava o pravcu plovidbe ombrokih jedrenjaka. Ili je to bila cena koju je morao platiti da bi ga primili na svoj brod i odveli u Zairinu zemlju.

Sada, poto je zavera otkrivena, hteo-ne hteo, morao je napustiti Ombrozu, a Berberi nisu mogli odbiti da ga povedu sa sobom i vrate toj eni. U njegovim grozniavim, isprekidanim reenicama bilo je prizvuka nade, usrdne molbe, ak i straha, straha da jo nije kucnuo taj eljeni trenutak, da ga jo neka nesrea moe odvojiti od bia za kojim je toliko eznuo.

Vie nije mogao veslati i tada im se primae kao neka senka, druga berberska laa. Moda su na velikom brodu uli mete borbe na obali i poslali izvidnike.

Kozimo se spusti do polovine jarbola da bi se sakrio iza jedra. Starac je, meutim, poeo da vie na franakom jeziku da ga prime u lau, da ga povedu na veliki brod i prema njima je pruao ruke. Molba mu bi usliana. Dva janjiara sa turbanima, im im je bio nadohvat ruke, epae ga za ramena, podigoe onako lakog bez nekog napora i prebacie u svoju lau. Brodi na kojem se nalazio Kozimo zapljusnue talasi koji su se bili podigli, odbacie ga, jedra rairi vetar i tako je moj brat koji je ve mislio da je izgubljen, ostao neprimeen.

Dok se Kozimov brodi udaljavao na vetru, do njega su dopirali glasovi sa gusarske lae na kojoj je, po svoj prilici, dolo do svae. Mavri su vikali neto to je zvualo kao: Izdajnie! a starac je kao lud ponavljao: O, Zaira! pa nije bilo teko pogoditi kako su ga doekali. Sigurno su ga smatrali odgovornim za zasedu kod peine, za gubitak plena, za pogibiju nekih njihovih drugova pa su ga optuili da ih je izdao ... Zau se krik pa pljusak i najzad zavlada tiina. Kozimu u uima odjeknu, kao da ga sada uje, glas njegovog oca koji je zvao: Enea Silvio! Enea Silvio! i trao za polubratom po imanju, i moj brat zari lice u jedro.

Zatim se opet pope na krst da vidi kuda je laa otplovila. Neto je plutalo po moru kao noeno strujom, neki predmet, neto slino plovku, ali plovku sa repom ... Kad taj predmet obasja meseev zrak, Kozimo vide da to nije plovak ve glava, glava sa fesom na temenu i prepozna izvrnuto lice viteza advokata, kao obino, unezverena pogleda, otvorenih usta, a sve to je bilo ispod brade, utonulo je u more pa se i nije videlo. Kozimo viknu: Vitee! Vitee! ta to radite? Zato se ne ukrcate! Uhvatite se za lau! Sad u vas dii! Vitee!

Ali stric nije odgovarao. Plivao je, plivao, upirui u nebo unezvereni pogled kao da nita ne vidi. Kozimo ree: Hajde, Otimo Masimo! Skoi u vodu! Zgrabi viteza za iju! Spasi ga! Spasi ga!

Posluni pas skoi u more, pokua da zubima epa starca za iju, ali nije mogao da ga zgrabi za bradu.

 Rekao sam za iju, Otimo Masimo, rekao sam za iju! uporno ga je podsticao Kozimo, ali pas die glavu za bradu i gurnu je do ograde amca tako da se videlo da ije vie nema, da vie nema tela, da nema nieg, da je ostala samo glava, glava Enee Silvija Karege, odseena jednim zamahom jatagana.

XVI

Kozimo je ranije sasvim drugaije opisao smrt viteza advokata. Kada je vetar doterao brodi do obale, s njime uurenim na krstu jarbola, dok je Otimo Masimo za njim plivao vukui odseenu glavu, narodu koji je dotrao na njegov poziv, ispriao je sa drveta na koje se brzo prebacio pomou konopca mnogo jednostavniju priu, to jest da su viteza advokata oteli gusari, a zatim da su ga ubili. Moda je tu priu izmislio zbog naeg oca da ga ne bi suvie teko pogodila vest o pogubiji njegovog polubrata kad bude vidio njegove jadne posmrtne ostatke, ili to nije imao srca da ga, pored svega, jo optereti i otkriem o vitezovoj izdaji. tavie, kasnije, kad je saznao da je baron skrhan bolom, pokuao je da lanom slavom ovena ime naeg polustrica, izmislivi priu o potajnoj i lukavoj borbi koju je on vodio protiv gusara, zbog koje je, kad je bila otkrivena, osuen na smrt. Ali u toj prii je bilo mnogo protivrenosti i praznina zato to je Kozimo neto hteo da zataji, na primer, istovar gusarskog plena, njegovo unoenje u peinu i prepad ugljara. Da se to saznalo, svi itelji Ombroze listom bi pohrlili u umu i

ljudima iz Bergama bi oduzeli robu, smatrajui ih lopovima.

Posle nekoliko nedelja, kada je bilo sigurno da su ugljari robu rasprodali, Kozimo ispria kako je dolo do napada na peinu. Trgovci koji su krenuli u umu da neto spasu, ostali su praznih ruku. Ugljari su sve podelili na jednake delove, bakalar, kobasice, sireve, a od onog to je posle deobe preostalo, priredili su veliku gozbu u umi koja je trajala ceo dan.

Na otac je bio mnogo ostareo i bol zbog gubitka Enee Silvija udno se odrazila na njegovom karakteru. Progonila ga je misao da uini sve to moe da dela njegovog polubrata ne propadnu. Zato je eleo da sam odgaja pele i prionuo je uz taj posao sa mnogo samopouzdanja, iako nikad ranije izbliza nije ni video konicu. Za savete se obraao Kozimu, koji je od tog zanata poneto bio nauio, ali ga nije ispitivao, ve je samo razgovarao s njim o pelarstvu i sluao bi ono to je Kozimo govorio, a zatim bi to ponavljao seljacima kao naredbu, ljutito i nadmeno kao da je u pitanju neto to mu je sasvim poznato. Pazio je da se suvie ne priblii konicama, jer se bojao da e ga pele izujedati, ali hteo je pokazati da ume savladati strah, to ga je sigurno stajalo mnogo napora. Takoe ja naredio da se prokopaju neki kanali da bi ostvario plan koji je nesreni Enea Silvio bio zamislio, i lepo bi bilo da je u tome uspeo, jer pokojnik nikad nijednu zamisao nije sproveo u delo.

Ovo zakasnelo baronovo oduevljenje za praktine poslove bilo je, na alost, kratkog veka. Jednog dana, uurban i nervozan, neto se baktao oko konica i kanala, kad se odjednom tre videvi da prema njemu lete dve pele. Uplai se, poe da mae rukama, prevrnu jednu konicu i

pobee pred oblakom pela. Beei glavom bez obzira, upade u onaj kanal koji su upravo pokuavali da napune vodom i izvukoe ga mokrog do gole koe.

Zatim ga strpae u postelju iz koje nedelju dana nije ustajao. as se tresao od groznice od pelinjeg uboda, as od nazeba koji je u kanalu navukao. Zatim se moglo rei da se oporavio. Ali obuze ga duboka potitenost koje se vie nije mogao osloboditi.

Stalno je leao i potpuno se odvojio od ivota. Od svega to je eleo, nita nije ostvario, vojvodstvo vie niko nije ni pominjao, njegov prvoroeni sin, iako ve odrastao, jo ivi na drveu, polubrat mu je ubijen, kerka se udala i ivi negde daleko u jednoj porodici, mrskoj kao to je i ona, ja sam bio premlad da bih mu mogao biti blizak, a njegova ena suvie revnosna i samovoljna. Poeo je da bunca, da pria kako su mu jezuite zaposele kuu pa ne moe izii iz sobe, i tako, pun gorine, opsednut fiksnim idejama, kao to je i iveo, na otac doeka smrt.

I Kozimo je bio na sahrani. Pratio je koveg, prelazei sa jednog na drugo drvo, ali u groblje nije uspeo ui, jer su empresi, veoma gusti, bili nepristupani. Prisustvovao je pogrebu sa one strane zida i kad smo svi bacili aku zemlje na koveg, on na njega baci brsnatu granicu. Ja pomislih kako smo se svi mi uvek drali po strani od naeg oca, nita manje od Kozima koji je iveo na drveu.

Sada je baron Di Rondo bio Kozimo. Njegov ivot se ne promeni. Ne bih mogao rei da se nije starao o naim dobrima, ali to je inio neredovno.

Kad su ga upravitelji dobara i zakupci traili, nikad nisu znali gde e ga nai, a kad su najmanje eleli da ih vidi, eto ga na grani.

Zbog tih porodinih poslova, Kozimo se sada ee pojavljivao u gradu, zadravao bi se na velikom orahu na trgu ili na cerovima pored luke. Ljudi su ga potovali, zvali su ga gospodine barone, a on je, kao svi mladii, voleo da se pravi starijim, pa bi stao i priao s grupom Ombroana koji su se okupljali ispod drveta.

Stalno je ispredao prie, uvek drukije, kako je skonao na polustric i malo-pomalo je otkrivena tajna vitezove saradnje sa gusarima; ali on da bi stiao iskreni gnev graana, dodao bi i priu o Zairi koju mu je, toboe, kao tajnu Karega poverio na samrti, i tako bi ih gotovo tronuo opisom stareve tune sudbine.

Verujem da je Kozimo, poavi od iste izmiljotine, neprestanim pribliavanjem vere i istine, najzad doao do gotovo stvarnog odnosa izmeu injenica. To mu je uspelo dva, tri puta, zatim, poto su Ombroani uvek bili spremni da ga sluaju kako pria i poto je broj slualaca rastao i svi su traili nove pojedinosti, morao je dodavati, proirivati, uveliavati, uplitati nove linosti i epizode, i tako se pria izobliila i bila manje verodostojna nego ranije.

Kozimo je imao publiku koja je ne trepnuvi sluala svaku njegovu re. Uivao je u raspredanju neobinih doivljaja, pa su ivot na drveu, lov i susret sa razbojnikom anom sa Pustare i psom Otimom Masimom postali neiscrpne teme njegovog prianja. (Neke epizode tih uspomena iz

njegovog ivota prenete su onako kako ih je on priao, povlaujui ukusu obinih ljudi iz naroda, a to kaem zato da bih se opravdao ako sve to to ovde zapisujem ne izgleda istinito i ako se ne poklapa sa skladnom vizijom o ivotu ljudi i sa injenicama.)

Na primer, jedan od onih dokoliara na trgu bi ga upitao: Je li istina, gospodine barone, da nikad niste sili sa drveta.

A Kozimo bi razvezao priu: Jesam jednom, ali zabunom, kad sam se popeo na rogove jelena. Mislio sam da prelazim na javor, a to je bio jelen koji je pobegao za vreme kraljevskog lova i tu stajao. Jelen oseti teinu mog tela na rogovima i potra umom. Moete zamisliti kako mi je bilo! Oseao sam kako me sa svih strana neto bode, i to iljati vrhovi rogova, trnje, granje koje me je ibalo po licu ... Jelen se dilitao, pokuavajui da me zbaci s lea, ja sam se drao vrsto ...

Prekinuo bi priu, a oni bi ga tada upitali: Kako ste se izvukli, vae gospodstvo?

A on bi svaki put izmiljao drukiji kraj: Jelen je trao, trao, stigao stada jelenova koji su, videvi da mu na rogovima sedi ovek, pobegli, a onda su mu radoznalo prili. Ja sam digao puku koja mi je uvek visila o ramenu i nanianio sam, pa sam ustrelio svakog jelena kojega sam video. Tako sam ih pobio pedesetak ...

Da mi je znati kad li je to u ovom kraju ivelo pedeset jelenova? upitao bi ga neki od tih besposliara.

 Sada su izumrli, jer svih onih pedeset su bile koute, razumete li. Kad god bi se moj jelen pokuao pribliiti nekoj kouti, ja sam pucao a ona bi pala. Jelen nije mogao da se s tim pomiri i pao je u oajanje. Tada... tada je odluio da oduzme sebi ivot, popeo se na neku visoku hridinu i skoio u ponor. Ali ja sam se uhvatio za jedan bor koji je tu rastao i evo me zdrava i prava!

Ili su se dva jelena pobila rogovima i pri svakom udarcu skakao je sa jednih na druge rogove dok, posle jednog jakog sudara, nije odleteo na neki hrast ...

Ukratko, obuzela ga je strast prianja i nije znao jesu li lepe prie o onim dogaajima koji su mu se zaista desili i koji su ga, dok ih je oivljavao u seanju, zapljuskivali talasima prohujalih trenutaka, tananih oseanja, ame, sree, neizvesnosti, tatine, zgaenosti nad sobom, ili su lepe izmiljene prie, arene lai u kojima sve izgleda lako, ali kasnije, to se vie dodaje, sve vie se primeuje da se opet pria o onome to je bilo ili to se dogodilo u ivoj stvarnosti.

Kozimo je jo bio u onim godinama kada elja za prianjem budi elju za doivljavanjem, kad ovek veruje da jo nije dovoljno doiveo da bi mogao priati i zato je iao u lov, nedeljama je bio odsutan, zatim bi se vraao na drvee oko trga, drei za rep kune belice, jazavce i lisice i priao je ljudima iz Ombroze nove doivljaje koji su se, dok ih je pred njima raspredao pretvarali u izmiljotine, a izmiljotine u istinite doivljaje.

Ali u toj strasti za prianjem, krilo se jedno dublje nezadovoljstvo, jedno oseanje nedovoljnosti, u tom traganju za sluaocima, krilo se traganje za neim drugim. Kozimo jo nije doiveo ljubav, a kakvog znaaja ima bilo koje iskustvo bez tog iskustva? Kakvog smisla ima izlagati ivot opasnosti, a ne osetiti ukus tog ivota?

Mlade vrtlarice i prodavaice riba prolazile su ombrokim trgom, a i gospoice u koijama, i Kozimo ih je sa drveta pogledavao, jo ne shvatajui kako to da u svima njima nalazi poneto od onoga za im je eznuo, ali ni u jednoj sve. Nou kada su se u kuama palila svetla i kad je Kozimo na drvetu ostajao sam pred utim oima sovuljaga, uvek je sanjario o jubavi. Prema parovima koji su se sastajali iza ivica i pod drvoredima oseao je divljenje i zavist i pratio ih je pogledom dok su se udaljavali u mraku, ali ako bi legli pod njegovo drvo, pobegao bi postien.

I tada je, da bi potisnuo uroenu stidljivost zbog koje bi esto poniknuo pogledom, poeo posmatrati ljubav ivotinja. U prolee je sve ivo slavilo na drveu svadbu. Veverice su iskazivale ljubav gotovo ljudskim kretnjama i kricima, ptice su se zdruivale lepeui krilima, ak su i guteri mileli po granju sjedinjeni, pripijenih i spletenih repova, a jeevi, da bi im zagrljaji bili neniji, kao da se i nisu vie onako roguili. Pas Otimo Masimo se nije zbunjivao to je on jedini jazavar u Ombrozi, ve je drsko i smelo obletao oko velikih pastirskih kuki ili kuja vuica, verujui u svoju uroenu privlanost. Katkad bi se vratio sav izujedan, ali samo jedna srena ljubav nadoknaivala mu je sve neuspehe.

I Kozimo je, ba kao i Otimo Masimo, u tom kraju bio jedini primerak jedne vrste. Dok je sanjario otvorenih oiju, zamiljao je da ga vole samo lepotice, ali kako je on koji je stalno boravio na drvetu mogao doiveti ljubav? U svojim matanjima je uspevao da ne zamisli gde bi se tako neto moglo desiti, da li na zemlji ili gore na drvetu. Sanjario je da e se to zbiti na nekom nestvarnom mestu na koje se mogao samo popeti, ali ne i sii. Moda je negde raslo tako visoko drvo koje je vrhom doticalo jedan drugi svet, mesec.

Meutim, zbog te navike da kojeta trua na trgu, bio je sve vie sobom nezadovoljan. A kad je, jednog pazarnog dana, neki neznanac koji je doao iz oblinjeg grada Olivabase, rekao: Gle, i vi imate vaeg panca! i kad je na pitanje ta time hoe da kae, odgovorio: U Olivabasi, mnogo panaca ivi na drveu! Kozimo se nikako nije mogao smiriti dok, verui se po drveu, nije krenuo u Olivabasu.

XVII

Olivabasa je bilo mesto u unutranjosti. Kozimo tamo stie posle dva dana hoda po granju, teko prelazei preko nedovoljno poumljenih predela. Putem, kad bi se pribliio nekom naselju, ljudi koji ga nikad nisu videli, uzvikivali bi od uda, a neko bi ga gaao kamenjem i zato je nastojao da po svaku cenu proe nezapaen. Ali to se vie pribliavao Olivabasi, primeivao je da drvosee, ili ratari, ili beraice maslina nisu

nimalo zaueni to ga vide. Naprotiv, ljudi su ga pozdravljali skidajui eire, kao da ga poznaju i nisu mu se obraali na svom nareju, ve na nekakvom udnom jeziku: Senor! Buenos dias, Senor!31

Bila je zima i neka stabla su ogolela. Kroz Olivabasu se pruao dvostruki drvored platana i brestova. Kad se moj brat priblii mestu, na golim granama spazi ljude, jednog, dvojicu, ak i trojicu na istom drvetu, kako sede ili stoje, veoma ozbiljni. On im prie u nekoliko skokova.

Ti ljudi su bili gospodski odeveni, ogrnuti irokim ogrtaima, na glavi su imali troroge eire sa perjem. ene otmenog dranja, sa koprenama na glavi, sedele su na granama po dve, tri u grupi, neke su vezle i povremeno pogledavale na drum, nagnuvi se malo na stranu i naslonivi se na granu kao na prozor.

Ljudi su ga pozdravljali sa prizvukom nekakvog gorkog razumevanja: Buenos dias, Senor! a Kozimo se klanjao i skidao eir.

Jedan debeljko koji je, po svemu sudei, meu njima bio najvieniji, prosto ukleten ravastom granom jednog platana, sa koje, inilo se, nije mogao ustati, taman u licu kao bolesnici od jetre, dok su mu se kroz kou i pored poodmaklih godina, nazirali tragovi obrijanih brkova i brade, izgleda da je pitao jednog svog suseda, iznurenog, mravog, u crnoj odei, iji su obrazi takoe bili tamni na mestima sa kojih je obrijana brada, ko je taj neznanac to se vere po drvoredima.

31

Gospodine! Dobar dan, gospodine! (Prim. prev.)

Kozimo pomisli da je vreme da se predstavi.

On se pope na platan na kojem je sedeo gojazni gospodin, pokloni mu se i ree: Baron Kozimo Piovasko di Rondo vam se stavlja na raspolaganje. Rondos? Rondos? upita debeljko Aragons? Gallego?32

Ne, gospodine. Catalan?33

Ne, gospodine. Ja sam odavde. Desterrado tambin?34

Suvonjavi plemi se oseti pozvan da se umea kao prevodilac, pa ree veoma nadmeno: Njegova visost Frederiko Alonzo Sanez de Gvatamura i Tabasko pita je li i vae gospodstvo prognanik, poto se verete po drveu.

Nisam, gospodine. Bolje reeno nisam zvanino prognan. Viaja usted sobre los arboles por gusto?35
32 33 34 35

Aragonac? Galicijanac? (Prim. prev.) Katalonac? (Prim. prev.) Takoe prognanik? (Prim. prev.) Verete li se po drveu iz istog zadovoljstva? (Prim. prev.)

Prevodilac ponovi: Njegova visost Frederiko Alonzo ima ast da vas upita vere li se vae gospodstvo po drveu iz linog zadovoljstva.

Kozimo se malo zamisli pa odgovori: ini mi se da mi takav ivot najbolje odgovara iako mi ga niko nije nametnuo. Feliz usted!36 uzviknu Frederiko Alonzo Sanez pa uzdahnu Ay de mi, ay de mi!37

A ovek u crnini prevodio je sve nadmenije: Njegova visost hoe da kae da se vae gospodstvo moe smatrati srenim to uiva takvu slobodu koju se ni ne usuuje da poredi sa naim prinudnim stanjem, koje podnosimo verujui da je to volja boja i prekrsti se.

I tako, izmeu lakonskih uzvika princa Saneza i opirnog i nakienog prevoda gospodina u crnini, Kozimo uspe da nekako dokui ta se zbilo sa tom aicom ljudi koji su se nastanili na platanima. Oni su pripadali panskom plemstvu koje se pobunilo protiv kralja Karla III zbog osporenih feudalnih prava, pa su ih zato osudili na progonstvo, zajedno sa porodicama. Kad su stigli u Olivabasu, zabranjeno im je da produe put. Na osnovu jednog starog ugovora sa Njegovim velianstvom katolikim panskim kraljem, narod ovoga kraja nije smeo dati utoite prognanicima iz panije, niti im dozvoliti da preu preko njihovog tla. Pitanje tih plemikih porodica bilo je veoma teko reiti, a optinari Ombroze, koji nisu hteli da imaju neprilike sa stranim kancelarijama, ali koji takoe nisu imali razloga da mrze bogate putnike, doli su do
36 37

Blago vama! (Prim. prev.) Teko meni, teko meni! (Prim. prev.)

nagodbe. Ugovorom je bilo zabranjeno da prognanici kroe na tlo toga kraja pa su prema tome slobodno mogli ostati na drveu, i tako je sve bilo u redu. Prognanici su se popeli na platane i na brestove lestvicama koje im je ustupila optina i koje su posle sklonili. Ve nekoliko meseci su sedeli na drveu, verujui da e klima biti blaga, da e ih uskoro Karlo III pomilovati i da e im boje provienje biti naklonjeno. Imali su dovoljno panskih zlatnika i kupovali su namirnice tako da se u gradu razvila trgovina. Postavili su i nekoliko dizalica kojima su vukli na drvee posude. Na drugim stablima, podigli su baldahine pod kojima su spavali. Ukratko, dobro su se smestili, bolje reeno, sami stanovnici Olivabase su ih dobro snabdevali, jer su od toga i oni imali koristi. to se tie prognanika, oni danima nita nisu radili, ni prstom ne bi makli.

Kozimo je tada prvi put sreo ljudska bia koja su se kao i on nastanili na drveu pa poe da im postavlja sasvim praktina pitanja:

A kad pada kia, ta radite? Sacramos todo el tiempo, Senor!38

A prevodilac, otac Sulpio de Gvadalete, jezuita, prognan otkako je njegov red proteran iz panije, objasni: Zatieni naim baldahinima, obraamo se u mislima bogu, zahvaljujui mu na skromnim darima kojima smo zadovoljni!

A idete li katkad u lov?

38

Celo se vreme molimo, gospodine! (Prim. prev.)

 Senor, algunas veces con el visco.39

Katkad neko od nas, iz istog zadovoljstva, namae granu veskom, ptijim lepkom.

Kozimo je bio neumoran u ispitivanju kako su reili probleme koji su se i pred njim postavljali.

A kako ste reili pitanje pranja, kako ste to reili? Para lavar? Hay lavanderas!40 ree don Frederiko i slee ramenima.

Odeu dajemo praljama iz ovoga mesta prevede don Sulpio. Biu jasniji. Svakog ponedeljka sputamo kotaricu sa prljavim rubljem.

Nisam na to mislio. Hteo sam da kaem, kako se umivate i kupate.

Don Frederiko neto promrmlja i slee ramenima kao da se nikad nije suoio s tim problemom.

Don Sulpio je smatrao svojom dunou da to protumai: Njegova visost misli da su to lina pitanja svakog pojedinca.

A izvinite, gde vrite nudu?

39 40

Katkad veskom, gospodine! (Prim. prev.) Pranje? Imamo pralje. (Prim. prev.)

 Ollas, Senor.41

A don Sulpio prevede sa njemu svojstvenom obzirnou:

Pravo da kaemo, upotrebljavamo nekakve posude.

Oprostivi se od don Frederika, Kozimo poe sa ocem Sulpiom u posetu nekim lanovima kolonije, i to svakom pojedinano na drvetu na kojem je prebivao. Svi ti hidalzi i te gospe, iako su veoma neudobno bili smeteni, zadrali su uobiajen, dostojanstven stav. Neki mukarci su osedlali grane da bi na njima mogli jahati, i to se Kozimu veoma dopade, jer se toliko godina nije ni setio tog sistema (veoma korisnog primeti odmah zbog stremena jer on otklanja neprijatnosti do kojih dolazi kad noge vise, usled ega obino utrnu). Neki su gledali kroz pomorske doglede (jedan od njih je imao in admirala), koji su im verovatno sluili samo zato da vide ta svako od njih na svom drvetu radi, da tako zadovolje radoznalost i da mogu ogovarati. Gospoe i gospoice su sedele na jastucima koje su same izvezle i plele su (one su jedine neto radile) ili su milovale velike make. Na tom drveu bilo je mnogo maaka, kao i ptica, i to u kavezima (moda su ih ulovili veskom), osim nekoliko slobodnih golubova. Golubovi su sletali na ruke devojaka koje su ih setno milovale.

U tim, tako rei, salonima na granju, Kozimo je bio primljen dostojanstveno i gostoljubivo. Ponudili su mu kafu, a onda su odmah poveli razgovor o palatama koje su ostavili u Sevilji, u Granadi i o
41

Posude, gospodine. (Prim. prev.)

njihovim posedima, i itnicama, i konjunicama, i pozivali su ga da ih poseti kad budu opet uivali poasti koje im pripadaju. O kralju koji ih je prognao govorili su s prizvukom slepe mrnje, pomeane sa odanou i potovanjem, uspevajui katkad da otro odvoje samu linost protiv koje su se njihove porodice borile od kraljevske titule od ijeg je ugleda zavisio i njihov ugled. Meutim, povremeno bi namerno ta dva razliita pojma sjedinili u jedan jedini zanos i kad god bi se poveo razgovor o vladaru, Kozimo nije znao kakav stav da zauzme.

U svemu to su prognanici radili, u svemu to su govorili, uvek je bilo nekog prizvuka sete i tuge, to je pomalo bilo u skladu sa njihovom prirodom, a pomalo dobrovoljna odluka da budu takvi, kao to to ponekad biva kod onih koji se bore za stvar iji ciljevi nisu jasno definisani pa nastoje da to nadoknade dostojanstvenim stavom.

Devojke koje su se Kozimu na prvi pogled inile suvie maljave i tamnopute bile su ustreptale i ivahne, ali su se uvek na vreme obuzdavale. Dve su se igrale loptom bacajui je sa jednog na drugi platan. Tik tak, tik tak, zatim uzvik. Lopta je pala na drum. Dohvatio ju je neki deak iz Olivabase i traio dva peseta da im je dobaci.

Na poslednjem drvetu, na jednom brestu, sedeo je starac kojega su zvali El Konde, bez perike, jednostavno odeven. Kad su mu prili, otac Sulpio malo utia glas pa to uini i Kozimo. El Konde je povremeno ispred sebe uklanjao granu i gledao obronak i dolinu as zelenu, as goletnu, koja se gubila u daljini.

Sulpio tiho ispria Kozimu da je tom starcu Karlo III bacio u tamnicu sina i tamo ga udario na muke. Kozimo tada zakljui da je samo taj nesreni otac odista patio, dok su svi ostali hidalzi samo izigravali prognanike pa su se povremeno morali priseati i presliavati zato i kako su se tu obreli. Ta ruka koja je pomerala granu, kao da starac oekuje da e iza zelenila ugledati neku drugu zemlju, taj pogled kojim je polako obuhvatao talasasto prostranstvo kao da se nada da nikad nee sresti liniju horizonta, kao da se nada da e ugledati jednu, o kako daleku zemlju, bee prvi znamen istinskog progonstva koji je Kozimo ovde video. I tada shvati ta je za te hidalge znailo prisustvo El Kondea, kao da ih ba to prisustvo dri na okupu i daje smisao njihovom ivotu. Moda najsiromaniji od njih, i tamo u domovini najmanje uticajan, on im je govorio ta moraju propatiti i emu se mogu nadati.

Vraajui se iz tih poseta, Kozimo ugleda na jednoj jovi devojku koju ranije nije zapazio. U dva skoka nae se pored nje.

Devojka je imala divne oi boje zimzelena i mirisnu put. Nosila je vedro.

Kako to da sam sve druge video, a vas nisam?

Bila sam na bunaru da donesem vodu odgovori ona i nasmei se. Iz malo nagnutog vedra proli se voda. On joj pomoe da ga ispravi.

Vi, dakle, silazite sa drvea.

Ne silazim. Nad bunarom se nadvila savijena grana jedne trenje. Sa

nje sputamo vedra. Doite.

Krenuli su po granama i preskoili zid jednog dvorita. Ona ga povede na trenju. Ispod drveta nalazio se bunar.

Vidite li, barone?

Otkud znate da sam baron?

Ja znam sve odgovori ona i nasmei se. Moje sestre su mi odmah ispriale da ste nas posetili.

Jesu li to one devojke to su se igrale lopte?

Da, Irena i Rajmunda.

Zar keri don Frederika?

Da ...

A kako se vi zovete?

Ursula.

Verete se po granju bolje od svih.

 Nauila sam to u detinjstvu. U Granadi smo u pariju42 imali visoko drvee.

Da li biste mogli da uberete onu ruu? Na vrhu drveta cvala je rua penjaica.

Na alost, ne bih.

Onda u vam je ubrati ja ree Kozimo, pope se i vrati se sa ruom.

Ursula se nasmei i prui ruku.

Ja u vas sam zakititi. Recite mi gde da vam je zataknem.

U kosu, hvala odvrati ona i povede mu ruku.

A sada mi recite da li biste mogli upita Kozimo otii na onaj badem?

Je li to uopte mogue? upita ga ona i nasmei se. Nemam krila.

ekajte ree Kozimo i izvue konopac. Ako mi dozvolite da vas veem ovim konopcem, zaas u vas prebaciti.

Neu. .. Bojim se odvrati devojka, ali se nasmeja.

42

Dvorite ispred panskih kua. (Prim. prev.)

 To je moj sistem. Godinama tako putujem i sve poslove sam obavljam.

Boe!

On je prebaci na badem. Zatim se i sam prebaci. Badem je bio nean i ne tako prostran. Morali su stajati jedno uz drugo. Ursula je jo bila zadihana i zajapurena od leta kroz prostor.

Jeste li se uplaili?

Nisam ree, ali srce joj je ubrzano kucalo.

Rua vam nije ispala ree on i namesti je bolje.

Tako zbijeni, jedno kraj drugog, na uskoj grani, im bi se pomerili, morali su se zagrliti.

Ah! uzdahnu ona, a i on jo pre nje. I tako se poljubie.

Meu njima se rodila ljubav. Mladi je bio srean i zbunjen, ona srena, ali ne i iznenaena (devojkama se nita ne deava sluajno). To je bila ljubav koju je Kozimo tako dugo oekivao i koja je sada neoekivano dola i bila je toliko lepa da ranije nije mogao ni zamisliti takvu lepotu. Kozimo je najvie bio iznenaen to se lepota te ljubavi sastoji upravo u njenoj jednostavnosti i tada mu se uini da tako uvek mora biti.

XVIII

Cvale su breskve, bademi, trenje. Kozimo i Ursula provodili su dane na rascvetanom drveu. Prolee ih je ozarilo radou uprkos prisustvu njenog celog sumornog roda.

U naselju prognanika moj brat se odmah pokazao koristan. Uio ih je kako se na razne naine moe prei sa jednog na drugo drvo i podsticao plemike porodice da se oslobode uobiajene dostojanstvene usamljenosti i da se trgnu iz mrtvila. Od konopaca je napravio mostove pa su se i najstariji prognanci mogli poseivati. Za nepunu godinu dana koliko se zadrao meu pancima, uspeo je da ih snabde mnogim stvarima koje je sam pronaao: sudovima za dranje vode, peima, krznenim vreama za spavanje. Poto je voleo da stalno pronalazi neto novo, povlaivao je obiajima hidalga i onda kada oni nisu bili u skladu sa idejama njegovih omiljenih pisaca. I tako, poto je naslutio da ti poboni ljudi ele da se redovno ispovedaju, u jednom deblu izdubio je ispovedaonicu u koju je mogao ui don Sulpio i kroz reetkasti prozori sa zavesicom sluati njihove grehove.

Ukratko, sama strast prema tehnikim pronalascima nije mogla da ga oslobodi potovanja postojeih normi: to su mogle samo ideje. Kozimo napisa pismo knjiaru Orbekeu, a ovaj mu iz Ombroze posla potom u Olivabasu knjige koje su mu stigle. I tako je Ursuli mogao dati na itanje knjige Pol i Virdinija i Nova Heloiza.

Prognanici su esto odravali sastanke na jednom razgranatom hrastu, odakle su pisali pisma vladaru. Ta pisma su u poetku obavezno bila puna gorkih prekora i pretnji, gotovo su liila na ultimatume, ali kasnije bi neko od prognanika predloio da se unesu blae reenice, pune potovanja, dok, najzad, nisu preli na molbe u kojima su izjavljivali da milostivog kralja na kolenima mole da im oprosti.

Tada bi ustao El Konde. Svi bi zautali. Gledajui u nebo, El Konde bi poeo da govori tiho, uzdrhtalim glasom i rekao bi sve to mu je lealo na srcu. Kada bi opet seo, ostali bi se uozbiljili i uutali. Niko vie ne bi pomenuo molbu.

Kozimo je sada bio lan te zajednice i uestvovao je u zborovima. Tada je prostoduno i sa mladalakim arom govorio o idejama filozofa, zabludama vladara i kako se dravama moe upravljati razumno i pravedno. Ali jedino su ga mogli sluati El Konde, koji se, iako star, uvek trudio da razume i da odgovori, Ursula, koja je proitala nekoliko knjiga, i neke malo bistrije devojke. Malo je rei da su ostali lanovi zajednice bili prosto tupoglavi.

I tako je taj Konde, umesto da neprestano posmatra predeo, postepeno poeo itati. Rusoa je smatrao pomalo tekim piscem, ali mu se zato dopao Monteskje, a to je ve bio korak napred. Ostali hidalzi nita, iako je neki, kriom od oca Sulpia potraio od Kozima Devicu43 da bi
43

Voltaire, La Pucelle d'Orlans (Devica Orleanska), antiklerikalna burleskna poema. (Prim. prev.)

proitao samo sablanjive stranice. I tako su, pored Kondea koji je irio nove ideje, sastanci na hrastu dobili drukiji tok. Sada se ve govorilo o odlasku u paniju i o dizanju revolucije.

Otac Sulpio u poetku nije nasluivao da im se blii opasnost. Sam nije bio naroito pronicljiv pa, odvojen od cele hijerarhije stareina, nije mogao da se bori protiv svega onog to se smatra otrovom duha. No im je uspeo da se malo sredi (ili im je, prialo se, primio neka pisma sa biskupskim peatima), poeo je da govori kako se sotona uvukao u njihovu zajednicu i kako se moe oekivati da e gromovi spriti drvee i njih na njemu.

Jedne noi Kozima probudi jauk. Sa fenjerom on otra do mesta odakle je dopiralo jaukanje i na brestu ugleda Kondea, vezanog za deblo i jezuitu kako stee vorove.

Stanite, oe! ta je to?

Ruka Svete inkvizicije, sinko! Sada se spustila na ovog nesrenog starca, jer ispoveda jeres i kroz njega govori avo. A onda e doi red i na tebe!

Kozimo isuka sablju i presee konopac. uvajte se, oe! Ima i drugih ruku koje slue razumu i pravdi!

Jezuita izvue ispod ogrtaa golu sablju. Barone Di Rondo, vaa porodica ve odavna ima nesreene raune sa mojim redom!

 Bio je u pravu moj pokojni otac! viknu Kozimo ukrstivi ma. Bratstvo jezuita ne prata!

Maevali su se na granama, odravajui ravnoteu. Don Sulpio je bio odlian maevalac i nekoliko puta je izgledalo da e moj brat izvui deblji kraj. Ve su trei put preli u napad kad se El Konde oporavi i poe da vie. Probudie se ostali prognanici, pritrae i protivnike razdvojie. Sulpio je odmah sakrio ma i, kao da se nita nije dogodilo, poeo je da ih umiruje.

Takav nemili dogaaj se nikako ne bi mogao zatakati ni u kojoj drugoj zajednici sem u ovoj u kojoj su ljudi nastojali da sve brige svedu na najmanju meru. I tako je zalaganjem don Frederika dolo do pomirenja izmeu don Sulpia i El Kondea iako se, u stvari, time nita nije promenilo.

Kozimo je, razume se, sada morao biti oprezan i kada se sa Ursulom verao po granju, uvek se bojao da ih jezuita ne uhodi. Znao je da on protiv njega puni ui don Frederiku i da ga nagovara da devojci zabrani da se s njim via. Dodue, te plemike porodice bile su vaspitane u potovanju veoma strogih obiaja, ali sada se ivelo na drveu, u progonstvu i na mnogo ta se vie nije obraala panja. Kozima su smatrali estitim mladiem, sa titulom, mladiem koji je umeo da se pokae korisnim. On je ostao s njima mada ga niko nije zadravao, pa iako su nasluivali da su se izmeu njega i Ursule razvila nena oseanja, i ako su ih esto viali kako odlaze prema vonjacima i beru cvee i

voe, zamurili bi da im ne bi morali neto prigovoriti.

Ali sada kada je don Sulpio poeo da rovari, don Frederiko se vie nije mogao pretvarati da nita ne zna. On pozva Kozima na razgovor na svoj platan. Pored njega je stajao Sulpio, visok i u crnini. Baron, kau mi da vas esto viaju sa mojom nina.44 Ui me hablar vuestro idioma,45 visosti. Koliko ti je godina? Uzeo sam diez y nueve.46 Joven.47 Premlad! Moja ker je devojka za udaju. Por que ...48

Ursuli je sedamnaest godina ... Misli li ve na casarte?49

Na ta? Moja kerka te slabo ui el castellano, hombre.50 Kaem, misli li izabrati novia i osnovati porodicu.

44 45 46 47 48 49 50

... devojicom. (Prim. prev.) ... da govorim vaim jezikom (Prim. prev.) ... devetnaestu. (Prim prev.) Mlad! Zato... (Prim. prev.) ... enidbu. (Prim. prev.) ... Kastiljanski ovee. (Prim. prev.)

Sulpio i Kozimo su istovremeno napravili pokret rukom kao da se brane. Razgovor je dobio obrt koji jezuita nije prieljkivao, a moj brat jo manje.

Moj dom... ree Kozimo i zaokrui rukom prema najviim granama, oblacima moj dom je svuda, svuda gde se mogu popeti... No es esto51 i princ Frederiko Alonzo odmahnu glavom. Baron, ako elite doi k nama u Granadu kad se budemo vratili, videete najbogatiji feud u Sijeri. Mejor que aqui.52

Don Sulpio vie nije mogao utati. Ali visosti, taj mladi je volterijanac... Ne smete mu dozvoliti da se dalje sastaje sa vaom kerkom ... Oh, es joven, es joven,53 ideje dou i prou, que se case,54 neka se oeni pa e mu to proi, neka doe u Granadu, neka doe.

Muchas gracias a usted...55 Razmisliu ree Kozimo i okreui u rukama kapu od majeg krzna, povue se uz bezbroj poklona.

Kad se opet sastade sa Ursulom, bio je zamiljen. Zna Ursula, tvoj otac je razgovarao sa mnom... Govorio mi je tako neto ...
51 52 53 54 55

Nije to ono... (Prim. prev.) Bolje nego ovde. (Prim. prev.) O, mlad je, mlad je... (Prim. prev.) ... neka se oeni... Mnogo vam hvala... (Prim. prev.)

Ursula se uplai. Da nam nije zabranio da se viamo?

Nije to... Izrazio je elju da ja, kad opet budete slobodni, poem s vama u Granadu ...

O, doi! Pa to je lepo!

Vidi, ja te volim, ali uvek sam iveo na drveu i elim da na njemu ostanem ...

O, Kozme, ima lepog drvea i kod nas ...

Znam, ali da bih putovao s vama, moram sii, a kad jednom siem ...

Ne misli o tome, Kozme. Ionako smo sada u progonstvu, a moda emo u njemu ostati celoga ivota.

I tako moj brat nije vie o tome razmiljao.

Ali Ursulino predvianje se nije obistinilo. Don Federiku uskoro stie pismo sa peatima panskog kralja. Pomilovanjem Njegovog velianstva katolikog panskog kralja, progonstvo im je bilo ukinuto. Prognano plemstvo se moglo vratiti svojim kuama i posedima. Na platanima odmah doe do velikog komeanja! Vraamo se! Vraamo se! Madrid! Kadiz! Sevilja!

Vest se pronese gradom. Stanovnici Olivabase dooe sa lestvama. Neki prognanici su silazili srdano pozdravljeni od naroda, a neki su skupljali stvari i sreivali prtljag.

Ovo nije kraj! uzviknu El Konde. Na glas e se uti na dvoru! I pred krunom! no poto se niko od njegovih drugova iz progonstva ne pokaza spreman da ga sada slua, a gospe se ve zabrinue to su im haljine nemoderne, pa moraju obnoviti garderobu, on se obrati narodu Olivabase: Vraamo se u paniju, ali videete! Tamo emo se obraunati! Ovaj mladi i ja izvojevaemo pobedu! I on pokaza na Kozima koji je, zbunjen, odricao glavom. Don Frederika su na rukama preneli na zemlju. Baja, joven bizzaro!56 viknu on Kozimu. Sii, hrabri mladiu! Poi s nama u Granadu!

uuren na grani, Kozimo se opirao. A princ mu ree: Come no?57 Bie mi kao sin!

Progonstvu je kraj! govorio je El Konde. Najzad moemo ostvariti ono o emu smo tako dugo sanjali! ta e sada raditi na drveu, barone! Vie nema razloga da ostane!

Kozimo rairi ruke. Popeo sam se na drvee pre vas gospodo, i ostau posle vas!

56 57

Sii, mladi udae! (Prim. prev.) Kako ne? (Prim. prev.)

 Povlai se! viknu El Konde.

Naprotiv, ostajem odgovori baron.

Ursula, koja je sa sestrama meu prvima sila i poslovala oko prtljaga koji su smetali u koije, potra prema drvetu. Onda ostajem i ja s tobom! Ostajem i ja! i poe hitro da se penje.

etvorica, petorica je zadrae, skidoe je sa lestava koje odmakoe od drveta.

Adios, Ursula, neka te prati srea! ree Kozimo dok su je silom gurali u koije koje su ve polazile.

Zau se veseli lave. Jazavar Otimo Masimo koji je za sve vreme boravka svoga gospodara u Olivabasi bio mrzovoljan i esto reao, moda zbog neprestanih svaa sa makama tih panaca, sada je, izgleda, opet bio srean. On pojuri, ali vie od ale, nekoliko maaka, zaboravljenih na drveu, koje su se kostreile i na njega frktale.

Prognanici otputovae, neko na konju, neko u koijama, neko u luksuznim kolima. Drum opuste. Na drveu Olivabase moj brat je sada bio sam. Zapleteni u granje ostali su jo neko pero, neka traka ili ipka koja je leprala na vetru, jedna rukavica, suncobran sa ipkom, lepeza, jedna izma sa ostrugama.

XIX

To je bilo leto utapa, abljeg kreketa, zviduka zeba, leto kad se baron opet pojavio u Ombrozi. Obuzelo ga je nekakvo nespokojstvo slino nemiru ptica. Skakao je sa grane na granu radoznao, podozriv, zbunjen.

Uskoro se prou da mu je ljubavnica neka Kekina s one strane doline. Dodue, ta devojka je ivela u usamljenoj kui sa gluvom tetkom, a grana masline pruala se do njenog prozora. Dokoliari su na trgu raspravljali je li to istina.

Video sam ih, ona na prozoru, on na grani. On je mahao rukama kao slepi mi krilima, a ona se smejala!

Kad odjednom, on skoi dole!

Kojeta! Zarekao se da celog ivota nee sii sa drveta...

Sam je postavio pravilo, sam moe napraviti izuzetak od tog pravila ...

E, kad se pone sa izuzecima ...

Nije tako, ujte mene! Ona je skoila sa prozora na maslinu!

A kako rade? Sigurno im nije ba udobno ...

 Kad vam kaem da se nikad nisu ni dotakli! Jeste, on joj se udvara ili ona njega zavodi. Ali on ne silazi sa drveta...

Da, ne, on, ona, prozor, skok, grana... nikad kraja raspravljanju. Verenici i muevi su sada bili na oprezu i teko njihovim draganama i enama ako bi pogledale na drvee. A ene im bi se sastale, , o kome bi razgovarale? O njemu.

Kekina ili neka druga, moj brat je vodio ljubav iako nikad nije siao sa drveta. Jednom sam video kako se hitro vere po granama sa duekom preko ramena koji je nosio isto onako prirodno kao puku, konopce, sekire, bisage, uturice, boice za barut.

Neka Dorotea, laka ena, poverila mi je da se s njim nala poto mu je prva zakazala sastanak, i to ne zbog neke koristi, ve iz puke radoznalosti.

I kako je bilo?

Zadovoljna sam!

Jedna druga, neka Cobeida priznala mi je da ju je pohodio u snu ovek pentralo (tako ga je nazvala), i taj san je ispriala tako uverljivo i sa sijaset pojedinosti da sam uveren da ga je doivela u stvarnosti.

Moram priznati da o svemu tome ne znam nita odreeno, ali je sigurno

da se Kozimo na izvestan nain dopadao enama. Otkako je iveo sa pancima, vie je polagao na spoljanjost i nije se verao po granju sav natrontan krznom kao medved. Nosio je pantalone i frak, tesno pripijen uz telo i cilindar po engleskoj modi, brijao se i ureivao je periku. tavie, sada se, prema tome kako je bio odeven, moglo zakljuiti ide li u lov ili na ljubavni sastanak.

Istina je i to da se jedna starija otmena gospa iz Ombroze, ije ime ne pominjem (jo su joj ive kerke i unuci, pa bi se mogli uvrediti, ali u ono doba to je bila javna tajna) uvek vozila koijama, sama, sa starim koijaem, do onog dela glavnog druma koji vodi u umu. Gospa bi rekla koijau: ovita, uma je puna peurki. Hajde, naberite mi ovu kotaricu pa se vratite i pruila bi mu kotaricu. Jadni koija, iako je patio od kostobolje, siao bi sa sedita, uprtio bi kotaricu na lea, skretao bi sa druma, krio put kroz paprat, mokru od obilne rose, i sve dublje zalazio u bukovu umu, saginjao se i eprkao ispod svakog lista ne bi li pronaao neki vrganj ili puharu. Meutim, gospa bi nestala iz koija, gore meu brsnatim granicama koje su se irile iznad druma, kao da ju je neko zgrabio i podigao na nebo. Zna se samo toliko da bi prolaznici vie puta videli prazne koije kako stoje u umi. Zatim, tajanstveno kako bi i nestala, gospa bi se vratila, sela bi u koije i enjivo gledala ispred sebe. Vratio bi se ovita, sav blatnjav, sa nekoliko napabirenih peuraka u kotarici, i onda bi odlazili.

Prialo se o mnogim takvim pustolovinama, naroito u kui nekih enovskih gospi koje su ugovarale sastanke za imune mukarce (i ja sam ih poseivao kad sam bio neenja) pa je tih pet gospoa poelelo da

poseti barona. I tako je nastala pria o hrastu koji i sada zovu Hrast pet vrabica, a mi stariji znamo ta to znai. Priao ju je neki e, trgovac suvim groem, ovek kojemu se moe verovati. Bio je lep sunan dan i taj e je krenuo u umu u lov. Kad je stigao do tog hrasta, imao je ta da vidi! Kozimo je svih pet gospa popeo na drvo i one su sedele jedna tu, druga tamo, uivajui u mlakom vazduhu, gole, kao od majke roene, pod otvorenim suncobranima da im kou ne bi oprljilo sunce, a baron je sedeo izmeu njih, itao je latinske stihove, a e nije uo da li Ovidijeve ili Lukrecijeve.

Mnogo se prialo, a ta je od svega toga bilo istina, ne bih umeo rei. U ono vreme Kozimo je bio uzdran i stidljiv, ali zato, kad je ostareo, mleo je kao vodenica, ak je i previe priao, ali veinom neverovatne prie u kojima se ni sam nije snalazio. Istina je i to da su u to vreme obino njega smatrali krivcem kad bi neka devojka zatrudnela a nije se znalo s kim. Jedna devojka je ispriala da je jednom skupljala masline i osetila da je diu dve ruke dugake kao u majmuna ... Posle toga je rodila bliznace. Ombroza je bila puna baronove vanbrane dece i prave i izmiljene. Sada su ta deca porasla i neka od njih zaista lie na njega. No to se moglo desiti i od uzbuenja koje su doivele njihove majke kad su ih nosile u utrobi, jer bi se trudne ene plaile kad bi Kozima videle kako skae po granama.

Ali ja nikako ne verujem u prie kojima je cilj da se objasni kako je dolo do toga da neka ena dobije dete. Ne znam je li imao toliko ena, ali je sigurno da su one koje su ga zaista upoznale, najradije o tome utale.

I najzad, da je imao toliko ena, ne bi se moglo objasniti njegovo ponaanje u noima obasjanim meseinom kad je kao maak lutao po smokvama, ljivama i narovima oko naselja, u vrtovima oko najdaljih kua u Ombrozi, tuio ili uzdisao, zevao ili jecao, pa iako je nastojao da se savlada i da izrazi njegove enje budu podnoljivi, uobiajeni, ipak je gotovo zavijao, mijaukao. A Ombroani, koji su to ve znali, trgnuvi se iza sna nisu se plaili, ve bi se okrenuli na drugu stranu i rekli bi: To baron trai enu. Nadajmo se da e je nai i pustiti nas da spavamo.

Katkad bi koji starac to je patio od nesanice i, im bi uo neki um, prilazio prozoru, nagnuo se i pogledao u park. Kad bi na meseini video na zemlji njegovu senku meu senkama smokvinog granja, upitao bi ga: Zar vae gospodstvo noas ne moe spavati?

Ne mogu. Odavno se ve prevrem i nikako da sklopim oka odgovarao je Kozimo kao da govori iz postelje, lica zagnjurenog u jastuk i samo eka da svede oi, dok je, naprotiv, visio na grani kao kakav akrobata. Ne znam ta mi je veeras, vruina, nervoza, moda e se promeniti vreme, ne oseate li i vi?

Oseam, oseam... Ali ja sam star, vae gospodstvo, dok vi imate vrelu krv koja vas tera...

Da, ako me tera, zaista me tera...

E, pa, pokuajte da vas otera malo dalje odavde, gospodine barone, jer ovde ionako nema nieg to bi vas moglo umiriti, osim siromanih

porodica koje moraju da porane i sada ele da spavaju ...

Kozimo nije odgovarao, ve je odlazio i kidao lie po drugim vrtovima. Uvek je ostao u granicama pristojnosti, pa su i Ombroani, sa svoje strane, umeli da pokau razumevanje za njegove nastranosti, neto zbog toga to je ipak bio baron, a neto i zbog toga to je bio baron koji se potpuno razlikovao od svih ostalih barona.

Katkad bi ti ivotinjski krici koji su mu se otkidali iz grudi dopirali do drugih prozora, na koje bi izile osobe to bi mu poklonile vie panje. Dovoljno bi bilo da se upali svea, da se zauje priguen smeh, enski razgovori u polumraku, nerazgovetni glasovi tako da se nije moglo razabrati ta se govorilo, ali je bilo izvesno da zbijaju ale na njegov raun ili da ga oponaaju, pa da za tog usamljenika koji se verao po drvetu to ve bude neto ozbiljno, da to bude predznak ljubavi.

Najslobodnija devojka pojavila bi se na prozoru kao da eli videti ta se dogaa, jo topla od kreveta, otkrivenih grudi, rasputene kose, sa osmehom na punim, otvorenim usnama kroz koje su se belasali zubi, i onda bi poeli razgovori:

Ko je? Maak?

A on bi odgovarao: ovek je. ovek.

ovek koji mijaue?

 O, ja uzdiem.

Zato? ta ti nedostaje?

Nedostaje mi ono to ima ti.

ta to?

Doi ovamo pa u ti rei...

Mukarci prema njemu nikad nisu bili grubi, nikad mu se nisu svetili, to je, ini mi se, znailo da sve te pustolovine nisu bile tako opasne. Samo jednom su ga ranili, i to pod tajanstvenim okolnostima. To se proulo jednog jutra. Ombroki vidar se morao popeti na vrh drveta na kojem je Kozimo jaukao. Jedna noga mu je bila puna same, ali one sitne kojom se gaaju vrapci. Trebalo je pincetom izvaditi jedno po jedno zrno. Bolelo ga je, ali brzo je ozdravio. Nikada se nije saznalo kako se to dogodilo, a on je rekao da je neko pucao na njega iz zasede kad je prelazio preko jedne grane.

Oporavljao se mirujui na orahu i kalio se, ozbiljno se posvetivi uenju. U to doba je poeo da pie Prednacrt ustava idealne drave osnovane na drveu, u kojemu je opisao zamiljenu umsku republiku, nastanjenu nekakvim pravednicima. Taj rad je poeo kao raspravu o zakonima i vladama, ali je tokom pisanja prevladala njegova sklonost prema izmiljanju sloenih pria pa je iz svega toga nastala nekakva meavina pustolovina, dvoboja i ljubavnih zgoda koje je uklopio u poglavlje o

branom pravu. Epilog knjige trebalo je da bude ovakav: kad je osnovao savrenu dravu na drveu i ubedio celo oveanstvo da se tamo preseli i ivi sreno, pisac je siao na opustelu zemlju i na njoj se nastanio. Tako je trebalo da bude, ali delo je ostalo nedovreno. Izvod je poslao Didrou, potpisavi se jednostavno Kozimo Rondo, italac Enciklopedije. Didro mu zahvali jednim pisamcetom.

XX

O tom razdoblju ne mogu mnogo da priam jer sam tada prvi put krenuo na put po Evropi. Bio sam navrio dvadeset i jednu godinu i mogao sam slobodno raspolagati porodinom imovinom, jer se moj brat zadovoljavao sa malim, a nije mnogo trebalo ni naoj majci, koja je, jadnica, u poslednje vreme bila mnogo oronula. Moj brat je bio spreman da mi potpie dokumenat na osnovu kojega bih dobio pravo uivanja svih naih dobara, ali pod uslovom da mu dajem mesenu platu, da plaam namete i pomalo obavljam tekue poslove. Trebalo je samo da preuzmem upravu naih dobara, da izaberem sebi enu, i ve mi je predstojao onaj sreeni i smireni ivot koji sam uprkos burnom prelazu u novo stolee, zaista uspeo i da ostvarim.

Ali pre no to sam poeo da ivim takvim ivotom, dopustio sam sebi da neko vreme povedem u putovanjima. Bio sam ak u Parizu, i to ba u vreme kad je prireen velianstveni doek Volteru, koji se u taj grad vratio posle mnogo godina da prisustvuje prikazivanju jedne svoje

tragedije. Ne mislim da su to uspomene koje ne bi vredelo zapisati, ali sam samo hteo rei da sam se na celom tom putu po stranim zemljama neprestano udio kako se nadaleko prouo glas o oveku iz Ombroze koji ivi na drvetu. ak sam u jednom almanahu video sliku ispod koje je pisalo: L'homme sauvage d'Ombreuse (Rep. Gnoise). Vit seulement sur les arbres.58 Prikazali su ga kao bie obraslo maljama, sa dugom bradom i dugim repom kako jede skakavce. Taj lik se nalazio izmeu hermafrodita i sirena u poglavlju koje je bilo posveeno udovitima.

Pred takvom izmiljotinom, dobro sam pazio da ne otkrijem da je taj divlji ovek moj brat. Ali sam to odluno izjavio kad sam u Parizu bio pozvan na prijem, prireen u Volterovu ast. Stari filozof je sedeo u naslonjai, okruen celom etom gospi koje su ga obasipale panjom, vedar kao vedar dan i zajedljiv, pravi otrov. Kad je saznao da dolazim iz Ombroze, obrati mi se pitanjem: C'est chez vous, mon cher Chevalier, qu'il y a ce fameux philosophe qui vit sur les arbres comme un singe! A ja, polaskan, nisam se mogao savladati da mu ne odgovorim: C'est mon frre, Monsieur, le Baron de Rondeau.59

Volter je bio veoma iznenaen, moda i zato to mu je brat tog udaka izgledao sasvim pristojan ovek, i poe da me ispituje: Mais, c'est pour approcher du ciel, que votre frre resta l-haut?60

Moj brat smatra odvratih da svako ko eli dobro da vidi zemlju, mora biti od nje na potrebnom rastojanju Volteru se veoma dopade
58 59 60

Divlji ovek iz Ombroze (Rep. enova). ivi samo na drveu. (Prim. prev.) To mi je brat, gospodine, baron Di Rondo! (Prim. prev.) ivi li va brat gore da bi bio blii nebu? (Prim. prev.)

odgovor.

Jadis, c'tait seulement la Nature qui crait des phnomnes virants zakljui on maintenant c'est la Raison.61 I stari mudrac opet poe da aska o svojoj privrenosti jednom njegovom linom bogu.

Uskoro sam morao prekinuti putovanje i vratiti se u Ombrozu, poto su me hitno pozvali pismom. Astma nae majke se iznenada pogorala i jadnica vie nije naputala postelju.

Kad sam uao kroz gvozdena, reetkasta vrata naega vrta i pogledao prema letnjikovcu, bio sam siguran da u ga tamo videti. Kozimo je sedeo na visokoj dudovoj grani, ispred samog prozora nae majke. Kozimo! pozvao sam ga, ali priguenim glasom. Napravio mi je znak rukom da je mami malo bolje, ali jo uvek teko, i da se popnem k njoj, ali polako.

U sobi je bio polumrak. U krevetu, na brdu jastuka kojima su joj bila poduprta lea, mama je izgledala krupnija nego ikad. Oko nje se vrzmalo nekoliko slukinja. Batista jo nije bila stigla, jer je njen mu, grof, koji ju je morao dopratiti, bio zauzet berbom. U polumraku sobe, u oi je padao otvoren prozor koji je uokviravao Kozima, nepominog na grani.

Sagnuo sam se da poljubim ruku naoj majci. Odmah me je prepoznala i poloila mi je ruku na glavu. O, doao si Bjao... Govorila je sasvim
61

Nekada je samo Priroda stvarala ive fenomene, sada to ini Razum. (Prim. prev.)

tiho, teno i veoma razumno, kad je ne bi suvie guila astma. Ipak me je iznenadilo kad sam uo da se sasvim mirno obraa meni i Kozimu, kao da i on stoji pored njenog uzglavlja. A Kozimo joj je sa drveta odgovarao.

Jesam li odavna uzela lek, Kozimo?

Ne, majko! Uzeli ste ga maloas. Priekajte malo pa ete ga uzeti kasnije, jer bi vam sada mogao nakoditi.

Jednog trenutka je rekla: Kozimo, daj mi kriku pomorande i ja sam se naao u nedoumici. Ali jo vie sam se zbunio kad sam video kako Kozimo kroz prozor prua u sobu nekakvu ribarsku kuku i njome hvata kriku pomorande sa poliice na zidu i prua je naoj majci.

Primetih da se za sve te male usluge radije obraa njemu.

Kozimo, daj mi al!

I on je kukom traio meu odeom baenom na naslonjau, zatim je podigao al i pruio ga majci. Evo, mama.

Hvala, sinko.

Uvek mu se obraala kao da je samo nekoliko koraka udaljen od nje, ali sam primetio da nikad od njega nije traila ono to ne bi sa drveta mogao uiniti. Kada je tako neto bilo u pitanju, obraala se meni ili

slukinjama.

Nou, majka nije mogla spavati. Kozimo je na drvetu bdeo nad njom, sa malim fenjerom obeenim o granu da bi ga mogla videti u mraku.

U rane jutarnje sate, bolest se pogoravala. Jedini lek bio je odvratiti majinu panju od bolesti i Kozimo je na svirali izvijao pesmice, ili je podraavao ptiji cvrkut, ili je hvatao leptire i putao ih u sobu, ili je brao glicinije.

Bio je sunan dan. Kozimo je, duvajui u anak sapunice, poeo da pravi mehurove i da ih tera kroz prozor prema postelji nae majke. Mama je gledala kako lete mehurii duginih boja, kako ispunjaju sobu i govorila je: Kakve su to igre! kao onda kad smo bili deca i kad nas je stalno grdila da su nam igre glupe i detinjaste. Ali sada je moda prvi put uivala u jednoj od tih igara. Mehurovi sapunice su joj sletali ak na lice, ona bi dunula u njih pa bi se rasprili i onda se smejala. Jedan mehur joj pade na usne i ne raspri se. Nagnusmo se nad njom. Kozimu ispade anak. Bila je mrtva.

Posle tuge, pre ili kasnije svanu sreni dani, to je zakon ivota. Godinu dana posle majine smrti, verio sam se sa jednom mladom plemkinjom iz okoline. Stajalo me je mnogo truda da je privolim da se nastani u Ombrozi. Bojala se moga brata. Ve sama pomisao da u Ombrozi ivi ovek koji se vrzma meu liem, koji kroz prozor uhodi svaki pokret, koji se pojavi kad mu se ovek najmanje nada, ispunjavala ju je strahom, tim pre to Kozima nikad nije videla pa ga je zamiljala kao

nekakvog Indijanca. Da bih joj isterao te bube iz glave, priredio sam ruak u prirodi, pod drveem na koji sam pozvao i Kozima. Kozimo je ruao iznad nas, na jednoj bukvi, sa tanjirima na nekakvom stalku i moram priznati da se veoma lepo ponaao iako odavno nije ruao u drutvu. Moja verenica se malo primirila, jer se uverila da se Kozimo ni po emu ne razlikuje od ostalih ljudi sem po tome to ivi na drvetu. Ali je ipak u njoj ostalo neko neizleivo podozrenje.

I kad smo se venali i nastanili u letnjikovcu u Ombrozi, izbegavala je to god je vie mogla ne samo da razgovara, ve i da se susree sa deverom, iako joj je on, jadnik, povremeno donosio cvee i skupocena krzna. Kada su poela da nam se deca raaju i da rastu, moja ena je uobrazila da strieva blizina moe tetno uticati na njihovo vaspitanje. Primirila se tek kad smo popravili zamak na naem starom feudu Di Rondo, koji je odavno bio nenastanjen, pa smo vie iveli tamo nego u Ombrozi da se naa deca ne bi povela za ravim primerom.

Kozimo je poeo oseati tugu zbog prolaznosti svega a na to ga je podseao i jazavar Otimo Masimo koji je ostareo pa vie nije bio onako oran da sa lovakim psima poe u hajku na lisicu niti je pokuavao da vodi besmislene ljubavi sa ovarskim kujama. Neprestano je uao kao da se zbog te male razdaljine izmeu njegovog trbuha i zemlje koja se primeivala kad je stajao, nije vredelo drati uspravno. I tako, opruen koliko je dug i irok ispod drveta na kojemu je sedeo Kozimo, dizao je umoran pogled prema gospodaru i lenjo mahao repom. Kozimo je bio nezadovoljan. Oseanje proricanja vremena ispunjalo ga je izvesnim nezadovoljstvom i bilo mu je dosta ivota i tog neprestanog veranja po

granju. Vie se niemu u pravom smislu rei nije radovao, ni lovu, ni prolaznim ljubavima, ni knjigama. Ni sam nije znao ta hoe. Kad bi ga obuzeo bes, hitro bi se peo na tanke i nene vrhove drvea kao da trai drugo drvee koje raste iznad kronji da bi se i na njega popeo.

Jednog dana se Otimo Masimo uznemirio. Izgledalo je da je nanjuio dolazak prolenog vetra razvigora. Dizao je njuku, njukao, valjao se. Dva-tri puta je ustao, provrljao malo okolo, pa je opet legao. Odjednom potra. Trkarao je polako i povremeno bi stao da predahne. Kozimo ga je pratio po drveu.

Otimo Masimo krenu kroz umu. Izgledalo je da se dri odreenog pravca, jer iako se povremeno zaustavljao, mokrio, odmarao se isplaena jezika, gledajui gospodara, uskoro bi se trgao i odluno produio put. Prolazio je kroz predele u koje je Kozimo retko zalazio, koji su mu ak bili nepoznati, jer su se nalazili oko lovakog zabrana vojvode Tolemaika. Vojvoda Tolemaiko je bio star i onemoao i sigurno odavno nije iao u lov, ali u njegov zabran nije mogao ui nijedan lovokradica, jer su mnogobrojni uvari bili uvek na oprezu, a Kozimo, koji je ionako ve trpeo prigovore sa raznih strana, vie je voleo da se tu ne uplie. Sada su Otimo Masimo i Kozimo sve dublje zalazili u zabran vojvode Tolemaika, ali ni jedan ni drugi nisu nameravali da iz jazbina isteruju dragocenu divlja. Jazavar je trkarao sledei neki tajni unutranji zov, a baron je bio nestrpljiv i eleo je saznati kuda se to pas uputio.

Tako jazavar stie do jednog mesta na kraju ume odakle se prostirala livada. Dva kamena lava koja su sedela na stubovima, drala su grb.

Odavde je, verovatno, trebalo da se pone iriti park, vrt, intimniji deo zabrana vojvode Tolemaika. Ali tu su bila samo ta dva kamena lava, a iza njih se prostirala livada, ogromna livada pod kratkom, zelenom travom kojoj se tek u daljini video kraj, na pozadini od crnih hrastova. Nebo je bilo zastrto tankim oblacima. Ptice nisu pevale.

Kad je Kozimo pogledao tu livadu, uplaio se. Baron je iveo stalno u estarima Ombroze, siguran da moe svuda stii zelenim putevima preko granja, pa mu je bilo dovoljno da se nae pred brisanim prostorom, za njega neprohodnom istinom, golom ispod neba, i da oseti vrtoglavicu.

Otimo Masimo zadi preko livada koliko ga noge nose, kao da mu se vratila mladost. uuren na jasenu, Kozimo poe da mu zvidi, da ga doziva: Otimo, Otimo Masimo, vrati se! Kuda e? ali pas ga nije sluao, nije se osvrtao, trao je, trao livadom sve dok mu rep u daljini nije postao slian zarezu, pa najzad i nestao.

Kozimo je na jasenu lomio ruke od oajanja. Na jazavareva bekstva i odsustva bio je ve navikao, ali sada je Otimo Masimo nestao na toj livadi preko koje on nije mogao prei, pa se zbog tog bekstva pojaalo oseanje more koje ga je maloas skolilo i koje se preplitalo sa groznicom oekivanja neeg neodreenog, neeg to mora doi s one strane livade.

Obuzet takvim mislima, ispod jasena zau korake. On ugleda uvara koji je prolazio sa rukama u depovima i zvidukao. Bio je prilino bezbrian i rasejan, to se ne bi moglo oekivati od strogih uvara zabrana, ali se

ipak po oznakama na uniformi videlo da je u vojvodinoj slubi, i Kozimo se pribi uz deblo. Ali uskoro u njemu prevlada briga za psa pa uvara oslovi: Hej, vi, narednie, jeste li moda videli jednog jazavara?

uvar die glavu: O, to ste vi! Lovac koji leti sa psom koji puzi! Ne, nisam video jazavara! A, ta ste vi to dobroga danas ovde ulovili?

Kozimo u tom oveku odmah prepozna svog ogorenog neprijatelja i ree: Ne priajte kojeta! Pas mi je pobegao i morao sam sve dovde za njim juriti... Puka mi je prazna...

uvar se nasmeja: Onda je napunite i slobodno pucajte! Sada bar smete!

Sada smem?

Vojvoda je umro, kome je do njegovog zabrana?

ta kaete? Umro je. To nisam znao.

Umro je i sahranjen je pre tri meseca. Sada se oko imanja spore naslednici iz prvog i drugog kolena i mlada udovica.

Zar se tri puta enio?

Njome se oenio kad mu je bilo osamdeset godina, godinu dana pred smrt, a ona je tada bila devojka od svojih dvadeset i jednu godinu.

Kaem vam, ludost, ena koja s njim nije ivela ni jedan dan. Tek sad se nakanila da obie njegove posede i ne dopadaju joj se.

Kako to da joj se ne dopadaju?

Pa, nastani se u palati ili na feudu, doe sa celom svitom, jer je uvek prati eta udvaraa, a posle nekoliko dana sve je runo, sve je tuno, i otputuje. Onda se pojave drugi naslednici, navale na posed, dokazuju svoja prava. A ona: Slaem se, samo ga uzmite! Sada je dola u lovaki paviljon a koliko e se zadrati, ko zna. Ja bih rekao kratko.

Gde je lovaki paviljon?

Tamo na kraju livade, iza hrastova.

Onda je moj pas tamo poao ...

Sigurno mu se jedu kosti... Izvinite, ali mislim da vae gospodstvo hrani dobro tog psa! ree i prsnu u smeh.

Kozimo nita ne odgovori, gledao je za njega neprohodnu livadu, ekao da se jazavar vrati.

Nije ga bilo celog dana. Kozimo je sutra opet bio na jasenu, gledao je livadu, kao da vie nije mogao iveti bez tog uzbuenja koje je ona u njemu izazvala.

Pred vee se pojavi jazavar, taka na livadi koju je samo Kozimovo otro oko moglo zapaziti, i koja se, pribliavajui se, sve vie isticala. Otimo Masimo! Doi ovamo! Gde si bio? Pas je stao, mahao je repom, gledao je gospodara, poeo da laje kao da ga poziva da doe, da poe s njim, ali je znao da to rastojanje on ne moe prei, vrpoljio se, neodluno kaskao i eto, opet se okrenuo. Otimo Masimo! Doi! Otimo Masimo, jazavar, otrao je, nestao je negde u daljini, na livadi.

Malo kasnije naioe dva uvara. Vi, gospodine, jo ekate psa! Video sam ga u paviljonu, u dobrim je rukama...

ta kaete?

Da, markiza, odnosno vojvodina udovica (mi je zovemo markiza jer je tu titulu nosila kao devojka) toliko se obradovala kad ga je videla kao da je njen. Taj pas, ako mi dozvoli vae gospodstvo, dosad je bio slabo hranjen. Sada je naao neto bolje i tamo e ostati...

I uvari se udaljie, cerekajui se.

Otimo Masimo se vie nije vraao. Kozimo je svakog dana stajao na jasenu i gledao livadu kao da je na njoj mogao proitati neto to mu je odavna razdiralo duu, misao na jednu daljinu, na jednu prazninu, na ekanje koje moe biti due od ivota.

XXI

Kozimo je jednog dana sa jasena posmatrao predeo. Sijalo je sunce, jedan zrak je pao na livadu koja vie nije bila zelena kao graak, ve kao smaragd. Dole, u mraku hrastove ume pomeri se nekoliko grana i jedan konj iskoi na istinu. U sedlu je sedeo jaha odeven u crno, sa ogrtaem, ali ne to je bila suknja. To nije bio jaha, ve jahaica, jurila je velikim kasom i bila je plavokosa.

Kozimu jae zakuca srce i ponada se da e se jahaica toliko pribliiti da joj moe dobro videti lice i da e to lice biti izvanredno lepo. Ali osim nade da e mu se pribliiti i da e biti lepa, on je gajio jo jednu nadu. Postojala je trea nada koja se preplitala sa prve dve, elja da ta lepota, koja je sve jae zraila, zadovolji njegovu potrebu za jednim dobro znanim i gotovo zaboravljenim uzbuenjem, da probudi u njemu uspomenu od koje je ostao samo traak, samo boja, a eleo je da iz mora zaborava izroni i sve ostalo, bolje reeno, eleo je da to to je prolo opet nae mesto u sadanjosti.

U takvom raspoloenju jedva je ekao da se jahaica priblii ivici livade, gde se blizini on nalazio, mestu na kojemu su se dizala dva stuba sa lavovima. No to je bilo uzaludno oekivanje, jer je primetio da ne see livadu pravo, prema lavovima, ve dijagonalno, pa e uskoro ponovno nestati u umi.

Ve je poeo da je gubi iz vida, kad ona naglo okrenu konja. Sada je

jahala po drugoj dijagonali kojom e mu se sigurno vie pribliiti, ali i tom putanjom je nestala na drugom delu livade.

Meutim, Kozimo primeti i to mu bi neprijazno, da su iz ume na livadu istrala dva riana sa dva jahaa, ali odmah odlui da na njih ne misli i zakljui da oni uopte nisu vani. Dovoljno je bilo pogledati kako za njom kaskaju ne snalazei se, ne, sigurno se nije vredelo na njih obazirati, pa ipak, morao je priznati da su mu smetali.

Pre no to je napustila livadu, jahaica je opet okrenula konja, ali unazad, udaljavajui se od Kozima... Konj se, meutim, okrenuo i sada je kasao prema Kozimu. Verovatno ga je jahaica okrenula samo zato da bi zbunila nespretne jahae koji su sada galopirali u daljini i jo nisu primetili da ona juri u suprotnom pravcu.

Sada je sve ilo kako treba. Jahaica je jahala po suncu, sve lepa i sve slinija Kozimovoj enjivoj uspomeni i jedino se plaio to je neprestano okretala konja as na jednu, as na drugu stranu, tako da se nije moglo znati ta namerava. Ni ona dva jahaa nisu znala kuda e i pokuala su da je slede, prevalivi dobar deo puta uzalud, ali sa mnogo dobre volje i svesrdnog zalaganja.

Ali ena na konju stie do ivice livade pre no to je Kozimo to oekivao. On projaha izmeu stubova sa lavovima koji su stajali kao da joj ukazuju poast i okrete se prema livadi i prema svemu onome to se nalazilo s one strane livade pa se irokim pokretom ruke od svega toga oprosti, a onda odjezdi dalje, projaha ispod jasena i Kozimo joj sada dobro vide lice

i telo uspravno u sedlu, lice gorde ene, ali i devojice, vedrog ela iznad oiju, oiju radosnih na tom licu, sa kosom, usnama, bradom, vratom svim tim to je bilo njeno i to se radovalo svakom drugom delu njenog bia i sve, sve to, sve je podsealo na devojicu koju je kad mu je bilo dvanaest godina video na ljuljaci prvog dana svog boravka na drveu: Sofonizbu Violu Violantu D'Ondariva.

Od toga otkria, bolje reeno, od toga to je u prvi mah to nepriznato otkrie mogao prihvatiti kao stvarno, Kozimo sav usplamte. Hteo je viknuti ne bi li pogledala u jasen i videla ga, ali nije imao snage. Umesto toga oglasio se kao ljuka, i ona se ne okrete.

Belac je sada galopirao kroz letar i kopita su lupkala po popadalom kestenju, koje je pucalo pa se videlo roasto i sjajno srce plodova. Jahaica je okretala konja sad na jednu, sad na drugu stranu, i Kozimu se inila as daleka i nedostina, as bi je, skaui sa drveta na drvo, opet iznenada ugledao izmeu stabala i to kretanje je u baronovoj svesti sve vie raspaljivalo ar uspomene. Hteo ju je pozvati, staviti joj do znanja da je tu, ali uspelo mu je samo da zazvidi kao jarebica, i devojka ga nije primetila.

Jahai koji su je pratili, sada tek nisu shvatali ta namerava i kuda se uputila, pa su neprestano jahali u pogrenom pravcu, upadajui u bunove kupina ili u bare, dok je ona jurila kao strela samouverena i neuhvatljiva. ak im je povremeno neto nareivala ili ih podsticala, diui ruku sa korbaem ili bi uzabrala neki roga, bacila ga i na taj nain im oznaila pravac kretanja. Jahai bi odmah skrenuli na tu stranu, jurei

u galopu livadama i strmim obalama, ali ona bi, ne obazirui se na njih, skrenula na drugu stranu.

To je ona! To je ona! pomisli Kozimo, sav ustreptao od probuene nade i htede da je zovne po imenu, ali iz grla mu se izvi samo otegnuti i tuni pijuk kao u zvidovke.

Sada su se sva ta krivudanja, zavaravanja jahaa i igre sveli na jahanje jednom linijom, koja, ma koliko bila nepravilna i vijugava, nije iskljuivala mogunost da jahaica tako jae s odreenom namerom. Prozrevi tu nameru i ne mogavi vie odoleti elji da je prati, Kozimo ree u sebi: Poi u na jedno mesto na koje e sigurno doi, ako je to zaista ona. tavie, i doputovala je u nameri da tamo ode. I tako se svojim zelenim stazama uputi prema starom, naputenom parku D'Ondarivinih.

U toj senci, u tom miomirisnom vazduhu, na tom mestu gde je lie i drvee bilo drukije boje i drukijeg oblika, oseti se toliko proet uspomenama iz detinjstva da gotovo zaboravi jahaicu, ili, ako je i nije zaboravio, pomisli da to, moda, i nije ona, a on ju je tako eljno oekivao, toliko se silno nadao da je to ona, da mu se uinilo da je to zaista ona.

Ali zau neki um. Bio je to topot konjskih kopita po ljunku. Belac vie nije jurio u brzom kasu, jer je jahaica verovatno htela da sve to ju je ovde okruavalo, razgleda i prepozna. Onih glupih jahaa vie nigde nije bilo! Sigurno je uspela da zamete svoj trag.

Kozimo je ugleda. Kruila je oko bazena, senice, amfora. Gledala je drvee koje je sada bilo ogromno, sa viseim nadzemnim korenjem, magnolije koje su se pretvorile u umu. Ali nije videla njega, njega koji je pokuavao da je pozove gukanjem pupavca, urlikom cipe, glasovima koji su se gubili u umnoenom cvrkutu ptica u parku.

Sjahala je, hodala je vodei konja za uzde. Tako stie do letnjikovca, ostavi konja, ue u trem. Tada viknu: Ortenzija! Gaetano! Tarkvinio! Ovo treba okreiti, lakirati aluzije, obesiti goblene! Postavite ovde sto, na onaj zid policu, u sredini spinet,62 a sve slike treba premestiti!

Kozimo tada primeti da je kua, koja mu se dok ju je rasejano gledao inila kao uvek zatvorena i naputena, naprotiv, bila otvorena i puna ljudi, slugu koji su istili, preureivali, otvarali prozore da ue sve vazduh, postavljali nametaj, tresli ilime. Viola se, dakle, vratila, Viola se ponovo nastanila u Ombrozi, ponovo je zauzela letnjikovac iz kojega je otila kao devojica! Kozimu je srce kucalo od sree, i to se nije mnogo razlikovalo od kucanja srca od straha, jer to to se vratila, to mu je bila tu pred oima, tako izuzetna i tako ohola, moglo je znaiti da e je zauvek izgubiti, da vie nee biti njegova ni u seanju ni u tom tajnovitom miomirisu lia i boji svetlosti koja sipi kroz zelenilo, moglo je znaiti da e morati da je izbegava da, prema tome, izbegava i prvo seanje na nju kao devojicu.

Dok mu je srce lupalo zbog tih naizmeninih oseanja, Kozimo ju je gledao kako se kree okruena slugama i zapoveda im da prenesu
62

Stari muziki instrument. (Prim. prev.)

divane, klaviembala, stalke, gledao ju je kako zatim brzo odlazi u park da bi uzjahala konja u pratnji ete momaka koji su oekivali njene naloge, kako se obraa vrtlarima i nareuje im da opleve leje, zarasle u korov i staze pospu ljunkom, jer su ga kie odnele, i da opet postaviti stolice opletene pruem, ljuljaku ...

irokim pokretima pokazivala je granu na kojoj je nekada bila ljuljaka i o koju je opet treba obesiti, koliko dugaki moraju biti konopci, kolika daljina zamaha. Govorei o tome kretnjama i pogledom, poe do magnolije na kojoj joj se nekada ukazao Kozimo. I gle, na toj magnoliji ga opet ugleda.

Bila je iznenaena. Mnogo. Neizrecivo. Meutim, odmah se pribrala, uozbiljila kao uvek, ali u prvi mah nije mogla doi k sebi od uda pa su joj se smejale oi i usne, i on je opet primetio onaj njen neobini zub koji je imala i kao devojica.

Ti! kliknu ona, a onda, kao da trai ton kojim se govori o neem sasvim obinom, ali ne uspevajui da sakrije koliko je prijatno iznenaena, ree: A tako, zar ti odonda jo nikako nisi siao?

Glas kojim je Kozimo maloas hteo da zacvrkue kao vrabac, sada je najzad dobio prirodan prizvuk i on odgovori:

Da, to sam ja, Viola, sea li se?

I nikada, ba nikada nisi kroio na zemlju?

 Nikada.

A ona, kao da je sebi ve previe dozvolila, ree: Vidi da si uspeo! Znai da to i nije bilo tako teko.

ekao sam da se vrati ...

Odlino. Hej, vi, kuda nosite tu zavesu? Ostavite sve tu da najpre ja vidim! Zatim ga opet pogleda. Kozimo je tog dana bio odeven za lov, sa kapom od majeg krzna, sa pukom. Lii na Robinzona!

Jesi li ga itala? upita je odmah da bi pokazao kako je u toku zbivanja.

Viola se ve bila okrenula: Gaetano! Ampelio! Suvo lie! Sve je puno suvog lia! A onda se obrati njemu:

Za jedan sat ekaj me na kraju parka. I odjuri na konju da na drugom mestu izdaje naredbe.

Kozimo se zavue u estar, poele da je jo hiljadu puta gui, da se oko njega razraste more lia, i granja, i trnja, i orlovih noktiju, i viline kose pa da u njega zaroni, da se u njemu utopi i tek poto sasvim u njemu utone, da razabere je li srean ili lud od straha.

Na visokom drvetu udno parka, steui kolenima granu, gledao je veliki,

okrugli asovnik koji je pripadao njegovom dedi po majci, generalu Fon Kurtevicu, i govorio u sebi: Nee doi. Meutim, dona Viola dojaha gotovo na vreme. Ona zaustavi konja ispod drveta i ne pogleda gore. Vie nije imala eir ni jahaki kaput. Obukla je belu bluzu, ukraenu ipkom i crnu suknju, pa je delovala bezmalo redovniki strogo. Podigavi se u stremenu, pruila mu je ruku. On joj pomoe; ona se pope na sedlo, pa dohvati granu, zatim i ne gledajui ga, hitro se uzvera, potrai udobnu raljastu granu i sede. Kozimo joj unu do nogu i, poto nikako drugije nije umeo da otpoe razgovor, ree: Vratila si se!

Viola ga podrugljivo pogleda. Bila je plavokosa kao u detinjstvu. Otkud zna? upita ga.

A on joj odgovori, ne shvativi alu: Video sam te na onoj livadi vojvodinog zabrana ...

Zabran je moj. Dabogda zarastao u korov! Zna li sve? O meni, mislim!

Ne, saznao sam samo da si udovica...

I jesam, udovica sam ona uhvati jedan kraj svoje crne suknje i poravna je, zatim brzo ispria: Ti nikad nita ne zna. Ceo bogovetni dan sedi na drvetu i zabada nos u tue poslove, a ipak nita ne zna. Udala sam se za starog Tolemaika jer su me roditelji na to prisilili. Govorili su da sam kaiperka i da volim da se ljubakam pa da ne mogu biti bez mua. Godinu dana sam bila vojvotkinja Tolemaiko, i to smatram

najdosadnijom godinom svoga ivota, iako sam sa starcem ostala svega nedelju dana. Vie nikad neu kroiti ni u jedan njegov zamak, ruevinu, milju rupu, dabogda se zmije u njima nakotile! Odsad u iveti ovde gde sam ivela u detinjstvu. Ostau, naravno, koliko budem elela, a onda u otii. Udovica sam i najzad mogu da radim to hou. Dodue, uvek sam i radila ta sam htela pa sam se ak i za Tolemaika udala zato to mi se prohtelo da se za njega udam, nije istina da su me na to prisilili. eleli su da se udam po svaku cenu i onda sam ja izabrala najstarijeg prosca. Tako u pre ostati udovica, rekla sam, i eto, zaista sam udovica.

Kozima je oamutila ta bujica obavetenja i odlunih izjava i Viola mu je bila dalja nego ikad. Kaiperka, udovica i vojvotkinja, ona je pripadala jednom nedostinom svetu, i on je jedino umeo da je upita: A s kim si se to ljubakala?

Ona odvrati: Eto. Ljubomoran si. uj, neu ti nikad dozvoliti da bude ljubomoran.

Kozimo je zaista osetio ujed ljubomore i ve je hteo da se s njom posvaa, ali onda pomisli: ta? Ljubomoran? Zato pretpostavlja da bih ja mogao biti na nju ljubomoran? Zato kae: nikada ti neu dozvoliti? To znai da misli da bismo mi...

Zatim rumen, uzbuen, hteo je da joj kae, da je upita, da uje, ali je ona njega hladno upitala: A sada mi reci ta si ti radio?

O, svata poe on. Iao sam u lov, ak i na veprove, ali

uglavnom na lisice, zeeve, kune belice i, razume se, na drozdove i kosove. A onda su doli gusari, iskrcali su se turski gusari, dolo je do krvavog okraja, moj stric je poginuo. Mnogo knjiga sam proitao, za sebe i za jednog mog prijatelja, jednog razbojnika koji je obeen. Imam celu Didroovu Enciklopediju, i pisao sam mu, i odgovorio mi je iz Pariza. Mnogo sam radio, obrezivao sam drvee, spasao umu od poara ...

... I volee me uvek neizmerno, iznad svega i bie spreman da za mene uini sve!

Kad ona tako zavri, Kozimo joj zbunjen odgovori: Hou.

Ti si ovek koji je iveo na drveu samo zbog mene da bi nauio da me voli ...

Da ... Da ...

Poljubi me.

On je prisloni uz deblo, poljubi je. Kad joj podie lice, primeti koliko je lepa kao da je prvi put vidi: uj, mnogo si lepa ...

Za tebe i otkopa belu bluzu. Grudi su joj bile mlade sa ruiastim pupoljcima i Kozimo je jedva uspeo da ih dodirne, jer se izmakla i jurnula po granama kao da leti, a on se verao iza nje dok mu je pred oima leprala njena suknja.

 Kuda me vodi? pitala ga je kao da on nju vodi, a ne ona njega.

Ovamo ree Kozimo i sada je zaista on vodio nju i na svakom prelazu grane, hvatao ju je za ruku ili oko struka i uio je kako treba prelaziti.

Ovamo govorio je i verali su se po maslinama koje su rasle irom strme uzbrdice, i sa jedne od tih maslina ugledae more koje su dosad viali samo delimino izmeu lia i granja kao da je rasparano. Sada su ga odjednom videli mirno, providno i iroko kao nebo. Pred njima pukoe iroki i prostrani vidici, a plavet mora je bila jednolina i ravna, po njoj nije plovio nijedan jedrenjak pa su se gotovo mogli izbrojati jedva primetni nabori talasa. Samo je tihi um valova, slian uzdahu, prelazio preko oblutaka na obali.

Gotovo zaslepljeni, Kozimo i Viola su opet sili u tamno-zelenu senku lia. Ovamo.

U nekom orahu, na sedlu debla, nalazilo se koljkasto udubljenje, davnanja ozleda od drvoseine sekire i tu je bilo jedno od Kozimovih sklonita. U njemu je bila prostrta veprova koa, a pored toga je bila jedna boca, alat, zdela.

Viola lee na kou. Jesi li ovde dovodio druge ene?

On je oklevao. A Viola dodade: Ako ih nisi dovodio, nisi pravi mukarac.

 Dovodio sam .. Poneku ...

Ona ga snano oamari. Znai, tako si me ekao?

Kozimo je trljao rumeni obraz i nije znao ta da kae, ali ona se, po svemu sudei, opet odobrovoljila: Kakve su bile? Mora mi rei, kakve su bile?

Ne kao ti, Viola, ne kao ti...

Otkud zna kakva sam ja, otkud to zna?

Bila je nena i Kozimo se neprestano zbunjivao zbog tih naglih prelaza u njenom raspoloenju. On joj prie. Bila je sva zlato i med.

Reci...

Reci...

I tako se upoznae. On upoznade nju i sebe, jer se, u stvari, nikad i nije poznavao. A ona upoznade njega i sebe, jer iako je uvek sebe poznavala, nikad nije imala prilike da se takvom upozna.

XXII

Najpre su hodoastili na ono drvo u iju koru je bio duboko useen krupnim slovima natpis: Kozimo, Viola i obino nie Otimo Masimo, toliko star i izoblien da vie nije ni liio na delo ljudskih ruku.

Ovde? Ko je bio ovde? Kada?

Ja sam bio. Onda.

Viola je bila tronuta.

A ta ovo znai? upita i pokaza reci Otimo Maimo.

To je ime mog psa. To jest tvog psa. Jazavara.

Turkareta?

Ja sam ga nazvao Otimo Masimo.

Turkaret! Gorko sam plakala kad sam odlazei primetila da ga nema u koijama. Nije mi bilo stalo to tebe neu videti, ali sam bila oajna to nema jazavara!

Da nije bilo njega, ne bih te naao! On je u vazduhu osetio tvoju blizinu i nije imao mira dok te nije pronaao...

 Prepoznala sam ga im sam videla da sav zadihan stie u paviljon.. . Ostali su se pitali: Odakle ovaj pas? Ja sam se sagla da ga pogledam, da vidim boju, pege. Pa to je Turkaret! Jazavar kojega sam kao devojica imala u Ombrozi!

Kozimo se smejao. Ona se odjednom namrti: Otimo Masimo... Runog li imena! Gde nalazi tako runa imena? ree ona, a Kozimo se odmah namrgodi.

to se tie Otima Masima, njega je sada ozarila srea i nije imao razloga da bude sumoran. Njegovo staro psee srce, podeljeno izmeu dvoje gospodara, najzad se smirilo, poto se danima trudio da markizu odvede do ivice zabrana, do jasena na kojemu je sedeo Kozimo. Vukao ju je za suknju ili bi pobegao sa nekim njenim predmetom u zubima i trao bi prema livadi ne bi li i ona pola za njim. Ona bi ga pitala: ta hoe? Kuda me vodi? Turkarete! Prestani! Ba si postao jogunast! Ali im je videla jazavara, u njoj su se probudile uspomene iz detinjstva, enja za Ombrozom. I odmah je poela da se priprema za seobu iz vojvodinog paviljona i za povratak u stari letnjikovac oko kojega je raslo neobino bilje.

Viola se vratila. Za Kozima je poelo najlepe doba njegovog ivota kao i za nju, koja je jezdila na svome belcu i im bi ugledala barona izmeu kronji i neba, sjahala bi, verala bi se kosim deblima i granjem, sada ve gotovo isto onako veto kao on, i svuda bi ga stigla.

 O, Viola, ta da radim, popeo bih se ni sam ne znam kuda...

Pa, do mene... apnula bi mu Viola a njemu se inilo da e pomeriti pameu.

Ljubav je za nju bila herojski podvig, zadovoljstvo se preplitalo sa smelou, velikodunou, odanou i silnim naponom svih sposobnosti duha. Njihov svet bee drvee, isprepletenih, krivih i neprohodnih grana.

Tamo! klicala je pokazajui visoke, raljaste grane i zajedno bi pohitali k njima. Meu njima bi poelo nadmetanje u vetini vrtoglavog penjanja koje bi se zavrilo novim zagrljajima. Ljubili su se lebdei u prostoru, odupirui se ili hvatajui se za grane, gotovo u letu bacala mu se u zagrljaj.

Viola je u ljubavi bila svojevoljna kao i Kozimo, pa su se zbog toga katkad sukobljavali. On nikad nije oklevao, nije bio razbludan, sklon ljubavnim vetinama i izopaenosti. Voleo je samo prirodnu ljubav. Svuda se oseao uticaj republikanskih ideja, na pomolu je bilo doba spoja strogosti i raspojasanosti. Kozimo, nezasiti ljubavnik, istovremeno je bio stoik, asketa, puritanac. U veitoj potrazi za ljubavnom sreom, uvek je ostao neprijatelj razbludnosti. Poeo je ak da se kloni poljubaca, milovanja, laskavih rei, svega to bi ugrozilo ili pokualo da zameni zdrav, prirodni nagon. Viola mu je otkrila svu punou toga prirodnog nagona i s njom nikad nije doiveo tugu posle ljubavi, o emu su propovedali teolozi, pa je o tome napisao jedno filozofsko pismo Rusou, koji mu, moda zbunjen, nije odgovorio.

Ali Viola je istovremeno bila i ena profinjena, udljiva, razmaena, ena telom i duom, sveobuhvatna. Kozimova ljubav joj je zadovoljila ula, ali joj je mata bila nezadovoljena. Zbog toga je izmeu njih dolazilo do nesuglasica i sukoba koji su bili kratkotrajni, jer je njihov ivot bio raznovrstan kao i svet oko njih.

Kad bi se umorili, potraili bi skrivena sklonita na drveu sa najguim kronjama, mree za leanje, koje su im obavijale tela kao savijeno lie, ili visee atore, sa zastorima koji su leprali na vetru, ili leaje od perja. U svim tim stvarima ogledala se dona Violina sposobnost da gde god se nae stvori oko sebe prijatnost, rasko i udobnost u jednom viem smislu. Sve to to je sluilo njihovoj udobnosti, na prvi pogled je moglo izgledati veoma sloeno, ali Viola je udobnost stvarala sa udesnom lakoom, jer sve to je zaelela, morala je odmah i po svaku cenu ostvariti.

Na te njihove visee lonice sletali su crvendai pevajui, a kroz zastore, traei se, uletali su leptiri u parovima. U letnja popodneva, kada bi san savladao zbliene ljubavnike, k njima bi ula veverica u potrazi za hranom pa bi im milovala lica kosmatim repom ili bi im griskala paleve na nogama. Tada su briljivije navlaili zastore, ali porodica pacova bi im proglodala krov atora i kroz rupu bi popadala po njima.

Bilo je to u vreme kada su se upoznavali, kada su jedno drugome priali o svom ivotu, jedno drugo ispitivali.

 Jesi li bio usamljen?

Nedostajala si mi ti.

Ali jesi li bio sam u odnosu na druge ljude?

Nisam. Zato? Sa ljudima sam uvek imao ta da radim. Brao sam voe, obrezivao drvee, sa opatom sam izuavao filozofiju, borio sam se sa gusarima. Zar tako ne rade svi ljudi?

Samo si ti takav, zato te i volim.

Ali baron jo nije bio prozreo ta Viola od njegove linosti prihvata, a ta ne moe prihvatiti. Katkada je bila dovoljna sitnica, jedna re, promena u boji glasa pa da markiza na njemu iskali bes.

On bi, na primer, rekao: Sa anom sa Pustare sam itao romane, sa vitezom sam pravio planove o navodnjavanju ...

A sa mnom?

S tobom vodim ljubav. Kao to sam obrezivao drvee, brao voe ...

Ona je utala, nepomina. Kozimo je odmah primetio da ju je naljutio, pogled joj je bio hladan.

Zato se ljuti, ta je, Viola, ta sam kazao?

Ona je bila stotinu milja daleko od njega kao da ga ne vidi i ne uje, skamenjena lica.

Nemoj tako, Viola! ta ti je, zato ...? uj...

Viola je ustala i bez njegove pomoi, hitro se poela sputati niz drvo.

Kozimo jo nije bio shvatio ta je pogreio, jo nije uspeo da o tome razmisli, moda je vie voleo i da ne razmisli, da ne shvati, da bi lake mogao tvrditi kako je nevin: Ali ne, nisi me razumela, Viola, uj me ...

Sputao se za njom do najnie grane: Viola nemoj otii, nemoj tako, Viola ...

Ona je sad neto govorila, ali konju kojem je prila i odvezivala ga. Zatim je uzjahala i odjezdila.

Kozimo je pao u oajanje, skakao je sa drveta na drvo.

Nemoj tako Viola, kai mi ta ti je, Viola!

Jahala je u galopu. On ju je pratio skaui po granju: Preklinjem te, Viola, volim te! dovikivao joj je, ali ve mu se bila izgubila iz vida. Smelo je skakao na nesigurne grane i zvao ju je: Viola, Viola!

Kada je ve bio uveren da ju je izgubio i nije mogao zadrati suze, ona

se vraala kasom i ne osvrui se na njega,

Pogledaj, pogledaj, Viola, ta radim! govorio je i udarao glavom u deblo, golom glavom (koja je, dodue, bila veoma tvrda).

Nije ga ni pogledala. Ve je bila daleko.

Kozimo je ekao da opet dojae, vrludajui izmeu drvea. Viola! Oajan sam! jadikovao je i naglavce se bacao u prazan prostor, drei se nogama za granu, udarao se akama po glavi i licu. Ili bi poeo da lomi grane u razornom besu i brsnati brest bi za nekoliko trenutaka bio ogoljen kao da se na njega sruio grad.

Ali nikada joj nije pretio da e se ubiti, bolje reeno, nikad joj niim nije pretio, nije bio sklon uceni oseanja. Ono to je mogao uiniti, inio je, a govorio je o tome samo dok je to radio, pre toga nikada.

Dona Viola bi se odjednom odobrovoljila, kao to bi se odjednom i naljutila. Od hiljadu ludosti koje bi Kozimo tada poinio i koje je, kako se inilo, ni najmanje nisu uzbuivale, jedna bi u njoj izazvala saaljenje i probudila ljubav. Nemoj tako, Kozimo dragi, ekaj! dovikivala bi mu, sjahala bi s konja i hitro bi se pela uz drvo, dok bi njegove ruke tamo gore spremno ekale da je prihvate.

Njihova ljubav bi se rasplamsavala sa istim onakvim arom s kojim bi zapodevali svau. To i jeste bilo isto, samo to Kozimo nije shvatao.

 Zato me mui?

Zato to te volim.

Tada bi se on razbesneo: Ne, ne voli me! Ko voli, eli sreu, ne zadaje bol.

Ko voli, eli samo ljubav, pa i po cenu bola.

Ti mi onda svesno nanosi bol.

Da. Da bih videla voli li me.

Baron se svojom filozofijom tome opirao. Bol je negativno stanje duha.

Ljubav je sve.

Protiv bola se uvek treba boriti.

Ljubav ne uzmie ni pred im.

Sa neim se nikad neu sloiti.

Sloie se, jer me voli i pati.

Kao i oajanje, tako su bune bile provale neobuzdane radosti u Kozimu.

Katkad bi osetio da je toliko srean da bi se morao odvojiti od voljene ene, skakati, vikati, glasno iskazivati oduevljenje njenim retkim vrlinama. Yo quiero the most wonderful puellam de todo el mundo!63

Besposleni, ostareli moreplovci koji su sedeli na klupama u Ombrozi ve su se bili navikli na njegove iznenadne dolaske. Doskakutao bi po granama cerova i poeo bi da recituje:

Zu dir, zu dir, gunika Vo cercando il mio ben En la isla de Jamaica, Du soir jusqu'au matin!64

ili:

Il y a un pr where the gross grows toda de oro Take me away, take me away, che io ci moro!65

i nestajao bi.

63 64

Volim najlepu devojku na svetu! (Prim. prev.) Kraj tebe, kraj tebe, devojko, Ja traim svoju sreu Na ostrvu Jamajka Od veeri do jutra! (Prim. prev.) 65 Postoji jedna livada na kojoj raste zlatna trava Odvedi me tamo, odvedi me tamo, da tamo umrem. (Prim. prev.)

Poto je, ma koliko povrno, ipak prouavao klasine i moderne jezike, mogao je da ovako buno iskazuje oseanja, i to je silnije uzbuenje potresalo njegovu duu, jezik mu je bio nerazumljiviji. Pria se kako je jednom, o prazniku zatitnika Ombroze, svet bio okupljen na trgu oko Drveta obilja, venaca i zastave. Baron se pojavi na platanu i jednim skokom, dostojnim njegove akrobatske vetine, prebaci se na Drvo obilja,66 pope se na vrh i viknu: Que viva die schne Venus posterior!67 zatim se spusti po nasapunanom stablu gotovo do zemlje, stade, opet se pope do vrha, zgrabi s trofeja ruiasti, okrugli sir, opet smelo skoi na platan i pobee naoigled zapanjenih Ombroana.

Ovo preobilje oseanja ispunjalo je markizu sreom i podsticalo je da mu ih uzvraa isto tako burnim izlivima ljubavi. Kada bi je Ombroani videli kako jae u galopu, lica gotovo uronjena u belu konjsku grivu, znali su da juri na sastanak sa baronom. I u nainu jahanja, izraavala se silina njene ljubavi, ali Kozimo je u tome nije mogao vie da sledi. Njena strast za jahanjem, iako joj se mnogo divio, ipak je za njega bila potajni izvor ljubomore i gorine, jer je znao da Viola vlada jednim svetom irim od njegovog i oseao je da njome nikad nee moi potpuno ovladati niti je zatvoriti u granice svoga carstva. Markiza je, sa svoje strane, moda ak i patila to nije mogla biti istovremeno i ljubavnica i jahaica. Katkad bi osetila neodreenu potrebu da njena i Kozimova ljubav bude ljubav doivljena na konju i veranje po drveu je nije zadovoljavalo, elela je da juri u punom kasu.

66

Glatki stub, namazan sapunom tako da je klizav, na ijem vrhu se okae razni predmeti koje dobije onaj kome poe za rukom da se do njih popne. (Prim. prev.) 67 Neka ivi lepa, nova Venera! (Prim. prev.)

A konj prinuen da tri po brdovitom i neravnom predelu, nauio je da se vere kao srnda, i Viola bi ga u galopu terala prema kakvom drvetu, na primer, prema starim maslinama iskrivljenog debla. Konj bi katkad domaio prvu raljastu granu i Viola ga vie ne bi vezivala za neki predmet na zemlji, ve za maslinu. Zatim bi sjahala i pustila bi ga da brsti lie i granice.

I tako, kad je neki brbljivac, prolazei kroz maslinjake, radoznalo pogledao gore i video barona i markizu u zagrljaju, pa o tome razvezao priu, na kraju je dodao: I belac je bio na grani! pa su ga smatrali usijanom glavom i niko mu nita nije poverovao. Tajna ljubavnika tom prilikom, dakle, jo nije bila otkrivena.

XXIII

Dogaaj koji sam upravo ispriao svedoi da su Ombroani, ma koliko na sva usta ogovarali prethodni ljubavni ivot moga brata, sada, prema ovoj strasti koja se, tako rei, razgarala iznad njihovih glava, bili uzdrani i puni potovanja, kao pred neim to ih prevazilazi. Oni su osuivali markizu, ali vie zbog nekih spoljnjih izraza njenih oseanja, na primer, zbog onoga njenog bezglavog jahanja ( Ko zna kuda juri tako ludo! govorili su oni, iako su vrlo dobro znali da ide na sastanak sa Kozimom) ili zbog svih onih stvari koje je veala na drvee. No i to se ve smatralo nekakvom novom plemikom modom, jednom od mnogih nastranosti gospode ( Sada se svi veru po drveu, ene, mukarci. Hoe li jo

neto izmisliti?). Ukratko, na pomolu su bila vremena vee popustljivosti, ali i veeg licemerja.

Baron se sada tek povremeno pojavljivao na cerovima na trgu, i to je bio znak da je ona otputovala. Deavalo se da Viola mesecima bude odsutna, jer je obilazila svoja dobra irom Evrope, ali odlazila bi uvek samo posle njihovih razmirica i kad bi se uvredila to Kozimo ne shvata ono to bi ona elela da o ljubavi shvati. Viola ne bi polazila na put zavaena, pre polaska uvek bi se pomirili, ali je u njemu ostajala sumnja da je odluila da krene zato to joj je dosta njega, to nije uspeo da je zadri, sumnja da e se, moda, sada rastati s njim, da e, moda, na putu imati dovoljno vremena da razmisli i donese odluku da se vie ne vrati. Svega toga se moj brat bojao. Sa jedne strane je pokuavao da nastavi svoj stari nain ivota pre susreta s njom, da opet odlazi u lov i ribolov, da obavlja poljoprivredne radove, da ui, da se razmee na trgu, kao da nikad drugo i nije radio (jo je uporno i mladalaki gordo hteo dokazati da ne moe potpasti pod tui uticaj), a istovremeno je uivao u onome to mu je ta ljubav donela, bio je razdragan, ponosan. Ali, s druge strane je primetio da je mnogo ta za njega izgubilo znaaj, da bez Viole njegov ivot nema smisla, da je u mislima neprestano s njom. to je vie nastojao da bez Viole, ije prisustvo bi ga zahvatilo kao kakav vrtlog, ovlada svojim strastima i zadovoljstvima i stavi ih pod nadzor razuma i duha, sve vie je oseao prazninu koju je ona ostavila za sobom i grozniavo je oekivao njen povratak. Ukratko, njegova ljubav je bila upravo onakva kakvu je Viola prieljkivala, a ne onakva kakvom ju je on zamiljao. Ta ena, iako je bila daleko, izvojevala je nad njim pobedu, a Kozimo je i nehotice u tome uivao.

Markiza bi se odjednom vratila. Na drveu bi opet poelo vreme ljubavi, ali i ljubomore. Gde je bila Viola? ta je radila? Kozimo je goreo od elje da to sazna, ali se istovremeno bojao naina na koji mu je odgovarala na pitanja, to jest samo je nagovetavala ta se zbilo, a svaki nagovetaj je u Kozimu mogao probuditi sumnju, i on bi tada pomislio da ona to radi da bi ga muila. Ali ipak, sve to je moglo biti istina, i u toj neizvesnosti as je prikrivao ljubomoru, as je doputao da iz njega provali kao vulkan, dok bi Viola na njegova pitanja svaki put davala drukiji odgovor pa mu se as inilo da mu je privrena vie nego ikad, a as da vie nee moi u njoj rasplamsati ljubav.

Kakvim ivotom je markiza na svojim putovanjima zaista ivela, mi u Ombrozi nismo mogli znati, poto smo bili daleko od glavnih gradova i nismo imali prilike da ujemo ogovaranja. Ja sam u to vreme zbog nekih ugovora (zbog isporuke limunova, zato to su sada mnogi plemii poeli trgovati, a ja sam bio meu prvima) po drugi put otputovao u Pariz.

Jedne veeri, u jednom od najuglednijih pariskih salona, sretoh dona Violu. Bila je tako raskono oeljana i tako sjajno odevena da sam je odmah prepoznao, ak sam uzdrhtao kad sam je video, jer je to bila ena koju nisi mogao zameniti ni sa kojom drugom. Pozdravila me je hladno, ali uskoro je nala naina da sa mnom ostane nasamo i da me upita, ne oekujui odgovor: Imate li vesti od vaega brata? Vraate li se uskoro u Ombrozu? Dajte mu ovo za uspomenu. Izvukla je iz nedara svilenu maramicu i gurnula mi ju je u ruku. Potom se odmah vratila grupi oboavalaca koji su je pratili.

 Poznajete li markizu? tiho me upita jedan prijatelj iz Pariza.

Sasvim povrno odgovorili i nisam lagao. Kada je dona Viola boravila u Ombrozi, oduevljena Kozimovom divljinom, nije bila naroito sklona da poseuje plemstvo iz susedstva.

Retkost je da toliko lepota bude proeta tolikim nemirom ree moj prijatelj. Oni koji vole da ogovaraju kau da u Parizu stalno menja ljubavnike tako da niko ne moe rei da je njegova, niti da ga je pretpostavila drugome. Ali povremeno se izgubi, mesecima je nigde nema pa kau da se tada povue u neki samostan gde okajava grehe.

Jedva sam se savladao da ne prsnem u smeh kad sam uo da markizin boravak na drveu Ombroze Pariani smatraju dobom ispatanja grehova, ali istovremeno su me ta ogovaranja i uznemirivala poto sam predviao da mome bratu predstoje teki dani.

Da bih ga potedeo neprijatnih iznenaenja, eleo sam da ga sam o svemu obavestim im se budem vratio u Ombrozu. Dugo me ispitivao o putovanju, ta ima novog u Francuskoj, ali nisam uspeo da mu saoptim nijednu novost iz politikog ili knjievnog ivota koju ve ne bi znao.

Na kraju, iz depa izvadih dona Violinu maramicu. U Parizu, u jednom salonu sreo sam jednu gospu, tvoju poznanicu. Pozdravila te je i ovo ti je dala.

On bre bolje spusti kotaricu, obeenu o konopac, povue gore svilenu maramicu i prinese je licu da udahne miris: Jesi li je video? Kako izgleda? Reci mi kako izgleda?

Veoma je lepa i raskono odevena odgovorih polako ali kau da taj cvet mnogi miriu ...

On gurnu maramicu u nedra kao da se boji da e mu je neko oteti, a onda mi se obrati sav zajapuren: Zar nisi imao sablju da je zarije u grlo onoga koji ti je rekao tu la?

Morao sam da mu priznam kako mi tako neto nije palo na pamet.

Neko vreme je utao, zatim slee ramenima. Sve su to lai. Ja jedini znam da je ona samo moja ree on i pobee po granama, ne pozdravivi se. U tome prepoznali njegov uobiajeni stav da odbija sve ono to bi ga moglo prisiliti da izie iz svog sveta.

Otada je tuan i nervozan skakao s jedne grane na drugu i nita nije radio. Povremeno bih ga uo kako zvidue, nadmeui se sa kosom, ali je njegovo zvidanje bilo sve nervoznije i tie.

***

Markiza se vratila. Kao uvek, uivala je u njegovoj ljubomori, pomalo ju je izazivala, a pomalo je sve okretala na alu. Tako su se vratili lepi dani

ljubavi, i moj brat je bio srean.

Ali markiza nije proputala priliku da optuuje Kozima da je u ljubavi uskogrud.

ta time hoe da kae? Da sam ljubomoran?

Dobro je to si ljubomoran. Ali ti hoe da ljubomoru podredi razumu.

Sigurno. Tako ima jo jae dejstvo.

Suvie razmilja. Zato o ljubavi razmiljati?

Da bih te vie voleo. Sve to potinimo razumu, postaje monije.

ivi na drveu, a po duhu si slian nekom beleniku to pati od kostobolje.

Najsmelije podvige ostvaruju ljudi priprosta srca.

I tako je nastavio kao iz rukava da sipa mudre izreke, dok ona nije pobegla. Tada je potrao za njom, poeo je da oajava, da upa kosu.

***

Tih dana se jedan engleski, admiralski brod usidrio u naoj luci. Admiral je priredio prijem za ugledne linosti Ombroze i za oficire drugih laa koje su privremeno boravile u naim vodama. Markiza je takoe pola na tu sveanost i Kozima je posle toga opet poela da mui ljubomora. Dva oficira sa razliitih laa zaljubila su se u Violu i neprestano su ih viali na obali kako joj se udvaraju i nastoje da jedan drugog nadmae u panji koju su joj ukazivali. Jedan je bio porunik engleskog bojnog broda, a drugi takoe porunik bojnog broda, ali napuljske flote. Uzeli su u zakup dva riana pa su stalno jahali ispod markizine terase, a kada bi se sreli, Napuljac bi odmerio Engleza kao da e ga smrviti, dok ga je Englez poluzatvorenih oiju streljao pogledom otrim kao vrh maa.

A dona Viola? Zar ta izazovna ena nije satima sedela kod kue, izlazila na prozor u jutarnjoj haljini, kao prava svea, mlada udovica koja je tek skinula crninu? Poto se vie nije pela na drvee i nije uo kako mu se u galopu pribliava njen belac, Kozimo se izbezumio pa se (i on) popeo na stablo ispred njene terase i bdeo je nad njom i nad tim porunicima bojnog broda.

Smiljao je kako da nasamari svoje protivnike i natera ih da se to pre vrate na svoje lae, ali kad je video da Violi podjednako godi udvaranje jednog i drugog, ponadao se da se ona samo igra sa obojicom, ali posumnja da to radi i s njim. No zbog toga nije bio manje oprezan. im bi pokazala da jednom od njih daje prednost, bio je spreman da se umea.

Jednog jutra prolazi Englez. Viola je na prozoru. Smee se jedno

drugom. Markiza baci ceduljicu. Oficir je uhvati, proita, pokloni se, porumene i odjaha dalje. Sastanak! Englez je, dakle, taj srenik! Kozimo se zakle da taj fifiri nee iv doekati vee.

Uskoro proe Napuljac. Viola i njemu baci cedulju. Oficir je proita, prinese usnama i poljubi. Da nije to njen izabranik? A onaj drugi? Protiv kojega od njih dvojice treba da se Kozimo bori? Jednome od njih je dona Viola sigurno zakazala sastanak, sa drugim se samo, kao to ona ume, alila. Ili se, moda, htela narugati obojici?

to se tie samog mesta sastanka, Kozimo posumnja da bi to mogao biti paviljon udno parka. Pre izvesnog vremena markiza ga je dala popraviti i urediti, i Kozimo se iv pojeo od ljubomore to je prolo vreme kad je na drvee dovlaila zastore i divane. Sada je nastojala da uredi prostorije u koje on nikada nee ui. Budno u paziti na paviljon ree Kozimo u sebi. Ako je sa jednim od porunika ugovorila sastanak, to moe biti samo tamo! I uuri se u gustoj kronji indijskog kestena.

Neto pre zalaska sunca, zau se galop. Stie Napuljac. Sada u ga izazvati! pomisli Kozimo i duvaljkom mu hitne za vrat grumen veveriinog izmeta. Oficir se tre, pogleda naokolo. Kozimo se nagnu i vide da je tamo iza ograde sjahao i engleski porunik i vezao konja za kolac. Znai da je on taj. Moda je ovaj drugi sluajno ovuda projahao. I sada njemu duvaljkom hitne izmet na nos. Who's there?68 upita Englez i htede da preskoi plot, ali se nae

68

Ko je tamo? (Prim. prev.)

licem u lice sa kolegom iz Napulja koji je sjahavi takoe upitao: Ko je tamo? I beg your pardon, Sir69 ree Englez ali moram vas zamoliti da smesta odavde odete!

Ja sam tu s punim pravom odvrati mu Napuljac i pozivam vae gospodstvo da se udalji!

Niko nema veeg prava od mene da budem tu ree Englez. I'm sorry,70 ne dozvoljavam vam da ostanete.

To je pitanje asti odgovori drugi porunik dokaz za to je ime koje nosim: Salvatore di San Kataldo di Santa Marija Kapua Vetere, iz mornarice Dveju Sicilija!

Ser Osbert Kestelfajgt, trei iz roda s tim imenom! predstavi se Englez. ast mi je da vam naredim da napustite ovo mesto.

Tek kad vas ovim maem nateram u bekstvo! odgovori Napuljac i isuka ma iz korica.

Gospodine, izvolite na dvoboj ree ser Osbert, spreman da odbije udarac.

69 70

Izvinite, gospodine. (Prim. prev.) ao mi je. (Prim. prev.)

Maevali su se.

E, ovo sam eleo, kolega, i to odavna! ree Napuljac i pree u napad.

A ser Osbert mu odgovori, odbivi udarac: Odavno sam pratio vae postupke, porunie, i samo sam ekao ovo!

Podjednakih snaga, dva porunika su se uzalud umarala napadajui i zavaravajui jedan drugog. Dvoboj je bio u punom jeku kad zaue jedan glas: Tako vam boga, prestanite! Na vratima paviljona pojavila se dona Viola.

Markizo, ovaj ovek... rekoe oba porunika jednoglasno, spustivi maeve i pokazujui jedan na drugoga.

A dona Viola ree: Dragi moji prijatelji! Odloite maeve, molim vas! Zar tako plaite jednu damu? Volela sam ovaj paviljon kao najtie i najskrovitije mesto u parku, a eto, im sam zatvorila oi, probudilo me zveckanje vaeg oruja!

Ali, Milady ree Englez zar niste mene ovamo pozvali?

Vi ste doli ovamo da mene saekate, gospoo... ree Napuljac.

Dona Viola se nasmeja i njen laki smeak podseti na lepet krila. O, da, da, pozvala sam vas ... ili vas ... O, u toj mojoj glavi je uvek neka

zbrka... Pa lepo, ta ekate? Uite, izvolite, molim vas. ..

Milady, mislio sam da se va poziv odnosio samo na mene. Obmanut sam. Moje potovanje, dozvolite mi da se povuem.

To sam i ja hteo rei, gospoo, i oprostiti se od vas.

Markiza se smejala: Dobri moji prijatelji... Dobri moji prijatelji... Tako sam rasejana... Mislila sam da sam pozvala sera Osberta u jedan sat... a don Salvatora u drugi sat... O, ne, izvinite, mislila sam da sam vas pozvala u isto vreme, ali na razliita mesta... O ne, kako bi to moglo da bude? ... Pa lepo, poto ste obojica tu, zato ne bismo seli i uljudno porazgovarali?

Dva porunika se pogledae, zatim pogledae nju: Znai li to, markizo, da ste se pravili da vam naa panja godi, samo da biste se sa obojicom poigrali?

Zato tako, dobri moji prijatelji? Naprotiv, naprotiv ... Vaa istrajnost me nije mogla ostaviti ravnodunom ... Obojica ste mi tako dragi... Evo, ta me mui... Ako se opredelim za otmenost sera Osberta, moram se odrei vas, moj strasni don Salvatore ... A ako se opredelim za bujnu prirodu porunika od San Katalda, moram se odrei vas, gospodine! A zato ne bih ... zato ...

ta? upitae je oficiri jednoglasno.

A dona Viola pognu glavu i odgovori: Zato ne bih mogla istovremeno pripadati obojici?

Na indijskom kestenu zauta granje. To Kozimo nije mogao da ostane miran.

Ali porunici bojnih brodova su bili suvie uzbueni da bi ga uli. Obojica ustuknue pred markizom. To nikada, gospoo.

Markiza podie svoje lepo lice, ozareno osmehom i ree; Dobro, pripau onome koji se, u znak ljubavi prema meni, elei da mi u svemu izie u susret, izjasni da je spreman da me ak deli sa suparnikom!

Gospoo ...

Milady ...

Porunici se hladnim poklonom oprostie od Viole, okrenue se jedan prema drugome i rukovae se. I was sure you were a gentleman, signor Kataldo71 ree Englez.

Ni ja nisam sumnjao da ste vi asni, mister Osberte odvrati mu Napuljac.

Oni okrenue lea markizi i uputie se svojim konjima.

71

Bio sam siguran da ste dentlemen, gospodine Kataldo. Prim. prev.

 Prijatelji moji ... Zato ste se uvredili ... Ba ste ludi... govorila je Viola, ali oficiri su ve stavili noge u stremen.

Taj trenutak je Kozimo odavna ekao, unapred uivajui u osveti koju je spremio. Sada je tu dvojicu ekalo bolno iznenaenje. Ali videvi njihovo muko dranje prilikom pratanja od bezone markize, Kozimo odjednom postade prema njima popustljiv. Prekasno! Sada se ve strana osveta nije mogla izbei! U magnovenju jednog trenutka Kozimo velikoduno odlui da ih upozori. Stanite! viknu on sa drveta ne sedajte u sedlo! Dva oficira naglo digoe glave. What are you doing up there?72 ta radite gore? Kako se usuujete? Come down?73

Iza njih se uo dona Violin smeh, jedan od onih njenih kikota.

Dva oficira su bila zbunjena. Po svemu sudei, postoji i neko trei koji je bio prisutan i posmatrao ta se zbilo. Time je sve postalo jo mnogo sloenije. In any way74 rekoe jedan drugome biemo jednoduni. Na asnu re!

Nijedan od nas nee pristati da bilo s kim deli ovu gospu!

72 73 74

ta radite tamo gore? (Prim. prev.) Siite! (Prim. prev.) U svakom sluaju. (Prim. prev.)

 Ni za ivu glavu!

Ali ako jedan od vas odlui da pristane ...

I u tom sluaju biemo jednoduni. Zajedno emo pristati!

Slaem se! A sada idemo!

Kad Kozimo to u, ujede se za prst od besa to je pokuao da odustane od osvete. Neka se moj naum izvri! ree on i povue se u kronju. Oficiri poskakae u sedla. Sada e kriknuti, pomisli Kozimo i htede da zaepi ui. I zaista, zaue se dva jauka! Dva porunika su sela na jea skrivenog ispod prostirke na njihovim sedlima.

Izdaja! i bacie se na zemlju, poee da skau, viu, prevru se, izgledalo je da e napasti markizu.

Ail dona Viola je bila jo ogorenija od njih i viknu prema drvetu: Majmune zlobni i nakazni! nasrnu na indijski kesten i tako brzo nestade da su oficiri pomislili da je propala u zemlju.

Viola se na granju suoi sa Kozimom. Streljali su se gnevnim pogledima i ta srdba im je na neki nain oistila due kao arhanelima. Izgledalo je da e jedno drugo raskomadati, ali ena ree: O, moj dragi! Takvog te elim! Tako ljubomornog, tako neumoljivog! I ve mu je obavila ruke oko vrata, grlili su se, i Kozimo se vie nieg nije seao.

Njihala mu se u zagrljaju, odvojila je lice od njegovog kao da razmilja, pa ree: Ali i ona dvojica, jesi li video koliko me vole? Spremni su da me podele...

Izgledalo je da e se Kozimo na nju baciti, ali se podie na dve grane, poe da grize lie, da udara glavom u deblo: To su dve nitarijeeee!

Viola se odmakala od njega, lice joj je bilo hladno kao mermer. Mnogo od njih moe nauiti. Ona se okrenu i brzo sie sa drveta.

Dva udvaraa, zaboravivi da su se pre toga svaali, nisu imali kud, nego strpljivo poee jedan drugom da vade iz tela jeeve bodlje. Dona Viola ih u tome prekide: Brzo! Uite u moje koije! I nestadoe iza paviljona. Koije odoe. Na indijskom kestenu, Kozimo je pokrio lice rukama.

Za Kozima, ali i za njegove bive suparnike, poe vreme patnji. No da li je za Violu to bilo vreme radosti? Mislim da je markiza muila druge samo zato to je oseala potrebu da mui sebe. Dva oficira su joj neprestano bila za petama. Nerazdvojni, etali su pod Violinim prozorima, ili ih je ona pozivala u svoj salon, ili su odlazili u krmu na duge sedeljke. Markiza je obojici laskala i traila od njih uvek nove dokaze ljubavi koje su joj oni, sreni, bez pogovora davali, a ve su bili spremni da je podele izmeu sebe, tavie, i sa drugima; padajui sve nie pravili su ustupke, vie se nisu mogli zaustaviti pa su jedan i drugi eleli da je tronu svojim ponaanjem i da ona odri obeanje, ali

istovremeno su oseali obavezu prema suparniku jer su se sporazumeli da e biti jednoduni i razdirala ih je ljubomora, nadali su se da e onog drugog istisnuti i muilo ih je saznanje da se strano poniavaju.

Posle svakog novog obeanja koje bi izvukla od pomorskih oficira, Viola bi uzjahala konja i odjurila da to kae Kozimu.

uj, zna li da je Englez spreman na to i to... A Napuljac takoe... dovikivala bi mu im bi ga videla kako se, mraan, uurio na drvetu.

Kozimo nije odgovarao.

To je bezmerna ljubav uporno je nastavljala.

Bezmerne lentine, eto, to ste vi svi zajedno! viknuo bi Kozimo i nestao.

To je bila okrutna ljubav, ali izlaz nisu mogli nai.

Engleski admiralski brod je dizao sidro. Vi ostajete, je li tako? upitala je Viola ser Osberta. Ser Osbert se nije ukrcao na brod i proglaen je dezerterom. Jednoduan s njim i nadmeui se u davanju ljubavi, don Salvatore takoe postade dezerter.

Dezertirali su! pobedonosno javi Viola Kozimu. Zbog mene! A ti...

A ja???? zaurla Kozimo i tako strano pogleda Violu da ona uuta

kao zalivena.

Ser Osbert i Salvatore di San Kataldo, vojni begunci iz njihovih kraljevskih mornarica, provodili su dane u krmi, kockali se, bledi, iznureni, pokuavajui da jedan drugom uzmu koji novi, dok je Viola bila krajnje nezadovoljna sobom i svime to ju je okruavalo.

Ona uzjaha konja i krenu u umu. Kozimo je bio na jednom hrastu. Ona stade ispod hrasta na livadi.

Dosta mi je.

Njih?

Svih vas.

Ah.

Dali su mi najvee dokaze ljubavi...

Kozimo pljunu.

... ali to mi nije dovoljno.

Kozimo je pogleda.

A ona ree: Ne veruje da je ljubav potpuno predavanje,

samoodricanje...

Stajala je na livadi, lepa nego ikad, i bilo je dovoljno samo malo pa da se odobrovolji, raskravi, da joj crte lica ne budu vie tako tvrde, a dranje nadmeno, bilo je dovoljno samo malo pa da mu padne u zagrljaj. Kozimo bilo ta je mogao rei, bilo ta, da bi joj pruio ruku pomirenja, mogao joj je rei: Reci, ta hoe da uradim, spreman sam ... i ponovo bi bio srean, ponovo bi zajedno bili sreni, ozarila bi ih nepomuena srea. Ali on je rekao: Ljubav ne moe doiveti onaj ko nije svoj, ko nije snana, samostalna linost.

Viola mahnu rukom to je bio znak da se ne slae, ali i da je umorna. Pa ipak, mogla je da ga shvati, zaista ga je i shvatala, tavie, navrh jezika joj je bilo da mu kae: Takav si kakvog te elim ... i da se odmah ponovo popne k njemu... Ali se ujede za usnu i ree: Onda budi svoj i budi sam.

Ali onda nema smisla da budem svoj eto to joj je hteo odgovoriti Kozimo. Naprotiv, rekao je: Ako su ti drae one dve nitarije ...

Ne dozvoljavam ti da potcenjuje moje prijatelje! viknu ona, a pri tom je mislila: Meni je samo do tebe stalo samo zbog tebe radim sve ovo to radim!

Samo mene moe potcenjivati ko god hoe ...

Potcenjujem samo tvoj nain miljenja!

 On je deo mene.

Onda, zbogom. Putujem jo veeras. Vie me nee videti.

Ona otra u letnjikovac, spakova se, otputova i ne oprostivi se od porunika. Bee od rei. Vie se ne vrati u Ombrozu. Otputovala je u Francusku, a istorijski dogaaji je spreie kada je od sveg srca elela da se vrati. Buknu revolucija, zatim rat. Markiza je u poetku sa interesovanjem pratila razvoj dogaaja (pripadala je Lafajetovom75 krugu), zatim je emigrirala u Belgiju a odatle u Englesku. U londonskoj magli, tokom dugih godina ratova protiv Napoleona, sanjarila je o drveu u Ombrozi, zatim se preudala za nekog lorda, lana Indijske kompanije, i nastanila se u Kalkuti. Sa svoje terase je gledala ume, drvee jo neobinije od onog u parku svoga detinjstva i svakog asa joj se inilo da vidi Kozima kako kri put kroz lie. Ali to je bila senka majmuna ili jaguara.

Ser Osbert Kestlfajgt i Salvatore di San Kataldo zdruili su svoje sudbine na ivot i smrt i postali su pustolovi. Viali su ih u venecijanskim kockarnicama, u Getingenu na teolokom fakultetu, u Petrogradu na dvoru Katarine II, a onda im se zametnuo trag.

Kozimo je dugo lutao umama, sav iscepan, uplakan i nije hteo da jede. Plakao je glasno kao novoroene, a ptice koje bi nekad u jatima odletale im bi im se taj vrsni lovac pribliio, sada su mu prilazile, sedale

75

Francuski general, pripadao rojalistima. (Prim. prev.)

na vrhove oblinjeg drvea ili su mu letele nad glavom, vrapci su cvrkutali, eljugari urlikali, grlica je gukala, drozd zvidao, pupurikala zeba, a on ridao. Iz visokih duplji izlazile su veverice, puhovi, poljski mievi i glasili su se svi zajedno, a moj brat se kretao kroz taj talas jadikovki.

Zatim doe vreme ruilakih strasti. Poinjao bi od vrha stabla i kidao bi list po list, tako da bi drvo ubrzo ogolelo kao da je zima, ak i kad bi bilo zimzeleno. Zatim bi se opet popeo na vrh i pokidao bi sve granice tako da bi ostale samo debele grane, onda bi se jo jednom popeo i noiem ljutio koru, a posle toga smo mogli videti oljutena stabla sa otkrivenim belim slojem mezgre, od ega nas je podilazila jeza kao da gledamo otvorenu ranu.

Ali u tom besu vie nije bilo srdbe na Violu, ve samo bola to ju je izgubio, to je nije umeo zadrati za sebe, to ju je uvredio neopravdanom i glupom oholou. Sada se najzad uverio da mu je ona uvek bila verna, a to je vukla za sobom dva druga oveka, znailo je da ceni samo Kozima, dostojnog da bude njen jedini ljubavnik, a sva njena nezadovoljstva i udi bili su posledica jedne neutaive enje da se njihova ljubav jo vie rasplamsa, ali da ne dostigne vrhunac, a on, on, on nita od toga nije shvatio, neprestano ju je kinjio dok je najzad nije izgubio.

Nekoliko sedmica iveo je u umi, sam-samcat, usamljeniji no ikad. S njim vie nije bio ni Otimo Maimo, jer ga je Viola odvela. Kad se moj brat opet pojavi u Ombrozi, bio se promenio. ak ni ja vie nisam mogao

da se zavaravam. Kozimo je sada zaista bio lud.

XXIV

Da je Kozimo lud, u Ombrozi se govorilo jo otkako se kao dvanaestogodinji deak popeo na drvo i nije hteo da s njega sie. Ali kasnije, kako se to obino deava, tu njegovu ludost su svi prihvatili, i to mislim da su se pomirili ne samo s njegovom upornou da ivi na drvetu ve i sa raznim njegovim nastranostima, i svi su ga smatrali samo osobenjakom. Zatim, u punom jeku njegove ljubavi prema Violi, njegove izjave na onom nemutom jeziku, naroito izjave o prazniku zatitnika mesta, mnogi su smatrali bogohuljenjem, jer su ono to je govorio protumaili kao vapaj jeretika, moda na kartaanskom ili pelagonijskom jeziku, ili kao propovedanje socinijanizma76 na poljskom. Otada je kruio glas: Baron je poludeo! a razboriti ljudi bi dodavali: Kako moe poludeti onaj ko je oduvek lud?

I pored svih protivrenih miljenja, Kozimo je zaista bio poludeo. Ako se pre od glave do pete uvijao u krzno, sada je poeo da ukraava glavu perjem kao ameriki starosedeoci, perjem pupavca i zelentarke, ivih boja, a ne samo glavu ve je i odeu ukraavao perjem. Najzad je saio frak, sav iskien perjem i podraavajui nain ivota raznih ptica, na primer, une, izvlaio je iz debla gliste i larve, hvalio ih je i govorio da
76

Socinijanizani je jeres koja osporava Sveto trojstvo i Hristovo boanstvo. To je uenje Lelija Socina (XVI vek). (Prim. prev.)

vrede blaga.

Ustajao je u odbranu ptica pred svetom koji se okupljao ispod drvea da ga slua i da mu se ruga. I tako se od lovca pretvorio u branioca pernatog sveta i, maskiran prema prilikama, as se proglaavao za dugorepu senicu, as za sovuljagu, a as za crvendaa i optuivao je ljude koji nisu umeli da u pticama prepoznaju svoje prave prijatelje, drao je govore u kojima je u obliku pounih pria optuivao celi ljudski rod. ak su i ptice primetile da se promenio pa su mu prilazile, pa i onda kad bi se ispod drveta okupio svet da ga slua. I tako je govor mogao potkrepiti ivim primerima koje je pokazivao po okolnim granama.

O toj njegovoj vetini, mnogo su razgovarali lovci iz Ombroze, jer su nameravali da ga iskoriste kao mamac, ali niko se nikad nije usudio da puca na ptice koje su sletale oko njega. I sada, kada je baron pomerio pameu, ulivao je izvesno potovanje. Dodue, rugali su mu se i esto su se ispod drveta na kojem je sedeo okupljali derani i besposliari koji su s njim zbijali ale, ali su ga ipak uvaavali i uvek su ga paljivo sluali.

Njegovo drvee je sada bilo ukraeno ispisanim hartijama i tablama sa izrekama Seneke i Seftsberija,77 kao i raznim predmetima: ubama perja, votanicama, srpovima, brojanicama, steznicima, pitoljima, vagama vezanim jedno sa drugim u izvesnom redu. Stanovnici Ombroze su satima pokuavali da pogode ta znae ti rebusi; plemstvo, papa, rat, vrline, a ja mislim da katkad nisu nita znaili, ve su samo bili sredstva za podsticanje dovitljivosti i za to da bi ljudi shvatili da i najneobinije
77

Engleski filozof (16711713). (Prim. prev.)

ideje mogu biti pravilne.

Kozimo je poeo pisati i rasprave, kao, na primer, Pesma kosa, una koja kuca, Razgovori sova i javno ih je delio. tavie, ba u vreme svoga ludila nauio je tamparski zanat i poeo je da tampa pamflete i novine (meu kojima Vesnik dugorepih svraka), zatim sve skupljeno pod naslovom Glasnik dvonoaca. Na jedan orah je doneo iroku dasku, okvir za tamparski slog, tamparsku mainu, sanduk sa slovima, veliku bocu mastila i danima je sastavljao spise i umnoavao ih. Katkad bi se izmeu tamparskog okvira i hartije uvukli pauci, leptiri, pa bi i oni ostali utisnuti na stranici, katkad bi po listu jo vlanom od boje skakutao puh i sve zaprljao repom. Katkad bi veverice uzele koje slovo iz alfabeta i odnele ga u svoju rupu mislei da se moe pojesti, kao to se to desilo sa slovom Q, za koje su, zato to je okruglo i ima peteljku, pomislile da je neko voe, i Kozimo ga je morao zameniti slovom C.

Sve je to lepo i krasno, pa ipak, meni se inilo da moj brat u to vreme nije samo enuo ve da je pomalo i podetinjio, to je mnogo ozbiljnije i bolnije jer je ludilo snaga prirode i u zlu i u dobru, dok je glupost slabost prirode, bez protustavke.

Zimi ga je obuzimala nekakva obamrlost. Dane je provodio u postavljenom daku, obeenom o deblo, iz kojega bi mu kao ptiu goliu izvirivala samo glava, a u najtoplije doba dana skoknuo bi do jove iznad potoka Merdanco da vri nudu. U daku je pomalo itao (u mraku bi upalio uljanicu), ili je neto mrmljao, ili pevuio. Ali najvei deo vremena je prespavao.

to se jela tie, imao je neke svoje tajanstvene zalihe, ali prihvatao je tanjir orbe ili raviola kada bi mu ga neka dobra dua, popevi se lestvicama, donela na drvo. Ljudi iz naroda su ak poeli verovati da im milostinja, udeljena baronu, donosi sreu. To je bio znak da su ga se plaili ili da su mu bili naklonjeni, a ja bih pre rekao ovo drugo. Meni se inilo nedolinim da jedan naslednik baronske titule Di Rondo ivi od javne milostinje, a pre svega sam pomiljao na to ta bi rekao na pokojni otac, kad bi to znao! Sebi do tada nisam imao ta da prebacim, jer je moj brat uvek prezirao udobni porodini ivot i potpisao mi je neki dokument koji me je oslobaao svih obaveza prema njemu poto mu budem isplatio mali deo (koji je gotovo ceo potroio na knjige). Ali sada, kad sam video da je nesposoban da sam sebi pribavi hranu, poslao sam lakeja u livreji i sa belom perikom da se lestvicama popne k njemu i na posluavniku odnese etvrtinu urana i au burgundskog vina. Mislio sam da e odbiti, drei se nekog od onih svojih tajanstvenih naela, ali je odmah i oberuke ponudu primio i otada smo, kad god bismo se setili, slali i njemu na drvo tanjir jela koje smo iznosili na na sto.

No, svejedno, to je bio veliki pad. Sreom su nas napali vukovi i tako se Kozimu opet pruila prilika da se pokae u najboljem svetlu. Zima je bila veoma otra, sneg je pokrio i nae ume. opori vukova koje je glad odagnala sa Alpa, sili su na nau obalu. Neki drvosea naie na njih i, prestravljen, saopti ljudima. Stanovnici Ombroze, koji su u vreme borbe protiv poara nauili da se u opasnosti udrue, naizmenino su poeli da straare na prilazima gradu, da bi izgladnelim zverima onemoguili pristup. Ali niko se nije usuivao da izie iz nastanjenog predela,

pogotovu nou.

Na alost, baron vie nije ono to je bio nekada! govorili su stanovnici Ombroze.

Ta otra zima ostavila je posledice na Kozimovom zdravlju. Visio je u svom daku sklupan kao buba u auri, nos mu je curio, bio je zagluen, oteen. Grad se uzbunio zbog vukova i svet koji je prolazio ispod njegovog drveta, govorio mu je: O, barone, nekada si nas uvao sa svog drvea, a sada mi tebe treba da uvamo.

On je neprestano murio kao da ih ne razume ili kao da mu nije ni do ega. Ali onda odjednom die glavu, useknu se i ree promuklim glasom: Ovce. Da se proteraju vukovi. Treba popeti ovce na stabla. Treba ih vezati za drvee.

Svet se ve skupljao ispod drveta da uje kakve to ludosti govori i da mu se ruga. Ali on, kaljui i ispljuvavajui, izie iz daka i ree: Pokazau vam kako i krenu preko granja.

Kozimo je traio da dovedu ovce i jagnjad i da ih popnu na orahe i hrastove izmeu ume i obradive zemlje i sam ih je, ive, sluajui ih kako bleje, vezivao za granje tako da nisu mogle pasti. Zatim je na svakom tom drvetu sakrio po jednu nabijenu puku. Sam se preruio u ovcu. Kapuljaa, kaput, pantalone, sve to mu je bilo od kovravog, ovijeg runa. Svi su mislili da je to dosad njegova najvea ludost.

Meutim, te noi sa planina sioe vukovi. Nanjuivi miris ovce, uvi blejanje i zatim videvi je gore, ceo opor stade ispod drveta, poe da zavija, da izgladnelo otvara eljusti, pokuavajui da se popne. Tada do njih preko granja doskakuta Kozimo i kad vuci videe tu priliku ovekaovce kako prelee kao ptica, zapanjie se i zinue od uda. A onda bum, bum, dva hica i pogodie ih pravo u grlo. Dva hica zato to je jednu puku Kozimo nosio sa sobom (i svaki put je ponovo punio) dok je druga, nabijena bila spremna na svakom drvetu. Dakle, svaki put kad bi pripucao, na smrznutoj zemlji bi ostala da lee dva vuka. Tako ih je mnogo potamanio a kad god bi odjeknuo pucanj, opor bi se bezglavo razbeao i lovci koji bi pritrali kad bi uli zavijanje i pucnjeve, uinili bi ostalo.

Ovaj lov na vukove, Kozimo je kasnije opisivao na nekoliko razliitih naina i ne bih mogao rei ta je bilo la a ta istina. Na primer: Borba je tekla da ne moe biti bolje kad doavi na drvo na kojem je bila vezana poslednja ovca, naoh tri vuka koji su uspeli da se popnu do nje pa su je upravo razdirali. Gotovo obnevideo i zagluen od prehlade, ne primetivi, dooh gotovo do samih vujih gubica. Kad vukovi ugledae jo jednu ovcu koja se verala granjem, nasrnue na nju, otvarajui jo krvave eljusti. Puka mi je bila prazna, jer mi je posle tolike pucnjave nestalo baruta, a puku koja je bila sakrivena na tom drvetu, od vukova nisam mogao dohvatiti. Stajao sam na sporednoj i prilino tankoj grani, ali iznad mene nadohvat ruke bila je jedna jaa. Poeo sam da se natrake povlaim i da se polako udaljavam od debla. Jedan vuk me je isto tako polako pratio. Ali ja sam se drao za gornju granu i o njoj sam visio, a pomerajui noge samo sam se pretvarao da hodam po onoj

tankoj grani. U stvari, visio sam o onoj gornjoj grani. Vuk je bio prevaren i usudio se da krene za mnom, ali grana se pod njim slomila, a ja sam se jednim skokom dovinuo gornje grane. Vuk je pao s drveta i gotovo neujno zalajao kao pas. Polomio je sve kosti i na mestu ostao mrtav.

A druga dva vuka?

... Druga dva su me gledala, nepomini. Tada odjednom skinuh kaput i kapuljau od ovije koe i bacih ih na njih. Kad jedan vuk vide kako prema njemu leti ta bela senka jagnjeta, pokua da je zgrabi zubima, ali poto je bio spreman da epa neto veoma teko, a to je, naprotiv, bila prazna koa, izgubi ravnoteu pa i on pade na zemlju, slomivi noge i vrat.

Ostao je jo jedan ...

... Ostao je jo jedan, ali poto sam naglo skinuo odeu, odbacivi jaknu, kihnuo sam tako jako da se sve orilo. Kad je vuk uo tu iznenadnu i za njega novu eksploziju, tako se trgao da je pao sa drveta i skrhao vrat kao i ostali.

***

Tako je moj brat priao o toj noi borbe sa vukovima. Istina je, meutim, da je nazeb koji je navukao, za njega ve boleljivog, bio gotovo koban. Nekoliko dana je lebdeo izmeu ivota i smrti, a u znak priznanja leen

je o troku ombroke optine. Leao je u mrei, a oko njega su se stalno vrzmali lekari koji su se lestvama peli na drvo i silazili sa njega. Najbolji lekari iz okoline bili su pozvani na savetovanje i jedan ga je klistirao, drugi mu je putao krv, neki mu je stavljao obloge od goruice, a neki tople obloge. Vie niko nije govorio da je baron Di Rondo lud, ve da je jedan od najsjajnijih umova stolea.

Tako je bilo za vreme bolesti. Kad je ozdravio, opet je neko govorio da je mudar kao pre, a neko da je lud kao uvek.

Ali istina je da vie nije izvodio ona uda! Nastavio je da tampa dnevnik koji se vie nije zvao Vesnik dvonoaca, ve Razboriti kimenjak.

XXV

Ne znam je li ve u ono vreme u Ombrozi bila osnovana loa slobodnih zidara, jer sam ja postao framason mnogo kasnije, posle prvog Napoleonovog pohoda, kao i veina imunih graana i sitnog plemstva iz naeg kraja, i zato ne bih mogao rei u kakvim odnosima je moj brat bio sa loom. Povodom toga ispriau jedan dogaaj iz vremena o kojemu je re, a postoje razni dokazi da je istinit.

Jednog dana u Ombrozi se obree dva panca, dva putnika namernika. Oni se uputie kui nekog Bartolomeja Kavanje, poslastiara, poznatog framasona. Izgleda da su se predstavili kao braa iz madridske loe, tako

da ih je on uvee poveo na sastanak ombroke masonerije, koja se tada okupljala uz svetlost baklji i votanica na jednom proplanku u umi. O svemu tome se zna samo po prianju i po raznim pretpostavkama, sigurno je samo jedno da je sutradan Kozimo di Rondo kriom pratio pance i vrebao ih sa drvea.

Putnici uoe u dvorite neke gostionice izvan gradskih vrata. Kozimo stade na jednu gliciniju. Za jednim stolom je ve sedeo gost koji je tu dvojicu ekao. Lice mu se nije videlo, jer ga je zasenio crnim, irokim eirom. Te tri glave, bolje reeno ta tri eira razgovarala su iznad belog etvorougla stolnjaka. Posle kraeg dogovora, neznanac je na uskoj ceduljici poeo pisati neto to su mu ona dvojica diktirala, a poto je rei ispisivao jednu ispod druge, moglo se pretpostaviti da pravi popis imena.

Dobar dan, gospodo! pozdravi ih Kozimo. Tri eira se digoe i ukazae se tri lica sa razrogaenim oima, koja se okrenue prema oveku na gliciniji. Ali jedan od te trojice, onaj sa eirom iroka oboda odmah pognu glavu i nosem gotovo dodirnu sto. Moj brat je blagovremeno nazreo jedno lice koje mu se uinilo poznato. Buenos dias a usted!78 otpozdravie ona trojica. Je li ovdanji obiaj da se ljudi predstavljaju strancima sletajui sa neba kao golubovi? Nadam se da ete izvoliti sii i odmah nam to objasniti!

78

Dobar vam dan! (Prim. prev.)

 Onoga ko stoji visoko, svako moe dobro zagledati sa svih strana ree baron dok pojedini ljudi puze po zemlji ne bi li sakrili lice.

Znajte, senjor, da niko od nas nije duan da vam pokae lice, ba kao ni stranjicu.

Poznato mi je da izvestan soj ljudi smatra osobitom au da krije lice.

Koji, molim?

Dounici, da pomenem samo jedan soj.

Dva jataka uzdrhtae. Onaj pognuti se i ne pomeri, ali tada se prvi put oglasi: Ili lanovi tajnih udruenja, da pomenem drugi soj ...

Ta reenica se mogla protumaiti na razne naine. Kozimo to pomisli, a onda i glasno ree: Ta reenica, gospodine, moe se protumaiti na razne naine. Kad ste rekli lanovi tajnih udruenja, jeste li pri tome mislili na mene, na sebe ili na obojicu, ili ste mislili da to nismo ni vi ni ja, nego neko trei, ili ste to rekli samo zato da ujete ta u kazati ja? Como, como, como?79 upita zbunjeno ovek sa eirom irokog oboda i u toj pometenosti zaboravi da mora ostati pognut, ve die glavu i pogleda Kozima pravo u oi. Kozimo ga prepoznade. Bio je to don Sulpio, jezuita, njegov neprijatelj iz vremena kad je boravio na drveu Olivabase!
79

Kako, kako, kako!

 O, nisam se prevario! Dole masku, veleasni oe! uzviknu baron.

Vi! Bio sam siguran! odvrati panac i skide eir, pokloni se, pokazujui tonzuru don Sulpia de Gvadalete, superior de la Compania de Jsus.80

Kozimo di Rondo, slobodni zidar!

I druga dva panca se predstavie i malo poklonie.

Don Kalistro!

Don Fuleno!

Jeste li i vi, gospodo, jezuiti? Nosotros tambin!81

Nije li nedavno papa naredio da se va red raspusti?

Ali ne zato da bi razvratnici i jeretici vaega kova mogli na miru da ive! ree don Sulpio isukavi sablju.

To su bili panski jezuiti koji su posle rasputanja reda obilazili sela

80 81

Stareina Drube Isusove. (Prim. prev.) I mi takoe! (Prim. prev.)

pokuavajui da stvore oruanu miliciju u svim predelima da bi se borili protiv novih ideja i teizma.

I Kozimo je izvukao sablju. Oko njih su se okupili neki ljudi. Izvolite sii ako hoete da se borite caballerosamente82 ree panac.

Malo dalje se nalazila orahova uma. Bilo je vreme branja oraha i seljaci su izmeu stabala razapeli ponjave i u njih skupljali orahe koje su mlatili tapovima. Kozimo se brzo prebaci na jedan orah, sa njega skoi na ponjavu i na njoj stade pravo, nastojei da ne padne iako se na ponjavi to je podseala na viseu mreu, neprestano klizao.

Popnite se dva pedlja, don Sulpio, jer sam ja siao vie no to obiavam sii! ree Kozimo pa i on isuka sablju.

I panac skoi na razapetu ponjavu. Teko su odravali ravnoteu jer se ona pod njima ugibala i pretila je opasnost da se zatvori kao dak i obavije ih; ali dva protivnika su bila tako razjarena da im poe za rukom da ukrste oruje. Alla maggior gloria di Dio!83 A Gloria del Grande Architetto dell'Universo!84

I udarie sabljama.
82 83 84

Viteki. (Prim. prev.) U slavu boga! (Prim. prev.) U slavu velikog tvorca svemira! (Prim. prev.)

 Pre no to vam zarijem ovu otricu u slabine ree Kozimo kaite mi kako je senjorita Ursula.

Umrla je u jednom samostanu.

Kozima ta vest tronu (mislim da je namerno bila izmiljena), i bivi jezuita to iskoristi da ga udari s boka. Drugim udarcem pogodi kraj ponjave koji je sa Kozimove strane bio privezan za orahovu granu i presee ga. Kozimo bi sigurno pao da se nije hitro prebacio na don Sulpiovu stranu i da se nije uhvatio za drugi kraj ponjave. Skoivi, zbuni panca i zari mu sablju u trbuh. Don Sulpio klonu, kliznu niz ponjavu, nagnutu na onu stranu gde bee odseen kraj i pade na zemlju. Kozimo se pope na orah. Druga dva biva jezuita digoe telo svog brata ranjenog ili mrtvog (nikad se nije tano saznalo), pobegoe i vie se ne vratie.

Svet se okupi oko krvave ponjave. Od toga dana moj brat je bio optepoznat kao framason.

***

Udruenje je bilo tajno pa nisam mogao neto vie o tome saznati. Kad sam i ja postao njegov lan, kao to rekoh, uo sam kako o Kozimu govore kao o starom bratu iji odnosi sa loom nisu bili ba jasni, neko ga je nazivao spavaem, neko jeretikom koji je prihvatio drugi obred,

neko upravo odmetnikom, ali uvek s velikim potovanjem prema onome to je nekada uinio. ak ne iskljuujem da je on mogao biti onaj legendarni uitelj Pikio Muratore,85 kojemu se pripisivalo osnivanje loe u Ombrozi; uostalom, u opisima prvih obreda koji su se tamo odrali nalaze se tragovi baronovog uticaja. Dovoljno je samo navesti da su pokrtenike vezivali, dizali ih na drvee i sputali obeene o konopac.

Sa sigurnou se moe tvrditi da su se kod nas prvi sastanci slobodnih zidara odravali nou u umama. Kozimovo prisustvo na tim sastancima bi, dakle, bilo sasvim opravdano kako u sluaju da je on od svojih stranih jednomiljenika primao broure o masonskim pravilima i ovde osnovao lou, tako i u sluaju da je neko drugi i u Ombrozi uveo obrede, poto je, verovatno, u Francuskoj i u Engleskoj bio posveen u njihovu tajnu. Moda je masonski pokret ovde postojao ve odavna, a da Kozimo to nije ni znao, pa je jedne noi, penjui se po drveu u umi, sluajno na nekom proplanku ugledao skup ljudi u sveanim odelima i sa udnom opremom, na svetlosti velikih svenjaka, zastao gore da ih slua, a onda se umeao, unosei zbrku nekom udnom upadicom, kao, na primer: Ako podigne zid, misli na ono to ostaje napolju! (toliko puta sam ga uo da ponavlja tu reenicu) ili nekom drugom, a masoni su ga, priznavi da je veoma uen, primili u lou, dali mu posebne zadatke, a on je uveo mnogo novih obreda i simbola.

Neosporno je da je u vreme kad se moj brat bavio masonstvom u slobodnom prostoru (kako ga je nazvao za razliku od masonske
85

Vrsta une koja kljuje zid, a ne deblo. Ovde je igra rei: muratore znai zidar. (Prim. prev.)

organizacije koja e sastanke odravati u zatvorenom prostoru) postojao mnogo bogatiji ritual sa sovuljagama, teleskopima, iarkama, hidraulinim pumpama, peurkama, Dekartovim avolijama, pauinama, tablicama mnoenja. Bilo je tu i mnotvo lobanja, ne samo ljudskih ve i kravljih, vujih, orlovskih. Takve stvari i jo mnoge druge, kao to su mistrije, uglomeri i kompasi, rekviziti masonske liturgije, mogli su se u ono vreme nai na granju, obeeni u neobinim poloajima, i vladalo je miljenje da je to maslo ludog barona. Veoma retki su bili oni koji su tvrdili da ti rebusi imaju sada ozbiljnije znaenje. Uostalom, nikad se nisu mogli jasno razluiti raniji i kasniji simboli i porei da su to od samog poetka bili nerazumljivi znaci jedne tajne organizacije.

Kozimo je jo mnogo pre no to je postao slobodan zidar bio ulanjen u razna udruenja i zanatska bratstva, na primer, u udruenje sv. Krispina, ili Obuarsko udruenje, ili u bratstva Velikih bavara, Pravednih kovaa ili Savesnih eirdija. Poto je sam izraivao sve to mu je bilo potrebno, ispekao je razliite zanate i mogao se pohvaliti lanstvom u mnogim esnafskim udruenjima koja su bila veoma zadovoljna to u svojim redovima imaju lana jedne plemike porodice, oveka svojevrsno obdarenog i dokazano nesebinog.

Nikad nisam mogao shvatiti kako se ljubav prema druevnom ivotu koju je Kozimo uvek ispoljavao, mirila sa njegovim neprestanim izbegavanjem graanske zajednice, i to je ostala jedna od ne tako beznaajnih osobenosti njegovog karaktera. Izgledalo je da, to god je bio vri u odluci da ne izie iz svojih kronji, sve vie je oseao potrebu da stvara nove veze sa ljudima. Ali ma koliko se duom i telom zaloio da

organizuje neko novo udruenje, briljivo mu utvrujui pravila, ciljeve, birajui najpodesnije ljude za izvrenje svakog zadatka, njegovi drugovi nikad nisu bili naisto koliko se mogu na njega osloniti, kad i gde se mogu s njim nai i kada e u njemu prevladati njegova ptija priroda pa im nee dozvoliti da ga uhvate. Prilikom pokuaja da se pronae jedinstvena osnova tih njegovih protivrenih stavova, moda bi trebalo uzeti u obzir i to da je on bio neprijateljski nastrojen prema svakom tipu ljudske zajednice svoga vremena i da ih je zato izbegavao, a uporno se trudio da okua nove, ali mu se nijedna nije inila prava i dovoljno razliita od ostalih, ve postojeih, pa je zato neprestano beao u divljinu bez granica.

Njega je zaokupljala misao o jednom sveoptem, kozmopolitskom drutvu. I kad god bi se zaloio da izvesnu grupu ljudi udrui ili u sasvim odreene svrhe, kao to je bila straa koja se borila protiv poara ili protiv vukova, ili bratstva zanatlija Savreni brusai ili Presvetli tavljai koe, poto je uvek uspevao da ih okupi nou u umi oko nekog drveta sa kojega je propovedao, to bi liilo na zaveru, sektu, jeres, i u toj atmosferi u svojim govorima lako je prelazio sa pojedinosti na opte i sa obinih pravila jednog zanata na planove o osnivanju svetske republike jednakih, slobodnih i pravednih ljudi.

Kozimo je, dakle, u masonskom udruenju ponavljao ono to je ve inio u drugim tajnim i polutajnim drutvima u koja je bio ulanjen. I kada je neki lord Liverpuk, poslat iz velike loe u Londonu da poseti brau na kontinentu, doao u Ombrozu kad je moj brat bio uitelj, tako se sablaznio to mu se inilo da nije dovoljno pravoveran pa je pisao u

London da je masonsko udruenje u Ombrozi sigurno nadahnuto idejama novog masonstva kotskog obreda, koje plaaju Stjuarti da vre propagandu protiv hanoverskog prestola i za ponovno uspostavljanje jakobita.

Posle toga zbio se onaj ve ispriani dogaaj sa panskim putnicima koji su se Bartolomeu Kavanji predstavili kao masoni. Pozvani na sastanak loe, oni su utvrdili, da je tu sve u najboljem redu, tavie, rekli su da je upravo onako kao u madridskoj loi. To je Kozimu bilo sumnjivo, jer je vrlo dobro znao da je najvei deo toga rituala on izmislio pa je zato i sledio pijune, razobliio ih i savladao svog starog neprijatelja don Sulpia.

Kako bilo da bilo, mislim da je Kozimo unosio izvesne promene u obrede iz jedne svoje unutranje potrebe, jer je mogao prihvatiti simbole svih zanata, ali ne i zidarskog poto zidane kue nikad nije voleo, ni graditi, ni u njima stanovati.

XXVI

Ombroza je takoe bila lep vinogradarski kraj. To nisam nikada naroito naglaavao jer sam se, pratei Kozima, morao uvek drati visokog raa, to jest drvea. Ali po prostranim padinama pruali su se vinogradi, i u avgustu bi ispod lia vinove loze najedrali rumeni grozdovi puni gustoga soka koji je ve bio boje vina. U nekim vinogradima bilo je i loza puzavica. Kaem to zato to se Kozimo, ostarevi, sav nekako smanjio,

smrao i to je tako dobro nauio da se vere da su potpornji senica od loze mogli izdrati teinu njegovog tela. Mogao je, dakle, prei u vinograde i, hvatajui se za grane okolnih voaka ili oslanjajui se na kolce, obavljati mnoge poslove, na primer, obrezivati zimi lozu kada je gola i obavijena oko ice, ili leti proreivati lie, ili traiti kukce, a onda u septembru pomagati u berbi.

Za vreme berbe u vinogradima je nadniila sva ombroka eljad i izmeu zelenih redova loze videle su se suknje ivih boja i kape sa resama. Mazgari su tovarili na samare pune koeve groa i praznili ih u abrove. Druge koeve su uzimali razni pobirai koji su sa etama pandura nadzirali berbu i odvajali desetine prinosa za mesno plemstvo, za vladu enovske Republike, za svetenstvo i za druge ustanove. Svake godine bi dolazilo do sukoba.

Za vreme francuske revolucije, pitanja delova letine bila su povod najveeg broja pritubi upisanih u knjigama albi. U takve knjige su poeli da upisuju albe i itelji Ombroze, tek toliko da vide kako to izgleda, jer od toga ovde nije bilo nikakve koristi. To je bila Kozimova ideja, jer u to vreme vie nije oseao potrebu da ide na sastanke loe da bi raspravljao sa onih etiri, pet masona ispiutura. Stajao je na drveu na trgu a oko njega su se skupljali mornari i ratari da uju ta ima novo, poto je on potom primao novine; sem toga, imao je i prijatelje koji su mu pisali, meu njima i astronoma Belija,86 koga su kasnije izabrali za

86

an Silven Beli, francuski astronom i politiar (17361793). (Prim. prev.)

predsednika pariske optine. Svakog asa je bilo nekih novosti: Neker,87 tenis, Bastilja, Lafajet na belcu, kralj Luj preruen u lakeja. Kozimo je sve to tumaio i priao, skaui sa jedne grane na drugu i na jednoj grani je podraavao Miraboa na govornici, na drugoj Maraa pred jakobincima, na treoj kralja Luja u Versaju kako na glavu stavlja crvenu kapu da bi odobrovoljio graanke koje su peke dole iz Pariza.

Da bi objasnio ta su to knjige albi, Kozimo ree: Pokuajmo da jednu takvu knjigu napravimo. On uze kolsku svesku i obesi je konopcem o drvo. Ljudi su dolazili i upisivali sve to nije bilo u redu. Bilo je svakojakih albi: ribari su se alili na cenu ribe, vinogradari na poreze, pastiri na meae panjaka, drvosee na dravne ume, a alili su se i svi oni kojima su roaci bili u zatvoru i koji su ve bili kanjavani zbog nekog zloina i oni koji su doli u sukob sa plemstvom zbog ena. Pritubama nije bilo kraja. Kozimo pomisli da iako je to knjiga albi, nije lepo to je tako tuna, i seti se da trai od svakoga da u nju zapisuje ono to bi mu bilo najmilije. I opet su ljudi dolazili da zapisuju svoje, samo sada lepe utiske i elje. Neko je eleo kola, neko orbu, neko je voleo plavuu, neko dve crnke. Neko je eleo da ceo bogovetni dan spava, neko da cele godine bere gljive. Neko je eznuo za etveropregom, neko se zadovoljavao kozom. Neko je eleo da mu se prikae umrla majka, a neko, bogovi s Olimpa... Ukratko, sve to je na ovom svetu dobro, bilo je zapisano, ili nacrtano, ili naslikano u knjigi albi, jer mnogi su bili nepismeni. I Kozimo je upisao neto, jedno ime Viola. Ime koje je godinama svuda zapisivao.
an Neker, francuski ministar finansija, optuen 1789, to je izazvalo nezadovoljstvo naroda i postalo jedan od povoda za juri na Bastilju. (Prim. prev.)
87

Bila je to lepa belenica, i Kozimo ju je nazvao: Belenica tuge i zadovoljstva. Ali kada je bila ispisana, nijednoj skuptini je nisu mogli uputiti i zato je ostala tamo, obeena o stablo, i kie su brisale slova i stranice su trunule, a Ombroanima se srce stezalo od bola kad bi je videli, kao i bedu u kojoj su iveli, pa bi se u njima javljala elja za pobunom.

***

Ukratko, i kod nas je bilo razloga da se digne revolucija slina francuskoj. Ali mi nismo bili u Francuskoj i revoluciju nismo digli. iveli smo u zemlji u kojoj zbivanja imaju svoje uzroke, ali u kojoj uzroci nemaju posledice.

Pa ipak i Ombrozu je zahvatio vihor jednog burnog vremena. Republikanska vojska je u neposrednoj blizini ratovala protiv AustroSardinijanaca.88 Masena se borio u Kolardentu, Laarp na Nerviji, Mure89 du planinskih venaca, sa Napoleonom koji je tada bio samo artiljerijski general, tako da je ono gruvanje koje je na mahove donosio vetar, bilo gruvanje republikanskih topova.

U septembru su vrene pripreme za berbu, a izgledalo je da se priprema neto potajno i strano.

88

Austrijanci i podanici Kraljevine Sardinije koji su u ratovima protiv Napoleona bili saveznici. 89 Masena, Laarp i Mure bili su Napoleonovi generali. (Prim. prev.)

Na svim vratima skupovi urotnika:

Groe je zrelo!

Zrelo je! Da, zrelo je!

I te kako zrelo! Treba ga brati!

Treba ga muljati!

Svi smo tu! Gde e ti biti?

U vinogradu s one strane mosta. A ti? A ti?

Kod grofa Pinje.

Ja u biti u vinogradu kraj vodenice.

Jesi li video koliko ima bira? Kao kosova koji su sleteli da kljuju groe.

Ove godine nee kljuvati!

Ako ima mnogo kosova, ima i nas lovaca!

Ima i onih koji se kriju. Ima i begunaca.

 Kako to da ove godine mnogi ne vole berbu?

Kod nas su je hteli odloiti. Ali sada je groe zrelo.

Zrelo je!

Sutra je berba poela u tiini. U vinogradima je bilo mnogo beraa koji su u redovima du trsova brali groe, ali niko nije zapevao. Povremeno zov ili uzvik: I vi ste tu? Zrelo je! a onda kretanje eta pandura, neto mrano, tmurno; ako bi neko i zapevao, odmah bi pesma zamrla, jer je niko ne bi prihvatio. Mazgari su prenosili do abara koeve pune groa. Ranije se obino najpre odvajalo ono to pripada plemstvu, biskupu, vladi. Ove godine nije bilo tako, izgledalo je da su na to zaboravili.

Ubirai desetina bili su uznemireni, nisu znali kako da se postave. Vreme je prolazilo, ali se nita nije deavalo, iako se osealo da se neto mora desiti. Dounici su sve vie oseali da moraju neto preduzeti, ali sve manje su znali ta.

Kozimo se lako i hitro kao maka verao po senicama od loze. Makazama je sekao ovde jedan, onde drugi grozd, bez reda, pruao ga beraima ili beraicama na zemlji i svakome bi neto apnuo.

Voa bira nije vie mogao da izdri. On ree: Pa lepo! Gde su vam, brate, te desetine? im je to izustio, odmah se pokajao. Vinogradima odjeknu mukli zov, slian i tutnju i itanju. To je neki bera dunuo u

koljku koja je imala oblik trube i dolinom se razlegao poziv na uzbunu. Sa svakog breuljka odjeknue slini zvuci, berai su dizali koljke kao trube, i Kozimo takoe, sedei na senici.

Du redova vinove loze odjeknu pesma, u poetku iskidana, neskladna, nerazumljiva. Zatim se glasovi sloie, uskladie, izvie se visoko, kao da jezde, lete, a ljudi i ene, nepomini i poluskriveni u redovima, i koevi, trsovi, grozdovi, sve to je izgledalo kao da jezdi, leti, i kao da se groe bere samo, kao da se samo baca u abrove i gnjei, kao da se vazduh, oblaci, sunce, sve pretvara u iru i ta pesma je postajala razumljiva, razabirala se najpre melodija, a zatim i rei: a ira! a ira! a ira!90 i mladii su gnjeili groe bosim i crvenim nogama: a ira! i devojke su noeve, otre kao bodee, zarivale u gustu, zelenu lozovinu, rajnavajui uvijene spojeve grozdova. a ira! i oblaci muica preplavili su vazduh iznad gomila groa spremnih za muljanje: a ira! i panduri tada izgubie strpljenje i viknue: Stoj! Tiina! Dosta s tim dranjem! Ko zapeva, bie streljan! i poee da pucaju u vazduh.

Odgovori im pucnjava sa breuljaka kao da su po njima postrojeni borbeni pukovi. Oglasie se sve lovake puke u Ombrozi, a Kozimo je na visokoj smokvi duvao u koljku, slinu trubi i pozivao na juri. U svim vinogradima je dolo do komeanja. Vie se berba nije razlikovala od borbe. Ljudi, groe, ene, mladice, kosiri, lozovina, vitice, koevi, puke, noevi, konji, ica, ake, kopita, cevanice, dojke, sve to uz pesmu: a ira!
90

Borbeni pokli francuskih revolucionara: Ii e, to jest Bie dobro. (Prim. prev.)

 Evo vam desetine! Pandure i ubirae desetina narod je najzad glavake ubacio u abrove pune groa iz kojih su im virile samo noge koprcajui se. Vratili su se neobavljena posla, od glave do pete ulepljeni groanim sokom, umazani zgnjeenim zrnima, kominom, drodinom, ozobinom koje su im se zalepile za puke, tobolce, brkove.

Berba se nastavila kao svetkovina, jer su svi bili uvereni da su oborili feudalne privilegije. A mi, bogatiji i siromaniji plemii, zatvorili smo se u dvorce, naoruani i spremni da to skuplje prodamo svoju kou. (Ja nisam ni provirio iz kue, pre svega zato da mi ostali plemii ne bi prebacivali da se slaem s onim antihristom mojim bratom, kojega je bio glas da je najgori podbada, jakobinac u celom kraju.) Ali toga dana kad su proterali ubirae desetina i pandure, nikome ni vlas nije pala s glave.

Svi su bili veoma zaokupljeni pripremanjem sveanosti. Po francuskom obiaju podigli su i Drvo slobode, ali nisu znali ta s njim treba raditi; sem toga kod nas je bilo tako mnogo pravog drvea da nije vredelo postavljati vetako. I tako su ipak jedno pravo drvo, brest, ukrasili cveem, okotima, vencima, natpisima: Vive la Grande Nation!91 Sasvim na vrhu stajao je moj brat sa trobojnom kokardom na kapi od majeg krzna i govorio o Rusou i Volteru, ali se nita nije ulo jer je narod dole igrao kolo i pevao: a ira!

Veselje je bilo kratkotrajno. Dooe jake trupe, enovljani, da trae desetine i da zajeme neutralnost teritorije kao i Austro-Sardinijanci jer

91

ivela velika nacija! (Prim. prev.)

se ve proneo glas da jakobinci i Ombroze ele da proglase amnestiju Velike svetske nacije, to jest Francuske Republike. Pobunjenici su pokuali da daju otpor, podigli su nekoliko barikada, zatvorili su gradska vrata ... Ali to nije bilo dovoljno! Vojska je prodirala u grad sa svih strana, postavljene su strae na svakom drumu, a oni koje su nazivali agitatorima bili su uhapeni, sem Kozima kojega niko iv nije mogao uhvatiti, kao i jo nekolicinu njih.

Proces revolucionarima nije dugo trajao, ali optuenima je polo za rukom da dokau svoju nevinost i da sudije uvere da su pravi krivci upravo oni koji su umakli. I tako su svi bili osloboeni, a trupa koje su ostale u Ombrozi, vie se nije trebalo bojati. Ostao je i jedan garnizon Austro-Sardinijanaca da bi spreio ubacivanje neprijatelja, a zapovednik tog garnizona bio je na zet D'Estomak, Batistin mu koji je pobegao iz Francuske kao lan pratnje grofa od Provanse.

I tako sam se opet sastao sa svojom sestrom Batistom, a kakvo je to zadovoljstvo bilo za mene, samo moete zamisliti. Nastanila se kod mene sa muem oficirom, konjima, poslugom. Svake veeri nam je priala o poslednjim pogubljenjima vienih ljudi u Parizu. tavie, imala je i mali model giljotine sa pravim seivom i, objanjavajui nam kako su pogubljeni svi njeni prijatelji i roaci, sekla je glave guterima, slepiima, glistama, ak i mievima. Tako smo provodili veeri. Zavideo sam Kozimu koji je dane i noi provodio u odmetnitvu, skriven ko zna u kojoj umi.

XXVII

O svojim ratnim podvizima u umama, Kozimo je priao najrazliitije i toliko neverovatne prie da ne bih mogao jemiti da je ijedna istinita. Stoga njemu dajem re, a ja u verno preneti neke od njegovih pria:

umom su krstarile izvidnice protivnikih vojski. Na drveu, paljivo sam oslukivao um svakog koraka u bunju da bih razaznao pribliava li mi se Austro-Sardinijanac ili Francuz.

Neki austrijski oficiri, sasvim plavokos, predvodio je izvidnicu vojnika u besprekornim uniformama, sa perinom i vrpcom, trorogim eirom i dokolenicama, belom trakom ukrtenom na grudima, pukom i bajonetom, i zahtevao da stupaju u dvojnim redovima na tim strmim stazama. O umi nita nije znao, ali siguran da e tano izvriti primljene naredbe, oficir je vodio vojnike u pravcu linije ucrtane na karti, neprestano udarajui nosom u debla, dok su vojnici i potkovanim cokulama svakog asa posrtali na glatkom kamenju ili su im trnovite granice kupina bole oi, ali on je svejedno bio svestan nadmonosti carske vojske.

To su bili divni vojnici. ekao sam ih u klancu, skriven na boru. U ruci sam drao iarku od pola kilograma i njome sam gaao poslednjeg vojnika u glavu. Peak rairi ruke, poklecnu i pade u paprat pod drveem. To niko i ne primeti, eta nastavi mar.

Jo jednom ih stigoh. Sada sam bacio sklupanog jea kaplaru za vrat. Kaplar pognu glavu i onesvesti se. Porunik ovoga puta vide ta se dogodilo, posla dva vojnika po nosila i produi put.

Patrola je upala kao da je to namerno htela, u najguu smrekovu ikaru u celoj umi. A neprestano su je ekala nova neprijatna iznenaenja. U jednu kesu sam skupio gadne plave, dlakave gusenice. Kad bi ih ovek dodirnuo otekla bi mu koa, gore nego kad bi dodirnuo koprivu. Bacio sam na vojnike stotinak takvih gusenica, pravu kiu. eta proe, izgubi se u estaru, ponovo izie eui se, ruke i lice vojnika bili su puni crvenih mehuria, a onda odmarirae dalje.

Divna eta i divan oficir. Sve to se deavalo u umi, bilo im je toliko strano da nisu zapaali ono to je neobino i nastavljali su put sa desetkovanim snagama, ali uvek gordi i nepokorni. Tada sam se domogao jedne porodice divljih maaka, hvatao sam ih za rep i najpre malo zavrteo u vazduhu to ih je strahovito razjarilo, pa sam ih hitnuo meu vojnike. Zau se strana galama, naroito mijaukanje, a onda zavlada tiina i nastade predah. Austrijanci su vidali ranjenike. Izvidnica koja se belasala od zavoja, nastavila je mar.

Jedini izlaz je da se postaram da ih zarobe! rekoh u sebi i pourih ispred njih, nadajui se da u nai neku francusku izvidnicu i obavestiti je da se pribliava neprijatelj. Ali Francuzi se na tom delu fronta ve odavna nisu pojavljivali.

Dok sam se verao iznad predela obraslih mahovinom, videh da se dole

neto mie. Stadoh, nauljih ui. uo se ubor kao kad protie potok, a onda su ti umovi prelazili u dugotrajno mrmljanje i tada se mogla razabrati i po koja re: Mais alors ... crnom-de ... foutez-moi-donc ... tu m'emmer ... quoi...92 Napregnuvi oi u polumraku sam opazio da se to meko rastinje uglavnom sastoji od dlakavih kalpaka, gustih brkova i brada. To je bio odred francuskih husara. Poto su im se za vreme zimskih ratnih pohoda uniforme proele vlagom, u prolee se na svemu to je na njima bilo dlakavo, razvila plesan i mahovina.

Straom je zapovedao porunik Agripa Papijon iz Ruana, pesnik, dobrovoljac u republikanskoj vojsci. Uveren u optu dobrotu prirode, porunik Papijon nije dozvoljavao da njegovi vojnici sa sebe stresu borove iglice, kestenje, granice, lie, pueve koji su se za njih hvatali dok su prolazili umom. I straa se prosto bila stopila sa prirodom koja ju je okruavala, tako da ju je samo moje veto oko moglo primetiti.

Meu svojim vojnicima koji su noili u polju, oficir-pesnik, duge kovrdave kose, koja mu je uokvirivala mravo lice ispod dvorogog eira, deklamovao je umama: O umo! O noi! U vaoj sam vlasti! Nena grana viline kose, obavita oko glenjeva ovih hrabrih vojnika, hoe li moi zaustaviti hod sudbine Francuske? O, Valmi! Kako si daleko! Pribliio sam mu se i rekao sam: Pardon, citoyen.93

92 93

Ali ... boga mu ... bei ... davi ... ta. (Prim. prev.) Izvinite, graanine. (Prim. prev.)

 ta? Ko je tamo?

Jedan rodoljub iz ovih uma, graanine oficiru.

O! Ovde? Gde je?

Pravo iznad vaeg nosa, graanine oficiru.

Vidim! ta je to tamo? ovek-ptica, sin harpija? Niste li vi, moda, mitoloko bie?

Ja sam graanin Rondo, sin ljudskih bia, uveravam vas, kako sa oeve tako i sa majine strane, graanine oficiru. tavie, majka mi je bila hrabar vojnik u vreme ratova za nasledstvo.

Razumem. O, vremena, o, slavo. Verujem vam, graanine i eljan sam da ujem vesti koje mi, izgleda, nosite.

Jedna austrijska patrola prodire u vae linije!

ta kaete? Borba je na pomolu! Kucnuo je as! O, potoe, ljupki potoe, eto, uskoro e biti obojen krvlju! Napred! Na oruje!

Na zapovest porunika pesnika, husari poee skupljati oruje i odeu, ali su se kretali tako nemarno i tromo, protezali se, pljuvali, psovali, da sam poeo da sumnjam u njihove ratnike sposobnosti.

 Graanine oficiru, imate li plan?

Plan? Vano je marirati na neprijatelja!

Da, ali kako?

Kako? U zbijenim redovima!

Pa lepo! Ako mi dozvolite da vam dam jedan savet, ja bih vojnike zadrao na jednom mestu, tu bih ih postavio kud kojeg, bez reda, i pustio da se neprijateljska patrola sama uhvati u klopku.

Porunik Papijon je bio prilagodljiv ovek i nije stavio nikakvu primedbu na moj plan. Husari, ratrkani po umi, jedva su se razlikovali od zelenog grmlja, a onaj austrijski porunik sigurno je bio najmanje pozvan da tu razliku uoi. Carska patrola marirala je po planu naznaenom na karti sa otrom komandom: Nalevo! ili Nadesno! I tako prooe ispred nosa francuskih husara, a da to nisu ni primetili. Husari su utali a oko njih su se irili samo prirodni zvuci, kao utanje brsnatog granja i lepet krila, i tako se oni rasporedie ukrug. Ja sam im sa drvea davao znake koji su bili nalik na zviduk jarebice, ukanje sove i time ih obavetavao o kretanju neprijateljskih odreda i pokazivao im preace kojima moraju krenuti. Austrijanci ni sanjali nisu ta se zbiva i zato se naoe u klopki.

Stoj! U ime slobode, bratstva, jednakosti proglaavam vas zarobljenicima! odjednom zaue da neko sa drveta vie, a izmeu grana pojavi se ljudska prilika koja je mahala nekakvom dugakom

pukom.

Hura! Vive la Nation! zaorie se poklii i bunje unaokolo pretvori se u francuske husare, sa porunikom Papijonom na elu.

Austro-Sardinijanci poee da psuju poluglasno, ali pre no to su ita mogli da preduzmu, bili su razoruani. Austrijski porunik, bled, ali uzdignuta ela, predade ma svom kolegi iz neprijateljskog odreda.

I tako sam postao dragoceni saradnik republikanske armije, ali sam vie voleo da sam napadam neprijatelja, koristei se pomoi umskih ivotinja, kao onda kad sam naterao u bekstvo kolonu Austrijanaca bacivi na njih gnezdo osa.

Glas o meni proirio se austrosardinijanskim bojitem pa je bilo i preterivanja, jer se govorilo da uma prosto vrvi od naoruanih jakobinaca, skrivenih po drveu. Prolazei umom, kraljevske i carske trupe uljile su ui ak i kad bi na zemlju pao kesten, osloboen kore ili se sasvim tiho oglasila veverica, i tada su ve mislili da su ih opkolili jakobinci i menjali su pravac.

Na taj nain sam, odraavajui jedva ujne umove i unjeve, navodio pijemonteke i austrijske kolone da skrenu s puta a onda sam ih upuivao kuda sam ja eleo.

Jednog dana sam neku kolonu uputio u gustu, bodljikavu ikaru gde se sasvim izgubila. U ikaru je bila sakrivena porodica divljih svinja. Oterane

sa planina gde su gruvali topovi, divlje svinje su u oporima silazile i sklanjale su se u niske estare. Pometeni Austrijanci hodali su ne videi ni prst pred okom i odjednom su nabasali na opor nakostreenih svinja koje su prodorno skiale. Nasrnuvi ispruene gubice, ivotinje su se zavlaile izmeu kolena svakog vojnika i bacale ih uvis, a onda gazile po njima iljastim papcima, zabadajui im u trbuh otre zube. Ceo bataljon je bio pregaen. Ja sam s mojim drugovima bio na drveu i na neprijatelja smo otvorili paljbu. Oni koji su se vratili na bojno polje, priali su da su doiveli zemljotres i da im se pod nogama uzdrmala zemlja obrasla draem, ili o borbi sa bandom jakobinaca koji su odjednom iznikli iz zemlje, jer ti jakobinci su bili avoli, pola ljudi, a pola ivotinje, koji su iveli ili na drveu ili u bunju.

Rekao sam da sam radije napadao sam ili sa ono nekoliko drugova iz Ombroze koji su posle berbe sa mnom pobegli u umu. Nastojao sam da francusku vojsku to manje diram, jer se zna ta je vojska, kuda god krene, seje nesreu. Ali bio sam se zbliio sa porunikom Papijonom i veoma sam se brinuo ta e biti s njim. I zaista, eti kojom je taj pesnik zapovedao, zbog toga to se ukopala i nije se pomerala, pretila je opasnost. Vojnike uniforme obrasle su mahovinom i liajevima, a ponegde vresom i paprati. Na kalpacima su savijali gnezda palii ili je iznikao i procvao urevak, izme, debelo oblepljene crnicom, pretvorile su se u kopita, cela eta je, prosto, poela da tu puta koren. Porunik Agripa Papijon je toliko bio privren prirodi da se njegov odred hrabrih vojnika poeo stapati sa ivotinjskim i biljnim svetom.

Trebalo ih je probuditi. Ali kako? Sinula mi je ideja i poao sam poruniku

Papijonu da mu predloim ta bi trebalo da uradi. Pesnik je upravo recitovao mesecu.

O, mesee! Okrugao kao usne plamena, kao topovsko ule koje kad u njemu klone pokretna sila baruta, sporo nastavlja put, tiho se obrui nebom! O, kada e sagoreti, mesee, diui silni oblak praha i iskara koji e preplaviti neprijateljske vojske i tronove i otvoriti mi branu slave u vrstom zidu nedovoljnog potovanja kojim me okruuju moji sugraani! O, Ruane! O, mesee! O, sudbo! O, Konvente! O, abe! O, devojke! O, ivote moj!

Ja mu se obratih: Citoyen ...

Papijon, ljut to ga uvek prekidam, suvo upita: ta je?

Hteo sam vam rei, graanine oficiru, da postoji nain kako se vai vojnici mogu trgnuti iz mrtvila koje sada ve postaje opasno.

Daj boe, graanine. Kao to vidite, ja troim silnu snagu u ovoj aktivnosti. A koji je taj nain?

Buve, graanine oficiru!

ao mi je to u vas razoarati, gospodine. Republikanska vojska nema buva. Pocrkavale su od gladi posle blokade i naglog porasta cena.

Mogu vam ih ja nabaviti, graanine oficiru.

 Ne znam govorite li ozbiljno ili se alite. Kako bilo da bilo, izloiu to Vrhovnoj komandi i videemo. Graanine, zahvaljujem vam za sve to radite za dobro Republike! O, slavo! O, Ruanu! O, buve! O, mesee! ree porunik i udalji se trabunjajui kojeta.

Shvatih da moram sam neto preduzeti. Nabavio sam mnogo buva i im bih sa drveta video kojeg francuskog husara, dobacio bih mu neku duvaljkom, nastojei da ga njome, kao iskusan strelac, pogodim u vrat i da mu se zavue u okovratnik. Kasnije sam poeo da pregrti buva prosto sejem po celom odredu. To je bio opasan podvig, jer da su me zatekli na delu, ne bi me spasao ni ugled proverenog rodoljuba. Zarobili bi me, poveli u Francusku i giljotinirali kao Pitovog94 dounika. Meutim, moje posredovanje bilo je veoma korisno. Buve su izujedale husare, i oni su osetili ljudsku i graansku potrebu da se eu, trebe, biskaju. Bacali su sa sebe uniforme obrasle mahovinom, teleake i uprtnjae, obrasle gljivama i pune pauine, umivali su se, brijali, eljali, ukratko, opet su postali svesni pojedinci, u njima se opet probudila potreba za uljuenim ivotom i pobeivanjem njihove sirove prirode. tavie, poelee da budu radni, marljivi, borbeni, to ve odavna nisu bili. Ba u trenutku tog poleta, poe napad. Republikanska armija je savladala neprijatelja, probila front i napredovala sve do pobeda kod Dega i Milezima...

Viljem Pit, mlai, engleski politiar koji se borio protiv Napoleona na elu evropske koalicije (Prim. prev.)

94

XXVIII

Naa sestra i izbeglica D'Estomak na vreme su pobegli iz Ombroze pred nadiranjem republikanske vojske. Izgledalo je kao da se narod Ombroze vratio u dane berbe. Podigoe Drvo slobode, ovoga puta bolje poznavajui francuske obiaje, to znai da je pomalo liilo na Drvo izobilja. Ne treba naroito naglaavati da se Kozimo na njega popeo sa frigijskom kapom na glavi, ali uskoro se zamorio i otiao.

Oko plemikih palata bilo je malo guve i galame: Na lanterne, plemie, na lanterne! Mene su ostavili na miru zbog mog brata a i zbog toga to smo mi bili pripadnici nieg plemstva, tavie, kasnije su me smatrali i rodoljubom (tako sam, kad se opet vlast promenila, imao neprilika). Uspostavili su municipalit,95 doveli maire96 sve po ugledu na Francuze. Moj brat je izabran za lana privremenog optinskog vea iako se mnogi s tim nisu slagali, smatrajui ga ludakom. Pristalice starog reima su se smejale i govorile da je sve to luda kua.

Sednice optinskog vea odravale su se u staroj palati enovskog guvernera. Kozimo bi uao na rogau, pred prozorom, i sluao diskusije. Katkad bi se umeao, vikao, glasao. Poznato je da su revolucionari vei formalisti od konzervativaca. Zato i nije udo to su prigovarali da sistem ne valja, da umanjuje znaaj skuptine i tako dalje i kad je umesto
95 96

Optinska uprava. (Prim. prev.) Predsednik optine. (Prim. prev.)

oligarhijske Republike enove uspostavljena Ligurijska Republika, u novu upravu nisu izabrali moga brata.

A moj brat je u to vreme napisao i objavio Nacrt ustava republikanskih gradova sa deklaracijom o pravima mukaraca, ena, dece, domaih i divljih ivotinja, ukljuivi ptice, ribe i kukce i rastinje kako stabla, tako povre i travu. To je bilo veoma dobro delo koje je moglo sluiti kao putokaz svima vladarima, ali niko mu nije posvetio panju i sve to je napisano, ostalo je mrtvo slovo na hartiji.

***

Najvei deo vremena Kozimo je jo uvek provodio u umi, gde su kopai inenjerijskih francuskih jedinica prokopavali drum za prevoz artiljerije. Sa dugim bradama koje su izlazile ispod kalpaka i nestajale u konim keceljama, kopai su se razlikovali od ostalih vojnika. Moda je to bilo i zato to za sobom nisu sejali nesreu i to nisu bili iznureni kao ostale trupe, ve su oseali zadovoljstvo to stvaraju neto to e ostati, pa su nastojali da to urade kako najbolje znaju i umeju. Sem toga, bili su puni zanimljivih pria. Proli su kroz mnoge zemlje, uestvovali u opsadama i bitkama, neki od njih su bili svedoci krupnih dogaaja koji su se odigrali u Parizu, napada na Bastilju i giljotiniranja, i Kozimo ih je svake veeri sluao. Kad bi odloili pijuke, lopate, posedali bi oko vatre puili na kratke lule i prekapali po uspomenama.

Danju je Kozimo pomagao traserima da oznae pravac druma. Niko bolje

od njega to ne bi znao. On je poznavao sva mesta kroz koja bi se kolski put mogao probiti, a da se pri tom to vie izbegnu neravnine i sea drvea. Vie je vodio rauna o potrebama stanovnitva tog kraja bez drumova, nego o francuskoj artiljeriji. I tako smo bar od tih vojnika piliara videli neku korist. Prosekli su nam drum o svome troku.

To je dobro jer su tada okupacione trupe, naroito otkako su od republikanskih postale carske, ve svima bile dozlogrdile. Narod je iskaljivao bes na rodoljubima. Pogledajte ta rade ti vai prijatelji! A rodoljubi su bespomono irili ruke, gledali u nebo i odgovarali: ta da se radi? Vojnici kao vojnici! I to e proi!

Napoleonovi vojnici rekvirirali su svinje, krave, ak i koze. A to se poreza i desetina tie, bilo je gore nego ikad. Sem toga, dola je i vojna obaveza. S tim da se mora poi u vojsku, kod nas, niko nikad nije hteo da se pomiri i regrutovani mladii su beali u umu.

Kozimo se zaloio koliko god je mogao da ublai ta zla: pazio je na stoku koju su maloposednici, bojei se rekviriranja oterali u umu, ili je, kad su seljaci kriom prenosili ito u vodenicu ili masline u muljau, pazio da ne dou Napoleonovi vojnici i da ne odnesu svoj deo, ili je mladiima pozvanim u vojsku pokazivao peine u umi u koje su se mogli sakriti. Ukratko, nastojao je da narod zatiti od samovolje, ali okupacione trupe nikad nije napadao, iako su u to vreme ve poele krstariti umama oruane ete bradatih koji su zagoravali ivot Francuzima. Kozimo je bio uporan i od rei, pa nikad nije hteo odustati od svojih naela. Poto je ranije bio prijatelj Francuza, smatrao je da im i dalje mora biti veran,

iako se mnogo ta izmenilo i sve je bilo drukije nego to se oekivalo. A ne treba smetnuti s uma da je stario i vie mu nisu tako mnogo leali na srcu ni jedni ni drugi.

Napoleon krenu u Milano da se tamo krunie a zatim je proputovao Italiju. U svakom gradu mu je prireen sveani doek i pokazivane retkosti i spomenici. U Ombrozi su u program uneli i posetu rodoljubu na drvetu jer, kako to obino biva, kod nas niko za Kozima nije mario, dok je u drugim gradovima, naroito u inostranstvu, bio veoma poznat.

To nije bio obian susret. Optinski komitet je sve predvideo da bi utisak bio to bolji. Izabrali su jedno lepo drvo, hteli su hrast, ali je orah rastao na istaknutijem mestu, i tada su orah ukrasili sa neto hrastovog lia, okitili ga francuskim i lombardijskim trobojnicama, kokardama, ukrasnim trakama.

Zatim su zamolili moga brata da se smesti gore, sveano odeven sa poznatom kapom od majeg krzna na glavi i vevericom na ramenu.

Doek je bio zakazan u deset sati, velika masa sveta se slegla na istini oko drveta, ali, naravno, Napoleon se pojavio tek u jedanaest i po, zbog ega se moj brat vrlo mnogo ljutio, jer mu je, otkako je ostareo, beika popustila pa je svakog asa morao da se krije iza debla i da mokri.

Imperator stie sa pratnjom vojnika sa dvorogim eirima koji su se talasali u maru. Ve je bilo podne, Napoleon je pogledao gore u Kozima izmeu granja i zablesnulo ga je sunce. Onda se obratio Kozimu sa

nekoliko prigodnih fraza: Je sais trs bien que vous, citoyen ... i zasenio je rukom oi parmi les forts... i pomerio se malo u stranu da mu sunce ne bi sijalo pravo u oi parmi les frondaisons de notre luxuriante97 i sklonio se na drugu stranu jer mu je Kozimo, poklonivi se u znak odobravanja, opet pomerio senku.

Kad Kozimo primeti da je Bonaparta uznemiren, uljudno ga upita: Mogu li neto uiniti za vas, mon Empereur?98

Moete, moete odgovori Napoleon pomerite se malo na stranu, molim vas, da biste me zatitili od sunca, eto tako, a sad budite mirni ... Zatim uuta, kao da o neem razmilja pa se obrati vicekralju Eugeniju: Tout cela me rapelle quelque chose ... Quelque chose que j'ai dj vu...99

Kozimo mu pritee u pomo: Niste to vi bili, velianstvo, to je bio Aleksandar Veliki.

O, pa da! odvrati Napoleon Susret Aleksandra i Diogena! Vous n'oubliez jamais votre Plutarque, mon Empereur100 ree Boarne.

97

Vrlo dobro znam da vi, graanine... izmeu uma... izmeu kronji nae raskone ... (Prim. prev.) 98 Velianstvo. (Prim. prev.) 99 Sve me ovo podsea na neto... na neto to sam ve video. .. (Prim. prev.) 100 Velianstvo, vi nikada ne zaboravljate vaeg Plutarha! (Prim. prev.)

 Samo to je onda dodade Kozimo Aleksandar pitao Diogena ta moe za njega uiniti, a Diogen ga je zamolio da se pomeri u stranu da mu sunce ...

Napoleon zapucketa prstima kao da je najzad naao reenicu koju je traio. Pogledom se uveri da ga dostojanstvenici iz pratnje sluaju i ree odlinim italijanskim: Da nisam postao car Napoleon, volo bi da bidnem graanin Kozimo Rondo!

Zatim se okrenu i ode. Pratnja krenu za njim uz silan zveket ostruga.

To je bilo sve. Moglo se oekivati da e za nedelju dana Kozimu stii krst Legije asti. Ali nita! Mom bratu do toga i nije bilo stalo, ali nama u porodici bi to bilo drago.

XXIX

Mladost zaas proe i na zemlji a kamoli ne na drveu, gde je sve predodreeno da opada, lie, plodovi. Kozimo je stario. Tolike godine, noi provedene na cii, vetru, kii u slabom zaklonu ili bez njega, pod vedrim nebom, bez krova nad glavom, bez ognjita, toplog jela... Kozimo je ve bio pogrbljen, mali starac, krivonog, dugakih ruku kao u majmuna, u krznenom ogrtau sa kapuljaom kao u fratra. Lice mu je bilo opaljeno, zbrkano kao kestenova ljuska, na njemu su se isticale svetle, krupne oi izmeu bora.

Napoleonova vojska je kod Berezine pretrpela poraz, engleski ratni brodovi su uplovili u vode enove, a mi smo danima oekivali vesti o prevratu. Kozimo se nije pojavljivao u Ombrozi, sedeo je na jednom boru u umi, pored samog druma kojim je prolazila artiljerija, kojim su proli topovi za Marengo, i gledao je prema istoku, gledao je pusti utrenik kojim su sada prolazili samo pastiri sa kozama i mazge natovarene drvima. ta je ekao? Napoleona je video, znao je kako se zavrila revolucija, sada se moglo oekivati samo gore. Pa ipak je tu sedeo, pogleda uprtog u okuku na drumu kao da se na njoj svakog trenutka moe pojaviti carska vojska jo puna leda i inja, koje je na nju napadalo u Rusiji, i Bonaparta u sedlu, neobrijan, glave klonule na grudi, grozniav, bled... Zaustavie se ispod bora (iza njega bat koraka koji se stiava, lupa teleaka i puaka o zemlju, iznureni vojnici koji skidaju obuu uz drum, odvijaju ranjava stopala), i rei e: Bio si u pravu, graanine Rondo! Daj mi opet one ustave koje si napisao, daj mi opet svoj savet koji ni Direktorij ni Konzulat ni Carstvo nisu hteli sluati. Ponimo iznova, podignimo opet Drvee slobode, spasimo sveoptu domovinu! To su bili Kozimovi snovi, njegova nadanja.

Ali jednoga dana, opajui uurbano drumom, sa istoka naioe tri oveka. Jedan, hrom, naslanjao se na taku, drugom je glava bila u zavojima, trei je bio najzdraviji, jer je imao samo crni povez preko oka. Po izbledelim dronjcima na njima, po otrcanim gajtanima koji su im visili sa grudi, po kalpacima otkinuta vrha, ali sa perjanicom koju je samo jedan od njih imao, u pocepanim visokim izmama, izgledalo je da su pripadali Napoleonovoj gardi. Ali oruja nisu imali, to jest jedan je vitlao praznim koricama sablje, a drugi je kao obramicu nosio na ramenu

puanu cev o koju je obesio jedan zaveljaj. Pribliavali su se pevajui: De mon pays ... De mon pays ... De mon pays...101 kao prave pijanice.

Hej, doljaci viknu im brat ko ste vi?

Gle, kakva je ovo vrsta ptice! ta radi gore? Kljuca li iarke?

Drugi e na to: Hoe li nam dati neku iarku? Odavno gladujemo, Hoe li nam dati neku iarku?

A tek e! e od gutanja snega!

Mi smo trei puk husara!

Svi su na broju!

Svi koji su preiveli!

Tri od tri stotine! Nije malo!

Meni je vano da sam se ja izvukao!

Eh, jo se ne zna, jo nisi stigao kui iv i zdrav!

Proklet bio!
101

Iz moje zemlje... (Prim. prev.)

 Mi smo pobednici kod Austerlica!

I poraeni kod Visle! Nazdravlje!

uj, ptico koja govori, reci nam gde je ovde u blizini krma?

Ispraznili smo burad polovine Evrope, a e nismo ugasili!

Zato to smo izbueni mecima i vino iz nas otie!

Ti si izbuen na onom mestu!

Pokai nam krmu gde se pije na veresiju!

Navratiemo drugi put da platimo!

Platie Napoleon!

Trt!

Platie car! Ide za nama, njemu podnesite raun!

Kozimo ree: U ovom kraju nema vina, ali malo dalje protie potok pa na njemu moete ugasiti e.

Dabogda se u njemu utopio, sovuljago jedna!

 Da nisam izgubio puku u Vistoli, ve bih te ustrelio i ispekao na ranju kao drozda!

ekajte! Ja u tom potoku kvasim nogu, jer me pee...

to se mene tie, kvasi ti slobodno i dupe ...

Ipak su sva trojica otili na potok, izuli su se, oprali odeu. Sapun im je dao Kozimo, jer je on bio jedan od onih ljudi koji starei postaju istunci, pa poinju da se gade sebe, to im se u mladosti nije deavalo. Zato nikad nije bio bez sapuna. Svea voda je povratnike malo rastreznila. Ali kad su se rastreznili vie nisu bili veseli, opet su se rastuili zbog svog bednog poloaja, uzdisali su i jadikovali, ali u toj tuzi je bistra voda bila radost, pa su u njoj uivali, pevajui: De mon pays . .. De mon pays...

Kozimo se vratio na svoje izviako mesto uz sam drum. Zau bat konjskih kopita. U oblaku praine, pribliavao mu se odred konjanika. Imali su njemu nepoznate uniforme, a ispod tekih kalpaka, lica plavokosih ljudi, bradata, malo spljotena, sa poluzatvorenim zelenim oima. Kozimo ih pozdravi, skinuvi kapu: Koji vas dobar vetar nosi, vitezovi?

Oni stadoe. Sdrastvuy. Reci, bauka, koliko jo ima da se stigne ...

Sdravstvuyte, vojnici odgovori im Kozimo koji je nauio nekoliko rei od svakog jezika pa i od ruskog: Kuda vam? Da se stigne, gde?

 Da se stigne onamo kuda vodi ovaj drum ...

A ovaj drum vodi u mnoga mesta... A kuda vi idete?

V Pari.

Eh, za Pariz ima boljih drumova.

Niet, nie Pariz. Vo Frantsiu za Napoleonom. Kuda vedjot eta doroga?102

E, u mnoga mesta. U Olivabasu, Sasokorto, Tragu...

Kak? Alivabasa? Niet. Niet.

Pa ako ba elite, moete stii i u Marsej.

V Marsel.. . da, da, Marsel... Frantsia.

A ta ete u Francuskoj?

Napolon je doao k nama da ratuje s naim carem, a sada na car goni Napoleona.

A odakle dolazite?
102

Kuda vodi ovaj put? (Prim. prev.)

 Iz Charkova. Iz Kieva. Iz Rostova.

Tako ste bar videli mnoga lepa mesta. Je li vam drae ovde kod nas ili u Rusiji?

Lepa mesta, runa mesta, a mi volimo Rusiju.

Galop, oblak praine i stade konj sa oficirom koji je vikao Kozacima: Von! Mar! Kto vam pozvolil ostanovitsja?103 Do svidanija, bauka rekoe oni Kozimu, Nam por104 i odjae dalje.

Oficir je ostao ispod bora. Bio je visok, vitak, otmenog i tunog lika. Gologlav, digao je glavu i gledao u nebo proarano oblacima.

Bonjour monsieur ree Kozimu zar vi znate na jezik?

Da, gospodine oficiru, odgovori moj brat mais pas mieux que vous le franais, quand-mme.105

Ete-vous un habitant de ve pays, tiez-vous ici pendant qui-il y avait Napolon?106

Ko vam je dozvolio da se zadravate. (Prim. prev.) Vreme nam je... 105 Ipak ne bolje nego vi francuski. (Prim. prev.) 106 Jeste li vi stanovnik ovoga kraja? Jeste li bili tu u vreme Napoleona? (Prim. prev.)
104 103

 Oui, monsieur l'officier?107 Comment a allait-il?108

Vous savez monsieur, les armes font toujours des dgts, quelles que soient les ides qu'elles apportent.109

Oui, nous aussi faisons beaucoup de dgts ... mais nous n'apportons pas d'ides...?110

Bio je setan i uznemiren a ipak je bio pobednik. Kozimo, prema njemu oseti izvesnu naklonost i htede da ga utei:

Vous avez vaincu.111

Oui. Nous avons bien combattu. Trs bien. Mais peut-tre...112

Neko kriknu, neto pade, zveknu oruje. Kto tam? upita oficir. Kozaci su se vratili i po zemlji su vukli polugola tela, a u levoj ruci su neto nosili (u desnoj su im bile iroke, krive sablje isukane i gle krvave) a to neto bile su bradate glave ona tri pijana husara. Francuzi! Napolon! Svi pobijeni!
Da, gospodine oficiru. (Prim. prev.) Kako je bilo? (Prim. prev.) 109 Znate gospodine, svaka vojska uvek napravi tetu, ma kakve ideje sa sobom donela. (Prim. prev.) 110 Da, i mi takoe inimo tete, ali mi ne donosimo ideje. (Prim. prev.) 111 Vi ste pobedili. (Prim. prev.) 112 Da, dobro smo se borili, vrlo dobro, ali moda... (Prim. prev.)
108 107

Mladi oficir im odseno zapovedi da to sklone i okrenu glavu. A onda se opet obrati Kozimu:

Vous voyez ... il y a plusieurs annes que je fais mieux que je puis une chose affreuse: la guerre ... et tout cela pour des ideals que je ne saurais presque expliquer moi mme...113

I ja odgovori Kozimo godinama ivim za ideale koje ne bih mogao sam sebi objasniti. Mais je fais une chose tout a fait bonne, je vis dans les arbres.114

Oficir vie nije bio setan, ve nervozan. Alors ree je dois m'en aller.115 On salutira. Zbogom gospodine... kako se zovete?

Le Baron Cosme de Rondeau viknu za njim Kozimo, jer je ve bio poao. Zbogom, gospodine... A vi? Je suis le prince Andrej...116 ree oficir a od bata konjskih kopita, ne u mu se prezime.

Vidite... Godinama obavljam jedan straan posao: rat... i sve to za ideale koje ne bih gotovo ni sebi mogao objasniti... (Prim. prev.) 114 Ali ja radim neto vrlo dobro: ivim na drveu. (Prim. prev.) 115 E, sad treba da idem. (Prim. prev.) 116 Ja sam knez Andrej. (Prim. prev.)

113

XXX

Ne znam ta moemo da oekujemo od ovog devetnaestog veka, koji je tako loe poeo i jo gore se nastavlja. Nad Evropom se nadvila senka restauracije, svi reformatori jakobinci ili bonapartisti pobeeni su. Apsolutizam i jezuite ponovo vladaju. Ideali mladosti, svetla, nade naega osamnaestoga veka, sve to se pretvorilo u prah i pepeo.

Svoje misli poveravam ovoj belenici, drugaije ne bih umeo da ih izrazim. Uvek sam bio ovek sreen, bez velikih zanosa i strasti, otac porodice, plemenita roda, prosveen, potovalac zakona. Politike krajnosti nisu me nikad suvie potresale i nadam se da e tako biti i unapred. Ali duboko u dui, o, koliko tuge!

Pre je sve bilo drukije. Tu je bio moj brat, govorio sam sebi, moj brat je tu, neka on razmilja a ja sam gledao od ega se ivi. Znak promena za mene nije bio ni dolazak Austrijanaca i Rusa, ni aneksija sa Pijemontom, ni novi nameti, ni bilo ta drugo, ve to to, otvorivi prozor, vie nisam video njega tamo gore, u neizvesnosti. Sada kada njega vie nema, ini mi se da bih morao misliti na mnogo ta, na filozofiju, politiku, istoriju. itam novine, knjige, muim se, ali onog to je on hteo rei, tamo nema, on je drugo mislio, neto to je sve obuhvatalo, i to nije mogao da izrazi reima, ve da pokae ivotom kojim je iveo. Samo onako neumoljivo svoj, kakav je on bio sve do svoje smrti, mogao je neto dati ljudima.

Seam se kad se razboleo. Primetili smo to, jer je leaj doneo na veliki orah nasred trga. Pre je, po svom nagonu divljaka, uvek spavao na skrovitim mestima. Sada je oseao potrebu da drugima uvek bude pred oima. Meni se steglo srce, uvek sam oseao da nee hteti da umre sam, a to je bilo kobno predoseanje. Poslali smo mu lekara koji se do njega popeo lestvama. Kad je siao, namrtio se i bespomono rairio ruke.

Tada se popeh ja: Kozimo poeh da ga ubeujem prevalio si ezdeset petu, kako moe jo uvek iveti na drvetu? Ono to si hteo rei, rekao si, razumeli smo te, bio si ovek velike duhovne snage, svoj naum si izvrio, sada moe sii. I za onoga ko je ceo ivot proveo na moru, doe vreme da se iskrca i sie na obalu.

Nije vredelo. Rukom mi je dao znak da nee. Gotovo uopte vie nije govorio. Povremeno bi ustao, do grla uvijen pokrivaem, sedao bi na granu da uiva malo na suncu, dalje ne bi iao. Jedna starica iz naroda, veoma plemenita ena (moda njegova nekadanja ljubavnica) pela se gore da mu poisti i donese mu toplo jelo. Lestve su stalno bile prislonjene uz drvo jer smo se neprestano morali peti k njemu i pomagati mu iako je postojala nada da se moe svakog asa odluiti da sie na zemlju. (Tome su se drugi nadali, meutim, ja sam ga dobro poznavao.) Na trgu je uvek bila grupa ljudi koji su mu pravili drutvo, askali, ak se katkad i njemu obraali, iako se znalo da vie nema volje da se uputa u razgovor.

Bolest se pogoravala. Na drvo smo popeli krevet i uspeli smo da ga postavimo tako da je bio u ravnotei. Dragovoljno je u njega legao. Malo

nas je pekla savest to na to nismo ranije mislili, jer, moram priznati, da udobnosti nikad nije odbijao. Iako je boravio na drveu, uvek je nastojao da ivi to bolje moe. Tada smo mu bre-bolje pruili i druge udobnosti: rogoine da se zatiti od vazduha, baldahin, grejalicu. Bilo mu je malo bolje pa smo mu odneli i naslonjau i uglavili je izmeu dve grane. U njoj je provodio dan, uvijen u pokrivae.

Meutim, jednog jutra nismo ga videli ni u krevetu ni u naslonjai. Uplaeni, digli smo pogled. U samoj koulji, popeo se na vrh drveta i tamo je opkoraio jednu visoku granu.

ta radi gore?

Nije odgovorio. Bio je skoro ukoen. Samo se nekim udom mogao odrati gore na vrhu. Spremili smo veliku ponjavu u koju se skupljaju orasi i nas dvadesetak drali smo je razapetu, jer smo oekivali da e svakog asa pasti.

Meutim, gore se pope lekar. To je bio teak uspon, morali smo vezati dvoje lestve jedne na druge. Kad sie, ree: Neka se popne svetenik.

Ve smo se bili sloili da e se pokuati popeti neki don Perikle, njegov prijatelj, zvanini svetenik iz vremena Francuza, lan loe, kad svetenicima to jo nije bilo zabranjeno, kome je nedavno, posle mnogih peripetija, biskupski ured najzad dozvolio da obavlja svetenike dunosti. Don Perikle se pope u crkvenom ruhu, sa kaleom, a pratio ga je klerik. Malo se zadrao gore, izgledalo je da razgovaraju, zatim je

siao. Je li primio svete sakramente, don Perikle!

Nije, nije. Kae da mu je dobro, da mu je dobro Vie nismo uspeli da iz njega izvuemo.

Ljudi koji su drali ponjavu, umorili su se. Kozimo je stajao gore, nepomian. Dunu vetar, jugozapadnjak, takozvani lebi, vrh drveta se povi, bili smo spremni. Tada se na nebu pojavi vazduni balon.

Neki engleski aeronauti vrili su na obali probni let vazdunim balonom. Bio je to lep balon, ukraen resama i trakama, a dole je visila korpa od iblja. U njoj su sedela dva oficira sa zlatnim epoletama i iljastim dvorogim eirima, i dvogledom su posmatrali predeo koji se ispod njih prostirao. Uperie dvogled na trg i spazie oveka na drvetu, razapetu ponjavu, okupljenu masu sveta, udne prizore iz ivota. I Kozimo je digao glavu i paljivo posmatrao balon.

Ali gle, lebi zahvati balon, ponese ga, poe da ga okree kao zvrku i odvue ga prema moru. Aeronauti nisu izgubili prisebnost, nastojali su bar tako ja mislim da smanje pritisak u balonu a istovremeno su se sputali ne bi li se za neto uhvatili. Srebrenasta kotva, obeena o dugo ue, letela je nebom i sledei krivudavu putanju balona, sada je prolazila iznad trga i bila je otprilike na visini orahovog vrha tako da smo se bojali da e udariti Kozima. Ali nismo mogli ni pretpostaviti kakav e nam se prizor kroz nekoliko trenutaka ukazati pred oima.

U trenutku kad je ue s kotvom prolazilo pored njega, Kozimo koji je ve

bio na samrti, skoi kao da je mlad, uhvati se za njega, stade na kotvu i sklupa se; tako smo ga videli kako je odleteo, noen vetrom, teinom tela tek neznatno usporivi let balona, i nestao prema moru ...

Preletevi preko zaliva, vazduni balon se najzad spustio na drugoj obali. Na uetu je visila samo kotva. Astronauti, suvie zaokupljeni brigom kako da odre pravac leta, nisu nita primetili. Pretpostavlja se da je starac na umoru nestao kada je leteo iznad zaliva.

Tako nestade Kozimo, ne pruivi nam zadovoljstvo da ga bar mrtva vidimo kako se vraa zemlji. Na porodinoj grobnici stoji ploa koja na njega podsea i na kojoj pie: Kozimo Piovasko di Rondo iveo na drveu Uvek voleo zemlju Uspeo se na nebo.

Povremeno prestajem da piem i idem na prozor. Nebo nije niim zaklonjeno, a nas starije iz Ombroze, navikle da ivimo pod zelenim kupolama, bole oi kad ga takvog gledamo. Izgleda da je drvee propalo kad je moj brat otiao ili je ljude spopala manija see. Zatim se rastinje izmenilo. Nema vie cerova, brestova, hrastova, do nas sada prua grabe i korenje drvee iz Afrike, Australije, Amerike. Staro drvee povuklo se navie: masline na breuljke, a borovi i kestenovi u planine. Dole je obala to lii na Australiju sa rumenim eukaliptusima, velikim fikusima, ogromnim i usamljenim vrtnim biljem, a sve ostalo su palme sa raupanim upercima na vrhu, negostoljubivo drvee pustinje.

Ombroze vie nema. Kad gledam to nebo niim zaklonjeno, pitam se da li je uopte postojala. Izreckane grane i listovi, ravanja, renjevi, sitni i

bezbrojni, i nebo izbrazdano nepravilnim prugama, moda takvo zato to je njime proao moj brat svojim lakim korakom kao u dugorepe senice, njegova putanja je bila vez nainjen ni na emu, vez slian ovoj niti mastila koja se raspreda na nizu stranica, punih precrtanih mesta, ispravaka, mrlja, praznina, niti koja se as kruni u obliku svetlih bobica, as zgunjava u sitne znake, poput otrih semenki, sada se savija oko sebe, sad se rava, sad sjedinjuje grumenje reenice i ukraava ih listovima ili oblacima, a onda stane, pa se opet svija oko sebe i raspreda, i mrsi, i obavija poslednji besmisleni grozd rei, ideja, snova i to je kraj.