2.

ЈАВНИ РАСХОДИ

2.1. ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ЈАВНИХ РАСХОДА

У јавнофинансијској литератури могу се срести бројне дефиниције јавних расхода које

покушавају да објасне појам и суштину јавних расхода и све су оне сличне јер говоре о
новчано прибаљеним1 јавним потребама. Не улазећи у нијасне и разлике које се могу
уочити у дефиницији јавних расхода, ваља констатовати да јавни расходи представљају
задовољење јавних потреба помоћу новца, односно да су јавни расходи издаци које
држава чини у јавном интересу ради задовољавања друштвених потреба. У складу са
наведеним, треба имати у виду чињеницу да је за већину дефиниција јавних расхода
карактеристично да полазе од две основне тезе које уједно представљају и две основне
карактеристике јавних расхода.

Јавни расходи имају за оснивни циљ задовољење јавних потреба, што представља
основни моменат на бази којег се може прићи јавних расхода од јавних расхода
приватних лица. Док се јавни расходи приватних лица врше ради задовољења личних
потреба, односно потреба појединца, јавни расходи представљају трошење ради
задовољења општих потреба.
Друга битна каррактеристика јавних расхода јесте чињеница да су у савременим
условима јавни расходи изражени у новцу. Ово представља општу карактеристику
јавних расхода и у пракси је најчешћи случај, што никако не значи да се у модерној
тржишно орјентисаној превреди не могу наћи и случајеви да се подмиривање јавних
расхода може вршити и на разне начине ( у натури, радом, односно чињењем, у облику
почасти и сл). Међутим постоји опште прихваћен негативан став о неновчаним
начинима реализовања јавних расхода. Наиме, поред тога што представљају
потенцијалну опасност од могућности корупције и привилеговања носилаца јавних
функција, неновчани начини подмиривања јавних расхода носе са собом и велику
могућност евазије (избегавања) јавних расхода.

Савремена финансијска теорија финансијску теорију и нову улогу државе упоређуује

са својеврсним филтером кроз који пролази значајан део нациолналног дохотка, не да
би био уништен, већ не би кроз трасфер и усмеравање у одређеним правцима сходно
економској политици земље, дао оптималне економске и социјално-политичке ефекте.
При томе, најчешће су присутни бројни и различити ефекти мултипликујућег
карактера, са низом споредних деловања у привреди. Аналогно наведеном, јавни
расходи се у савременој тероији посматрају у складу целокупног финансијског
механизма привреде и изучавају се у функционалној вези са кретањем макро
економских категорија. Ти међусобни односи јавних расхода и основних макро
економских категорија могу се приказати помоћу следеће формуле:
1
Ловчевић Ј., Институције јавних финансија, Службени лист, Београд, 1997. , стр. 31
Y=C+I+G

где употребљени симболи имају следеће значење:

Y – Национални доходак C – Лична потрошња

I –Нето инвестиције G – Општа потрошња

2.2. ВРСТЕ И КЛАСИФИКАЦИЈА ЈАВНИХ РАСХОДА

Све већи пораст јавних расхода у савременим условима, као њихова повећања улога у
економском и социјалном животу, пред финансијску теорију представљају, ради
лакшег изучавања, проблем класификовања јавних расхода у одређеним групама.
Аналогно томе, постоји мноштво врста и класификација јавних расхода. Са тим у вези,
могу се извршити разноврсне класификације што првенствено зависи од критеријума
од којег се полази. То може бити форма расхода, места, времена или њихов објекат или
субјекат. У том контексту, може се рећи скоро сваки теоретичар јавних финансија има
своју класификацију јавних расхода.

Основна класификација јавних расхода:

1. Редовни и вандредни;
2. Лични и материјални;
3. Производни и трасферни;
4. Новчани и неновчани;
5. Продуктивни и непродуктивни;
6. Одговорни и неодговорни;
7. Расходи централних, регионалних и локалних органа.

1. Подела јавних расхода на редовне и ванредне веома је стара. Као критеријум код
ове поделе узима се време у којем се јавни расходи јављају. Полазеци од тога,
обицно се сматра да редовни расходи имају следеће карактеристике: (а) могу се
унапред предвидети, (б) висина им је релативно стабилна, (ц) редовно се јављају. У
складу са наведеним карактеристикама, по логици ствари се подразумева да јавни
расходи који немају напред наведене карактеристике спадају у ванредне јавне
расходе. Наиме, ванредни јавни расходе јављају се повремено, обично као резултат
недовљно предвидених или непредвидивих узрока. Понекад, неки узроци за
алоцирање јавних расхода могу се предвидети, али када се то предвиђање не
изврши у довљној мери онда настаје потреба за проналажењем додатних извора
подмирења овим путем насталих потреба, односно ванредних јавних расхода.
 Ванредни јавни расходи настају и као последица апсолутно непредвидивих
догађаја, а који се никаквим средствима нису могли предвидети, на пример
случајеви више силе: земљотреси, пожари, епидемије итд.

2. Подела јавних расхода на личне и материјалне спада у класификовање јавних

расхода на основу објекта трошења. Лични расходи представљају јавне издатке
државе намењене издржавању њених органа управе (плате, пензије, награде, разни
облици помоци итд.). С друге стране, материјални јавни расходи обухватају све
издатке које држава чини у циљу обављања јавних функција, приликом извршења
задатака и мера из своје надлежности.

3. Подела јавних расхода на производне и трансферне спада у класификације новијег

датума, а везана је за јачање државног интервенционизма, односно за јачање
економских и социјалних функција савремене државе. У прву групу јавних
расхода тј. производне јавне расходе треба уврстити две основне групе: (а) реални
јавни расходи и (б) инвестициони и капитални јавни расходи. Реални јавни
расходи представљају расходе којима држава прибавља продуктивне услуге и
добра, плаћа службенике и раднике и купује материјална добра. У ову групу јавних
расхода спадају традиционални административни расходи државе, као што су
војска, администрација и сл. Међутим, инвестициони или капитални јавни расходи
представљају расходе којима одговара противвредност добијена у економским
добрима која ће касније доносити приходе. Другим речима, инвестициони расходи
доводе до директног или индиректног повећања друштвеног производа (изградња
привредних објеката, комуналних објеката итд).
У другу групу јавних расхода спадају трансферни јавни расходи који се
карактеришу тиме што се њима не стварају нова економска добра, нити се њима
увећава друштвени производ. Они врше само прерасподелу већ створеног
друштвеног производа, и то тако што преносе (трансферишу) финансијска
средства од једног дела становништва или привреде, неком другом делу
становништва или привреде. Типичан пример трансферних јавних расхода
представљају исплате социјалне помоци, помоц незапосленима, пензије,
субвенцује и камате државних зајмова.

4. Подела јавних расхода на новчане и неновчане једна је од најстаријих подела

јавних расхода, који данас губи на значају јер се јавни расходи исказују и
извршавају у новцу. На примјер, неновчани облик расхода има додела униформи,
организовање бесплатног превоза доласка и одласка са посла, бесплатна изградња
објеката од заједницког интереса у облику добровољног рада градана и сл.

5. Подела јавних расхода на продуктивне (рентабилне) и непродуктивне

(нерентабилне) новијег је датума и везана је за продирање активности државе у
домен привредних активности, односно оснивање државних привредних
предузеца. По овој класификацији продуктивни јавни расходи су они који доводе
до стварања прихода тј. где су приходи већи од расхода. Они могу бити директно и
 индиректно продуктивни. Јавни расходи су директно продуктивни ако непосредно
доводе до повећања привредних капацитета, односно пораста прихода. Јавни
расходи су индиректно продуктивни ако на посредан начин утичу на повећање
привредних капацитета, односно пораста прихода.
Насупрот претходно дефинисаним продуктивним јавним расходима стоје
непродуктивни јавни расходи. Ови расходи држави не доносе никакве приходе.
Класичан пример који илуструје такве јавне расходе јесу расходи за војску и
администрацију.

6. Подела јавних расхода на одложиве и неодложиве врши се са аспекта времена када

је њихово извршење планирано, односно предвидено. Аналогно томе, неодложиви
су они јавни расходи које држава мора извршити управо у оном цасу када је
њихово извршење и планирано. С друге старне, одговорне јавни расходи су они
које држава може одгодити на извесно време, с тим што одгадањем извршења
јавног расхода не сме угрозити остварење задатака због којих је државни орган
основан.

7. Подела јавних расхода према субјекту трошења огледа се у њиховој подели на

јавне расходе које врши држава (централни ниво) и на јавне расходе које врши
неко уже регионално или локално тело. Ова подела има посебног знацаја у
сложеним, федеративно организованим државама. Кљуцни проблем у овим
државама састоји се у подели надлежности (функција). Наиме за сложене државе
од посебног је знацаја изуцавање односа који постоје измеду велицине расхода
централних и локалних органа. Аналогно томе, сваки процес децентрализације по
логици ствари, мора бити истовремено праћен и процесом повећања учешћа ужих
друштвено-политицких заједница у укупним средствима која су намењена за јавне
расходе.

2.3. НАЧЕЛА ЈАВНИХ РАСХОДА

Цињеница да се значајан део створеног друштвеног производа националне привреде

користи за подмиривање јавних расхода, са своје стране налаже потребу дефинисања
одредених нацела или принципа јавних расхода. Са тим у вези, захтев за утврђивање
одређених модалитета и понашања при трошењу јавних расхода не само да је оправдан,
већ је и нужан, како би се прикупљена средства што рационалније и ефектније
користила. Због тога, у финансијској теорији се формулишу одређена начела којих се
ваља придржавати при трошењу јавних расхода да би прикупљени приходи за њихово
подмиривање били што оптималније искоришцени. Основна идеја која лежи у
фундаменту начела јавних расхода јесте захтев за рационалним трошењем јавних
средстава.
Приликом формулисања основних начела јавних расхода могу се међу разлицитим
државама запазити одређене разлике које су логицна последица специфицности
њиховог друштвеног и економског система и достигнутог степена развоја. Међутим,
упркос присутности тих разлика јавни расходи имају и одређене карактеристике које су
им заједницке без обзира на специфичне различитости држава и њихових државних
уређења. Основна начела јавних расхода која проистичу из њихиве природе и
заједничких карактеристика огледају се у следећем:

1. Начело општег интереса;

2. Начело штедње јавних средстава;
3. Начело умерености и пропорционалности;
4. Начело извора средстава;
5. Начело подударности прихода и расхода;
6. Начело одржавања структуре и јавних расхода;

1. Начело општег интереса – односи се на то да јавни расходи служе првенствено за

подмиривање оних потреба које су у интересу друштва као целине. То значи, да
средства прикупљена за подмиривање јавних потреба не смеју се употребљавати за
задовољење интереса појединаца или неке уже затворене групе корсника. Овде је
неоспоран појам јавни (друштвени) интерес под којим се подразумева интерес свих
или већине у одређеној друштвеној заједници.

2. Начело штедње јавних средстава – огледа се у захтеву да се средства намењена за

јавне расходе морају употребљавати тек након свеобухватне анализе низа различитих
солуција, па након тога искористити ону солуцију која уз најмање улагање даје
највећи разултат. Практична појашњења овог начела не значи никако штедњу у
смислу смањивања средстава, већ настојање да се са што мање средстава постигну
што већи ефекти.

3. Начело умерености и пропорционалности – огледа се у захтеву да јавни расходи

треба да буду високи колико и јавни приходи, односно да се финансирају из
друштвеног производа, а не из имовине или на рацун будуцих генерација. Ово нацело
заговара и правило пропорционалности у трошењу јавних расхода не само у односу на
друштвени производ, вец и измеду појединих врста јавних расхода, односно да се
одредене јавне потребе морају задовољавати сразмерно могуцностима.

4. Начело извора средстава – огледа се у захтеву да приликом прикупљања прихода

који су намењени задовољењу јавних расхода мора се водити рацуна о томе да се они
издвајају из новостворене вредности, дакле из националног дохотка.

5. Начело подударности јавних расхода и прихода – огледа се у захтеву да јавни

расходи буду распоређени тако да према износима одговарају јавним приходима.
Другим речима, ово представља начело одржавања равнотеже у финансијским и
привредним билансима.

6. Начело одржавања структуре и јавних расхода – подразумева да се умодерним

финансијама све већа пажња посвећује јавним расходима у смислу одговарајућих
инструмената којима држава може да делује у привреди. У погледу одржавања
 одређене структуре јавних рахода, савремена финансијска теорија све већу пажњу
данас поклања структури расхода и понашању углавном следецих облика јавних
расхода: лицним и материјалним, производним и трансферним, продуктивним и
непродуктивним, војним расходима и расходима грађанских грана.

2.4. ВЕЛИЧИНА – ОВИМ ЈАВНИХ РАСХОДА

Од величине јавних расхода зависи износ јавних прихода које треба прикупити. Обим
јавних прихода условљава обим јавних расхода и степен задовољавања јавне
потрошње. За ставове финансијских теоретицара тзв. класицне теорије јавних
финансија карактеристицно је то да њихов став представља теза да јавни расходи
морају да буду што мањи, а по многим схватањима пожељно је да се крећу у распону
измеду 15-25% друштвеног производа земље. Са обзиром да су јавни расходи и
приходи требали бити увек једнаки, као понуда и потражња, односно инвестиција и
штедња, по логици ствари полазило се од ставова да пореско оптерећење треба да буде
што ниже, да би се дао довољан подстрек приватној иницијативи као генератору
привредног раста и стабилности.

Међутим, савремена финансијска теорија не прихвата становиште добри само када су

мали, поготово не став да они представљају само терет за привреду. На против,
заступљена је теза да су јавни расходи увек корисни када су продуктивни, при цему за
такву тезу није битно колико су високи. Питање плафона, односно крајњег лимита
јавних расхода у савременој финансијској теорији још је увек отворено. Стога, са
аспекта оптималног функционисања националне привреде, проблем лимита јавних
расхода свакако није могуце решавати усвајањем неког одреденог процента. Такав став
произилази првенствено из следецих ралога:

- Постоји законитост сталног раста јавних расхода;

- Јавни расходи се данас не везују само за висину националног дохотка;
- Не поставља се више питање укупне висине јавних расхода, вец питање њихове
структуре;
- Стални раст јавних расхода постао је један од инструмената регулисања привредних
циклуса.

Фактори раста јавних расхода веома су бројни. Генерално гледано могу се поделити
у две основне категорије фактора у смислу следећег:

1. Привидни или фиктивни фактори

2. Стварни или суштински фактори

3. Остали фактори раста јавних расхода

1. Привидни или фиктивни фактори раста јавних расхода – представљају оне
факторе који повећавају јавне расходе, али не појачавају притисак на пореске
обвезнике. Фактори привидног пораста јавних расхода су:

а) Смањење куповне снаге новца – односно инфлација и раст цена доводе до

номималног раста доходака, јавних расхода и буџетских издатака уопште, иако стварни
расте не мора да постоји.
б) Повецање броја становника – обично доводи до пораста јавних расхода, али је тај
пораст праћен истовременим порастом прихода.
ц) Промене у техници израде буџета – убрајају се у факторе који привидно доводе до
повећања јавних расхода.

2. Стварни или суштински фактори раста јавних расхода - представљају оне

факторе који доводе до стварног (реалног) пораста јавних расхода и ефективног
пораста оптерецења (пресије) пореског обвезника. Фактори стварног повецања јавних
расхода могу се диференцирати на следеци нацин:

а) Економски фактори пораста јавних расхода – везани су за стални раст

продуктивности рада, друштвено и материјално благостање и животни стандад земље.
Наиме, када до пораста јавних расхода долази услед одређених захвата које држава
чини везано за економске токове, онда свакако говоримо о економским факторима
повећања јавних расхода.
б) Политицки фактори пореаста јавних расхода – могу бити унутрашњи и спољни.
Унутрашњи фактори се првенствено односе на облик друштвено-политицког уредења.
Спољно политицки фактори повецања јавних расхода везани су за политицке односе
државе са иностранством.
ц) Финансијски фактори пораста јавних расхода – везују се првенствено за службу
јавног дуга. Наиме, расписивање и монетизација тј. прикупљање средстава јавног дуга
има карактер јавних прихода.

3. Остали фактори раста јавних расхода – подразумевају да осим овде приказане

класификације поменутих фактора могуце је још навести и неке друге факторе раста
јавних расхода:

а) Ратна стања и војни расходи – представљају факторе пораста јавних расхода које
савремена теорија јавних финансија ставља на прво место, имајуци у виду њихов знацај
у оквиру ове групе фактора раста јавних расхода.
б) Процеси убрзане урбанизације – представљају знацајан фактор који доводи до
пораста јавних расхода. Наиме, урбанизација је резултат индустријализације која за
собом повлаци и ницање нових, као и проширење постојецих градова.
ц) Повецање функција државе – нужно доводи до повецања јавних расхода, нароцито
пораст државног апарата и запошљавање јавних службеника. При томе, државне
службе које нису потребне веома се скоро укидају или редукују, док се истовремено
нове државне службе лако формирају. Долази до константног ширења државне
администрације и мултипликовања државних функција.
д) Инфлационе тенденције – представљају знацајан фактор повецања јавних расхода, с
обзиром да је инфлација хронична болест свих савремених привреда. Наиме, развоја
националних привреда везан је за повећане стопе раста цена.

2.5. СТРУКТУРА ЈАВНИХ РАСХОДА

Структура јавних расхода има изузетан утицај на динамику привредног раста, његову
структурну карактеристику, као и на соционални развој и друштвени стандард
становништва. У финансијској пракси скоро свих држава посебна се пажња посвећује
управо питањима структуре јавних расхода. С тим у вези, свака држава настоји да
формира и одржи такву структуру јавних расхода која ће на оптималан начин моћи да
осигура првенствено следеће:

• Стабилност привреде и оптималан економски раст;

• Одређену структуру развоја;

• Социјалну политику;

• Сигурност унутар земље и територијални интегритет;

• Одговарајуцу политику развоја науке, образовања и културе итд.

Груписање јавних расхода:

1. Расходи државне управе – укључују како личне, тако и материјалне расходе

намењене финансирању делатности и рада државног апарата на свим нивоима
друштвено-политицке организованости. они у себи садрже и не мале јавне расходе
намењене органима унутрашње безбедности.

2. Расходи за одбрану земље (војни расходи) – заузимају истакнуто место у структури

јавних расхода сваке земље. Они су у великој мери под утицајем укупних
медународних односа и кретања у свету.

3. Расходи судства, тужилаштва и правобранилаштва – представљају одређена

средства која су потребна да би се обавили послови за чије су извршење на основу
устава и закона надлежне одговрајуће државне институције.

4. Расходи за образовање – спадају у најважније ставке у структури расхода

савремених држава. У савременим државама расходи образовања спадају у ред јавних
расхода који су веома знацајни по свом обиму. У већини земаља, све се више прихвата
став да у зависности од степена образовања становништва и адекватне квалификационе
структуре запослених зависи и укупан социо-политички и економски развој земље.
5. Расходи за културу, физицку културу и спорт – исто као и расходи за образовање
имају директан утицај на укупан социјални и економски развој земље. У највецем броју
земаља највеци део расхода за изградњу, опремање, одржавање и функционисање
музеја, позоришта, разноврсних културе и других културних установа, највећим делом
се финансирају из буџета или неких других инструмената прерасподеле (фондова).

6. Расходи за науку – представљају све значајније јавне расходе у већини савремених

држава. Уз вец поменуто образовање, научно-истраживацки рад у великом проценту
придоноси повећању стопе привредног раста и повећању продуктивности рада.

7. Расходи за еколошке сврхе – спадају међу најмлађе јавне расходе. Али данас имају
најизразитију динамику раста. Јавни расходи намењени заштити воде, ваздуха и земље
од загадења, као и расходи намењени смањењу степена радијације и буке, скоро да су
постали тзв. „интернационални“ јавни расходи.

8. Расходи за економске интервенција и инвестиције – везују се за повећану улогу

савремене државе у економском и социјалном животу. Овде се у ствари ради о бројним
облицима посредне и непосредне државне интервенције у широком спектру
економских и социјалних функција. Разним мерама посредне и непосредне
интервенције државе у националној привреди, држава може да утице на услове
привредивања, повецање извоза, ограницавање увоза, усмеравање инвестиција, бржи
развој појединих грана и подручја, промену привредне структуре, као и реализацију
макроекономских стабилизационих програма у случајевима привредне стагнације и
рецесије, или било којих других облика поремецаја привредних токова.

9. Расходи социјалне сигурности становништва – представљају јавне расходе који

најчешће спадају међу највеће расходе у скоро свим савременим државама. Овде се у
ствари ради о две врсте социјалне сигурности становништва. Прво, ради се о сегменту
социјалног осигурања, како оном обавезном, тако и оном добровољном, који обухвата
три врсте социјалног осигурања: (а) пензијско-инвалидско осигурање, (б) здравствено
осигурање, и (ц) осигурање за слуцај незапослености. Друго, ради се о разним
облицима социјалне заштите свих оних категорија становништва које, из разних
разлога, нису у позицији да себи обезбеде одговарајуцу егзистенцију.

10. Остали непоменути јавни расходи – обухватају бројне врсте јавних расхода које
познаје савремена држава, али који по свом обиму у појединим државама и појединим
периодима не морају да буду релативно мање значајни јавни расходи.

2.6. ПОКРИЋЕ ЈАВНИХ РАСХОДА

Проблему покрића јавних расхода се у теорији и пракси јавних финансија увек

поклањала посебна пажња. У проуцавању система покрица јавних расхода постоје две
основне теотије: (а) класична теорија, и (б) савремена теорија.
а) Класична теорија покрића јавних расхода – с обзиром на услове у којима је настала и
развијала се ова теорија захтевала је да се редовни јавни расходи морају покривати
само редовним приходима, док ванредне јавне расходе треба покривати искљуциво
ванредним јавним пиходима. Класична теорија јавних финансија, значи, не препоручује
коришћење јавних зајмова за покривање ни редовних, нити нерентабилних, вандредних
јавних расхода.2

б) Савремена теорија покрица јавних расхода – полази од тога да је за покрице јавних

расхода свих облика, поред пореза могуће употребити и јавне дугове, односно и друге
облике јавних средстава.

Веома неповољан метод покрица јавних расхода јесте примарна емисија. Она у ствари
представља задуживање државе код централне банке. Уместо да се јавни расходи
покривају из јавних прихода, они се покривају штампањем новца. Такво покривање
јавних расхода представља дефицитно финансирање које генерише инфлационе
процесе у привреди. Аналогн томе, овај начин покривања јавних расхода треба
избегавати, односно потпуно елиминисати.

2.7. ЕФЕКТИ (УЧИНЦИ) ЈАВНИХ РАСХОДА

Савремена финансијска наука све више пажње посвећује ефектима које јавни расходи
остварују на економски и социјални живот. Историјски посматрано, појавиле су се две
основне концепције, с обзиром на ефекте јавних расхода:

1. Концепција о неутралним јавним расходима;

2. Концепција о активним јавним расходима.

Значи, говорити о ефектима јавних расхода значи говорити о активним, односно

неутраним јавним расходима. 3

Држава активно утиче на три основне области: (а) на производњу, (б) на потрошњу, и
(ц) на економско-социјалне односе у земљи.

а) Утицај јавних расхода на производњу – ови утицаји могу се реализовати на два

начина: директно и индиректно. Директам утицај јавних расхода на производњу
огледа се у подизању и стварању производних и других капацитета, затим у
улагањима у државна и јавна производна предузеца, што са своје стране непосредно
омогућава пораст производње а тиме и пораст националног дохотка. Индиректни
утицаји јавних расхода на производњу се реализују преко дејства расхода остварених
у образовању, здравству, социјалној заштити итд.

2
Перић А. „Финансијска теорија и политика“, Савремена администрација, Београд, 1974., стр. 175-176.
3
Раичевић Б. Павловић Ђ., „Јавне финансије“, Универзитет БК, Београд, 1995., стр. 61
 б) Утицај јавних расхода на потрошњу – манифестује се на разне нацине. Један део
ефеката јавних расхода на потрошњу огледа се у цињеници да се управо преко
одређених врста јавних расхода ствара куповна снага тамо где је није било, или се она
додатно повецава. Глобално посматрано, тиме се повећава потрошња.

ц) Утицај јавних расхода на економско-социјалне односе – најбоље се уоцава

посматрањем категорије трансферних јавних расхода, јер основна функција
трансферних расхода јесте расподела и прерасподела друштвеног производа, односно
националног доходка.

На крају, треба закључити цињеницом да се савремена држава више никада неце

ослободити своје економске и социјалне интервенције. Тај задатак она ће вршити у све
већим размерама користеци разне методе. Меду њима, као посебно ефикасни це се
афирмисати финансијске методе. Аналогно томе, јавни расходи це и даље заузимати
једну од кључних улога у овој значајној функцији државе.

3. ЗАКЉУЧАК

Јавни приходи, њихова расподела и јавни расходи (укупни систем јавних финансија),
уређују се законима. У принципу, права и овлашћења да успостављају, уводе и
одређују висине стопа за поједине врсте јавних прихода (три елемента фискалног
суверенитета), и деоба тих права и овлашћења на поједине јавно-правне субјекте (деоба
фискалног суверенитета), зависе од државног уређења. Данас, у свету, нема државе
(осим Аустралије) у којој су сва три елемента фискалног суверенитета кумулирана на
једном месту. А расподела јавних прихода обавља се према критеријумима оптималног
задовољавања јавних потреба. У федеративним, па и у унитарним државама, то се
питање решава фискалним споразумима. Њима се, у ствари, распоређују и конкретизују
компетенције и одговорности унутар система.

Јавни приходи су у функцији остваривања циљева политике државних и других

управних органа. Они су значајна основна институција државних финансија. Јавни
приходи су део новостворене вредности, а њихова употреба не угрожава постојећу
имовину. Проширивањем државних активности повећавају се потребе за разним
облицима јавних прихода. Систем јавних прихода представља скуп разноврсних
инструмената и извора које користи држава за финансирање јавних потреба. Јавни
приходи се остварују на основу опорезивања, прихода јавних предузећа, употребе
државне имовине, накнада за услуге државних органа, јавног дуга и др.

Јавни расходи представљају, ако реално сагледамо, данас најзначајнију тему у свету.
Генерелно разлог таквог односа према реасходима је тренутна тешка ситуација светске
економије и друштвеног уређења. Развој држава захтева све већи број институција,
повећање броја незапослених црпи приходе из државне касе, а све већи број пензионера
представља озбиљну претњу да у потпуности наруши до сада познати пензиони и
социјални систем, а ово су само неки од разлога велике посвећености наших а и
иностраних државника и економиста јавним расходима и залагањима за његово
смањење.

На крају, треба закључити чињеницом да се савремена држава више никада неће

ослободити своје економске и социјалне интервенције. Тај задатак она ће вршити у све
већим размерама користећи разне методе. Међу њима, као посебно ефикасни ће се
афирмисати финансијске методе. Аналогно томе, јавни расходи ће и даље заузимати
једну од кључних улога у овој значајној функцији државе.

4. ЛИТЕРАТУРА

1. Ловчевић Ј., Институције јавних финснција, Службени лист, Београд, 1997. године

2. Перић А. „Финансијска теорија и политика“, Савремена администрација, Београд,

1974. године

3. Раичевић Б. Павловић Ђ., „Јавне финансије“, Универзитет БК, Београд, 1995. године