VISOKA SKOLA BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: MAKROEKONOMIJA

JAVNI PRIHODI

Beograd, 2023

1
 SADRŽAJ

Uvod...........................................................................................................1
1.Budžet , javni prihodi i javni rashodi..................................................................3
2. Ciljevi i zadaci javnih prihoda............................................................................5
3. Vrste i klasifikacija javnih prihoda.....................................................................7
4. Fiskalni javni prihodi..................................... ..................................................10
5. Nefiskalni (privredni ) javni prihodi.................................................................11
6. Parafiskalni prihodi..........................................................................................12
Zaključak..................................................................................................1
4
Literatura..................................................................................................15

2
 UVOD

Javni prihodi predstavljaju sredstva koja država i druga javna pravna tela
prikupljaju fiskalnim, parafiskalnim i nefiskalnim instrumentarijem i koriste za
finansiranje javnih potreba iz svoje nadležnosti. Javni prihodi su se oduvek
prikupljali kroz razvoj ljudskog društva. Javni prihodi su za vreme prvobitne zajednice
prikupljani u obliku darova kojima su se zadovoljavale javne potrebe koje su bile
skromne. U robovlasničkom društvenom uređenju razvile su se razna prikupljanja
javnih prihoda, koristila se robovska radna snaga, ratni plen, pljačka,
prihodi od državne imovine i itd. Strukturu prihoda u feudalnom društvu čine
feudalna renta, prihodi od imanja i porezi, akcize, takse, javni zajmovi.

U kapitalističkom društvu se oko 80% - 90% državnih potreba

kapitalističke zemlje podmiruju porezima. Kapitalistička država ostvaruje prihode
po osnovu doprinosa, taksa, javnog zajma itd. Strukturu prihoda zemalja
socijalističke privrede predstavljaju porezi, doprinosi, carine, takse, naknade,
zajmovi itd.
Kod postsocijalističkih zemalja strukturu javnih prihoda čine porezi,
carine,doprinosi, takse, javni zajam, ostali prihodi (prihodi od transformacije
društvenih i državnih preduzeća – privatizacije).

Za javne prihode se može reći da su to sredstva koja služe za zadovoljavanje

opštih i zajedničkih potreba.

Prihodi države, javni prihodi, imaju brojne karakteristike:

1.da se ubiraju (iskazuju), po pravilu, u novcu,

2. da se ubiraju redovno godišnje,

3. da trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu (izuzetno, realni

porezi na imovinu) i

4.da služe podmirivanju troškova koji imaju opšti karakter.

Javni prihodi se danas javljaju u raznim oblicima a najvažniji su :

1. Porezi,

2. Prihodi od javne imovine;

3. Takse;

4. Carine;

5. Doprinosi;

3
 6. Parafiskalni prihodi;

7.Novac iz primarne emisije centralne banke;

8. Javni dug države ;

9. Pokloni i dr.

U ovom diplomskom radu obrađuni su javni prihodi, vrste javnih prihoda i

njihove karakteristike a posebno mesto u njemu zauzimaju porezi kao najznačajnija
vrsta javnih prihoda.

4
 1.Budžet, javni prihodi i javni rashodi
Savremena teorija i praksa poznaju brojne oblike javnih prihoda koji se
prikupljaju u cilju finansiranja javnih rashoda. Sve prikupljene javne prihode tj. poreze,
doprinose, takse i druge oblike javnih prihoda potrebno je rasporediti na određene
korisnike i za utvrđene namene. Zbog toga, potrebno je da svaka država u svom
finansijskom sistemu ima određene finansijske institucije ili institucije za finansiranje
javnih rashoda.1Teorija i praksa savremenih država poznaje brojne institucije javnih
finansija: budžeti, fondovi, finansijski programi, posebni računi i slično. 2 S tim u vezi,
nije sporno da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih finansijskih institucija budžet.
Budžet predstavlja osnovni, a u nekim slučajevima i jedini instrument finansiranja
javnih rashoda u savremenim državama.

Budžet je jedna od institucija za finansiranje javnih rashoda za koju ne postoji

jedinstvena definicija. Određene razlike u definisanju budžeta proizlaze iz razlika u
pristupu koji se primenjuje pri izučavanju fenomena budžeta. Naime, u pristupu
izučavanju institucije budžeta može biti preovladujuća ekonomska, pravna, politička,
finansijska, administrativna ili socijalna komponenta budžeta.
U teoriji javnih finansija možemo naći priličan broj pokušaja i napora da se
definiše budžet. U tom smislu, budžet je moguće definisati kao sistematski prikaz
prihoda i rashoda određene države ili uže društveno-političke zajednice, za određeno
plansko razdoblje, odnosno za jednu budžetsku godinu.3 Dakle, budžet predstavlja
određeni sintetički bilansni pregled svih materijalno-finansijskih potreba širih ili užih
političko-teritorijalnih jedinica, gde se uz zakonske sankcije programiraju prihodi i
utvrđuju rashodi za određeni planski period. Kao određeni bilans javnih prihoda i
rashoda, budžet igra veoma značajnu ulogu upravo kao finansijski instrument u koji se
slivaju značajna sredstva i preko kojeg se vrši preraspodela velikog dela nacionalnog
dohotka. Zbog toga, danas je veoma prihvaćena definicija koja budžet definiše kao
osnovnu finansijsku instituciju svake političko teritorijalne zajednice kojom se planski
predviđaju novčani rashodi i prihodi shodno karakteru proizvodnih odnosa za
neposredne i perspektivne zadatke, a koje sankcioniše predstavničko telo. Ova definicija
budžeta jasno povezuje budžet jedne političko-teritorijalne jedinice, odnosno njegovu
strukturu novčanih rashoda i prihoda sa proizvodnim odnosima. Na taj način, jasno se
ukazuje na spregu između budžeta, političkog tela i vladajućih odnosa u proizvodnji koji
uslovljavaju i nalažu njegove zadatke, u zavisnosti od konkretnog stanja ovih odnosa.
Postoje i brojne druge definicije budžeta, ali je u njima redovno prisutno nekoliko
osnovnih zajedničkih elemenata.
Pri tome, osnovne zajedničke crte svih važnijih definicija budžeta uglavnom se
ogledaju u sledećem:

1. budžet je javni akt, jer je finansijski instrument javne vlasti,

2. budžet je planski akt, jer istovremeno predviđa prihode i rashode,
3. budžet obuhvata jednogodišnji period, jer se odnosi na jednu godinu, i
4. budžet u sebi sadrži i karakteristike određenih društveno-ekonomskih i
1
Vunjak N., Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995,str.104
2
Vunjak N., Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica 1995,str 104-105
3
Rodić J., Teorija i analiza bilansa, Privrednik, Beograd, 1997,str. 10

5
 političkih odnosa zemlje u kojoj se donosi.

Budžet je danas jedan od najsnažnijih istrumenata razvojne i tekuće ekonomske

politike. Sa razvojem javnih finansija , i javnih rashoda , savremena finansijska teorija
sve više se bavi razmatranjem značaja budžeta.

2. Ciljevi i zadaci javnih prihoda

Javni prihodi se danas u ekonomskoj i finansijskoj politici koriste za ostvarenje
brojnih ciljeva i zadataka. Možemo reći da postoje najmanje četiri osnovna kompleksa
ciljeva i zadataka, odnosno funkcija javnih prihoda, a to su:
 Alokacija privrednih resursa;
 Ekonomska i socijalna stabilizacija;
 Preraspodela dohotka i akumulacije;
 Podsticanje privrednog razvoja.

Alokacija privrednih resursa - predstavlja značajnu funkciju javnih prihoda, s

obzirom da oni mogu višestruko delovati na alokaciju privrednih faktora u nacionalnoj
privredi. Preko javnih prihoda stvaraju se finansijska sredstva, koja će se alocirati preko
javnih rashoda u pravcu koje utvrdi odgovarajuća finansijska, odnosno ekonomska
politika. Međutim, javni prihodi nose u sebi mogućnost da utiču na alokaciju privrednih
resursa kod subjekata i van fiskalnog sistema. Zbog toga, podsticanje alokacije
privrednih resursa preko javnih prihoda u željene pravce ( delatnosti, regione, strukture
investicija itd ), čini aktivan sadržaj najvećeg broja savremenih finansijskih politika. U
tom kontekstu, savremena finansijska teorija posvećuje veliku pažnju i značaj ovoj
funkciji javnih prihoda, tražeći nove načine i nova rešenja koja bi vodila ka najboljim
rezultatima.

Ekonomska i socijalna stabilizacija - predstavljaju značajnu funkciju javnih

prihoda. Veliki značaj i uloga javnih prihoda u stabilizacionoj politici potiče iz njihove
moći da utiču na direktan i.indirektan način na dinamiku osnovnih agregata nacionalne
privrede. Naime, preko javnih prihoda moguće je uticati na rast ili smanjenje mnogih
pojedinačnih oblika tražnje. To se postiže većim ili manjim zahvatanjem osnovnih
izvora takvih oblika tražnje. Analogno tome, parcijalne akcije strukture javnih prihoda
na segmentima tražnje ili ponude nacionalne privrede, odraziće se na ukupnu nacionalnu
tražnju ili ponudu.

Preraspodela dohotka i akumulacije - predstavlja najvažniju funkciju

ukupnog sistema javnih prihoda. Preraspodelom dohotka i akumulacije putem javnih
prihoda mogu se činiti pretpostavke za stvaranje niza javnih funkcija koje će pomoći
dalji privredni i socijalni razvoj zemlje. Međutim, priroda ove preraspodele nosi sa
sobom i potencijalne opasnosti, pre svega, ekonomske i socijalne prirode. Sličan je
slučaj i sa javnim prihodima nefiskalnog karaktera. Oni takođe predstavljaju značajan
čin u preraspodeli dohodaka i akumulacije, pa otuda mogu pomoći ostvarenje značajnih
ekonomskih, političkih i socijalnih ciljeva i zadataka.
Podsticanje privrednog razvoja - preko javnih prihoda moguće je na više
načina. Prvo, javni prihodi se mogu javiti direktno u funkciji alimentatora određenog

6
javnog fonda koji ima funkciju da finansira uže ili šire programe privrednog razvoja
nacionalne privrede. Drugo, javni prihodi mogu i indirektno uticati na privredni razvoj
preko podsticaja onih ekonomskih kategorija koje su od najvećeg značaja za privredni
razvoj. Tako, preko strukture javnih prihoda može se uticati na rast akumulacije u celini
ili po privrednim oblastima i regionima.4

3. Vrste i klasifikacija javnih prihoda

Danas imamo veliki broj oblika, vrsta i podvrsta javnih prihoda koji u
savremenoj tržišno orijentisanoj privredi stoje na raspolaganju državi pa zato je
potrebno izvršiti odgovarajuću klasifikaciju i sistematizaciju javnih prihoda. U
finansijskoj literaturi najčešće nalazimo sledeću klasifikaciju javnih prihoda:

 Redovni i vanredni prihodi;

 Izvorni i derivativni prihodi;
 Javnopravni i privatnopravni prihodi;
 Prihodi od stanovnistva i prihodi od pravnih lica;
 Povratni i nepovratni prihodi;
 Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica;
 Namenski i nenamenski prihodi;
 Prihodi u novcu i prihodi u naturi.

Redovni i vanredni prihodi - Redovni prihodi države ubiraju se kontinuirano,

odnosno u određenim vremenskim intervalima, a iz izvora koji se neprestano ekonomski
obnavljaju. Ovi prihodi služe za podmirivanje redovnih javnih rashoda. Po pravilu,
redovnim javnim prihodima se ne pokrivaju vanredni javni rashodi. To je i logično, jer
bi u protivnom država opterećivala privredne subjekte više nego što je potrebno da se
zadovolji neka društvena potreba. Redovni javni prihodi čine najveći deo državnih
prihoda. S druge strane, vanredni javni prihodi ubiraju se povremeno i služe za
podmirivanje vanrednih državnih potreba (rashoda). Naime, ako se pojedini rashodi
države javljaju povremeno, pri čemu nije moguće predvideti iznos koji je potrebno
osigurati da bi se podmirili rashodi koji iz toga proizlaze, onda se ti rashodi podmiruju
iz vanrednih prihoda države.

Izvorni i derivatnivni javni prihodi - predstavljaju prihode koje država

ostvaruje svojom ekonomskom aktivnošću ili na osnovu prava vlasništva. Ove prihode
država ostvaruje u svojstvu preduzetnika državnih preduzeća, ili od državne imovine. Pri
tome, pozicija države se bitno ne razlikuje od položaja koji imaju drugi privredni
subjekti. S druge strane, derivativni (izvedeni) javni prihodi predstavljaju prihode koje
država ostvaruje na osnovu svoje suverene vlasti, odnosno na osnovu tzv. finansijskog
suvereniteta. Ovi prihodi se nazivaju derivativni zato sto su izvedeni iz ekonomske
snage fizičkih i pravnih lica.
4
Perić A.,Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976

7
 Javnopravni i privatnopravni prihodi- U ove prihode ubrajaju se oni prihodi
koje država ostvaruje na osnovu svog finansijskog suvereniteta. Ovi prihodi se mogu
ostvariti: prvo, zato to država ima isključivo pravo da obavlja određene radnje (pravo
propuštanja ili činjenja) za koje su zainteresovana fizička i privatnopravna lica koja od
toga imaju neposrednu korist, pri čemu je visina naknade državi u određenom odnosu sa
učinjenom uslugom, i drugo, bez neposredne naknade fizičkim i pravnim licima koja su
obavezna izdvajati deo svog prihoda, odnosno dohotka (ponekad i imovine). S druge
strane, država može u obavljanju neke privredne aktivnosti biti: prvo, potpuno
izjednačena sa drugim privrednim subjektima (pravnim i fizičkim licima), i drugo, može
biti samo delimično izjednačena sa drugim privrednim subjektima. U oba slučaja,
prihodi koji su ostvareni nazivaju se privatnopravni prihodi države. Na osnovu
izloženog, može se reći da se podela javnih prihoda na javnopravne i privatnopravne
prihode bitno ne razlikuje od podele na originalne i derivativne prihode.

Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica - Javni prihodi od

stanovništva su prihodi koje građani izdvajaju iz svog dohotka za podmirivanje javnih
rashoda. U sistemu prihoda savremenih razvijenih država prihodi od stanovništva
zauzimaju značajno mesto. S druge strane, prihodi od pravnih lica su prihodi koje
plaćaju privredni subjekti i drugi oblici pravnih lica iz prihoda (dobiti) koje ostvaruju po
osnovu ekonomske aktivnosti i iz imovine. Pravna lica izdvajaju određena sredstva za
podmirivanje državnih potreba bilo na osnovu zakonskih propisa, bilo na osnovu
ugovora (zajmovi državi).

Povratni i nepovratni prihodi - Prihodi koje fizička i pravna lica izdvajaju za

podmirivanje javnih potreba, po pravilu im se ne vraćaju. Obveznici plaćanja tih prihoda
imaju određenu korist od njihovog trošenja. Ta korist (posredna ili neposredna) nije,
odnosno ne mora biti u nekom odnosu sa visinom prihoda koji su fizička i pravna lica
izdvojila za zadovoljavanje javnih rashoda. U savremenim državama sve značajnije
mesto u sistemu javnih prihoda zauzimaju sredstva koja su fizička i pravna lica
dobrovoljno i samo privremeno izdvojila za finansiranje određenih javnih rashoda. To su
dobrovoljni zajmovi na koje država plaća i kamate kao cenu za pozajmljena sredstva.
Međutim, ako je država obavezna vratiti samo iznos zajma onda se radi o beskamatnim
zajmovima.

Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica - Sredstva koja država ubira za

podmirivanje javnih rashoda mogu biti javni prihodi širih političko-teritorijalnih
jedinica odnosno javni prihodi užih jedinica (opština). Problem kojoj će (užoj ili široj)
političko-teritorijalnoj jedinici pripasti pojedini prihodi, odnosno deo tih prihoda
izuzetno je složen. Raspodela prihoda između pojedinih političko-teritorijalnih jedinica
posebno je osetljiva u državama u kojima postoje značajne razlike u obimu
zadovoljavanja određenih društvenih potreba u tim jedinicama.

Namenski i nenamenski javni prihodi - Namenski (destinirani) javni prihodi

predstavljaju prihode države za koje je tačno utvrđena namena utroška sredstava koja su
prikupljena pomoću određenog finansijskog instrumenta. U sistemu javnih prihoda
savremenih država postoji tendencija jačanja uloge namenskih prihoda u ukupnim

8
državnim prihodima. S druge strane, nenamenski (nedistinirani) javni prihodi su oni koji
služe za zadovoljavanje svih društvenih potreba. Pri tome, svrha njihovog trošenja nije
unapred utvrđena. S tim u vezi, treba reći da najveći deo javnih prihoda nema namenski
karakter. Odstupanje od namenskog karaktera javih prihoda usko je povezano sa ulogom
države u zadovoljavanju javnih potreba, kao i sa podelom nadležnosti širih i užih
političko-teritorijalnih jedinica.

Prihodi u novcu i prihodi u naturi – Prihodi savremene države ubiraju se po

pravilu u novcu, a vrlo retko ili skoro nikako u naturi. Međutim, uz prihode u novcu
danas se retko ipak susrećemo i sa javnim prihodima koji se ostvaruju u naturi. Naime, u
savremenim uslovima prihodi u naturi uglavnom se pojavljuju u vidu vanrednih prihoda,
odnosno u formi poklona. Sledstveno tome, prihodi u naturi zauzimaju skromno mesto u
sistemu prihoda savremenih država.

U savremenom svetu postoje četiri zvanične klasifikacije javnih prihoda,a to su:

1. Evropski sistem integrisanih ekonomskih računa;

2. Klasifikacija Međunarodnog monetarnog fonda.
3. Klasifikacija OECD-a;
4. Klasifikacija Ujedinjenih nacija;.

Klasifikacija OECD-a danas se smatra najpotpunijom klasifikacijom javnih

prihoda, posebno poreskih oblika koji se sreću u savremenim tržišnim ekonomijama.
Osnovni smisao postojanja međunarodnih klasifikacija javnih prihoda leži u stvaranju
mogućnosti za komparativne analize savremenih poreskih sistema i poreskih politika.
Javne prihode možemo podeliti i na redovne i neredovne. Redovnim
prihodima se smatraju oni javni prihodi koji se kontinuirano, u određenim vremenskim
intervalima prikupljaju i iz izvora koji se redovno i neprestano ekonomski obnavljaju.
Nasuprot njima, neredovnim javnim prihodima se smatraju prihodi koje država
ostvaruje, neredovno, da bi se pokrili rashodi koji se izuzetno javljaju, vrlo često iz
izvora koji se ne obnavljaju.
Redovni javni prihodi mogu biti dvojaki: nefiskalni i fiskalni prihodi .

9
 4. Fiskalni javni prihodi

Pod fiskalnim prihodima ili dažbinama treba podrazumevati prihode koje država
dobije prisilnim putem, iz dohotka poreskih obveznika. To su: porezi, doprinosi i
takse, gde su najznačajniji porezi.
Kod fiskalnih oblika javnih prihoda prisutan je i određeni oblik obaveznosti.
Ovu obaveznost utvrđuju društveno-političke zajednice, odnosno njihovi predstavnički
organi. Međutim, obaveznost kod fiskalnih oblika javnih prihoda, iako je generalni
osnov, ipak nije istog intenziteta i sastava. Kakva će biti obaveznost kod fiskalnih
prihoda u jednoj državi zavisi od vladajuće ideologije, od karaktera njenih osnovnih
institucija, od odnosa građana prema javnim institucijama, od odnosa ekonomskih i
socioloških subjekata prema javnoj vlasti i javnim funkcijama, kao i nosilaca javne vlasti
prema ovim subjektima.5 Fiskalne prihode država ostvaruje van tržišnog procesa tj.
prinudnim putem, odnosno prinudnim prisvajanjem kupovne snage fizičkih i pravnih
lica potčinjenih njenom fiskalnom suverenitetu, u visini koju autonomno utvrđuje na
osnovu političkih kriterijuma.6
Ekonomske osobine fiskalnih prihoda ogledaju se u tome da u svojoj osnovi ne
podležu zakonima ponude i tražnje, odnosno da ne izviru iz ovih odnosa.
Visinu fiskalnih oblika javnih prihoda utvrđuju institucije javnih vlasti i njeni
predstavnički organi. Zbog toga, fiskalni prihodi su javnopravne prirode. Fiskalne
prihode propisuju drušveno-političke zajednice, odnosno predstavnički organi
društveno-političkih zajednica za određenu teritoriju, a u zavisnosti od svoje nadležnosti
i svojih funkcija. Ovo pravo javne vlasti da uvodi određene oblike javnih prihoda -
fiskaliteta, za određenu teritorijalnu nadležnost u literaturi se naziva fiskalni
suverenitet. Koliko će biti nivoa društveno-političkih zajednica, kao institucija javne
vlasti, to zavisi od društveno-političkog uređenja zemlje. 7 Danas je u složenim
državama broj nivoa svakako veći, što znači da u stvari postoji više fiskalnih
suvereniteta. U ovu grupu javnih prihoda treba uključiti tri ključna oblika prihoda, to su:
porezi, takse i doprinosi. Međutim, ovoj grupi javnih prihoda treba dodati i oblike
parafiskalnih prihoda, koji su po svojim karakteristikama bliži pravim fiskalnim, nego
nefiskalnim javnim prihodima.

5. Nefiskalni ( privredni ) javni prihodi

Specifičnu vrstu javnih prihoda čine nefiskalni (privredni) javni prihodi. Oni se
još nazivaju i originarni javni prihodi. Njihova osnovna karakteristika sastoji se u tome
što se ostvaruju po osnovu državnog (javnog) vlasništva nad ekonomskim dobrima ili po
osnovu delatnosti države, njenih organa ili od nje ovlašćenih subjekata. Ova vrsta javnih
prihoda je po svojim karakteristikama veoma brojna i raznolika. Međutim, iz ove grupe
javnih prihoda zaslužuje pažnju da se posebno izdvoje i apostrofiraju sledeći nefiskalni
javni prihodi:
1. Domenski prihodi;
2. Prihodi državnih ustanova
5
Perić A., Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976,str.217
6
Grupa autora, Finansije- teorija i praksa, Stylos, Novi Sad, 2001
7
Perić A., Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd, 1976,str.224

10
 3. Prihodi državnih preduzeća ;

1. Domenski prihodi - podrazumevaju prihode koje država ostvaruje po

osnovu svojinskog raspolaganja imovinom. Ova vrsta prihoda može se sticati prodajom
imovine, davanjem u zakup ili ekonomskom eksploatacijom, odnosno korišćenjem. U
određenim zemljama posebno u onima koje se nalaze u tranziciji, pojavljuje se državna
imovina u obliku velikih kompleksa poslovnog prostora koji se nedovoljno koristi za
ostvarivanje javnih funkcija. Otuda, nisu retki slučajevi da državni organi izdaju u zakup
(ređe prodaju) nedovoljno iskorišćene administrativne zgrade i ostvaruju javne prihode.
Dakle, u ovim državama kao javni prihodi pojavljuju se i prihodi od prodaje ili davanja
u zakup državne imovine. Ova vrsta prihoda je po svim svojim karakteristikama bliska
(ili jednaka) domenskim prihodima.

2. Prihodi od državnih ustanova - predstavljaju javne prihode koji se ostvaruju

od delatnosti državnih tj. javnih ustanova, kao što su ustanove kulture, obrazovanja,
nauke, zdravstva itd. Ovde se radi o javnim ustanovama koje su neprofitnog
(nedobitnog) karaktera. S obzirom da ovi prihodi ni približno ne mogu da pokriju
ostvarene rashode navedenih ustanova, a to im i nije svrha, onda se njihovo finansiranje
ostvaruje iz budžeta.

3. Prihodi državnih preduzeća - predstavljaju prihode koje ostvaruju državna

preduzeća i ova vrsta nefiskalnih prihoda ima najveći značaj. Brojni su motivi i razlozi
osnivanja državnih preduzeća. Ali u sustini, razlozi su finansijske, ekonomske i
socijalno-političke prirode. Međutim, u savremenom svetu finansijski razlozi osnivanja
državnih preduzeća sekundarnog su značaja. Mnogo je češći slučaj da se državna
preduzeća osnivaju upravo iz ekonomskih i socijalno-političkih razloga. Naime, u
pojedinim slučajevima ekonomski razlog može biti značajan za osnivanje državnih
preduzeća. Najčešće se radi o onim sektorima privrede u kojima privatna inicijativa
nema interesa, ili je u pitanju aktivnost koja zahteva značajan obim potrebnih sredstava
za osnivanje.

Međutim, u savremenim uslovima su ipak najdominantniji razlozi osnivanja

državnih preduzeća upravo socijalno-političke prirode. S tim u vezi, brojna su preduzeća
koja je država osnovala uvažavajući navedeni razlog. Država osniva preduzeća u cilju
zaštite zdravstvenih interesa stanovništva, razvoja poželjnih demografskih trendova i
rešavanja javnih komunalnih problema. Nesumnjivo je da u svim ovim delatnostima nije
realno očekivati da privatna inicijativa iskaže svoju zainteresovanost. Razlog leži u
činjenici da su to delatnosti koje cenom svojih usluga nisu u stanju da uvek pokriju
rashode poslovanja, dok istovremeno država ima interes da te cene drži na nižem nivou.

6. Parafiskalni prihodi

11
 Prema italijanskom teoretičaru Morseliju, parafiskaliteti predstavljaju fenomen
ekonomske i socijalne prirode za razliku od poreza koji su fenomen političke prirode, jer
se kod parafiskaliteta ne mogu naći elementi prinude.
Po shvatanju francuskog autora Laufenburgera parafiskalna davanja su u pogledu
prevaljivanja i konačnog dejstva vrlo bliska porezima kojima ih treba i vratiti. Iako ova
kategorija javnih prihoda još uvek nije sistematizovana i nije dobila šire forme
regulisanja, ipak je moguće izdiferencirati nekoliko osnovnih karakteristika
parafiskalnih prihoda, a to su:

- Parafiskalni prihodi ne potiču od svih nosilaca poreske obaveze, već samo od

članova određene društvene grupacije koji su povezani nekim zajedničkim ekonomskim
ili socijalnim interesom, i to u određenom vremenskom periodu;

- Parafiskalni prihodi ne ulaze u sastav budžetskih sredstava i ne regulišu ih

fiskalni organi, već se javljaju kao prihodi određenih širih ili užih grupa, povezanih
zajedničkim interesima;

- Parafiskalni prihodi imaju karakter destiniranih javnih prihoda, jer se redovno

radi o namenskim prihodima kojima se želi rešiti neki konkretan zadatak ekonomskog ili
socijalnog karaktera;

- Parafiskalni prihodi nemaju strogu vremensku trajnost kao porezi. Oni su

najčešće vremenski određeni i to prema nameni ili subjektima. Nakon toga, prestaje
potreba za njihovim postojanjem, slično vanrednim porezima.

Pojava parafiskalnih prihoda tesno je povezana sa državnom intervencijom i

uzroke koji su doveli do izdvajanja ove kategorije javnih prihoda od drugih fiskalnih
prihoda treba tražiti u promenama koje prate državni intervencionizam. Naime, širenjem
funkcija savremene držve, institucija budžeta dobija isuviše uske i krute okvire pa se
čitav krug aktivnosti prenosi sa državnih organa na odgovarajuće institucije što se
finansira iz vanbudžetskih okvira. Navedene tendencije su uslovile postepeno izdvajanje
parafiskalnih prihoda kao posebne kategorije javnih prihoda.

Parafiskalni prihodi su prevashodno namenskog karaktera. Najčešće se radi o

namenama ekonomske i socijalne prirode. U parafiskalne javne prihode sa ekonomskim
namenama obično se uključuju doprinosi koji se plaćaju raznim komorama i drugim
asocijacijama privrede, dok u parafiskalne javne prihoda sa socijalnim namenama
uključuju se kotizacije i doprinosi koji se plaćaju za pojedine vidove socijalnog
osiguranja.
Parafiskalni prihodi se ne unose u budžet, već se koriste kao samostalni izvor
finansiranja određenih ekonomskih ili socijalnih programa. Obveznici parafiskalnih
prihoda su u načelu tačno definisani krugovi (obično po teritorijalnom principu) fizičkih
i pravnih lica koji su povezani realizacijom konkretnih ekonomskih, odnosno socijalnih
programa

Zaključak

12
 Izvršavanje brojnih i obimnih funkcija i zadataka koje u savremenim uslovima ima
država nužno nalaze postojanje odgovarajućih materijalnih sredstava. Naime, da bi
mogla uopšte da pristupi izvršavanju brojnih i obimnih javnih rashoda, savremena
država mora da raspolaže odgovarajućim javnim prihodima.
Prihodi države, javni prihodi, imaju brojne karakteristike:
1.da se ubiraju (iskazuju), po pravilu, u novcu,
2.da se ubiraju redovno godišnje,
3. da trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu (izuzetno, realni porezi na
imovinu) i
4. da služe podmirivanju troškova koji imaju opšti karakter.

Društveni ili javni prihodi predstavljaju novčana sredstva koja država prikuplja radi
pokrivanja društvenih rashoda. Prema tome, društveni prihodi predstavljaju sredstva
koja imaju osnovnu namenu - pokrivanje ili finansiranje društvenih ( javnih ) funkcija.
To su sredstva koja služe za zadovoljavanje opših i zajedničih drušvenih potreba. Javni
prihodi se formiraju uglavnom kroz sistem raspodele i preraspodele nacionalnog
dohotka. Velikim delom njihovo formiranje je opredeljeno odnosima u proizvodnji.
Otuda, država raspolaže raznovrsnim prihodima čija visina i struktura zavise od
političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih faktora unutar svake privrede.

Javni prihodi imaju brojne karakteristike, među kojima treba posebno izdvojiti
sledeće:
1. Obaveznost koju utvrđuje država;
2. Ubiraju se po pravilu u novcu;
3. Ubiraju se redovno, godišnje;
4. Sluzže za podmirivanje javnih potreba;
5. Ne podležu zakonima tržišta (ponude i tražnje);
6. Njihovo trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu.

U savremenim uslovima i sistemima, javni prihodi se pojavljuju u različitim

oblicima i pod raznim nazivima kao što su porezi, takse, doprinosi, naknade, parafiskalni
prihodi.
Struktura javnih prihoda, imajući u vidu učešće i značaj pojedinih kategorija prihoda
u ukupnim javnim prihodima, znatno se razlikuje od zemlje do zemIje, u zavisnosti od
mnogih faktora ekonomsko-socijalne i političke prirode. Međutim, ipak se kao opšta
karakteristika sistema javnih prihoda savremenih država već na prvi pogled ističe
činjenica da se u najvećem broju zemalja porezi pojavljuju kao osnovni i najvažniji vid
prihoda. Porezima se u razvijenim privredama danas formira preko 85% javnih
sredstava, od čega 60-75% otpada na direktne poreze, a ostalo na indirektne. Kao
redovnim izvorima javnih sredstava, porezima se u svim razvijenim privredama pokriva
preko 50% javnih rashoda. Ostalo čine sredstva javnog duga i sredstva socijalnog
osiguranja. Takođe, odnos poreskih prihoda prema javnom dugu pokazuje sve veći
značaj javnog duga kao vanrednog izvora javnih sredstava. Javni dug, postaje redovni
izvor za pokriće javnih i drugih oblika rashoda.

13
 Literatura

1. Grupa autora, Finansije- teorija i praksa, Stylos, Novi Sad, 2001

14
2. Jelčić B., Nauka o finansijama i finansijsko pravo, Informator, Zagreb, 1983
3. Komazec S., Ristć Ž.,Finansije, Viša poslovna škola Beograd, Beograd, 2001
4. Lovčević J., Institucije javnih finansija, Službeni list SRJ, Beograd , 1997
5. Perić A., Finansijska teorija i politika, Savremena administracija, Beograd,1976
6. Rodić J., Teorija i analiza bilansa, Privrednik, Beograd, 1997
7. Sl.glasnik RS br. 52/96 I 46 /98
8. Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima
9. Vunjak N., Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica,
1995
10. Internet:
-www. wikipedia.org/
- www.ekof.bg.ac.yu
- www.mfin.sr.gov.yu
- www.knowledge-bank.org
- ww.link-elearning.com

15