standard VladaD srbi-i-papa-kroz-vekove-ili-prilozi-za-citanje-u-doba-zaborava standard VladaD vatikan-i-titova-okupacija-srbije-ili-ogled-iz-istorije-kroatopapizma

VLADIMIR DIMITRIJEVI: SRBI I PAPA KROZ VEKOVE ILI PRILOZI ZA ITANJE U DOBA ZABORAVA
sreda, 26 decembar 2012 12:44

U istoriji Srbi nikad nita dobro nisu videli od Rima, jo 1199, kad je Inocencije Trei saznao da srbski ban Kulin u Bosni nije odan Rimu

PREGOVORI O POMIRENjU S RIMOM U jesen 2007. godine u italijanskom gradu Raveni dolo je do pregovora izmeu delegacija pravoslavnih crkava i rimokatolika. Tema je bila vlast u Crkvi Hristovoj i uloga Rima i Carigrada kao prvih po asti u poretku Patrijarija. Delegacija Ruske crkve, zbog pretenzija Carigrada da pravoslavnost autokefalnih Crkava bude definisana kao optenje sa Vaseljenskom patrijarijom, napustila je skup. U dokumentu iz Ravene i prvi put pominje se i mogunost da papa u zasad neostvarenoj "ujedinjenoj crkvi" opet bude prvi. Kako prvi? Prvi meu jednakima ili prvi kao vicarius filii Dei? To tek treba da se vidi. Susret u Raveni je proao, ali se (bar neformalno) nastavio u Srbiji u okviru pravoslavnokatolike radne grupe "Sv. Irinej". ta se desilo u Srbiji, saznajemo iz "zajednikog priopenja za javnost", objavljenog u listu Beogradske nadbiskupije "Blagovest" (11/2007, novembar): "Na poziv episkopa branievskog Ignjatija, u Srbiji je od 31. oktobra do 4. novembra odran etvrti susret pravoslavno-katolike radne grupe Sveti Irinej. Teolozi su svoj zajedniki rad zapoeli na Teolokom pravoslavnom fakultetu u Beogradu, a bili su nazoni beogradski nadbiskup Stanislav Hoevar i vladika baki Irinej Bulovi. Nakon sednice sudionici su se uputili u Veliku Planu, gdje je nastavljen zajedniki rad. Tijekom svoga rada mogli su se pomoliti i duhovno okrijepiti u poznatom oblinjem manastiru Pokajnici. Zajednika pravoslavno-katolika grupa Sveti Irinej utemeljena je 2004. godine u Padenbornu u Njemakoj, gde je odran i prvi susret. lanovi ove grupe su 13 katolikih teologa iz Belgije, Njemake, Francuske, Italije, Nizozemske, Austrije, Poljske i Sjedinjenih Drava, kao i 13 pravoslavnih teologa iz Carigradskog patrijarhata, Antiohije, Moskve, Srbije, Rumunjske i Bugarske, zatim pravoslavnih Crkava iz Grke, Poljske, Slovake, Estonije i Sjedinjenih Drava. Drugi je susret teologa odran novembra 2005. u samostanu Penteli u Atini, u Grkoj, dok je trei decembra 2006. bio u benediktinskom samostanu Chevetogneu u Belgiji. Tijekom etvrtoga radnog susreta, teolozi su se bavili temom Nauka i praksa o papinskom primatu u srednjem vijeku!. To je bio nastavak rada sa prole sjednice u Chevetogneu. Teolozi su prouavali pitanje papinskog primata u povezanosti s gregorijanskom reformom kalendara i koncilom ujedinjenja u Lionu 1274. i Ferari/Firenci 1438/39. Iznijeli su motrita zapadnih i istonih teologa na to vrijeme.

Utvreno je da je za razumijevanje papinskog primata u srednjem vijeku nuno staviti ga u povijesni kontekst onoga vremena, ali takoer vidjeti i posljedice tog ina.

Na koncu su susreta sudionici nazoili pravoslavnoj liturgiji te misi u katolikoj crkvi Krista Kralja u Beogradu. U ime svih sudionika se za gostoprimstvo vladiki branievskom Ignjatiju zahvalio dr Gerhard Feige, biskup iz Magdeburga, iz Njemake, a izrazio je i svoju zahvalnost za financijsku pomo u organiziranju susreta njemakoj dobrotvornoj organizaciji Renovabis i Zakladi Konrad Adenauer. Sljedei e se

susret teologa pravoslavno-katolike radne grupe Sv. Irinej odrati novembra 2008. u Beu." Bilo je posle toga jo susreta i skupova: recimo, srbski patrijarh Irinej je posetio Be septembra 2010, besedei pred predstavnicima vatikanske fondacije Pro Oriente o neophodnosti ekumenskog dijaloga, a meovita pravoslavno-rimokatolika komisija je, nedugo zatim, nastavila bogoslovski dijalog o primatu Rima. Uprkos tvrdnjama kardinala Kurta Koha (elnika vatikanske delegacije) i mitropolita Jovana Zizjulasa (elnika pravoslavne delegacije, episkopa Carigradske patrijarije) da je saglasnost postignuta, ruski mitropolit Ilarion (Alfejev) izjavio je da je takav sporazum daleko, vrlo daleko. O emu je ovde re? Re je o tome da su poeli teoloki razgovori o glavnom dogmatu papizma dogmatu o papi kao nezabludivom ex cathedra po pitanjima vere i kao "namesniku Hristovom na zemlji. Da ne bismo bili optueni da taj "dogmat" (po Sv. Justinu elijskom, najtei pad oveka posle Adamovog i Judinog, jer papa je pao u samoobogotvorenje) ne izlaemo tano, donosimo ga onakvim kakav je u zvaninom rimokatolikom "Katekizmu", objavljenom na svim svetskim jezicima, pa i u Hrvatskoj, u "Kranskoj sadanjosti", 1994. godine (dodue, bez fusonta): "880. Uspostavljajui Dvanaestoricu, Krist ih je ustanovio kao kolegij ili stalan zbor, kojemu je na elo stavio Petra, izabranog izmeu njih. Kao to po Gospodinovoj odluci sv. Petar i drugi apostoli tvore samo jedan apostolski zbor, isto tako su meu sobom povezani Rimski biskup, Petrov nasljednik, i biskupi, nasljednici apostolski.

881. Gospodin je samo imuna, kojemu je dao ime Petar, uinio stijenom svoje Crkve. Njemu je predao kljueve, njega je postavio pastirom svega stada. Sluba vezivanja i razrjeivanja, koja je dana Petru, oito je dana i zboru apostola zdruenom sa svojom glavom. Ta pastirska sluba Petra i drugih apostola spada u temelje Crkve. Nastavljaju je biskupi pod papinim prvenstvom.

882. Papa, rimski biskup i nasljednik svetoga Petra, trajno je i vidljivo poelo i temelj jedinstva kako biskupa tkao i mnotva vjernika. Rimski prvosveenik po svojoj slubi kao namjesnik Kristov i pastir cijele Crkve ima nad Crkvom potpunu, vrhovnu i opu vlast, koju moe uvijek slobodno vriti.

883. Kolegij ili zbor biskupa nema vlasti osim ako se ne shvaa zajedno s Rimskim biskupom kao svojom glavom. Kao takav, biskupski je zbor takoer subjekt vrhovne i potpune vlasti nad cijelom Crkvom (...); ta se pak vlast moe vriti samo uz suglasnost rimskoga biskupa.

884. Vlast opom Crkvom na svean nain biskupski zbor vri na opem saboru. Ne moe biti opeg sabora koji kao takav nije potvrdio ili barem prihvatio Petrov nasljednik. (...)

889. Da bi sauvao Crkvu u istoi vjere predane joj od apostola, Krist, koji je istina, htio je Crkvi dati udjela u svojoj nezabludivosti. Narod Boji, pod vodstvom ivoga crkvenog Uiteljstva, nepokolebljivo pristaje uz vjeru po nadnaravnom osjeaju vjere. (...)

891. Rimski biskup, glava biskupskog zbora, ima nezabludivost snagom svoje slube kada, kao vrhovni pastir i uitelj svih vjernika, koji svoju brau utvruje u vjeri, definitivno proglauje nauku vjere i morala (...) Crkvi obeana nezabludivost nalazi se takoer u biskupskom zboru kad vri vrhovnu uiteljsku slubu zajedno s Petrovim nasljednikom, osobito na opem saboru. Kad Crkva, svojim vrhovnim Uiteljstvom, neto odreuje da treba vjerovati kao od Boga objavljeno i kao Kristov nauk, te definicije treba primati s vjerskom poslunou. Ta se nezabludivost protee na sav poklad Boje objave. U to, dakle, veruju papisti: da je papa nezabludiv po pitanjima vere, i da je on namesnik Hristov na zemlji; biskupi ni o emu bitnom ne mogu da odlue bez papine konane presude. Pravoslavno uenje po tom pitanju izloeno je u Poslanici istonih patrijaraha iz 1848. godine, gde jasno stoji da u Crkvi od Istoka nijedan episkop sam za sebe, pa ak i sabor episkopa samih za sebe, nema papsku nezabludivost, nego Istinu koja je predata Crkvu uva sav narod Boji. Kako ree Vladika Nikolaj, pravoslavni papa je Duh Sveti, a ne bilo koji smrtan i zabludama sklon ovek. Zato pravoslavlje nikad nije imalo inkviziciju. O EMU JE, OPET DA PITAMO, OVDE RE? Ovaj tekst, drugi u nizu povodom izjave nadbiskupa Hoevara da papa ne moe u Jasenovac dok se Srbi i Hrvati ne dogovore o broju tamonjih rtava, jeste tekst o dobu u kome, po ko zna koji put u istoriji Crkve, moramo da dokazujemo da "u pitanjima vere nema kompromisa" (Sv., Marko Efeski), i da izmeu nas i papopoklonika nisu rue, nego kame i lomae, kojima su nas terali u zagrljaj papi kad su mogli, kao i lani jezuitski osmesi, kojima su nas mamili na svoju udicu kad nije bilo mogunosti da proradi "Sveta Inkvizicija". Po ko zna koji put, ponavljam: meu zapadnim hrianima ima mnogo dobrih ljudi i iskrenih vernika; od njih ima i ta da se naui; njihove knjige i nauka mogu nam biti od koristi; s njima se moe i saraivati u oblastima u kojim se ne prave kompromisi na raun Bogom otkrivene istine. Ali sada emo o drugom: o tome da nije dovoljno da se,

upranjavanjem minimalistikog renika ekumenistike teoloke diplomatije, postiu nekakvi "zajedniki stavovi". Jer Gospod nam je rekao da se svako drvo po plodovima poznaje. A stablo papizma na Balkanu radilo je mnoge otrovne plodove, od kojih je jedan i hrvatska srbofobija (zbog koje sad, prema Hoevaru, treba da prebrojavamo rtve Jasenovca, kako bi se papa smilovao da nam doe.) A TA EMO SA SVEDOENJEM? E, sad, tu je i pitanje ekumenizma kao nekakvog "svedoenja". Pravoslavni ekumenisti i dalje "svedoe". Jer njihovo opravdanje je da su oni u ekumenskom pokretu zato to treba neto da "svedoe". ta? To vie niko ne zna. Verovatno svedoe da nemaju ta da svedoe. Jer, kako kae Paskal, mi verujemo samo onim svedocima koji su dali da im se preree grkljan za ono to svedoe. Dakle, muenicima. Martir je na grkom i muenik i svedok. Svedok koji svedoi muenitvom. A ekumenisti svedoe da "na tri vere okom namiguju, / a nijednu prvo ne veruju" (Sveti Nikolaj iki); i da im je pozdrav: "Pomoz Bog, arijo, na sve etri strane" (kao to je pevao jedan srbski udvorica: "Sviram Titu, sviro sam i Drai, / kome treba, neka me potrai".) U "svedoenju" se daleko doguralo. Negdanji "veliki inkvizitor", ef Kongregacije za verouenje, najpoznatiji rimokatoliki dogmatiar, kardinal Jozef Racinger sad je papa Benedikt 16. Njegov osnovni stav, iskazan u deklaraciji "Dominus Jesus", objavljenoj 2000. godine, jeste da rimokatolika jeres sme biti "Crkva Majka" i da, kao takva, nema nikakve "crkve sestre" i "drugo pluno krilo" (kako su se predstavljali pravoslavni ekumenisti, u dijalogu s Rimom oni su bili "drugo pluno krilo", "sestrinska crkva", "Marija" koja razume "Martu", itd.). Svoj stav je ponovio i 2007. godine, odobrivi novi dokument iste Kongregacije, koji isto veli: "Una Sancta" je Rimokatolika crkva. Tako je pala u vodu propaganda pape Ivana Pavla Drugog da je Pravoslavna Crkva "sestrinska", i "drugo pluno krilo Evrope". (Kad smo ve kod prie o "plunim krilima" Evrope, pravoslavlju i rimokatolicizmu, ovaj izraz prvi je koristio ruski pesnik i filosof Vjaeslav Ivanov, u mladosti dionisijski opijen Nieom, a pod stare dane konvertit koji je primio rimokatolicizam. Dakle, pria o "dva pluna krila Evrope" je pria jednog izdajnika pravoslavne vere. PAPSKI EKUMENIZAM I SRBI KROZ ISTORIJU U istoriji Srbi nikad nita dobro nisu videli od Rima. Jo 1199, kad je Inocencije Trei saznao da srbski ban Kulin u Bosni nije odan Rimu, pisao je ugarskom kralju Emeriku da navede Kulina da se odrekne "jeresi", a, ako ne bude pristao, da upadne u Bosnu i protera Kulina i sve koji Rim ne priznaju. Godine 1221. papa poziva na kriarski rat protiv Srba u Bosni, da bi 1235. Bosnu predao maarskom hercogu Kolomanu, sinu Andrijinom, i dominikancima inkvizitorima, koji su dobili ovlatenja da ubijaju sve koji odbiju papin zagrljaj. Ban Ninoslav i Srbi ubili su nekoliko inkvizitora misionara, da bi Koloman upao u Zapadnu Bosnu i, po izrazima pape Grgura Devetog (1238), "unitilo jeretike napasti i doveo Bosnu na svetlost katolike istoe. Poto je proteran iz Bosne, katoliki biskup se nastanio u akovu, odakle ga je 1246. papa pozvao da istupi u rat protiv Srba "jeretika" iz Bosne. Godine 1247. papa je izjavio da nema nikakve nade "da e se ta

zemlja od svoje volje obratiti katolikoj veri", i da je jedina nada u maarske kriare. Ugarski kralj Lajo i ostrogonski nadbiskup Nikola krenuli su u kriarski rat protiv Tvrtka Prvog 1363, ali su ih Srbi iz Bosne do nogu potukli i isterali. Kralj Sigismund, veran rimskoj mrnji, 1408. upada u Bosnu i ubija, pljaka i kolje ali Srbi ostaju verni Hristu, a ne potinjavaju se papi. Bosanski kralj Toma, pred propast svoje drave, kae dominikancu Nikoli Barbuiju (1459), da je "veina njegovih Bosanaca protivna katolianstvu i vie voli Turke nego katolike sile". Narodna pesma iz tog doba kae da je Toma, zato to je postao papista da bi sauvao vlast, "svoj brai svojoj omrznuo / i golubu, na jelovoj grani". I u Srbiji je sve bilo jasno Sveti Sava je odvojio Srbstvo od Rima, iji su kriari vladali Vizantijom. Traei autokefaliju za svoju crkvu od patrijarha carigradskog 1219. godine u maloazijskoj Nikeji, gde su se nalazili ostaci Vizantijskog carstva, on je dravu Nemanjia zauvek opredelio. Kako je govorio vladika budimski Danilo, iz Evrope je ve tada dopirao smrad inkvizitorskih lomaa i Sv. Sava je hteo da spase svoj narod od pada u jeres. Godine 1319, papa Ivan 22. obratio se Filipu Tarenskom, nosiocu titule carigradskog vladara, sa eljom da se protiv kralja Milutina pokrene krstaki rat jer je on "nevernik", "izmatik" i "neprijatelj Rimske crkve", a 1320, posle ratnih uspeha Ugara u borbi protiv Srba, papa je pozivao Nemce, Poljake i ehe da se udrue sa Maarima kako bi se "izmatika" Srbija pokorila. Rimokatolici su u Srbiji imali punu slobodu veroispovedanja, pa i pravo na svoje hramove. Dubrovani i Sasi su se slobodno molili Bogu na svoj nain, usred pravoslavne Srbije. (Ali i kralj Milutin i car Duan svojim zakonikom strogo su spreavali prevoenje Srba u rimokatolicizam.) Papisti, sa svoje strane, nisu bili tako tolerantni: ugarski kralj Lajo je 1306. naredio kraovskom upanu da pohapsi sve pravoslavne svetenike sa enama i decom, a da na njihova mesta dovede upnike, kako bi svi "izmatici" bili pokatolieni. Lajo je 1356. godine, 4. juna, u Zagrebu objavio rat "protiv izmatikih i nevernih Srba da bi ih povratio majci crkvi", to je papa Inocencije etvrti radosno pozdravio. ak i kad je Lajo promenio plan i udario na Veneciju, papa ga bodri da ne zaboravi rat protiv Srbije, pa Maari 1358. osvajaju Mavu i Beograd, primoravajui pravoslavne svetenike da priznaju papu. Zbog toga su Srbi dobro znali ko su papisti. Dok je Jovan Sedmi Paleolog potinio Vizantiju papi (Florentinska unija), despot ura Brankovi franjevcu Ivanu Kapistranu, koji ga ubeuje da primi rimokatolicizam, kae "da je on veru svojih otaca svagda uvao i potovao do svoje duboke starosti, pa su ga njegovi podanici smatrali za mudrog, mada nesrenog, vladara, a kad bi pred smrt promenio veru, smatrali bi ga za poludelog starca". Papisti su Srbe kinjili i u doba turske vlasti. Godine 1577. osnovali su jezuiti Collegium graeco-ruthenicum i Collegium illyricum, iji je cilj bio obuka misionara za rad meu Grcima, Rusima, Bugarima i Srbima. Papa Grgur 15. osniva "Congregatio de propaganda fide", iji je cilj bio "da spasava narode koji su zabludeli zbog neznanja ili

smrtnosnog greha, te su preobrazili svoju ljudsku prirodu u ivotinjsku". Meu "ivotinjama" kojima treba propovedati nali su se svakako i Srbi. Pape su obeavale pomo Srbima u ratu za osloboenje od Turaka samo pod uslovom da se pokatolie. Na narod, svagda slobodoljubiv, bio je spreman na vojni savez sa Zapadom, ali da mu se u veru ne dira. Patrijarh Jovan je 1608. sa vojskom obeao svaku saradnju, ali "u nae strane nikako neemo ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrianski obraao na zakon rimski zato otle bi moglo biti velika skandala meu narod". Rimski propagandisti nisu uspevali. Dvesta franjevaca u Bosni dralo je svega tridesetak hiljada rimokatolika pod svojom duhovnom vlau. Bosanski biskup Nikola Olovi ali se da su 1675. u celoj Bosni uspeli da porime samo 51 duu, i to uglavnom ene radi udaje. No unijaenje je ipak uspevalo u zapadnoj Hercegovini, Dalmaciji, na Kordunu, Baniji, kod Liana. Pounijaen je itav umberak. Metode su bile surove, gnusne, podle ali, malo po malo... La, nasilje, obmana... A onda je doao 20. vek. Stvorena je i "sveta" papina drava, "Nezavisna Drava Hrvatska", koja je odmah poela da radi na "obraenju nesjedinjenih"... To nas je kotalo milion glava. (Neka broji nadbiskup Hoevar ako ima volje.) RANI EKUMENISTA JOSIP JURAJ TROSMAJER Posle Drugog svetskog rata i Drugog vatikanskog koncila (1962-1965), pojavio se ekumenizam. Katolici su pravoslavce nazvali "braom", pozivajui ih u bratski zagrljaj. Mada ekumenizma je bilo i ranije. Recimo, u 19. veku akovaki nadbiskup Josip Juraj trosmajer predstavljao se kao veliki prijatelj pravoslavnih Srba i Rusa. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca slavljen je, uz Savindan, i trosmajerovdan, kao dan velikog "Protojugoslovena". Dodue, taj rani "ekumenista" jeste eleo jedinstvo Junih Slovena, ali pod Habzburzima i u jedinstvu s Vatikanom. I on je ustvari bio Velikohrvat, koji je u pismu svom prijatelju Vanuteliju (14. 10. 1881) svedoio: "Kad crkve katolike i naroda hrvatskoga u ovim naim zemljama ne bi bilo, oni tako silno odgovaraju najviim probitcima dinastije i itavog carstva, da bi ih se moralo nekako stvoriti. A sad kad katolika crkva i hrvatski narod dobrotom Bojom postoje, trebalo bi nastojati da on svakoga dana bude snaniji, jai i pripravniji za ispunjenje onih ciljeva za koje ga je Bog u ovim krajevima jasno predodredio. Koji su to ciljevi? Unijaenje Srba, naravno. Kad su Habzburzi okupirali Bosnu i Hercegovinu, trosmajer se nadao vatikanizaciji Srba i muslimana, verujui u ljutog kroaticentristu i papofila, sarajevskog nadbiskupa Josipa tadlera. Evo kako na ugledni istoriar akademik dr Vasilije Kresti, jedan od najveih znalaca istorije srbsko-hrvatskih odnosa, rezimira zakljuke svoje rasprave o prepisci izmeu trosmajera i Vanutelija:

"U seriji Monumenta Vaticana Croatica, kao posebno izdanje, knj. 1, Hrvatski dravni arhiv, Kranska sadanjost i Dom i svijet, objavili su u Zagrebu tokom 1999. godine knjigu Korespondencija Josip Juraj Strossmayer Serafin Vannutelli 1881-1887. U to vreme Vanuteli je bio papski nuncije u Beu. Prepiska sadri ukupno 110 pisama, od kojih samo 20 Vanutelijevih. Uz 90 trosmajerovih pisama nalazi se 17 po sadraju raznovrsnih priloga. Originali ove prepiske uvaju se u Tajnom vatikanskom arhivu, u fondu Arhiv Beke nuncijature. Re je o diplomatskoj tajnoj korespondenciji koja dosad nauci nije bila dostupna. itava prepiska izmeu dvojice rimokatolikih prelata voena je na latinskom. Sva dokumenta tampana su uporedo, na latinskom i u hrvatskom prevodu.

Po svom sadraju korespodencija izmeu trosmajera i Vanutelija je raznovrsna, ali u veini sluajeva odnosi se na religiozna pitanja. Van svake sumnje, ona je od izuzetnog znaaja za osvetljavanje linosti akovakog biskupa Josipa Jurja trosmajera kao i za razjanjavanje i razumevanje njegove verske i svetovne politike.

U ovom osvrtu na prepisku trosmajer-Vanuteli najvie panje posveeno je pitanju trosmajerovog odnosa prema Srbiji i Crnoj Gori, Srbima i pravoslavlju, biskupovom odnosu prema Bosni, Austro-Ugarskoj i dinastiji Habzburga, Ugarskoj i Maarima, uniji i unijaenju, Jevrejima i masonima, protestantima i protestantizmu. Sve su to pitanja koja su zaokupljala njegovu panju i o kojima je Vanuteliju iskreno, prikriveno od javnosti, otvarao svoje srce, iznosio svoje poglede, obrazlagao svoje tenje i ciljeve.

Prepiska s nuncijem Vanutelijem obiluje podacima koji se tiu sklapanja konkordata izmeu Svete Apostolske Stolice, s jedne, a Crne Gore i Srbije, s druge strane. Konkordatima je formalno trebalo da se rei pitanje malobrojnih rimokatolika u Crnoj Gori i Srbiji. Meutim, kako proizilazi iz trosmajerovih pisama, pravima koje bi stekla Rimokatolika crkva u dvema srpskim dravama bilo bi omogueno ubrzano preveravanje pravoslavnih. Zbog toga, a ne zbog neznatnog broja tamonjih rimokatolika, biskup bosansko-akovaki i sremski i vikarni episkop beogradskosmederevski J. J. trosmajer ulagao je velike napore da doe do konkordata. Koliko mu je stalo do konkordata sa Srbijom, toliko i jo vie mu je stalo do konkordata sa Crnom Gorom. Pretpostavljao je da je Crna Gora u verskom pogledu meka, da e u njoj Rimokatolika crkva lake i bre moi da uhvati korena nego u Srbiji

Prepiskom izmeu dvojice visokih rimokatolikih prelata konano je razbijena i mistifikacija koja se tie liturgije na staroslovenskom jeziku. Sada je jasno da se trosmajer nije zalagao za staroslovenski jezik u liturgiji zbog nekog sveslovenskog ili

jugoslovenskog oseanja, iz emotivnih i sentimentalnih razloga, ve radi toga to je smatrao da je liturgija na latinskom teko savladiva i prihvatljiva za June Slovene, da predstavlja gotovo nepremostivu branu za prelazak pravoslavnih u rimokatolicizam. Prema tome, praktini razlozi, podreeni interesima Rimokatolike crkve, rukovodili su biskupa prilikom opredeljivanja za staroslovenski jezik.

U pismima u kojim je re o konkordatu esto ima puno zanimljivih i dragocenih podataka koji se tiu Srbije i Crne Gore, politikih prilika u tim zemljama i trosmajerovih ocena o sposobnostima ili nesposobnostima knjaza Nikole i kralja Milana ili nekih drugih vienijih linosti. Osobitu panju zasluuju i biskupovi pogledi o ureenju Balkana poput bratske federacije raznih naroda, u kojoj bi Austrija imala najvei uticaj, a pomou nje i Hrvatska, i to katolika Hrvatska, koja bi sluila interesima celog carstva i dinastije Habzburga. ak ni u tragovima u prepisci nema podataka o trosmajerovoj jugoslovenskoj opredeljenosti, o jugoslovenskoj ideji, o istinskom bratstvu i jedinstvu, slozi i ravnopravnosti. Naprotiv, sve je podreeno rimokatolikoj veri, hrvatskoj i Hrvatima.

Ako je u nauci dosad i bilo razmimoilaenja u ocenjivanju verske i nacionalne (hrvatske, jugoslovenske i austrijske, tj. austrougarske) politike trosmajera, objavljivanjem ove prepiske ona vie nije i ne moe biti nauni problem. Meutim, ona e verovatno i dalje ostati problem politike i njenih spekulacija, jer nauno ocenjivanje biskupove linosti i delatnosti oduvek je bilo, a i danas je, bremenito politikom.

trosmajerova prepiska s nuncijem Vanutelijem do kraja je razobliila i razjasnila njegove najvanije verske i nacionalno-politike namere i ciljeve. Iz prepiske nedvosmisleno proizilazi da je akovaki biskup pre svega i iznad svega bio rimokatolik i to tvrdi, beskompromisni i prema svima drugim crkvama i veroispovestima iskljuiv i netrpeljiv. Na Srbe pravoslavne vere on nije gledao kao na brau druge vere ve kao na raskolnike, izmatike, focijevce, bizantince i krmeljivce. Slian potcenjivaki i nipodatavajui stav imao je i prema protestantima i muslimanima. Za njega je jedina, istinska i prava Hristova vera, vera nad verama, i prava Hristova crkva, crkva nad crkvama, bila samo rimokatolika vera i samo Rimokatolika crkva. On je bio vatreni Hrvat i sve to je inio i radio inio je za dobro Hrvatske i Hrvata. On je u svakom pogledu bio tipian kroatocentrista. Uz pomo Bea, dinastije i apostolskog velianstva, kao politikih inilaca, i uz pomo Svete Apostolske Stolice, kao snanog moralnog inioca, trosmajer je uvek i svugde pokuavao da na raun drugih naroda (Maara, Srba, muslimana iz Bosne i Hercegovine) stekne neke prednosti za njegove Hrvate i za njegovu Hrvatsku. Biskupov nedosanjani san bila je velika rimokatolika Hrvatska, Hrvatska u ijim okvirima bi se nale Bosna i Hercegovina. Sve planove i ciljeve koji su se ticali Hrvatske i Hrvata trosmajer je vezivao za Austriju, tj. Austro-Ugarsku i njenu

habzburg-lorensku dinastiju. Uz njenu pomo i u njeno ime eleo je da iri granice Hrvatske na Balkanu, da otuda potiskuje pravoslavlje i da suzbija uticaj pravoslavne Rusije. Zbog interesa Hrvata i Hrvatske, iju sudbinu je vezivao za Austriju, biskup je bio dosledni i uvereni austrofil." Dakle, toliko Vasilije Kresti o "praekumenizmu", onom pre Drugog vatikanskog koncila. Srbske naivine su verovale da je trosmajeru na srcu junoslovensko "bratstvo jedinstvo" i njegov su praznik uveli u srbske kole u Jugoslaviji dinastije Karaorevia. A to se, kako videsmo, nastavilo i u Titovoj Jugoslaviji. Pod parolom "Brat je mio koje vere bio" pre Drugog svetskog rata dance macabre se, posle jasenovake klanice, zvao "bratstvo i jedinstvo". TITOIZAM, EKUMENIZAM I RASPAD SFRJ Ekumenizam je pod Brozom bujao. U januaru 1966. biskup Splita Frane Frani organizovao je u okviru "molitvene osmine za jedinstvo krana" ekumenistiku molitvu, pozvavi srbskog splitskog protojereja Marka Plavu na molitvu u Splitsku katedralu. Plava je doao uprkos protivljenju svog episkopa dalmatinskog (kasnije ikog) vladike Stefana. Biskup Frani je u "Nedjeljnoj Dalmaciji" od 26. novembra 1989. dao intervju u kome je opisao svoju molitvu s Markom Plavom, rekavi: "Kad smo se nas dvojica poslije molitve zagrlili kao braa, vidio sam kako mnogi u crkvi plau". (Ovaj isti Frani je biskupu Karlu Vojtili, buduem papi Ivanu Pavlu Drugom, priao da je Jugoslavija tamnica naroda u kojoj su Srbi gospodari; i to mu je priao na Drugom vatikanskom koncilu, gde je uio da je "istona, pravoslavna crkva naa najblia sestrinska kranska crkva, a ne izmatika".) Bilo je zajednikih molitava, meufakultetskih bogoslovskih simpozijuma (Ljubljana, Zagreb i Beograd sretali su se preko svojih studenata teologije, a profesori teologije su drali predavanja i diskutovali...). Pa ta? Pa nita. Od svega je, kad se raspadala SFRJ, ostao prah i pepeo. Vatikan je oduevljeno pozdravio Tumana i njegove gaulajtere. Stipe Mesi je u svojoj knjizi "Kako je sruena Jugoslavija" (Mislav pres, Zagreb 1994) oduevljeno pisao o tome kako je "sveti otac Ivan Pavle Drugi najsrdanije primio Franju Tumana u prolee 1991. Te iste, 1991, u septembru, potpredsednik Tumanove vlade Zdravko Tomac, bio je, van svakog protokola, primljen u posetu papi posle 20 asova. Tomac je molio papinog ministra spoljnih poslova nadbiskupa Torana da uini sve da Hrvatskoj bude priznata nezavisnost. Tada mu je, po njegovim sopstvenim reima, ak obeano, to se kasnije i realiziralo, da e Vatikan i kao drava napraviti presedan i biti meu prvom skupinom drava koje e priznati Sloveniju i Hrvatsku". A veliki hrvatski ekumenista i beatifikator Alojzija Stepinca kardinal Franjo Kuhari 1. juna 1996. godine na evropskoj biskupskoj konferenciji u Mariozelu u Austriji izjavio je da su tokom novoustakih ofanziva (uz asistenciju SAD), zvanih "Bljesak" i "Oluja", Srbi beali jer "imali su zapovijed svojih vlasti da se povlae, a imali su i savjet svoje crkve, psiholoki nisu mogli prihvatiti realnost hrvatske drave, jer su stalno bili indoktrinirani propagandom da su ta podruja Srbija i da oni mogu ivjeti samo u srpskoj dravi i

mnogi su od njih sudjelovali u pljaki i razaranju hrvatskih kua i katolikih crkava". Sve je krunisala papina briga za mile mu Hrvate, izraena kroz beatifikaciju Alojzija Stepinca. Italijanske novine "La Republica" ovako su opisale vrhunac beatifikacije: "Snani zvuci nacionalne himne, dok su Tuman i papa zajedno stajali okrenuti mnotvu, a kardinal Sodano i drugi prelati drali desnicu na srcu, dali su peat dogaaju (...) Slian zavretak misnog slavlja, sa efom drave i papom zajedno u trijumfu, nikad nije vien u dosadanjih osamdesetak papinih putovanja". Srbin profesor Svetozar Livada istie da je iz Hrvatske devedesetih godina 20. veka proterano oko 200 do 250.000 urbanih Srba i 180 000 Srba iz Krajine. Nestalo je oko 2.700 Srba. Oko 10.000 srbskih kua je minirano, a od 60 do 80.000 srbskih kua oteto. Preorano 192 srpskih naselja i zaseoka, a na njihovom mestu zasaen je hrast lunjak. Uniteno je 40 bibliotekih fondova u Krajini. Ustaki zloinac Dinko aki hvalio se da bi opet bio ef u Jasenovcu. PLODOVI EKUMENIZMA NA KOSOVU I METOHIJI Braa papski ekumenisti nisu se zaustavila samo na Hrvatskoj. Nastavili su svoj kriarski rat na Kosovu. Ibrahim Rugova se svim silama trudio da papu uvue u svoj plan za "nezavisno Kosovo". Papa je ipak glavni deo posla prepustio svom prizrenskom biskupu Marku Sopiju, o ijim aktivnostima itamo u tekstu jeromonaha Save Deanca (Janjia), objavljenom 14. januara 2003. u listu "Danas" pod naslovom "Biskup Sopi, ipak, duguje objanjenje" (to je bilo doba kad otac Sava nije prihvatao realnost iptarske Drave Kosovo i kad je bio saradnik vladike Artemija): "Sa aljenjem moram da konstatujem da gospodin Igor Radoji u svom odgovoru na moje otvoreno pismo srpskoj kulturnoj javnosti o ponaanju Rimokatolike crkve na Kosovu i Metohiji pokuava da zaobie problem o kome sam govorio i najvie panje posveuje generalnim stavovima Vatikana prema jugoslovenskoj krizi, koje, ruku na srce, nisam ni pominjao. Meutim, u njegovom tekstu ne moemo nai nijednu konkretno citiranu izjavu gospodina Sopija povodom pomenutog pitanja. Zato bih svoje prethodne stavove dodatno potkrepio izjavama koje je biskup Sopi dao u svom intervjuu za Karitas Vicenca, objavljenom u publikaciji Guerre etniche: una fatalita? Un esempio Il Kosovo (Etniki ratovi, fatalnost? Jedan primer Kosovo), Enzo dalla Pellegrina, Caritas di Vincenca, 2001. Na poetku intervjua gospodin Sopi govori kako su Srbi krajem 19. veka zauzeli sjever Kosova, oblast Prokuplja i istjerali sve Albance. Srbi su se osjeali zatieni od Rusa i od nekih zapadnih zemalja kao to su Italija i Francuska, nastavlja dalje biskup i podvlai: Njihovo episkopsko sjedite je iz Rake preneto u Pe tek poslije Londonskog kongresa (La loro sede episcopale dalla Raska e stata trasportata a Pec (Peja) dopo il congresso di Londra)." Ovo je jedna od uobiajenih "kvaziistorijskih" tvrdnji novih "albanskih istoriara", koji pokuavaju da dokau da su Srbi tek u novije vreme doli na Kosovo i Metohiju. Tvrdnja da je sredite Srpske crkve preneto iz Rake u Pe krajem 19. veka apsurdno i zlonamerno marginalizuje znaaj Peke patrijarije, koja je jo od 13. veka sredite Srpske pravoslavne crkve.

Da li je mogue da jednom fakultetski obrazovanom rimokatolikom biskupu sa ovih prostora to nije poznato? Posebno je zabrinjavajue to biskup Sopi de facto opravdava ruenje pravoslavnih crkava posle zavretka rata na Kosovu i Metohiji tvrdnjom da je re toboe o politikim crkvama. U pomenutom intervjuu on sasvim jasno kae: "Pravoslavne crkve koje su skorije graene, treba rei od 1989. godine, unitene su jer su predstavljale politiku mo Srba. (Le chese ortodosse costruite di recente, vale a dire dopo il 1989, sono state distrutte perche simbolo del potere politico serbo). Unitavanja su se deavala kao posljedica ruenja muslimanskih damija, ak i starih, kao to je ona u akovici." Ovde imamo tri vrlo opasne tvrdnje koje albanski ekstremisti koriste kao opravdanje za svoj ruilaki pohod protiv hrianskih pravoslavnih svetinja: da su novije crkve graene kao izraz politike moi Srba, da su ruene samo novije crkve i da je ruenje posledica ruenja damija u ratu. Prve dve tvrdnje potpuno su netane jer Pravoslavna crkva nije gradila "politike hramove", nego bogomolje za potrebe svog vernog naroda. Osim toga, najmanje treina od 112 poruenih ili oteenih crkava je sagraena u srednjem veku, to ih nije spasilo od posleratnog ruenja kosovskih Albanaca. Trea tvrdnja je samo uslovno tana jer su Albanci i u Drugom svetskom ratu, takoe, unitavali pravoslavne crkve. Srpska pravoslavna crkva najotrije je osudila ruenje i oteivanje damija i crkava jo na poetku konflikta 1998. godine i bila je jedan od glavnih centara otpora Miloevievom reimu. Biskup Sopi, meutim, nikada se nije javno obratio svom narodu i zatraio da prestanu napadi na pravoslavne crkve. Sve njegove izjave su uvek tako politiki intonirane da ne dovedu u sumnju patriotsku nastrojenost rimokatolike jerarhije prema optem nacionalnom cilju nezavisnom albanskom Kosovu. Najvie razoarenja ipak izaziva Sopijeva izjava u kojoj on, kao rimokatoliki zvaninik, negira istorijski znaaj Kosova i Metohije za srpski narod i SPC. "Ne moe se rei da je Kosovo srpski Jerusalim", kae biskup Sopi i objanjava: "Poreenje nije na mjestu. U bici 1389. voe su bile iz Srbije, a ne odavde. Crkve koje vidimo na karti postojale su i prije dolaska Srba (Le chiese che vediamo nella cartina esistevano prima dellarrive dei serbi), one su hrianske, a mnoge su injenice izvrnuli lani istoriari." lino ivo interesuje koje su to crkve na Kosovu i Metohiji koje vidimo danas postojale i pre dolaska Srba u 7. veku kada su Sloveni preplavili Balkan. Koliko znam na ovim prostorima ne postoji nijedna rimokatolika crkva iz srednjeg veka (izuzevi ruevine crkve saksonskih rudara kod Mitrovice). Zar tvrdnja biskupa Sopija implicitno ne znai da su Srbi pretvarali rimokatolike crkve u pravoslavne? Za ovu tvrdnju ne postoje nikakvi istorijski dokazi zato to su Srbi na ovim prostorima mogli jedino da zateknu grke crkve, koje su ve bile pravoslavne, kao to je Bogorodica Ljevika. Oigledno, njih nije trebalo ruiti i pretvarati u srpske. Crkvena organizacija u ovom delu Balkana koji je bio pod vizantijskom upravom, bila je istono-pravoslavnog karaktera. Crkve latinskog obreda postojale su u to vreme veinom u albanskom primorju, dok Pravoslavna crkva poseduje neprekinuti kontinuitet crkvene organizacije od najranijih apostolskih vremena do danas. Pokuaji da se jedan vaan

period nae istorije i crkvenog graditeljstva jednostavno prisvoji nimalo ne doprinosi izgradnji poverenja. Upravo ova tvrdnja jedan je od kljunih albanskih "argumenata" u nameri da se marginalizuje srpski narod i njegova kultura na ovim prostorima. Tvrdnju da su Srbi pretvarali rimokatolike crkve u pravoslavne mogue je nai u mnogim albanskim istorijskim knjigama, kao i u novijim udbenicima na Kosovu i Metohiji. Nije mi poznato da se Rimokatolika crkva ikada ogradila od ovih teorija. tavie, u razgovorima sa velikim brojem predstavnika Umnika i Kfora neprestano sluamo da im rimokatoliko albansko svetenstvo stalno govori "da su Srbi okupirali njihove crkve". U naem dosadanjem dijalogu sa biskupom Sopijem nikada nismo uli da on javno priznaje nae srednjovekovne crkve. Istovremeno, albanski politiari i istoriari, sa znanjem rimokatolike jerarhije urbi et orbi plasiraju teoriju o "otetim rimokatolikim crkvama". Navodimo izjavu gospodina Ibrahima Rugove od 25. augusta 1995. godine u kojoj kae: "Kosovo je bilo naseljeno Albancima od drevnih vremena kraljevine Dardanije, koja je bila u sastavu Ilirske Kraljevine. Posle toga ono je postalo rimska provincija. Za vreme vizantijskog perioda, srednjeg veka i tokom Otomanske imperije Kosovo je bilo samostalan entitet sa posebnim identitetom. Manastiri i crkve na kosovu bili su prvobitno albanski i kasnije su ih oteli Srbi koji su unitili veliki broj albanskih katolikih crkava."(Kosovski informativni centar, http://www.hri.org/news/balkans/kosova/95-08-25.ksv.html) Bickersova u pomenutoj knjizi tvrdi: "Od 12. veka katolicizam je poeo da prodire kroz priobalna podruja u unutranji deo severoistonih teritorija naseljenih Albancima, ali poto su drava i vera bile sinonimne, Nemanjii su poeli da nameu pravoslavnu veru svojim potinjenim narodima. Mnogo katolikih crkava i manastira je proireno i pretvoreno u srpske" (poglavlje 1, Vladavina Nemanjia i dolazak Otomana, str. 1-6, Columbia University Press, New York, 1998). Re je, naravno, o potpuno proizvoljnoj tvrdnji koja se plasira iz albanskih istorijskih krugova. ak ni krajnje proalbanski nastrojen Noel Malkolm nije otiao toliko daleko. U svakom sluaji, Vickersova svoju tvrdnju zavrava bez ikakvih bibliografskih podataka ili barem jednog konkretnog primera. Zbog ogranienosti prostora ne bih navodio druge izjave, nego bih zavrio pominjanjem crkve Bogorodice Ljevike, koja je na internetprezentaciji albanian.com proglaena za drevnu rimokatoliku crkvu koja je pretvorena u pravoslavnu. Uz fotografiju jedne od najpoznatijih zadubina srpskog kralja Milutina stoji: Jedna od najstarijih sauvanih graevina u Prizrenu je Shnt Maria Levishka (prikazana na slici). Prvobitno sagraena kao rimokatolika crkva i jedna je od glavnih katolikih crkava ovog regiona, Levishka je kasnije pretvorena u istonu pravoslavnu crkvu." (http://www.albanian.com/main/countries/kosova/prizren/index.html) Naravno, kao i u svim drugim sluajevima, ne navode se nikakvi konkretni dokazi. POMO VATIKANA NA EU PUTU A zatim papski nuncije u Beogradu Euenio Sbarbaro kae: "Sveta stolica je obeala da e pomoi Beogradu da ue u Evropu (...) Papa je uvie navrata govorio o problemu Kosova, gde je otro osudio svaki teroristiki

in" ("Balkan", 25. septembar 2003). Pa onda doe beogradski nadbiskup Stanislav Hoevar, koji kae da i "Katolika crkva priznaje Svetog Savu za svetitelja" ("Veernje novosti", 6. avgust 2007. godine). Ah, da! Da ne zaboravimo! Svojevremeno nam je crnogorski Stipe Mesi, hrvatogovorei bivi Srbin Svetozar Marovi sa mesta predsednika raspadajue se Dravne zajednice Srbije i Crne Gore uteno poruio, posle susreta s papom Benediktom 16: "Razgovor sa papom mi je pokazao da Rimokatolika crkva na svom elu ima oveka sa jasnom evropskom vizijom. Sa svog poloaja on e pomoi i podrati sve one koji rade da naa budunost, Srbije i Crne Gore, bude evropska (...) Tu vrstu pomoi smo imali i u prolosti, ali mislim da e ona biti oiglednija i uinkovitija ako tako mogu da kaem, u budunosti" (Veernje novosti, 10. septembar 2005). Posle toga je Crna Gora krenua putem Miraa Dedejia, duhovnog sina kroatofinog Sekule Drljevia i uvaenog graditelja hrvatoiptarske dukljanske budunosti ukanovieve satrapije. No domai ekumenisti ne posustaju. Oni veruju da, ako se ne ujedinimo s papistima, ostajemo da se "drimo zubima za vazduh". Eto, nadire islam, pa e nam papa pomoi. Urednik negda srbskog i pravoslavnog Glasa Crkve protoakon Ljubomir Rankovi (oito, ne govorei samo u svoje ime), veli: "Hrianstvo se danas nalazi pod estokim pritiskom agresivnog islama, i, da bi bio ravnopravan partner, mora biti jako i jedinstveno. Ovako nejedinstveno, nee imati blistavu budunost" (Glas javnosti, 25. novembar 2007). Slino su mislili i vizantijski unijati iz doba Florentinske unije: priznaemo papu i dobiemo vojsku da branimo Carigrad. Kad su Turci udarili na Carigrad 1453, dobili su od papista dva brodia i nekoliko stotina ljudi. A veru su prodali da bi spasili dravu od islamske agresije! I TAKO DALJE Istorija se ponavlja, a mnogi Srbi su ponavljai, jediniari, koji nita nisu nauili od uiteljice ivota. Hajde to su nai politiari slepi kod oiju, oni su toliko puta u ivotu menjali svoje stavove i priali razne bajke i basne da vie ne znaju u ta veruju i ta znaju. Ali, od kada je vrh SPC uao u zagrljaje s papistima, i od kada se stalno priziva papin dolazak u posetu Svetosavskoj Crkvi, stvari su otile predaleko. Narod je zbunjen, razoaran, uvreen: zar nai duhovni voi da se ljube sa srbomorscem iz Vatikana, posle svega to nam je uradio? Kako se osea Srbin iz Krajine kad uje da nam je papa prijatelj? Kako se oseaju potomci naroda klanog u NDH kad vide da njegova jerarhija ini sve da nas ubedi kako je ujedinjenje nekakva budunost i neminovnost? Jedina srea je to u Pravoslavnoj crkvi nijedan episkop sam za sebe, pa ni sabor episkopa samih za sebe, nema punotu bogopoznanja, nego Istinu Hristovu uva sav narod Boji. A taj narod, narod Svetog Save, nikad nee priznati uniju s Rimom. standard VladaD vatikan-i-titova-okupacija-srbije-ili-ogled-iz-istorijekroatopapizma

VLADIMIR DIMITRIJEVI: VATIKAN I TITOVA OKUPACIJA SRBIJE ILI OGLED IZ ISTORIJE KROATOPAPIZMA
petak, 28 decembar 2012 13:51

Kako je Vatikan sistematski radio na ruenju drave Junih Slovena i stvaranju svojih feuda

Tito je uinio za poloaj Hrvata vie nego itko ikada u njihovoj povijesti. U nekoj ne znam koliko bliskoj budunosti doi e vrijeme kada e biti objektivno valoriziran i kad e mu se priznati velike zasluge. Miroslav Krlea

HRVATI, SRBI I RELIGIJA U DOBA TITOIZMA Tako je govorio Krlea (citirano na korici knjige Jasper Ridley: Tito, Prometej, Zagreb 2000). Svi koji su znali Franju

Tumana, tvorca Croatia Rediviva, znali su i za njegovo divljenje Titu i maralovom znaaju na bespuima povijesne zbiljnosti Hrvata. To, naravno, nije nimalo sluajno. Tito, naime, ne samo da je stvorio pretpostavke za nastanak hrvatske drave koja obuhvata teritorije to nikad nisu bile hrvatske nego je i omoguio Hrvatima, najvernijim Hitlerovim saveznicima (osim asnih izuzetaka koji su bili projugoslovenski orijentisani) da se izvuku bez ikakve kazne za zloine poinjene prema Srbima. Tito je zvanino bio ateista. Srbski kafanski enciklopedisti tvrdili su da je on bio tajni rimokatolik, koga je papa kanonizovao kao Svetog Josipa Radnika (1. maj) u znak zahvalnosti. Naravno, kao i svaka kafanska pria, ova ostaje jo jedan od mnogih dokaza nae povrnosti i praznoglavosti. Ali ostaje i injenica da je za vreme Tita u Hrvatskoj pohaanje katolikog "vjeronauka" bilo sasvim normalna stvar, da je od 1972. u zagrebakoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a da je propovedi drao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuhari; da su Hrvati od 1974. godine dobili pravo da posle dravne himne izvode himnu Hrvatske Lijepa naa; da je na njihovim verskim skupovima, poput onog u Mariji Bistrici, bilo na desetine i stotine hiljada ljudi... Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srbski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorskoprimorskog Arsenija Bradvarevia i vladike hvostanskog Varnave Nastia). Srbska Crkva baena je u zapeak, pomen Nikolaja Velimirovia, zatoenika Dahaua, zabranjen je, kao i unoenje njegovih dela u SFRJ (1978.) Ateizacija je bila tolika da se osamdesetih godina XX veka u srcu Srbije aku u jednoj sociolokoj anketi samo osam odsto srednjokolaca izjasnilo kao vernici. VATKAN I JUGOSLAVIJA Tito je doivljavan kao inkarnacija jugoslovenstva, ideologije koja je, kako ree Sv. Nikolaj iki, bila "prkos Bogu i Sv. Savi. Ali ak i takva Jugoslavija, u kojoj su Hrvati bili u povlaenom poloaju, smetala je Vatikanu jer je, makar teritorijalno, sjedinjavala sve Srbe "izmatike" u jednu dravu. Zato je Vatikan sistematski radio na ruenju drave Junih Slovena i stvaranju svojih "feuda", koje e biti lake kontrolisati i podvlastiti rimskom pontifex maximusu, "nezabludivom ex cathedra". Tito, iako deklarisani komunista, pomagao je Vatikanu u ratu protiv mrskih izmatika. Svesno ili nesvesno, pokazae Sud Boiji. im je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Vatikan je bio protiv nje. alei za Habzburzima i K und K papolatrijom, papa i njegovi sledbenici su na teritoriji Hrvatske i Slovenije odmah poeli da osnivaju rimokatolika udruenja za buenje "nacionalne samosvijesti". Pokretana su glasila, pravljeni skupovi, sletovi hrvatskih "Orlova" (cilj im je bio protivstavljanje projugoslovenskom sokolstvu). Trailo se uee u kolstvu i vlasti. Cilj: odvajanje Hrvatske i Slovenije iz zajednice sa "izmatikom" Srbijom. Ivan Merc, proglaen od Ivana Pava II za "blaenika", bio je pokreta papistikohrvatskog "orlovstva". Preko 40 hiljada mladih "orlova", za koje je Merc govorio da njihova akcija treba da bude "sr nacionalnog ivota hrvatskog naroda", aktiviralo se u borbi za vatikanske ideale. Mnogi "orlovi" kasnije su se ukljuili u ustaki pokret. Kralj Aleksandar je jo 1929. znao da Vatikan ima nameru da stvori podunavsku federaciju od zemalja bive beke monarhije ili da Hrvatsku i Sloveniju odvoji od

Jugoslavije i od njih naini nezavisne republike. Vatikan je rovario i protiv ehoslovake i Rumunije (zemalja Male Antante), smatrajui da su one formirane na antikatolikim naelima. Godine 19361937. u Hrvatskoj se "orlovi" obnavljaju kao "kriari", koje vodi proustaki orjentisani vrh; formira se sportsko drutvo "Hrvatski junak". Kriara 1938. ima oko pedeset hiljada! U januaru 1939. godine Dravni sekretarijat Vatikana je preko dr Nika Miroevia Sorga dao saoptenje u kome se tvrdi da Katolika crkva u Jugoslaviji ivi u tekim uslovima. Konfesionalne kole katolika stalno "bivaju uznemiravane" od kolskih vlasti, u udbenicima se "budi nepoverenje prema Katolikoj crkvi, njenoj hijerarhiji, obredima, tradiciji i historiji, drava ekonomski ugroava Katoliku crkvu, ne vraajui joj imovinu, a dravni inovnici katolici ne mogu da napreduju u poslu. Cenzurie se katolika tampa, i osnivaju se meovite, muko-enske kole, to loe utie na javni moral. injenice su, naravno, govorile drugaije. Godine 1918. u Srbiji i Makedoniji bilo je 27.000 rimokatolika, a 1937. godine 90.000. Imala je rimokatolika crkva skoro 9.000 hramova i kapela, dvadeset biskupija i nadbiskupija, 5.850.000 vernika, skoro 2.000 upa (parohija), tri dnevnika i 28 nedeljnika. STEPINAC I JUGOSLAVIJA Znalo se da je zagrebaki nadbiskup Alojzije Stepinac, svojevremeno dobrovoljac na Solunskom frontu, bio favorit kralja Aleksandra. Ipak, to mu nije smetalo da rovari protiv Kraljevine Jugoslavije, na ijem elu je bila mrska mu dinastija Karaorevia. U maju 1939. posetio je Alojzije Stepinac papu Pija XII, i o tome, izmeu ostalog, u dnevniku zapisao: "Drugi sam dan bio primljen kod Sv. Oca. Zamolio sam ga u razgovoru da ne zaboravi hrvatski narod, jer smo mi zadnja straa katolicizma prema istoku. Zamolio sam blagoslov za sebe i cio narod u ovim stranim vremenima. Sveti Otac bio je posve miran i vedar uprkos teini poloaja i pun nade u Boju pomo. Vidio sam ponovo njegove velike simpatije za hrvatski narod. Razloio sam mu itavu nau situaciju (pitanje emigranata Paveli) i rekao da ga vie valjda neu vidjeti. Nasmijao se i rekao: Ne bojte se, vidjet emo se opet!" Stepinac je 14. januara 1940 pred crkvom Sv. Marka u Zagrebu, "itao lekciju" knezu Pavlu, upozoravajui ga da se vlast mora zasnivati na "potovanju Boga", a ne na "diranju u tua prava, prava Crkve ili prava naroda, bilo vlastitoga ili tuega", s naroitim naglaskom na to da se "svaki pokuaj gaenja prava hrvatskoga Naroda taj dijelak, iako maleni, Bojeg prava svrio porazom onih, koji su zaboravili da nema prava i nema vlasti protiv Boga vjenoga i velikoga i protiv njegovih odredaba". A 16. novembra 1940, u ime Biskupata Stepinac papskom nunciju, koji prenosi albe Vlade Kraljevine Jugoslavije da jedan deo rimskog klera podrava ustae, kae da "Pavelia nije stvorila katolika Crkva, nego luda beogradska politika" i da "Crkva, odnosno biskup ne moe zavezati jezika narodu, koji trpi od nepravdi svake ruke.

Stepinac se zauzimao za putanje iz zatvora ustakog ideologa dr Mila Budaka, koga u dnevniku 28. avgusta 1940. kae da se u njemu krije "estita hrvatska dua". A 12. septembra 1940. godine nadbiskup zagrebaki uoava da je "ivot Srba i Hrvata u jednoj dravi nemogu". uveni proustaki intelektualac don Kerubin egvi Stepincu govori o planovima ustaa: "Paveli je blizu Rijeke i k njemu je ve prebjegao ve mnogo aktivnih oficira Hrvata. Do Drine ima ii granica. Srbi da namjeravaju pobiti sve prvake kod nas (prema tomu valjda i mene), ali da su nacionalisti organizirali oveu grupu bivih oficira da moe ljude zatiti za vrijeme prelaznog doba". Povodom dravnog udara 27. marta 1941. Godine Stepinac pie: "Ako bi pobijedila koncepcija Velikosrba, sigurno je da bi bio kraj Katolikoj crkvi u Jugoslaviji. Ali mi vjerujemo da postoji pravda Boja i da dobri Bog nee napustiti svoje Crkve (...). Ali iz cijelog ovog ina tj. dr(avnog) udara izbija na javu injenica da su Srbi i Hrvati dva svijeta koji se nikad nee ujediniti dok je jednog od njih u ivotu. Duh bizantizma je neto tako grozno, da je samo Svemogui i Sveznajui Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi". U nastavku, tugujui zbog sudbe Hrvata, Stepinac kae da i onaj deo Srba koji veruje u Boga upire oi u Katoliku crkvu, i da u rukama ima pismo jedne Srbkinje obraene u papizam koja hoe da postane asna sestra karmelianka. A u zapisu s poetka Aprilskog rata 1941. godine, Stepinac veli da je sve "skuhala srpskopravoslavna crkva sa idovima, komunistima, masonima, sokolima itd. Kasnije dodaje: "ak je pomalo poelo sa rasulom drave, a sva krivnja lei jedino i iskljuivo na Srbima radi njihovog barbarskog postupka prema Hrvatima". A na dan proglaenja NDH, 10. aprila 1941, Stepinac belei: "Dananji dan je prekretnica u ivotu hrvatskog naroda. Jugoslavija se raspala, a Hrvatska postaje nezavisnom dravom. (...) Narod je proglaenje primio s velikim oduevljenjem te su bile odmah izvjeane hrvatske zastave. Isto tako narod je njemakoj vojsci priredio srdaan doek". Prilikom prvog susreta Pavelia i Stepinca 27. aprila 1941. poglavnik je rekao "da nee biti tolerantan prema srpskopravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva nego politika organizacija". U maju 1941. Paveli je doao u "privatnu audijenciju" kod pape Pija XII. Ovaj ga je primio kao "privatno lice, kao sina Crkve". Prema dravnom sekretaru Vatikana Montiniju, papa je izrazio svoju ljubav prema Hrvatima kao revnosnim katolicima, dok ga je Paveli uveravao da "hrvatski narod eli itavo svoje vladanje i zakonodavstvo da inspirie katolianstvom". Izaslanik Kraljevine Jugoslavije kod Vatikana Miroevi o toj poseti je izvestio svoju Vladu, rekavi: "Pavelia dopratili su u Rim i nekoliko katolikih svetenika sa jednim biskupom, tuinske krvi, bratom austrijskog Generala Salisa, guvernera Srbije u prolome ratu. Nisam verovao da e Papa primiti Pavelia, ija su nedela poznata, a koji priprema zavoenje faistikog reima, i rasizma, progoni Srbe, Jevreje i potene pristalice HSS". SARADNJA PAPISTA I KOMUNISTA U Drugom svetskom ratu rimokatolicizam je podravao ustae, ali i slovenake i hrvatske komuniste. Upravo je sporazum rimokatolika i komunista dao kljuni doprinos uvrenju Titoslavije. Recimo, kljuni

ovek revolucije u Sloveniji nije bio Edvard Kardelj, nego vodei lan slovenake Narodne (Ljudske) stranke Edvard Kocbek, leviar, rimokatolik. Narodna stranka Slovenije, dosledno odana rimokatolicizmu, dala je 1. marta 1943. godine tzv. "Dolomitsku izjavu", ime je vostvo Osvobodilne fronte prepustila komunistima pod uslovom da oni ne zaborave interese katolika u Sloveniji. Slovenaki partizanski prior (vodei rimokatoliki svetenik) drao je odline veze s Vatikanom, a slovenaki katolici u vezi s Titom, trudili su se da Zapad nipoto ne obnovi Jugoslaviju sa srbskom dinastijom Karaorevia na elu. Dr arko Vidovi u svojoj knjizi "Srbi u Jugoslaviji i Evropi, kae: "Slovenaka katolika grupa je zato ve 1937. (posle propasti Konkordata) uticala na to da se KP Slovenije izdvoji iz KP Jugoslavije, a da onda slovenaki komunisti prihvate i ciljeve slovenakih naprednih katolika, to je i uslov da dobiju katoliku podrku, bez koje u Sloveniji ne bi mogli ni pomiljati da uzmu vlast (...), kao to ni komunisti u Srbiji ne bi mogli ni pomiljati na to da dobiju vlast bez sovjetske Crvene armije, jer je u Srbiji tu ulogu (slovenakih katolika, da budu privremena podrka privremenoj vlasti komunista) mogla da preuzme samo Crvena, Sovjetska Armija. (...) Zahvaljujui tome naravno, slovenakim naprednim katolicima, a onda i katolicima Jugoslavije kao to je monsinjor Svetozar Ritig Tito je mogao da se zapadnoj javnosti, pa ak i Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, ne prikazuje i ne legitimie kao komunist (...)" U tu svrhu je svakako sluio i Hrvat katolik Ivan ubai, koji je onemoguio kralja Petra II i enerala Dragoljuba Mihailovia da uestvuju u poslednjem inu "jugoslovenske drame". Evo kako dr arko Vidovi opisuje spregu vatikanske politike i titoizma, koja je Srbima (zbog nedostatka istorijske svesti) najzad slomila kimu u XX veku: (...) Tako je ne samo Slovenija nego i Hrvatska jo od vremena rata sistematski pripremala nacionalistiki pokret i hrvatsko i slovenako proljee 1968, maspok i pokret razbijanja Jugoslavije (tj. drave koja bi objedinila srpski narod). Taj nacionalistiki, izrazito antisrpski pokret je bio organizovan oko Rimokatolike crkve, jednako vrsto povezane i sa slovenakim i hrvatskim komunistima, i sa Titom, i sa svetskim obavetajnim i medijskim centrima, i sa slovenakom i hrvatskom emigracijom, pa ak i sa krugovima Kraljevske vlade u Londonu i njenih ambasada irom Evrope, Amerike i Bliskog Istoka. Vatikan je tako imao pun uvid u antisrpsku zaveru koja je bila maskirana AVNOJem. Samo srpski komunisti (pa ni srpska emigracija) nisu u toj sprezi katolika i komunista Slovenije i Hrvatske videli nikakvu antisrpsku (ni antijugoslovensku) zaveru. A, kako je ta sprega bila veoma zagrejana za ulazak Crvene armije u Jugoslaviju (tj. u Srbiju, izdvojenu, izolovanu!), to su emigrantski krugovi Kraljevske jugoslovenske vlade bili vrsto uvereni u to da iz te sprege, kao komunistike (komunistiko-katolike) ne moe stajati Vatikan. Zato je jugoslovenska emigrantska vlada gajila nekoliko znaajnih, po Srbe opasnih i sudbonosnih zabluda:

da je pobeda komunizma u Jugoslaviji nemogua jer saveznici nee podrati ulazak Crvene armije u Jugoslaviju i dolazak komunista na vlast;

da je sprega komunista sa antikomunizmom (Vatikanom) nemogua;

da sprega komunista i katolika (u Sloveniji i Hrvatskoj) onemoguuje pobedu komunizma i obezbeuje, naprotiv, samo pobedu i obnovu jugoslovenstva (u kojem bi verske razlike, pa i pravoslavlje bili nevani).

Bez obzira na visok intelektualni nivo dravnika, politiara i saradnika Srba, okupljenih oko emigrantske Kraljevske vlade u Londonu (bio je tu ak i jedan Slobodan Jovanovi!), tome krugu je nedostajala istorijska svest: upravo zato to nisu imali pravu svest o Zlu, pa onda ni potrebne budnosti i straha za svoj narod. Rimokatolika crkva, istina, nije imala uticaja ni oslonca u srpskom narodu, pogotovo posle genocida u Hrvatskoj. U njoj vie nije bilo ni Srba katolika. Ali Vatikan nije ni raunao na taj oslonac kad je planirao paralisanje srpske istorije i zajednice: srpski narod je postao konano imun na lukavstvo unijaenja, te je zato rimokatoliku politiku unijaenja (i Konkordata) bilo mogue srpskom narodu nametnuti samo silom. Kad je re o prostoru Jugoslavije (a onda i o unutranjim granicama izmeu rimokatolicizma i pravoslavlja) Vatikan je bio i ostao spreman ak i na saveze kakve Srbi i njihovi politiari i dravnici nisu ni slutili.

Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije poslui komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jest specifinost tito-komunizma, za razliku od boljevizma, koji naa opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvolinosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereniku bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno, osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku obiajnost) katolikih naroda Jugoslavije. To se jasno ogleda u dva istovremena suprotna pokreta u Jugoslaviji:

na srpskim univerzitetima su dominirali intelektualci marksisti, radikalni protivnici svake nacionalne i verske obnove, uvereni da se u Evropu ulazi samo odbacivanjem srpskog i predanja i vere, spremni da pravoslavlje izjednauju sa staljinizmom;

a na hrvatskim i slovenakim univerzitetima je evropejstvo bilo poistoveeno sa katolicizmom i nacionalizmom (uz prihvatanje ideja da je staljinizam pravoslavan!).

Sve je to, naravno, bilo mogue uz intenzivan (i legalan) dijalog komunista i katolika i uz jak oslonac hrvatskih i slovenakih katolika i komunista na snage izvan Jugoslavije. O tim snagama i osloncima srpska emigracija i vlada nisu imali nikakvu ili su imali naivnu predstavu. (...)

(...)Pristanak Tita da bude zaverenik i protiv SSSRa i KPJ bio je uslov Zapada: da titokomunistima Zapad dopusti i omogui uzimanje vlasti u Srbiji (protiv volje srpskog naroda, a pomou Crvene armije, oktobra 1944), pa onda i vlasti (privremenoj) u Jugoslaviji. Tako saveznici ne da udovolje zahtevu Vatikana (protiv Srba) nego da Jugoslaviju pripreme za njenu ulogu u predstojeem hladnom ratu! ipak udovoljavaju zahtevu Vatikana da se ba u Srbiji zavede komunizam! Zato saveznici ak i trae ulazak Crvene armije u Srbiju: ne u Jugoslaviju, nego samo u Srbiju, tj. samo u nemaku okupacionu zonu Jugoslavije (a ta zona je bila upravo tzv. ua Srbija!)

Staljin je, dakle, ve tada bio prevaren. Nije ni slutio da u toj prevari (kao antisovjetskoj zaveri) uestvuje i sam Tito, sa vodeim komunistima Hrvatske i Slovenije, onim istima ije izdvajanje (KPH i KP Sl) iz KPJ je godine 1937. odobrio sam Staljin, u sprovoenju namera i planova koji su tada (na razbijanju Jugoslavije protiv srpskog naroda kao antikomunistikog) bili planovi Kominterne. Staljin nije slutio da se ti planovi sada sprovode i kao planovi Vatikana. Nije slutio da e saveznici ii tako daleko da u hladnom ratu rtvuju i svog najvernijeg saveznika Srbiju te da je samim odbijanjem da alje Crvenu armiju u Srbiju mogao tu zaveru razbiti! Kad Staljin sve to otkrije, bie prekasno. Rezolucija IB e osuditi veliku etvorku, Tita, ilasa, Kardelja i Rankovia kao vodee agente Zapada u Jugoslaviji i u KPJ, agente imperijalizma. A oni su stvarno bili samo agenti hladnog rata, pa se po tome inilo i da su agenti Vatikana! Saznavi da je ta zavera istovremeno i protiv Srba i srpskog shvatanja dravnosti i Jugoslavije, Staljin sada pokuava da igra ulogu pravednog demokrate i da protiv "velike etvorke" pridobije i Srbe; zato u Rezoluciji optuuje sasvim osnovano! Tita, Kardelja, ilasa i Rankovia kao delate srpskog naroda, kao dahije i janiare, da vre goli teror nad narodom u kojem komunisti nemaju podrku (to je sve bilo tano!). Time je Staljin hteo da protiv Tita, makar i radi odbrane potlaenih Srba pridobije bar demokratsku javnost zapadnih saveznika. Ali je podrka Zapada Titu 1948. bila ve tako jaka i organizovana, da se nije moglo ni pomiljati na nekakvo ruenje Titove vlasti.

Naprotiv, saveznike obavetajne slube su sada najopasnijim protivnikom (svojim i hladnog rata) u Jugoslaviji smatrali upravo Srbe, te je rad na likvidaciji srpskih prvoboraca i oficira, moguih pobunjenika bio zajedniki rad UDB-e, KOS-a i saveznikih obavetajaca; oni su imali uea ve pre toga i u zarobljavanju Drae Mihajlovia i njegove oruane pratnje!

Istina je, dakle, da je neverovatni i nepredvidiv sticaj okolnosti (sticaj koji nije bio zamisliv ni najiskusnijim intelektualcima sveta, pa i nae emigracije) inio da je Titova zavera protiv Staljina bila mogua samo kao istovremena zavera protiv Srba i srpske monarhije, najportvovanijeg lana demokratskih naroda Zapada u dva protekla svetska rata. Sama tvorevina, uloga i poloaj Jugoslavije bacili su Srbe u tu neverovatnu, paradoksalnu situaciju. I Srbi su to tada ve znali. Zato je svaku pobunu protiv Tita njegova diplomatija u svetu (kao i diplomatija Vatikana) veto prikazivala kao saveznitvo Srba sa Staljinom; kao istovetnost etnika s komunistima; kao srbokomunizam (upravo Paveliev izraz iz doba rata, kao i Tumanov kasnije); kao istovetnost pravoslavlja i staljinizma, kao pravoslavne korene staljinizma (to su, na zadovoljstvo katolike Evrope, donedavno tvrdili i nai univerzitetski intelektualci, marksisti i filozofi u Beogradu!). I sve je to silno koristila tokom pune etiri decenije Titova diplomatija: jo od vremena tito-diplomatije iz rata, pa do hrvatskog komuniste marksiste, praksisovca Matruka, ambasadora u Vatikanu, ili Gagra, ambasadora u Parizu itd. (koji su kasnije preli i formalno iz jugoslovenske slube u hrvatsku). Mrea intrige u koju je bila uhvaena Srbija bila je, dakle, svetska, te se ni daleko moniji i vei narod od srpskog ne bi mogao bez meunarodne pomoi iz te mree spasiti.

Koliko god da je tito-komunizam bio opasan po samu istoriju, opstanak i samu istorijsku svest srpskog naroda, pobuna je veoma lako i pred itavim svetskim mnenjem mogla dobiti ocenu da je staljinistika! Tako su i liberalizam Marka Nikezia (koji je Srbiju hteo od 1968. do 1972. da uvede u Evropu i da sprovede privrednu reformu) kao i opozicija Knjievnih novina i beogradskih pisaca, bili ocenjeni kao staljinizam, kao "tehnokratija" ravna staljinizmu. (...) TITO, KRUNOSLAV DRAGANOVI, PRIKRIVANJE ISTINE O JASENOVCU Veza izmeu Tita i kroatopapizma najbolje se vidi u omoguivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaa fratru Krunoslavu Draganoviu, ideologu Velike Hrvatske i jednom od glavnih njenih pobornika, oveku koji je sa Englezima i Vatikanom organizovao pacovske kanale za prebacivanje ustaa na Zapad. Tito ga je vratio u Jugoslaviju i on je, bez ikakvog suda i suenja, mirno umro. U sistematskom spreavanju da se sazna puna istina o Jasenovcu i jamama u koje su Srbi bacani za vreme endehazije, svi koji su hteli da se istina sazna proglaavani su "srbskim nacionalistima" i proganjani, a rtve ustae bile su liene svoje nacionalnosti pretvorene u "rtve faizma". Dr Srboljub ivanovi, jedini kome je, makar na kratko, dozvoljeno da, skupa s koleginicom iz

Slovenije i kolegom iz Hrvatske, istrauje Jasenovac, svedoi o tom dobu sledee (u intervjuu Press magazinu datom 2008. godine ): Mi smo 1964. godine vrili iskopavanja na obe strane reke Save, u samom Jasenovcu i u Donjoj Gradini. Pod pritiskom javnosti vlasti su pristale da obrazuju jednu komisiju, koja je trebalo da ide u Jasenovac i vri iskopavanja da bi na neki nain dokumentovala ta se tamo deavalo. U to doba nai veliki profesori bili su prestraeni od svega to se deavalo i za vreme rata i posle rata. Nisu smeli da se usude da to rade, da pristanu da budu u toj komisiji pronali su tri asistenta koji su bili dovoljno "mladi i ludi", a koji su ipak nauili neto zanata (...). Jedan od njih sam bio i ja. Ja sam pre odlaska u Jasenovac, pre nego to je naa ekipa poela da radi, bio u Auvicu da vidim kako su oni te stvari ispitivali, radili, opisivali, pa sam tu stekao neko znanje, a imao sam sreu da mi na novosadskom medicinskom univerzitetu profesor sudske medicine bude Ante Premeru, jedan izvanredan ovek, predratni komunista, profesor sudske medicine u Zagrebu. On je ceo rat proveo u Jasenovcu i gledao ta su tamo radili i kakve su to grozote bile, i on me je posebno pripremao za taj rad. Rekao mi je da su oni jo od poetka 1943. godine otkopavali masovne grobnice i spaljivali leeve da bi unitili tragove. Tako da mi uopte ne znamo koliko je leeva na taj nain uklonjeno. ivanovi objanjava na koji se nain 1964. godine sprovela identifikacija grobnica i kako se dolo do konanog broja rtava od 700.000: Pre naeg dolaska dola je jedna ekipa sudske medicine iz Ljubljane, koja je u to vreme dobila jednu vrstu burgije, koja je bila novi izum, kojom je moglo da se bui tlo i kada bi uspeli iz te buotine da izvade ostatke kostiju, onda smo mi znali da se na tom mestu nalazi grobnica. Na taj nain su identifikovane grobnice, pa smo na neki nain imali orijentaciju gde se ta nalazi. Bilo nam je jasno da ne moemo da uradimo ceo posao jer su se grobnice u to vreme nalazile na teritoriji dugakoj 12,5 km, a irokoj 4,5 km. Nas troje nije moglo ni teorijski sve to da pregleda i uradi. Odabrali smo nekoliko probnih grobnica sa svake strane i, poto su te grobnice bile jako velike, mi bismo otvorili jednu povrinu dva sa tri metra ili tri sa etiri i sve to bismo nali prilikom otvaranja tog dela grobnice, opisivali smo. Tako smo utvrdili da se u proseku na povrini od dva kvadratna metra nalazilo oko 27 skeleta. Na osnovu broja grobnica i na osnovu povrine istraenih sondi utvrdili smo jednu cifru od oko 730.000 rtava u jasenovakim logorima. U to vreme zvanina verzija bila je da je u celoj zemlji SFRJ stradalo 1.700.000 ljudi u toku rata, od toga 1.100.000 Srba. Ali, ako je samo Jasenovac odneo preko 700.000, koliko smo mi utvrdili, onda ta cifra vie nije mogla da se odri. Ona u stvari nije tana! Mi smo se malo uplaili nae cifre od oko 730.000, jer je ona zvuala prosto neverovatno za sve nas, pa smo onda odluili da zaokruimo na 700.000, zbog eventualne greke. I to je cifra koja bi trebalo da ostane u tampi sve dok neko ne dokae neto drugo. Ako neko doe do boljih injenica, a moe da doe do boljih injenica... Neka svako otkrije koju hoe grobnicu i neka pregleda, nai e iste stvari, ali svi se ljudi boje otkrivanja grobnica jer bi sada najednom izalo na videlo jedno strahovito unitavanje ljudskih bia.

Izvetaji komisije pisani su svakodnevno u vidu dnevnika na koji su se potpisivali svi lanovi komisije da ne bi dolo do falsifikovanja istine: meutim, oni nikada nisu objavljeni. Evo ta kae ivanovi: Jedan deo mog izvetaja iz 1964. godine nikada nije objavljen jer drugo dvoje, koji su radili sa mnom, nisu imali sudsko medicinsko obrazovanje. Izvetaj sam pisao ja. On je bio predat i ko zna gde je, jo nije naen. Doao sam do zakljuka jo tada da je najmanje 20 odsto rtava ivo baeno u grobove. Ja ne mogu da znam koliko je ivih baeno u Savu, niko vie ne moe da zna koliko je ivih baeno u pei da sagore, ali na osnovu pregleda lobanja, na osnovu rana, jasno je da ustae nisu uvek bile dovoljno efikasne kada su maljevima ubijali ljude. Nekada bi malj skliznuo niz glavu i ovek bi bio samo oamuen, ali je u jamu baen iv, i tako se iv ko zna koliko muio dok nije umro, jer su preko njega bacani drugi. Ili je bio samo onesveen, ili je pak imao neku od povreda za koje se zna da lagano krvare. Na osnovu naina na koji su klali, ako bi imali duboko zasecanje i ukoliko bi povredili glavne arterije, tu bi smrt bila momentalna, ali, ako nisu dovoljno duboko ili, pa otvore samo grkljan, a zaseku neku od vena gde dosta krvi istekne i krvarenje stane, ta ranjena osoba koja ne izgubi ni svest, bacana je u jamu. U masi lobanja prilikom iskopavanja nali smo ostatke mozgova na kojim se tano vide tragovi krvarenja, koji je tano deo mozga oteen. Ti mozgovi poslati su u Ljubljanu u Zavod za sudsku medicinu radi detaljnog pregleda i ja nikad nisam video njihov izvetaj. U jednoj grobnici nali smo ostatke cokula, oigledno je da su to bili neki radnici koji su dovedeni na to mesto. Nalazili smo i neke koji su ubijani mecima, znai neko ih je ubijao mecima, iako su ustae smatrale da ne treba troiti municiju na Srbe, Jevreje i Rome. Zato troiti municiju kada se mogu ubiti maljem ili zaklati. I u Jasenovcu su na jasenovakoj strani bacali ive ljude u usijanu pe ciglane. To je Piilijeva pe, jako poznata. To su razvili po ugledu na Nemce i neku vrstu industrije. Na primer, drali su ljude, uzimali masno tkivo i pravili sapun i sada, kada odete u Gornju Gradinu na bosanskoj strani, sauvani su ti kazani za pravljenje sapuna od ljudske masti. Dok u Donjoj Gradini oni nisu imali vremena da se bave time, oni su direktno narod dovodili iz sela u ogromnim kolonama gde su ili i ljudi i ene i starci i dovodili bi ih do ivice rake i momentalno ubijali bez pljakanja, bez oklevanja... U tim jamama u Donjoj Gradini mi smo nalazili zlatnike koje obino imaju ljudi kao porodino vlasnitvo, pa su njih uivali u odelo raunajui da e im to moda pomoi. Sve je to nalaeno tamo. Krstii, Davidove zvezde, minue, razne stvari. Nalazili smo flaice za mleko, cucle, eljeve, kantice za mleko... Nalazili smo ak i peroreze ili noeve koje su nosili da bi sebi pripremali hranu. Svata je tu bilo. I ostatke cipela i cipelica dejih, opanaka uglavnom. Sve se to nalazilo nabacano, jedno preko drugog i pomeano s tim ljudima. Za nas je bilo posebno interesantno to smo nalazili mala vaarska ogledalca, ta ogledalca bila su interesantna zato to su pravljena od stakla i celuloida, a izmeu celuloida i stakla uvek su bile savijene novine da bi drale to staklo na mestu. Sada, kada razvijete te novine, poto su ta ogledalca pravljena lokalno, na osnovu te lokalne tampe znali smo da li je neko iz Doboja, iz Dervente ili iz nekoga drugog mesta odakle su ih dovodili. Jasenovac je specifino mesto. Nemci su u svojim koncentracionim logorima pristupali unitavanju ljudi na industrijski nain znai to bre, to vie, sa to manje napora. Jasenovac je mesto na kom su ljudi pre ubijanja strahovito mueni. Izmiljale su se razne, razne muke... Oni su vladiku sarajevskog Petra Zimonjia potkivali, udarali potkovice na noge

kroz pete, a zatim su mu pobijali klinove pod nokte, i to po nalogu nadbiskupa aria. Tamo su oduzimali decu od majki i odvodili ih u logor za decu. NDH je bila jedina drava koja je imala koncentracioni logor za decu i u tom koncentracionom logoru radile su asne sestre. Imate grozne opise muenja dece, majki i trudnica u Jasenovcu... Uzmu ene, zaseku im dojke i nabiju im prekrtene ruke u te rane, posle toga ih ubiju. Deci su odsecali noseve, ui.... Danima su mrcvarili ljude. To su nezamislive grozote! Sve ove injenice o kojima govori dr Srboljub ivanovi Titov reim je prikrivao. Danas nadbiskup Hoevar od Srba i Hrvata trai da zajedno prebroje rtve, pa da papa doe u Jasenovac. CRKVA U HRVATA I HRVATSKO PROLJEE Iako nije zvanino uestvovala u "hrvatskom proljeu" i "maspoku", krajem 60-ih i 70-ih godina 20. veka, "Crkva u Hrvata" trudila se da hrvatstvu da duhovna krila u borbi za nezavisnost od "srpske hegemonije". Jo 1969. osnovana je Biskupska konferencija za hrvatske iseljenike, to je doprinelo nacionalnoj homogenizaciji rasejanja. Godine 1970. zagrebaki nadbiskup Franjo Kuhari odrao je 10. februara prvu javnu komemoraciju svom prethodniku Alojziju Stepincu (u to vreme, vladiku Nikolaja su u Srbiji tampali pod pseudonimom "monah Tadija"). U narednoj deceniji ovo je postao nezvanini hrvatski praznik, Dan kardinala Stepinca. Septembra 1970. hiljade hrvatskih "hodoasnika" prisustvovalo je kanonizaciji prvog hrvatskog sveca Nikole Tavelia, da bi Vatikan 1971, uprkos protestima, promenio ime Ilirskog instituta i crkve San irolamo u hrvatski zavod i crkvu Sv. Jeronima (preko Sv. Jeronima ustae su posle Drugog svetskog rata beale na Zapad.) Posle "marijanskog kongresa" (15-22. avgust 1971), Biskupska konferencija Hrvatske predloila je da se Marija Bistrica, mesto kulta Blaene Djevice Marije, proglasi "nacionalnim svetilitem" (na emu su radili jo Paveli i Stepinac). "Djevica Marija" je proglaena "kraljicom Hrvata". "Marijanski kongres" zavren je "hodoaem" 150.000 Hrvata, koji su u Mariji Bistrici pevali "Lijepa naa domovino" (dok se u Srbiji za "Boe pravde" mogao dobiti zatvor!) Nadbiskup Frane Frani je 1. avgusta 1971. organizovao "marijanski kongres" u Sinju pod parolom "Budimo vjerni svom identitetu", pri emu je sluio "Molitvu za hrvatski narod". Kada je 1972. Savez komunista kritikovao "Crkvu u Hrvata" zbog nacionalizma, kardinal Kuhari je odrao niz otrih propovedi u zagrebakoj katedrali, istakavi da "politika vlast nema pravo nametati narodu filozofiju ili svjetonazor". (Godine 1972, 27. aprila, sudija za prekraje SO Gornji Milanovac Radovan Puri osudio je na mesec dana zatvora vladiku ikog dr Vasilija (Kostia) zato to je 3. oktobra 1971. u selu Brezni pred oko 1.500 ljudi protestvovao protiv obezboavanja srbske dece u kolama i predlagao za dravnu srpsku himnu "Boe pravde". Kuhariu, naravno, nije falila dlaka s glave.) Tomislav agi Buni je 1972. godine, kao ugledan rimokatoliki teolog, u "Glasu Koncila" tvrdio da su "Katolika crkva i hrvatski narod nerazdvojni". Iako je komunistika vlast u Hrvatskoj traila od Biskupske konferencije da osudi sve teroristike akte ustake emigracije sprovedene protiv SFRJ od 1968. do 1972. godine, to nije uinjeno. Naprotiv!

Godine 1972. nad grobovima "hrvatskih kraljeva" u Solinu nadbiskup Frane Frani okuplja 30 hiljada Hrvata koji pevaju "Lijepa naa". Septembra 1974. "Crkva u Hrvata" nastavila je da slavi "Trinaest stoljea kranstva u Hrvata", zapoetih (a nedovrenih) 1941. godine. Jubilej je slavljen devet godina, sa snanim religiozno-nacionalnim naglaskom. Proslava Meunarodne godine Djevice Marije odrana je 1976. u Solinu, u "svetilitu kraljice Jelene", gde se 12. septembra okupio 60 hiljada Hrvata. U zavrnoj "Molitvi velikog zavjeta" kardinal Kuhari je pomenuo "svetita Djevice Marije ne samo u Hrvatskoj, nego i u Bosni i Hercegovini (Gospa olovska i Gospa Voinska) i na Kosovu (Gospa letnika). Godine 1977. slavljena je osamstogodinjica papinog dolaska u neku slovensku zemlju (legendarna poseta pape Aleksandra III Zadru), a zatim 1978. 900-godinjica Zvonimirove bazilike u selu Biskupiji kod Knina, kojom prilikom su papofili istoriari Josip Soldo, Bonaventura Duda i Tomislav agi Buni isticali da je kralj Zvonimir odbacio istono pravoslavlje i potvrdio Hrvate kao zapadnjaku naciju. Selo Biskupija je sa svih strana bilo okrueno srbskim stanovnitvom, pa je manifestacija od 14. do 17. Septembra 1978. godine imala izrazito velikohrvatski karakter. Istaknuta je hrvatska zastava bez petokrake, i opet se pevala "Lijepa naa". (Zanimljivo je da je Titov reim 1974. dozvolio zvaninu upotrebu hrvatske himne pod uslovom da se prvo interpretira "Hej, Sloveni".) U Biskupiji je napravljena replika Zvonimirove crkve, a na misi 17. Septembra 1978. uestvovalo je 30 hiljada ljudi, uz prisustvo papinog izaslanika kardinala Silvio Odi. Godine 1979. slavljena je hiljadustogodinjica dolaska na vlast kneza Branimira. Za taj jubilej agi Buni je pisao da oznaava slavljenje "povratka u jurisdikciju Rimske stolice, a to ujedno praktiki znai takoer prikljuivanje latinskoj kulturi, uklapanje u Zapad". Te iste 1979. pred vernicima iz Hrvatske papa je 30. aprila sluio misu, i na "hrvatskom" se obratio okupljenima, pohvalivi ih za "ljubav i odanost Svetoj stolici", preporuivi im da budu "poboni, hrabri i ponosni na svoje hrvatsko ime". Zavrnoj proslavi Branimirove "obljetnice" prisustvovalo je 2. septembra 1972. 150 hiljada ljudi. Aktivnosti su se prenele i na Bosnu i Hercegovinu. Od 1. do 4. jula 1982. u Sarajevu je odavana poast austrijskom biskupu Hrvatu Josipu tadleru, koji je od 1882. godine upravljao rimokatolikom zajednicom u Bosni i bio veliki borac za unijaenje Srba. (Sada ga predlau za beatifikaciju.) Sledee godine katolici iz Herceg-Novog, skupa sa katolicima iz Hrvatske, odlaze u Rim da odaju poast novom svecu Leopoldu Bogdanu Mandiu, rodom iz Herceg Novog, pokatolienom Srbinu pretvorenom u Hrvata. Od 1981. do 1984. organizuju se po biskupijama "euharistiki kongresi" koji, prema procenama komunistikih vlasti, okupljaju preko milion ljudi. Ovakvi kongresi su Hrvatskoj bili naroito znaajni pre Drugog svetskog rata (1923, 1930. i 1941. oni su pokazali snagu hrvatske papofilije i upozorili mrski "bizantski Beograd"). U Mariji Bistrici 8. i 9. septembra 1984. na zavrnoj sveanosti povodom Nacionalnog euharistikog kongresa, koji je otvorio beki nadbiskup Franc Kent, izaslanik pape Ivana Pavao II, prisustvovalo je oko pola miliona Hrvata. U molitvama i besedama esto je spominjan Alojzije Stepinac, a u toku Velikog kongresnog bdenja u Zagrebu i Mariji Bistrici izvedena je dramatizovana hronika novije hrvatske istorije, koju je, s

blagoslovom hrvatskih biskupa, napisao "povjesniar" Josip Turinovi. Osnivanje Srbske pravoslavne crkve predstavljeno je kao politika podvala Svetog Save, a seoba Srba 1690 pod patrijarhom Arsenijem kao osvajanje hrvatskih teritorija. Srbski episkopi su predstavljeni kao oni koji ele da popravoslave unijate na severu i zapadu Hrvatske a borba SPC protiv Konkordata 1937. godine kao dokaz da je Kraljevina Jugoslavija bila "velikosrbska hegemonija". Ustaki genocid i pokrtavanje Srba u NDH nisu pomenuti, ali je Stepinac predstavljen kao muenik. Nadbiskup Frane Frani je istakao da papa Ivan Pavao II svoje Poljake i Hrvate smatra srodnim narodima: oni brane istone granice rimokatolicizma; potuju Djevicu Mariju i svoju pobonost povezuju s patriotizmom; i Poljaci i Hrvati veoma su odani papi. (Zaboravili su ono najvanije: mrnja Poljaka i Hrvata prema Rusima i Srbima kao pravoslavnim narodima uvek je bila jaa od njihove ljubavi prema Hristu.) U Mariji Bistrici 9. septembra 1984. misi na otvorenom prisustvuje na hiljade redovnika i redovnica, oko pola miliona ljudi, a slue je pet kardinala, ezdeset nadbiskupa i preko 11.000 sveenika. Hostiju prima preko 100 hiljada prisutnih. Kardinal Kuhari trai verske slobode i velia Alojzija Stepinca. U to vreme Vlada SFRJ je pozivala papu Ivana Pava II da poseti Jugoslaviju. To je inio predsednik Predsednitva SFRJ Cvijetin Mijatovi 1981, kada je i vlada SR Hrvatske Vladi SFRJ preporuila tu posetu je "posjeta pape naoj zemlji, pod uvjetom da se pravilno shvati i dobro organizira, moe porizvesti dugorone pozitivne politike efekte i posljedice". Pregovori s Vatikanom drani su 1984, ali do posete nije dolo jer je vrh Srbske crkve traio da papa poseti Jasenovac i istakne da su tamonje rtve bile pravoslavni Srbi. Jo sredinom osamdesetih godina XX veka hrvatski komunisti optuuju Srbsku Crkvu da eli da pogora meunacionalne odnose, istiui da su Srbi bili rtve u Drugom svetskom ratu. Krajem osamdesetih i poetkom devedesetih oni pokuavaju da se nagode sa "Crkvom u Hrvata", ali "Crkva u Hrvata" odluno e stati na stranu Franje Tumana. im Tuman osnuje Hrvatsku demokratsku zajednicu, "Glas Koncila" poee da je propagira, a poznati teolozi i ekumenisti Juraj Kolari i Adalbert Rebi ulanjavaju se u stranku. Franjevac Tomislav Duka je tvrdio da su papa Ivan Pavao II, Mihail Gorbaov i Franjo Tuman Kristovi proroci koji treba da okonaju komunizam i donesu sreu oveanstvu. Hrvatska emigracija je preko svojih upnika slala milione dolara Tumanu i HDZ. U Bosni se HDZ organizovao pomou katolikih upnika. Vatikan i hrvatski prelati podrali su zahteve pobunjenih iptara 1981. godine na Kosovu a Radio Vatikan je 1982. redovno slao poruke s takvim stavom. Papa Ivan Pavao II je podravao raskolniku "Makedonsku pravoslavnu crkvu", iji su predstavnici prisustvovali osveenju nove katolike katedrale 18. juna 1982. godine u Skoplju. Ivan Pavao II je, skupa s predstavnicima vlasti SFRJ, primio i zvaninike "Makedonske pravoslavne crkve" 22. maja 1985; Vatikan je podravao i autokefaliste u Crnoj Gori, samo da bi se Crna Gora odvojila od Srbske pravoslavne crkve. (Devedesetih godina 20. veka jedan od glavnih crnogorskih srbofoba i podstrekaa separatizma bio je primorski papistiki fratar don Branko Sbutega.) A onda je Jugoslavija nestala. Ba onako kako je Vatikan od 1918. godine eleo.

A POUKE? Jesmo li iz svega izvukli pouke? Ako se pogleda RTS, koji je 25. decembra 2012 ceo dan bombardovao gledaoce tvrdnjom da najvei broj hriana u svetu ba tada slavi Boi (Srbi treba da se stide svog 7. januara) i ako se setimo da su i predsednik nae drave i premijer Vlade Srbije, Nikoli i Dai, kao i predsednik Skuptine Stefanovi, prisustvovali misi koju je nadbiskup Hoevar (onaj to oekuje da se proistimo od svetosavlja i da opet brojimo rtve u Jasenovcu) sluio u Beogradu, na pravi EU Boi 2012. (kao da u ime tolerancije i suivota elni ljudi Srbije nisu na misu mogli da poalju nie rangirane dravne slubenike) jasno je da pouke nismo izvukli, bar kad je naa politika elita u pitanju. Ali najbolji deo naeg naroda je svestan svega, i on e ostati veran Hristu i Svetom Savi. To je danas i ovde vanije od svega. .