Evropski modeli finansiranja kulture novi instrumenti za prevaziljaenje krize

by Edin Jasarovic on Tuesday, December 13, 2011 at 2:31am U skoranjim izvjetajima Evropske Komisije procjenjuje se da ukupni doprinos kulturnog sektora bruto drutvenom proizvodu iznosi 2.6 odsto na nivou svih lanica Unije. Kako kriza eurozone namee potrebu redefinisanja prioriteta budetske podrke javnim fondovima tako kulturni sektor Evrope sve vie reflektuje ozbiljna skraenja, smanjenja i jednu globalnu tendenciju pada i rebalansa postojeih budeta za kulturu. U tom smislu, za nas su posebno zanimljiva iskustva zemlja centralne i istone Evrope koja svedoe u prilog tome da su upravo one do sada razvile veoma sofisticirane ekonomsko-pravne mehanizme podrke javnom dotiranju kulturi kroz razvoj fiskalnih instrumenata podrke, dakle indirektnih modela finansiranja kulture. Toj se relativno novoj i specifinoj ekonomskoj nomenklaturi i vokabularu pridruuju se mehanizmi finansiranja kao to su: lutrijski fondovi i na dohvat ruke (Arm's lenght) modeli finansiranja kulture. Oekivana, najavljena i ve preduzeta smanjenja budeta za sektor kulture u Crnoj Gori, vidno e usporiti rast i strategije podizanja kapaciteta ustanova kulture, ukoliko se upravo ovakvim proaktivnim i reaktivnim instrumentima kulturnih politika ne inauguriu novi modeli finansijskog funkcionisanja. S toga pregled relevantnih i aktivnih politika Evrope moe biti od koristi za uspostavljanje jednog originalnijeg i odrivijeg modela javne podrke koji u budunosti moe smanjiti zavisnost crnogorskih kulturnih institucija i subjekata budetske subvencije. Dravna podrka (subvencija) i dalje ostaje glavni izvor finansiranja i dominantan model funkcionisanja kulture i u evropskim dravama. Ovakav alimentirani status kulture sve vie se dovodi u pitanje, iz dva prevashodno socijalno-ekonomska razloga od kojih se jedan ogleda u nedostatku i nerazvijenosti kulturnog trita (sem u domenu kulturnih industrija) i drugi u smanjenju kupovne moi stanovnitva. Ovakav trend naslanja se takodje i na duboko ukorijenjeno oekivanje i injenicu da je kultura principijelno simboliko polje nacionalnog identiteta i ponosa kojim treba da se bavi drava, kojoj je to obaveza. Ukupni procenat podrke javnih fondova u Evropi varira od 0,4 odsto (eka, Poljska) na jugu Evrope (Grka) do ekstremnih sluajeva u nordijskim zemljama koju prate Slovenija sa 2,5 odsto i Estonija od 3,5 odsto ukupnog dravnog budeta koji se odvaja za kulturu. Crnu Goru u tom kontekstu na treba tretirati kao izlolovan sluaj jer ona ima veoma stabilane trendove procenata koji su jednaki evropskom prosjeku, s tim to ovu ocjenu treba uzeti sa rezervom jer je red veliina u konanom iznosu sredstava evropskih zemalja neuporediv za crnogorskim. Naravno, svi ovi pokazatelji odnose se na ono to tretiramo kao direktno budetsko izdvajanje, dok je uticaj indirektnih instrumenata finansiranja kulture (fiskalnih) kao na primjer u Irskoj i Holandiji jednak ili esto vei od ukupnog dravnog izdvajanja. Autonimija pojedinih regija i gradova u sluaju Austrije, Njemake, Belgije, Poljske, panije i Velike Britanije omoguava da doprinos na lokalnom nivou, ak bude vei nego na dravnom. Alokacija sredstava po sektorima kulture u odosu na prioritete oblasti djelovanja takodje varira u Evropi i esto se ne odnosi toliko na kulturnu produkciju koliko na nacionalne javne servise, sport, religijske organizacije i edukativne programe u kulturi.

Kljuno pitanje koje se postavlja sadrano je u dilemi da li model finansiranja kulture direktno utie na kvalitet kulturne produkcije i ponude? U javnoj sferi vlada subvencionira kulturu u skladu sa standardnim, veoma birokratizovanim i formalnim politikim interesom (jednakosti, pristupanosti i nacionalnog identiteta), dok na drugoj strani, trini modeli kulturne produkcije obezbjedjuju indiviualnost, objektivnost, nezavisnost, racionalnost, povezivanje i trendovsku logiku. Kada se u kulturu trino ulae onda je glavna zamjerka da e komercijalni interes prevladati nad umjetnikim, dok se u modelu javne podrke vlade oekuje da e investicijau kulturu biti mjerljiva, specifina, i sa socijalnim uinkom. S toga bi oba modela funkcionisanja trebalo sistemski proiriti kroz jedan nov strateki zahtjev kulturne politike za veom diversifikacijom resursa i uspostavljanjem alternativnih instrumenata finansijske podrke. Tako uspostavljeni instrumenti smanjili bi u velikoj mjeri patoloku i sistemsku iscrpljenost javnih fondova i zavisnost institucija , a pojaali osjeaj samostalnosti i vlastite odgovornosti za razvoj. Lutrijski privatni, javni i kombinovani fondovi dali su snaan podstrek daljoj diversifikaciji izvora finansiranja kulture na nivou Evrope kao veoma pogodni i fleksibilni mehnizmi podrke u procentima koji nisu zanemarljivi. U nekim zemljama kao to je Finska taj procenat ukupnom izdvajanju za kulturu doprinosi u visini od 71 odsto u 2000 godini, dok u Velikoj Britaniji standardno iznosi 40 odsto, i u Italiji 35 odsto. Kako je Konkurs komisije za raspodjelu dijela prihoda od igara na sreu jedini te vrste u Crnoj Gori ovogodinja raspodjela koja ima tendenciju drastinog pada procenta koji se ulae u kulturu dovee civilni sektor i nevladine organizacije iz domena kulture u veoma nezavidan poloaj. Razlog za ovakav katastrofalan uinak i rukovodjenje treba traiti u pogrenoj stratekoj orijentaciji fonda i nedostatku lobiranja za kulturu kroz strategiju okupljanja javne podrke. Osnovna karakteristika ovog Konkursa je da nema jasnih parametara za procjenu projekata u kulturi, niti jasne metodoloke smjernice, pa je stoga bolje izuzeti kulturne projekte u cijelosti iz postojeeg okvira raspodjele, nego im udjeljivati mrvice. Fiskalni instrumenti kao indirektni oblici podrke za evropsku kulturu ine veoma stimulativnu politiku koja se sprovodi prema kompanijama i pojedincima koji ele da dio poreza koji inae plaaju uloe u kulturu. Ovaj nain podrke od sutinske ja vanosti za one kulturne sisteme koji imaju veoma dugu tradiciju ovakvog naina javne kontribucije, a to su Holandija i Velika Britanija. Na nivou ovih veoma specifinih politika (tzv. procentualne legislative) identifikujemo dva okvira modela od kojih se jedan definie kroz direktno umanjenje procenta poreza za pojedina proizvode kulture, i drugi u neoporezivanju donacija i sponzorstava u kulturi. Francuska i Italija koje u potpunosti zavise od direktne subvencije drave za kulturu, su danas veoma sklone ovom tipu procentualne legislative iako su ga u prolosti s aspekta opteg modela kulturne politike sutinski negirale. Sva ova iskustva govore u prilog injenici da mjere fiskalne politike nisu samo domen ekonomsko-pravne regulacije ve izvjestan otklon od prolosti i veoma birokratizovanog sistema finansiranja kulture. U pregledu normativnih karakteristika iz nekoliko uporednih zakonodavstava Evropskih zemalja koje omoguavaju indirektnu podrku za kulturu u smanjenju poreza izdvajamo: a) smanjenje ili ukidanje poreza za odredjene kulturne proizvode, b) zakon da 1 odsto poreza na cijenu

svakog kulturnog proizvoda i usluge mora biti namijenjen nacionalnim fondovima za kulturu, c) pravilom da 1 odsto investicije koja se planira u gradjevinskom sektoru na nivou optine mora da se uloi u kulturnu komponentu samog ambijenta zgrade ili na njoj (Njemaka) d) da 1 ili 2 odsto (Italija ak do 5 odsto) prilikom plaanja poreza iz prethodne godine gradjani mogu donirati nevladinim organizacijama iz domena kulture koje sami odaberu (Poljska, Slovaka, Rumunija, Litvanija). Doprinos ovakvih fiskalnih politika i instrumenata ni na nivou Evrope ne predstavljaju standardizovanu i iroko usaglaenu strategiju ve ove strategije zavise od trendovskih kretanja i umijea kulturnih administartora da njome rukovode, to sve ukupno predstavlja prilino zahtjevnu i komplikovanu medjusektorsku saradnju koja nije imuna na kontreverze i podjednako sloenu kulturnu debatu. Uporedo sa ovim tendencijama na nivou Evrope evidentna je jo jedna strategija dravnog izdvajanja koja se sprovodi modelom na dohvat ruke kojim upravljaju nezavisne fondacije i umjetniki savjeti. Ovaj originalni mehanizam rukovodjenja kulturom preuzet je iz britanskog modela kulturne politike i umnogome doprinosi deetatizaciji i decentralizaciji kulture. Ovaj model rastereen je od bilo kakvog uticaja dravnih odluka na kulturu i primjer je liberalizacije kulturnog trita kojim dominiraju velike biznis kompanije. Uee biznis sektora kroz sponzorstva u kulturi uglavnom je motivisano politikama socijalne odgovornosti kompanija i njihovim marketinkim ciljevima. U zemljama gdje velike biznis korporacije imaju dugu istoriju sponzorisanja i doniranja kulture samo su dugoroni i vei nacionalni projekti (festivali) i institucije predmet donacija. U Crnoj Gori to je sluaj u sponorisanju sezone CNP-a od strane Societe Generale Group. Ovom prilikom moemo navesti primjer Bugarske i Poljske kojima biznis sektor doprinosi u visini od 3 do 5 odsto u ukupnom budetu za kulturu.Ovaj tip doprinosa veoma je teko u krajnjem smislu kvantifikovati jer uee privatnog sektora po pravilu ne ulazi u zvaninu statistiku dravnog aparata i ne predstavlja dio mjerljivih indikatora ekonomskog rasta bruto domaeg proizvoda kome doprinosi kultura. Stoga ekonomika kulture Evropskih zemalja predstavlja veoma uzbudjiv i dinamian proces izbora bolje pogodjenih i bolje dizajniranih instrumenata. Razvijenost ovih alternativnih menahizama finansiranja kulture dijelom je strategija za opstanak kulture posttranzicionih zemalja, dijelom moranje prouzrokovano krizom. U svakom sluaju ovaj odabir jeste rezultat kulturne politike i nain borbe za prevazilaenje krize. Otvoreno pitanje koje se postavlja je, koje e instrumente Crna Gora odabrati u predstojeem periodu krize i koliko moemo biti uspjeni da se i na ovaj nain borimo za kulturu?