Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A.

Narcizam i tugovanje

75
Istraivaki rad

NARCIZAM I TUGOVANJE1
Aleksandar Dimitrijevi Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd
Apstrakt: Rad je posveen konceptualnim, razvojnim i klinikim razgranienjima implicitno sadranim u psihoanalitikim shvatanjima narcizma i tugovanja. Ova shvatanja diskutuju su u hronolokom rasponu od Frojdovih osnovnih radova na ove teme, preko Vinikotovih i Kohutovih naela, sve do savremenih relacionih i intersubjektivnih psihoanalitikih teorija. Razlika izmeu narcizma i tugovanja u ovom radu prati se na tri nivoa: 1) preko distinkcije izmeu narcizma kao stanja stopljenosti s drugim koji predstavlja samo objekt elja i tugovanja kao stanja u kojem se priznaje da je drugi izdvojeni subjekt sa sopstvenom inicijativom; posebno se istiu klinike implikacije ove distinkcije, pre svega za transferna ispoljavanja u psihoterapijskom radu; 2) kroz razmatranje doivljaja subjektivnog vremena, gde je za osobe narcistike (ili pregenitalne, preedipalne) strukture tipino to da teko projektuju budunost, odlau zadovoljstvo i uviaju razlike meu generacijama, dok razvojno savrenije strukture pored kapaciteta za tugovanje pokazuju i kapacitet da vreme doivljavaju linearno, ne funkcioniu samo u ovde i sada, mogu da se suoe sa sopstvenom prolaznou i smrtnou; 3) putem poreenja reakcija na fenomen mentalne boli: tugovanje je njime definisano, a narcizam predstavlja jedan od naina na koji ga ljudi izbegavaju; poveanje kapaciteta za podnoenje mentalne boli predstavlja jedan od pokazatelja razvojnog ili terapijskog napretka i stoji u osnovi kreativnih procesa. Kljune rei: narcizam, tugovanje, intersubjektivnost, subjektivno vreme, mentalna bol

Tekst predstavlja rezultat rada na projektu Psiholoki problemi u kontekstu drutvenih promena, br. 149018 D, iju realizaciju finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije.

76

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

Uvod Oba osnovna pojma iz naslova ovog rada po prvi put su izloena u dva relativno kratka Frojdova teksta, njegovim poznatim uvoenjima u psihoanalizu pojmova narcizma, odnosno tugovanja i melanholije. Mada postoji mnogo razloga da verujemo da su pisani u razmaku od samo nekoliko meseci, ovi tekstovi objavljeni su u razmaku od tri godine: prvi 1914 [1], pred sam poetak Prvog svetskog rata, a drugi 1917 [2], u trenucima kada je rat harao i kada je Frojda ve zahvatio i lini i antropoloki pesimizam. Koliko god, meutim, ovi tekstovi bili presudno vani, jedan napisan gotovo u isto vreme i objavljen izmeu njih kao da predstavlja idealan saetak i odlinu osnovu za dalje bavljenje temom. Mislim na Frojdov neuporedivo manje poznati tekst O prolaznosti [3], napisan po pozivu i objavljen 1915. u velikom zborniku Geteova zemlja, knjizi koja je trebalo da predstavlja deo proslave Geteove godinjice i ukae na to da je nemaka kultura sutinski vezana za njegov lik i delo, ali i da obodri naciju u ratu. Frojdov prilog ima otprilike hiljadu rei, vrlo je kratak i gotovo poetian. Tekst govori o Frojdovoj etnji, do koje po svemu sudei nikada nije dolo, s mladim i ve poznatim pesnikom i utljivom zajednikom prijateljicom (detaljan prikaz pretpostavke o tome da se zapravo radi o Rilkeu i Lu Salome moe se nai u [4]; kvalitet te argumentacije diskutovao sam u drugom radu [5]. Tokom etnje i razgovora Frojd sueljava miljenja s to dvoje ljudi, jer oni pate zbog prolaznosti svega lepog u prirodi i smatraju da prolaznost obesmiljava lepotu. Frojd je drugaijeg stanovita i izgovara mnogo puta citiranu reenicu po kojoj su prolazne stvari vredne upravo zbog toga to su retke. Kada bi trajale dugo, kada ne bi bile prolazne, njihova bi vrednosti za nas bila manja. Frojd zakljuuje esej izvoenjem zakljuaka o tome kako je problem njegovih sagovornika zapravo u nemogunosti da tuguju za onim to prolazi, kako je uitak mogu samo ukoliko je mogue podneti svest o njegovoj prolaznosti. Ovaj tekst implicitno sumira najvanija pitanja o odnosu narcizma i tugovanja kojima se Frojd tada bavio: da li postoji vie moguih odnosa Jalibida i objekt-libida; da li se oni razlikuju po kvalitetu; da li se iskljuuju? Frojdovo uverenje, ma koliko se mi danas od njega udaljavali kroz sasvim drugaije konceptualizacije narcizma i tugovanja, ispravno ukazuje na to da se radi o dva fundamentalno razliita fenomena. tavie, razlika izmeu njih je tolika da bi se moglo rei da oni odreuju razliite, u velikoj meri meusobno iskljuive, razvojne periode, naine funkcionisanja linosti i psihopatoloke obrasce. Da bih ilustrovao makar neke od tih razlika, prikazau uticaj ovih fenomena na tri temeljne, gotovo egzistencijalne dileme: 1) Da li drugi ima sopstveni ivot? 2) Da li vreme tee? 3) Kako podneti mentalnu bol?

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

77

1. Da li drugi ima sopstveni ivot? Razlika izmeu pojmova narcizam i tugovanje ogleda se jo od Frojdovih uzgrednih napomena, preko klajnijanske teorije, Vinikotovog i Kohutovog dela, do savremenog psihoanalitikog intersubjektivizma u tome da li neka osoba moe dozvoliti da onaj s kim je u interakciji bude doivljen kao samostalan. Jednu od sutinskih karakteristika narcizma predstavlja gotovo potpuno u skladu s Kohutovim opisima pojma selfobjekt stopljenost, nemogunost da se uvede razlikovanje u odnosu na drugog s kim je neko u kontaktu, odnosno pokuaj da se druga osoba, potencijalni drugi subjekt, prevede u status objekta ija je funkcija samo u tome da ispunjava elje i potrebe osobe koja je u prolaznom ili trajnom narcistinom stanju. U razmatranju razvojnih aspekata, Kohut [6] smatra da malo dete ... investira druge ljude narcistikim kateksama i zatim ih doivljava narcistiki, tj. kao selfobjekte. Oekivana kontrola nad takvim (selfobjekt) drugima je zatim blia koncepciji kontrole koji odrasli oekuje da ima nad svojim telom i umom nego koncepciji kontrole koju oekuje da moe imati nad drugima. Konceptualno, Kohut [7] smatra da je narcizam definisan prirodom i kvalitetom nagonskog pokretaa, a ne ciljem nagonske investicije tj. da li je u pitanju sam subjekt ili drugi ljudi. Ovaj stav uvodi ideju o samostalnoj razvojnoj liniji narcizma, koja se, kako je Kohut mnogo puta isticao, ne zavrava pojavom objektne ljubavi, ve tee sopstvenim, potpuno izdvojenim tokom. Znaaj ove teorijske izmene ogleda se, pre svega, u tome to ona omoguava shvatanje da i druge osobe mogu biti doivljene narcistiki (kao objekti stopljenosti, nediferenciranosti), odnosno uvoenje pojma selfobjekt i potpuno nove oblike terapijskog rada. Tugovanje se, nasuprot tome, zasniva na doivljaju da smo celoviti, da je neko drugaiji i razdvojen od nas, te da ne moemo imati omnipotentnu kontrolu nad postupcima ili oseanjima te osobe. (Nasuprot Melani Klajn, koja smatra da je sposobnost da se podnese tugovanje preduslov pojave separiranosti, celovitosti, a kasnije i simbolizacije i miljenja, to jest da je rani razvoj kretanje od sadizma ka depresiji [videti 8, str. 139], stav koji ovde iznosim zasniva se na idejama da, prvo, razvoj ovih fenomena nije linearan ve isprepleten i meuzavistan, i drugo, da i pored toga subjektivnost prethodi afektivitetu i ne zavisi samo od njega.) Tugovanje, dakle, ukljuuje razdvojenost od druge osobe i moe ukljuiti doivljaj da je druga osoba subjekt za sebe, da ima sopstveni izvor inicijative i moe da funkcionie u skladu sa svojim, od nas odvojenim, eljama i potrebama. Ono, takoe, ukljuuje i aljenje zbog separiranosti, patnju za izgubljenom stopljenou koju smo pre toga mogli imati. Psihoanaliza tvrdi da je osoba koja tuguje ili koja je, kako esto kaemo, sposobna da tuguje na razvojno viem stadijumu funkcionisanja u odnosu na osobu koja osea gotovo neodoljivu potrebu da zadovolji svoje narcistike tenje. U nekim teorijskim modelima ova dva doivljaja shvataju se kao produkti dva odvojena, ili ak meusobno iskljuujua, razvojna sta-

78

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

dijuma, pri emu prevazilaenje ovog prvog, narcistikog, omoguava ulazak u onaj drugi, koji odlikuje kapacitet za tugovanje. Ovo je posebno istaknuto u razumevanju pojma pozicije koji je uvela Melani Klajn [9], mada ona nikad nije dosledno izvela vezu izmeu paranoidne pozicije i odnosa s parcijalnim objektima, odnosno depresivne pozicije i odnosa s celovitim objektima [8, str. 274]. Ova razlika ima, naravno, i veliki kliniki znaaj i trebalo bi je uvek isticati u bar tri aspekta. Prvo, dijagnostiki je veoma vano utvrditi na koji od dva naina neka osoba funkcionie ili kojem je sklonija zbog velikog znaaja koji opasnost od fragmentacije moe imati za osobe koje funkcioniu po narcistikim ili graninim obrascima [za detalje videti 6]. Drugo, razlika je vana i prognostiki, gde, oekivano, pred osobama s narcistikom strukturom potencijalno stoje dublji i vei problemi, kao i manja verovatnoa da e ti problemi biti konano razreeni, ili makar izvesnost da e u njihovo razreavanje morati da budu ukljueni mnogo vei napori. Tree, psihoterapijski aspekt ove razlike moda je i najvie istraivan, poto je transferni aspekt ovih fenomena zapravo bio prvi razlog da se njima uopte bavimo. Mislim da se znaajna svojstva narcistikih (Kohut bi rekao selfobjektnih) transfera koja ukazuju na razlike u ovom domenu mogu sumirati na sledei nain: a) separiranost narcistiki transferi podrazumevaju da je osobi teko, a pokatkad i nemogue, da ne doivljava terapeuta kao deo sebe i kao osnovni agens sopstvene regulacije; b) celovitost narcistiki transferi podrazumevaju tekoe ili nemogunost da se osoba osea celovito i da tako doivi drugog, pa je posao terapeuta vrlo esto u tome da im pomae da dostignu doivljaj kohezivnosti; c) odgovornost kliniki je sasvim oigledno da narcistiki transferi ukljuuju mali ili gotovo nikakav doivljaj odgovornosti za ponaanje prema terapeutu (on je, po doivljaju ovih pacijenta, tu pre svega da bi zadovoljio njihove potrebe, pa oni svako izneveravanje ovih potreba doivljavaju kao duboku povredu), kao i da se oseaj odgovornosti moe javiti uz oseanja tuge i krivice; d) destrukcija u narcistikim transferima lako moe da doe do oseanja izrazitog besa prema terapeutu, pre svega nakon osujeenja potrebe za stapanjem, a ovakva stanja mogu biti hronina i postati jedan od glavnih obrazaca u terapiji [10]; osim toga, razlog za nesposobnost da se dosegne tugovanje moe biti u kvalitetu i stepenu destruktivnosti s kojima neko nije u stanju da se suoi (za diskusiju paranoidnih odbrana od depresivne anksioznosti videti [8, str. 147]. Ovi fenomeni nalaze se i u centru najsavremenijih trendova u razvoju psihoanalitike teorije: razmatranja uloge narcizma i kapaciteta za tugovanje u formiranju i funkcionisanju intersubjektivnosti [za detalje videti 11, 12]. Prvi pojam pomou kojeg se intersubjektivnost definie jeste uzajamna regulacija: u svakoj dijadi oba lana, verbalno ili neverbalno, utiu na ponaanje onog drugog. Te situacije odvijaju se manje ili vie skladno, a znaaj tog sklada je viestruk i odlino ga opisuju Vinikotov pojam dovoljno dobro roditeljstvo [13] i Kohutov pojam optimalna frustracija [14]. U svakoj

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

79

dijadi, meutim, dolazi do elje da se ponaanje drugog kontrolie u velikoj meri ili ak potpuno. Razvojno gledano, beba mora da naui da se odrekne takvih pretenzija kad je majka u pitanju i da prestane da negoduje zato to majka ima svoj ivot. (Naravno, i majka mora da prihvati, podnese, pa ak i podstie separaciju bebe, to se nekad odvija uz mnogo tekoa ili neuspeno.) Ovo nas vodi drugom definiuem pojmu intersubjektivnosti priznavanju. Po shvatanju najcitiranije autorke ove tradicije, Desike Bendamin (koje je u velikoj meri inspirisano Vinikotovim shvatanjem o upotrebi objekta - videti 15), u ovom tipu odnosa druga osoba se doivljava kao nezavisni izvor inicijative kojem se dozvoljava nepredvidljivost i od kojeg se oekuje priznanje sopstvene subjektivnosti [videti 16]. Ovaj momenat je izuzetno vaan, poto subjekt moe da nastane samo u odnosu s drugim subjektima i kroz njihovo priznanje. Drugi, dakle, moe biti prihvaen kao subjekt u meri u kojoj smo odtugovali to to smo ga izgubili kao objekt. Slika, meutim, ne moe da ostane tako idilina. Intersubjektivnost nikad ne smenjuje objektne odnose u potpunosti, oni uvek postoje paralelno (isto vai i za doivljaj celovitosti i rasparanosti sebe i objekata). Zbog toga nastaje paradoks koji je Bendaminova [17] preuzela od Hegela. Naime, pored toga to nam je potreban kao subjekt koji priznaje nau subjektivnost, drugi nam je uvek i istovremeno potreban i kao neko koga moemo (da pokuamo) da potinimo i stavimo u slubu sopstvenog narcizma. Razlika izmeu narcizma i tugovanja ogleda se, dakle, pre svega u nainu na koji se uspostavljaju odnosi s drugima i izgrauje refleksija o sopstvenoj celovitosti. U nastavku u prikazati jo dva aspekta te razlike, koji se mogu izdvojiti samo u svrhu preglednijeg izlaganja, a zapravo su neraskidivo povezani. 2. Da li vreme tee? Po Frojdovom odreenju [18, str. 299], jedna od osnovnih odlika nesvesnog jeste da za njega vreme ne postoji: ... Nesvesni mentalni procesi su bezvremeni. To pre svega znai da oni nisu vremenski ureeni, da ih vreme nikako ne menja i da ideja vremena ne moe nikako da se primeni na njih [videti takoe 19, 1]. Princip zadovoljstva, primarni proces, Ono ne znaju za proticanje vremena, za odlaganje zadovoljstva, za razvojne promene. Oni im jedino mogu biti nametnuti i to kroz dugotrajan i strog proces socijalizacije. Razvojni znaaj koji usvajanje mogunosti da se odlae zadovoljstvo a samim tim i mogunosti da se na razvojno najprimitivniji nain doivi razlika izmeu sadanjosti i budunosti ima za izgradnju strukture linosti, toliki je da je Frojd smatrao da je jedno preduslov za drugo, da struktura moe da se gradi samo zahvaljujui tome to Ja putem poistoveenja vara Ono i krade mu energiju neophodnu za razvoj: Ja pokuava simbol da uini

80

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

takvim da precizno predstavlja oznaitelja. Drugim reima, poistoveenje omoguava sekundarnom procesu da zameni primarni proces [20, str. 63]. U klinikom radu, lako uoavamo sutinsku razliku u doivljaju vremena osoba koje povremeno ili stalno funkcioniu u narcistikom spektru, odnosno onih s razvojno sloenijim sklopovima. Ve je iz najjednostavnijih opisa oigledno da doivljaj vremena kao linearne kategorije i najranija deja shvatanja budunosti kao neeg to izvesno dolazi i to moe biti u odreenoj vrsti uzrono-posledine veze s prolou i sadanjou predstavlja postignue koje proistie ili tee paralelno s dosezanjem genitalnog naina funkcionisanja. (Ovo svakako ne znai da je bilo koji od ova dva doivljaja uzrok onog drugog, kao ni da razliiti aspekti kognitivnog i socijalnog razvoja nisu makar jednako vani za njihov razvoj.) I obratno, jednako se esto govori o tome da osobe s pregenitalnim nainom funkcionisanja ne doivljavaju vreme kao linearnu kategoriju, retko mogu da se odvoje od sadanjeg trenutka i neodlonog zadovoljenja elje ili potrebe (hou sad i hou sve), kao i da najee nemaju jasnu projekciju budunosti ni toga kako bi mogli funkcionisati kroz nekoliko godina (sutra ne postoji). Jednako esto korieni izraz preedipalno postaje jo jasniji ako Frojdu tako vanu Sofoklovu tragediju posmatramo kao da joj je u centru tema doivljaja vremena. ini mi se da je opravdano postaviti pitanje ta bi drugo Sfingina zagonetka mogla da znai nego ukazivanje na linearnost vremena. Sama zagonetka dovoljno je jednostavna da se ni na koji nain ne razlikuje od onih koje se esto postavljaju deci mlaeg kolskog uzrasta, pa je teko poverovati da je Sfinga uspela da pogubi toliko ljudi postavljajui tako nezahtevan zadatak. Pre bi se moglo rei da je sama situacija neka vrsta metafore za prelazak iz preedipalnog naina funkcionisanja (njega moe da simbolizuje i to to je Sfinga bie sastavljeno od delova nekoliko razliitih ivotinjskih vrsta, dakle upravo onakvo kakva, prema psihoanalitikim tumaenjima, mehanizmi primarnog procesa stvaraju u svetu nae fantazije), ka onome koji danas nazivamo edipalnim, koji izmeu ostalog odlikuje svest o razlici meu generacijama, o tome da ovek prolazi kroz razliite razvojne stadijume, od roenja kada hoda na etiri noge, preko zrelog doba kada hoda na dve i starosti kada se kree uz pomo tapa. (Ovakvo itanje moe biti dodatno potkrepljeno time to u svim generacijama ove porodice imena hodaju: Labdak, po kome cela porodica nosi ime, znai hromi, Laj nespretni, a Edip onaj s oteklim stopalima, ili, pak, onaj na dve noge, dvononi videti [21, str. 51-52.] Vana odlika nepreobraenog narcizma kao svojevrsne nesposobnosti da se tuguje, dakle, jeste i nemogunost da se vreme doivi kao linearno i da se prizna da ono ima ishodite i zavretak. Na jednom kraju te nesposobnosti nalazi se nemoni bes pred injenicom da je svet postojao pre bilo koga od nas, ali, jo vanije, i da je pre zaea bilo koga od nas roditeljski par postojao u stanju koje, kakvo god da je bilo, nas nije ni na koji nain ukljuivalo. Na njenom drugom kraju lei neminovna injenica da e jednom

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

81

u budunosti svet postojati i bez nas: problem nae konanosti i susreta sa smru i sopstvenom prolaznou, koja kod nekih ljudi izaziva tako visoku anksioznost da oni ni na koji nain za nju ne mogu da se pripreme, da o njoj misle i govore. A izmeu ove dve take nalaze se razliite manifestacije ovog fenomena: neprihvatanje bolesti, propadljivosti, potrebe da se zatrai pomo; al za mlados, neprihvatanje slabljenja i starenja, promiskuitet kao narcistika odbrana, manina odbrana ili poricanje nesepariranosti; neprebolivi rastanci, uverenja da emo s nekim zauvek biti bliski, mitologizovana verovanja da zaljubljenost zaustavlja vreme (ovim motivom detaljno se bavio Deni de Rumon [22] kroz analizu mitova o Tristanu i Don uanu). Doivljaj sopstvene prolaznost i vremenska ogranienost izazivaju u nama veliku uznemirenost, a neki autori e ak rei da je to najjaa i osnovna uznemirenost svakog oveka. Klasina filozofska analiza o oveku kao biuka-smrti nalazi se u Hajdegerovoj knjizi Bitak i vreme [23, str. 268-304], a prevazilaenje ove anksioznosti Kohut je smatrao tako vanim da ga je ukljuio meu glavne oblike preobraaja narcizma [24, str. 45-47]. Uprkos ustaljenim shvatanjima o tome da je ovo tema koja postaje posebno vana u drugoj polovini ivota, mislim da ovaj oblik anksioznosti nikada nije tako prisutan kao u periodu adolescencije i da ak predstavlja jednu od njenih kljunih odlika. Adolescencija je najvanija i najburnija razvojna kriza (ili mi na nju obraamo vie panje nego na ostale), a naa objanjenja razloga za njenu dinamiku proteu se od uticaja fiziolokih promena i buenja polne zrelosti koje donosi pubertet, preko promena u obrascima socijalnih odnosa, pa sve do uticaja pojave formalnih operacija i apstraktnog miljenja. Ovom prilikom elim da podsetim na znaaj nekih koncepata koji potiu iz teorije Rodera Gulda, a odnose se upravo na promene u doivljaju vremena u adolescentnom uzrastu (celi prikaz dajem na osnovu 25). Guld, na osnovu intervjua izvedenih s pet stotina ispitanika, opisuje kako u adolescenciji dolazi do pucanja vanvremenske kapsule. On smatra da pre toga dete ivi u jednodimenzionalnom vremenu i da tek u adolescenciji poinje u punom smislu rei da uvia da postoji budunost, ne vie kao potpuno apstraktna kategorija, ve kao vremenska dimenzija koja obuhvata i samu osobu koja misli, pa otud zahteva da se prave planovi i ulau napori da bi budunost nekako bila osmiljena i da bi se ovek kretao ka onom mestu koje mu je vanije i poeljnije. Zajedno sa ovim dolaze, naravno, i promene u doivljaju vremena koje su nemogue pre pojave formalnih operacija, pa samim tim i pitanje odnosa vremena i venosti, pojaano interesovanje za kategoriju venosti, ili onoga to je van vremena, i kao posledica toga velika interesovanja za religiozne i religijske sadraje: za svakog pravog intelektualca adolescencija predstavlja, u prvom redu, metafiziko doba iju e opasnu zavodljivost potonja refleksija odraslog teko zaboravljati [26, str. 66-67]. Ako se iz ovog ugla osvrnemo na standardne opise adolescentne psihologije i psihopatologije, lako vidimo zato adolescenti najvie ele da iz-

82

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

begnu depresivna oseanja. Postaje nam jasno da specifinost depresivnosti u adolescenciji lei u tome da se kognitivni kapacitet za miljenje o prolaznosti i smrtnosti pojavljuje u isto vreme kad i emocionalni kapacitet da se te misli poveu sa sopstvenom egzistencijom, da se o njima govori i da one postanu neposrednije prisutne u doivljajima sopstvene linosti. Onda se u te doivljaje, naravno, ulivaju najranije anksioznosti: ne samo ponovna prorada ranih separacija [27] kao doivljaja utapanja identiteta u drugom ili necelovitosti bez drugog (ili, u adolescenciji, drugih), ve i kao najranije anksioznosti raspadanja i proganjanja. Narcizam, s druge strane, svakako moe biti ostatak prethodnih razvojnih faza, ali je u psihodinamskom smislu mnogo vanije to da je on i neka vrsta poricanja i odbrane od novootkrivenog doivljaja sopstvene prolaznosti, iz koga, moda, kao to Frojd dokazuje u prvom tekstu na ovu temu [2, str. 252], proistie i doivljaj line bezvrednosti koji je prisutan u depresivnim stanjima. U tom je smislu adolescentni narcizam u jednakoj meri odbrana od depresivnosti kao i manine odbrane: mogu sve, sutinski je povezano sa zauvek u moi sve i vreme me ni ne dotie. Da se posluim ilustracijom iz drugog Frojdu izuzetno vanog tragikog dela. U verovatno najvanijem solilokviju svetske knjievnosti pojavljuju se i najvanija pitanja svake adolescencije, uprkos tome to na poetku petog ina otkrivamo da Hamlet ima trideset godina (V.i.151-153 i 165-166 (ekspira navodim prema Riverside izdanju); detalj je dovoljno iznenaujui da mu Bredli posveuje posebnu napomenu videti 28, str. 344-346). Centar uvenog to be or not to be odlomka (III.i.56-90) svakako je u stihovima koji otkrivaju razloge za tu dilemu (inae se on ne bi razlikovao od bilo kojeg solilokvija iz prvog ina). Jedan od njih je u tome to je otkrivena izvesnost konanosti i smrtnosti (odnosno, izuzetno jako empatijski doivljena tua smrt). A zajedno s otkriem da postoji the undiscoverd country, from whose bourn no traveller returns (tajne zemlje, s ijih mea jo nijedan putnik vratio se nije (prevod navodim prema verziji SimiPandurovi), dolazi i doivljaj sopstvene beznaajnosti. Par trenutaka ranije, Hamlet kae da je naa egzistencija puko klupko ivota when we have shuffled off this mortal coil (kad ivota ovo klupe odmotamo). I, konano, Hamletova kasnija transformacija (oznaena i u navedenom pominjanju uzrasta) odvija se kroz niz susreta sa smru: njegovim slanjem kolskih drugova da budu pogubljeni u Engleskoj (V.ii.43-46); neoekivanom prisustvovanju pevanju u grobu (V.i.65-68, 75-78, 98-101); otkriem Jorikove lobanje (V.i.190); sveu o tome da su i Aleksandar i Cezar pretvoreni u ilovau (V.i.210-224); tuom u otvorenom grobu (V.i.263-273). Drugu stranu ovog procesa opisuje Kohutovo uenje o tragikom oveku. Kohut [29, str. 206 i dalje] smatra da je osnovna odlika tragikog oveka to to, u velikoj meri nezavisno od dejstva svojih nagonskih pokretaa i oseanja, tei ispunjenju svojih najosnovnijih ambicija i ideala. Umesto da itav ivot posveti usaglaavanju principa zadovoljstva i realnosti, on se

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

83

uputa u mnogo riziniji poduhvat, u ispoljavanje onoga najunutranijeg u sebi, to vodi do neminovnog susreta sa preteom prazninom smrti, koja ljude obino paralie i tera ih da ustuknu. Meutim, tragiki heroj - svejedno da li potie iz najvanijih mitova istorije oveanstva, iz knjievnosti, ili iz svakodnevice - upravo se i odlikuje time to smrt nije kazna za njegovo delo, ve, u sutini, deo ispunjenja. Nasuprot potpunom uruavanju psihotine i neuspenim trzajima neurotine osobe, tragiki ovek uspeva da prihvati neminovnost smrti i doivi je kao deo razvoja svog selfa: Pred Kohutom smrt se ukazala kao injenica ivota. Kao paradoksalni faktor jedne potencijalno vie kohezivnosti selfa. Smrt je, zapravo (...) poslednji organizator psihe... Pred licem smrti ogleda se ovekov ivot. Pred tim istim licem, pred licem smrti, gradi se (ili pada) svaka mogua teleologija selfa [30; videti takoe 31]. Smrt je odnosno, smrtnost je - najvaniji test sigurnosti afektivnih veza i mentalizacija: da li je mogue nositi u sebi toliko pouzdane predstave da moemo da podnesemo i doivljaj trenutka u kojem nee biti objekata, trenutak potpune samoe [videti i 32]. 3. Kako podneti mentalnu bol? U jednoj knjizi intervjua, Julija Kristeva [33] govori o tome da je svako pitanje, ma koliko intelektualno moglo biti formulisano, zapravo odraz boli. Dozvoliti drugom nezavisno postojanje uvesti razlikovanje, separaciju, neizvesnu i nesaznatu drugost znai, dakle, uvesti vreme, to jest sopstvenu konanost, i uvesti bol. I o tome je u ovom tekstu sve vreme i re: o bolnim iskustvima gubitka, pokuajima da se ona izbegnu i poreknu, zrelosti kao sposobnosti da se ivot podnosi i u njemu uiva uprkos tome to svaki njegov trenutak znai gubitak, slabljenje, pribliavanje smrti. Kao to je sluaj i s mnogim drugim mentalnim funkcijama, bol moe biti jasno razvojno locirana. Naime, jasno je da se mentalna bol pojavljuje u tano odreenoj razvojnoj fazi. Ni frustriranost usled ogranienja ili neispunjenja elje, ni preplavljujua strepnja usled nedovoljno izgraene strukture linosti, ni oseanje krivice nisu bol. Sve i ako se mentalna bol vee za ono to se u klajnijanskom diskursu naziva depresivna pozicija, vano je da ne budemo zavedeni nazivom bol depresivnosti ovde predstavlja posledicu pojave doivljaja da smo celoviti. Nije bol kad se bojimo da emo se raspasti ili kad nam je neto uskraeno, kao to bol nije ni oseanje krivice, mada svi ti doivljaji nalikuju boli. Bol je kad imamo doivljaj da smo celoviti, da izmeu nas i takoe celovitih drugih postoji relativno vrsta i postojana granica, te kad, samim tim, znamo ili nasluujemo da smo sami. Ne samo da se bol uvek javlja s celovitou, nego se svaka celovitost javlja s bolom. Ti su fenomeni praktino nerazdvojivi. Terapijski rad nam to jasno pokazuje: svako napredovanje ka celovitosti mora biti plaeno bolom; i obratno, to vea odvanost u suoavanju s bolom, tim bre napredovanje ka celovitosti. Kao to, s druge strane, narcistike fenomene, iz ove perspektive, moemo definisati kao posledicu nesposobnosti da se podnosi bol. Za neke je

84

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

osobe tako sve adikcije, fizika bol, nasilje, psihotina stanja bolje od mentalne boli koju donosi separiranost. Kao to fizika bol ima svoju jasnu funkciju, ima je i mentalna. Ona nije, kao kod fizike, u raspoznavanju ugroavajuih stimulusa, ve u tome to nas pokree na jasnu akciju. Noenje s bolom, Frojdov rad tuge, predstavlja osnovni podsticaj za rane oblike poistoveenja, koji po definiciji zahtevaju separiranost [za detalje videti 34]. Tek kad neto izgubimo, kad nas neto zaboli, pojavljuje se razlog da traimo pomo, a poto sad priznajemo postojanje celovitog drugog (sveta, ne-Ja) imamo i gde da je traimo. Tako struktura linosti nastaje kroz pokuaje da u sebi izgradimo ono to poinje da nam nedostaje, kroz poistoveenje s izgubljenim objektom, na temelju boli koju oseamo usled gubitka. Ovde se zainju nai selfovi. Dva osnovna sainitelja naih identiteta pamenje i formiranje narativa proistiu iz iskustava boli i poistoveenja. Prva pamenja sebe kao izdvojene celine povezana su s naizmeninou pozitivnih i negativnih iskustava i zahtevaju pouzdanu brigu koja se povremeno prekida. U sluaju bilo kojeg ekstrema, beba naprosto nema ta da upamti: ili nema pukotina koje bi omoguile prevoenje iskustva u koliko-toliko diskretne jedinice, ili je ambis tako dubok da mu se dno ne vidi. Meutim, upamivanje sebe, fizikih i socijalnih objekata kao celovitih i razdvojenih entiteta ne moe se posmatrati kao da je naprosto proizvod kognitivnog razvoja ili uravnoteenog roditeljstva. Svaki narativ, pa i svaka svest o sebi, poiva na devijaciji [videti 35]: nemogue je ispriati priu osim kroz odstupanja od uobiajenog, kroz ukazivanje na retko, neoekivano, zabranjeno; nemogue je upamtiti bilo ta osim kroz referiranje na razliitost; nemogue je stei iskustvo osim kroz bol. Tako i roditelji poinju bebi da pripisuju postojanje dispozicije za odreeni tip reagovanja priajui njoj i o njoj u terminima istrajnih odstupanja od uobiajenog. Ova injenica vodi nas do potencijalno razvojno najsavrenijeg (najzdravijeg) naina da se suoimo s bolom. Nije, naime, stvar samo u tome da je narativ mogu i potreban samo tamo gde ima bola, ve je on u isto vreme i pokuaj da se bol integrie i uini podnoljivom. Nije psiholoka sutina kreativnosti u pokuaju da se prolaznost prevazie tako to se ostavi neto iza sebe (ili u sublimaciji nagonskih impulsa, ili u reparaciji oteenih objekata) koliko u potrebi da se traumatini rani gubitak uz pomo talenta prihvati, proradi i odtuguje. Brojne savremene psihoanalitike studije genijalno kreativnih umetnika pokazuju da su svi oni odrastali u porodicama koje su pretrpele gubitak, najee smrt deteta, neposredno pre njihovog roenja, da su odrastali kao deca koja roditeljima predstavljaju zamenu za izgubljeno dete (engleski termin je replacement child) i u celom svom stvaralatvu se vraali na takve motive. Naveu samo nekoliko dobro istraenih primera. Jedan od starije brae Judina O'Nila umro je nedugo pre no to se kasniji nobelovac rodio; lik kojim on u svojoj najutobiografskijoj drami predstavlja sebe nosi ime preminulog brata (o ovome sam detaljno pisao u drugom radu [36]; najbolju O'Nilovu biografiju napisao je psihoanalitiar - videti 37]. Gustav Maler

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

85

odrastao je u porodici s etrnaestoro dece od koje je vie od polovine umrlo u detinjstvu, a jedan od njegove brae u zrelom dobu izvrio je samoubistvo; ciklus pesama Kindertotenlieder napisan je pre, a ne, kako se esto pogreno misli, posle smrti Malerove starije kerke [38]. Rilkea je majka oblaila i vaspitavala kao devojicu, poto je pre no to se on rodio umrla njegova sestra Sofija [39]; ovaj motiv predstavlja vaan deo romana Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, koji se esto smatra prvim modernim romanom svetske knjievnosti. Bol stvaralatva, vidimo iz ove analize, zapravo predstavlja bol pokuaja da se zavri tugovanje za nekom traumatino izgubljenom izuzetno vanom osobom, a psihoanaliza bi mogla da kae da je umetnost autoanalitiki rad. Postoji, meutim, i trend potpuno suprotan ovome. Specifino je za savremenu kulturu to to se ona zasniva na nesposobnosti da se tuguje i pokuajima da se tugovanje izbegne: tako nae doba odlikuju pandemijske razmere narkomanije, tabletomanije, upotrebe energetskih napitaka, anestetika; odsustvo rituala vezanih za bolest i smrt; insistiranje da se komunikacija (putem mobilnih telefona ili interneta) mora uspostaviti bez odlaganja, ali ne i da ona ukljuuje empatiju, razumevanje ili razmenu oseanja i stavova; insistiranje na brzini razmene informacija, stavu hou sad i hou sve. Istraivanja pokazuju da visok procenat adolescenata kao osnovni ivotni cilj ima zabavu, lak posao koji donosi mnogo novca i neoptereenost problemima, kao i da oni ne ele da razmiljaju o svojoj budunosti. Jedno istraivanje izvedeno na beogradskim gimnazijalcima i studentima, donelo je dva izuzetno vana rezultata: prvo, svega 3.5% ispitanika moe da navede svoj ivotni san, ako je ovaj odreen kao da je za njegovo ostvarivanje potrebno 4-5 godina, i spremno da se zarad njegovog ostvarenja neega odrekne; i drugo, praktino nema razlike izmeu ispitanika uzrasta 18 i 22 godine [40]. ini se kao da odrasta itava jedna generacija koja ne poseduje kapacitete za formiranje projekcije budunosti i odlaganje zadovoljstva. Najzlokobniji rezultat takve situacije jeste svojevrsno odricanje od sopstvene subjektivnosti, poto, kako Gadamer jasno pokazuje, samo bol stvara unutranjost [41, str. 75]. U brilijantnoj studiji Bolest i kultura u postmodernom dobu, Dejvid Moris [42] poredi savremene doivljaje i pristupe bolesti sa stanjem u Diznijevim parkovima na Floridi i u Francuskoj. Na ovim mestima, kako Moris objanjava, nikada se niko nije razboleo, nije ostario, nikada niko ne umire, nikada se novi likovi ne raaju, najvei broj likova nema roditelje, ve samo ujake i ujne ili tetke i tee. Ovakvu sliku Moris prepoznaje u itavoj Zapadnoj kulturi kojom vladaju modeli vene mladosti i vitkosti, doivljaj da je ne samo mogue, ve i neophodno pobediti sve bolesti, vreme i bol. Ovakva strategija trebalo bi da nas dovede do doivljaja da emo uspeti da vreme zaustavimo u sadanjosti, da onemoguimo njegov protok i izbegnemo suoavanje s tim da postoje starenje, bol koji e doneti trenutak smrti, gubici voljenih osoba i naa sopstvena smrt. A ako se (ili kad se) od svega toga udaljimo, u namajedva da ostaje ita od ivota, ita to bismo mogli nazvati svojim.

86

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

NARCISSISM AND MOURNING

Aleksandar Dimitrijevic Department of Psychology, Faculty of Philosophy in Belgrade
Abstract: This paper reviews conceptual, developmental, and clinical distinctions implicitly present in the psychoanalytic notions of narcissism and mourning. Those notions are discussed in the chronological range spanning from Freuds basic papers on those topics, to Winnicotts and Kohuts principles, to contemporary relational and intersubjective psychoanalytic theories. The text is organized so as to follow differences between narcissism and mourning on three levels: 1) through distinction between narcissism as a state of merging with the other who represents merely an object of desire, and mourning as a state of recognition of the other as a separate subject with independent agency and initiative; 2) through studying the sense of subjective time, where persons with narcissistic (pregenital, preoedipal) structures typically have problems in projecting their own future, delaying gratification, and gaining insight into differences between generations, while developmentally more mature personality types, besides the capacity to mourn, show capacities to experience time as linear, to function outside here and now, and to face personal transience and mortality; 3) through comparison of reactions to phenomenon of mental pain: this experience defines mourning, whereas narcissism is one of the ways to evade it; furthermore, improvement in the capacity to bear mental pain is one of the indicators of developmental or clinical improvement and forms a basis for creative processes. Key words: narcissism, mourning, intersubjectivity, subjective time, mental pain

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

87

References 1. Freud S. On Narcissism. An Introduction. Standard Edition 1914;67-103. 2. Freud S. Mourning and Melancholia. Standard Edition 1917;237-58. 3. Freud S. On Transience. Standard Edition 1915;14:303-07. 4. Von Unwerth, M. Freuds Requiem. Mourning, Memory, and the Invisible History of a Summer Walk, New York, Riverhead Books; 2005. 5. Dimitrijevic A. Freud's Requiem. Mourning, Memory, and the Invisible History of a Summer Walk by Matthew von Unwerth. American Imago 2006;63(4):513-19. 6. Kohut H. etiri osnovna pojma psihologije selfa. U Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva; 1999;289-304. 7. Kohut H. The Analysis of the Self, Madison, CT, International Universities Press; 1971. 8. Hinshelwood RD. A Dictionary of Kleinian Thought, London, Free Association Books; 1989. 9. Kristeva J. Melanie Klein, New York, Columbia University Press; 2001. 10. Kohut H. Razmiljanja o narcizmu i narcistikom besu. U Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva; 1999;51-80. 11. Dimitrijevi A. Psihoanalitika shvatanja (inter)subjektivnosti: koncepti mentalizacije i afektivnog vezivanja, U Hanak N, Dimitrijevi A. (ur): Afektivno vezivanje. Teorija, istraivanja, psihoterapija, Beograd, FASPER; 2007;241-59. 12. Dimitrijevi A. Istorijski koreni i konceptualni okviri relacione psihoanalize, U Eri Lj. (ur.) Psihodinamika psihijatrija, Beograd, Slubeni glasnik, 2008, navesti strane str. ??? ??. 13. Winnicot DW. Ego Distortion in Terms of True and False Self. U The Maturational Process and the Facilitating Environment. Studies in the Theory of Emotional Development, London New York, Karnac; 1965;140-52. 14. Kohut H, Seitz F. Models and Theories in Psychoanalysis. U Ornstein PH (ur.) The Search for the Self. Selected Writings of Heinz Kohut, 1950-1978, Vol. 1, International Universities Press, 33774. 15. Winnicot DW. Use of Object and Relating through Identification. U Playing and Reality, Harmondsworth, Penguin Books, 1971;8694. 16. Bendamin D. Prva veza. U Miri J, Dimitrijevi A. (ur.) Afektivno vezivanje. Eksperimentalni i kliniki pristupi, Beograd, Centar za primenjenu psihologiju, 251-86. (god.) 17. Benjamin J. The Bonds of Love: Psychoanalysis, Feminism, & the Problem of Domination, New York, Pantheon; 1988.

88 18. 19. 20. 21.

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36.

37.

Freud S. Beyond the Pleasure Principle. Standard Edition, 1920;1-63. Freud S. The Unconscious. Standard Edition, 1915;159-203. Hol K. i Lindzi G. Frojdova klasina psihoanalitika teorija. U Teorije linosti, Beograd, Nolit, 1983;53-88. Vernan P. Hromi tiranin: Od Edipa do Perijandra. U Vernan P i Vidal-Nake P. Mit i tragedija u antikoj Grkoj, tom 2, Sremski Karlovci Novi Sad, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1995;51-90. De Rumon D. Mitovi o ljubavi, Beograd, Knjievne novine; 1985. Hajdegger M. Bitak i vrijeme, Zagreb, Naprijed; 1985. Kohut H. Oblici i preobraaji narcizma. U Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, 1999;27-49. Vlajkovi J. Teorija i praksa mentalne higijene, Beograd, Drutvo psihologa Srbije; 1990. Inhelder B, Pijae . Miljenje u adolescenata. U Intelekutalni razvoj deteta, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstavna sredstva, 1996;61-75. Blos P. Adolescent Passage. Developmental Issues, New York, International University Press; 1979. Bradley AC. Shakespearean Tragedy, The Macmillan Press, 1978. Kohut H. O hrabrosti. U Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, 1999;171-206. Jevremovi P. Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma Hajnca Kohuta. U H. Kohut Psihoanaliza izmeu krivice i tragizma. Beograd: Zavod za Udbenike i Nastavna Sredstva, 1996;333-59. Jevremovi P. Dua i smrt. U Psihoanaliza i ontologija, Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, 1998;15-23. Winnicott DW. The Capacity to Be Alone. U The Maturational Process and the Facilitating Environment. Studies in the Theory of Emotional Development, London New York, Karnac, 1965;29-36. Kristeva J. Interviews. Guberman RM (ur.), New York, Columbia University Press; 1996. Dimitrijevi A. Zaeci razvoja selfa u najranijem razvoju: psihodinamski pristup. Magistarski rad. Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2003. Mitchell DT. & Snyder SL. Narrative Prosthesis. Disability and the Dependencies of Discourse, Ann Arbor, MI, The University of Michigan Press; 2000. Dimitrijevic A. Autobiographical writing as a form of psychotherapy: The case of Eugene O'Neill. Tekst izloen na koferenciji Auto/Biography and Mediation, Majnc, Nemaka, 26-29. 7. 2006. Black SA, Eugene ONeill. Beyond Mourning and Tragedy, New Haven, CT, Yale University Press; 1999.

Psihijat.dan./2008/40/1/75-89/ Dimitrijevi A. Narcizam i tugovanje

89

38. 39. 40. 41. 42.

Feder S. Gustav Mahler. A Life in Crisis, New Haven London, Yale University Press; 2004. Kleinbard D. The Beginning of Terror: A Psychological Study of Rainer Maria Rilkes Life and Work, New York, New York University Press; 1993. Mladenovi J. Vizija sopstvene budunosti mladih i spremnost da se ona ostvari koncept sna Danijela Levinsona. Diplomski rad, Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2007. Gadamer HG. The Enigma of Health, Stanford, CA, Stanford University Press; 1996. Moris D. Bolest i kultura u postmodernom dobu, Beograd, Clio; 2008.

__________________________

Doc. Dr Aleksandar DIMITRIJEVI, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd Assoc. Prof. Aleksandar DIMITRIJEVIC, Ph.D., Department of Psychology, Faculty of Philosophy in Belgrade E-mail: adimitri@f.bg.ac.rs