1.

VLASNIČKA PREDUZEĆA
U vlasničkim preduzećima su funkcije vlasništva I preduzetništva personifikovane u istom licu,
odnosno licima. Ukupna poslovna sredstva smatraju se svojinom vlasnika koji istupa
istovremeno u svojstvo preduzetnika, onosno upravljača poslovnom aktivnošću.

Shodno tome, sve obaveze preduzeća predstavljaju obavezu vlasnika za čije izmirenje on
garantuje, kako poslovno, tako I ličnom imovinom, a data analogija primenjuje se I na ortačka
preduzeća gde za obaveze preduzeća solidarno odgovaraju svi ortaci odnosno partneri.

2. KORPORACIJE
U savremenim uslovima privređivanja vodeću ulogu imaju korporacije. Odnosno, preduzeća
entiteti, koja predstavljaju osamostaljenje privredno – pravne subjkete odvojene od njihovih
vlasnika. Takvo odvajanje vlasnika od poslovnih sredstava preduzeća u Kojima su vlasnici
vodilo je razdvajanju funkcije vlasništva nad sredstvima I funkcije upravljanja sredstvima koje se
poverava profesionalnim menadzerima.

Korporacije su omogućile I pospešile koncentraciju I održljivost raspoloživog kapitala, čime je

značajno podstaknut njihov rast I razvoj I vodeća uloga u privredama razvijenih zemalja.
Emisijom akcija korporacije formiraju akcijski odnosno osnovni kapital kao trajni eksterni izvor
finansiranja. Pri raspodeli ostvarenih periodičnih rezultata treba pameetno I stimulativno da se
odredi proporcija između sredstava koja se treba odliti iz preduzeća – dividende I sredstva koja
će biti zadržana, odnosno reinvestirana.

3. DRUGI OBLICI PREDUZEĆA

Komanditna društva su najsličnija ortačkim preduzećima s tom razlikom što bar jedan ortak
snosi neograničenu odgovornost (komplementar), dok ostali imaju ograničenu odgovornost
(komanditori). Komanditori ne mogu voditi preduzeće , već samo komplementari. U našoj zemlji
zastupljen oblik predstavljaju D.O.O, formalno D.O.O predstavlja takođe korporaciju s tim što
učešća u vlasništvu nisu iskazana u akcijama, već u udelima Kojima se ne može javno trgovati.
Preduzeća širom sveta pokazuju tendenciju da posluju u obliku poslovnih grupa, kao što su
holding, koncern, dzebol(Južna Koreja), ovi složeni interesi rezultat su unakrsnih I piramidalnih
vlasništva između različitih preduzeća zahvaljući Kojima često glavne kompanije na vrhu
piramide može imati efektivnu kontrolu nad članicama grupacije I sa relativno niskim procentom
ulaganja u ukupnom kapitalu složenog interesa.
 4. CILJ VLASNIČKOG PREDUZEĆA
Vlasnici preduzeća ulažu kapital sa namerom da obavljanjem određenih aktivnosti maksimiraju
dobitak kao prinos na sopstveni kapital. Ostvareni dobitak se može izuzeti iz preduzeća za
potrebe lične potrošnje ili akumilirati odnosno reinvestirati u preduzeću prema svom nahođenju.
Vrednost sopstvenog kapitala će rasti kada preduzeće ostvaruje periodične dobitke, a smanjivati
se u slučaju smanjivanja dobitka I izuzimanja dobitka za ličnu potrošnju. Sopstveni kapital kao
iskaz vrednosti poslovnog bogatstva sporije raste ako vlasnici izuzimaju veći iznoz iz ostvarenog
dobitka.Vlasnici mogu uvećavati ličnu imovinu izuzimanjem poslovne imovine iz preduzeća, ali
tako ne mogu izuzeti svoja ukupna bogatstva.

Unutar pozicije sopstvenog vlasničkog kapitala, nije bilo I nema realne sem možda analitičke
otrebe da se pravi razlika između početnog ulaganja u preduzeće I periodičnog prirasta neto
vrednosti iz poslovanja.

5. CILJ KORPORACIJE
U slučaju korporacije cilj iskjučivo treba da bude maksimizacija profita. Da bi se vrednost za
akcionare maksimizirala ona se mora kontinuirano kreirati, te se kao alternativna formulacija
cilja navodi kreiranje vrednosti za akcionare. Buudući da je korporacija entitet I da je njena
poslovna imovina odvojena od lične imovine akcionara I jasno je da akcionari ne mogu
uvećavati svoje bogatstvo uzimanjem poslovne imovine korporacije. Akcionari mogu ostvariti
parvo na dividend. Kako bi se isplatile velike dividend preduzeće dolazi u situaciju da se
zadužuje, tada se smanjuje mogućnost za investiranje u nove projekte I potencijal za budući rast
dividend dobitka I cene akcija.

Akcije su svojevrstan ugovor između akcionara I drugog zakonskog entiteta – korporacije.

Vrednost za akcionare se može ostvariti transfeorm vrednosti sa kreditora (isplata povećanih
dividendi), dodatnim zaduživanjem ili ulaskom u rizičnije projekte. Problem neuvazavanja
dimenije rizika vremena I stvarnih preferencija akcionara. Ovaj problem bi se mogao ilustrovati
primerom da su akcionari koji su ostvarili visoke dividend I rast cena akcija u nekom drugom
preduzeću u koje su investirali možda u istom vremenskom intervalu u isti rizik u drugom
preduzeću mogli su da ostvare značajno veće prinose. Ukupna tržišna vrednost preduzeća sastoji
se od vrednosti za akcionare, tržišne vrednosti akcija I vrednosti za kreditora – tržišne vrednosti
dugova.
 6. AGENCIJSKI PROBLEM I KORPORATIVNO UPRAVLJANJE
Funkcija upravljanja u korporacijama prepuštena je profesionalnim menadzerima. Oni ne
poseduju vlasništvo niti imaju udeo u vlasništvu. Akcionari nisu isključeni iz upravljanja,
menadzeri su u stvari agenti oni donose odluke u skladu sa najboljim interesom akcionara.
Interesi akcionara I menadzera se razlikuju zato akcionari treba da nadgledaju mendazere
odnosno da vrše monitoring.

Kada je stejkoholder viđenih korporacija korporacija u pitanju, korporaticvno upravljanje mora

da uključi ne samo pitanje menadzera u upravnom odboru I odgovornosti jedni prema drugima,
već je pitanje odgovornosti preduzeća u celini prema široj društvenoj zajednici, zaposlenima,
kupcima I potrošačima.

7. OSNOVNI ELEMENTI OKUŽENJA PREDUZEĆA ,

STEJKOHLDERI I TRŽIŠTA
Da bi preduzeće bilo uspešno ono mora imati zadovoljne stejkholdere koji nastupaju na svojim
tržištima. Dobavljači na tržištu inputa, potrošači na tržištu outputa, Zaposleni I mendzeri na
tržištu rada, akcionari I kreditori finansijkom tržištu.

8. POJAM I ULOGA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA

Treba razlikovati tri eksterna toka putrm kojih se razlažu finansijksa sredstva prelivaju u
preduzeću kojima su potrebna. Novac može biti dopremljen direktnim aražmanom što
predstavlja neposredne ugovorene odnose između onih koji štede i oni koji investiraju. Indirektni
transfer predstavlja gde se putem posrednika sredstva od onih kojih štede dostavljaju onima koji
investiraju.Finansijsko tržišni sistem obuhvata učesnike u koje spadaju oni koji daju novac
potreban i onima kojima je taj novac potreban. Finansijsko tržište možemo podeliti na:

1. Tržište novca
2. Tržište kapitala
3. Berze
4. OTC tržišta
9. TRŽIŠTE NOVCA
Kreira nevidljivi odnos izmedju kratkoročnih finansijskih sredstava. Tržište novca nije vezano za
mesto koje odredjuje lokaciju i ako se većina akcija obavlja putem banke koja predstavlja samo
deo tržišta. Zadatak ovog tržišta je da dovede one kojima su kratkoročna sredstva potrebna i one
koji ih nude. Bez obzira da li preduzeća i država nude ili kupuju kratkoročna sredstva
transakcija se obavlja isključivo pomoću posrednika( banci brokerskoj firmi ili dilerima).
Učesnici na ovom tržištu mogu biti pojedinci preduzeća finansijski pojedinci ili država. Ipak
kada je kupovina kratkoročnih hartija od vrednosti učesnici su često ograničeni jer su akcije
veoma skupe i zbog toga bankeri i brokeri moraju da ih „razbijaju“ kako bi one bile dostupnije
za kupovinu. Te akcije su državni zapisi i kratkoročne hartije od vrednosti i vrednosni papiri.

10.TRŽIŠTE KAPITALA
Kreiraju brojne institucije i konvercije koje omogućavaju onima koji nude i traže vrše transfer
dugoročnih hartija od vrednosti koje emituju država finansijske institucije ili preduzeća. U tržište
hartije spadaju odveznice hartije od vrednosti i obične hartije od vrednosti (HOV je valjda ovo)

11. INVESTICIONE BANKE

Investicione banke imaju važnu ulogu u emisiji i kupovini HOV zbog toga što one preduzimju
zadatak pronalaženja kupca novo emitovane HOV od preduzeća. Ona predstavlja posrednička
(preprodavca) koja odkupljuje novo emitovane HOV od preduzeća koji države i prodaje ih
investitorima ili podpomaže njihovu prodaju. To označava da investiciona banka za razliku od
poslovne ne pruža klijentima kredite već im pomaže pri ulasku na finansijska tržišta. Sam
postupak emosije nove HOV je veoma složen.preduzeće koje traži nove izvore finansiranja
posredstvom tržišta kapitala treba prvo da pronadje kompetentnu odgovarajuću investicionu
banku. Ona treba da ga savetuje da koje akcije i preduzme rizik njihove prodaje.

12. POSLOVNE BANKE

Poslovna banka predstavlja banku koja se bavi tradicionalnim bankarskim poslovima. Ona
predstavlja važan izvor finansiranja preduzeća. Na izbor poslovne banke utiču:

1. kamatna stopa po kojoj banka pruža krediti

2. veličina banke
3. druge usluge i njihove cene(usluga platnog prometa)
4. specijalizacija banke
5. sigurnost banke.
13. FINANSIJSKI IZVEŠTAJI I FINANSIJSKA ANALIZA
Bilans stanja i bilans uspeha su discipline računovodstvenih izveštaja koji se dobijaju putem
dvojnog knjigovodstva. Bilans stanja pruža informacijuu o sredstvima i njihovim izvodima na
odredjeni dan najčešće 31.12. svake godine. Bilans uspeha prdstvalja prihode rashode i različite
oblike rezultata u okviru jedne godine.

Finansijksa analiza podrazumeva prikupljanje selekciju ocenjivanje informacija i druge relativne

dodatke. Pored ovih izveštaja sastavljaju se i izveštaj o promenama sopstvenom kapitalu koji
predstavlja detaljan pogled promena na sopstvenom kapitalu. U novije vreme sve promene se
pišu u napomeni finansijskog izveštaja.

Finansijska analiza može sevršiti tehnikama:

Vertikalno sagledavaju se procentualna učešća pojedinih sredstava i obaveza.

Horizontaln uporedjuju stanja nekih pozicija u ovoj godini sa stanjima tih pozicija iz prethodnih
godina.

Racio podrazumeva dovojenje u iznos različitih pozicija kako bi se došlo do kvalitetnih

zaključka.

14. BILANS USPEHA

Nastao je kako bi se sagledao šta se u obračunskoj godini smanjilo a šta se povećalo. Forme
bilansa što su se vremenom menjale ali je suština ostala ista a to je da se rezultat zadatog perioda
može dobiti sučeljavanjem ukupnih prihoda sa ukupnim troškovima. U osnovi prihode i troškove
možemo podeliti na poslovne prihode i ostatke prihoda.

15. IZVEŠTAJ O PROMENAMA SOPSTVENOG KAPITALA

Bio je u sastavu finansijskog izveštaja. Pored kapitala koji su uneli vlasnici preduzeća i
sopstvenog kapitala koji podrazumeva i sve one stavke koje su povećale i smanjivale bogatstvo
vlasnika. Tako na primer, deo nerashodovanog dobitka možemo prineti ili ga iskoristiti za
pokrivanje bruto gubitka. Sopstveni kapital može se smanjiti na osnovu povlačenja npr.
Kupovinom akcija.
16. NAPOMENE UZ FINANSIJSKE IZVEŠTAJE
Napomene sadrže dopunske informacije u odnosu na informacije iz predhodnih izveštaja, i to u
smislu dubljih opisa koje se ne mogu prezentovati u samim finansijskim izveštajima. On sadrži i
opis korišćenje računovodstvene poliike.

17.RACIO ANALIZA
Predstavlja najčešće korišćenu tehniku analize finansijskih izveštaja zbog toga što su sve pozicije
u finansijskom izveštaju medjusobno zavisne, dobijemo racio broj. On predstavlja relativni
odnos izmedju 2 komponente iz izveštaja. Prema načinu konstruisanja, racio brojeve možemo
podeliti na:

Racio pokrića, racio prinosa, racio obrta, racio potencijalnog učešća.

18. ANALIZA LIKVIDNOSTI

Likvidna sredstva su veoma bitna zbog njihove sposobnosti pretvaranja u gotovinu. Likvidnost
preduzeća predstavlja njihovu sposobnost da na vreme namire dospele obaveze. Najširi uvid
pruža opšti racio likvidnost, ona stavlja u odnos obrtna sredstva i kratkoročne obaveze. Kao
rezultat ovog odnosa dobijemo neto obrtna sredstva koji su pokazatelj likvidnosti.

19. ANALIZA UPRAVLJANJEM DUGOM

Finansiranje iz dugova ima odredjenu prednost nad finansijama iz sopstvenog kapitala.
Nabavljanje sredstva iz dugova izbegava se razvodnjavanje vlasništva postojećih akcionara.
Ipak preduzeće je stalno izloženo poslovnom riziku, pa se finansiranje dugova stalno povećava i
kod ovog tipa rizika u središtu se ne nalazi likvidnost preduzeća. Solventnost predstavlja
mogućnost preduzeća da izmiri svoja dugovanja.

20.ANALIZA EFIKASNOSTI UPRAVLJANJA SREDSTVIMA

Preduzeće investira u sredstva da bi ostvarilo prihode od prodaje. Što preduzeće efikasnije koristi
svoja sredstva to će prihod biti veći. Efikasnost je važna i za likvidnost preduzeća, brz obrt
pojedinih pozicija obrtnih sredstva, ukazuje na njihovu bržu zamenu odnosno bolju likvidnost,
pokazatelj likvidnosti se računa na osnovu prosečnih stanja odredjenih stavki. Ovako računanje
se vrši zbog toga što se aktivnosti menjaju za čitavu godinu a mi ih računamo za tačno odredjeni
vremenski period. Koeficijent obrta ukupnih sredstva je najbolji pokazatelj likvidnosti a njega
dibijemo kada stavimo u odnoos neto prihod od prodaje i ukupna sredstva.
21. ANALIZA PROFITABILNOSTI
Cilj svakog preduzeća je da ostvari što veći profit. Na profitabilnost utiče efikasnost upravljanja
dugovima i u manjoj meri upravljanje likvidnošću. Najveći uticaj na profitabilnost imaju napori
da se uštedi, tj. Da se uz štimanje proizvoda proizvede što veća količina proizvoda. Profitabilnost
se proverava uz pomoć dupoint analize koji je svoj naziv dobila po preduzeću u kojem je prvi put
upotrebljena. Ova analiza pokazuje menadžerima da su tri faktora ključna pri vodjenju računa o
likvidnosti a to su:

1. Uspešno upravljanje troškovima

2. Taktičko upravljanje sredstvima,ali i
3. Pametno upravljanje dugovima tj. Pametno finansiranje

22. OGRANIČENJA FINANSIJSKE ANALIZE

Prilikom analize moramo voditi računa o tome da se prihodi i rashodi ne podudaraju sa tokovima
gotovine. Momenti koji mogu ugroziti rezultate finansijske analize su:

1. Uporedivost rezultata- svako preduzeće koristi različitu politiku, te se podaci ne mogu

uporedjivati.
2. Promene deviznog kursa- inflacija može ugroziti uporedljivost podataka u finansijskom
izveštaju
3. Regrezentativnost podataka- za preduzeće za koje je period 31.12. tzv.mrtva zona, zalihe
neće biti tačnog stanja tj.period koji nije reprezentativan.
4. Kreditna upotreba računovodstvene politike označava da neto dobitak može biti podložan
veštačkim promenama od strane eko politike
5. Tumačenje visine pokazatelja preostavlja upozorenje, da iako imamo visoke pokazatelje
likvidnosti, ona ipak nije na visokom nivou.

23.ANALIZA TRŽIŠNE VREDNOSTI

Otvorene korporacije vrednuju se na finansijskom tržištu. Kada investitori veruju u napredak
preduzeća, akcije će biti tražene, a nihova cena će biti visoka u odnosu na neto dobitak ili
sopstveni kapital preduzeća. Upravo na taj način dobijamo pokazatelj tržišne vrednosti.
Ukrštanjem tržipnih, računovodsvenih pokazatelja usresredjenja je na povećanje vrednosti.
Osnovna razlika tržišta i knjigovodstvene vrednosti je ta što računovodstvo ne može
obuhvatiti sve vrednosti a neke obuhvata samo delimično. Vrednosti koje se ne mogu
obuhvatiti su npr.kvalitet menadžmenta i jačanje brenda.
24.ULAGANJE U OBRTNA SREDSTVA I IZVORI NJIHOVOG
FINANSIRANJA
Medju preduzećima razlikujemo različite nivoe ulaganja u obrtna sredstva. Kao faktore nivoa
ulaganja možemo izdvojiti:

1. Obim poslovne aktivnosti-što je veća aktivnost to su veća obrtna sredstva koja moraju da
je podrže. Kod preduzeća koja se bave sezonskim proizvodima, nivo zaliha će porasti pre
početka proizvodnje, a smanjiti nakon završetka date sezone. Ovaj deo obrtnih sredstva
koji fluktuira zajedno sa obimom proizvodnje možemo nazvati povremenim obimom
proizvodnje.
2. Delatnost-visina zavisi od delatnosti kojom se preduzeće bavi tako su zalihe u odnosu na
njihove prihode od prodaje npr. U gradjevinskoj industriji. Delatnost preduzeća diktira
kojim poljima upravljanja obrtnim sredstvima će preduzeće morati da posveti pažnju.
3. Politika ulaganja u poslobna sredstva i efikasnost primene ukoliko preduzeće primenjuje
ležernu politiku, zalihe će se gomilati. Kada se primenjuju restrektivne politike, nivoi
zaliha će biti manji

25.POSLOVNI I GOTOVINSKI CIKLUS

Od trenutka nabavke sirovine i materijala do trenutka naplate potraživanja od kupaca u
proseku protekne 60 dana koliko i traje poslovni ciklus. Gotovinski ciklus ili ciklus obrta
kapitala traje 30 dana i to od trenutka izdavanja po osnovu izmirenja kratkoročnih poslovnih
obaveza do trenutka primanja gotovine po osnovu naplate potraživanja od kupaca. Dužina
gotovinskog ciklusa ukazuje na stepen finansijskih napredovanja preduzeća.