(0)

(1)

ANTONIO TABUKI

Urednik Zoran Hamovi} Likovna oprema Dragana Atanasovi}

Snovi o Snovima
Ana Srbinovi} Elizabet Vasiljevi}
Prevod

Naslov originala

Antonio Tabucchi
SOGNI DI SOGNI
SELECTED STORIES

1997

Copyright Sellerio editore, 1992

(2)

(3)

mojoj }erki Terezi koja mi je poklonila svesku iz koje je nastala ova knjiga

(4)

(5)

Pod bademom tvoje ljubljene, kada po prvi put Mesec u avgustu proviri iznad ku}e, mo}i }e{ da sanja{, ukoliko se bogovi nasme{e, snove nekog drugog.
Stara kineska pesma

(6)

(7)

Bele{ka

Opsedala me je ~esto `elja da proniknem u snove umetnika koje volim. Na`alost, oni o kojima u ovoj knjizi govorim nisu nam ostavili no}na pute{estvija svoga duha. Isku{enje da to donekle ispravim je neodoljivo, te sam u pomo} prizvao knji`evnost ne bih li ispunio tu prazninu. Ipak, jasno mi je da su ove pomo}ne pripovesti, koje je jedan ~ovek obuzet nostalgijom za nepoznatim snovima poku{ao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne iluzije, neuverljive pod{tapalice. Kao takve ih treba i ~itati, i molim du{e mojih likova, koje sada sanjaju s one Druge Strane, da ne budu suvi{e stroge prema svom poniznom potomku. A.T.

(8)

(9)

San Dedala, graditelja i leta~a

Jedne no}i pre vi{e hiljada godina, koje se ne mo`e pouzdano odrediti, Dedal, graditelj i leta~, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi u utrobi ogromne palate i da prolazi jednim hodnikom. Taj hodnik se ulivao u drugi hodnik i Dedal je kora~ao, umoran i zbunjen, oslanjaju}i se o zidove. Kada do|e do kraja hodnika, obre se u maloj osmougaonoj odaji odakle se ra~valo osam hodnika. Dedal oseti nepodno{ljivu teskobu i po`ele dodir sve`eg vazduha. Krenu jednim od hodnika, ali on se zavr{avao zidom. Krenu pak drugim, ali i taj se zavr{avao zidom. Sedam puta je Dedal poku{avao pre no {to se, kod osmog poku{aja, napokon uputi jednim veoma dugim hodnikom koji se, nakon niza zavoja i uglova, opet uli u neki drugi hodnik. Dedal tada sede na mermerni stepenik i utonu u razmi{ljanje. Du` hodnika su gorele baklje koje su osvetljavale zidove oslikane plavim pticama i cve}em. Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, re~e sebi Dedal, ali ne mogu da se setim. Skide sandale i bos stade da hoda po podu od zelenog mermera. Kako bi se ute{io, zapeva jednu drevnu uspavanku koju je nau~io od stare slu`avke {to ga je u detinjstvu ljuljala u kolevci. Lukovi dugog hodnika vra}ali su njegov udesetostru~eni glas. Samo ja mogu znati kako se izlazi odavde, re~e sebi Dedal, a ne mogu da se setim. U tom trenu, u|e u jednu prostranu kru`nu odaju, oslikanu ~udnovatim predelima. Te odaje se se}ao, ali
(10) (11)

nije mogao da se seti za{to se se}ao. Bilo je tu fotelja tapaciranih rasko{nim tkaninama i, na sredini sobe, veliki krevet. Na ivici kreveta sedeo je jedan ~ovek, vitak i mlad likom, bistrog oka. Taj ~ovek ima{e glavu bika. I jecao je, glave zaronjene u {ake. Dedal mu pri|e i spusti ruku na njegovo rame. Za{to pla~e{?, upita ga. ^ovek podi`e glavu i pogleda ga svojim o~ima `ivotinje. Pla~em zato {to sam zaljubljen u Mese~inu, re~e, video sam je samo jednom, kada sam jo{ bio dete i pogledao kroz prozor, ali ne mogu s njom da se spojim jer sam zato~enik ove palate. Kad bih samo mogao da legnem na livadu, no}u, i da se prepustim milovanju njenih zraka, ali ja sam zato~enik ove palate, jo{ od detinjstva, zato~enik sam ove palate. I ponovo zaplaka. Tada Dedal oseti razdiru}u tugu, i srce mu sna`no zakuca u grudima. Ja }u ti pomo}i da iza|e{ odavde, re~e. ^ovek-bik ponovo di`e glavu i pogleda ga svojim o~ima `ivotinje. Ova soba ima dvoja vrata, a ispred svakih stoji po jedan ~uvar. Jedna vrata vode u slobodu, dok druga vode u smrt. Jedan od ~uvara govori samo istinu, dok drugi govori samo la`. Ali, ja ne znam koji ~uvar govori istinu a koji la`e, niti koja su vrata slobode a koja vrata smrti. Sledi me, re~e Dedal, po|i sa mnom. Pri|e jednom od ~uvara i upita ga: za koja bi vrata onaj drugi ~uvar rekao da vode u slobodu? A zatim se uputi ka onim drugim vratima. I doista, da je upitao ~uvara koji la`e, ovaj bi mu, izvrnuv{i istinitu izjavu onog drugog, pokazao vrata uni{tenja; a da je, me|utim, upitao ~uvara koji govori istinu, taj bi mu, ne izvr}u}i la`nu izjavu onog drugog, pokazao vrata smrti. Iza|o{e na ona prava vrata i ponovo krenu{e nekim dugim hodnikom. Taj hodnik je vodio uzbrdo i zavr{avao u vrtu na krovu odakle su se videle svetlosti nekog nepoznatog grada. Dedal se sada se}ao, i be{e radostan {to se se}a. Ispod `bunja je bio sakrio perje i vosak. To je u~inio zbog sebe, da bi pobegao iz ove palate. Od tog perja i voska
(12)

ve{to napravi par krila i pri~vrsti ih na le|a ~oveka-bika. Potom ga povede do same ivice vrta i progovori. No} je duga, re~e, Mese~ina ti okre}e svoje lice i i{~ekuje te, sada mo`e{ da se vine{ do nje. ^ovek-bik se okrenu i pogleda ga svojim blagim `ivotinjskim o~ima. Hvala, re~e. Po|i, re~e Dedal, i ne`no ga gurnu. I gleda{e za ~ovekom-bikom koji je {irokim zamasima odlazio u no} i leteo ka Mese~ini. I leteo je, leteo.

(13)

San Publija Ovidija Nazona, pesnika i dvorjanina

U Tomiju, na Crnom moru, u no}i {esnaestog januara posle Hrista, jednoj ledenoj i olujnoj no}i, Publije Ovidije Nazon, pesnik i dvorjanin, usni da je postao omiljeni carev pesnik. I budu}i tako, bo`anskim ~udom pretvori se u velikog leptira. Postade, dakle, d`inovski leptir, veliki koliko i ~ovek, grandioznih `uto-plavih krila. A njegove o~i, neizmerno velike loptaste o~i leptira, obuhvatale su ~itav horizont. Smesti{e ga na zlatnu ko~iju, ukra{enu samo za njega, i tri para belih konja pone{e ga put Rima. On se trudio da stoji uspravno, ali njegove tanu{ne no`ice nisu mogle da podnesu te`inu krila tako da je povremeno bio prinu|en da se zavali u jastuke pri ~emu bi mu se no`ice zakoprcale u vazduhu. Na no`icama je nosio isto~nja~ke |erdane i narukvice koje je zadovoljno pokazivao odu{evljenoj gomili. Kada stigo{e do kapija Rima, Ovidije se pridi`e s jastuka i s velikim naporom, poma`u}i se lelujavim no`icama, oven~a glavu lovorovim vencem. Gomila je bila u transu i mnogi pado{e ni~ice jer poverova{e da je pred njima kakvo azijsko bo`anstvo. Tad Ovidije po`ele da im objavi da je on zapravo Ovidije, i progovori. Ali, iz njegovih usta za~u se samo ~udno {i{tanje, neki visok i nepodno{ljiv pisak koji natera gomilu da pokrije u{i rukama. Zar ne ~ujete moj poj?, vikao je Ovidije, ovo je pojanje pesnika Ovidija, onoga koji podu~ava{e ljubavnoj
(14)

ve{tini, koji peva{e o dvorskim damama i o ukrasima, o ~udesima i o metamorfozama! Ali, njegov glas be{e samo nerazgovetan pisak, i gomila je uzmicala pred konjima. Napokon stigo{e do carske palate gde se Ovidije, nespretno odr`avaju}i ravnote`u na no`icama, pope stepeni{tem koje ga dovede pred Cezara. Car ga je ~ekao sede}i na prestolu, piju}i vino iz pehara. Po~ujmo to {to si napisao za mene, re~e Cezar. Ovidije je bio napisao jednu laku poemu lepr{avih stihova, cifrastih i {aljivih, smi{ljenu da razgali Cezara. Ali, kako da ih izgovorim?, pomisli, kada je njegov glas bio samo {i{tanje insekta? I, tad pomisli da svoje stihove Cezaru prenese pokretima, te se mlitavo razmaha svojim grandioznim {arenim krilima, izvode}i neki ~udesan i egzoti~an balet. Zastori na palati zalepr{a{e, neki neprijatan vetar prohuja odajama i Cezar, vidno rasr|en, razbi pehar o pod. Cezar be{e osoran ~ovek koji je voleo jednostavnost i sr~anost. @estilo ga je {to ovaj nedoli~ni insekt pred njim izvodi taj razne`eni ples. Pljesnu rukama i pretorijanci pritr~a{e. Vojnici, re~e Cezar, odsecite mu krila. Pretorijanci izvuko{e ma~eve iz korica i veoma ve{to, kao da potkresuju kakvo stablo, odseko{e Ovidijeva krila. Krila pado{e na zemlju poput ne`nog perja i Ovidiju bi jasno da se njegov `ivot u ovom trenutku zavr{ava. Pokrenut nekom snagom koju oseti kao svoju sudbinu, uzmaknu i, nji{u}i se na svojim u`asnim no`icama, ponovo iza|e na terasu palate. Ispod njega, razjarena gomila tra`ila je njegovu smrt, gomila `edna krvi, koja je jedva ~ekala da ga {~epa svojim mahnitim rukama. I tada Ovidije, nespretno pocupkuju}i, si|e niz stepeni{te palate.

(15)

San Lucija Apuleja, pisca i maga

Jedne oktobarske no}i, 165. godine posle Hrista, u gradu Kartagini, Lucije Apulej, pisac i mag, usni jedan san. Sanjao je da se obreo u nekom gradi}u u Numidiji, be{e `arko ve~e jednog afri~kog leta, {etao je u blizini glavne kapije grada, kad mu pa`nju privuko{e smeh i graja. Pro|e kroz kapiju i vide kako odmah tu, pored crvenih zidina od ilova~e, neka putuju}a trupa izvodi svoju predstavu. Jedan polunagi akrobata, nabeljenog tela, balansirao je na razapetom u`etu, pretvaraju}i se da }e svakog ~asa izgubiti ravnote`i i pasti. Gomila se smejala i drhtala od straha, psi su lajali. Potom akrobata izgubi ravnote`u ali se jednom rukom uhvati za u`e, ostav{i tako da visi. Gomilom se prolomi vrisak u`asa, a onda svi s olak{anjem zapljeska{e. Igra~i stado{e da odvr}u ~ekrk kojim se zatezalo u`e te se akrobata, uz kreveljenje, spusti na zemlju. Jedan frula{ stupi u krug na~injen od utabane zemlje, obasjan bljescima vatri, i zasvira neku melodiju koja je li~ila na orijentalnu. I, tad, iz jedne prikolice, iza|e `ena rasko{nih grudi, pokrivena velovima, dr`e}i bi~ u ruci. Dok se pribli`avala, pucketala je bi~em po vazduhu i obavijala ga oko tela. Be{e to `ena vrane kose i tamnih podo~njaka, a usled vru}ine, znoj joj je zajedno sa {minkom curio niz obraze. Apulej po`ele da ode ali ga je neka tajanstvena sila primoravala da ostane, da netremice zuri u ovu `enu. Utom se za~u{e bubnjevi, u prvi mah tiho a potom mahnito, i u istom trenu iza zavese gde su bile `ivotinje, iza(16)

|o{e ~etiri veli~anstvena bela konja i jedan siroti iznemogli magarac. Igra~ica fijuknu bi~em i konji, propinju}i se, hitro pojuri{e ukrug. Magarac le`e po strani, pored kaveza s majmunima, i lenjo stade repom da tera muve. Igra~ica ponovo fijuknu bi~em i konji se zaustavi{e i spusti{e na kolena, uz otegnuto nji{tanje. Tad `ena, s neo~ekivanom lako}om, s obzirom na svoj krupan stas, polete u vazduh i, stoje}i jednom nogom na jednom konju a drugom nogom na drugom, stade da ja{e obe `ivotinje, dr`e}i se uspravno na njihovim le|ima, raskre~enih nogu. I tako ja{u}i, skaredno je vrtela dr`a~ bi~a ispred svog stomaka, dok je gomila `agorila od uzbu|enja. Utom bubnjevi zaneme{e a iznemogli magarac, kao da se pokorava kakvom ne~ujnom nare|enju, izvrnu se na le|a, s nogama u vazduhu, i prikaza publici svoj ukru}eni falus. @ena je, hodaju}i kroz gomilu, uzvikivala da drugi deo predstave mogu da gledaju samo oni koji dobro plate, dok su dva igra~a, preobu~ena u stra`are, s bi~evima u ruci, rasterivali de~urliju i prosjake. Apulej ostade sam, s nekolicinom posmatra~a. Izvadi iz torbe dva srebrna nov~i}a, pru`i ih i nastavi da gleda predstavu. @ena dohvati magar~ev falus i, trljaju}i ga razbludno po stomaku, stade ~e`njivo da ple{e, razgr}u}i pri tom velove kako bi otkrila svoje ~ari. Apulej se prima~e i podi`e ruku, i tad magarac otvori usta ali, umesto da zanja~e, progovori ljudskim glasom. Ja sam Lucije, re~e, zar me ne prepoznaje{? Koji Lucije?, upita Apulej. Tvoj Lucije, re~e magarac, onaj iz tvojih pustolovina, tvoj prijatelj Lucije. Apulej se osvrnu oko sebe, ube|en da taj glas dolazi negde iz blizine, ali kapija grada ve} be{e zatvorena, stra`ari su spavali, a iza njega je tiho disala duboka afri~ka no}. Ova ve{tica je bacila zle ~ini na mene, re~e magarac, zarobila me u ovo telo, samo me ti mo`e{ spasiti, ti koji si pisac i mag.
(17)

Apulej sko~i prema vatri i dograbi jedan u`areni ugarak, ispisa nekakve znake u vazduhu, izgovori re~i za koje je znao da mora izgovoriti. @ena kriknu, usta joj se izvi{e u u u`asnutu grimasu, a njeno lice po~e da se sme`urava sve dok ne postade lice starice. I, gle, kao nekim ~udom, `ena se raspr{i u vazduhu, a zajedno sa njom nestado{e i akrobate, zidine grada, afri~ka no}. Iznenada be{e dan: bio je blistav sun~ani dan u Rimu, Apulej je {etao pokraj Foruma, a sa njim zajedno i njegov prijatelj Lucije. I tako {etaju}i, }askali su i odmeravali najlep{e robinje koje su se vrzmale po pijaci na trgu. U jednom trenutku, Apulej zastade te povukav{i Lucija za tuniku, pogleda ga ravno u o~i i re~e: no}as sam usnio jedan san.

San ^eka An|olijerija, pesnika i bogohulnika

Jedne januarske no}i godine 1309, dok je le`ao na slamarici sijenskog lazareta, uvijen u smrdljive zavoje, ^eko An|olijeri, pesnik i bogohulnik, usni jedan san. Sanjao je da je sparan letnji dan i da se, {etaju}i, obreo ispred katedrale. Znaju}i da je unutra sve`e, pomisli da u|e ne bi li se spasao `ege, ali umesto da poklekne i da umo~i prste u svetu vodicu, on ih ukrsti kao da odbija zle ~ini, jer je strahovao da mu ovo mesto donosi nesre}u. U prvoj kapeli zdesna jedan slikar je `ivopisao Bogorodicu. Slikar be{e plavokos mladi} koji je sedeo na klupici, sa paletom u rukama, kao da se odmara. Sveta slika be{e gotovo zavr{ena: Devica kosih o~iju i neuhvatljivog osmeha, a u krilu, me|u naborima haljina, le`alo je dete Isus. Slikar ga ljubazno pozdravi, a ^eko An|olijeri mu uzvrati cerekanjem. Potom se upilji u sliku i najednom ga obuze zlovolja. Ljutio ga je izraz te uzvi{ene gospe koja s visine gleda na ovaj svet, kao da iz dna du{e prezire sve zemaljsko. Bilo je to ja~e od njega: pribli`i se slici i, podi`u}i desnu ruku, na~ini jedan nepristojan pokret. Mladi slikar sko~i sa klupice i poku{a da ga spre~i, no ^eko An|olijeri se, kao opsednut, otrgnu i ponovi isti pokret, ali sada levom rukom. Devica tada pokrenu o~i kao da je `iva, i o{inu ga pogledom. ^eko An|olijeri oseti kako mu ~udan drhtaj potresa telo, po~e da se gr~i i da se smanjuje, vide da mu se udovi prekrivaju crnom dlakom, opazi da mu izme|u nogu izrasta duga~ak rep i poku{a da zaurla, ali umesto urlika, iz usta mu iza|e zastra{uju}i mjauk i on, onako malen i
(19)

(18)

razjaren kod slikarevih nogu, shvati da se pretvorio u ma~ku. I posko~i unapred a onda unazad, kao pomahnitao u stravi~nom zatvoru tog novog tela, srdito iskezi zube i izjuri iz crkve, divlje mjau~u}i. Na trg se, za to vreme, spustila no}. ^eko An|olijeri se isprva {unjao, pribijaju}i se uza zidove, a potom se osvrnu oko sebe da proveri da li neko obra}a pa`nju na njega. Ali, trg be{e gotovo sasvim pust. Na uglu, u blizini kr~me, stajala je grupa mladi}a razbojni~kog izgleda koji su izneli bokale i pijan~ili na ulici. ^eko An|olijeri pomisli da pro|e pored kr~me jer bio je gladan, a tu bi mo`da na{ao barem koricu sira. Proma~e uza zid kr~me i pribli`i se vratima koja behu osvetljena dvema svetiljkama na dovratku. U tom trenu, jedan od mangupa ga pozva, onim tipi~nim puckanjem usana kojim se dozivaju ma~ke, i pokaza mu ko`uricu od {unke. ^eko An|olijeri se u jednom skoku na|e kraj njegovih nogu, zagrize ko`uricu, ali u tom ~asu, mladi}i ga zgrabi{e i uneso{e u kr~mu, ~vrsto ga dr`e}i. ^eko An|olijeri poku{a da ujeda i da grebe, ali je njihov stisak bio suvi{e jak: jedan mu je stezao nju{ku, drugi {ape, tako da nije mogao ni da mrdne. U kr~mi, mangupi uze{e posudu sa smolom za baklje i premaza{e ga njome od glave do pete. Potom ga jednom bakljom zapali{e a onda pusti{e. ^eko An|olijeri, pretvoren u plamenu loptu, izlete napolje stravi~no mjau~u}i; nasrtao je na zidove ku}a, valjao se po zemlji, ali vatra nije htela da se ugasi. Poput strele, stade da leti kroz mra~ne uli~ice Sijene, osvetljavaju}i ih pri prolasku. Nije znao kuda da ide, prepustio se instinktu da ga vodi. Zaokrenu iza dva }o{ka, projuri kroz tri ulice, pretr~a preko malog trga, pope se uz neko stepeni{te i, napokon, sti`e do jedne palate. Tu je `iveo njegov otac. ^eko An|olijeri se uspentra uza stepenice, proma~e pokraj prestravljenih slugu, ujuri u trpezariju gde je njegov otac upravo ve~eravao, i zaurla: o~e moj, sav gorim, molim vas, spasite me! I, u tom trenu, ^eko An|olijeri se probudi. Lekari su mu upravo skidali zavoje dok je njegovo telo, prekriveno u`asnim ranama kosopasice, gorelo kao `iva vatra.
(20)

San Fransoa Vijona, pesnika i nasilnika

U zoru, na dan Bo`ica godine 1451, pre no {to }e se probuditi iz poslednjeg sna, Fransoa Vijon, pesnik i nasilnik, usni jedan san. Sanjao je da je no} punog meseca i da on hoda nekom opusto{enom poljanom. Zaustavi se da bi pojeo par~e hleba koje je izvadio iz torbe, te sede na kamen. Pogleda u nebo, i oseti beskrajnu tugu. Potom nastavi svoj put i tako sti`e do jedne gostionice. Ku}a je bila mra~na, utonula u ti{inu, verovatno su svi ve} spavali. Fransoa Vijon je uporno lupao na vrata dok mu, napokon, ne otvori gostioni~areva `ena. [ta tra`i{ u ovo gluvo doba, namerni~e?, upita ona, osvetliv{i lampom Vijonovo lice. Tra`im svog brata, odgovori Fransoa Vijon, poslednji put je vi|en u ovim krajevima, a ja `elim da ga prona|em. Kro~i u mra~nu gostionicu, osvetljenu tek slaba{nom vatrom, i sede za jedan sto. Ho}u ov~etinu i vino, naru~i, i ostade da ~eka. Gostioni~areva `ena mu donese ~iniju kuvanog krompira i kr~ag jabukova~e. To je sve {to imamo ve~eras, re~e, ute{i se ovim, namerni~e, jer ovuda se stalno vrzmaju `andari koji nam slisti{e svu hranu. Dok je Vijon ve~erao, u|e jedan starac lica skrivenog u krpe. Bio je gubavac i oslanjao se o {tap. Vijon ga pogleda i ne re~e ni{ta. Gubavac sede u drugi kraj prostorije, pored vatre, i re~e: kazali su mi da tra`i{ svog brata. Vijonova ruka polete ka bode`u, ali ga gubavac jednim pokretom zaustavi. Nisam na strani `andara, re~e,
(21)

ja sam na strani nasilnika, i mogu da te odvedem do brata. Pri|e vratima oslanjaju}i se o {tap, i Vijon krenu za njim. Iza|o{e u hladnu zimsku no}. Bilo je vedro a sneg se na poljima ve} bio zaledio. Svuda oko njih prostirala se goletna pustara uokvirena crnom senkom {umovitih bre`uljaka. Gubavac izbi na jednu stazu i, s te{kom mukom, uputi se ka bre`uljcima. Vijon je i{ao za njim, ali je ipak, sve vreme, dr`ao ruku na dr{ci bode`a. Kad staza po~e da biva okomita, gubavac se zaustavi i sede na kamen. Izvadi iz torbe okarinu i stade da svira neku setnu melodiju. Povremeno je prekidao sviranje da bi otpevao po par strofa nekakve lopovske balade koja je govorila o silovanju i napasnicima, o kra|ama i `andarima. Vijon ga je slu{ao u`asnut, jer je znao da se ta pesma odnosi na njega. I, tad oseti neki ~udan neobja{njiv strah od kojeg mu se zgr~i utroba. Ali, strah od ~ega? To nije znao, jer on se `andara nije pla{io, kao {to se nije pla{io ni mraka, niti gubavca. I oseti da je taj strah ustvari neko ~udno `aljenje i neuhvatljiv bol. Utom gubavac ustade i Vijon po|e za njim prema {umi. Kada stigo{e do prvog drveta, Vijon ugleda kako s grane visi obe{en ~ovek. Jezik mu je bio ispao, a mesec je sablasno osvetljavao mrtvo telo. Be{e mu nepoznat, i Vijon produ`i dalje. Na obli`njem drvetu je tako|e visio ~ovek ali i taj mu be{e nepoznat. Vijon pogleda unaokolo, i shvati da je {uma prepuna mrtvaca koji vise sa drve}a. Zagledao ih je jednog po jednog, strpljivo, kru`e}i izme|u nogu koje su se njihale na povetarcu, sve dok ne prona|e brata. Prerezav{i no`em u`e, skide ga i polo`i na travu. Le{ je bio ukru}en, {to zbog smrti a {to zbog studeni. Vijon ga poljubi u ~elo. I, utom, le{ njegovog brata prozbori. @ivot je ovde, brate moj, prepun belih leptirova koji ~ekaju na tebe, re~e le{, a svi su oni larve sablasti. Vijon izgubljeno podi`e glavu. Njegov saputnik je bio nestao a iz {ume su se, poput prigu{enog pojanja kakvog velikog pogrebnog hora, izlivali zvuci balade koju je pevao gubavac.
(22)

San Fransoa Rablea, pisca, i biv{eg fratra

Jedne februarske no}i 1532, u lionskoj bolnici, dok je spavao u svojoj skromnoj lekarskoj sobi, nakon sedmodnevnog posta, kao {to nala`u pravila manastirskog `ivota kojih se, iako napustiv{i red, i dalje pridr`avao, Fransoa Rable, pisac i biv{i fratar, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi pod pergolom neke kr~me u Perigoru, i da je mesec septembar. Be{e tu jedan duga~ak i uzak sto prekriven sne`no belim stolnjakom a na njemu behu stakleni bokali s vinom, a on je sedeo na jednom kraju tog stola. Suprotan kraj be{e tako|e postavljen za nekoga, ali on nije znao za koga, znao je samo da treba da ~eka. I, dok je tako ~ekao, kr~mar mu donese tanjir mariniranih maslina i bokal hladne jabukova~e, te on stade da mezeti, pijuckaju}i tu izvrsnu jabukova~u boje }ilibara. Utom za~u udaranje kopita i ugleda oblak pra{ine kako se pribli`ava s glavnog puta. Bila je to ko~ija kraljevskog izgleda, s ko~ija{em u grimiznoj livreji i dva lakeja koji su stajali na papu~icama. Ko~ija se zaustavi na poljani ispred kr~me, dva lakeja dunu{e dva puta u trubu a potom se sjuri{e dole da prostru grimizni tepih ispred vrata{ca ko~ije. Stado{e u stavu mirno i viknu{e: njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel, kralj dobrog zalogaja i dobre kapljice! Fransoa Rable sko~i na noge jer shvati da je do{ao njegov sadrug za trpezom; a ovaj se ve} primicao, veli~anstveno stupaju}i po grimiznom tepihu {to su lakeji odmotavali ispred njegovih nogu. Divovskog stasa, kora~ao je pridr`avaju}i rukama stomak, jednu stoma~inu veliku poput me{ine, koja se nji(23)

hala sad levo, sad desno. Lice mu je uokvirivala gusta crna brada, a na glavi je nosio veliki {e{ir sa {irokim obodom. Njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel razvu~e usne u ljubazan osmeh, zavrnu rukave svoje kraljevske odore i sede za suprotan kraj stola. Kr~mar sti`e prethode}i velikoj zdeli koja se pu{ila i koju su nosila dva pa`a, i stade da poslu`uje. ^orba od je~ma, p{enice i pasulja, najavi poslu`uju}i, ne{to lagano za zagrevanje. Njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel priveza oko vrata salvetu veli~ine ~ar{ava i dade znak Fransoi Rableu da mo`e da po~ne. Be{e to ~orba od `itarica po kojoj su plivali listovi lovora i ~e{njevi belog luka, zaista, ne{to sasvim posebno. Fransoa Rable smaza pun tanjir s apetitom, dok njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel, nakon {to je u~tivo zatra`io dozvolu, prima~e zdelu k sebi i stade pravo iz nje da sr~e ~orbu. Utom stigo{e pa`evi sa drugim jelom, dok je kr~mar revnosno punio tanjire. Ovoga puta to behu punjene guske. Fransoi Rableu dopado{e dve, njegovom viso~anstvu gospon Pantagruelu, devetnaest. Kr~maru, re~e uva`eni gost, mora{ mi re}i kako se spremaju ove guske, hteo bih da podu~im mog kuvaru. Kr~mar pogladi svoje guste brke, pro~isti glas i po~e: prvo se uzme jedna lepa glavica kiselog kupusa i baci se na klju~ ~etiri do pet minuta. Potom se rastopi gu{~ija mast u koju se stavi kupus, zatim loj, bobice kleke, karanfili}, so i biber, iseckani luk te se sve to zajedno kr~ka dobra tri sata. Onda se doda {unka, sitno iseckana gu{~ija jetra, i u to se nadrobi sredina hleba. Guske se napune ovim nadevom i stave se u rernu ~etrdesetak minuta. Kada su napola pe~ene, mora se obavezno pokupiti mast i njome preliti nadev, i jelo je gotovo. Slu{aju}i taj opis, Fransoa Rable nanovo dobi apetit, a tako|e i njegov sadrug u jelu, tako bi se barem reklo, jer, oblizivao je brke svojim gigantskim jezikom a onda upita: pa, kr~maru, {ta nam sad preporu~uje{? Kr~mar pljesnu dlanovima i dotr~a{e pa`evi nose}i poslu`avnike koji su se pu{ili. Kopuni u rakiji od {ljiva i biserke sa rokforom, izdeklamova ponosno kr~(24)

mar i otpo~e s poslu`ivanjem. Fransoa Rable se ushi}eno baci na jednog kopuna i jednu biserku, dok je njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel pro`drao najmanje desetak. Ne znam za{to, re~e njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel, ali nalazim da bi uz ove kopune sjajno i{la pa{teta od mozga, {ta vi velite na to, moj dragi prijatelju? Fransoa Rable potvrdi, i kr~mar, kao da je samo to i ~ekao, pljesnu dlanom o dlan. Pa`evi prineso{e dve ~inije, do vrha napunjene pa{tetom od mozga. Njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel namaza celu jednu ~iniju na hleb duga~ak ~itav metar koji je zatim, izme|u zalogaja kopuna, tako `ustro grizao da ga je za dva minuta slistio do poslednje mrve. Kad jelo privedo{e kraju, kr~mar zatra`i dozvolu da skloni prljave tanjire, pa upita: a {ta biste vi gospodo rekli na malo divlje svinje na lova~ki na~in, ili mo`da vi{e volite punjeni file od ze~etine? Fransoa Rable predlo`i da im, za svaki slu~aj, donese i jedno i drugo. A njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel zevnu, ne bi li pokazao kako je jo{ uvek priapetitu. Kr~mar pljesnu rukama i pa`evi dotr~a{e s novim jelima. Ah, promrmlja na jedvite jade Fransoa Rable, po{to su mu usta bila puna, kakav slastan zalogaj, ova divlja svinja na lova~ki na~in! Pa ovaj blagi kiseloslatki lova~ki sos, sa zelenim maslinama i tek mrvi~kom ljute papri~ice da istakne ukus divlja~i. A ovaj punjeni file od ze~etine, dobaci izme|u zalogaja njegovo viso~anstvo gospon Pantagruel, zar nije naprosto bo`anski? Kr~mar ih je, bla`enog izraza, posmatrao kako jedu. Be{e septembar i sunce je svetlim pegama pro{aralo senku pergole. O~i njegovog viso~anstva gospona Pantagruela postado{e veoma sitne dok su mu kapci svakog ~asa padali kao da se netom spremao da zaspi. Zatim se nekoliko puta potap{a po stomaku, u~tivo zamoli za dozvolu te strahotno podrignu, i taj zvuk poput groma odjeknu poljima. Na tu grmljavinu, Fransoa Rable se probudi i shvati da napolju besni oluja, te napipavaju}i upali sve}u i sa no}nog ormari}a dohvati par~e suvog hleba koje je svake no}i sebi dopu{tao ne bi li ubla`io post.
(25)

San Mikelan|ela Merizija zvanog Karava|o, slikara i kavgad`ije

U no}i prvog januara 1599, dok je le`ao u krevetu sa jednom prostitutkom, Mikelan|elo Merizi zvani Karava|o, slikar i kavgad`ija, usni da ga je posetio Bog. Bog mu se javio u liku Hrista, i upirao je prstom u njega. Mikelan|elo je sedeo u nekoj kr~mi i kockao se u novac. Njegovi suigra~i behu sve same bitange, a poneko od njih be{e i pijan. A on, on nije bio Mikelan|elo, ve} jedan od stalnih gostiju, obi~an razbojnik. Kad mu se Bog javio, on je upravo psovao Hristovo ime i grohotom se smejao. Ti, prozbori bez re~i Hristov prst. Ja?, zaprepa{}eno upita Mikelan|elo Merizi, ja nisam svetac, ja sam samo gre{nik, ne mogu biti izabran. Ali, Hristovo lice be{e neumoljivo, nije bilo izbora. I njegova ispru`ena ruka nije ostavljala mesta nikakvoj sumnji. Mikelan|elo Merizi pognu glavu i pogleda novac na stolu. Silovao sam, re~e, ubijao sam, ruke su mi ogrezle u krvi. Mom~i} koji je slu`io donese pasulj i vino. Mikelan|elo Merizi se baci na hranu i pi}e. Oko njega, svi su bili nepomi~ni, samo je on micao rukama i ustima, poput kakve aveti. I sam Hrist be{e nepomi~an, i pru`ao je svoju nepomi~nu ruku sa uperenim prstom. Mikelan|elo Merizi ustade i po|e za njim. Obre{e se u nekoj prljavoj uli~ici, i Mikelan|elo Merizi stade da urinira u jednom }o{ku, osloba|aju}i se svog onog vina koje te ve~eri be{e popio.
(26)

Bo`e, za{to me tra`i{?, upita Mikelan|elo Merizi Hrista. ^ovekov sin ga pogleda, ne govore}i ni{ta. Hodali su tako uli~icom, a onda izbi{e na jedan trg. Trg be{e pust. Tu`an sam, re~e Mikelan|elo Merizi. Hrist ga pogleda i ne re~e ni{ta. Sede na jednu kamenu klupu i skide sandale. Protrlja tabane i progovori: umoran sam, prepe{a~io sam ~itav put od Palestine ne bi li te na{ao. Mikelan|elo Merizi je povra}ao u }o{ku, oslanjaju}i se o zid. Ali, ja sam samo gre{nik, povika, ne treba da me tra`i{. Hrist pri|e bli`e i dodirnu mu ruku. Ja sam te na~inio slikarem, re~e, i od tebe i{tem jednu sliku, nakon toga mo`e{ po}i putem svoje sudbine. Mikelan|elo Merizi obrisa usta i upita: kakvu sliku? Moj dolazak tebi u pohode, ve~eras u kr~mi, samo {to }e{ ti biti Matej. Dobro, re~e Mikelan|elo Merizi, naslika}u je (napravi}u je). I okrenu se u krevetu. U tom trenu, prostitutka ga zagrli, glasno hr~u}i. (uz glasno hrkanje).

(27)

San Fransiska Goje i Lusijentesa, slikara i vizionara

U no}i prvog maja 1820, za vreme jednog od svojih povremenih napada ludila, Fransisko Goja i Lusijentes, slikar i vizionar, usni jedan san. Sanjao je da se, sa svojom voljenom iz najranijih dana mladosti, obreo ispod jednog drveta. Oko njih se prostirao surovi aragonski predeo a sunce be{e visoko na nebu. Njegova voljena je sedela na ljulja{ci a on ju je on ljuljao. Njegova voljena je imala ~ipkani suncobran, i ~esto se smejala, isprekidano i nervozno. A onda, njegova voljena pade na travu i on se baci za njom, kotrljaju}i se. Valjali su se tako niz padinu bre`uljka sve dok ne nai|o{e na jedan `uti zid. Proviri{e preko zida i ugleda{e vojnike kako, pod svetlo{}u fenjera, streljaju neke ljude. Fenjer se nije uklapao u taj predeo prepun sunca, no ipak je sablasno osvetljavao taj prizor. Vojnici zapuca{e i ljudi se sru~i{e u lokve, boje}i ih svojom krvlju. Fransisko Goja i Lusijentes tad izvu~e kist koji je nosio za pasom i, zastra{uju}e vitlaju}i njime, po|e ka vojnicima. Istog trena, oni, kao nekim ~udom, nestado{e, prestravljeni tom prikazom. A na njihovom mestu, stvori se zastra{uju}i kolos koji je pro`dirao ljudsku nogu. Kosa mu be{e blatnjava a lice modro, dva tanka mlaza krvi slivala su mu se iz uglova usta, o~i mu behu mutne, no, ipak, smejao se. Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes. Kolos obrisa usta i re~e: ja sam ~udovi{te koje vlada~ove~anstvom, Istorija je moja majka.
(28)

Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zavitla svojim kistom. Kolosa nestade, a na njegovom mestu pojavi se starica. Be{e nakazna i krezuba, ko`e poput pergamenta i `utih o~iju. Ko si ti?, upita je Fransisko Goja i Lusijentes. Ja sam razo~arenje, re~e starica, i vladam svetom, jer svaki ljudski san kratak je kao tren. Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zavitla svojim kistom. Starice nestade i na njenom mestu pojavi se pas. Be{e to mali pas, ukopan u pesku, samo mu je glava virila. Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes. Pas izvi vrat {to je vi{e mogao i re~e: ja sam zver o~ajanja i rugam se tvojim patnjama. Fransisko Goja i Lusijentes zakora~i i zamahnu svojim kistom. Psa nestade a na njegovom mestu pojavi se ~ovek. Be{e to debeli starac, mlohavog i nesre}nog lica. Ko si ti?, upita ga Fransisko Goja i Lusijentes. ^ovek se umorno nasme{i i re~e: ja sam Fransisko Goja i Lusijentes, meni ne mo`e{ ni{ta. I u tom trenu, Fransisko Goja i Lusijentes se probudi i shvati da je sam u krevetu.

(29)

San Semjuela Tejlora Kolrid`a, pesnika i opiomana

Jedne novembarske no}i 1801, u svojoj ku}i u Londonu, dok se predavao ~arima opijuma, Semjuel Tejlor Kolrid`, pesnik i opioman, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi na brodu zarobljenom izme|u santi leda. On je bio kapetan, a njegovi ljudi, koji su le`ali na palubi, uzaludno su poku{avali da se za{tite od studeni pokrivaju}i se krpama i poderanim }ebadima. Lica im behu ispijena, imali su duboke podo~njake, i bolest u o~ima. D`inovski albatros koji je bio sleteo na jarbol, staja{e ra{irenih krila, bacaju}i zastra{uju}u senku na most. Semjuel Tejlor Kolrid` pozva drugog oficira i nalo`i mu da donese pu{ku, ali ovaj odgovori da su ostali bez baruta i pru`i mu samostrel. Semjuel Tejlor Kolrid` tad zgrabi samostrel i nacilja. Pomisli da bi, ako ubije albatrosa, mogao nahraniti svoje iznemogle mornare i tako ih spasiti od skorbuta i smrti. Nacilja, i odape strelu. Prostreljenog vrata, albatros pade na most a njegova krv po{kropi okolni led. Utom iz te krvi nastade morska zmija koja hitro podi`e glavu i iskrsnu iznad boka broda, palacaju}i svojim ra~vastim jezikom. Semjuel Tejlor Kolrid` dohvati sablju koja mu je visila za pasom i smesta joj odse~e glavu. Kad utom, iz odse~ene glave nastade `ena, mr{ava i obu~ena u crno, bledog lica i u`agrenih o~iju. @ena je u rukama dr`ala kockice; sede na krmu i pozva kapetana. A sad }emo bacati kockice, re~e `ena, ako ti pobedi{, tvoj brod }e biti slobodan, ako ja pobedim pove{}u sa sobom tvoje mornare. Drugi oficir dotr~a kao bez du{e do Semjuela Tejlora Kol(30)

rid`a i, zgrabiv{i ga za ruku, stade da ga preklinje da ne slu{a tu zlokobnu `enu, jer }e to, ina~e, biti njihova propast, ali ovaj odva`no zakora~i prema njoj i, nakloniv{i se, kaza da je spreman. @ena mu pru`i kutijicu s kockicama i Semjuel Tejlor Kolrid` je dohvati i stegnu na grudi. Onda je `estoko protrese i baci kockice na pod. Mornari po~e{e da kli~u: jedanaest be{e zbir koji je njihov kapetan dobio. Zlokobna `ena stade da ~upa kose i nari~e, potom se pakosno isceri a onda ponovo zakuka, cvile}i tu`no poput psa. Najzad, uze kutijicu, i jednim {irokim zamahom, kao da namerava da pomete most, hitnu kockice. Ove se otkotrlja{e po palubi i zaustavi{e obe na {estici. U tom trenu, podi`e se studeni vetar koji ledenim udarcima nasrnu na njih , i s tim vetrom nestado{e mornari, zlokobna `ena i brod, nekakav sivi dim poput pokrova prekri sve oko njega, a Semjuel Tejlor Kolrid` otvori o~i i ugleda maglovitu zoru kako se pomalja na prozoru njegove sobe.

(31)

San \akoma Leopardija, pesnika i osobenjaka

Jedne no}i po~etkom decembra 1827, u ljupkom gradu Pizi, u ulici dela Fa|ola, spavaju}i izme|u dve perine da bi se za{titio od ljute studeni {to je pritiskala grad, \akomo Leopardi, pisac i osobenjak, usni jedan san. Sanjao je da se obreo u nekoj pustinji, i da je pastir. Ali, umesto da ima stado koje ga prati, sedeo je udobno zavaljen u ~ezama koje su vukle ~etiri sne`no bele ovce, i te ~etiri ovce behu njegovo stado. Pustinja, i bre`uljci koji su je okru`ivali, behu od najfinijeg srebrnastog peska {to se svetlucao poput svetlosti svitaca. Spustilo se ve~e ali nije bilo hladno, {tavi{e, reklo bi se da to be{e jedna od onih blagih no}i kasnog prole}a, te Leopardi skide ogrta~ s ramena i prebaci ga preko naslona ~eza. Kuda me vodite, drage moje ov~ice?, upita. Vodimo te u {etnju, odgovori{e ~etiri ovce, mi smo ov~ice lutalice. Ali kakvo je ovo mesto?, upita Leopardi, gde smo to mi? To }e{ tek otkriti, odgovori{e ov~ice, kada bude{ sreo osobu koja te ~eka. Ko je ta osoba?, upita Leopardi, ba{ bih voleo da znam. He, he, smejuljile su se ov~ice zgledaju}i se medju sobom, ne mo`emo ti re}i, neka to bude iznenadjenje. Leopardi je ogladneo, te po`ele da pojede neki slatki{; eto, ba{ bi mu prijala jedna slasna torta s pinjolima.
(32)

Pojeo bih neki slatki{, re~e, zar u ovoj pustinji ne postoji mesto gde mo`e da se kupi neki slatki{? Odmah iza onog brda, odgovori{e ov~ice, strpi se malo. Stigo{e na kraj pustinje i zaobi|o{e brdo u ~ijem se podno`ju nalazio du}an. Be{e to zamamna poslasti~arnica, sva od kristala, i blista{e nekom srebrnastom iskri~avom svetlo{}u. Leopardi stade da razgleda izlog, neodlu~an {ta da izabere. U prvom redu su stajale torte, svih boja i svih veli~ina: zelene torte od pista}a, rumene torte od malina, `ute torte od limuna, ru`i~aste torte od jagoda. Pa onda marcipani, neobi~no sme{nih i primamljivih oblika: be{e tu jabuka i narand`i, tre{anja, a i raznih `ivotinja. A na kraju su se nizali {atoi, kremasti i gusti, s bademom na vrhu. Leopardi pozva poslasti~ara i kupi tri kola~a: jednu torticu od jagoda, marcipan i {ato. Poslasti~ar be{e srebrnasti ~ove~uljak, blistavo bele kose i plavih o~iju. On mu pru`i kola~e i pokloni kutiju bonbona. Leopardi se vrati u ~eze i, dok su se ov~ice spremale za polazak, stade da u`iva u poslasticama koje je kupio. Put koji bio laganom usponu, sad se strmo verao uz padine. Kad gle ~uda, i ovde je tlo svetlucalo, bilo je prozirno i zra~ilo je blje{tavom srebrolikom svetlo{}u. Ov~ice se zaustavi{e ispred jednog ku}erka koji se iskrio u no}i. Leopardi si|e jer shvati da je stigao, uze kutiju s bonbonama, i u|e u ku}u. A unutra, jedna devojka je sedela na stolici i vezla na |er|efu. Pri|i bli`e, ~ekala sam te, re~e devojka. Okrenu se prema njemu i nasme{i se, i Leopardi je prepoznade. Bila je to Silvija. Samo {to je sada bila sva od srebra, likom ista kao nekada, ali od srebra. Silvija, mila Silvija, re~e Leopardi uzimaju}i je za ruke, kako je slatko videti te ponovo, ali za{to si sva od srebra? Zato {to sam selenit, odgovori Silvija, kada neko umre dolazi na Mesec i postaje ovakav. Ali za{to sam i ja ovde, upita Leopardi, da nisam mo`da umro?
(33)

Ovo nisi ti, re~e Silvija, ovo je samo tvoj pri~in, ti si jo{ uvek na Zemlji. A da li se odavde mo`e videti Zemlja?, upita Leopardi. Silvija ga povede do jednog prozora gde se nalazio durbin. Leopardi prisloni oko na so~ivo i netom ugleda jednu ku}u. Prepoznade je: be{e to njegova ku}a. Jedan je prozor jo{ bio osvetljen, Leopardi zaviri unutra i ugleda svoga oca, u no}noj ko{ulji i s nok{irom u ruci, kako se sprema na po~inak. Ne{to ga stegnu oko srca i on okrenu durbin na drugu stranu. Ugleda jedan krivi toranj na prostranoj ledini i, tik uz njega, vijugavi put i ku}u iz koje je dopirala slaba{na svetlost. Napregnu se da zaviri kroz prozor i ugleda skromnu sobu, sa komodom i stolom na kojem je le`ala sveska dok je pored nje upravo dogorevala sve}a. U krevetu vide sebe kako spava izme|u dve perine. Jesam li ja to mrtav?, upita Silviju. Ne, re~e Silvija, ti samo spava{ i sanja{ Mesec.

San Karla Kolodija, pisca i pozori{nog cenzora

U no}i dvadesetpetog decembra 1882, u svojoj ku}i u Firenci, Karlo Kolodi, pisac i pozori{ni cenzor, usni jedan san. Sanjao je da sedi u malom papirnatom ~amcu usred mora i da oko njega besni oluja. Ali papirnati ~am~i} je odolevao, be{e to tvrdoglav ~am~i}, sa dva ljudska oka i bojama Italije, koju je Kolodi voleo. Sa litica {to su se obru{avale nad morem, jedan daleli glas dozivao je: Karlino, Karlino, vrati se na obalu! Be{e to glas njegove `ene koju nikada nije imao, ne`an `enski glas {to ga je zazivao poput jecaja sirene. Ah, kako bi voleo da se vrati! Ali nikako mu to nije polazilo za rukom, talasi su bili suvi{e veliki i ~am~i} je plovio, prepu{ten na milost i nemilost moru. Utom, iznenada, ugleda neman. Be{e to d`inovski morski pas, razjapljenih ~eljusti, koji ga je vrebao, koji ga je pomno motrio, koji ga je ~ekao. Kolodi poku{a da pokrene kormilo, ali i kormilo be{e od papira i sasvim natopljeno vodom, gotovo neupotrebljivo. Te se tako pomiri sa sudbom da }e zavr{iti u ~eljusti nemani, i od straha pokri o~i rukama, podi`e se na noge i uzviknu: `ivela Italija! Kako samo be{e mra~no u utrobi nemani! Kolodi na~ini par nesigurnih koraka, saplete se o neki predmet za koji nije mogao da pretpostavi {ta je i opipav{i ga rukama zaklju~i da je to lobanja. Potom udari u neke daske i shvati da je pre njega jo{ neka barka do`ivela brodolom i zavr{ila u ~eljusti nemani. Sada se ve} kretao daleko lak{e, jer je iz {irom razjapljenih ralja dopirala
(35)

(34)

bledunjava svetlost. Nesigurno bauljaju}i napred, udari kolenima o jednu drvenu {krinju. Sagnu se i opipa, te shvati da je puna sve}a. Sre}om, kod sebe je jo{ uvek imao svoje ognjilo, i odmah ga kresnu. Upali dve sve}e i, dr`e}i ih u rukama, stade da razgleda oko sebe. Nalazio se na gornjoj palubi bojnog broda ~ije se nesre}no putovanje zavr{ilo u utrobi nemani, krma be{e prekrivena skeletima a na velikom jarbolu lepr{ala se crna zastava sa mrtva~kom glavom i ukr{tenim koskama. Kolodi produ`i dalje i si|e niz stepenice. Prona|e odmah smo~nicu punu ruma. S velikim zadovoljstvom otvori jednu fla{u i ispi je nadu{ak. Sada se ve} ose}ao bolje. Poprili~no okura`en, ustade i uz pomo} svetlosti sve}a iza|e iz bojnog broda. Utroba nemani be{e klizava, prepuna mrtvih ribica i rakova. Kolodi nastavi da se probija napred, gacaju}i po pli}aku. U daljini spazi titraje `i{ka, tek stidljivu svetlost koja ga je pozivala. Uputi se ka njoj. Pored njega su promicali skeleti, nasukani bojni brodovi, potopljene la|e, d`inovske mrtve ribe. Svetlost se pribli`i i Kolodi ugleda jedan sto. Za stolom su sedele dve osobe, `ena i de~ak. Kolodi stidljivo pri|e, i vide da `ena ima zagasitomodru kosu a de~ak {e{ir na~injen od sredine hleba. Potr~a, i zagrli ih. I oni njega zagrli{e, te stado{e da se smeju i {tipkaju za obraze, i da se maze i umiljavaju. I ne progovori{e. Kad najednom, slika se promeni. Sada vi{e nisu bili u utrobi nemani, ve} ispod jedne pergole. Svuda oko njih vladalo je leto. A oni su sedeli za stolom, bila je to ku}a na bre`uljcima Pe{e, zrikavci su zrikali, sve be{e skamenjeno na podnevnoj `ezi, pili su belo vino i jeli dinju. Po strani, ispod pergole, sedele su jedna ma~ka i jedna lisica i umiljato ih posmatrale. I Kolodi im, u~tivo, re~e: dozvoljavate li da vas ponudim?

San Roberta Stivensona, pisca i putnika

Jedne junske no}i leta 1865, kada je imao petnaest godina, dok je le`ao u sobi edinbur{ke bolnice, Robert Luis Stivenson, budu}i pisac i putnik, usni jedan san. Sanjao je da je postao zreo ~ovek i da se nalazi na jednom jedrenjaku. Jedra su se nadimala od vetra i jedrenjak je jezdio po vazduhu. On je dr`ao kormilo i upravljao njime kao da upravlja aerostatom. Jedrenjak nadlete Edinburg, a onda, brode}i povrh planinskih venaca Francuske, ostavi za sobom Evropu i stade da prele}e azurni okean. On je znao da je taj jedrenjak izabrao zato {to je te{ko disao, i {to mu je bio potreban vazduh. A sada je ba{ lepo disao, vetrovi su mu ispunjavali plu}a ~istim vazduhom i ka{alj se bio smirio. Jedrenjak se spusti na vodu i stade da juri velikom brzinom. Robert Luis Stivenson razvi sva jedra i prepusti se vetrovima. Posle nekog vremena, na horizontu ugleda ostrvo, i mno{tvo duga~kih kanua kojima su upravljali tamnoputi ljudi, po|e mu u susret. Robert Luis Sivenson vide da se kanui postrojavaju uz bok i da mu pokazuju put kojim treba da ide; a za to vreme uro|enici su pevali vesele pesme i na palubu la|e bacali vence od belog cve}a. Kad se na|e na sto metara od ostrva, Robert Luis Stivenson baci sidro i spusti se niz lestve od u`adi sve do glavnog kanua koji ga je ~ekao ispod boka la|e. Be{e to veli~anstven kanu sa d`inovskim totemom na pramcu. Uro|enici stado{e da ga grle i hlade {irokim palminim listovima, prinose}i mu slasne plodove vo}a.
(37)

(36)

Na ostrvu ih do~eka{e `ene i deca koji su razdragano igrali i koji ga okiti{e vencima cve}a oko vrata. Stare{ina sela mu pristupi i pokaza prstom na vrh planine. Robert Luis Stivenson shvati da treba da se popne na njega, ali nije znao za{to. Pomisli kako sa svojim ote`anim disanjem nikada ne}e sti}i do vrha, i poku{a da to znakovima objasni uro|enicima. Ali, oni su to ve} bili shvatili, i pripremili su nosiljku ispletenu od {a{i i palminog li{}a. Robert Luis Stivenson se udobno smesti i ~etiri robusna uro|enika podigo{e nosiljku na ramena i krenu{e put planine. Penju}i se, Robert Luis Stivenson posmatrao je neverovatan krajolik: video je [kotsku i Francusku, Ameriku i Njujork, i ~itav svoj pro`ivljeni `ivot koji je tek trebalo da `ivi. A na obroncima planine, blagodatno drve}e i bujno cve}e ispunjavali su vazduh mirisom koji mu je otvarao plu}a. Uro|enici se zaustavi{e ispred jedne pe}ine i poseda{e na zemlju prekr{tenih nogu. Robert Luis Stivenson shvati da treba da u|e u pe}inu, pru`i{e mu baklju i on zakora~i unutra. Bilo je sve`e, i vazduh je mirisao na mo{us. Robert Luis Stivenson nastavi da ide ka utrobi planine sve do jedne odaje koju su neki davni zemljotresi iskopali u steni i gde su visili ogromni stalaktiti. U sredini odaje stajao je srebrni sef. Robert Luis Stivenson ga otvori i u njemu na|e knjigu. Be{e to knjiga o jednom ostrvu, o putovanjima, pustolovinama, o jednom de~aku i o gusarima; a na knjizi je bilo napisano njegovo ime. Zatim iza|e iz pe}ine, naredi uro|enicima da se vrate u selo i uzvera se sve do samog vrha, sa knjigom ispod mi{ke. Potom le`e na travu i otvori prvu stranicu. Znao je da }e ostati tu, na tom vrhu, da je ~ita. Jer, vazduh je bio proziran, pri~a je bila poput vazduha i otvarala je du{u; i bilo bi lepo da tako ~itaju}i, tu do~eka kraj.

San Artura Remboa, pesnika i vagabunda

U no}i dvadesettre}eg juna 1891, u marsejskoj bolnici, Artur Rembo, pesnik i vagabund, usni jedan san. Sanjao je da prelazi preko Ardena. Pod mi{kom je nosio svoju amputiranu nogu a oslanjao se na {taku. Amputirana noga be{e uvijena u novine u kojima je velikim slovima bila {tampana jedna njegova pesma. Be{e to oko pono}i, u no}i punog meseca. Polja su se srebrila, i Artur je pevao. Sti`e do jednog osamljenog ku}erka s osvetljenim prozorom. Le`e u polje, ispod ogromnog badema, i nastavi da peva. Pevao je jednu revolucionarnu i skitni~ku pesmu koja je govorila o `eni i o pu{ci. Ne pro|e mnogo vremena a vrata se otvori{e i jedna `ena iza|e i po|e prema njemu. Be{e mlada, raspu{tene kose. Ako `eli{ pu{ku, kako zapoveda tvoja pesma, ja ti je mogu dati, re~e `ena, dr`im je u ambaru. Rembo se privi uz svoju amputiranu nogu i osmehnu se. Idem u Parisku komunu, re~e, i treba mi pu{ka. @ena ga povede do ambara. Be{e to gra|evina na dva nivoa. U prizemlju su bile ovce, a na spratu, do koga se dolazilo merdevinama, bio je ambar. Ne mogu da se popnem ~ak do gore, re~e Rembo, ~eka}u te ovde, me|u ovcama. Ispru`i se na slamu i skide pantalone. Kad `ena si|e, zate~e ga spremnog da vodi ljubav. Ako `eli{ `enu, kako zapoveda tvoja pesma, re~e `ena, ja ti je mogu dati. Rembo je zagrli i upita: kako se zove ta `ena? Zove se Aurelija, re~e `ena, jer ona je `ena iz sna. I razveza haljinu.
(39)

(38)

Voleli su se me|u ovcama, a Rembo se nije odvajao od svoje amputirane noge. Kad prestado{e da vode ljubav `ena re~e: ostani. Ne mogu, odgovori Rembo, moram da po|em, iza|i napolje samnom, da gledamo zoru kako se ra|a. Iza|o{e na ~istinu a zora je ve} po~ela da rudi. Ti ne ~uje{ te povike, re~e Rembo, ali ja ih ~ujem, dolaze iz Pariza i zovu me, to je sloboda, to je zov daljine. @ena jo{ uvek be{e naga, ispod badema. Ostavi}u ti svoju nogu, re~e Rembo, brini se o njoj. I po|e ka glavnom putu. Kakva divota, sada vi{e nije }opao. Kora~ao je kao da ima obe noge. A put je pod njegovim cokulama odzvanjao. Na horizontu, zora se rumenila. I on je pevao, i bio je sre}an.

San Antona ^ehova, pisca i lekara

Jedne no}i 1890., za vreme svog boravka na ostrvu Sahalin gde je pregledao zatvorenike, Anton ^ehov, pisac i lekar, usni jedan san. Sanjao je da le`i na nekom bolni~kom odelenju i da su ga stavili u luda~ku ko{ulju. Pored njega, le`ala su dva oronula starca koji su deklamovali svoje ludilo. On je bio budan, bistre glave, samouveren, i `eleo je da napi{e pri~u o konju. Utom se pojavi jedan doktor u belom i Anton ^ehov zatra`i od njega papir i olovku. Vi ne mo`ete da pi{ete jer previ{e teoreti{ete, re~e doktor, vi ste samo tu`ni moralista, a ludaci to sebi ne mogu da dopuste. Kako se vi zovete?, upita ga Anton ^ehov. Ne mogu vam re}i svoje ime, odgovori doktor, ali znajte da ja mrzim one koji pi{u, naro~ito ako previ{e teoreti{u. Teoretisanje kvari svet. Anton ^ehov po`ele da ga i{amara, ali doktor je bio izvadio ru` i popravljao je {minku. Onda stavi periku i re~e: ja sam va{a bolni~arka, ali vi ne mo`ete da pi{ete, jer previ{e teoreti{ete, vi ste samo obi~an moralista, a na Sahalin ste do{li u ku}nom haljetku. To rekav{i, oslobodi mu ruke. Vi ste jedan nesre}nik, re~e Anton ^ehov, a o konjima verovatno ne znate ni{ta. Za{to bih morao da znam?, upita doktor, ja znam samo direktora moje bolnice.
(41)

(40)

Va{ direktor je obi~an magarac, re~e Anton ^ehov, nije konj, on je tovarna `ivotinja, sva{ta je u `ivotu prevalio preko ledja. A onda dodade: pustite me da pi{em. Vi ne mo`ete da pi{ete, re~e doktor, jer vi ste ludi. Starci koji su le`ali pored njega okrenu{e se u krevetu i jedan od njih ustade da urinira u nok{ir. Nije va`no, re~e Anton ^ehov, pokloni}u vam pesnicu, taman da je stavite medju zube; a onda }ete s tom pesnicom u ustima poljubiti direktora va{e bolnice i bi}e to pravi ~eli~ni poljubac. A onda se okrenu na stranu i stade da razmi{lja o konju. I o ko~ija{u. A ko~ija{ je bio nesre}an, jer `eleo je da nekome ispri~a pri~u o smrti svoga sina. Ali, niko ga nije slu{ao, jer ljudi nisu imali vremena i smatrali su da je gnjavator. I tako je ko~ija{ kazivao pri~u svom konju, koji je bio veoma strpljiva `ivotinja. Be{e star, ali imao je ljudske o~i. Kad, u tom trenu, stigo{e u galopu dva konja krila{a na ~ijim su le|ima jahale dve `ene koje je Anton ^ehov poznavao. Bile su to dve glumice, i u ruci su nosile tre{njevu granu u cvatu. Ko~ija{ upregnu dva konja u svoju ko~iju, Anton ^ehov se smesti na sedi{te i ko~ija uzlete u bolni~koj sobi, prolete kroz jedan od prozora i vinu se u nebo. I, dok su tako jezdili kroz oblake, videli su doktora s perikom kako puca od besa, proklinju}i ih na sav glas. Dve glumice ispusti{e dve latice tre{njevog cveta a ko~ija{ uz osmeh re~e: imao bih jednu pri~u da ispri~am, to je tu`na pri~a, ali verujem da }ete me vi razumeti, dragi Antone ^ehove. Anton ^ehov se uvali u sedi{te, umota {al oko vrata i re~e: imam sve vreme ovoga sveta, veoma sam strpljiv i volim da slu{am sudbine drugih ljudi.

San A{il-Kloda Debisija, muzi~ara i estete

U no}i dvadesetdevetog juna 1893, jednoj vedroj letnjoj no}i, A{il-Klod Debisi, muzi~ar i esteta, usni da se nalazi na jednoj pla`i. Be{e je to pla`a na mo~varnoj obali Toskane, po ~ijem rubu su rasli gusto {ipra`je i borovi. Debisi je bio u lanenim pantalonama i slamnatom {e{iru, u{ao je u kolibu koju mu je namenila gospo|a Pinki i skinuo ode}u sa sebe. Na pla`i primeti gospo|u Pinki, ali umesto da je pozdravi, on se povu~e u senku kolibe. Gospo|a Pinki be{e lepa vlasnica jedne vile, brinula se o retkim kupa~ima na svojoj privatnoj pla`i a marinom je {etala pod azurnim velom koji se spu{tao sa {e{ira, pokrivaju}i joj lice. Pripadala je staroj aristokratskoj lozi i svima se obra}ala sa ti. Debisiju se to nije dopadalo, on je voleo da mu se obra}aju u skladu sa pravilima u~tivosti. Pre nego {to je obukao kostim, napravi nekoliko ~u~njeva a onda je neko vreme milovao svoj ve} nabrekli ud, jer ga je slika te usamljene pla`e, sa suncem i azurnim plavetnilom mora, neverovatno uzbu|ivala. Obu~e svoj skroman kostim plave boje, sa dve bele zvezdice na ramenima. I, u tom trenu, vide da je gospo|a Pinki, ona i njena dva buldoga koji su je uvek pratili, i{~ezla, i da na pla`i ne be{e vi{e nikoga. Debisi se uputi ka moru, nose}i sa sobom fla{u {ampanjca. Kada sti`e do vode, iskopa malu rupu u pesku i u nju spusti fla{u da se hladi, potom u|e u more i zapliva. Smesta oseti blagotvorno dejstvo vode. Voleo je more vi{e od svega i `eleo je da mu posveti svoju muziku.
(43)

(42)

Sunce je bilo u zenitu i povr{ina vode se bljeskala. Debisi zapliva nazad polako, {irokim zamasima. Kada najzad sti`e do obale, iskopa fla{u {ampanjca i ispi je gotovo do polovine. Izgledalo mu je da je vreme stalo i pomisli kako njegova muzika treba da u~ini upravo to: da zaustavi vreme. Po|e prema kolibi i stade da se skida. Dok se svla~io, za~u {umove iz {ipra`ja i proviri. U `bunju, na nekoliko metara ispred sebe, ugleda jednog fauna kako se udvara dvema nimfama. Jedna nimfa je milovala faunova ramena, dok se druga, ~e`njivo njihala, kao da ple{e. Debisi oseti neobi~nu malaksalost i, sasvim lagano, stade da se miluje. Onda u|e u {ipra`je. Kad vide{e kako prilazi, tri stvorenja mu se nasme{i{e i faun zapo~e da svira u sviralu. Be{e to upravo ona muzika koju je Debisi po`eleo da komponuje, i on je zato~i u svojim mislima. Potom sede na borove iglice, podignutog uda. Tad faun uze jednu nimfu i spoji se sa njom. A druga nimfa se gipkim baletskim korakom pribli`i Debisiju i pomilova ga po stomaku. Bilo je popodne, i vreme je bilo stalo.

San Anrija de Tuluz-Lotreka, slikara i nesre}nog ~oveka

Jedne no}i meseca marta 1890, u nekom pariskom bordelu, nakon {to je naslikao plakat za balerinu u koju je bio beznade`no zaljubljen, Anri de Tuluz-Lotrek, slikar i nesre}an ~ovek, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi u poljima oko svog Albija, i da je leto. Stajao je ispod tre{nje bremenite plodovima i `eleo je da ih dohvati, ali mu njegove kratke i deformisane noge nisu dozvoljavale da dosegne ni do najni`e grane prepune tre{anja. Tada se on podi`e na vrhove prstiju i, kao da to be{e najprirodnija stvar na svetu, njegove noge stado{e da se izdu`uju sve dok ne dostigo{e normalnu du`inu. Netom po{to je nabrao tre{nje, njegove noge po~e{e da se skra}uju i Anri de Tuluz-Lotrek ponovo postade kepec. Vidi, vidi, uzviknu, mogu dakle da rastem po sopstvenoj volji. I oseti sre}u. Uputi se preko jednog polja p{enice. Klasovi su ga nadvisivali i njegova je glava pravila brazdu u `itu. ^inilo mu se da se obreo u nekoj ~udnoj {umi kroz koju ide naslepo. U dnu polja tekao je poto~i}. Anri de Tuluz-Lotrek se nagnu nad vodu i ugleda ru`nog kepeca deformisanih nogu, u kariranim pantalonama i sa {e{irom na glavi. Tad se podi`e na vrhove prstiju i njegove noge se ne`no izdu`i{e, on postade normalan ~ovek, a iz vode ga sada posmatra{e elegantan stasit mladi}. Anri de Tuluz-Lotrek se ponovo smanji, skide ode}u i uroni u potok da se osve`i. Kada je zavr{io s kupanjem, osu{i se na suncu, obu~e i krenu na put. Spu{talo se ve~e, i u dnu ravnice ugleda nekakav
(45)

(44)

svetle}i prsten. Uputi se ka njemu zapli}u}i svojim kratkim no`icama i kad najzad sti`e, shvati da je u Parizu. Be{e to zgrada Mulen Ru`a, na ~ijem su se krovu okretala osvetljena krila vetrenja~e. Gomila ljudi se tiskala ispred ulaza, a pored blagajne, veliki plakat upadljivih boja najavljivao je spektakl ve~eri, kan-kan. Plakat je prikazivao balerinu kako igra na pozornici, dr`e}i podignute suknje, tik ispred gasnih svetiljki. Anri de Tuluz-Lotrek se obradova, jer je taj plakat naslikao on. Zatim se izmigolji iz gomile i u|e na sporedna vrata, pro|e kroz jedan uzan, slabo osvetljen hodnik i obre se iza kulisa. Spektakl samo {to je bio po~eo. Muzika je bila bu~na a na podijumu, D`ejn Avril je raspomamljeno igrala. Anri de Tuluz-Lotrek oseti razdiru}u `elju da i sam iza|e na pozornicu, da uhvati D`ejn Avril za ruku i zaigra sa njom. Podi`e se na vrhove prstiju i njegove se noge istog ~asa izdu`i{e. Tad se s `arom baci na plesanje, njegov cilindar se otkotrlja i on se prepusti vrtlogu kan-kana. Izgledalo je da D`ejn Avril nije nimalo iznena|ena njegovom normalnom visinom, igrala je i pevala i grlila ga, i bila sre}na. Onda zavesa pade, pozornica i{~eznu i Anri de Tuluz-Lotrek se na|e sa svojom D`ejn Avril u poljima Albija. Sada ponovo be{e podne i zrikavci su zrikali kao pomahnitali. Iscrpljena od vru}ine i plesa, D`ejn Avril se sru~i na zemlju ispod jednog hrasta i podi`e suknje sve do kolena. Onda mu pru`i ruke i Anri de Tuluz-Lotrek se, s najve}im u`ivanjem prepusti njenom naru~ju. D`ejn Avril ga ~vrsto privi na grudi i stade da ga ljulja kao bebu. Meni si se dopadao i s kratkim nogama, pro{apta mu u uvo, ali sada kada su tvoje noge porasle, dopada{ mi se jo{ vi{e. Anri de Tuluz-Lotrek se nasme{i i uzvrati joj zagrljajem, te ste`u}i jastuk, okrenu se na drugu stranu i nastavi da sanja.

San Fernanda Pesoe, pesnika i pretvarala

U no}i sedmoga marta 1914, Fernando Pesoa, pesnik i pretvaralo, usni da se probudio. Popio je kafu u svojoj maloj iznajmljenoj sobi, obrijao se i elegantno obukao. Uzeo je mantil, jer napolju je padala ki{a. Iza{ao je u dvadeset minuta do osam, a ta~no u osam stigao na glavnu stanicu, na peron sa kojeg polazi brzi voz za Santarem. Voz po|e s besprekornom ta~no{}u, u 08.05. Fernando Pesoa se smesti u kupe pored jedne gospo|e od pedesetak godina, koja je ~itala. Ona je bila njegova majka ali i nije bila njegova majka, i bila je zadubljena u ~itanje. Fernando Pesoa se tako|e dade na ~itanje. Toga dana je morao da pro~ita dva pisma koja su mu stigla iz Ju`ne Afrike i koja su mu govorila o jednom dalekom detinjstvu. Bejah poput trave i ne po~upa{e me, re~e u jednom trenutku gospo|a od pedesetak godina. Re~enica se svidi Fernandu Pesoi, i on je zapisa u sve{~icu. Za to vreme, pored njih je promicao ravan pejsa` Ribate`a, satkan od pirin~anih polja i pa{njaka. Kada stiglo{e u Santarem, Fernando Pesoa uze ko~iju. Da li znate gde se nalazi jedna usamljena ku}a okre~ena u belo?, upita ko~ija{a. Ko~ija{ be{e jedan debelju{kasti ~ove~uljak, nosa crvenog od alkohola. Naravno, re~e, to je ku}a gospodina Kaeira, dobro je znaem. I potera konja. Konj stade da kaska glavnom ulicom izme|u drvoreda palmi. U poljima su se videle kolibe od slame i poneki crnac na pragu.
(47)

(46)

Ali gde smo to mi?, upita Pesoa ko~ija{a, kuda me vodite? Mi smo u Ju`noj Africi, odgovori ko~ija{, vodim vas u ku}u gospodina Kaeira. Uspokojen odgovorom, Pesoa se zavali u sedi{te. Aha, dakle, on je u Ju`noj Africi, to je upravo bilo ono {to je `eleo. Sa zadovoljstvom prekrsti noge i spazi svoje gole ~lanke kako vire iz nogavica mornarskih pantalona. Odmah mu bi jasno je da je dete i to ga veoma obradova. Bilo je divno biti dete i putovati po Ju`noj Africi. Izvadi paklu cigareta i s u`ivanjem zapali jednu. Ponudi i ko~ija{a koji pohlepno prihvati. Ve~e se ve} spu{talo kad ugleda{e belu ku}u na vrhu brda i{aranog ~empresima. Be{e to tipi~na ribate`anska ku}a, duguljasta i niska, s kosim krovom. Ko~ija po|e putem izmedju ~empresa, {ljunak je {kripao pod to~kovima, pas zalaja negde u polju. Na vratima staja{e starica sa nao~arima i sne`no belom kapicom. Pesoa odmah shvati da je to staramajka Alberta Kaeira, i, podi`u}i se na vrhove prstiju, poljubi je u obraz. Ne zamarajte previ{e mog Alberta, re~e starica, on je tako ne`nog zdravlja. Skloni se u stranu i Pesoa u|e u ku}u. Soba je bila prostrana, veoma jednostavno name{tena. Be{e tu kamin, mala biblioteka, kredenac pun tanjira, jedna sofa i dve fotelje. Alberto Kaeiro je sedeo u fotelji, glave zaba~ene unazad. Bio je to Headmaster Nicholas, njegov profesor iz srednje {kole. Nisam znao da ste vi Kaeiro, re~e Fernando Pesoa, i blago se nakloni. Umornim pokretom Alberto Kaeiro ga pozva da pri|e. Pri|ite dragi Pesoa, re~e, pozvao sam vas, jer sam `eleo da saznate istinu. U me|uvremenu, sti`e staramajka nose}i poslu`avnik sa ~ajem i kola~i}ima. Kaeiro i Pesoa se poslu`i{e i uze{e {olje. Pesoa se seti da ne treba da podi`e mali prst,
(48)

jer to nije otmeno. Poravna okovratnik svog mornarskog odelca i zapali cigaretu. Vi ste moj u~itelj, re~e. Kaeiro uzdahnu, a onda se nasme{i. Duga je to pri~a, re~e, i nema smisla da je obja{njavam do u tan~ine, vi ste inteligentni i shvati}ete, ~ak i ako presko~im detalje. Treba samo da znate da sam ja vi. Kako to mislite?, upita Pesoa. Ja sam onaj najskrovitiji deo vas, re~e Kaeiro, va{a skrivena strana. Zbog toga sam va{ u~itelj. Zvonik iz susednog sela otkuca vreme. A {ta ja treba da radim?, upita Pesoa. Vi treba da sledite moj glas, re~e Kaeiro, ~u}ete me na javi i u snu, ponekad }u vas ometati, a ponekad ne}ete hteti da me ~ujete. Ali, mora}ete da me slu{ate, mora}ete da smognete snage da ~ujete ovaj glas, ako `elite da budete veliki pesnik. U~ini}u to, re~e Pesoa, obe}avam. Ustade i oprosti se. Ko~ija je ~ekala na ulazu. Sada jeponovo bio odrastao ~ovek i porasli su mu brkovi. Kuda treba da vozim?, upita ko~ija{. Vozite me prema kraju sna, re~e Pesoa, danas je trijumfalni dan moga `ivota. Bio je osmi mart, i sunce se stidljivo pomaljalo kroz Pesoin prozor.

(49)

San Vladimira Majakovskog, pesnika i revolucionara

Tre}eg aprila 1930, poslednjeg meseca svoga `ivota, Vladimir Majakovski, pesnik i revolucionar, usni onaj isti san koji sanja svake no}i, ve} godinu dana. Sanjao je da se nalazi u moskovskoj podzemnoj `eleznici, u vozu koji je jurio sumanutom brzinom. On je bio fasciniran brzinom, zato {to je voleo budu}nost i ma{ine, ali sada je ose}ao neodoljivu `elju da si|e i uporno se igrao nekim predmetom u svom d`epu. Da bi ubla`io nemir, pomisli da sedne i izabra mesto pored starice u crnom koja je nosila zembilj. Kada Majakovski sede kraj nje, starica posko~i, upla{ena. Zar sam toliko ru`an?, pomisli Majakovski, i osmehnu se starici. A onda re~e: ne pla{ite se, ja sam samo oblak i ne `elim ni{ta drugo nego da si|em s ovog voza. Napokon, voz se zaustavi na nekoj nepoznatoj stanici i Majakovski si|e, ne mare}i. U|e u prvi toalet na koji je nai{ao i izvadi predmet iz d`epa. Be{e to komad `utog sapuna, poput onog {to koriste pralje. Otvori slavinu i stade pa`ljivo da trlja ruke, ali nikako da spere prljav{tinu koju je ose}ao na dlanovima. Tad ponovo stavi sapun u d`ep i iza|e u hol. Stanica je bila prazna. U dnu, ispod jednog velikog plakata, stajala su tri ~oveka koji mu po|o{e u susret ~im ga ugleda{e. Nosili su crne mantile i filcane {e{ire. Politi~ka policija, reko{e tri ~oveka u jedan glas, bezbednosni pretres. Majakovski podi`e ruke i dopusti da ga pretresu. A {ta je ovo?, prezrivo upita jedan od njih, ma{u}i komadom sapuna.
(50)

Ne znam, re~e Majakovski prkosno, ja ne znam ni{ta o tim stvarima, ja sam samo oblak. Ovo je sapun, podmuklo pro{apta ~ovek koji ga je ispitivao, a ti sigurno ~esto pere{ ruke, sapun je jo{ vla`an. Majakovski ne odgovori ni{ta i obrisa ~elo oro{eno znojem. Po|i sa nama, re~e ~ovek, i uhvati ga ispod ruke dok su druga dvojica i{la iza njih. Pope{e se nekim stepeni{tem i izbi{e na jednu veliku stanicu na otvorenom. Ispod stanice nalazio se sud, sa sudijama u vojni~koj uniformi i publikom sa~injenom od dece obu~ene kao siro~i}i. Tri ~oveka ga sprovedo{e do optu`eni~ke klupe i preda{e sapun jednom od sudija. Sudija dohvati megafon i re~e: na{a slu`ba bezbednosti iznenadila je jednog prestupnika na delu, u d`epu je jo{ imao dokaz svoje prljave aktivnosti. Siro~i}i u horu zagraja{e s negodovanjem. Krivac je osu|en na lokomotivu, re~e sudija lupaju}i o sto svojim drvenim ~eki}em. Dva ~uvara pri|o{e, skinu{e Majakovskog i obuko{e ga u {iroku `utu bluzu. Onda ga sprovedo{e do brek}u}e lokomotive kojom je upravljao polunagi lo`a~ divljeg izgleda. Na lokomotivi je stajao d`elat sa d`elatskom kapuljacom i bi~em u ruci. A sada da vidimo {ta ume{ da radi{, re~e d`elat, i lokomotiva krenu. Majakovski pogleda napolje, i shvati da jure kroz veliku Rusiju. Nepregledna polja i ravnice gde su na zemlji le`ali mr{avi mu{karci i `ene sa kladama na rukama. Ovi ljudi ~ekaju tvoje stihove, re~e d`elat, po~ni, pesni~e. I o{inu ga bi~em. I, Majakovski stade da recituje svoje najgore stihove. Behu to gromoglasni stihovi puni hvale i retorike. I dok ih je recitovao, narod je pretio pesnicama i psovao ga i psovao njegovu majku. Utom se Vladimir Majakovski prenu iz sna i ode u kupatilo da opere ruke.
(51)

San Federika Garsije Lorke, pesnika i antifa{iste

Jedne avgustovske no}i 1936, u svojoj ku}i u Granadi, Federiko Garsija Lorka, pesnik i antifa{ista, usni jedan san. Sanjao je da se nalazi na pozornici svog putuju}eg pozori{ta i da peva ciganske pesme, prate}i sam sebe na klaviru. Be{e obu~en u frak, ali je na glavi imao mazantini sa {irokim obodom. Publiku su ~inile starice u crnom, sa mantiljom preko ramena, koje su ga slu{ale, op~injene. Neko, iz sale, zatra`i jednu pesmu, i Federiko Garsija Lorka zapeva. Be{e to pesma o dvobojima i o vrtovima narand`i, o strastima i o smrti. Kada je zavr{io s pevanjem, Federiko Garsija Lorka ustade i pozdravi svoju publiku. Zavesa pade i on tek tada primeti da iza klavira nema kulisa, ve} da se pozori{te otvara prema jednoj pustoj poljani. Be{e no} puna mese~ine. Federiko Garsija Lorka proviri iza zastora i vide da se pozori{te, kao nekom ~arolijom, ispraznilo, u sali ne be{e vi{e nikoga i svetla su se lagano gasila. U tom trenutku za~u cviljenje i ugleda iza sebe malog crnog psa koji je, po svemu sude}i, njega ~ekao. Federiko Garsija Lorka oseti da treba da ga prati i po|e. Kao po dogovoru, pas stade da kaska pored njega, sve vi{e ubrzavaju}i korak. Kuda me vodi{, mali crni psu?, upita Federiko Garsija Lorka. Pas bolno zacvile i Federiko Garsija Lorka zadrhta. Osvrnu se i pogleda unazad, i vide da su platneni i drveni zidovi njegovog pozori{ta i{~ezli. Ostala je samo prazna pozornica na mese~ini, dok je klavir, kao milovan nevidljivim prstima, nastavio da svira neku staru melodiju.
(52)

Poljana be{e prese~ena zidom: nepotrebnim i duga~kim belim zidom, iza kojeg se videla druga poljana. Pas stade i ponovo zacvile, a tu stade i Federiko Garsija Lorka. Tad iza zida isko~i{e vojnici i opkoli{e ga, smeju}i se. Ode}a im je bila mrke boje a na glavi su nosili troro{ke. U jednoj ruci dr`ali su pu{ku a u drugoj fla{u vina. Njihov zapovednik be{e monstruozni kepec, glave prepune kvrga. Ti si izdajnik, re~e kepec, a mi smo tvoji krvnici. Federiko Garsija Lorka mu pljunu u lice dok su ga vojnici ~vrsto dr`ali. Kepec se skaredno isceri i naredi vojnicima da mu skinu pantalone. Ti si `ensko, re~e, a `ene ne treba da nose pantalone, treba da budu zatvorene u odajama svojih ku}a i da pokrivaju glavu mantiljom. Na kepe~ev mig, vojnici ga veza{e, skido{e pantalone i pokri{e glavu {alom. Odvratna `entura~o {to se obla~i{ kao mu{karac, re~e kepec, kucnuo je ~as da se pomoli{ Bla`enoj Devici. Federiko Garsija Lorka ga pljunu u lice i kepec se obrisa, cere}i se. Zatim iz futrole izvu~e pi{tolj i gurnu mu cev u usta. Poljem se pronosila melodija sa klavira. Pas zacvile. Federiko Garsija Lorka za~u udarac i posko~i u krevetu. To su kundacima lupali na vrata njegove ku}e u Granadi.

(53)

San doktora Zigmunda Frojda, tuma~a tu|ih snova

U no}i dvadesetdrugog septembra 1939, dan pre svoje smrti, doktor Zigmund Frojd, tuma~ tu|ih snova, usni jedan san. Sanjao je da je postao Dora i da hoda ulicama Be~a. Grad je bio razoren bombama a iz ru{evina su se dizali pra{ina i dim. Kako je mogu}e da je ovaj grad uni{ten?, pitao se doktor Frojd, pridr`avaju}i sve vreme svoje ve{ta~ke grudi. Ali, u tom trenutku, na Rathaus{trase presrete ga Frau Marta koja mu je i{la u susret sa ra{irenim Noje Fraj Prese ispred sebe. Oh, draga Dora, re~e Frau Marta, upravo sam pro~itala da se doktor Frojd vratio iz Pariza u Be~ i da stanuje upravo ovde, u broju sedam na Rathaus{trase, mo`da bi vam koristilo da vas pregleda. I, dok joj je to govorila, odgurnu nogom le{ jednog vojnika. Doktor Frojd oseti neizmeran stid, i spusti {lajer. Ne razumem za{to, re~e boja`ljivo. Zato {to vi, draga Doro, imate mnogo problema, re~e Frau Marta, vi imate mnogo problema kao i svi mi, potrebno je da se nekome poverite, a verujte mi, za to je najbolji doktor Frojd, on zna sve o `enama, ponekad ~ak i li~i na `enu, toliko se u`ivljava u njihovu ulogu. Doktor Frojd se ljubazno ali u`urbano oprosti i nastavi svojim putem. Ne{to dalje nabasa na mesarevog {egrta koji se zabulji u njega i svoje divljenje proprati jednim so~nim gestom. Doktor Frojd zastade jer po`ele da ga dobro izudara, ali mesarev {egrt mu odmeri noge
(54)

i re~e: Doro, tebi treba pravi mu{karac, umesto {to se zaljubljuje{ u svoje fantazije. Doktor Frojd se okrenu, razlju}en. A odakle ti to zna{?, upita ga. To zna ceo Be~, re~e mesarev {egrt, ti ima{ previ{e seksualnih fantazija, to je otkrio doktor Frojd. Doktor Frojd podi`e pesnice. Ovo je zaista previ{e. On, doktor Frojd, da ima seksualne fantazije! Drugi su imali takve fantazije, oni koji su dolazili da mu se poveravaju. On je bio ~estit ~ovek, a od takvih fantazija patila su samo deca i poreme}ene osobe. Ne budi luda, nasmeja se mesarev {egrt, i potap{a ga po obrazu. Doktor Frojd se pogordi. Naposletku, lepo je kada ti se jedan mu`evan mesarev {egrt obra}a s takvom prisno{}u, i naposletku, on je bio Dora koja ima sramotne probleme. Podje dalje niz Rathaus{trase i sti`e pred svoju ku}u. Njegova ku}a, njegova predivna ku}a, nije vi{e postojala, stradala je od haubice. Ali, u ba{ti koja je ostala netaknuta, stajao je njegov divan. A na divanu je hrkala neka protuva s cokulama i u ko{ulji izvu~enoj iz pantalona. Doktor Frojd mu pri|e i probudi ga. [ta radi{ ovde?, upita ga. Protuva je buljila u njega raskola~enih o~iju. Tra`im doktora Frojda, re~e. Ja sam doktor Frojd, re~e doktor Frojd. Nemojte da me zasmejavate, gospo|o, odgovori protuva. E pa dobro, re~e doktor Frojd, ne{to }u vam poveriti, odlu~io sam da danas uzmem lik jedne moje pacijentkinje, zato sam ovako obu~en, ja sam Dora. Doro, re~e protuva, ali ja te volim. I to izgovaraju}i, on ga zagrli. Doktor Frojd oseti nezadr`ivu slabost i sru~i se na divan. I u tom trenutku se probudi. Be{e to njegova poslednja no}, ali on to nije znao.

(55)

Oni koji u ovoj knjizi sanjaju

DEDAL Graditelj i prvi leta~, mo`da je samo na{ san. PUBLIJE OVIDIJE NAZON Rodio se u Sulmoni leta 42. pre Hrista. Odrastao je u Rimu gde je u~io retoriku i gde je obavljao razli~ite javne du`nosti. Be{e veliki pesnik, odgajan u duhu prefinjene helenske kulture, i u Metamorfozama je opevao Avgustovu apoteozu opisuju}i njegovu transformaciju u nebesko telo. Ali, njegova karijera, verovatno usled jednog dvorskog skandala u koji je bio ume{an, be{e prekinuta carskim dekretom kojim je proteran u Tomi, na Crno more. U Tomiju je Ovidije i umro, u samo}i, leta 18. posle Hrista, uprkos molbama koje je slao Avgustu i njegovom nasledniku, Tiberiju. LUCIJE APULEJ 125-180 posle Hrista. Ro|en u Madauri, na severu Afrike, u~io je retoriku u Kartagini, u Rimu i u Atini, uveden je u misti~ne obrede. Nakon {to se ven~ao sa udovicom Prudentilom, njeni rodjaci su ga optu`ili da ju je |avoljim ~inima primorao na brak kako bi se domogao njenog miraza. Njegove knjige otkrivaju nam zagonetnog ~oveka, sklonog misticizmu i ezoteriji. Njegova najpoznatija knjiga, Zlatni magarac, predstavlja svojevrsnu posve}eni~ku biografiju koja pripoveda o zgodama i nezgodama mladog Lucija, magijom pretvorenog u magarca, koji na kraju ponovo poprima ljudsko obli~je.
(56) (57)

^EKO AN\OLIJERI Sijena, 1260-1310. Be{e bogohulan, naprasit toskanac. ^itavog `ivota ka`njavan i osu|ivan, o~evinu je pro}erdao, umro je u bedi. Dok je u njegovo vreme poezija slavila an|eosku `enu, on u nebo uzdiza{e prostu k}er nekakvog ko`ara. Negovao je opaki jezik i psovke, pevao o igri, vinu, novcu, o mr`nji prema roditelju i o prokletstvu sveta. FRANSOA VIJON Rodio se 1431. dok je datum njegove smrti neizvestan. Zvao se Fransoa de Monkorbje, a uzeo je prezime staratelja koji mu je zamenio oca. Vodio je raspusan i buran `ivot, u jednoj tu~i ubio je sve{tenika, plja~kao je i krao, izre~ena mu je i smrtna kazna ali je onda preina~ena u izgnanstvo. U svojim baladama slavio je `argon razbojnika sa kojima se dru`io; u Testamentu peva o ljubavi i smrti, mr`nji, siroma{tvu, gladi, razbojni{tvu i pokajanju. FRANSOA RABLE 1494-1553. Bio je dominikanski fratar, skinuo je redovni~ku odoru i postao poznati lekar u lionskoj bolnici. Ipak, nikada nije zaboravio navike ste~ene za redovni~kog `ivota. Bio je u~en, poznavalac latinskog jezika a zbog svojih naprednih ideja mrzak tada{njoj vlasti. Verovatno zato da bi sublimirao postove nametnute redovni~kim pravilima, napisao je knjigu koja je postala slavna, o dva d`ina, Gargantui i Pantagruelu, najve}im `dera~ima i bonvivanima ikada vi|enim u ~itavoj zapadnoj knji`evnosti. MIKELAN\ELO MERIZI zvani KARAVA\O Karava|o, 1573 - Porto Erkole, 1610. Napustio je svoje rodno mesto i oti{ao u Rim, gde je `iveo u najve}oj bedi sve dok ga nije prihvatio Vitez od Arpina koji mu je naru~io prve radove. Nakon {to se oprobao u mrtvim prirodama, po~eo je da slika svoja velika dramatska i religiozna platna, koriste}i one svoje jedinstvene svetlosne kontraste. Pozivanje Svetog Mateja je mo`da njegovo remek-delo. Bio je sva|alica i lak na no`u. Nakon
(58)

{to je ubio ~oveka u nekoj tu~i, be`i u Napulj, zatim na Maltu, gde ga bacaju u zatvor ali odakle uspeva da pobegne. I, tako, progonjen od strane pla}enika, unaka`enog lica, uplovio je u Porto Erkole, gde je podlegao malariji. FRANSISKO GOJA I LUSIJENTES Saragosa, 1746 - Bordo, 1828. Rodio se u bedi i umro je u bedi. U~io je slikanje u Madridu, putovao u Italiju, bio u Rimu i Veneciji. Na {panskom dvoru spoznao je privilegije i nemilost, blistav uspeh i gor~inu ljubavi. Bio je {ti}enik vojvotkinje od Albe koju je ovekove~io na svojim platnima. Povremeno je imao napade ludila. Njegovi crte`i Los Kapri}os, nastali 1799, doveli su ga pred Inkviziciju. Crtao je stravi~ne vizije, u`ase rata i ljudske nesre}e. SEMJUEL TEJLOR KOLRID@ 1772-1834. Studirao u Kembrid`u, ali nije diplomirao. Zbog ljubavnog razo~arenja prijavljuje se u konji~ki puk pod la`nim imenom Sajlas Tomkin Komberbak i biva otkupljen bratovljevim novcem. Bio je opsednut utopijom: pripadnik unijatske crkve, bio je i osniva~ pantisokratije, komunisti~kog projekta koji je te`io da ukine nejednakost me|u ljudima. U`ivaju}i opijum, kojem se rado priklonio, upoznao je prividan raj, ali, za razliku od svog prijatelja De Kvinsija, nikada se time nije razmetao, i poroku se prepu{tao u samo}i. Vizionar, sanjar i metafizi~ar, ostavio nam je, izme|u ostalog, i svoj mo}an delirijum u formi balade, Poemu o starom mornaru. \AKOMO LEOPARDI Rekanati, 1798 - Napulj, 1837. Rodio se u plemi}koj porodici, u o~evoj biblioteci grozni~avo je prou~avao prirodne nauke, filozofiju i klasi~ne jezike, odrastao je nesre}an, i telom i duhom. Gu{ila ga je tamnica provincije u kojoj je odrastao, mrzeo je uskogrudost i siroma{tvo duha, voleo je umetnost, nauke, prosvetiteljsku misao, gra|ansku strast. Bio je izvrstan filolog, jedak filozof i veliki pesnik. Pe(59)

vao je o ljubavi, vremenu {to prolazi, o ljudskoj nesre}i, beskona~nosti i o Mesecu. KARLO KOLODI Zvao se Karlo Lorencini, rodio se 1826. u Kolodiju, u Toskani, a umro je 1890. u Firenci. Bio je goru}i pristalica Macinijevih ideja, u~estvovao je u vojnim kampanjama italijanskog preporoda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, na`alost, radio kao pozori{ni cenzor u toskanskoj vladi, od 1859. pa nadalje. Bio je d`angrizalo, samotnjak i voleo je da preteruje u hrani i vinu. Patio je od reumatizma, manija i nesanice. Udahnuo je besmrtan `ivot jednom drvenom lutku. ROBERT LUIS STIVENSON Rodio se 1850. u Edimburgu. Slaba{nog zdravlja, mladost mu je bila obele`ena dugim periodima bolesti i beskrajnim oporavcima. Patio je od plu}a i umro je od su{ice. Putovao je po Evropi, Sjedinjenim Dr`avama i Pacifiku. Ostrvo s blagom je njegova najpoznatija knjiga. Za mesto svoje smrti odabrao je jedno daleko ostrvo, Upolu, u ostrvlju Samoa. Sahranjen je na vrhu planine. Imao je ~etrdeset~etiri godine. ARTUR REMBO [arlvil, 1845 - Marsej, 1891. Ro|en u konzervativnoj i verski zatucanoj porodici koja ga je sputavala, u sedamnaestoj godini be`i u Paris da uzme u~e{}e u komuni i tada otpo~inje svoj nemiran i neuredan `ivot, pun lutanja i pustolovina. Poput meteora, projurio je kroz francusku poeziju, ostavljaju}i za sobom vizionarske stihove, obele`ene tajnovitim lirizmom. Voleo je pesnika Pola Verlena koji ga je u jednoj sva|i ranio hicem iz pi{tolja. Spoznao je breme sramote i u`ase bolnica. Lutao je po Evropi sa cirkusom. Napustiv{i poeziju, `iveo je u Abisiniji kao krijum~ar. U Francusku se vratio zbog tumora kolena, jedna noga mu je amputirana i umro je u bolnici u Marseju.
(60)

ANTON PAVLOVI^ ^EHOV 1860-1904. Ruski pisac i dramaturg. Bio je lekar, ali se tom profesijom bavio samo u vremenima velikih po{asti i epidemija. Bolovao je od su{ice. Preko Sibira je 1890. stigao na daleko ostrvo Sahalin, centar jedne ka`njeni~ke kolonije, i napisao knjigu o stra{nim uslovima u kojima je zatekao ka`njenike. Voleo je jednu pozori{nu glumicu. Pisao je pri~e, drame i komedije. Govorio je o svakodnevnici, o obi~nim ljudima, o ubogima, o deci, o malim velikim stvarima u `ivotu. KLOD-A[IL DEBISI Sen-@ermen-an-Le, 1862 - Pariz, 1918. U~io je kod u~itelja Marmontela i Giroa, dobio je priznanje Prix de Rome i boravio tri godine u Vili Medi~i, u po~etku je bio vatreni pristalica Vagnerove muzike a onda se njegov entuzijazam ugasio. Na Svetskoj Izlo`bi u Parizu otkriva orijentalnu muziku koja uti~e na njegovo dalje stvaranje. Voleo je simboliste, impresioniste, dekadenciju. @iveo je elegantnim, usamljeni~kim `ivotom, posve}en samo muzici i umetnosti. ANRI DE TULUZ-LOTREK Albi, 1864 - Malrome, 1901. Poti~e iz stare francuske plemi}ke porodice, bio je slikar, crta~ i grafi~ar. Deformisanog tela, u Parizu je vodio buran `ivot, nesre}an i neuredan, dru`e}i se s lakrdija{ima i ne izbivaju}i iz varijetea i bordela. Mrzeo je {kole i akademije. Crtao je klovnove, glumce, balerine, pijance, prostitutke, poroke, bedu, samo}u. FERNANDO PESOA Lisabon, 1888-1935. Jo{ kao mali ostao je bez oca, {kolovao se u Ju`noj Africi gde je njegov poo~im vr{io du`nost portugalskog konzula, oduvek je bio svestan da je genijalan i pla{io se da }e poludeti kao i njegova baka po ocu. Znao je da je mnogolik i tom ~injenicom se upravljao u svom stvaranju i `ivotu, daju}i prostora glasovima razli~itih pesnika, svojim heteronimima, ~iji je u~itelj bio Alberto Kaeiro, ~ovek slaba{nog zdravlja koji je `iveo sa staramajkom u
(61)

letnjikovcu u Ribate`u. ^itav svoj vek proveo je kao slu`benik preduze}a za uvoz i izvoz, prevode}i poslovna pisma. @iveo je mahom u skromnim iznajmljenim sobama. U svom `ivotu, samo jednom je voleo, kratko ali sna`no, Ofeliju Keiro{, daktilografkinju u jednom od preduze}a gde je radio. Trijumfalni dan njegovog `ivota bio je osmi mart 1914. kada iz njegovog pera po~e{e da teku stihovi pesnika koji su `iveli u njemu. VLADIMIR MAJAKOVSKI Ro|en u jednom selu u Gruziji 1893, studirao je slikarstvo, arhitekturu i vajarstvo. Kao vrlo mlad u{ao je u ilegalnu bolj{evi~ku partiju i upoznao strahote zatvora. O~aran idejama modernog pravca, ubrzo je postao korifej Futurizma i krenuo je na putovanje lokomotivom kroz Rusiju, obu~en u narand`astu ko{ulju. Bio je odu{evljeni pristalica bolj{evi~ke revolucije i zauzimao je va`na mesta u revolucionarnim umetni~kim krugovima. Bio je organizator, propagandista, slikao je plakate i pisao silovite i herojske stihove. 1925. objavljuje svoju nesre}nu poemu o Lenjinu. Ali u njegovoj zemlji nastupala su te{ka vremena za avangardne umetnike. Razo~aran i upla{en, postaje `rtva te{kog oblika opsesivne neuroze. Neprestano je prao ruke i a iz ku}e je izlazio sa komadom sapuna u d`epu. Zvani~na verzija tvrdi da je 1930. izvr{io samoubistvo hicem iz pi{tolja. FEDERIKO GARSIJA LORKA Ro|en u okolini Granade 1898, studirao je u Madridu i prijateljevao sa najve}im umetnicima svoje generacije. Bio je pesnik, ali i muzi~ar, slikar i dramaturg. Godine 1932. vlada {panske republike poverila mu je zadatak da osnuje pozori{nu trupu koja }e narod upoznati sa {panskim klasicima. Tako nastade La Barraca, ne{to poput Tespisovih kola, sa kojom je Lorka obi{ao ~itavu [paniju. Godine 1936. osnovao je udru`enje intelektualaca antifa{ista. U svojim baladama Cante jondo i gotovo u ~itavoj svojoj poeziji slavi obi~aje andaluzijskih cigana, njihove pesme
(62)

i njihove strasti. 1936. u blizini Granade, biva ubijen od strane Frankove `andarmerije. ZIGMUND FROJD Frajberg, 1856 - London, 1939. Bio je neurolog. U po~etku je izu~avao histeriju i [arkoovu hipnozu a onda je po~eo da tuma~i snove (Tuma~enje snova, 1900), u nameri da preko njih otkrije uzroke nezadovoljstava koja nas proganjaju. Tvrdio je da ~ovek u sebi nosi mra~ni grumen koji on naziva Nesvesno. Njegovi Klini~ki slu~ajevi ~itaju se kao pravi romani. Id, Ego i Super-Ego su njegovo Trojstvo. A mo`da, jo{ uvek, i na{e.

(63)

Dnevnik nesanice

Antonio Tabuki vi{e nije nepoznat na{oj ~itala~koj publici, jer pored prevoda njegovih pri~a u periodici, zastupljen je na srpskom jeziku romanom Indijski nokturno (Gradina, 1990) i zbirkom pri~a Mali nesporazumi bez velike va`nosti (Rad, 1994). Pa, ipak njegovo ime kod nas jo{ uvek nema zvuk prihva}ene knji`evne veli~ine. Naravno, to nije razlog za nezadovoljstvo njegovih obo`avalaca. Nisam siguran da i jedan Nabokov ima bolji tretman kod {ire ~itala~ke publike. Pisac kome je literatura osnovi potisak, prepu{ten je tihim, staja}im vodama. Tamo, u zati{ju se uspostavlja paralelni svet, imun na brzake svakodnevice i proizvode fast food. Konzumenti literarne igre, muzike koju re~i proizvode u na{em sluhu, u svakoj kulturi su malobrojni u odnosu na bla`enu ve}inu koja knji`evnost do`ivljava kao ispravku stvarnosti. Ali, kada bi se Tabuki javio kolumnom u nekom vode}im italijanskom ili svetskom nedeljniku i komentarisao doga|aje iz doline pla~a, postao bi ozbiljan pisac. Ve} sama ~injenica da je Tabukiju te{ko u}i u trag, da je izuzetno malo prisutan u javnosti, govori ne{to o tvorcu sanovnika. A njegove knjige jesu prostor me|u javom i med snom. Tabuki je svojom poslednjom knjigom, romanom Pereira tvrdi da..., u toku samo jedne godine imao petnaest izdanja, ali bez one medijske buke (i dobro je da nema!) koja ina~e prati proslavljene knji`evne kulinare poput Umberta Eka. Antonio Tabuki je ro|en u Pizi 1943. godine. Godinama je bio profesor portugalske knji`evnosti na Univerzitetu u \enovi, a zatim direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Objavio je slede}e knjige: Trg Italija (1975), Mala flota (1978), S druge strane (1981), @ena iz luke Pim (1983), Indijski nokturno (1984), Mali nesporazum bez velike va`nosti (1985) Linija horizonta (1986), Krilata bra}a Beata An|elika (1987), Crni An|eo (1991), Rekvijem (1991), Snovi o snovima (1992) i Pereira tvrdi da... (1994). (64)

Kao i Nabokov, Tabuki za svoje knjige pi{e kratke predgovore u kojima otkriva ~itaocu prave nemere lucidno nadogra|uju}i literarnu igru. Nije retkost da primeti kako je neku od njegovih pri~a mogao bolje da napi{e Kipling, ili Henri D`ejms. U tom slu~aju ne bi mu bila uskra}ena radost ~itanja. U napomeni na po~etku romana Indijski nokturno, Tabuki ka`e: Osim {to je posledica nesanice, ova knjiga je i jedno putovanje. Nesanica pripada onome ko je knjigu napisao, a putovanje onome ko je na njega krenuo. Knjigu Snovi o snovima ~ini niz putovanja, a glavni junaci su pisci koje voli tvorac ovog neobi~nog sanovnika. Antonio Tabuki je vrsni poznavalac i prevodilac portugalskog pesnika Fernanda Pesoe, umetnika koji je ostvario nekoliko knji`evnih identiteta, dakle, za svaki identitet pored prepoznatljivog pesni~kog registra obezbedio je i biografiju. Naravno, i Pesoi je Tabuki darovao jedan san. U knjizi meditativne proze, pod naslovom Knjiga nemira, Pesoa na jednom mestu ka`e da su knjige uvod u snove, i da nikada nije bio u stanje da pro~ita makar jednu knjigu kojoj bi se potpuno predao. Jer, nakon nekoliko minuta ~itanja, on je bio taj koji je knjigu napisao. Tu je Pesoa na tragu ko-autorstva koje postoji izme|u pisca i ~itaoca. Duboko verujem da pisac dosti`e demijur{ku visinu onog ~asa kada ~italac dopisuje njegovo delo, i u tom `arenju dela, sa svakim novim ~itanjem, pojvljuju se i novi nanosi. Tabukijevi snovi o snovima omiljenih pisaca su jo{ jedno ~itanje njihovih dela ili kako ka`e u bele{ci na po~etku knjige: Jasno mi je da su ove pomo}ne pripovesti, koje je jedan ~ovek obuzet nostalgijom za nepoznatim snovima poku{ao da zamisli, samo blede pretpostavke, beskrvne iluzije. U knjizi Snovi o snovima Tabuki se prepu{ta literarnoj igri, poku{avaju}i da svoje pisce vidi kao junake, me|utim, prepli}u}i biogrfiju i literaturu Tabuki kroz imaginarne snove svojih junaka-pisaca iznosi vlastiti do`ivljaj njihovog dela. U pri~i koja govori o Rableovom snu, gde se biv{i fratar i pisac slavne knjige Gargantua i Pantagruel susre}e sa svojim junakom Pantagruelom, Tabuki navodi jedan recept za spremanje guske. Ali, kada se oslobodi sna, tvorac liter(65)

arne gastronomije uze}e par~e suvog hleba da ubla`i post. Karava|o, slikar i kavgad`ija, dok sneva u krevetu pored jedne prostitutke, dobi}e od samog boga, u liku Hrista, porud`binu za sliku koja }e ga proslaviti. A Vijon, pesnik i nasilnik, motiv za svoju slavnu baladu nalazi tako|e u snu. Pesou }emo sresti u ~asu kada se pribli`ava kraju sna posle kojeg po~inje trujumfalni dan, 8. mart 1914. godine , kada iz njegova pera po~e{e da teku stihovi pesnika koji su `iveli u njemu. Snovi o snovima okon~avaju se Frojdom. U poslednjoj no}i svoga `ivota otac psihanalize sanja da je postao `ena, da je uzeo obli~je svoje pacijentkinje Dore. Fernando Pesoa razlikuje nekoliko vrsta erudicije, smatraju}i da je za umetnika posebno va`na erudicija osetljivosti koja nema ni{ta sa `ivotnim iskustvom. Jer, `ivotno iskustvo nas ni~emu ne u~i, kao {to nas ni istorija ne snabdeva iskustvom. Osetljivost se produbljuje poniranjem u dubinu vlastitog bi}a, {to podrazumeva smanjenje dodira sa stvarno{}u. [ta je putovanje i ~emu ono?, pita se Pesoa. Svi sutoni su samo sutoni, i nema potrebe i}i i videti jedan Konstantinopolj. Da li putovanje stvara ose}aj slobode? Ja taj ose}aj mogu u sebi naslutiti hodaju}i od Lisabona do Benfike, i ja to ose}am intenzivnije nego neko ko putuje iz Lisabona u Kinu. Jer, ako ose}anje slobode ne postoji u meni, onda ga nigde i nema. I ba{ na toj erudiciji osetljivosti Tabuki gradi svoje snove o snovima drugih. Jer, svaka autenti~na umetni~ka kreacija ovisna je o stepenu snage sna koji je proizveo jedan izmi{ljeni svet. Opsesivnost nekom temom mora dosti}i onaj stepen kada suvereno putujemo ~ak i snovima junaka, a virtuoznost zanata je samo nu`ni preduslov bez kojeg i nema letenja. Putovanje kroz Snove o snovima Tabuki po~inje Dedalom. Jer, pored tehnologije letenja koja jeste podloga sna, mit o Dedalu je i pri~a o nala`enju smisla kroz stvaranje. Arhetipski model izgnanstva upokojen u sudbini rimskog pesnika Ovidije kazuje nam kroz njegov san da stihovi koje pi{e odre|uju sudbinu ma gde `iveo. Tamna mesta u biografijama Vijona, Karava|a, ^eka, An|olijerija, Remboa, Tuluz-Lotreka ili Karla Kolodija, tvorca ~uvenog Pinokija, suo~avaju nas sa ironijom koja vibrira izme|u sve(66)

tosti stvarala~kog sna i bogohulni~ke bigrafije. Karlo Kolodi u~estvovao je u vojnim kampanjama italijanskog preporoda, voleo je slobodu i nezavisnost ali je, na`alost, radio kao pozori{ni cenzor u toskanskoj vladi, pi{e Tabuki u kratkoj bele{ci o Kolodiju na kraju knjige gde je lucidno predstavio ~itaocima junake ~ije snove sanja. Zapravo, to su Oni koji u ovoj knjizi sanjaju. Snovi o snovima odvijaju se u prelomnim trenucima njihovih protagonista, u ~asu kada }e potpuno posve}eni svojoj misiji krenuti novim putem, ili u ~asu koji kruni poslednja zrnca njihovog zemaljskog vremena uo~i poslednjeg putovanja. Neki snovi imaju zna~enje provi|enja, kada se onima {to lete javlja vizija dela po kojima }e biti upam}eni, koja su im dosu|ena. Nabokov je jednom rekao da se uvek pita koliko dugo ~itaoci mogu da slede junake po{to su ti junaci i{~ezli, po{to je roman okon~an, dakle, u kojoj meri ti junaci imaju nastavak svesti ~itaoca. U tom grani~nom podru~ju gde se dodiruju snovi ~italaca i snovi junaka, Tabuki je zabele`io vibracije koje proizvodi svaka dobra literatura. Naravno, i sam stvaraju}i takve impulse. Jedne no}i Antonio Tabuki usnio je Snove o snovima. Dragan Veliki}

(67)

Sadr`aj
San Dedala, graditelja i leta~a ( San Publija Ovidija Nazona, pesnika i dvorjanina San Lucija Apuleja, pisca i maga San ^eka An|olijerija, pesnika i bogohulnika San Fransoa Vijona, pesnika i nasilnika San Fransoa Rablea, pisca i biv{eg fratra San Mikelan|ela Merizija, zvanog Karava|o, slikara i kavgad`ije San Fransiska Goje i Lusijentesa, slikara i vizionara San Semjuela Tejlora Kolrid`a, pesnika i opiomana San \akoma Leopardija, pesnika i osobenjaka San Karla Kolodija, pisca i pozori{nog cenzora San Roberta Luisa Stivensona, pisca i putnika San Artura Remboa, pesnika i vagabunda San Antona ^ehova, pisca i lekara San A{ila Kloda Debisija, muzi~ara i estete San Anrija de Tuluz-Lotreka, slikara i nesre}nog ~oveka San Fernanda Pesoe, pesnika i pretvarala San Vladimira Majakovskog, pesnika i revolucionara San Federika Garsije Lorke, pesnika i antifa{iste San doktora Zigmunda Frojda, tuma~a tu|ih snova Oni koji u ovoj knjizi sanjaju

(68)

(69)

ANTONIO TABUKI

Snovi o Snovima
Izdava~ko preduze}e CLIO Zmaja od No}aja 12 za izdava~a Zoran Hamovi} recenzenti Dragan Veliki} lektura i korektura Slavica Koledin tehnni~ki urednik Gordana Nikoli}

{tampa AB dorada Beograd

(70) (71)