UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

FIMEK - FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT

CILJEVI OPOREZIVANJA U SAVREMENIM

DRŽAVAMA

MASTER SEMINARSKI RAD

PREDMET:

FINANSIJSKO PRAVO

Student: Profesor / Mentor:

Vladimir Mladenović Doc. dr Maja Kovačević

Br. indeksa: MS PEF 5-18

Novi Sad, 2019. godina

SADRŽAJ

UVOD.........................................................................................................................................1

1. POJAM I KARAKTERISTIKE POREZA.............................................................................1

2. PODELA POREZA................................................................................................................2

3. CILJEVI OPOREZIVANJA...................................................................................................3

3.1 EKONOMSKI CILJEVI OPOREZIVANJA............................................................4

3.2 TAKSE I AKCIZE....................................................................................................4

3.3 CARINE....................................................................................................................5

4. PRINCIPI ILI PRAVILA OPOREZIVANJA.........................................................................6

4.1 CILJEVI RAVNOPRAVNOSTI U OPOREZIVANJU............................................7

5. UTICAJ OPOREZIVANJA NA NACIONALNI DOHODAK..............................................8

6. UTICAJ OPOREZIVANJA NA PRIVREDU I NJEN RAZVOJ...........................................8

7. FISKALNA POLITIKA REPUBLIKE SRBIJE.....................................................................9

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................11

LITERATURA..........................................................................................................................13
UVOD

Osnovne karakteristike svake savremene države predstavljaju poreski prihodi koji su

osnovni vid finansiranja troškova, i to je zajednička osobina svake države gde god se ona
nalazila i nezavisno od stepena ekonomskog razvitka. Sam fenomen poreza usko je povezan
sa njegovom glavnom osobinom da predstavlja finansijsku korist države. Poreska politika je
uglavnom usmerena ka ubiranju poreza kroz poreske sisteme u kojima privređuju fižička i
pravna lica.
Sve do XX veka oporezivanje je bio uprošćen akt države, koji je obezbeđivao sredstva za
finansiranje javnih rashoda. Tada je primarni cilj oporezivanja bio fiskalni.1
Kao oblik prihoda države, porezi počinju da se razvijaju tek u kapitalizmu i u tom periodu
mnogi ekonomisti su pokušavali da objasne i definišu poreze. Francuski teoretičar Paul Leroy
Beaulie definisao je porez kao obavezu učešća svakog građanina u državnim troškovima
svake vrste kao znak solidarnosti. Za ovaj period karakteristična je Montesquieva definicija
poreza kao deo imovine koji daje državi da bi sa drugim delom mogao samostalno da
raspolaže i da sa njim privređuje za sebe i svoje potrebe. Ovi autori u tom vremenu
predstavljaju neutralne poreze tj. ubiranje određene visine prihoda pojedinca bez davanja
protivnaknade i bez remećenja privrede. Takođe nije bilo moguće diskriminisati i favorizovati
pojedine privredne subjekte.2
U savremenom vremenu porezi su izašli iz okvira neutralnosti i koriste se za postizanje van-
fiskalnih ciljeva tj. ekonomsko-političkih, socijalno-političkih i političkih. U praksi mnogih
savremenih država, poreskim olakšicama ili favorizovanjem određene privredne grane u
odnosu na drugu, utiče se na uvoz i izvos kao i na carinjenje koje predstavlja deo ekonomsko-
političke ciljeve jedne države, i takvo sprovođenje poreske politike usklađuje se sa
ekonomskom politikom. Oporezivanjem reguliše se potrošnja i cena proizvoda na tržištu,
međutim u određivanju visine carine i poreza na promet utiče se na odnose cena pojedinih
proizvoda ali to nema veze sa fiskalnom politikom već sa ekonomsko-političkim ciljevima
države. U odnosu na savremene države, države koje su u razvoju imaju nešto drugačije
ekonomsko-političke ciljeve. One kroz oporezivanje, deo dohotka građana koji je namenjen
potrošnji, preusmeravaju na privredni razvoj kroz razne programe finansiranja. Olakšicama i
oslobađanjem od poreza, privlače strani kapital u cilju ubrzanijeg privrednog razvoja, gde na
taj način žele da budu što više privlačniji stranim investitorima.
Pored ekonomsko-političkih ciljeva važni su i socijalno-politički ciljevi gde se kroz
oporezivanje smanjuje jaz izmeću klasnih slojeva društva tj. smanjuju se razlike u prihodima i
raspodeli dohotka kroz poreska oslobođenja.

1. POJAM I KARAKTERISTIKE POREZA

Porez je najizdašniji izvor prihoda svake države. Ti prihodi čine 2/3 do 3/4 ukupnih
novčanih sredstava kojima se finansiraju javni rashodi. U literaturi opšta definicija poreza
glasi: ,,porez se definiše kao instrument javnih prihoda, pomoću koga država, na prinudan
način, oduzima novčana sredstva od subjekata, koji se nalaze pod njenom poreskom vlašću, i
to bez neposredne protiv naknade, u cilju pokrivanja sopstvenih finansijskih potreba kao i
postizanja određenih efekata na polju ekonomske i socijalne politikeʻʻ.3
1

1
Popović D., Nauka o porezima i poresko pravo, Beograd, 1997 god., str.321
2
Lovčević J., Institucije javnih finansija, Beograd, 1991 god., str.81
3
Đorđević D., Javne finansije, Novi Sad, 2013 god., str.124
Tri osnovne karakteristike poreza su derivativnost, prisilnost i odsustvo protivnaknade.
Derivativnost poreza predstavlja karakteristiku gde država koja nad subjektima ima određeni
suverenitet tj. na njenoj teritoriji se obavlja proizvodnja i kupoprodaja na tržištu u okviru
zakona koja propisuje data država, oduzima deo novčane vrednosti koje je subjekt stekao u
tekućoj godini ili iz predhodnih godina u cilju finansiranja sopstvenih javnih rashoda. Kod
prislinosti naplate poreza, sama karakteristika nam govori da država prisilno naplaćuje porez
od subjekata ukoliko dođe do neredovnog plaćanja ili totalnog neplaćanja poreza i to je slučaj
i u demokratskim i nedemokratskim zemljama. I u jednom i drugom obliku demokratije
redovna je pojava da nisu svi subjekti saglasni sa obavezom ili sa visinom naknade koju
moraju da izdvajaju kako bi poštovali zakone države u čijim okvirima žive i rade. Zato je
česta pojava utaja poreza, kontraband i drugi vidovi utaje koji su krivično kažnjivi u svim
zemljama. U odsustvu protivnaknade prilikom naplaćivanja poreza ne dolazi do pružanja
neke protiv usluge od strane države i njenih organa prema subjektu koje je platilo porez.
Korist koju dobija subjekt tj. poreski obveznik nije lične prirode, jer ne može da oseti neku
ličnu korist i benefite, već je korist opšte prirode gde se potrebe države stavljaju na prvo
mesto a kroz takvo jačanje finansijske strukture države, poreski korisnik može da očekuje
neke benefite u budućnosti kroz poreske olakšice.

2. PODELA POREZA

Opšte priznata podela poreza u stručnoj literaturi je sledeća:4

● direktni i indirektni
● subjektni i objektni
● fundirani i nefundirani
● analitički i sintetički
● katastarski i tarifni
● redovni i vanredni
● opšti i namenski
● reparticioni i kvotni
● u novcu i naturi
Direktni porezi su porezi koji se uzimaju od dohotka koji je stvoren u zemlji dok se
indirektni porezi se zasnivaju na potrošnji dohotka. U direktne poreze spada porez na
dohodak a u indirektne poreze spadaju porez na promet i carine.
Subjektni porezi uzimaju okolnosti u kojima se nalazi poreski obveznik (starost, broj dece,
zdravstveno osiguranje) i tu spadaju porez na dohodak, ukupni prihod i imovina. U objektne
poreze se ubrajaju svi posredni porezi a utvrđivanjem njihove visine ne uzimaju se u obzir
okolnosti poreskog obveznika.
Fundirani porezi oporezuju prihode stalnih sredstava kao što je imovina i kapital. A porezi
čiji su prihodi promenljivi su nefundirani.
Sintetički porezi oporezuju ukupnu poresku moć obveznika, dok analitički porez obuhvata
svaki pojedinačni prihod ili imovinu.
Katastarski porezi su svi porezi koji su utvrđeni na osnovu katastarskih knjiga dok se tarifni
porezi utvrđuju tarifnim propisima.
Redovni porezi finansiraju redovne rashode države i oni se ubiraju redovno po unapred
utvrđenim vremenskim intervalima, a vanredni porezi se prikupljaju u vanrednim
situacijama.
2

4
Lovčević J., Institucije javnih finansija, Beograd, 1993 god., str.104-112
Naplata namenskih poreza i njihova preraspodela je unapred utvrđena dok se naplata opštih
poreza ne utvrđuje unapred.
Reparticioni porezi su porezi čija je visina utvrđena od strane države koja ne obaveštava
poreske obveznike o svojoj odluci, dok se kod kvotnih poreza jasno zna visina poreske
osnovice ali ne i iznos koji je poreski obveznik dužan da plati.
Porezi u naturi se veoma retko plaćaju, skoro da su izbačeni iz upotrebe jer se oporezivanja
danas utvrđuju u novčanom iznosu.

3. CILJEVI OPOREZIVANJA

Porezi imaju fiskalne i nefiskalne ciljeve. Fiskalni ciljevi prikupljaju finansijska

sredstva za finansiranje javnih rashoda države tj. javnih potreba. Nefiskalni ciljevi vezani su
za ekonomsku politiku, stabilizaciju potrošnje, regulisanju strukture zaposlenosti i dr.5 Oni
mogu biti ekonomski, politički, socijalni, zdravstveni, demografski i dr.
Ekonomski ciljevi oporezivanja su:6
● kretanje i struktura cena
● međunarodna razmena
● razvoj grana i oblasti
● koncentracija rada i sredstava u preduzeću
● privredna kretanja i stabilnost privrede
● kupovna moć na tržištu
● investicije
● regionalni razvoj i raspodela resursa
● štednja i akumulacija
Socijalni cilj oporezivanja zbrinjava stara i iznemogla lica, lica koja su raseljena, gde se
koriguju razlike u prihodima i tako se poboljšava kupovna moć pojedinca. Politički ciljevi
ogledaju se u sukobu državnog i privatnog sektora gde država dodatnim porezima potčinjava
sebi privatni sektor. Demografski cilj nije toliko praktičan i ne nalazi svoju primenu, više
spada u domenu teorije kada bi država uvodila poreze na neženje i sl. Zdravstveni ciljevi
orijentisani su na povećanje akciza na cigarete, alkohol, emisiju na štetne izduvne gasove a
vredi napomenuti i ekološke ciljeve gde se povećava taksa za zagađivanje vazduha i životne
okoline gde se primoravaju najveći zagađivači na korišćenje filtera i pozivaju se na
odgovornost ako to ne učine.
Postoje i ciljevi koji ne remete društveno-ekonomski život i takvi ciljevi su namerni
(planirani) a iz njih nekada mogu proisteći neplanirani efekti.7 Namerni su oni koji su se i
hteli postići primenom odgovarajućih poreskih instrumenata i koji su u skladu sa poreskom
politikom države. Nenamerni efekti javljaju se mimo planova i mogu da se jave prilikom
ubiranja poreza. Može da se ogleda u smanjenju kupovne moći obveznika, manju količinu
novca koji ostane nakon plaćanja poreza pa se tako smanjuje i njegova potrošnja ili
proizvodnja. Ovakvi efekti potiru zacrtane ciljeve u nekoj meri zato država uvek nastoji da
njeni ciljevi budu jednaki njenim učincima.

3.1 EKONOMSKI CILJEVI OPOREZIVANJA

3

5
Komazec S., Ristić S., Menadžment monetarnih i javnih finansija, Beograd, 2009 god., str. 464
6
Komazec S., Monetarne i javne finansije, Beograd, 2006 god., str. 410
7
Jelčić B., Javne finansije Informator, Zagreb, 1997 god., str.114
 Ekonomski ciljevi mogu biti mikro i makroekonomske prirode. Mikroekonomski
ciljevi usmereni su na pravne i fizičke subjekte i na njihove aktivnosti u određenim granama
privrede. Uloga ovih ciljeva je da podstiču razvitak tih grana, da privuku strane investicije i da
nedovoljno razvijena područja počnu oporavak kroz nove finansijske konstrukcije.
Makroekonomski ciljevi se odnose na stabilnost cena na tržištu ponude i tražnje, na
zaposlenost itd. Poreska politika države može da razvija zaostale i nedovoljno razvijene svoje
regione kroz subvencije, poreske olakšice ili oslobađanjem od poreza. Može uticati i na
razmenu sa drugim zemljama na međunarodnom tržištu dobara i usluga. Većim ili manjim
carinskim opterećenjem na određene proizvode a takođe olakšicama može da stimuliše izvoz
u određene regione i da stimulišu svoje industrijske grane da budu što više izvozno
orijentisane. Porezima i poreskom politikom se utiče na cene na tržištu i na kupovnu moć
poreskih obveznika, na suvišnu količinu novca na tržištu i neutralizacijom održavaju
stabilnost. Osnova svake fiskalne politike jedne zemlje je da svako povećanje poreza smanjuje
dohodak, a država ako tako prikupljenim novcem ne finansira svoje troškove onda dolazi do
pada potrošnje i obrnuto. Država formiranjem poreza mora da obrati pažnju na svoj društveni
razvoj i da ne smanjuje previše dohodak svojih građana kako ne bi smanjivala i potrošnju i
akumulaciju. Raspodela nacionalnog dohotka na grupe stanovnika se oporezivanjem dovodi
na pošteniji nivo gde se smanjuje razlika između društvenih slojeva i tako jača i socijalna
politika a takođe i povećanjem poreza na promet na određene proizvode iz uvoza ili na
alkohol, luksuznu robu, smanjuje se njihova potrošnja a stimuliše se potrošnja druge vrste
robe a takođe i proizvodnja te iste robe.
Porezi se mogu uspešno primenjivati i na očuvanje životne sredine tj. reka, jezera, prirodnih
izvorišta, šuma itd. Na običnog čoveka ili proizvođača koji ispuštaju otpadne vode ili
zagađuju vazduh, kroz povećanje cena goriva ili ekoloških taksi, ili na kraju uvođenjem novih
zakonskih regulativa za očuvanje životne sredine trebaju da utiču i da koriguju ponašanje
pojedinca.
Poreske pogodnosti pri nabavci opreme i skupe aparature za bolnice ili oslobođenje od poreza
za nabavku određenih lekova ostvaruju se ciljevi na području zdravstva, ili oslobođenje od
poreza za nabavku knjiga, finansiranje kulturnih manifestacija bez finansijskog učešća
kulturnih ustanova podstiče se i razvoj kulture.
Na osnovu toga dolazimo do zaključka da država treba da osluškuje potrebe stanovništva i da
kroz svoja ministarstva određenim finansijskim instrumentima snižavanjem ili povećanjem
poreskih stopa nastoji da rešava probleme na različitim poljima u okvirima svojih nadležnosti
i na taj način poboljšava sveukupan život svojih građana. Građani tj. poreski obveznici će
verovati da je poreski teret pravilno raspoređen, školovanje njihove dece ili zaposlenje će
zavisiti od poreza koji plaćaju, rado će davati i više novca koji će ići socijalno ugroženima ili
licima koji su pretrpeli materijalnu štetu usled elementarnih nepogoda.

3.2 TAKSE I AKCIZE

Takse kao način prikupljanja novčanih sredstava za potrebe države postoje još iz
vremena pre nove ere, u starom Rimu i Atini. Tada su se takse naplaćivale za ulazak u
hramove, za naplatu sudskih troškova itd. U doba feudalizma, feudi ili vladari su na osnovi
svoje moći naplaćivali i određivali visinu taksi za svaku učinjenu uslugu prema građanima.
Pojavom kapitalizma države su naplaćivanje taksama zamenili porezima kao noviji i
napredniji ekonomski instrument. Do promene je došlo zato što se u praksi pokazalo da su
porezi mnogo više izdašniji tj. da država može u većoj meri da profitira od obveznika.
Taksa kao pojam je vezana za administraciju i za neku uslugu za razliku od poreza koji
4
nemaju takav karakter, na osnovu toga u literaturi taksa je javni prihod koji država i njeni
organi primaju kao protivnaknadu od pojedinaca ili grupa za svoje usluge koje pružaju njene
ustanove. Za razliku od poreza takse ne pokrivaju javne rashode države, nego finansiraju
radnje koje vrše državne ustanove za pružanje usluga građanima. Visina taksi treba da bude
jednaka troškovima usluge koju ustanova pruža građanima ali ako je taj iznos veći od
troškova usluge, za tu razliku građanin ne dobija nikakvu uslugu već država sliva u svoj
budžet veću količinu novca i takva politika je mnogo više rasprostranjenija.
U većini slučajeva takse se plaćaju unapred, državna ustanova neće pristupiti izvršenju usluge
dok građanin ne dokaže da je neku taksu platio, nakon dokaza pristupa se pržanju usluge a
visina takse zavisi od ustanove do ustanove npr. kod sudova ili carina. Država takse naplaćuje
indirektno kada građanin plaća u gotovom novcu i indirektno putem taksenih marki. Postoji
mnogo podela taksi ali najučestalije su administrativne takse koje se dele na:
● konzularne takse
● carinske takse
● takse za zaštitu patenata i žigova
● sudske takse
● katastarske takse
● činovničke takse
Pored administrativnih taksi u poslovanju preduzeća srećemo se sa komunalnim taksama koje
se tiču naknada za korišćenje otpadnih voda i drugih dobara od opšteg interesa, zatim sa
lokalnim komunalnim taksama gde preduzeća plaćaju takse za korišćenje poslovnog prostora
na javnim površinama itd.
Akcize spadaju u indirektne poreze i to su posebni porezi koji se odnose na robu široke
potrošnje. One oporezuju najčešće so, šećer, cigarete, alkohol, gorivo i robu koja predstavlja
luksuz i veći akcenat je na njima u zemljama koje su slabo ekonomski razvijene. Fiskalni
razlog naplate akciza je popuna budžeta a nefiskalni ciljevi su zadiranje u ekonomsku snagu
poreskog obveznika koji kupuje robu široke potrošnje čija se cena formira pod efektom
akcize. Omiljene su vlastima jer se lako prikupljaju, obračun i naplata je laka, troškovi su
niski a evazija je retka u tim slučajevima.

3.3 CARINE
Carine i njen sistem od velike su važnosti za zaštitu domaće privrede. Bez modernog
carinskog sistema nemoguće je ostvariti razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu sa
drugim zemljama. One su veliki izvor finansiranja budžeta jedne zemlje i predstavljaju
novčani iznos koji vlasnik robe plaća državi da bi ta roba prešla njenu granicu. Carina je
posredni porez koji država propisuje i na uvoznu i izvoznu robu, po unapred poznatim
tarifama. Ima ulogu zaštite domaćeg proizvođača i privredu uvođenjem visokih taksi na
uvoznu robu istog karaktera kao i kod proizvođača i na taj način ga motiviše da i dalje
privređuje. Stimuliše se i domaća potrošnja tj. kupci mogu da kupuju domaće proizvode
umesto inostrane i na taj način domaća roba postaje konkurentnija prema uvoznoj. Carine se
dele na:
● uvozne i izvozne
● fiskalne i zaštitne
● specifične, vrednosne i mešovite
● autonomne, ugovorne
● diferencijalne i preferencijalne

5
Uvozne carine su sve one koje se naplaćuju pri uvozu robe na carinsko područje. Taj sistem
primenjuju sve zemlje i one koje su razvijene i one koje su u razvuju. Kod nekih zemalja
predstavljaju sistem zaštite domaće privrede a kod drugih način finansiranja javnih rashoda.
Izvozne carine se ne koriste da ne bi umanjivale izvoz, a mogu da se uvedu samo iz fiskalnih
razloga.
Fiskalne carine imaju za cilj ubiranje prihoda za budžet i nemaju karakter žaštite domaće
proizvodnje dok zaštitne carine štite domaći proizvod povećanjem cene uvoznog a to smo
već ranije i objasnili.
Specifične carine se izračunavaju prema vrsti i količini robe koja se uvozi, vrednosne carine
predstavljaju procenat od fakturisane cene proizvoda koji se uvozi a mešovite carine su
kombinacija specifičnih i vrednosnih carina gde se izračunava najniža i najviša cena carine.
Autonomne carine država svojim zakonom donosi sama nezavisno od mišljenja drugih
država i te carine u svakom trenutku može da izmeni ili ukine. Ugovorne carine predstavljaju
pismeni sporazum između dve ili više zemalja o visini carina ili carinskom oslobođenju.
Diferencijalne carine se javljaju u onim slučajevima kada dve određene države imaju neki
nesporazum, spor ili neka nerešena politička pitanja. Najsvežiji primer je podizanje uvozne
carine na 100% od strane samoproklamovane nepriznate države Kosovo ka Republici Srbiji
zbog političkih konflikta. Preferencijalne carine se primenjuju kada jedna država pri uvozu
povlašćuje određeni proizvod zemlje iz koje uvozi i tada se primenjuje niža carinska stopa.

4. PRINCIPI ILI PRAVILA OPOREZIVANJA

Pravila oporezivanja menjala su se tokom vremena a na to su uticali uslovi u kojima su

nastajali. Još sa samom pojavom prvih oblika poreza u mnogim literaturama javili su se i
principi oporezivanja. Adam Smit i Adolf Vagner su najznačajniji ekonomisti koji su se bavili
ovom problematikom i čiji su principi usvojeni od strane mnogih teoretičara koji su ugrađeni
u poreske sisteme zemalja koje znamo danas. Principi Adama Smita su:
● Princip opštosti – gde su svi građani jedne države obavezni da njoj plaćaju određenu visinu
poreza koji je srazmeran njihovom ličnom dohotku koji ostvaruju zahvaljujući državi koja im
je to omogućila.
● Princip određenosti – svakom poreskom obvezniku treba biti jasno prikazano ili naglašeno
kolika je njegova poreska obaveza, poreski oblik i vreme obračuna.
● Princip ugodnosti – svaki poreski obveznik treba da bude oporezivan na vreme i način koji
njemu odgovara.
● Princip ekonomičnosti – od poreskog obveznika treba oporezivati što niže iznad one sume
koja je potrebna za finansiranje javnih rashoda.
S druge strane Adolf Vagner je definisao devet poreskih načela koje je svrstao u četiri grupe a
koje su našle širu primenu u poreskim sistemima i koji nisu bili nužno samo ekonomski
instrumenti fiskalne politike nego su imali i socijalnu odgovornost. Načela Adolfa Vagnera
su:
1) Finansijsko-politička načela koja se dele na izdašnost i elastičnost poreza. Princip
izdašnosti poreza ima za zadatak da obezbedi dovoljnu količinu novca za finansiranje svih
rashoda države a ukoliko se ovakvo ubiranje poreza pokaže nedovoljnim onda se povećava
poreska stopa da bi se dobila ravnoteža u budžetu. Princip elastičnosti poreza omogućuje
povećani i smanjen nivo ubiranja poreza. Ona može biti legalna kada se na legitiman način
povećava i smanjuje poreska stopa, i ekonomska koja prati rast i opadanje bruto nacionalnog
dohotka. Finansijsko-politički princip je pronalazio svoju primenu u vremenu feudalizma i
robovlasništva a danas je u opadanju.
6
2) Ekonomsko-politička načela koja se dele na izbor poreskog vrela i izbor vrste poreza.
U vezi sa izborom poreskog vrela porezi ne smeju da zahvataju postojeću imovinu nego
treba da se isplaćuju isključivo iz dohotka. Oporezivanje imovine se može dozvoliti samo u
ekstremnim uslovima kada se dese elementarne nepogode ili rat. Uz to ide i zahtev za
primenu racionalnih oblika oporezivanja koje prate teško stanje zemalja koje su u procesu
ekonomskog oporavka i imaju obavezu da ne usporavaju taj razvoj. Izbor vrste poreza
sprečava prevaljivanje poreza, odnosno utvrđuje koji poreski sistem finansira određeni rashod
države.
3) Socijalno-politička načela koja definišu opštost poreza i ravnomernost u oporezivanju.
Princip opštosti poreza je uspostavljen nakon Francuske revolucije 1789. godine. Ima
karakter opštosti kada je svako lice dužno da plaća porez pri čemu je oslobađanje od plaćana
moguće samo u izuzetnim okolnostima i ona mogu biti privremena ili stalna. Ravnomernost
u oporezivanju predstavlja fer oporezivanje. U teoriji ravnomernost predstavlja oporezivanje
u skladu sa ekonomskom moći poreskog obveznika ali je problem takva primena u praksi.
Obveznik koji ima veću ekonomsku snagu ne treba da plaća porez na osnovu te snage već
samo relativno veće iznose u odnosu na manje platežno sposobne obveznike.
4) Poresko-tehnički princip u koji se ubraja određenost poreza, ugodnost plaćanja poreza
i jeftinoća procesa ubiranja poreza. Određenost se vezuje za unapred upoznavanje
obveznika sa iznosom poreza, rokom i načinom plaćanja. Ugodnost plaćanja se vezuje za
postupak naplate i kontrole u vreme kada je to najpogodnije za poreskog obveznika i
jeftinoća procesa ubiranja poreza je princip koji treba da bude u svakom poreskom sistemu
jer bez jeftine procedure naplate poreza nema ni nižih poreskih stopa a samim tim je poresko
opterećenje obveznika veće što može da dovede do neplaćanja poreza tj. evazije.

4.1 CILJEVI RAVNOPRAVNOSTI U OPOREZIVANJU

Svaka država teži ka tome da njen poreski sistem bude uređen tako da postoji jednakost u
oporezivanju, da ne postoje povlašćeni poreski obveznici u odnosu na druge, da
uspostavljanjem takvog sistema se pospešuje redovno ubiranje poreza koje može da pokrije
sve javne rashode i da se suzbije evazija poreza koji je globalni problem u celom svetu. Jedino
na takav način država može da uživa poverenje svojih poreskih obveznika u institucije koje na
pravi način sistematično sprovode naplatu poreza kroz aktivno vođenje socijalne politike. I to
je takođe jedan od ciljeva oporezivanja.
Ključno pitanje jednakosti ogleda se u razrezivanju poreza. Adam Smit je definisao načela
koristi i poreske snage koji se bave ovim problemom. Načelo korisnosti ima primenu u
porezima koji su okrenuti ka javnim dobrima odnosno njihov udeo u cenu na tržištu a načelo
poreske snage predstavlja moć poreskog obveznika da finansira neki javni rashod tj. koliki bi
bio njegov udeo a koliki je udeo države ali je to jako teško izmeriti. Ranije smo spomenuli
obveznike sa većom i manjom platežnom moći i na osnovu toga imamo horizontalnu
jednakost gde svi obveznici sa istom poreskom snagom plaćaju isti iznos poreza i imamo
vertikalnu jednakost gde oni koji imaju veću poresku sposobnost više i plaćaju i tako više i
doprinose državi. Da bi se utvrdila poreska sposobnost obveznika koristi se lični dohodak i
imovina.
Ako se vratimo na socijalno-političko načelo, osnovna suština je da porez bude pravedan i to
je na državi da sprovede jer samo ona ima tu sposobnost. To se postiže kroz opštost poreza i
ravnomernu raspodelu poreskog tereta. Ispunjenjem tih uslova poreski obveznici se stavljaju u
ravnopravni položaj prema obavezi plaćanja. Međutim poreske privilegije nisu nestale u

7
potpunosti, postoje u vidu oslobađanja od poreza koje se daju iz ekonomskih ili socijalnih pa i
međunarodnih razloga da se ne bi narušio iznos nekog minimuma koji je potreban za život i
on predstavlja donju granicu visine poreza. Trajna oslobođenja se daju najviše iz političkih
razloga i to mogu biti strane diplomate ili institucije, strane države. Privremeno poresko
oslobađanje vezano je za određeni vremenski period gde obveznik slobodno raspolaže svojom
imovinom i ličnim dohotkom a nakon isteka tog vremena obveznik ponovo stiče obavezu
plaćanja i takva oslobođenja najčešće se koriste kod određenih grana koje su slabo razvijene
pa im je potreban određeni grejs period da se oporave i na taj način ih država pomaže tako što
im dodatno ne otežava opstanak novim nametima. Ne narušavanje minimuma koji je potreban
za život obveznika tj. iznos oslobođenog minimuma nije uvek isti i on pokriva samo osnovne
životne potrebe. Odnosi se samo na neposredne poreze ali ne na posredne poreze tj. kada
obveznik kupuje neku robu, porez koji on snosi kao potrošač se ne smanjuje.

5. UTICAJ OPOREZIVANJA NA NACIONALNI DOHODAK

Raspodela nacionalnog dohotka vrši se na dva načina. Prvi način je raspodela između
privrednih subjekata putem tržišnih cena a drugi način je raspodela između privrednih
subjekata i građana i države. Porezi utičući na raspodelu nacionalnog dohotka dolaze u sukob
sa slobodnom raspodelom dohotka na tržištu i mnogi teoretičari su došli do zaključka da su u
toj situaciji najnižii porezi najproporcijalniji. Sa druge strane država ima veliku odgovornost
za unapređivanje razvoja na svim poljima, ekonomskim, socijalnim, demografskim i sl., i u
tim okolnostima porezi imaju veliku ulogu u raspodeli dohotka. Radi što ravnomernijih
razvoja delova teritorija države i njenih privrednih grana, podsticanje proizvodnje, potrošnje i
razmene sa drugim zemljama izvodi se poreskim olakšicama ili smanjivanjem porekih stopa
za investitore koji ulažu u slabo razvijene privredne grane. To je sprovođenje ekonomske
politike zemlje koja želi da se razvija a uporedo sa tim socijalna politika utiče na raspodelu
dohotka preko oporezivanja gde se koriguju lični dohotci obveznika da bi se smanjile
socijalne razlike i povećala potrošnja.
U vremenu kapitalizma ne smatraju svi da je to dobar izbor, pogotovu bogatiji sloj društva.
Protivnici visokog oporezivanja smatrali su da to može loše uticati na rad i zalaganje.
Progresivno oporezivanje visokih ličnih dohodaka treba da krene sa vrha izvršne vlasti
odnosno vlade, jer ako bi takva odluka pripala lokalnim vlastima koji deluju na nivou opština
i kada bi svako od njih po sopstvenom nahođenju oporezivao obveznike primenjujući različite
poreske politike, to bi dovelo do migracije obveznika iz jednih regiona u drugi što bi imalo
velike ekonomske, socijalne i demografske posledice.

6. UTICAJ OPOREZIVANJA NA PRIVREDU I NJEN RAZVOJ

Pojedini teoretičari smatraju da preterano mešanje države u poslovanju preduzeća na

tržištu može imati negativne efekte jer bi to ograničavalo proizvodnju i slobodno kretanje
robe i novca gde u takvim uslovima privređivanja ne bi postojalo slobodno tržište. Međutim
država sa svojim zakonskim propisima mora biti u nekom obliku prisutna i na taj način
stvoriti dobar ambijent u kome bi svi učesnici na tržištu u zakonskim okvirima mogli da se
bave svojom privrednom delatnošću i da budu ravnopravni u ponudi i tražnji.
Kako u privredi imamo prisustvo i privatnog i javnog sektora, raspodela poreskog opterećenja
u javnom sektoru je veliko pitanje. Bitno je da poreski sistem pravičan bez obzira ako su dva
poreza razrezana na drugačiji način i imaju drugačije efekte na privredne subjekte.
8
Jako je bitna transparentnost institucija u donošenju poreskog sistema, jer je česta pojava da
poreski obveznici nisu uvek na pravi način informisani kako se raspoređuje poresko
opterećenje tj. poslodavac koji plaća državi polovinu doprinosa svog zaposlenog ne doprinosi
transparentnosti jer zaposleni veruje da je to tako pa onda često imamo slučajeve u kojima
poslodavci neredovno uplaćuju socijalno osiguranje. Ili ako posmatramo široku sliku npr.
poljoprivredu jedne zemlje, i ona subvencioniše proizvodnju jedne poljoprivredne kulture,
korist će osetiti proizvođači a ukoliko poraste cena zemljišta tog poljoprivrednog dobra onda
će korist imati zemljoposednici.
U suštini država svoj privredni razvoj teži da poveća novim investicijama. Investitoru koji je
izgradio novo postrojenje ili poslovni objekat, koji ima tendenciju proširenja proizvodnje i
zapošljavanja nove radne snage, država stimuliše smanjenjem poreske stope i to može ali i ne
mora imati opšti karakter. Mogu se umesto svih investicija stimulisati samo određena koja
procenom vlade mogu dovesti do rasta privrede i njenog daljeg razvijanja. Na taj način
povećava se i modernizacija opreme i procesa proizvodnje, tehničko-tehnološki razvoj kroz
smanjenje prodajne cene za nabavku moderne opreme. Ovakva fiskalna politika može da
obuhvata i opremu iz uvoza gde se snižavaju usluge carinjenja i visina uvoznih taksi.
Jedan od aspekata gde se ogleda snaga privrede je uvoz i izvoz robe. Određenim poreskim
oblicima može da se utiče na povećanje ili smanjenje cene robe koje se izvoze. Svaka zemlja
teži da izvozi svoje proizvode na inostrana tržišta i to se stimuliše povraćajem pdv-a,
smanjenjem taksi itd. Cilj je da te cene budu konkurentne na inostranim tržištima tj. da
domaći proizvođači ostvaruju veći izvoz. Što se tiče uvoza, fiskalna politika je suprotnog
karaktera, da bi se zaštitila domaća proizvodnja određene robe uvode se visoke carinske takse
na uvoznu robu istog karaktera a sve u cilju zaštićenja privredne grane koja treba da se razvija
i koja trenutno ne može da se takmiči sa inostranom konkurencijom.

7. FISKALNA POLITIKA REPUBLIKE SRBIJE

Fiskalna politika predstavlja deo ekonomske politike jedne zemlje. Efikasnost fiskalne
politike meri se u oporezivanju i prikupljanju poreza za finansiranje javnih rashoda. Taj
prikupljeni porez se dalje sliva u budžet i druge fondove radi trošenja na razne javne potrebe.
Ima ulogu u obezbeđivanju ekonomske stabilnosti i održavanja nivoa produktivnosti,
investicija i zaposlenosti. Budžet Republike Srbije propisuje zakon i on se sastoji od prihoda i
rashoda koji moraju stalno da budu u ravnoteži. On predstavlja samo usputnu stanicu svih
prikupljenih novčanih sredstava posredstvom fiskalne politike, a ta sredstva se dalje kroz
bilansni deo budžeta slivaju tamo gde treba. To su dakle javni prihodi zemlje koju društvena
zajednica prikuplja radi pokrivanja društvenih rashoda.8 Fiskalni sistem se sastoji iz većeg
broja poreza a sve te poreze formuliše poreski sistem. Poreski sistem je različit od zemlje do
zemlje u zavisnosti koji ciljevi žele da se postignu a dobar poreski sistem je pre svega
ekonomičan i brz za sprovođenje što se tiče administracije, politički je odgovoran gde svaki
poreski obveznik može da proveri šta je platio i treba da bude fleksibilan tj. da se prilagođava
novim ekonomskim okolnostima. Javni rashodi su rashodi države i njenih organa koji
finansiraju javne potrebe. Ti rashodi nastaju iz radnji koje povlači država a koje su propisane
ustavom i oni mogu biti:
● rashodi radi održavanja infrastrukture
● administrativni rashodi
● obaveze prema domaćinstvima
● obaveze prema preduzećima 9

8
Raičević B., Javne finansije, Ekonomski fakultet Beograd, 2008 god., str.371
Potrebno je mnogo novca radi održavanja infrastrukture. Održavanja mogu biti na postojećim
objektima tj. autoputevima, mostovima, javnim ustanovama kao što su bolnice i škole, a
takođe mogu biti i investicije za izgradnju novih objekata. Administrativni troškovi se vezuju
za troškove ličnih dohodaka lica koji rade u javnom sektoru kao i za davanje novca koji je
neophodan za rad državnih organa. Prema domaćinstvima se isplaćuju penzije, plate, socijalna
davanja, stipendije studentima, zdravstveno osiguranje a obaveze prema preduzećima mogu
biti u raznim oblicima a jedan od njih je npr. isplata novčanih sredstava iz Fonda za Razvoj
itd.
Budžet Republike Srbije je sklopljen tako da najveći njegov deo čine porezi 84% a od toga
51% pdv, 29% akcize, 16% ostali porezi, 4% carina. Jasno je da se poreskim prihodima u
najvećoj meri finansiraju rashodi i tu se još ubrajaju porez na dohodak, porez na dobit
preduzeća, porez na dodatu vrednost, akcize, carine i ostali poreski prihodi. Na osnovu
podataka iz Tabele 1. možemo videti primanja i izdatke budžeta Republike Srbije za period
januar-maj 2019 godine u milijardama dinarima.

Tabela 1. Primanja i izdaci budžeta Republike Srbije prema zakonu o budžetu 06.05.2019 u
mlrd dinarima.

I УКУПНИ ПРИХОДИ 305.504,90

1.Порески приходи 259.113,60
Порез на доходак грађана 15.176,40
Порез на добит правних лица 31.137,90
Порез на додату вредност 128.712,50
Акцизе 69.766,10
Царине 10.831,10
Остали порески приходи 3.489,60
2.Непорески приходи 45.084,00
од чега: наплаћене камате 1,8
3. Донације 1.307,30
II УКУПНИ РАСХОДИ 289.677,30
1.Текући расходи 262.116,90
Расходи за запослене 68.518,30
Расходи за куповину роба и
услуга 19.238,00
Расходи по основу отплате
камата 45.873,40
Субвенције 24.431,70
Дотације међународним
организацијама 1.878,20
Трансфери осталим нивоима
власти 18.335,90
Трансфери организацијама
обавезног социјалног
осигурања 44.215,40
Социјална заштита из буџета 32.585,90
Остали текући расходи 7.040,00
2. Капитални расходи 24.644,70
3. Буџетски кредити 614,3
4. Активиране гаранције* 2.301,40
10
Izvor: http://www.mfin.gov.rs/pages/article.php?id=14532
Republika Srbija je pretrpela duboke ekonomske i političke promene u periodu od 2000 do
2008 godine i rastom BDP-a od 6.3% u vremenskom intervalu od 4 godine. U tom periodu
krenulo se sa privatizacijom javnih preduzeća, smanjivanjem javnog duga, finansijskom
konsolidacijom i na kraju reformama koje traju i danas. Na kraju 2014 godine rast je bio 1.8%
da bi projektovan rast za 2019 godinu iznosio 4,5%. U poslednje 3 godine stopa inflacije je
niska zbog male tražnje na tržištu usled vrlo niskog životnog standarda građana. Industrijska
proizvodnja je u porastu, zbog privlačenja stranih investicija koji uživaju sve moguće poreske
olakšice i privilegije ali to je boljka svih slabo razvijenih zemalja pa tako i Republike Srbije.
Međutim stopa nezaposlenosti je stalno u porastu, u periodu od 2008 do 2012 iznosila je
10,3% dok je danas nešto manja usled migracije građana ka drugim zemljama. Poreska
politika je takođe takva da se konstantno povećava porez na dohodak i na potrošnju, domaći
privrednici su opterećeni plaćanjem visokih poreza na zarade svojih radnika pa ne postoji
dogovor sa radničkim sindikatima i državom oko povećanja minimalne cene rada, jer bi to
dovelo do još teže situacije poslovanja na našem tržištu koje je takvo kakvo jeste,
neuravnoteženo i mahom monopolističko. Pored poreske politike koja služi za finansiranje
javnih troškova države u stalnom porastu su i akcize na pojedine proizvode na tržištu kao što
su cigarete, alkohol i sl. a takođe je na snazi konstantno povećanje akcize na gorivo gde je
sama akciza veća od osnovice cene koštanja goriva po litru.
Tokom godina javne finansije su se pogoršale usled pada prihoda, rast plata u javnom sektoru,
subvencionisanja javnih preduzeća i dugovanja prema bankama. Sa makroekonomskog
aspekta može se očekivati značajan dodatni priliv stranih investicija na ovdašnjem tržištu, s
obzirom na to da će nakon pristupanja Republike Srbije Evropskoj Uniji poreski propisi, kao
jedan od veoma važnih aspekata u poslovanju kompanija, biti usaglašeni sa najboljom
regulativom i praksom evropskih zemalja. To bi trebalo da podstakne veći privredni rast i
zapošljavanje u našoj zemlji. Međutim, ukoliko dođe do povećanja stope poreza na dodatu
vrednost (što je česta pojava kod pristupanja države Evropskoj uniji), to može uticati na porast
stope inflacije bar u prvoj godini primene. Premda iz navedenog proizilazi da će doći i do
pozitivnih i do negativnih poreskih posledica, posmatrano u širem kontekstu celokupne
državne politike i privrede, prilagođavanje poreskih propisa propisima EU je jedan od koraka
koji će unaprediti domaću privredu i omogućiti da poslovanje privrednih subjekata bude
značajno lakše. Ekonomska politika Republike Srbije mora biti usmerena na održivi rast,
izvozu i investicijama kako bi povećala zaposlenost i rast životnog standarda. Da bi privukla
strane investitore, мора obezbediti tržišni ambijent i pravnu sigurnost za sve aktere na tržištu.

ZAKLJUČAK

Na osnovu svih predhodnih definicija i upoznavanja sa delom ekonomskih

instrumenata koji predstavljaju neke od ciljeva fiskalne politike vidimo da je država prisutna
u svim ekonomskim, političkim, socijalnim i ljudskim aktivnostima. Radi nesmetanog
odvijanja svih ekonomskih aktivnosti, uloga države je obavezna ali i pored toga određeni
njeni postupci mogu za nekoga biti povoljni a za nekoga ne. Ona može da zaštiti
konkurenciju, da subvencioniše, da utiče na pad ili rast cena, dozvoljava koncesije, sprovodi
aktivnu socijalnu politiku, i da vrši kroz institucije ostale radnje koje će shodno svojim
ciljevima donositi benefite sebi ali i drugima, npr. svojoj privredi, industriji, ali čak i tada
država u stvari pomaže sebi jačanjem tih grana i proširivanjem sopstvenog tržišta koji u
datom trenutku može dati povoljniji položaj na inostranom tržištu što opet povlači sa sobom
druge benefite, porast izvoza, smanjivanje javnog duga, porast BDP-a itd. Ali polazna tačka
odnosno osnova svega je "punjenje" državnog budžeta kroz mehanizme naplate poreza i
11
drugih njenih oblika, taksi, carina, akciza itd. To su strogo fiskalni ciljevi a pored njih imamo
i nefiskane ciljeve koji su usmereni na socijalna pitanja, zdravstvo, prosvetu, demografiju,
kulturu, politiku, ekologiju itd. Što znači da nije samo osnovni cilj okrenut samo ka državi i
njenim potrebama, nego je usmerena na pojedinca postupkom uzimanja jednog dela zarade da
bi se unapredili sistemi koji utiču na život poreskog ovbeznika i samim tim se poboljšali
njegovi uslovi rada, zarade, zdravlja, okoline itd.
Poreski sistem u razvijenijim zemljama je napravljen tako da porez na dohodak i imovinu
imaju najveći procenat u poreskom sistemu koji finansira javne rashode zato što poreski
obveznici imaju visoke lične dohotke, i gde ima više privrednika po glavi stanovnika, dok kod
manje razvijenih zemalja porezi pogađaju potrošnju a novac se izvlači iz preduzeća konkretno
za budžet gde se preskaču ekološka i socijalno-politička pitanja.
Svaki poreski sistem mora da počiva na nekim načelima i principima. To su pravila kojih se
moraju pridržavati državni organi pri donošenju poreskih zakona. Oni su se nadograđivali
kako je porez postajao sve izdašniji izvor prihoda finansija pa smo ustanovili da postoje
finansijska, ekonomska, socijalna i tehnička načela.
Carine kao posredno oporezivanje predstavlja instrument zaštite domaće proizvodnje i tržišta i
izdašan način popune budžeta i to je njen sekundarni cilj a zaštita je primarni. U našoj zemlji
zakonom iz 2001. godine carine se uvode samo na uvoznu robu dok je izvozna roba
oslobođena carine radi stimulisanja proizvodnje i izvoza na inostrana tržišta.

12
LITERATURA

1. Đorđević D., Javne finansije, Novi Sad, 2013 god.

2. Jelčić B., Javne finansije Informator, Zagreb, 1997 god.

3. Komazec S., Ristić S., Menadžment monetarnih i javnih finansija, Beograd, 2009 god

4. Komazec S., Monetarne i javne finansije, Beograd, 2006 god.

5. Lovčević J., Institucije javnih finansija, Beograd, 1993 god.

6. Popović D., Nauka o porezima i poresko pravo, Beograd, 1997 god

7. Raičević B., Javne finansije, Ekonomski fakultet Beograd, 2008 god.

13