MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA

Mentor:
Prof. dr Dragana Kragulj
Autor:
Jovan Dragašević 177/09/M
Beograd, decembar, 2009. godine
2
APSTRAKT
Međunarodno kretanje kapitala jedan je od najatraktivnijih oblika međunarodne
saradnje među kompanijama. Globalizacija se može primenjivati tek ako dođe do
promene poslovnog razmišljanja i ako postoje firme spremne da prihvate rizik koji ona sa
sobom nosi. Tržište je pritom samo temelj za postojanje globalne konkurencije, odnosno
izravne konkurencije firmi na svim tržištima bez promena na proizvodu ili usluzi i bez
prilagođavanja lokalnim zahtevima.
Rad sadrži obradu i razjašnjavanje zadate teme, činilaca međunarodnog kretanja
kapitala, zajednoi sa osvrtom na par primera, sa posebnim osvrtom na direktne inostrane
investicije, koje predstavljaju glavni oblik međunarodnog kretanja kapitala.
3
Sadržaj
1. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA .................................... 4
2. OBLICI KRETANJA MEĐUNARODNOG KAPITALA .................. 4
3. PODELA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA ................ 7
1) Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala ...........................................................................7
2) Portfolio investicije ...............................................................................................................7
3) Direktne investicije u inostranstvu. ........................................................................................7
5. PRILIV KAPITALA U PRIVREDE U RAZVOJU .......................... 12
6. SVETSKA ISKUSTVA MEĐUNARODNOG KRETANJA
KAPITALA ................................................................................................ 14
ZAKLJUČAK ............................................................................................ 16
Literatura ................................................................................................... 17
4
Ekonomisti su pesimiste,
predvideli su 8, od
poslednjih 3 kriza.
Sam Ewing
1. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA
Pod međunarodnim kretanjem kapitala podrazumevamo transfer realnih i
finansijskih sredstava između subjekata različitih zemalja sa odloženim kontratransferom
za određeni vremenski period, a u cilju ostvarivanja odre đenih ekonomskih i politi čkih
interesa učesnika u tom transferu 1 . Nijedna savremena privreda ne može se izolovati od
potrebe da izvozi i uvozi kapital, bez obzira na to da li, ukupno gledano, ima neto suficit
ili neto deficit u kapitalu, tako da je kretanje kapitala izme đu zemalja dvosmerno, pr i
čemu se u jednom slučaju subjekti određene zemlje pojavljuju kao davaoci, a drugi put
kao korisnici kapitala. Najveći deo međunarodnog kretanja kapitala odvija se izme đu
razvijenih zemalja, odnosno subjekata iz ovih zemalja, koje su glavni davaoci i korisnici
kapitala u svetskim razmerama. Privrede u razvoju
(zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) se kao grupacija
uglavnom pojavljuju kao korisnici kapitala, a mnogo
manje kao davaoci kapitala, mada se neke od njih, u
poslednje vreme, u određenoj meri, pojavljuju i kao relativno zna čajni davaoci kapitala.
Međunarodno kretanje kapitala je fenomen koji postoji više od jednog veka.
Mnoge zemlje su zasnivale svoj privredni razvoj na prilivu inostranog kapitala početkom
XX veka. Za investiranje se odlučuju uglavnom zemlje koje ostvaruju ve ću efikasnost u
domaćoj privredi nego ostale zemlje. Viškovi, materijalizovani u ponudi kapitala, izvoze
se u druge zemlje koje nisu tako efikasne. Da bi došlo do kretanja kapitala, veoma su
važni uslovi, odnosno motivi.
Motivi međunarodnog kretanja kapitala su brojni, me đusobno raznovrsni i
ispreplijetani određenim brojnim faktorima i na strani ponude i na strani tražnje.
Savremeni motivi međunarodnog kretanja kapitala su razli čiti. Svi motivi kretanja
privatnog kapitala na strani ponude se mogu grupisati u nekoliko osnovnih: realizacija što
većeg profita, jeftina radna snaga i niske cene sirovina i energije u inostranstvu, širenje
tržišta, želja za kompletiranjem proizvodnog procesa tj. vertikalnom integracijom svih ili
važnijih faza izrade finalnog proizvoda, prestižno-psihološki motivi itd.
2. OBLICI KRETANJA MEĐUNARODNOG KAPITALA
Kretanje kapitala između subjekata različitih zemalja vrši se u raznim oblicima od
kojih su dva osnovna i to međunarodno kretanje privatnog kapitala i međunarodno
5
Sve seobe u istoriji nastale su
zbog opadajućeg prinosa:
povećanja pritiska stanovništva
na ograničene prirodne resurse.
Alfred Maršal,
kretanje javnog kapitala1. Privatni kapital (pojedinci, privatne kompanije, komercijalne
formi kredita i depozita. Javni kapital (državni budžet i centralne i državne banke) kre će se
prvenstveno u obliku bilateralnih zajmova i kredita, portfolio investicija i u formi
bespovratne ekonomske pomoći. Posebna vrsta javnog kapitala su zajmovi me đunarodnih
organizacija, kao što su: IBRD, IMF, IDA, EBRD, IFC i druge institucije sa sli čnim
profilom angažovanja.
Međunarodni tokovi kapitala se prema
dužini dele na kretanje kratkoročnog,
srednjoročnog i dugoročnog kapitala 2. Pri tome,
ne postoje u svemu usaglašeni i striktni kriterijumi
za ovu podelu. Međutim, uglavnom se u kategoriju
kratkoročnog kapitala ubrajaju plasmani sa rokom do godinu dana (što bi se pre moglo
podvesti pod međunarodno kretanje novca, a ne kapitala), dok je srednjoro čni kapital onaj
koji je plasiran na period od 1 do 5 godina (negde je ovaj rok i 3-7 godina), dok je
dugoročni kapital onaj sa plasmanom preko 5 godina (mada se u pojedinim slu čajevima
kao rok uzima preko 8-10 godina). Po pravilu, kratkoročni kapital se koristi za finansiranje
tekućeg poslovanja, a srednjoročni i dugoročni kapital za investicione namene.
Kapital se može transferisati u novčanom obliku (transfer finansijskih sredstava) ili
transferom realnih vrednosti (izvoz opreme i druge robe) 3. U pojedinim slučajevima se
kod odobravanja finansijskih kredita kao uslov postavlja da se njegova sredstva koriste za
kupovine robe i usluga od određenih isporučilaca i tada se govori o vezanim kreditima .
Posebna vrsta kredita čija je upotreba vezana za određene namene su izvozni krediti koje
odobravaju isporučioci opreme - krediti isporučilaca (supplier credit), dok je druga vrsta
izvoznih kredita - krediti kupcu (buyer credit) koje odobravaju finansijske institucije
emlje izvoznika inostranim kupcima za finansiranje njihovih isporuka na kredit iz zemlje
kreditora mnogo bliža klasičnim vezanim kreditima. U vezi sa navedenim, postoji i podela
na finansijske kredite, tj. kredite koji se daju i vraćaju u novcu, i robne kredite, tj. kredite
koji se daju radi finansiranja kupovine robe ili plaćanja usluga, pri čemu je ugovorom o
kreditu određena namena za koju se kredit može koristiti.
1 Izvor: Unković, M. Međunarodno kretanje kapitala i položaju Jugoslavije , Naučna knjiga, Beograd, str.
32.
2 Izvor: Gavrilović-Jovanović, P. Međunarodno poslovno finansiranje Ekonomski fakultet Beograd, 1994.,
strane 108
3 Izvor: Gavrilović-Jovanović, P. Međunarodno poslovno finansiranje Ekonomski fakultet Beograd, 1994.,
strane 109
6
Tabela 1 : Međunarodno tržište kapitala u 2004.godini (vrednosti u milijardama USD)
Rezerve(1) Kapitalizacija
tržišta akcija
Instrumenti
duga
Aktiva
banaka(2)
Ukupno
Svet 3.856,3 37.168,4 57.962,1 49.577,9 144.708,5
EU 281,1 9.270,3 19.261,9 22.145,9 50.678,0
SAD 75,9 16.323,5 22.540,3 7.808,9 40.672,7
Japan 833,9 5.844,7 9.162,9 7.239,9 22.247,3
Privrede
u razvoju
1.937,1 5.143,0 3.658,6 8.115,6 16.917,2
Napomene: 1) Ukupne rezerve bez zlata, 2) Podaci o aktivi komercijalnih banaka
su za 2003. godinu.
Izvor: IMF, „Global Finance Stability Report, September 2005“, Washington DC, str.
171.
Po svojoj nameni, inostrani kapital se može plasirati u ta čno odre đene projekte
(project approach) ili u ostvarivanje širih razvojnih ciljeva, odnosno programa (program
approach) 4 . Kapital za realizaciju određenih projekata najčešće traže pojedina čna
preduzeća, ali to mogu biti države (vlade), ako su ovi projekti strateškog privrednog i
razvojnog značaja, pri čemu su države te koje traže kapital za programe. Privatni
investitori gotovo isključivo plasiraju kapital u određene projekte, dok javni kapital, por ed
projekta, prihvata da se angažuje i u realizaciji programa. Projekti više odgovaraju
davaocima kapitala, pogotovo onim privatnog karaktera, jer pružaju ve će garancije za
rentabilnu upotrebu sredstava i lakše vezivanje transfera kapitala za isporuke robe, usluga
i tehnologije. S obzirom na globalnu prirodu programa, zajmovi za programe više
odgovaraju korisnicima, jer predviđaju manji stepen vezivanja, ali nose u sebi rizik
nedovoljno namenskog i efikasnog korišćenja sredstava, što se pokazalo u brojnim
programima javne pomoći za razvoj. Suštinski, opredeljenje za projekte i za programe
vezano je za dostignuti nivo razvoja zemlje i za svojevrstan odnos plana i tržišta u
alokaciji resursa u svakoj pojedinoj zemlji. Zbog toga je potrebna pravilna kombinacija
projekata i programa da bi se zadovoljili mikro i makro interesi u koriš ćenju
međunarodnog kapitala 5.
4 Izvor: Unković, M. Međunarodno kretanje kapitala i položaju Jugoslavije , Naučna knjiga, Beograd, str.
33.
5 Izvor: Unković, M. Međunarodno kretanje kapitala i položaju Jugoslavije , Naučna knjiga, Beograd, str.
34.
7
3. PODELA MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA
1) Međunarodno kretanje zajmovnog kapitala
2) Portfolio investicije
3) Direktne investicije u inostranstvu.
1) Kretanje zajmovnog kapitala dugo je predstavljalo dominantan oblik kretanja
međunarodnog kapitala. Uglavnom se odvijalo u pravcu od razvijenijih zemalja ka zemljama u
razvoju. Zemlje sa suficitom u pogledu finansijskih sredstava činile su najve ći deo ponud e kapitala
na međunarodnom tržištu kapitala, dok su zemlje sa deficitom u pogledu finansijskih sredstava
činile najveći dio tražnje za kapitalom. Sa razvojem finansijskih tržišta dolazi do opadanja u češća
zajmovnog kapitala u ukupnom kretanju kapitala. Međunarodni krediti i zajmovi su tradicionalni i
značajan vid međunarodnog kretanja kapitala. Zajmovni kapital predstavlja takav oblik koriš ćenja
kapitala u kome se korisnik kapitala javlja u ulozi dužnika, a vlasnik kapitala u ulozi poverioca.
Ovaj kreditni odnos može se ostvariti u neposrednom kontaktu između vlasnika kapitala -
poverioca i korisnika kapitala – dužnika, u kom slučaju se govori o direktnom ili neposrednom
kreditnom odnosu, ili posredno preko bankarsko-finansijskog posrednika, u kom slučaju se radi o
posrednom kreditnom odnosu6.
Tabela 2: Medjunarodni plasmani i obaveza banaka iz pojedinih zemalja, u milijardama USD, sa
stanjem iz decembra 2004. Godine.
Zemlja Plasmani Obaveze
Australija 107,5 299,6
Bahami 302,9 291,2
Belgija 702,3 569,8
6 Izvor: Ristić Ž. , Tržište kapitala - teorija i praksa, Privredni pregled, Beograd, 1990,
str. 41.
Kanada 153,2 148,2
Kajmanska ostrva 947,2 910,4
Francuska 1.573,4 1.468,4
Nemačka 2.151,3 1.547,2
Hong Kong, Kina 508,1 308,5
Irska 515,1 547,1
Italija 384,4 480,0
Japan 1.500,8 581,6
Džersi 307,0 226,9
Luksemburg 795,6 522,7
Holandija 724,7 696,9
Singapur 506,2 515,3
Švajcarska 920,6 827,3
V. Britanija 3.786,2 4.159,9
SAD 1.770,7 2.155,9
Ukupno sve zemlje
u izveštajnom sistemu BIS
19.192,9 18.053,7
Izvor: BIS Quarterly Review, June 2005
8
Zajmovni kapital koji se plasira preko tržišta kapitala na duže rokove nosi veći stepen
rizika, a samim tim ima i veću cenu koštanja. Zaštita od standardnih rizika (kreditni rizik,
kursni rizik, rizik kamatne stope) ostvaruje se obično ugovaranjem promenljivih kamatnih
stopa, kao i putem terminskih i opcionih poslova. Veća cena koštanja zajmovnog kapitala
uslovljena je visokim troškovima u vezi sa: emisijom i plasmanom hartija od vrednosti
zajmovnog karaktera, visokim troškovima utvrđivanja kreditnog boniteta zajmoprimca,
troškovima u vezi sa odobravanjem, kontrolom koriš ćenja i naplatom kredita, kao i
visokim troškovima unovčavanja potraživanja iz ovih kredita u upravljanju imovinom
koja služi kao realno pokriće za naplatu kredita.
Za međunarodno kretanje zajmovnog kapitala bitno je međunarodno finansijsko
tržište preko koga se vrši plasman i angažuju slobodna finansijska sredstva. Organizovani
deo tog tržišta čine komercijalne banke i druge finan -sijske institucije koje se bave
kreditiranjem i kupovinom i prodajom hartija od vrednosti. Komercijalne privatne banke
pretežno odobravaju kratkoročne i srednjoročne, a u određnoj meri i dugoročne kredite
prevashodno zajmoprimcima sa visokim bonitetom.
Velike svetske banke igrale su značajnu ulogu u finansiranju svetskog privredno g
razvoja, a posebno kada su u pitanju manje razvijene zemlje. U tome su banke bile
relativno oprezne sve do sedamdesetih godina prošlog veka, ali kada su veliki suficiti
zemalja izvoznica nafte obezbedili znatan priliv svežeg novca, koji se preko Evrotržišta
našao u fondovima velikih svetskih banaka, one su počele da vode ekspanzivnu politiku
kreditiranja, koja je bila potpomognuta tada relativno niskim (ali fluktuirajućim)
kamatnim stopama, što je pogodovalo mnogim zemljama u razvoju, ali i razvijenim
zemaljama, da putem bankarskih kredita finansiraju svoju platnobilansnu neravnotežu.
Međutim, krajem sedamdesetih godina dolazi do rasta nivoa kamatnih stopa i kursa USD,
što je enormno povećalo obaveze zemalja dužnika i dovelo do krize spoljnih dugova koja
je kulminirala 1982, sa serijom reprograma i otpisa dugova koji su pogodili bilanse
banaka. Od tada su svetske banke postale mnogo opreznije u odobravanju novih kredita i
relativan značaj bankarskih kredita kao eksternog vida finansiranja zemalja u razvoju je
opao, čak i kod onih koje spadaju u kategoriju novoindustrijalizovanih zemalja u razvoju,
pogotovo posle Azijske krize 1997-98. godine. Poseban oblik međunarodnih zajmova su
međunarodni javni zajmovi koji mogu biti bilateralni, na bazi me đudržavnih spor azuma, i
multilateralni, koje odobravaju međunardone finansijske organizacije.
9
2) Sa razvojem finansijskih tržišta i finansijskih instrumenata, investitorima je
omogućeno da diverzifikuju svoj rizik ulaganjem u više razli čitih hartija od vrednosti, na
finansijskom tržištu. Portfolio investicije (portfolio investments) su oblik ulaganja kapitala
kod koga se ulaganje vrši u obveznice, bonove i uopšte efekte izdate od strane inostranih
vlada, njenih organa i drugih institucija, inostranih banaka ili kompanija koje su izdate
radi prikupljanja sredstava na nekom međunarodnom tržištu kapitala7.
Vlasnici kapitala kupovinom obveznica stiču pravo da u odre đenom roku dobiju
nazad uložena sredstva, zajedno sa odgovaraju ćom kamatom. Ovde vlasnici kapitala ne
mogu da utiču na način krajnje upotrebe uloženih sredstava, pošto o tome odlu čuje
emitent obveznica koji za to i snosi sav poslovni rizik. Emitent obveznica je dužan da, bez
obzira na ostvareni poslovni efekat na bazi koriš ćenja putem emisije dobijenih sredstava,
vrati ova sredstva sa pripadajućom kamatom koja može biti fiksna ili, što je u posle dnje
vreme mnogo češće, promenljiva i koja se formira dodavanjem odre đene marže (spread)
na baznu kamatnu stopu (obično LIBOR ili prime rate). Portfolio investicije mogu biti i u
vidu ulaganja kapitala u određenu inostranu kompaniju, s tim da takvo ulaganj e ne daje
pravo upravljanja i kontrole nad njim ili je tako ograni čeno da bitno ne uti če na poslovanje
kompanije u koje je izvršeno ulaganje. Pravo kontrole i pravo upravljanja osnovni su
element u definisanju razlike između portfolio i direktnih investici ja8. Portfolio investicije
se razlikuju od direktnih investicija i po tome što je kod njih, po pravili, rok investiranja
kraći, kao i da se kod portfolio investicija kao investitori javljaju uglavnom finansijske
institucije, institucionalni investitori ili pojedinci prvenstveno zainteresovani za dobit po
osnovu kamate ili dividende bez intencije da neposredno u čestvuju u upravljaju
poslovanjem kompanijom ili poduhvatom u koji su uložili kapital. U ovom kontekstu bi
trebalo pomenuti i tzv. nevlasničke (direktne) investicije (non-equity investments) putem
kojih strani direktni investitor može da stekne efektivni glas u upravljanju poslovanjem
druge kompanije, bez kupovine akcija ili udela, a to su ugovori o upravljanju, ugovori po
sistemu “ključ u ruke”,franšizing, licenciranje, sporazumi o podeli proizvodnje itd 9.
3) Direktne investicije u inostranstvo, ili strane direktne investicije (foreign direct
investment) predstavljaju takav oblik ulaganja kapitala koji obezbe đuje stranom
7 Izvor: Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa, Savremena administracija, Beograd,
1982, str. 356.
8Izvor: Vidas-Bubanja M. , Metode i determinante stranih direktnih investicija, Institut
ekonomskih nauka, Beograd, 1998, str.19-26.
9 Izvor: UNCTAD/United Nations, World Investment Report 2000, New York and Geneve, 2000,
str. 268.
10
Ne mogu svi biti srećni
istovremeno, jer veličina i
bogatstvo jedne države
zavisi od propasti druge.
Ser Tomas Braun
investitoru sticanje prava svojine, kontrole i upravljanja po osnovu uloženog kapitala. Ove
investicije imaju za svrhu stvaranje nekog permanentnog ekonomskog i pravnog interesa i
to tako aktivnog interesa u kome je sadržana težnja investitora da kroz kontrolu i
upravljanje uloženim kapitalom ostvaruje profit. Ovo su preduzetni čke investicij e, za koje
nije nužno da uticaj investitora bude potpun i
apsolutan, već je dovoljno da stepen kontrole i
upravljanja bude takav da može da utiče na poslovnu
politiku preduzeća i drugog pravnog lica u koji je
uložen kapital. UNCTAD definiše strane direktne
investicije kao investicije koje podrazumevaju dugoro čan odnos i trajni interes, kao i
kontrolu entiteta rezidenta jedne privrede (stranog direktnog investitora ili matične
kompanije) u kompaniji rezidentu druge privrede u odnosu na onu iz koje je strani direktni
investitor 10. Kao komponente stranih direktnih investicija navode se:
1) vlasnički kapital(equity capital), tj. kupovina akcija ili udela u kompaniji od strane
stranog investitora;
2) reinvestirani profit kompaniji u kome strani investitor ima vlasni čki
kapital;
3) međukompanijski zajmovi i međukompanijske dužničke transakcije
između matične kompanije i afilijacija.
Direktne investicije u inostranstvo mogu se ostvariti u razli čitim vidovima. Naj češ ći je
osnivanje kompanije afilijacije matične kompanije u drugoj zemlji koja je u potpunom
vlasništvu investitora ili kupovinom kompanije, odnosno dela kompanije. Osnivanje nove
kompanije u inostranstvu se definiše kao „greenfiled“ investicija, dok se investiranje u
postojeću kompaniju ostvaruje putem spajanja (mergere) i kupovine (acquisition), s tim
što je značaj ovog drugog modela tzv. M&A (merger and acquisition) vremenom sve veći.
Poseban vid direktnih investicija je zajedničko poslovno ulaganje (joint venture) u kojima
učestvuju partneri iz različitih zemalja koji ulažu sredstva sa ciljem zajedni čkog rada,
snošenja rizika i podele ostvarenog profita 11. Zajedničko poslovno ulaganje se realizuje
na bazi ugovora i nije nužno povezano sa ulaganjem u odre đeno preduze će jednog od
partnera ili formiranjem zajedničke kompanije, odnosno može se realizovati i u
10 Izvor: UNCTAD/United Nations, World Investment Report 2000, New York and Geneve, 2000,
str. 267
11 Izvor: Kastratović M. , Interancionalno kretanje kapitala , Finansije, br. 11-12/99, str.
734
11
nekorporativnoj formi. Specifičnu kategoriju međunarodnog kretanja kapitala čini
ekonomska pomoć koja je u početku podrazumevala bespovratna davanja, tj. poklon da bi
se kasnije u ovu kategoriju uključili i zajmovi koji se odobravaju pod povoljnijim
uslovima od tržišnih, u pogledu rokova otplate, perioda po čeka i kamate. U ov om domenu
je posebno zanačajno angažovanje Komiteta za razvoj (Development Assistance
Committee - DAC) OECD-a, koji odobrava sredstva pomoći nerazvijenim zemljama, bilo
da je ona u vidu poklona, tehničke pomoći ili zajmova pod vrlo povoljnim uslovima (sa
elementom poklona od najmanje 25%). Ova sredstva koja se pod koncesionim uslovima
daju nerazvijenim zemljama, a pre svega najmanje razvijenim zemljama u razvoju (least
developed countries), kojih prema klasifikaciji Ujedinjenih nacija ima 48, tretiraju se kao
javna pomoć za razvoj (Officialy Development Assistance - ODA) 12 . Ova sredstva
pomoći su posebno značajna za nerazvijene zemlje zato što je za njih, zbog visokog rizika
zemlje, međunarodno tržište kapitala nedostupno, a najve ći broj ovih zemalja ne bi n i
mogao da servisira obaveze po kreditima koji se odobravaju pod standardnim
komercijalnim uslovima.
4. MOTIVI MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA
Motivi međunarodnog kretanja kapitala zavise od oblika u kome se kapital ulaže.
Različiti motivi, na primer, opredeljuju privatne u odnosu na javne tokove kapitala, a
postoje razlike i između pojedinih vidova privatnog i javnog kapitala, s tim da se, u
principu, privatni kapital kreće prema ekonomskim motivima, a javni kapital na osnovu
širih društveno-političkih interesa. Ostvarivanje većeg profita ili nekog drugog prihoda od
uloženog kapitala (kamata, dividenda) je osnovni motiv izvoza kapitala, dok su ostali
motivi najčešće posredni i u funkciji ovog glavnog motiva 13. Ovi drugi motivi bi se mogli
grupisati u nekoliko kategorija. Tu je motiv korišćenja bogatijih i jeftinijih resursa u
inostranstvu u odnosu na one kojima raspolaže zemlja izvoznica kapitala, kao što su:
jeftinija radna snaga, niže cene sirovina i energije, što je posebno bitno kod radno i
sirovinski intenzivnih proizvodnih procesa.
Pored troškova proizvodnje, osvajanje tržišta određene zemlje je vrlo čest motiv
za izvoz kapitala, zbog veličine tog tržišta i mogu ćnosti plasmana, pri čemu se koriste
12 Izvor: United Nations/UNIDO, The Least Development Countries 2000 Report, New York
and Geneva, 2000, str. 212.
13 Izvor: UNCTAD/United Nations, World Investment Report 2000“ New York and Geneve, 2000,
str. 268.
12
lokalni izvori snabdevanja, smanjuju transportni i drugi troškovi, a ujedno se koristi i
zaštićeni status domaće proizvodnje u okviru carinskog sistema te zemlje.
Jedan broj proizvoda, a pre svega kapitalna dobra (oprema, mašine, postrojenja,
brodovi), se zbog svoje visoke jedinične cene ne mogu na me đunarodnom tržištu prodati
bez odgovarajućih kreditnih uslova, a čitav niz nerazvijenih zemalja koje imaju velike
potrebe za ovim proizvodima nema potrebnu platežno sposobnu tražnju, tako da je
izvozno kreditiranje, koje predstavlja oblik izvoza kapitala, ekonomska nužnost za
isporučioce. Međutim, zbog značaja izvoza za nacionalnu privredu, izvozni krediti,
odnosno sistem njihovog finansiranja, počivaju na državi i njenim specijalizovanim
agencijama za kreditiranje izvoza.
Motiv izvoza kapitala može biti i namera da se obezbedi određeni politički uticaj u
nekoj zemlji, što je uglavnom prisutno kod plasmana kapitala iz javnih izvora, pre svega
kod raznih programa pomoći, ali i “omekšavanjem” komercijalnih uslova plasmana
privatnog kapitala kroz razne javne subvencije. Inače, investicije javnog kapitala su
dobrim delom usmerene i na to da se olakšaju investicije privatnog kapitala. Motiv
međunarodnih razvojnih institucija kod plasmana kapitala je unapre đenje privrednog i
društvenog razvoja zemlje korisnika i da se doprinese skladnijem razvoju svetske
privrede.
Osnovni motiv za uvoz kapitala, sa stanovišta preduze ća ili zemlje korisnika, jeste
obezbeđenje nedostajućih sredstava za poslovanje i razvoj, odnosno realizaciju odre đenih
projekata i programa, a u uslovima kada za to nema dovoljno sopstvenih sredstava,
odnosno domaće akumulacije ili su uslovi njenog angažovanja nepovoljni. Na makro
planu, uvozom kapitala se pokriva deficit platnog (i spoljnotrgovinskog) bilansa,
poboljšava snabdevenost domaćeg tržišta, ostvaruje porast zaposlenosti i proizvodnje, vrši
transfer tehnologije itd., što sve ima uticaja na privredni rast i razvoj zemlje. Uvoz
kapitala, a posebno ako od toga nacionalna privreda previše zavisi, vremenom dovodi,
pored ekonomske, i do raznih vrsta političke zavisnosti, sa čitavim nizom negativnih
reperkusija.
5. PRILIV KAPITALA U PRIVREDE U RAZVOJU
Za period neposredno posle II svetskog rata karakteristi čan je bio veliki izvoz
kapitala iz javnih izvora u vidu pomoći, međudržavnih kredita i zajmova me đunarodnih
finansijskih organizacija, da bi vremenom sve više rastao izvoz kapitala iz privatnih
13
izvora. U izvozu privatnog kapitala veliki udeo imaju multinacionalne kompanije, naročito
u vreme njihove velike ekspanzije tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Sve do kraja
pedesetih godina SAD su imale dominantno mesto u izvozu kapitala, kako u zemlje u
razvoju, tako i u ostale razvijene zemlje. Od šezdesetih godina se pove ćava zna čaj
razvijenih zemalja Zapadne Evrope i Japana kao izvoznica kapitala. Tokom sedamdesetih
dolazi do naglog širenja poslovanja na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno
zahvaljujući Evrotržištu. Zemlje OPEC su imale, po osnovu izvoznih prihoda, veliki priliv
sredstava koja su plasirale preko međunarodnog tržišta kapitala, dok su ostale zemlje u
razvoju bile prinuđene da se zadužuju. Ova ekspanzija je trajala sve do polovine 1982.
kada izbija na videlo kriza prezaduženosti zemalja u razvoju.
Tabela 3: Priliv kapitala u privrede u razvoju 2000.-2005., vrednosti u milijardama USD
Pozicija 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. (1)
1.Ukupan priliv kapital, neto 31,8 88,7 103,4 111,1 158,3 161,6
1.1. Neto javni izvori -34,6 13,5 12,7 -52,2 -48,3 -58,3
1.2. Neto privatni izvori 45,6 74,9 87,0 162,6 192,4 197,0
1.2.1. Neto direktne investicije 156,3 177,2 153,5 141,7 167,3 199,8
1.2.2.Neto portfolio investicije -9,5 -49,4 -38,0 10,7 52,7 30,5
1.2.3. Neto ostali priliv (2) -101,3 -52,9 -28,5 10,2 -27,6 -33,3
Napomene: 1) Prognoza, 2) Uglavnom bankarski krediti i depoziti.
Izvor: IMF, „Global Finance Stability Report, September 2005“, Washington DC, str.
252.
Neto priliv kapitala u privrede u razvoju (zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji) u
2000. pao je na najniži nivo u poslednjih petnaestak godina, uglavnom usled snažnog
odliva kapitala iz bankarskog sektora po osnovu otplata nekih azijskih zemalja koje su bile
pogođene finansijskom krizom 1997-98. godine Zabeležen je i neto odliv po osnovu
portfolio investicija, dok je neto priliv po osnovu stranih direktnih investicija ostao
najstabilniji i najveći izvor privatnog kapitala. Neto priliv kapitala iz javnih izvora u
rivrede u razvoju, uz određene oscilacije, uglavnom je ostao ispod nivoa koji je ostvaren
neposredno posle finansijske krize u Istočnoj Aziji i Rusiji. Inače, poslednjih nekoliko
godina daleko najveći uvoznik kapitala (u apsolutnom i neto iznosu) u svetskim
razmerama su SAD, a kao izvoznica kapitala, pored Nemačke, Japana i pojedinih zemalja
izvoznica nafte, sve više se pojavljuje Kina. Inače, sa prilivom stranog kapitala po raznim
osnovama u privrede u razvoju raste i njihova spoljna zaduženost. Spoljni dug privreda u
14
razvoju iznosio je 1997. godine 2.318,1 milijardi USD, da bi 2004. iznosio 2.896,1
milijardi USD, a procena je da će 2006. iznositi 3.207,3 milijardi USD.
Tabela 4: Spoljni dug privreda u razvoju 1997, 2004. i 2006. godine po kategorijama duga
i poverilaca, vrednosti u milijardama USD.
Pozicija 1997. 2004. 2006.
Ukupan dug 2.318,1 2.896,1 3.207,3
Prema roku dospeća
Kratkoročni dug 352,4 418,9 508,9
Dugoročni dug 1.964,3 2.475,9 2.697,4
Prema vrsti kreditora
Javni kreditori 947,2 1.020,5 1.023,7
Banke 715,8 788,0 921,6
Ostali
privatni kreditori
650,5 1.066,0 1.236,9
Izvor: IMF, „World Economic Outlook, September 2005“, Washington DC str. 264.
6. SVETSKA ISKUSTVA MEĐUNARODNOG KRETANJA
KAPITALA
Kina je najbolji primer kako direktne investicije u inostranstvu mogu da budu mač
sa dve oštrice odnosno kako preterivanje u davanju povlastica stranim investitorima može
da ugrozi domaću proizvodnju. Kina trenutno ima najveće stope privrednog rasta na svetu
i ima najveći nivo direktnih investicija, pa je 2002. godine prestigla i SAD 14.
Međutim, u Kini se preteruje sa povlasticama stranim investitorima i na taj način
diskriminiše sopstvena proizvodnja. Ovo će u dugom roku dovesti do raspada doma će
industrije i Kina će izgubiti mnoge komparativne prednosti koje sada ima. Kina je dostigla
dovoljan nivo razvoja, pa sada treba ukidati povlastice stranim investitorima i dovesti ih
na nivo domaćih preduzeća kako bi se pojačala konkurencija. U suprotnom, previše
investicija će uništiti Kinu. Dokaz je odnos domaćih investicija prema stranim
investicijama koji je u ovoj zemlji četiri do pet puta manji od proseka zemalja u razvoju.
Direktne investicije su dobre za ekonomiju i jedan od najzaslužnijih faktora zašto je Kina
Izvor: Huang,Yasheng,(2000), Why is foreign direct investment too much of a good thing for
14
China?, Harvard University Asia Center, February, str.11
15
danas na nivou na kom se trenutno nalazi. Jedini problem je da sada treba prilagoditi
pravni okvir i pravila igre postojećoj situaciji.
Za razliku od SAD i evropskih ključnih investitora, Velike Britanije i Nemačke,
koje svoj kapital uglavnom plasiraju na relaciji razvijene zemlje - razvijene zemlje
(između 60 do 80 odsto), Japan usmjerava svoje direktne investicije prema zemljama u
razvoju. U te svrhe koristi oko 60 odsto svog izvoznog investicionog kapitala. Na ovaj
način Japan želi da obezbedi jeftine sirovine, radnu snagu i da dislocira prljave tehnologije
sa svojih područja, za šta su zemlje u razvoju bile najpovoljnije. U početku Japan je svoj
kapital usmjeravao u grane koje mogu da pruže podršku regularnom izvozu japanske robe
(distribucija, transport, servis), pa otuda tumačenje da su japanske investicije bile tradeoriented.
Ipak, u poslednje vrijeme, Japan je promenio svoju trade-oriented strategiju, pa
su japanske direktne investicije usmjerene ka Evropi, SAD i dinamičnim zemljama Azije,
i idu u industrijske grane kao što su automobilska industrija i elektronika, s ciljem
opsluživanja lokalnog tržišta. Svojom novom investicionom strategijom Japan želi da u
svakoj članici Trijade izradi regionalno integrisanu mrežu afilijacija, koja je nezavisna i
samodovoljna. Cilj Japana je da izgradnjom takve mreže stekne status “insajdera” ili
prisutnog člana u sva tri kraka -Evropa, SAD i Azija, i tako obezbijedi pristup tržištu.
16
ZAKLJUČAK
Međunarodno kretanje kapitala je jedan je od najatraktivnijih oblika međunarodne
saradnje i ostvarivanja strategijskih ciljeva. Na ovaj način se obavlja međunarodna diversifikacija
poslovnih aktivnosti, što utiče na jačanje konkurentske prednosti i stvaranje globalnog
konkurentskog proizvoda. Istovremeno se utiče na privredni rast, promenu privredne strukture,
platni bilans, zaposlenost i privrednu stabilnost pojedinačnih zemalja. Iz tog razloga međunarodno
kretanje kapitala je jeda od osnovnih generatora i akceleratora globalizacije. U teoriji postoje tri
osnovna oblika međunarodnog kretanja kapitala i to međunarodno kretanje zajmovnog kapitala,
portfolio investicije i direktne strane investicije. Ako želimo napraviti analizu dokle je jedna
kompanija stigla u međunarodnom finansiranju i da li adekvatno odgovara na globalne promene,
najbolju ocenu će dati direktne investicije u inostranstvu. Plasirajući kapital širom sv ijeta, one
dobijaju multinaciopnalni karakter, što ih opravdava kao najznačajniji oblik.
17
Literatura
1. Gavrilović Jovanović P., “Međunarodno poslovno finansiranje”, Ekonomski
fakultet Beograd, 1994
2. Kastratović M, “Interancionalno kretanje kapitala”, Finansije, br. 11-12/99,
3. “Leksikon prava međunarodnih privrednih odnosa”, Savremena administracija,
Beograd, 1982
4. Ristić Ž., “Tržište kapitala - teorija i praksa”, Privredni pregled, Beograd, 1990,,
5. UNCTAD/United Nations, „World Investment Report 2000“, New York and
Geneve
6. United Nations/UNIDO, „The Least Development Countries 2000 Report“, New
York and Geneva, 2000
7. Unković M.,”Međunarodno kretanje kapitala i položaju Jugoslavije”, Naučna
knjiga, Beograd, 1980,
8. Vidas-Bubanja M., “Metode i determinante stranih direktnih investicija”, Institut
ekonomskih nauka, Beograd, 1998