Centar Za Politike Emancipacije

IMPRESSUM Izdava: Centar za politike emancipacije www.pe.org.
rs Urednitvo: Darko Vesi Milo Bakovi Jadi Tanja Vuka Vladimir Simovi Autori i autorke: Dubravka Sekuli, Goran Musi, Primo Kraovec, Stipe urkovi, Ursula Hjus, Vida Kneevi, ivorad Mrki Prevod: Nenad Kneevi Dizajn i prelom: Milo Mileti, Mirjana Radovanovi tampa: Pekograf, Beograd, decembar 201 2. Tira: 800
Zahvaljujemo se svim uesnicima i uesnicama konferencije U borbi za javno dobro: analize, strategije i perspektive, odrane 7. i 8. aprila 201 2. u Beogradu. Ova publikacija je objavljena uz podrku Fondacije Roza Luksemburg.
SADRAJ
PREDGOVOR I KONCEPTUALIZACIJA
Stipe urkovi, Razliite konceptualizacije javnog dobra i njihove politike implikacije
4. 1 3.
1 3. 23. 61 .
II KONTEKSTUALIZACIJA
Ursula Hjus, Kriza kao kapitalistika prilika: Nova akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga Goran Musi, Od svaije-niije do neije, samo ije? Drutvena svojina i javno dobro u srpskoj tranziciji
23.
III KONKRETIZACIJA
Primo Kraovec, Rad u nauci i kulturi Vida Kneevi, Neoliberalni pritisci u kulturi Dubravka Sekuli, Lepi i stariji Novi Beograd ivorad Mrki, Zdravlje i bolesti kapitalizma
79. 95. 1 05. 1 1 9.
79.
BIOGRAFIJE
1 39.
PREDGOVOR
Neoliberalni kapitalizam uveo nas je u moda najveu krizu koju je savremeni svet osetio nakon Velike depresije iz 1930ih godina. Restrukturiranje globalne ekonomije, posebno nakon fi nansijske i krize javnih dugova, dovelo je do razgradnje socija lnog sistema zatite uslovljavajui duboku sveoptu drutvenu krizu obeleenu socijalnim rezovima i tzv. merama tednje. Ono to su u prolosti najiri slojevi drutva, predvoeni orga nizovanom radnikom klasom, osvajali dugotrajnim socijalnim borbama, poelo se dovoditi u pitanje agresivnim napadima vladajuih struktura. Srbija tu nije izuzetak. Procesi restauracije kapitalizma kroz privatizaciju drutvenog i dravnog vlasnitva izazvali su, na podruju nekadanje Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije, dramatine socijalne polarizacije i trajno smetanje novonastalih drava na (polu)periferiju svetskog kapitalistikog sistema. Nakon privatizacije najveeg dela privrede, prodora kapitala u zdravstveni i obrazovni sistem, na red su dole i komunalne delatnosti. Otpori ovakvoj politici postoje, ali su neusklaeni i bez podrke ire javnosti. Jesen 2011. godine obeleili su protesti studenata i studentkinja Beogradskog univerziteta i blokade Filozofskog i Filolokog fakulteta, kao i masovni protest radni 4
ka i radnica komunalnih preduzea. Na Univerzitetu se vodila borba protiv visokih kolarina i komercijalizacije obrazovanja, dok su sindikati zahtevali povlaenje predloga Zakona o komu nalnim delatnostima i Zakona o javnoprivatnom partnerstvu i koncesijama. Ova dva dogaaja, zajedno sa naporima grupe aktivistkinja i aktivista u kulturi da problematizuju pitanja dentrifikacije i urbane revitalizacije, inspirisali su organizo vanje skupa U borbi za javno dobro: analize, strategije i per spektive. Tematizacija javnog dobra bila je dobar povod za otvaranje prostora za uspostavljanje kontakata meu akterima koji se u naem drutvu trenutno bave pitanjem odbrane ovog domena. U dvodnevnoj seriji razgovora, odranih u aprilu 2012. godine u Beogradu, na kojima su uestvovali drutveni/e teoretiari/ke, predstavnici/e sindikata, radnici/e u kulturi, studentski/e aktivi sti/kinje, zajedniki smo analizirali aktuelne procese, razmenji vali iskustva i razgovarali o potencijalima i perspektivama dalje borbe. Daleko od toga da je koncept javnog dobra teorijski i poli tiki neproblematian. Javna dobra se, zbog svojih karakteri stika, percipiraju kao dobra koja mora garantovati drava. Period u kojem se ona izdvajaju kao segment drutva zatien od trinih principa jeste trea etvrtina 20. veka, period u kojem su sindikati i drutveni pokreti posedovali dovoljnu snagu da izbore odreene povlastice unutar kapitalistikog sistema. Ipak, ove povlastice nisu tetile kapitalu jer su omo guile da se na teret dravnog budeta prebaci deo trokova reprodukcije radne snage. 5
CENTAR ZA POLITIKE EMANCIPACIJE
Danas trite prodire u sve sfere drutvenog ivota, pa i u ovu. Uoljiva je tendencija da se redukuju neprofitabilne i pri vatizuju isplative javne usluge. Sve to nije privatizovano sve jedno se komodifikuje i podreuje trinoj logici. Drava tako odustaje od servisiranja potreba stanovnitva i postaje sve oi gledniji servis krupnog kapitala. Sa druge strane, radniki pokret je dramatino oslabljen meusobnom borbom za radna mesta. Omoguavanje lake pokretljivosti kapitala sa jednog na drugi kraj planete, kao i irenja trita rada, izmeu ostalog i na nekada socijalistike drave, rezultovalo je novom globalnom podelom rada i stvara njem ogromnog rezervoara radne snage koji paralie gotovo bilo kakvu sindikalnu akciju. Preputanjem javnog sektora tri tu postavlja se scena za uklanjanje moda i poslednje linije otpora u vidu sindikalno organizovanih radnika i radnica. Pojam javnog dobra poseduje zavidan mobilizacijski potencijal. Odbrana javnih dobara za sada moe posluiti kao vorino mesto suprotstavljanja masivnom napadu na socijalna prava. Ovo moe biti i dobar nain da se, u prvom koraku, poveu razliite borbe, kako bi u narednom mogli da postavimo zahtev koji prevazilazi logiku kapitalistike reprodukcije dru tva zahtev za zajednikim dobrima, dobrima koja, umesto da slue reprodukciji kapitala, slue interesima i napretku itavog drutva i nalaze se pod njegovom kontrolom. Pred vama se nalazi publikacija koja donosi transkripte pojedinih izlaganja sa aprilskih razgovora, onih koja su nam se skupa inila najpogodnijim za tematizovanje najvanijih pitanja 6
PREDGOVOR
i konceptualno zaokruivanje najvanijih problema. Pridodali smo prevod teksta Ursule Hjus, britanske teoretiarke, kao i naknadni intervju sa ivoradom Mrkiem, predsednikom Novog sindikata zdravstva. Naravno, vie smo nego zahvalni i ostalim izlagaicama i izlagaima (Milan Gruji, Radule Risti, Sanja Petkovska, Jelena Velji, Branka uri, Neboja Miliki)1, kao i svim prisutnima koji su aktivnim ueem doprineli radu konferencije U borbi za javno dobro. U dva dana nisu se mogle u izlaganjima obuhvatiti sve potencijalne teme, ali su neke od njih inicirane na diskusijama koje su sledile posle izlaganja. Brouru otvara transkript izlaganja Stipe urkovia (Razliite konceptualizacije javnog dobra i njihove politike implikacije). On razmatra sloene odnose zavisnosti izmeu akumulacije profita, kapitalistike drave i privatizacionih pro cesa. Konstatujui da trenutni odnos snaga u sukobu rada i kapitala namee odbranu javnih dobara kao potencijalnu mobi lizacijsku platformu za levicu, autor se zalae za odbacivanje shvatanja ovog pojma onako kako ga definie neoklasina ekonomska teorija koja se trudi da njegov opseg maksimalno suzi i tako proiri prostor za delovanje profitne logike i interesa kapitala. Na istom tragu, Goran Musi (Od svaijeniije do neije, samo ije? Drutvena svojina i javno dobro u srpskoj
1 Sva
izlaganja sa konferencije moete pogledati na adresi: http://www.youtube.com/politikeemancipacije
tranziciji) uoava da pravna kategorija javnog dobra nastaje na ukidanju drutvenog dobra i uvodi se kao mizerna kom penzacija za naputanje ideje drutva koje organizuje svu svoju privrednu aktivnost u interesu veine i prelazak u sistem u kome se gro ekonomske aktivnosti odvija na profitnim osnova ma. Pozivajui se na primere koji jasno govore da ne postoji nikakva podela na javna i privatna dobra koja vai univerzal no, autor nas podsea da je podela izmeu javnih i privatnih dobara u sutini stvar drutvenog konsenzusa u odreenom istorijskom trenutku, te da ono to taj konsenzus moe pomeriti u nau korist jeste pre svega politika borba, iji je sastavni deo i borba ideja u kojoj moramo ozbiljno uestvovati. Tekst zakljuuje da e drutvenu apatiju prekinuti prva uspena pobeda pokreta zasnovanog na novim politikama borbene socijalne solidarnosti i da teren na kojem e ta pobeda biti izvojevana moe biti upravo odbrana javnih dobara. I urkovi i Musi insistiraju na tome da nam je u prvom, defanzivnom koraku nuno odbraniti one sektore koji se nalaze pod direktnim napadima kapitala, dok nam u narednim, poten cijalno ofanzivnim koracima, predstoji zadatak prevazilaenja samog koncepta javnog dobra, kako se danas najee shvata, i to putem radikalnog irenja podruja na koja se on odnosi. Ursula Hjus u svom tekstu (Kriza kao kapitalistika prilika: nova akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga) tvrdi da je godinama unazad javni sektor jedno od najveih polja ekspanzije za multinacionalne kompanije. Pritisnute aktuelnom krizom, nacionalne vlade privatizuju javne usluge stvarajui tako novo polje akumulacije kapitala. Za razliku od 8
PREDGOVOR
prvobitne akumulacije u kojoj se, na primer, iz prirodnih resursa stvaraju nove robe, ovde se radi o akumulaciji putem privatizacije sektora javnih usluga, koji je, paradoksalno, izvo jevan borbom same radnike klase u treoj etvrtini 20. veka. Procese privatizacije autorka sagledava iz ire istorijske perspektive i navodi nekoliko stadijuma kroz koje oni prolaze. Takoe, osvre se i na uticaj komodifikacije javnih usluga na radnike i radnice u javnom sektoru, kao i na kontradiktoran od nos koji drava i kapital imaju prema pitanju obima i karaktera javnog sektora. Primo Kraovec u svom prilogu (Rad u nauci i kulturi) ukazuje na specifine aranmane komercijalizacije nauno obrazovnog sistema, koji imaju i slinosti i razlika u odnosu na tipine privatizacione procese u drutvu. Naglaena je potreba da se u analizi razdvoji pedagoki i istraivaki deo unive rziteta: dok se za prvi sredstva smanjuju u okviru opte see javnog sektora koja trokove prebacuje na lea korisnika usluga (u ovom sluaju studenata), za drugi se ak i pove avaju, ali uz sve jae vezivanje njegovih rezultata sa zahtevima privrede i pre svega privatnog kapitala u oba slu aja, obrazovni sistem se stavlja u slubu trita i njegovih hirovitih potreba. Interesantno je i autorovo vienje pitanja autonomije nauke i kulture, kao i mogunosti povezivanja sindikalnih borbi na univerzitetu sa irim socijalnim borbama u drutvu. Vida Kneevi se u tekstu Neoliberalni pritisci u kulturi: sluaj Beograd bavi procesima liberalizacije, deregulacije, privatizacije sektora kulture, nainima na koje kultura utie na 9
urbanu regeneraciju, ali i komercijalizacijom i festivalizacijom polja umetnosti i kulture i prikazuje, kroz razliite primere, na koji se nain odvijaju neoliberalni pritisci u polju kulturne politike, kulturne proizvodnje i distribucije, kao i kakva je sprega privatnog kapitala i dravnih i gradskih struktura. Auto rka upozorava da neoliberalno zalaganje za razvoj kreativnih i kulturnih industrija i privatnojavnih partnerstava u lokalnom kontekstu dovodi kako do ideolokih (retradicionalizacija, isto rijski revizionizam, kulturrasizam), tako i do konkretnih eko nomskih problema (reflektovanje uveavajuih klasnih razlika na sliku grada nejednakosti). O problemu partnerskih projekata javnog (koji snosi rizike) i privatnog sektora (koji ostvaruje dobitke), kao i o ekonom skim i ideolokim posledicama komodifikacije nekadanjeg socijalistikog grada, govorila je i Dubravka Sekuli u svom izlaganju (Lepi i stariji Novi Beograd) koje nam je, izmeu ostalog, pruilo uvid i u problematiku tematskih parkova i ko mercijalizacije javnog prostora. Procese restauracije kapitalisti ke logike na polju urbanog planiranja i razvoja grada, autorka je ilustrovala kroz zakonodavne, ali i kroz izmene generalnog shvatanja prava na grad, stan, javni prostor itd. Brouru zatvara intervju sa ivoradom Mrkiem (Zdravlje i bolesti kapitalizma). U njemu su skicirane prednosti i nedostaci zdravstvenog sistema u SFRJ i opisani poeci upliva profitnog rezona i privatnog kapitala u ovaj sektor. Slika sadanjeg stanja u srpskom zdravstvu jeste jedina mogua realnost zdravstvenog sistema u perifernoj kapitalistikoj dravi. Mrki govori i o tome kako danas izgledaju sindikati i 10
PREDGOVOR
kako bi oni zaista trebalo da izgledaju, imajui u vidu da im je potrebna pre svega jasna progresivna leviarska ideologija. Politike perspektive jednog nedostajueg levog pokreta mogu nastati na temelju onoga to razliite rascepkane inicijative imaju zajedniko ili drugim reima: prvo treba da prepo znamo ta je levica i ta je to minimum ideolokog konsenzusa, ta je to oko ega emo se svi sloiti, ono zajedniko oko ega moemo graditi pokret. Rad na odbrani javnih dobara, ali i konstantno irenje borbe na druge drutvene sfere, neophodni su ukoliko elimo pokrenuti artikulisani drutveni otpor dominaciji kapitalistikih interesa. Kako bismo se suprotstavili neoliberalnim ekonom skim principima i neoliberalnoj ideologiji koja ih prati, pre svega moramo imati u vidu da, u krajnjoj instanci, u osnovi drutvenih problema stoji sukob na relaciji rad kapital. Tek tada moemo ozbiljno zapoeti raspravu o potencijalima politi kog delovanja koje bi omoguilo svim progresivnim drutve nim akterima da se ujedine i usmere borbu iz defanzive u ofanzivu. Nadamo se da e aprilska konferencija i publikacija koja je pred vama predstavljati mali ali vaan doprinos tim goruim zadacima koji su pred nama.
CPE Beograd, Novembar 201 2.
11
12
I KONCEPTUALIZACIJA
Stipe urkovi
RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE
14
Veina borbi u kojima ljevica danas uestvuje su zapravo defanzivnog karaktera. Dakle, one predstavljaju pokuaj odbrane ve steenog. To je zapravo i posljedica odnosa snaga na terenu danas. U tom smislu, pitanje odbrane javnog dobra se iskristalizovalo kao platforma, tj. kao osnovni program oko kojeg se mogu graditi neke, nadamo se, iroke fronte. Kada govorimo o odbrani javnog dobra mislim da je vrlo vano da se postavi pitanje o odbrani ega zapravo razgova ramo. Javno dobro kao sintagma cirkulira u razliitim defini cijama i varijantama. Ja bih sada ovdje htio okvirno naznaiti kako se definira javno dobro u dominantnoj ekonomskoj teoriji, tj. u neoklasinoj teoriji, tako da, kada sluamo izjave politiara ili ekonomskih strunjaka, ili kada se ulazi u rasprave sa nekima od njih, imamo jasnu svijest o tome to to tono misle pod pojmom javnog dobra, to se tim implicira i na koji nain. To, do odreene mjere, odreuje raspravu u okvirima koji su za ljevicu vrlo nepovoljni. U neoklasinoj ekonomskoj teoriji, od 1950ih godina naovamo, kada su se vodile rasprave o konceptu javnog dobra, pod njim su se podrazumijevala sva dobra koja trebaju potpasti pod neku varijantu dravne regulacije, u smislu distribucije i potronje, jer po svojstvima nisu prikladni za privatno vlasni tvo. Neoklasiari su naveli dva kljuna kriterija za njihovo 15
STIPE URKOVI
definiranje. Prvi je neiskljuivost, jer se radi o dobrima ija fi zika svojstva zapravo onemoguavaju iskljuivanje odreenih osoba od koritenja tih dobara. Drugi vaan kriterij je neuma njivost u konzumaciji. Ovdje je vana karakteristika to da su to dobra koja se u potronji ne troe. Dakle, ona se mogu koristiti, ali ne i nestati. I za prvi i za drugi kriterij klasian primjer je svjetionik. On je po svojim svojstvima takav da je vrlo teko iskljuiti korisnika, to znai da svako moe da ga vidi, svaki brod se moe orijentirati prema njemu, itd. Drugo svojstvo podrazumijeva da koritenjem njegovih funkcija, svjetionik ne nestaje. Sad je vrlo vano imati na umu da, ako je to okvir u kojem neoklasiari definiraju javna dobra, onda bi zapravo sve ostalo, po istoj toj definiciji, trebalo biti osigurano trinim putem, u robnom obliku, od strane privatnih ponuaa. Dakle, o distri buciji onda odluuju anonimni trini mehanizmi ponude i potranje. Ve tu, zapravo, moemo da vidimo do koje mjere je ta definicija krajnje restriktivna, jer implicira minimalni udio drave u ekonomiji i definira vrlo uske okvire neeg to bi se moglo smatrati javnim sektorom. Naravno, u njega spadaju jo i one klasine dravne funkcije, poput policije i odbrane. No, danas vidimo tendenciju da se ak i te funkcije privatiziraju i komercijaliziraju od privatnih vojski do zatitarskih slubi, itd. I ono to naravno prvo primjeujemo, ako gledamo realno postojee drave i javne sektore, jeste da je ovako definiran kriterij za odreivanje javnih dobara potpuno neadekvatan za razumijevanje historijskog razvoja javnih usluga. Dakle, cijeli 16
niz institucija socijalne drave, po ovoj definiciji, ne bi spadao pod javno dobro. To nas ujedno dovodi i do jasnog zakljuka kada su u pitanju pozicije ljevice da se takva vrsta definicije i koncepcije javnih dobara mora jednostavno odbaciti. Ne treba se bojati toga da se tu zapravo izlazi izvan neega to bi bila znanstveno potvrena rasprava, da je to miljenje struke, itd, ve naprosto treba imati na umu da takva definicija proizilazi zapravo iz tendencije delegitimizacije svega onog to ljevica eli zatititi u javnom sektoru. Dakle, ovakav tip definicije ima jasnu ideoloku funkciju u kontekstu neoliberalnog napada na socijalnu dravu, kao intelektualno oruje osporavanja racional nosti socijalne drave, kao one drave koja prelazi dopustivi mandat intervencije u ekonomiju i procese drutvene repro dukcije. Iz toga bi za ljevicu trebalo slijediti da bi bilo koja alternativna definicija javnih dobara trebala polaziti od pitanja drutvene reprodukcije, u smislu pitanja to je sve potrebno za normalnu reprodukciju (imajui na umu da je i sam kriterij normalnosti takoe predmet borbe). Ljevica tu treba normati vno zahtijevati odreeni standard drutvene reprodukcije, prije svega radnitva, pa na osnovu toga izvoditi to bi u sferu javnih dobara trebalo ulaziti, a to je onda pitanje borbe i konkretne konfiguracije snaga na terenu. Ali tu mora postojati jasna svijest da je polazina toka u raspravi potpuno drugaija od one koja dominira u neoklasinoj teoriji. To onda znai da javna dobra treba eksplicitno suprotstaviti svemu onom to ima robni oblik. Javna dobra su, samim tim, sve ono to se distribuira prema potrebama drutvene reprodukcije, nasuprot robe koja se distribuira mehanizmima trine razmjene, tj. za 17
STIPE URKOVI
novac, i neovisno o ukupnoj drutvenoj potrebi za odreenim tipom dobara. U tom pogledu je vrlo vano naglasiti da je robni oblik proizvodnje, dakle, proizvodnja od strane privatnih podu zea radi plasiranja na trite, u svojoj distribuciji, ve po defi niciji, ekskluzivna, jer iskljuuje veliki broj ljudi, tj. one koji nemaju platenu mo. Radi se, u stvari, o tome da se definira odreeni set usluga koje bi trebale biti izvan toga, ija bi distri bucija trebala biti bezuvjetna i inkluzivna, jer bi to trebalo pred stavljati standard drutvene reprodukcije, neto ispod ega se ne bi smjelo ii. U tom kontekstu postaje sasvim jasno to privatizacija odreenih institucija javnog sektora podrazumijeva. Za odre eni tip dobara, koja su vana za ukupnu drutvenu reprodu kciju (kao to su zdravstvo, kolstvo i sl), kriterij racionalnosti ili neracionalnosti njihove proizvodnje, kao i naina i opsega te proizvodnje, vie nije neposredno zadovoljavanje postojeih potreba, ve to postaje profitni motiv, kao kljuni momenat na osnovu kojeg se donose sve odluke. U tom smislu treba podsjetiti na temeljnu karakteristiku kapitalistikog naina pro izvodnje za kapital, konkretan oblik proizvoda ili usluga koji se proizvodi predstavlja samo nuno zlo, samo nuni meu korak u metamorfozi poetnog novanog kapitala, koji postaje roba, koja se proizvodi i prodaje kako bi se dobila vea koliina novca na kraju ciklusa. To onda znai da, na primjer, u zdravstvu primat nije predodba o obavezujuem standardu zdravstvenih usluga, nego same usluge postaju tek nuno zlo u proizvodnji profita. To nije mala stvar, jer se time temeljna logika takvih institucija mijenja. Njen primarni cilj nije vie da osigura odreeni tip zdravstvene ili obrazovne usluge, ve 18
primarna funkcija postaje proizvodnja profita, a usluge i kara kter tih usluga e se uvijek podrediti tome one e postati funkcionalne sa stanovita proizvodnje profita, i to e postati jedini kriterij racionalnosti njihove proizvodnje. Pored ove fundamentalne promjene racionalnosti proiz vodnje i naina funkcionisanja javnih institucija do kojih dovo di proces privatizacije, drugi aspekt koji je vano naglasiti jeste pitanje to to zapravo znai za radnitvo, odnosno za repro dukciju radnitva u uem smislu? Prije svega, to znai vei stupanj ovisnosti o kapitalu, kao izvoru zadovoljenja potreba vlastite reprodukcije. U onom trenutku kada se veliki dio usluga komodificira, kada poprimi robni oblik, u tom trenutku za zadovoljenje potreba postaje neophodan novac to vie nisu upotrebne vrijednosti koje su osigurane neovisno o tritu i platenoj moi. Tako nadnica, ono to se dobija za prodaju vlastite radne snage na tritu, dobija sve vei znaaj kao izvor sredstava za reprodukciju. Imperativ uspjene prodaje vlastite radne snage na tritu rada tako postaje jo snaniji. Onog trenutka kada se i elementarne usluge i dobra koja su nam potrebna za opstanak vie ne obezbjeuju od strane javnog sektora, kao nekakav zagarantirani minimum, imperativ postaje prodaja na tritu rada, sem ako se ne eli potpuni pad u osiromaenje. Samim tim, ovisnost o kapitalu kao izvoru prihoda postaje izraenija. Drugi aspekt koji je ovdje bitan jeste vea ovisnost o kapitalu kao izvoru samih proizvoda i usluga, a to pored materi jalnih ima i snane ideoloke implikacije. Dakle, taj cijeli proces privatizacije ima bar dva vana aspekta u smislu poslje 19
STIPE URKOVI
dica. Jedan je snaan disciplinujui uinak, jer vea ovisnost o uspjenoj prodaji vlastite radne snage na tritu rada djeluje kao disciplinski mehanizam na radnitvo. Drugi vaan aspekt su ideoloke implikacije u onoj mjeri u kojoj otvaraju prostor za legitimizaciju kapitala, kao nunog i iskljuivog izvora dobara i usluga za reprodukciju radnitva. To se u Hrvatskoj moe uti gotovo svakodnevno na televiziji kada kapitalisti kau: Da nema nas, ko bi proizvodio?, Da nema nas, vi ne biste imali te stvari!, itd. Na taj nain se normalizira i do odreene mjere izokree odnos zavisnosti, naglaavajui zavisnost rada o kapitalu kao izvoru proizvoda neophodnih za reprodukciju, nautrb zavisnosti kapitala o radu kao izvoru vika vrijednosti. I logika koja se tako namee jeste logika samoispunjujueg proroanstva to se vie toga privatizira, to se vie normali zira uloga kapitala u drutvu kao jedinog ili bar kljunog izvora proizvodnje i dobara, ime se takva situacija predstavlja kao neizbjena i poeljna. Jo jedan vaan aspekt privatizacije jeste odnos zavisnosti drave o uspjenom procesu akumulacije u privatnom sektoru, koji se paradoksalno uvruje privatizacijom. Onog trenutka kada drava u sve manjoj mjeri funkcionira kao vlasnik sredsta va za proizvodnju, kao poslodavac, kao ona koja donosi odluke o investicijama i onda raspolae prihodima i odluuje o tome kako e ih koristiti, dakle, to manje funkcionira neposredno kao kapitalist, to je vie za svoje financiranje, za reprodukciju samog dravnog aparata i svih socijalnih usluga koje osigurava, ovisna o poreznim prihodima. Porezni prihodi u kapitalistikoj ekonomiji, u kapitalistikim drutvima, ovise o razmjerama ukupne ekonomske aktivnosti koja je dominantno privatnog 20
tipa, to u konanici znai da je, neovisno o nekakvim intenci jama pojedinih politiara, o recimo korupciji i tome slino, dr ava u takvoj strukturnoj poziciji da e prije svega gledati da stvori uvjete koji e pogodovati uspjenoj privatnoj akumula ciji, jer e time rasti i njeni prihodi. Tu se opet dobija odreena cirkularna logika, a to je da kada doe u krizu privatni proces akumulacije, porezni prihodi padaju (kao to to sada moemo vidjeti), i drava vie nije u poziciji da financira socijalne uslu ge, pri emu, kapital onda trai daljnu privatizaciju, kako bi se drava kratkorono liila svih obaveza isplate. No, privati zacijom ona samo gubi jedan od izvora prihoda, i time dodatno poveava svoju zavisnost od privatnog sektora. U Hrvatskoj je to znailo, a vjerujem i u Srbiji, privatizaciju vrlo profitabilnih dravnih monopolista, poput telekomunikacijskog sektora i sl. Tim sredstvima drava vie ne raspolae, jer su ona sada u rukama privatnog vlasnika, a drava sada u jo veoj mjeri ovisi o poreznim prihodima ili o zaduivanju, to u konanici problem samo odgaa i poveava, a nikako ne uklanja. Dakle, to su neke osnovne stvari koje sam htio naznaiti, kao to je, izmeu ostalog, i vanost cijele problematike priva tizacije za tematizaciju pitanja javnih dobara. S gledita ljevice, definicija javnih dobara stoga mora ii u smjeru da, kao prvo i osnovno, postane platforma za osporavanje procesa daljne komodifikacije javnih dobara i privatizacije dravnih preduze a, to su zapravo esto istovjetni procesi. A to u prvoj fazi zna i, prije svega, borbu protiv privatizacije, a u drugom koraku moda uspostavu neke vrste drutvene kontrole nad sredstvima za proizvodnju i onim uslugama javnog sektora koje su od apsolutne vanosti za elementarnu drutvenu reprodukciju 21
STIPE URKOVI
(zdravstvo, obrazovanje, itd). Dakle, normativni naglasak mora biti na primatu interesa ukupne drutvene reprodukcije, nasuprot interesima kapitalistike akumulacije. injenica je da je drava tu u vrlo ambivalentnoj poziciji, i to upravo usljed njene strukturne ovisnosti o uspjenom procesu privatne aku mulacije, to u konanici za veinu stanovnitva u konzekvenci ne znai nita drugo nego brutalnu reproleterizaciju, rast siro matva, nesigurnosti i sve vee ovisnosti o uspjehu neposredne prodaje vlastite radne snage na tritu rada. A to u uvjetima hronine strukturne nezaposlenosti, ne samo na prostorima bive Jugoslavije, nego i u Zapadnoj Evropi i drugdje, dobija jo dramatinije implikacije. U tom smislu, kada nam drava kae da u tako zadanim okvirima ne postoji puno opcija, onda je zadatak ljevice da ponudi alternative, koje e proizvesti odreeni tip nunih logikih koraka, koji ne idu u smjeru daljih produbljivanja aktualnih procesa komodifikacije, nego upuuju na nunost da se ide u dijametralno suprotnom smjeru. A to znai ne samo obustavu vala privatizacije, nego okretanje cijele prie u suprotnom smjeru. I mislim da, u tom smislu, odbrana javnih dobara, ako ne eli ostati prazno slovo na papiru, mora biti svjesna da ispod povrine lei fundamentalnije pitanje kapitalistike proizvodnje, tj. odnos kapitala i rada i njihovog antagonistikog karaktera kao kljuan problem.
Tekst je transkript izlaganja koje je Stipe urkovi odrao na konferenciji U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 201 2, Beograd).
22
Ursula Hjus
KRIZA KAO KAPITALISTIKA PRILIKA: NOVA AKUMULACIJA KROZ KOMODIFIKACIJU JAVNIH USLUGA
24
Glavna teza ovog eseja jeste da 2008. godina predstavlja prekretnicu za meunarodni kapital. Naime, te godine je finan sijska kriza stvorila do tada nevienu priliku za otpoinjanje nove faze akumulacije, zasnovane, ne na onome to bi se moglo nazvati primarnom primitivnom akumulacijom (koju pred stavlja proizvodnja novih roba iz prirodnih resursa ili putem aktivnosti sprovedenih van novane ekonomije), ve na komo difikaciji javnih servisa. U ovom procesu komodifikacije, koji se moe smatrati nekom vrstom sekundarne primitivne akumulacije, aktivnosti koje se zbog svoje upotrebne vrednosti ve sprovode u plaenom delu ekonomije (kao to su obra zovanje ili zdravstvena zatita), standardizovane su tako da se njima moe trgovati u svrhu sticanja profita i da mogu biti prisvojene od strane kapitala: upotrebna vrednost se time trans formie u razmensku vrednost.1 Ovaj sekundarni oblik akumu lacije zasnovan je na eksproprijaciji, ne samo prirode ili neotuenih aspekata ivota, ili pak neplaenog kunog rada, ve na otuivanju rezultata ranije radnike borbe za redistri buciju vika vrednosti u formi javnih usluga namenjenih svim lanovima drutva. On, stoga, predstavlja reaproprijaciju te, kao
Ili, moda preciznije, moglo bi se rei da se nekomodifikovane upotrebne vrednosti transformiu u komodifikovane upotrebne vrednosti, dobijajui razmensku vrednost na tritu.
1
25
URSULA HJUS
takav, ima viestruke i veoma tetne posledice po ivot radni ke klase. Radnici/ce, koji/e faktiki pruaju javne usluge, pogoeni/e su novim oblicima otuenja i generalnim pogoranjem uslova rada. Meutim, po radnike/ce u ostalim sektorima implikacije su daleko vee iz razloga to su u veini razvijenih ekonomija radnici/e u javnom sektoru poslednji preostali bastion sindi kalne snage i pristojnih uslova rada, te tako postavljaju standa rde ka kojima drugi/e radnici/e streme. To znai da pogoranje pregovarake pozicije radnika/ca u javnom sektoru istovremeno predstavlja poraz za sve radnike/ce kao takve. Na jo optijem planu, ono to je steeno u prolosti, otima se od radnike klase u celini (ukljuujui i decu, stare, bolesne i nezaposlene). Nara vno, ovaj poslednji efekat ne moe ostati neprimeen i razu mljivo je zato postaje centralno mesto otpora. Meutim, politi ka strategija zasnovana samo na borbi protiv rezova rizikuje da ostavi utisak kako je problem iskljuivo u obimu javne po tronje, inei tako nevidljivom osnovnu logiku komodifikacije i nove realnosti u kojoj su same javne usluge postale mesto akumulacije od sutinske vanosti za kontinuiranu ekspanziju meunarodnog kapitala. U ovoj novoj realnosti veliki delovi kapitala postaju zainteresovani za proireni sektor javnih uslu ga, ali onaj u kome su usluge standardizovane i moe ih pruati posluna i zamenljiva radna snaga, integrisana u globalnu podelu rada i podvrgnuta disciplini koju to globalno trite rada namee. Ovo stvara nove kontradikcije u odnosu izmeu drave i kapitala. Sve je tee, ako ne i nemogue, razdvojiti finansijski kapital 26
od proizvodnog kapitala, bilo analitiki ili empirijski.2 Neu ovde pokuati da razmrsim sloeni odnos izmeu onoga to je dovelo do finansijske krize i restrukturiranja transnacionalnih organizacija ili, pak, naine na koje se holding kompanije, koje u vlasnitvu imaju navodno nefinansijske organizacije, sve vie po naaju kao finansijske. Ipak, kako bi se ovaj fenomen razumeo, neophodno je skicirati neke od uslova koji su doveli do pojave nove vrste multinacionalnih korporacija koje trenutno skidaju kajmak usled komodifikacije javnih usluga. II Finansijska kriza iz 2008. godine podudara se sa krizom profitabilnosti meunarodnog kapitala koji je u to vreme ve prolazio kroz znaajno restrukturiranje. Jedan aspekt ovog restrukturiranja bio je i ogroman rast koncentracije kapitala. Globalni investicioni tokovi dostigli su 2007. godine svoj vrhunac, sa do tada nezabeleenim protokom direktnih stranih investicija na globalnom nivou (1.833 milijarde amerikih dolara), prevazilazei time rekord iz 2000. godine.3 Takoe, dostignut je i rekordan nivo meunarodnih zdruivanja i preuz imanja (crossborder mergers and acquisitions), sa porastom njihovog broja od 12% i sa vrednou veom za 21% u odnosu
Za interesantnu raspravu na temu konvergencije izmeu nefinansijskih i finansijskih transnacionalnih korporacija videti Claude Serfati, Transnational Organisations as Financial Groups, Work Organisation, Labour and Globalisation, 5(1), 2011.
2 3
UNCTAD World Investment Report, Geneva: 2008, str. 3.
27
URSULA HJUS
na prethodnu godinu (oko 1.637 milijardi amerikih dolara).4 Konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD) procenila je da je ukupan promet 79.000 transnaci onalnih korporacija i njihovih 790.000 filijala u inostranstvu te godine dosegao 31 bilion amerikih dolara, to predstavlja rast od 21% u odnosu na 2006. godinu, dok se ukupan broj njihovih zaposlenih popeo na 82 miliona. Sto najveih transnacionalnih korporacija je dodatno uvrstilo svoju globalnu poziciju sa kombinovanom imovinom u inostranstvu procenjenom na 570 milijardi amerikih dolara.5 Meutim, uprkos tom ogromnom rastu, broj direktnih stranih grinfild investicija se zapravo sma njio sa 12.441 2006. godine na 11.703 u 2007.6 Iako se proces koncentracije ubrzavao, ovi podaci ukazuju da je, kada je u pitanju pokretanje nove proizvodnje, zapravo dolo do uspora vanja. Drugim reima, najvee transnacionalne korporacije su odravale nivo svojih profita, ne toliko novom proizvodnjom, koliko kanibalizacijom ve postojeih proizvodnih kapaciteta. Bez nekog novog izvora dobara koji bi generisao viak vre dnosti, preduslovi za pad profitabilnosti bili su zagarantovani. S obzirom na to da je samo mali deo sveta ostao van domaaja globalnog kapitalizma, postavlja se pitanje gde pronai ta nova dobra. U vezi sa ovom tendencijom bila je i velika reorganizacija lanaca vrednosti. Tokom prole decenije dolo je do ubrzavanja
4 5 6
UNCTAD World Investment Report, Geneva: 2008, , str. 4. Ibid, str. xvxvi. Ibid, str. 4.
28
trenda modularizacije poslovnih procesa tako da ih je mogue rekonfigurisati na niz razliitih ugovornih i prostornih permu tacija i kombinacija, to je dodatno olakano kombinacijom neoliberalnih trgovakih mera i iroko rasprostranjenim uvoe njem informacionih i komunikacionih tehnologija koje olaka vaju premetanje ekonomskih aktivnosti i upravljanje ovim aktivnostima na daljinu. Kasnih 1990ih godina ofor autsorsing7 je jo uvek delovao kao rizian eksperiment,8 da bi deceniju kasnije postao uobiajen deo poslovanja i to u tolikoj meri da su menaderi u Sjedinjenim Amerikim Dravama (SAD) i Evropi morali da obrazlau zato nisu otvorili korisniki servis u Indiji, centar zajednikih usluga u Rusiji ili dizajnerski studio u Vijetnamu, uz svoja proizvodna postrojenja u Kini. Veina velikih korporacija je sistematski ralanila svoje poslovne procese, razbila ih na standardizovane jedinice i odluila da ih, jednu po jednu, koncentrie na istom mestu ili distribuira po celom svetu, da ih sama vodi ili da ih autsorsuje, da traga za najniom cenom ili za najboljim kvalitetom ili se, pak, oprede lila za neku kompleksnu kombinaciju svega navedenog. Sve u svemu, te odluke su dovele do velikih preokreta. Do 2008. go dine razvila se nova globalna podela rada,9 sa novim obrascima
Autsorsing predstavlja izmetanje poslovnih procesa, uglavnom onih koje je odreena organizacija (ili preduzee) ranije sama sprovodila, i njihovo preputanje nezavisnoj organizaciji od koje se ti poslovni procesi sada kupuju u vidu usluga prim. ur.
7 8
Na primer, kada je uveden tokom kasnih 1990ih u IT industriji za radnointenzivne poslove programiranja, poput prilagoavanja knjigovodstvenih sistema evropskih kompanija na uvoenje evra ili izbegavanja katastrofa za koje je predviano da e ih izazvati milenijumska buba.
9
Na drugim mestima sam opirno pisala o dugom razvoju ove nove globalne podele rada
29
URSULA HJUS
regionalnog specijalizovanja i novim korporativnim i sektor skim konfiguracijama. to je vie ekonomskih aktivnosti pos talo podlono trgovini, velike kompanije su se sve vie uputale u dvostruki proces razbijanja i spajanja, kombinovanja i prekombinovanja ovih aktivnosti na nove naine.10 Dok su neke kompanije nastavile da se fokusiraju na svoje tradicionalne snage u proizvodnji roba ili eksploataciji prirodnih resursa, druge su uvrstile svoje pozicije kao pruaoci usluga. Do 2006. godine 20% od 100 najveih nefinansijskih transnacionalnih korporacija sa UNCTADove liste inile su kompanije koje pruaju usluge, u poreenju sa samo 7% 1997. godine. Kako su ove ogromne kompanije iz domena uslunih delatnosti proirivale svoja trita, tako su i usluge koje su one pruale postajale sve vie generike, postepeno poprimajui svojstva uobiajenih roba, toliko standardizovane da je u mno gim sluajevima bilo mogue pruiti sutinski identine usluge kompanijama klijentima (na primer usluge informacionih teh nologija [IT], raunovodstvo ili korisniki servisi), bez obzira na to iz kog ekonomskog sektora one dolaze: iz proizvodnje roba, maloprodaje, komunalnih usluga ili iz nekog drugog sek
od 1970ih godina u, na primer, U. Huws, The Making of a Cybertariat, New York: Monthly Review Press, 2003 U. Huws, Fixed, Footloose or Fractured: Work, Identity and the Spatial Division of Labour, Monthly Review, 57(10), 2006 U. Huws and J. Flecker, Asian Emergence: The Worlds Back Office? IES Report 419, Institute for Employment Studies, 2005. Ovaj proces je detaljnije opisan u U. Huws, The Restructuring of Global Value Chains and the Creation of a Cybertariat, u Christopher May, ur, Global Corporate Power: (Re)integrating Companies into International Political Economy, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2006, str. 6584.
10
30
tora. Veina kompanija koje koriste ove usluge vie nije, kao to je to u prolosti bio sluaj, potraivalo usluge na tritu kupaca, prilagoene iskljuivo svojim individualnim potre bama naprotiv, postajale su poput kupaca u prodavnici nekog trgovakog lanca, birajui izmeu niza standardnih modela ponuenih od strane prodavca. Jednom kada takva ponuda dostigne kritinu masu nastupa surova ekonomska logika: to je vee trite takvih usluga i to je vea standardizacija, cene e biti sve nie. Uskoro, ak i klijenti koji bi iz nekog razloga preferirali da sami, unutar kompanije, nastave da za sopstvene potrebe proizvode ove usluge ili da ih, prilagoene svojim prohtevima, kupuju od lokalnog dobavljaa, nemilosrdnom logikom trita (na kojem je relativna cena prilagoavanja usluga individualnim potrebama postala astronomski visoka u poreenju sa cenom kupovine standardnih proizvoda) bivaju primorani da shvate da je takva personalizacija luksuz, te da je najbolje reenje povinovati se optem trendu okretanja ka najjeftinijem dobavljau. Ova logika je dobila dodatni zamah naroito kod poslovnih usluga zasnovanih na informatikim tehnologijama zahvaljujui dominaciji standardnih softverskih paketa (poput onih koje obezbeuje Microsoft), ili platformi (poput onih koje obezbeuje SAP Business Management Systems) i naina na koji se oni mogu povezati sa uslugama koje pruaju globalni ponuai telekomunikacionih, energe tskih ili infrastrukturnih usluga. Meutim, industrije koje se oslanjaju na IT sektor ni u kom sluaju nisu jedini primer trita prodavaca na kojem se nude usluge velike multinacionalne korporacije takoe sve vie nude fiziki rad, bilo da su u pitanju agencije za privremeno zapoljavanje koje putem podugovora obezbeuju radnu snagu kao takvu ili one koje pruaju konkre 31
URSULA HJUS
tne usluge koje druge kompanije ele da autsorsuju, poput usluga obezbeenja, nege ili ienja. Meu korisnicima usluga ovih kompanija, tokom protekle decenije, sve vie se nalaze organizacije iz javnog sektora. Na samom poetku 21. veka navedeni trendovi meusobno se ojaavaju stvarajui situaciju u kojoj su velike kompanije koje se bave pruanjem usluga (sa svojom internom globalnom podelom rada) oajniki nastojale da se proire. Sa ogranienim mogunostima za rast putem preuzimanja i zdruivanja, ali i sa tritima koja su se u mnogim drugim sektorima pribliavala zasienju, javni sektor je ponudio novo primamljivo polje za irenje. Do 2008. godine, prema izvetaju objavljenom od strane Vlade Ujedinjenog Kraljevstva (UK), autsorsovane javne usluge uestvovale su sa gotovo 6% u bruto domaem proizvo du (BDP) ove zemlje, direktno upoljavajui preko 1,2 miliona ljudi, sa obrtom od 79 milijardi britanskih funti u periodu 200708, to predstavlja porast od 126% u odnosu na procenjenih 31 milijardu funti 199596. U izvetaju je ovaj sektor, oigledno u velikoj ekspanziji, nazvan industrijom javnih usluga i primee no je da je, u smislu dodatne vrednosti, on znatno vei od in dustrije hrane, pia i duvana (23 mlrd. brit. funti u 2006. godi ni), komunikacija (28 mlrd. funti), elektroprivrede, industrije gasa i vodovoda (32 mlrd. funti) i hotela i ugostiteljstva (36 mlrd. funti). Ovaj fenomen nije specifian samo za Britaniju. Procenjuje se da je te godine udeo sektora industrije javnih usluga u BDPu vedske i Australije bio jo vei. U apsolutnim vrednostima trite industrije javnih usluga u UK, sa 79,4 mlrd. funti, bilo je drugo po redu iza SAD (sa 393 mlrd. funti), ali je ovaj sektor, svejedno, bio znaajan i na drugim mestima, sa 32
procenjenom vrednou od, na primer, 44,8 mrld. funti u Fran cuskoj, 32,2 mlrd. funti u Australiji i 24,7 mlrd. funti u paniji. Ako bi se primenila neto ira definicija, koja bi ukljuivala nekadanja javna preduzea, poput pote, telekomunikacija, vodovoda i energetike, ove brojke bi bile i znatno vie.11 Iako su ovi iznosi visoki, oni predstavljaju tek mali deo ukupne vrednosti javnih usluga. Uprkos neoliberalnoj retorici uperenoj, tokom poslednjih etvrt veka, protiv glomazne drave, uprkos objektivnim rezovima u uslugama koje su rad nici/ce osetili/e usled uskraivanja dravne podrke i uprkos prodaji javne imovine,12 dravna potronja u svim zemljama OECDa (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) je nezaustavljivo rasla, kako u apsolutnim vrednostima tako i kao udeo BDPa. Dok je 1960. godine dravna potronja inila u proseku 28,4% BDPa meu zemljama OECDa, do 1980. godine je narasla na 43,8%, a 2009. godine dogurala je do 47,7%. Ipak ima izvesnih razlika meu dravama: Japan, sa 39,7%, SAD sa 42,2% i Kanada sa 43,8% su relativno pri dnu spiska, dok su Holandija, vedska, Francuska, Austrija, Belgija i Italija pri vrhu sa dravnom potronjom koja se kree izmeu 50 i 54% BDPa. UK i Nemaka su blizu proseka, sa 47,2% u UK i 47,6% u Nemakoj.13 Analiza bazirana na dravnoj
D. Julius, Public Services Industry Review, London: Department for Business Enterprise and Regulatory Reform, 2008.
11 12 13
Ukljuujui potanske i telekomunikacione usluge, elektrodistribuciju, vodovod, nekada javne vazduhoplovne kompanije, dravne banke i dravne stanove. Podaci OECDa , navedeni u A Special Report on the Future of the State, The Economist, 19. mart 2011, str. 4.
33
URSULA HJUS
potronji po glavi stanovnika dovodi do drugaijeg rangiranja: SAD (gde se dravna potronja procenjuje na gotovo 6 biliona amerikih dolara) su iznad Italije, Kanade, Britanije i Japana, delom zbog tamonjih znatno veih izdvajanja za vojsku.14 Kako god se ovi podaci sortirali, u pitanju je polje za potencijalno irenje zapanjujue velikog kapaciteta, trite koje je, sa izuzetkom militarizovanih SAD, proporcionalno najvee, ironino, ba u zemljama koje su, kao rezultat demokratskog pritiska odozdo, izgradile najobimnije socijalne drave. Upravo je tako socijaldemokratska vedska, za koju EspingAndersen (Gsta EspingAndersen)15 i drugi smatraju da je postigla najvi i nivo dekomodifikacije u odnosu na bilo koju drugu razvijenu kapitalistiku ekonomiju, dospela na vrh liste zemalja sa najve im udelom autsorsovanih vladinih usluga 2008. godine: to je vie dekomodifikacije, vei je i prostor za rekomodifikaciju. III Kako je dolo do otvaranja tog trita? Naravno, nabavka usluga od spoljnih dobavljaa nije nova pojava. Vekovima su vlade naruivale izgradnju zgrada, puteva, mostova i druge javne radove, nabavljale robu, od spajalica do vatrogasnih kola, od privatnih dobavljaa koji su, sa druge strane, isto toliko dugo uestvovali u skandalima vezanim za podmiivanje javnih slubenika u svrhu obezbeivanja to unosnijih ugovora. Ipak,
14 Podaci 15
G. EspingAndersen, The Three Worlds of Welfare Capitalism, New Jersey: Princeton University Press, 1990.
MMFa, navedeni u A Special Report, str. 5.
34
poetke aktuelnog talasa autsorsinga verovatno je najbolje vremenski smestiti u rane 1980te godine. U UK, konzervativna vlada je uvela dve uoljivo razliite forme privatizacije. Jedna od njih bila je direktna prodaja javne imovine, prvobitno potencirana kao prodaja pojedinanim graanima, pre nego kompanijama. Najbolji primer za ovo bile su prodaje socijalnih stanova njihovim stanarima i, poevi od 1984. godine, prodaja javnih preduzea telekomunikacija, industrije gasa, i elektro privrede putem emitovanja akcija ponuenih za kupovinu iroj javnosti. U vezi sa poslednjim, dodue manje oglaavano u javnosti, bilo je otvaranje trita telekomunikacija i energetike za privatnu konkurenciju. Drugi oblik privatizacije (koji nije ukljuivao potpunu promenu vlasnitva) bio je uvoenje obaveznih javnih tenderskih procedura za javne nabavke, prvo na nivou lokalne administracije, a potom i u Nacionalnoj zdrav stvenoj slubi (NZS). Iako to nije nuno znailo da e konkret ne usluge morati da budu preputene spoljanjim izvoaima, javna preduzea su sada morala da se nadmeu sa privatnim kompanijama kako bi bili u mogunosti da nastave da pruaju dotine usluge. Ovo je izazvalo pritisak na najamnine i uslove rada, te dovelo do nove nesigurnosti: radna mesta vie nisu nuno bilo doivotna, ve su bila garantovana samo do ugovorom odreenog roka. Prvi talas obaveznih javnih tendera ticao se preteno manuelnih poslova, kao to su graevinski radovi, usluge odno enja smea i ienja, a takoe i (verovatno ne sluajno) oblasti gde su sindikati zaposlenih u javnom sektoru bili jaki i prethodno pokazali svu svoju snagu u masovnim trajkovima tokom zime nezadovoljstva 197879. koja je direktno 35
URSULA HJUS
prethodila izbornoj pobedi Margaret Taer (Margaret Thatcher). Vei deo argumentacije vezane za ovaj nametnuti autsorsing bio je fokusiran, ne samo na navodnu efikasnost koja bi bila postignuta pruanjem usluga od strane privatnih kompanija, nesputanih restriktivnim praksama sindikata manuelnih radnika iz javnog sektora, ve i na diskurs preduzetnitva: tvrdilo se da e eksterno pruanje tih usluga stvoriti prostor za nove male firme. U stvarnosti, veina tih ugovora je otila velikim, esto multinacionalnim kompanijama. Na primer, dok je panja javnosti 198485. bila usmerena na trajk rudara irom zemlje grupe organizovanih radnika koja je takoe bila direktno na meti torijevaca premijerke Taer jo jedan dugotrajan trajk se odvijao u bolnici Barking u Istonom Londonu. istai/ce koji/e su trajkovali/e u ovoj bolnici bili/e su zaposleni/e od strane jedne od kompanija unutar Prichards Services Group, transnacionalne korporacije sa 58 podrunica u 15 zemalja, sa 17.000 zaposlenih u 430 bolnica irom sveta, ukljuujui Saudijsku Arabiju, Junoafriku Republiku, Novi Zeland, Francusku, Nemaku i SAD.16 Interesantno je da je od 1983. do 1994. godine mu Margaret Taer, Denis, bio potpredsednik Atwoods plc, velike meunarodne kompanije koja se bavila odlaganjem otpada i koja je profitirala upravo od ovakvog oblika privatizacije. Detaljna studija o uticaju obaveznih javnih tenderskih procedura u lokalnoj vlasti u UK, sprovedena tokom 199394, zakljuila je da su ene znatno vie pogoene ovakvim merama od mukaraca: broj zaposlenih ena u lokalnoj vlasti opao je za 22% dok je broj zaposlenih
16
U. Huws, Move Over Brother, New Socialist, januar 1985.
36
mukaraca opao za 12%, a slinu tendenciju je imao i pad zarada koji je kod ena bio dosta otriji u odnosu na mukarce. Takoe, primeeno je i znatno smanjenje sindikalnog lanstva. Ipak, po dravu su posledice, u smislu trokova, bile negativne. Dok su neoliberalni zastupnici ovih mera (Svetska banka, MMF, OECD, kao i Vlada UK) tvrdili da e one doneti utedu od 2025%, u stvarnosti je uteda u proseku iznosila svega 6,5%, to je, u 39 studija sluaja istraenih od strane vlasti, iznosilo 16 miliona funti. Meutim, ukupni javni troak (uzimajui u obzir naknade za nezaposlene i izgubljene dopri nose za osiguranje) bio je procenjen na 41 milion funti (od ega se 32 miliona funti odnosi na ensku radnu snagu). Preneto na nacionalni nivo, procena je da je uteeno 124 miliona funti, a izgubljeno 250 miliona funti, to dovodi do neto nacionalnog gubitka od 126 miliona funti.17 Svaki od ovih oblika privatizacije na slian nain odvijao se i na drugim mestima. U Evropi, Britanija je igrala znaajnu ulogu u forsiranju agende liberalizacije koja je dovela do prinudnih rasprodaja, najpre nacionalnih telekomunikacionih kompanija, potom energetskih kompanija u javnom vlasnitvu i preputanja potanskih usluga tritu. U EU regulacija javnih nabavki obavlja se jo od 1966. godine (Direktivom 66/683, kojom se zabranjuju pravila koja favorizuju domae dobavljae u odnosu na strane unutar zajednikog evropskog trita). Okretanje ka neoliberalizmu dovelo je do mnogo dublje dere
Equal Opportunities Commission, The Gender Impact of CCT in Local Government, Manchester: Equal Opportunities Commission, 1995.
17
37
URSULA HJUS
gulacije sredinom 1980ih godina. Jedinstveni evropski akt iz 1986. godine uveo je nov reim u kome su otvorene tenderske procedure uspostavljene kao norma za sve javne nabavke u EU, dok su procedure direktnog ugovaranja bile dozvoljene samo u izuzetnim okolnostima. Prva Direktiva o komunalnim uslugama (Utilities Directive [90/351]) uklonila je prepreke za pristupanje tritima energetike, telekomunikacija, saobraaja i voda, dok je Direktiva o uslugama (Services Directive [92/50]) iz 1992. godine proirila na javne slube naela koja su se prvobitno od nosila na nabavku robe, izvoenje radova i komunalne usluge.18 U meuvremenu, Urugvajskom rundom, koja je zapoeta 1986. godine, a kulminirala GATTom (Opti sporazum o carini i trgovini) 1994. godine, usluge su stavljane (zajedno sa kapitalom i intelektualnim vlasnitvom) na domaaj globalnih trgovakih sporazuma. Godine 1992, kada je osnovana Meu narodna telekomunikacijska unija, otpoinje era globalne dere gulacije telekomunikacija. Ova deregulacija je uinila dos tupnom infrastrukturu koja je omoguila jeftin globalni transfer digitalizovanih podataka. To je takoe godina u kojoj je Indija mogla da otpone slobodan izvoz svojih softverskih usluga zahvaljujui uklanjanju izvoznih barijera, koje su prvobitno bile osmiljene kako bi zatitile domau industriju u sklopu strate gije supstitucije uvoza. Ranih 1990ih, sve je bilo pripremljeno kako bi globalne kompanije otpoele sa pruanjem irokog
Ovaj proces je potom kulminirao 2006. godine donoenjem Direktive o uslugama (2006/123), koja je stupila na snagu 28. decembra 2009, uspeno uklanjajui sve nacionalne barijere unutar EU za kompanije koje ele da uestvuju u tenderima za javne usluge.
18
38
spektra usluga van nacionalnih granica, krei svoj put kroz sva ogranienja postavljena u svrhu zatite nacionalnih kompanija ili lokalne radne snage.19 Ovaj razvoj istorijski je koincidirao sa formalnim okon anjem Hladnog rata posle 1989. godine. Tada, ne samo da su zemlje biveg sovjetskog bloka postale novo trite zapadnom kapitalu, ve su uklonjeni i svi razlozi da poslodavci, uz sara dnju sa nacionalnim vladama, sklapaju posebne dogovore sa radnom snagom, dogovore kakvi su obeleili treu etvrtinu 20. veka (razliito opisivanu kao fordizam, zlatno doba, posleratna kejnzijanska drava blagostanja itd).20 IV Derogiranje ovih posebnih dogovora ini deo konteksta razvoja nove globalne podele rada, praktikovane od strane novih multinacionalnih kompanija za pruanje poslovnih uslu ga. Bilo da te kompanije ostvaruju ekonomiju obima izmeta njem poslova na mesta gde je radna snaga dobro obuena, a jeftina (oforing), ili dovoenjem jeftine radne snage na
Jo jednom, ovo je pripremilo teren za dalju liberalizaciju meunarodne trgovine uslugama sprovedenim Optim sporazumom o trgovini uslugama (General Agreement on Trade in Services [GATS]). Reima Svetske trgovinske organizacije: Urugvajska runda pregovora bila je tek poetak. GATS zahteva dalje pregovore koji su zapoeti 2000. godine i sada su deo Razvojne agende iz Dohe. Cilj je da se nastavi sa procesom liberalizacije. Understanding the WTO: the Agreements, dostupno na http://www.wto.org.
19 20
B. Jessop, The Future of the Capitalist State, Oxford: Polity Press, 2002.
39
URSULA HJUS
mesta gde se vri rad, na primer kroz upotrebu migrantskih radnika, one zapravo usvajaju jednu te istu strategiju: poseu za globalnom rezervnom armijom rada. Naravno, njihovi izbori su donekle ogranieni. Sputavaju ih, na primer, dostupnost odgo varajuih vetina i kvalifikacija, nacionalni propisi koji ograni avaju kretanje radne snage, fiksiraju minimalne plate ili propisuju odreene standarde kvaliteta, kao i mogunost posto jee radne snage da se bori i prui otpor. Ipak, u meri u kojoj se poslodavci mogu oslanjati na alternativne izvore rada, prisutna je i pretnja koja pritiska plate i uslove rada trenutno zaposlenih i nad njima se nadvija kao disciplinujua sila. ini se da je postojanje ove nove globalne rezervne armije direktno povezano sa dugim i sporim srozavanjem standarda rada u privilegovanom kapitalistikom jezgru standarda koji se tiu sigurnosti radnog mesta, napredovanja, doprinosa za penziono osiguranje koje uplauje poslodavac, plaenih od mora, bolovanja, porodiljskih prava i drugih pogodnosti za koje su se radnici/e izborili/e u treoj etvrtini 20. veka. Ovaj trend se, naravno, ne moe pripisati iskljuivo globalizaciji rada jasno je da je, na primer, direktan napad na organizovanu radnu snagu za vreme vlada Margaret Taer i Ronalda Regana (Ro nald Reagan) takoe odigrao znaajnu ulogu. Ipak, postojanje globalne rezervne armije rada sigurno predstavlja glavni faktor u objanjavanju neuspeha radnitva (ak i onih radnika/ca koji/e su, tradicionalno, bili/e visokokvalifikovani/e i dobro organizovani/e) da se, tokom poslednje dve decenije, odupre srozavanju uslova rada i plata srozavanju koje je jasno merljivo u vidu duih radnih sati, loijeg fizikog i mentalnog zdravlja, manje platene sposobnosti, ugovora na odreeno i 40
gubitka penzija. Teko je izbei zakljuak da je pregovaraka pozicija radnika/ca sa poslodavcima ozbiljno potkopana sveu da negde postoje drugi/e radnici/ce sasvim sposobni/e da obavljaju njihove poslove. Treba primetiti da su u veini razvijenih zemalja, sve do 2008. godine, zaposleni u javnom sektoru najznaajniji izuzetak kada su u pitanju ovi procesi. U mnogim zemljama tokom poslednje dve decenije, radnici/e javnog sektora postali/e su ne samo najbolje sindikalno organizovana radna snaga,21 ve i jedini preostali nosioci modela kako bi pristojan rad mogao da izgleda. Na primer, zaposleni u javnom sektoru su preuzeli vodeu ulogu u pregovaranju i postizanju sporazuma o jednakim ansama, trejdofa22 izmeu vremena i novca koji doprinosi boljem balansu rada i kvaliteta ivota, kao i ojaa vanju standarda koji kvalitet pruenih usluga stavljaju ispred finansijskog interesa. Pitanjem da li je uopte postojao jedinstveni fordistiki model u posleratnim industrijskim odnosima ovde se neemo baviti. Kakvi god da su partikularni kompromisi pravljeni izme u kapitala i rada u razliitim nacionalnim kontekstima i koliki god da je bio opseg neoliberalnih mera koje su poele da raz
Stepen sindikalizacije je u svim evropskim zemljama, sa izuzetkom Belgije, znatno vei meu radnicima/ama iz javnog sektora, nego meu njihovim kolegama/inicama iz privatnog sektora. Videti V. Glassner, The Public Sector in the Crisis, Working Paper 2010.07, European Trade Union Institute, 2010, str. 15.
21
Trejdof je izraz koji oznaava ustupak, situaciju u kojoj se zarad dobijanja jednog kvaliteta ili aspekta gubi drugi prim. ur.
22
41
URSULA HJUS
grauju te kompromise tokom 1980ih godina, sa sigurnou se moe tvrditi da 1989. godina predstavlja trenutak u kome su pritisci da se krene ka konvergentnom modelu globalnog zapo ljavanja gotovo svuda poeli da nadjaavaju otpore radnitva koji su imali za cilj da zatite ili proire ranije steena prava. Naravno, ovaj proces nije bio u potpunosti negativan po sve radnike/ce. Zbog velikog dispariteta izmeu zemalja i velike sklonosti ka segmentaciji trita rada, kao i injenice da su radnici/e u razliitoj meri uspevali/e da prue otpor, ovi nive liui procesi za jedne predstavljaju relativno poboljanje, dok ih drugi doivljavaju kao pogoranje u smislu smanjenja plata i loijih uslova rada. Konkretno, ene i pripadnici etnikih i rasnih manjina, privremeni radnici i oni koji rade pola radnog vremena, kao i oni iz zemalja koje su kroz istoriju imale veoma slabu zatitu zaposlenih, svi oni su tokom 1990ih godina profi tirali od, na primer, razliitih direktiva protiv diskriminacije usvojenih od strane Meunarodne organizacije rada ili EU. Ipak, vaan deo konteksta u kojem je dolo do preputanja jav nih usluga tritu ine simultana erozija zatite zaposlenih i olakavanje pristupa globalnom rezervoaru rada: rezervna armi ja ne samo manuelnih radnika/ca, ve i radnika/ca znanja koji/e su, zahvaljujui standardizaciji administrativnih poslova kroz uvoenje informatikih i komunikacionih tehnologija, sve vie u stanju da sprovode zadatke koji su ranije bili u opisu posla javnih slubenika ili drugih birokrata iz javnog sektora. Standardizacija poslova i priroda administrativnih radnih proce sa koja postaje sve vie generika (u kombinaciji sa lakoom sa kojom se digitalizovane informacije mogu prenositi na daljinu), uinila je kancelarijske radnike/ce meusobno zamenljivim, po 42
goravi time njihovu pregovaraku poziciju u odnosu na pos lodavce, bilo javne ili privatne. V Vlada Novih laburista, izabrana u UK 1997. godine, umesto da je modifikovala po radnike i radnice tetne efekte nastale preputanjem javnih usluga tritu tokom 1980ih i ranih 1990ih godina, agresivno je nastavila sa privatizacijom. U lokalnoj administraciji, na primer, zamenila je obavezne javne tendere, koje su uveli konzervativci, svojim konceptom najbolje vre dnosti (Best Value) i time zakonski obavezala organe lokalne samouprave da obezbede najekonominije, najefektivnije i najefikasnije usluge i dokau da su ih uporedili sa uslugama drugih privatnih i javnih dobavljaa. Ovim konceptom je, tako e, uveden reim neprekidne revizije i kontrole, ime je sma njeno polje za ispoljavanje individualnog profesionalizma i sposobnosti radnika da direktno odgovore na potrebe klijenata. I dok zakonska obaveza za autsorsingom nije bila toliko oigle dna i neposredna, opte zakonske obaveze su proirene (a neke od sankcija za sluaj nedokazivanja najbolje vrednosti , bile su podjednako otre, ako ne i gore). Moda je jo vanija inje nica da je uvoenje ove mere podrazumevalo promenu naina razmiljanja: lokalne vlasti, ma kojeg politikog opredeljenja, bile su primorane da usvoje vrednosti nametnute od strane sistema. ak i kada usluge nisu autsorsovane, njima se moralo upravljati kao da jesu, a javni slubenici su u sve veoj meri bili podvrgnuti disciplini trita. Preduslov za pravljenje zahtevanih poreenja bio je da se usluge definiu na standardizovan nain. 43
URSULA HJUS
Najbolja vrednost je stoga jedan od pokretaa procesa rutini zacije i standardizacije poslova, praen uvoenjem zvaninih procedura i indikatora uspenosti, ime je omoguen statistiki nadzor i stvorena osnova da se standardi kvaliteta upisuju u ugovore kojima se definiu uslovi pod kojima privatne kompa nije pruaju ove nekada javne usluge. Budui da je standardizacija preduslov za komodifikaciju, mere Novih laburista odigrale su kljunu ulogu u komodifika ciji javnih usluga na kojoj se temelji transformacija ovih usluga u jedinice razmene na globalnom tritu.23 Lokalna administra cija nije bila jedina meta: Novi laburisti su takoe sproveli znaajne reforme koje su razvile trite za privatne kompanije unutar Nacionalne zdravstvene slube24, obrazovnog sistema, zatvorskih institucija i pravnih slubi.25 U svakom od ovih sluajeva, proces transformacije nekog dela javne slube u robu kojom je mogue trgovati prolazi kroz iste faze: standardizaci ja, stvaranje potranje, ubeivanje zaposlenih da prihvate pro mene i transfer rizika.26 Ovi procesi, naravno, nisu specifina karakteristika Novih laburista ili UKa ali, entuzijastiki pri hvaeni od strane socijaldemokrata u Britaniji, kao Skandi naviji i drugde, igrali su vanu ulogu u stvaranju novog konsen
Opirno sam pisala o ovom procesu u, na primer, Huws, The Making of a Cybertariat and Huws, The New Gold Rush, Work Organisation, Labour and Globalisation, 2(2), 2008.
23
Za detaljnu analizu, videti S. Player i C. Leys, Confuse and Conceal: The NHS and Independent Sector Treatment Centres, London: Merlin Press, 2008.
24 25 26
Videti D. Whitfield, Marketisation of Legal Services, Legal Action, mart 2007. C. Leys, MarketDriven Politics, London: Verso, 2003.
44
zusa po kojem se zdravorazumski prihvata kao prirodno i neiz beno da trite postavlja norme. U sluaju sloenih linih usluga (kao to su poduavanje, medicinska nega ili socijalni rad), a koje ukljuuju veliku koli inu kontekstualnog i implicitnog, tacitnog znanja, komunikativ nih vetina i emocionalnog rada,27 nije lako sprovesti proces standardizacije koji je preduslov za komodifikaciju. Taj proces ukljuuje mnoge korake tokom kojih se sprovodi niz mera: implicitno znanje u sve veoj meri biva kodifikovano, poslovi se standardizuju, merenje rezultata je unapred dogovoreno, pro cesi upravljanja su reorganizovani, organizacije su razgraene na sastavne delove koji se potom formalizuju (ponekad i u za sebne pravne entitete), a izmeu njih se uvode odnosi koji lie na trine. Sve to moe biti priprema za promenu vlasnitva ili otvaranje prostora za spoljanju ponudu. Tek kada je aktivnost stvarno ili potencijalno transformisana u neto to je mogue proizvesti ili prodati od strane profitno orijentisanog preduzea, teren je pripremljen za dalje restrukturiranje na naine koji ine deo uobiajenih praksi multinacionalnih kompanija: dolazi do zdruivanja, preuzimanja, rekonfiguracije delova u nove kom binacije i uvoenja globalne podele rada.28
A. Hochschild, The Managed Heart: The Commercialization of Human Feeling, Berkeley: University of California Press, 1983.
27 28
Ponekad se postavlja pitanje da li postoji ikakvo poboljanje u kvalitetu usluga koje su standardizovane, komodifikovane ili autsorsovane. Ukoliko je to sluaj, dobit koju imaju korisnici/e usluga moe prevagnuti nad svim negativnim posledicama po radnike/ce. Zapravo, iz vie razloga je izuzetno teko praviti ovakva poreenja. Prvo, restrukturiranje se esto uvodi u situacijama kada su usluge, usled rezova u potronji, ve loijeg kvaliteta. Drugo, procesi promena povezani sa komodifikacijom oteavaju
45
URSULA HJUS
U deceniji od 1997. do 2007. godine ovi procesi standar dizacije i internacionalizacije odigravali su se veoma brzo. Do 2000. godine uveden je itav niz novih zvaninih procedura i standarda kvaliteta ukljuujui i ISO standarde kvaliteta.29 Tu su zahtevi sistema za upravljanje kvalitetom narasli sa 46.571 u 1993. na 1.064.785 u 2009. godini zapanjujui rast od gotovo 23 puta u periodu od 16 godina.30 Globalni porast broja standar da vezanih za ivotnu sredinu bio je jednako dramatian od 13.994 u 1999. godini na 223.149 deceniju kasnije, rast od 16
poreenje slinog sa slinim. Tree, opsesivno fokusiranje na kvantitativne indikatore, koje je osnovni potporni stub komodifikacije, ini nevidljivim mnoge kvalitativne promene koje korisnici/e usluga mogu da doive kao negativne. Ipak, postoji dosta istraivanja koja sugeriu da dolazi do pogoranja u kvalitetu pruenih usluga (videti, na primer, C. Leys i A. Pollock, NHS plc: The Privatisation of our Health Care, London: Verso, 2004 Player i Leys, Confuse and Conceal D. Whitfield, Global Auction of Public Assets, London: Spokesman, 2009). Moda nije sluajno to je Don Haton (John Hutton), dravni sekretar za preduzea i reformu propisa u vladi Novih laburista tokom 2008. godine, prestao ak i da tvrdi da je glavna prednost autsorsinga smanjenje trokova. Industriju javnih usluga, rekao je, treba podsticati jer postoji znaajan izvozni potencijal u ovoj industriji koja raste. Podsticanje i pomaganje firmi iz UK da to vie iskoriste ove prilike proizvee znaajnu dobit ne samo za njih, ve i za ekonomiju UK. Zakljuak je da je najbolji nain na koji vlada moe da pomogne industriju javnih usluga u inostranstvu upravo kroz odravanje takmiarskog okvira koji podstie dinaminu i uspenu industriju javnih usluga u UK. Videti Executive Summary introduction to Julius, Public Services Industry Review, str. v. Meunarodna organizacija za standardizaciju, koja broji 2.700 tehnikih komiteta, potkomiteta i radnih grupa, postavila je meunarodne tehnike standarde za irok opseg razliitih industrijskih procesa. Postojanje tih standarda znai da je mogue trgovati sa ISOsertifikovanom kompanijom (ili joj prepustiti autsorsovane poslove) sa uverenjem da e rezultati biti predvidljivi i standardizovani. Time se uklanja potreba za detaljnim nadzorom. Na isti nain su, recimo, elektrini standardi omoguili da se neki ureaj prikljui na struju preko standardizovane utinice uz garantovanu sigurnost da e ispravno funkcionisati.
29 30
ISO Survey, 2009, dostupno na http://www.iso.org.
46
puta za svega deset godina. U meuvremenu, milioni radni ka/ca irom sveta stekli/e su sertifikate akreditovane od strane IT kompanija kao to su Sun, Oracle, Cisco, Microsoft i drugih, to im je omoguilo da uu na transparentno globalno trite poslova, na takav nain da je njihove vetine, sada u potpunosti jasne poslodavcima, bilo mogue zameniti vetinama drugih radnika/ca. Novokvalifikovani/a posednik/ca Cisco sertifikata sada, na primer, moe na internetu31 da sazna da e, zahvalju jui svojim kvalifikacijama, zaraivati prosenu godinju platu od 69.401 amerikih dolara u UK, ili 14.518 dolara u Indiji. Oni/e koji/e ne mogu da prodaju svoje vetine velikim multina cionalnim korporacijama, mogu da ih aukcijski ponude najve em ponuau na vebsajtovima kao to je oDesk.32 Da bi se pruio nekakav nagovetaj veliine globalne rezervne armije stvorene na ovakav nain, moe se ukazati na to da je samo je dan od Microsoft sertifikata, Microsoft Certified Professional (MCP), u vreme pisanja ovog teksta posedovalo 2.296.561 radnika/ca.33 S obzirom na to da se radi o zanimanju koje je, jo koliko 1980ih godina, bilo rezervisano za malobrojnu elitu sa znaajnom pregovorakom moi,34 ova brojka je zapanjujua.
U ovom sluaju: http://www.certificationskit.com/ciscocertification/ciscocertifica tionsalarystatistics.

31 32 33 34
B. Caraway, Online Labour Markets: An Enquiry into oDesk Providers, Work Organisation, Labour and Globalisation, 4(2), 2010, str. 111125. Detaljno sam pisala o promenljivim profesionalnim identitetima IT radnika/ca unutar konteksta globalizacije u U. Huws, New Forms of Work New Occupational Identities, u N. Pupo i M. Thomas, ur, Interrogating the New Economy: Restructuring Work in the 21st Century, Peterborough, Ontario: Broadview Press, 2010. Dostupno na http://www.trainsignaltraining.com.
47
URSULA HJUS
VI Mnoge kompanije, u kojima ovi/e nemanuelni/e radnici/e trae zaposlenje meusobno se nadmeui, rasle su eksponen cijalno tokom poslednjih etvrt veka. Neke od njih nastale su iz uslunog sektora proizvodnih kompanija, a ponekad iz finansij skih ili kompanija za pruanje poslovnih usluga. Meu njima su Siemens Business Services, Accenture, Capgemini i Capita, sa tradicionalnom bazom u Evropi ili Severnoj Americi, ali i kom panije koje su potekle iz Indije, popout Infosys, Wipro i Tata Software Consultancy, koje su isprva pruale relativno osnov ne IT usluge, ali su brzo uspele da napreduju u lancu vrednosti i postale globalni lideri u ofor obavljanju autsorsovanih poslov nih procesa (business process outsourcing). Postoje i kompanije koje se vie fokusiraju na snabdevanje manuelnim radnici ma/ama, kao to su Manpower i Group 4 Securicor, zatim kom panije koje se specijalizuju u odreenim sektorima ili vrstama usluga (poput kompanije Vertex koja prua autsorsovane usluge korisnikog servisa), kao i druge koje obuhvataju razliite aktivnosti, poput kompanija Serco i ISS. Ove kompanije nisu pasivni igrai u globalnoj ekonomiji. Oni na tritu aktivno nude svoje usluge vladama i energino lo biraju za ekspanziju autsorsinga, bilo individualno ili kroz pos lovna udruenja kao to su, u UK, Business Service Association (BSA) i National Outsourcing Association (NOA). Mnoge imaju konsultantska odeljenja koja savetuju vladina tela kako da mo dernizuju svoje usluge, preporuujui one vrste strategija za autsorsing od kojih one same, ali i druge kompanije, izvlae ko rist. Ovi konsultanti su naroito aktivni na tritima u nastajanju, 48
kao to je Vijetnam,35 gde razgranata mrea dravnih usluga predstavlja bogat plen. Serco je ak osnovao Serco Institute koji se predstavlja kao nezavisan istraivaki centar (think thank) iz UK koji nudi usluge istraivanja i kreiranja inovativnih ideja o korienju konkurencije i ugovaranja u reformi javnih usluga i razvoju odrivog trita javnih usluga.36 Lejs (Colin Leys) i Plejer (Stewart Player) su analizirali izuzetno agresivno lobiranje kod koalicione i vlade Novih laburista u UK, koje je uobliilo predloge za reformu NZSa iz 2011. godine.37 U sve veoj meri, njihov trini odnos sa vladama, koje su njihovi korisnici, menja se iz onog u kome kupci dre poluge moi (trite kupaca), ka onome u kome dominiraju prodavci (tr ite prodavaca). Jedan od faktora koji dovodi do ove promene u odnosima moi je promenjiva priroda vetina i znanja radne sna ge, kao i vlasnitva nad njima. Tradicionalno, mnogi radnici/e u sektoru javnih usluga su (ukljuujui nastavnike/ce, socijalne i zdravstvene radnike/ce) na svoj posao doneli/e kompleksno mno tvo vetina i bili/e su u mogunosti da deluju prilino autono mno u individualnom odnosu sa svojim klijentima/kinjama. ak i u veoma birokratizovanim sredinama, voenim pravilima, kao to su poreske uprave38, mnogi/e radnici/ce u javnim slubama su
Videti C. Dixon, The Reformatting of State Control in Vietnam, Work Organisa tion, Labour and Globalisation, 2(2), 2008, str. 101118.
35 36 37 38
Dostupno na http://www.serco.com.
Za detaljan opis uticaja koji sve vee oslanjanje danskog poreskog sistema na kori snike servise ima na vetine radnika/ca videti Bramming, Srensen, Hasle, In Spite of Everything: Professionalism as Mass Customised Bureaucratic Production in a Danish Government Call Centre, Work Organisation, Labour and Globalisation, 3(1), 2009, str. 114130.
C. Leys i S. Player, The Plot Against the NHS, London: Merlin Press, 2011.
49
URSULA HJUS
imali/e znaajnu koliinu specijalizovanog, u velikoj meri nepi sanog znanja koje je proisticalo iz njihovog iskustva. Kvalitet usluga je stoga veoma zavisio od postojanja stabilne, posveene radne snage, esto sa snano izraenim profesionalnim i etikim standardima razvijenim unutar zajednica prakse (communities of practice) sa izvesnom koliinom samoregulacije. Procesi koji su deo preduslova za komodifikaciju ukljuuju analizu ovih vetina i zadataka povezanih sa njihovom prime nom. Oni se, potom, razlau na sastavne delove, odreuju se eksplicitni standardi za njihovo sprovoenje, a esto se uvodi i razraena podela rada kojom se rutinski poslovi prebacuju na nie kvalifikovane radnike/ce. Interni oblici kontrole, koje sprovode sami/e radnici/e i koji se prate bilo njihovom linom motivacijom ili kroz povratne informacije kolega/inica ili menadera/ki, tako bivaju zamenjeni oblicima koji su diktirani spolja. Za ovaj proces je neophodno vreme jer esto zahteva postepeno preputanje posla novoj, drugaije obuenoj, grupi radnika/ca. No, ne treba preobuiti samo radnu snagu: korisnici/e usluga takoe treba da se naviknu na to da su tretirani kao konzumenti na masovnom tritu, pre nego kao individualni klijenti/kinje. U ranim fazama autsorsinga, ovaj proces ni u kom sluaju nije zavren. Iz perspektive politikog interesa i efikasnosti neophodan je lagan i neprimetan transfer koji kori snici/e usluga, u njegovim ranim fazama, ne doivljavaju kao unazaivanje, a u izvesnom smislu ga vide i kao poboljanje u poreenju sa rasipnikim i birokratskim prethodnikom. Najlaki nain da se sprovede takva tranzicija je da se iskoristi 50
isto osoblje za pruanje iste usluge. Iz tog razloga obino prvi autsorsing bilo koje usluge (upravo kao kod korporativnog pre uzimanja) ne ukljuuje masovna otputanja, ve pre transfer osoblja od jednog poslodavca ka drugom. U Evropi, ovo je olakano TUPE direktivom (Transfer of Undertakings [Prote ction of Employment] Directive) donetom od strane EU (EC Directive 2001/23) koja prua pravnu zatitu premetenim rad nicima/ama u pogledu njihovih uslova rada, ukljuujui pen ziona prava. Postojanje TUPEa je dovelo do situacije u kojoj reakcija sindikata na autsorsing esto nije direktan otpor, ve fokusiranje na to da se prebaenim radnicima/ama obezbedi da u punoj meri budu pokriveni propisima TUPEa. Industrijske akcije u situacijama autsorsinga javnih usluga su relativno retke, iako se nikako ne moe rei da ih uopte nema.39 Kao posledica niza transfera, na lokacijama gde se autsorsing prvo desio, kao to je UK, obuena radna snaga multinacionalnih kompanija koje preuzimaju autsorsovane poslove se uveala, ne toliko kroz novu regrutaciju sa trita rada, koliko upravo kroz transfere. Na primer, u odeljenju koje prua IT usluge ili u nekom velikom autsorsovanom korisnikom servisu, mogu se nai jedan pored drugog (sa veoma razliitim uslovima pod kojima su zaposleni, nasleenim od njihovih ranijih posloda vaca) radnici/e koji/e su prethodno radili/e u mnotvu razliitih ispostava centralne ili lokalne administracije ili u bankama, proizvodnim ili uslunim kompanijama. Jednom zaposleni/e od
Videti P. Meil, P. Tengblad i P. Docherty, Value Chain Restructuring and Industrial Relations The Role of Workplace Representation in Changing Conditions of Employment and Work, WORKS Project, Higher Institute of Labour Studies, K. U. Leuven, Leuven: HIVA, 2009.
39
51
URSULA HJUS
strane novog poslodavca, mogu uvideti kako njihov posao prolazi kroz itav niz promena neki poslovi se sele u druge filijale kompanije u druge regione ili zemlje, a za one koji su zadrani uspostavljaju se novi pokazatelji uinka i ciljevi koje treba dostii, kao i novi zahtevi da zaposleni budu dostupni za rad tokom vremena koje je ranije smatrano za slobodno. Poto se ugovori kojima se realizuje autsorsing obino sklapaju na relativno kratak period, svako obnavljanje ugovora ukljuivae dalje restrukturiranje. U jednoj studiji sluaja iz UK, IT odeljenje lokalne admini stracije prvo je bilo autsorsovano jednoj velikoj globalnoj IT firmi stacioniranoj u Evropi (Kompanija A). Neki/e zaposleni/e su prihvatili/e otpremninu, dok su se drugi/e prebacili/e u ovu kompaniju. Nakon nekoliko godina, ugovor je trebalo obnoviti i dobila ga je manja kompanija smetena u UK (Kompanija B). Neki/e od prvobitno prebaenih radnika/ca ostali/e su u Kom paniji A, preuzevi nove uloge, neki/e su uzeli/e otpremninu, a neki/e su se zaposlili/e u Kompaniji B koju je potom kupila multinacionalna kompanija bazirana u SAD sa jakom antisindi kalnom tradicijom (Kompanija C). Preostala radna snaga (koja i dalje prua iste IT usluge istoj lokalnoj administraciji) je tako bila zaposlena od strane etiri razliita poslodavca za manje od deset godina. Iako se nije inilo da postoji bilo kakvo formalno krenje TUPE odredbi, tokom tog perioda zabeleen je konstan tni pad u kvalitetu radnog ivota i uslova rada. Jedan radnik, ije je dete umiralo od raka, traio je dozvolu od novog mena dmenta Kompanije C da radi od kue nekoliko dana nedeljno (neto to je smatrano uobiajenom praksom pod ranijim kole ktivnim ugovorom sa lokalnom administracijom), ali je bio 52
odbijen od strane menadera koji mu je rekao da ako posao moe da se radi od kue, moe da se obavlja i iz Indije. Za mnoge koji su zaposleni/e u javnom sektoru jo je pod muklija promena sistema vrednosti: umesto etosa javne slube, gde se rad doivljava kao da ima neko intrinzino znaenje, nastupa komercijalizacija u kojoj rad vodi samo ka punjenju depova deoniara, kako je to rekao jedan IT tehniar. Mno gi/e su svesno izabrali/e da rade u javnom sektoru, rtvujui time mogunost da napreduju kako bi radili na poslu koji je percipiran kao siguran i koristan jer doprinosi zajednici.40 Oni bi mogli postati nezadovoljni radnici koji odbijaju da budu mar ljivi i vredni, sve ono to se ceni kod multinacionalnih kompa nija ija su sada radna snaga. Ipak, kompanijama ovo nije od velikog znaaja jer jednom kada inkorporiraju njihovu strunost mogu ih zameniti mlaom radnom snagom koju je lake obliko vati i koja osea zahvalnost za bilo kakvu sigurnost koju mogu da dobiju. U UK, laburistika vlada jeste obezbedila kakvu takvu zatitu drugoj generaciji zaposlenih u autsorsovanim jav nim uslugama, uvodei poseban propis o pravilima i uslovima rada (twotier code), a koji garantuje da e novi zaposleni, koji rade rame uz rame sa nekadanjim radnicima/ama javnog sektora, primati iste plate i penzije. Meutim, ovaj propis je povuen u decembru 2010, sa dolaskom nove koalicione
Ova studija sluaja je detaljno opisana u S. Dahlmann, The End of the Road: No More Walking in Dead Mens Shoes: IT Professionals Experience of being Outsourced to the Private Sector, Work Organisation, Labour and Globalisation, 2(2), 2008, str. 148161.
40
53
URSULA HJUS
vlade.41 Poreenje uslova rada na istim poslovima u javnom, privatnom i volonterskom sektoru u UK, koristei podatke Lab our Force Survey, otkriva da su u svakom od sluajeva uslovi bili loiji u privatnom sektoru. Na primer, samo 3% zatvorskih slubenika u javnom sektoru ima radni sta manji od godinu dana u poreenju sa 11% u privatnom sektoru, a 10% zaposle nih sa punim radnim vremenom u zdravstvu i linim uslugama u privatnom sektoru radi vie od 48 sati nedeljno u poreenju sa samo 2% onih u javnom sektoru.42 Onog trenutka kada se znanje radnika/ca prethodno zapo slenih u javnom sektoru preuzme, kodifikuje i smesti u baze podataka, ono moe biti, ne samo preneto jeftinijoj radnoj sna zi, ve i upotrebljeno kao kapital od strane novog poslodavca. Na primer, kompanija koja je ve stekla iskustvo u voenju vladinih telefonskih servisa, upravljanju kadrovskom slubom nekog univerziteta, pruanju IT usluga za filijale poreskih upra va ili, pak, pruanju usluga pranja vea za neku bolnicu, u mo gunosti je i da agresivno nudi te usluge drugim potencijalnim javnim muterijama, u drugim regionima ili dravama. Komo difikovano znanje radnika/ca tako predstavlja sirovinu za dalju ekspanziju.
H. Reed, The Shrinking State: Why the Rush to Outsource Threatens our Public Services, London: A report for Unite by Landman Economics, 2011, str. 13.
41 42
Ibid, str. 18.
54
VII Ve sada je akumulirano dovoljno ovakvog znanja da pokre ne ogromno proirenje u obimu autsorsinga. Mete kompanija iz industrije linih usluga su razne, a obrazovanje i zdravstvo su percipirani kao sektori sa najveim potencijalom za rast.43 Pose bno je primamljiva britanska Nacionalna zdravstena sluba, trei najvei poslodavac na svetu (posle kineske Crvene armije i indij ske dravne eleznice).44 Posledice finansijske krize iz 2008. go dine pruile su idealne uslove za takav eksplozivan rast. Potreba za redukcijom dravnih deficita (dugova napravljenih dravnim jemstvima za banke [bailout]) legitimie smanjenje trokova, kao i potragu za efikasnou i ekonomijom obima, a podrava je i retorika o smanjenju dravnog aparata. Promovie se novi model po kome vladina funkcija vie nije da prua usluge nego da ih nabavlja. Ovaj model su neki ve prihvatili sa entuzijazmom. Na primer, u oktobru 2010. godine, lokalno vee Safoka u UK obja vilo je planove da e postati virtuelno vee i da e autsorsovati sve svoje usluge, ukljuujui i administrativne funkcije, smanju jui broj direktno zaposlenih sa 27.000 na samo 300.45 Vee u Barnetu je daleko odmaklo na tom putu sa svojim merama nazvanim Budua forma (Future Shape), objavljenim 2008. godine, za koje se ve pokazalo da su rezultovale veoma malom utedom, delom zbog visoke cene konsaltinga, a pritom dovodei
43 44 45
S. Lister, NHS is Worlds Biggest Employer after Indian Rail and Chinese Army, The Times Online, 20. mart 2004. A. Bawden, Suffolk Council Plans to Outsource Virtually all Services, www.guardian.co.uk, 22. septembar 2010.
Julius, Public Services Industry Review
55
URSULA HJUS
do drastinog pada u kvalitetu usluga, kao i do gubitka radnih mesta.46 (Jo je dramatiniji primer, iako manjeg obima, gradi Mejvud u okrugu Los Aneles, SAD, koji od 1. jula 2010. godi ne nema nijednog zaposlenog, dok sve usluge pruaju nezavisni izvoai ili osoblje pozajmljeno od susednog grada Bela).47 U UK, ija aktuelna koaliciona vlada predstavlja ekstreman primer ovog novog naina razmiljanja, argumentacija vezana za procese koji su na snazi je konfuzna levica, fokusiranjem na rezove, sugerie da je problem samo u veliini budeta predvi enog za javne usluge, dok desnica forsira retoriku o deetatizaciji i decentralizaciji pri tom ne insistirajui na prebacivanju javne imo vine direktno multinacionalnim korporacijama na upravljanje (iako ta opcija nije iskljuena), ve predlaui da je preuzmu volonteri. Zelena knjiga koju je 2010. godine objavila Vlada Ujedinjenog Kraljevstva (Modernising Commissioning Green Paper) citira manifest Liberalnih demokrata i njihovo obeanje da e podrati stvaranje i irenje uzajamnih zajednikih fondova, kooperativa, humanitarnih organizacija i socijalnih preduzea, i omoguiti tim grupama da u mnogo veoj meri budu ukljuene u voenje javnih usluga. U nastavku se kae da su te reforme kljune za ostvarivanje prenosa nadlenosti kojem je ova vlada posveena, prebacujui mo sa centralne vlasti na lokalne zajednice.48
D. Whitfield, Analysis of Development and Regulatory Services Business Case, London: European Services Strategy Unit, 2011.
46 47 48
Cabinet Office, Modernising Commissioning: Increasing the Role of Charities, Social Enterprises, Mutuals and Cooperatives in Public Service Delivery, Cabinet Office Green Paper, London, 2010, str. 5, naglaeno u originalu.
There Goes Everybody, The Economist, 8. jul 2010.
56
U kojoj meri se radi samo o paravanu i u kojoj meri se otva ra prostor za potencijalno novu ulogu nevladinih organizacija (NVO) u pruanju usluga, ostaje pod znakom pitanja. Glo balno, uloga NVO se znaajno promenila poslednjih godina. Ne samo da mnoge, u razliitim stepenima povezanosti, rade u par tnerstvu sa multinacionalnim korporacijama (na primer, Fonda cija Aga Kan [Aga Khan Foundation] u Tanzaniji organizuje obuku za medicinske sestre koju finansira kompanija Johnson and Johnson49), ve su mnoge NVO u celosti finansirane od strane multinacionalnih kompanija. Na primer, aktivnosti orga nizacije New Citizen Life Centre, koja prua zdravstvene uslu ge i pomo u nalaenju posla siromanim migrantskim radnici ma/ama iz Guiinga, migrantskog sela u Pudongu, periferiji angaja u Kini, u potpunosti su finansirane od strane firme Glaxo Smith Kline i slue promociji proizvoda ove kompanije, kao i stvaranju pozitivnog imida kompanije, ali i kapitalizma uopte.50 ini se verovatnim da e se slino meanje uloga sve vie deavati i drugde. ak i ako usluge budu voene od strane NVO, nije jasno kome e one polagati raune i kako. Kratkoro no, ukljuivanje volonterskih organizacija moe da ublai i humanizuje posledice promena dugorono, ini se verovatnim da e multinacionalne kompanije na kraju preuzeti voenje svih onih delatnosti koje su potencijalno profitabilne jednostavno zahvaljujui eksploataciji ekonomije obima koju mogu postii. Gotovo da nije sporno da e glavna posledica ovog novog
Aga Khan Development Network, Upgrading Nursing Studies: Strengthening the HealthCare System in Tanzania, oktobar 2007, dostupno na http://www.akdn.org.
49 50
B. Neilson, Guijing Migrant Village, Transit Labour, 2. decembar 2010, str. 3335.
57
URSULA HJUS
pristupa biti masovno prebacivanje javne imovine na korpora cije koje e se njome sluiti u cilju ostvarivanja profita. Tokom tog procesa, radna snaga iz javnog sektora bie ukljuena u iru masu fluktuirajue radne snage: zamenljive, prekarne i s obzi rom na to da e radnici/e sve vie biti zapoljavani/e od strane posrednika u promenjivim globalnim lancima vrednosti bez stabilnog okvira za kolektivno predstavljanje i pregovaranje. Meutim, ova situacija nije bez svojih kontradikcija. Kada je u pitanju drava, postoji tenzija izmeu njene uloge u privla enju i kontrolisanju kapitala na svojoj teritoriji, sa jedne strane, i njene uloge u otvaranju novog prostora za ekspanziju kapitala, sa druge strane. Unutar vladajuih nacionalnih elita, postoje tenzije izmeu onih koji zahtevaju manju ulogu za administraciju tout court i onih (zastupnika kompanija koje profitiraju od pruanja javnih usluga) koji bi voleli da vide uveanu javnu sferu, dodue otvorenu za profit. Postoje i kontradikcije izmeu nacionalnog interesa za spreavanjem da nezaposlenost dostigne nivo koji bi bilo nemogue kontrolisati i interesa globalnih kompanija da pronalaze najjeftiniju radnu snagu, gde god da se ona nalazi. U svakom sluaju jasno je da je, ako radnika klasa eli da povrati ikakve beneficije u okviru predstojeeg talasa akumulacije (zasnovanog na eksproprijaciji preanjih kolektivnih napora radnitva za redistribucijom), neophodno razviti nove oblike organizovanja, one koji prepo znaju zajedniki interes globalnog proleterijata, zaposlenog od strane globalno organizovanih poslodavaca.
58
Tekst je prvi put objavljen kao U. Huws, Crisis as Capitalist Opportunity: The New Accumulation Through Public Service Commodification, Socialist Register, London: Merlin Press, 201 2. http://www.socialistregister.com/ http://www.merlinpress.co.uk/ Prevod: Nenad Kneevi Redaktura: Darko Vesi i Vladimir Simovi
59
60
Goran Musi
OD SVAIJE-NIIJE DO NEIJE, SAMO IJE? DRUTVENA SVOJINA I JAVNO DOBRO U SRPSKOJ TRANZICIJI
62
NEOLIBERALNE UMOTVORINE Stalno ponavljanje jeste nain na koji odreena ideja puta koren u populaciji. U Srbiji smo okrueni pretpostavkama i konceptima neoklasine ekonomske kole. Vladajua ideologija se delimino reprodukuje upravo tim stalnim verglanjem od strane politiara, medija, pa i obinih ljudi, koji je, esto nesve sno, reprodukuju. U tom smislu, i mi koji elimo da stvorimo nekakvu protivteu vladajuoj ideologiji, moramo takoe upor no iriti i ponavljati nau argumentaciju. Naravno, snaga odre ene ideologije ne moe se svesti na to ko je uporniji u pona vljanju. Potencijal za irenje neke ideje zavisi pre svega od toga koliko ona odgovara stvarnosti tj. drutvenoj praksi. Na prvi pogled, vladajua ideologija je tu u velikoj pred nosti. Ona se ini samorazumljivom. Dovoljno je da izaete iz kue i probate da uete u javni prevoz potencijalni putnici oko vas se laktaju, svako gleda da prvi ue u autobus. Ljudi se ponaaju u skladu sa uslovima u kojima su socijalizovani. Tako bilo kakva pria o zajednikom interesu ili solidarnosti esto biva a priori odbaena jer, zna se: ljudi su egoisti, svako gleda svoj interes, ovek je oveku vuk, itd. Taj famozni homo economicus kao osnovni subjekt neoklasine ekonomije taj proraunati stvor, koji stalno odmerava i pokuava da maksimi zuje svoju dobit, poinje da oslikava nekakvu pretpostavljenu 63
GORAN MUSI
ljudsku prirodu. No, ostavimo za sada po strani pitanje drutvene prakse i vratimo se ve spomenutom verglanju. Naime, da bi irenje odreene ideje bilo uspeno, ona se tokom vremena mora po navljati na razliite naine i na razliitim nivoima. Razrade osnovnih postavki graanske ekonomije nalazimo svuda od akademskih skupova do novinskog naslova, parole, slogana. Meutim, siguran znak da je odreena ideologija zaista zala duboko u odreeno drutvo jeste kada preuzme znaenje izreka, narodnih poslovica ili umotvorina. Ovaj tip difuzije je vrlo moan zato to se izreke koje ive u narodu percipiraju kao optevaee i zdravorazumske maksime. Isto kao to graanske ekonomske kole uzimaju homo economicusa kao ist, neisto rijski subjekt, tako se esto i narodne izreke uzimaju za vene istine, koje se ne dokazuju. Naime, znaenje izreke ko rano rani dve sree grabi, na primer, jeste samorazumljivo, bilo da je u pitanju 19. vek ili informatiko doba. Meutim, kada malo bolje razmislimo, kao to se tokom istorije menja ljudska priroda menjaju se i znaenja koja pripisujemo odreenim izrekama. I tako dolazimo da naslova ovog izlaganja i izreke to je svaije to je niije. Naime, ja ne znam od kada datira ova izreka. Ne znam da li je lingvistika ustanovila kada se pojavila ova formulacija. Krajem Drugog svetskog rata, na primer, ova parola je na naim prostorima mogla da ima pozitivnu kono taciju, ukazivala bi na ukidanje privilegija predratne klase i stvaranje egalitarnijeg drutva. Meutim, za nas je danas pose bno interesantno specifino znaenje i uloga koju je ta izreka 64
odigrala kasnih osamdesetih godina prolog veka u jugosloven skom samoupravljakom socijalizmu. A njena tadanja funkcija je vrlo jasna. Zajedno sa frazom niko ne moe tako malo da me plati, koliko malo ja mogu da radim ona je imala iskljuivo negativnu konotaciju. Ukazivala je na zakljuak kako je drutvena svojina neefikasna, kako su dobra u privatnom vlasnitvu superiorna i kako je sistem u kome svi poseduju sve nekako vetaki, usiljen ili neprirodan. Ako krenemo da preturamo po tampi i arhivama iz tog vre mena, videemo da ove izreke izgovaraju radnici na svakom koraku, iz fabrike u fabriku, kao samorazumljivo objanjenje ekonomske krize u kojoj se sistem naao. Tako, na primer, 1988. godine radnica IMR (Industrija motora Rakovica) za fabriki list kae sledee: U svakoj kui se zna ko je gazda, ko je odgovoran i ko odreuje ta e se i gde potroiti, ali kod nas u drutvenom sektoru svi su odgovorni za sve i niko ni za ta. Zato privatnici bolje posluju, sve je njegovo i on to uva i raspolae time kako najbolje zna. Koliko nam samo materijala ami na zalihama, privatnik to ne bi dozvolio zato sam za davanje irih ovla enja rukovodiocima Krajem 1980ih imamo totalni krah ideologije radnikog samoupravljanja koja jednostavno vie nije nudila odgovore na pitanja koja ljudi postavljaju. Radnici su gledali na maine koje stoje, na blokirane raune, na korumpirane direktore i shvatili u kojoj meri ideal samoupravljakog socijalizma odstupa od real nosti. U taj vakuum spremno ulaze zastupnici slobodnog trita, 65
GORAN MUSI
ideje koja ima dugu tradiciju u okviru samoupravljakog socija lizma, i nude svoja objanjenja za krizu i svoje ideje za izlazak iz iste. Citat koji sam naveo je tipian za taj period i govori u prilog tome da su apologete trinih reenja bile poprilino us pene. Drugim reima, tih par godina pred slom jugosloven skog socijalizma predstavljaju kljuno razdoblje u kome se ve priprema teren za procese koji e punom snagom zapljusnuti nae prostore u naredne dve decenije. NARODNI KAPITALIZAM Kada se govori o prekretnicama koje otvaraju smenu razliitih era ili odreuju putanju drutva za narednih par godina, u Srbiji se obino kao krucijalne godine uzimaju 1991. (raspad Jugoslavije) ili 2000. (kao godina u kojoj je pao Slobodan Miloevi). Popularna je i simbolika 2003. (godina kada je ubijen Zoran ini) nakon tih prvih godina ubrzane tranzicije navodno imamo neku drugu politiku pod Vojislavom Kotunicom, zatim dolazi Boris Tadi i stvari vodi u treem pravcu, itd. Meutim, za razliku od ovih popularnih predstava, ja bih kao kljunu godinu preloma uzeo 1989. i sve dogaaje nakon nje gledao u nekoj vrsti kontinuiteta. Naime, 1989. godine, Savezno izvrno vee pod Antom Markoviem donosi novi Zakon o preduzeima koji, po prvi put nakon Drugog svetskog rata, pred zakonom izjednaava drutvenu, dravnu i privatnu svojinu. Tada se govorilo o izjedna avanju. Dakle, ne o oduzimanju prava nekome na neto, ve o davanju jednakih prava svim oblicima svojine. Ve godinu dana kasnije, usvaja se prvi zakon o privatizaciji u federaciji, 66
da bi 1991. godine svaka od republikih birokratija spremno doekala raspad drave uvodei sopstvene verzije zakona o svojinskoj transformaciji. U Istonoj Evropi tih godina privatizacija se sprovodila putem dva metoda. Prvi jeste sistem direktne prodaje veinskom vlasniku. Drugi jeste bila takozvana vauerska privatizacija, gde su stanovnitvu dodeljivani vaueri za kupovinu akcija dravnih preduzea. Na ovaj nain gledalo se da se pridobije politika podrka stanovnitva za transfor maciju, jer se, za razliku od direktne prodaje, gde jedna osoba ili korporacija, esto strana, preuzima najvee resurse u nacionalnoj ekonomiji, u ovom sluaju radilo o narodnom kapitalizmu, gde se ide na rasprenost vlasnitva u rukama miliona malih akcionara. Ipak, u praksi se pokazalo da izmeu ova dva metoda nema puno razlike. U zemljama koje su u privatizaciju zakoraile kroz podelu akcija, desilo se to da su investicioni fondovi ubrzo otkupili akcije od graana i koncentrisali kapital, da bi te iste fondove, kada su bankro tirali, otkupila drava i prodala ih direktno stranim korporaci jama ili domaim tajkunima. Prema tome, razlika je samo u koracima a rezultati su svuda bili slini. U Srbiji se devedesetih godina prolog veka ilo na takozvano akcionarstvo zaposlenih gde su sami radnici u firmama imali pravo, da pod povoljnim uslovima, otkupe akcije svog preduzea. Dakle, u pitanju je neka vrsta kombi nacije vauerske i direktne privatizacije, gde zaposleni u datom drutvenom preduzeu prvi imaju pravo otkupa deoni ca pod povoljnijim uslovima u odnosu na ostatak graanstva. 67
GORAN MUSI
Ovaj model privatizacije na naim prostorima moemo dove sti u vezu sa specifinom tekovinom jugoslovenskog socijali zma drutvenom svojinom. ta je bila drutvena svojina u jugoslovenskom socijalizmu? To je dosta sloeno pitanje koje bi zahtevalo itav skup posveen samo toj temi. Jedan od razloga zato je to pitanje tako komplikovano jeste i to to sam Savez komunista Jugoslavije (SKJ) nikada nije jasno definisao drutvenu svojinu. Ona je uvek sadrala odreenu dozu ambivalentnosti u sebi. To naravno nije sluajnost. Naime, u zavisnosti od potreba sistema u odreenoj taki razvoja, SKJ je favorizovao jednu od razliitih interpretacija drutvene svojine i time drao razliite puteve ekonomskog razvoja otvorenim. Ono to je navodno bilo nedvosmisleno jeste da drutvena svojina znai povlaenje drave iz uloge vlasnika nad sred stvima za proizvodnju. Istovremeno, meutim, umesto drave, teoretski ne bi trebalo da se pojavljuje nijedan novi vlasnik. Neke funkcije i prava koja u privatnom ili dravnom svojin skom aranmanu pripadaju vlasniku, poput prava upravljanja, prisvajanja i raspodele poslovnog rezultata, izvode se iz rada na drutvenim sredstvima, a ne iz prava svojine. Zaposleni ne postaju vlasnici preduzea ili instalisanog kapitala, ve pome nuta prava imaju samo dok rade u dotinom preduzeu. Tako e, zaposleni ne mogu otuiti preduzee ili njegove deonice. Preduzee trajno ostaje u reimu drutvene svojine, tj. njime uvek upravljaju trenutno zaposleni radnici, aktuelni lanovi radnog kolektiva. Meutim, sama praksa jugoslovenskog socijalizma negi 68
rala je ovu osnovnu pretpostavku. Naime, tokom vremena iskristalisale su se dve glavne tendencije. Sa jedne strane, usled nedostatka demokratskih mehanizama pomou kojih bi celoku pno stanovnitvo kontrolisalo ekonomske tokove, jedina insta nca koja je mogla da garantuje da se drutveni kapital koristi solidarno u interesu drutva kao celine, a ne samo zasebne grupe zaposlenih u datom preduzeu, bila je drava, tj. partija. Sa druge strane, jugoslovenski sistem se u velikoj meri oslanjao na trite i autonomiju preduzea kako bi stimulisao proizvo dnju. Zastupnici ovakve strategije ekonomskog rasta imali su tendenciju da gledaju na drutvenu svojinu vie kao na svojinu samog radnog kolektiva, to jest ljudi koji rade u njemu. Kada bi samoupravno preduzee dolo u konflikt sa oznaenim inte resom ire zajednice, njeno poslovanje bilo bi kritikovano. U vokabularu jugoslovenskog samoupravljakog socijalizma ter min grupnosvojinski odnosi korien je upravo za ovakvu vrstu prokazivanja. On je upuivao na situaciju gde grupa ljudi, obino direktora, zloupotrebljava drutvenu svojinu uvodei kapitalistike odnose moi unutar samog preduzea i meu radnim organizacijama u iroj zajednici. Krajem 1980ih, kao to smo videli, preovladala je ova druga, protrina tendencija, koja je potom posluila kao osnov za potpuni iskorak iz rama samoupravljanja ka priva tnoj svojini i nesputanom trinom poslovanju. Taj prvi talas privatizacije kroz povlaenu kupovinu akcija preduzea od strane samih radnika je krenuo dosta uspeno, naravno sa stanovita onih koji su zagovarali privatizaciju. Rauna se da je do 1994. skoro 70% preduzea u drutvenom vlasnitvu u Srbiji ve zapoelo proces privatizacije. Meutim, usled 69
GORAN MUSI
ratnih okolnosti, nepostojanja finansijskog trita i hiper inflacije, tadanje vlasti su bile primorane da u velikoj meri preobrate ovaj proces. Naime, da bi spreile potpuno obezvre ivanje duga kod plaanja akcija na rate kroz hiperinflaciju, vlasti su, u sklopu takozvane Avramove ekonomske reforme i stabilizacije monetarnog sistema zemlje (nazvane po njenom arhitekti ekonomisti Dragoslavu Avramoviu), donele Zakon o revalorizaciji kojim su inflacioni dobici graana poniteni. Pored otpoinjanja, a zatim i odustajanja od privatizacije putem radnikog akcionarstva, jo jedan krupan ekonomski potez reima Slobodana Miloevia u tom periodu, koji 1990 te diferencira od postpetooktobarske ere, jeste i niz nacionalizacija drutvenih preduzea. Rauna se da je reim u Srbiji nacionalizovao nekih 530 kompanija, koje su bile ocenjene kao bitne za ekonomski razvoj zemlje (JAT, EPS, NIS, eleznice Srbije, svi veliki monopoli, Srbijaume, Galenika, itd). Godine 1997. dolazi do novog Zakona o privatizaciji, koji nudi mogunost zaposlenima da pod povoljnim uslovima otkupe akcije svojih preduzea, meutim, usled opteg osiromaenja i slabe perspektive ovih preduzea, odziv je bio slab. Radniko akcionarstvo tako nije ostavilo neki bitniji trag u industrijskim odnosima srpske tranzicije. Usled opte ekonomske krize, radnici koji su nominalno posedovali deo svog preduzea, u vidu deonica, u ovoj inje nici nisu videli niti priliku za finansijsku dobit, niti pravnu osnovu za vei uticaj na donoenje odluka unutar preduzea. U fabrikama koje su ostale u drutvenom vlasnitvu nastavila je da raste mo direktora, koji su model insajderske privatiza 70
cije i zamrznute tranzicije iskoristili za presipanje drutvenog kapitala na privatne raune. Sistematskim unitavanjem i isisavanjem supstance iz firmi u drutvenom i dravnom vlasnitvu, nastale su prve poslovne imperije na ijem elu su stajali ljudi koji e za par godina iroj javnosti postati poznati pod zajednikim nazivom tajkuni. Konano, 2001. godine dolazi do odustajanja od koncepta radnikog akcionarstva kao glavnog metoda svojinske transformacije i prelazi se na konvencionalniji nain direktne prodaje, to drutvenih, to u meuvremenu podravljenih kompanija, putem tendera i aukcije, jednom veinskom vlasniku. Privatizacija u tom poslednjem periodu dobija na brzini, tako da smo danas, jednu deceniju nakon petookto barskih promena, skoro pri kraju itavog procesa. Za prodaju je preostalo jo par velikih javnih preduzea, koja se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Na pragu smo ulaska privatnog kapitala u komunalna preduzea. Jasno je da je strategija privatnog kapitala ulazak i u sistem dravnog zdravstvenog osiguranja, itd. Moemo ustanoviti da su u srpskoj ekonomiji ostala samo mala ostrva koja jo uvek nisu izloena trinoj logici profita. Dakle, vidimo da se nekih dvadeset i kusur godina od proklamovanja jednakosti razliitih oblika svojine, nakon toboe mirne koegzistencije drutvenog, dravnog i privatnog vlasnitva, dogodilo to da je privatni kapital pro drao sve oko sebe. Kako nazvati ovaj proces? U naoj javnosti u opticaju su razni eufemizmi. Tako se govori o tranziciji, pribliavanju Evropi, ukljuivanju u svetsku podelu rada, itd. Pa ipak, mi, 71
GORAN MUSI
kojima je u interesu odbrana javnog dobra, ne bismo smeli nekritiki usvajati ovu terminologiju. Najbolji nain da se opie gore opisani proces jeste rei glasno i jasno da je u pitanju restauracija kapitalizma na ovim prostorima. Mnogi izbegavaju upotrebu rei kapitalizam jer se plae da e zvuati staromodno ili ideoloki obojeno. Za tako neto nema razloga, pogotovo od poslednje globalne ekonomske krize, kada se u svetu ta re vratila na velika vrata kao termin kojim se opisuje savremena ekonomija i tekoe u koje je zapala. Zato uopte insistirati na tom terminu? Zbog injenice da ako postavimo jasnu dijagnozu problema sa kojim se suoavamo, bie nam lake pronai prave naine da se uhvatimo u kotac sa njima. Kapitalizam je sistem koji postoji malo vie od dve stotine godina i njegovi glavni mehanizmi su u velikoj meri ve istraeni i poznati. Karl Marks je jo u 19. veku opisao osnovnu prirodu ovog sistema. On je rekao da je jedna od osnovnih karakteristika kapitalizma da on nikada ne miruje, da je uvek u pokretu. Naime, kapital stalno mora da se reprodukuje, da stvara novi viak vrednosti, jer ako stane, on je mrtav. Upravo zato kapital ima potrebu da se stalno iri, da ulazi u sve delove ekonomskog ivota i u sve pore drutva. Ako se osvrnemo dvadeset godina unazad, videemo da smo izloeni upravo takvom jednom procesu. itav period se najbolje da sagledati kao era konstantnog irenja trine logike profita na sve delove drutva. Dakle, moemo da govorimo o korupciji, o partokratiji, o nesposobnosti politi ara, meutim mi grebemo po povrini problema sve dok na te pojave ne ponemo da gledamo kao na nusproizvode i renja trita i profitne logike. 72
ODBRANA I KONTRANAPAD Onda se logino postavlja pitanje: kako se odbraniti? Gde povui crtu? Gde rei: U redu, ovo nam je bitno i ovde sada vie nema prolaza za trine principe? Pre svega, kako to uraditi? Tu neminovno dolazimo do koncepta javnog dobra i uviamo jednu intresantnu stvar. Naime, svaki od pobrojanih privatizacionih zakona tokom prethodne dve decenije pokuava da povue neke granice opsega privatne svojine. Poetkom devedestih, drutvena svojina je sa velikom mukom formalno pravno razdeljena na dve kategorije: na dobra koja podleu kupovini i prodaji, i na tzv. javna dobra koja nisu izloena slobodnoj cirkulaciji kapitala, dakle, ne smatraju se klasinom robom. Privatizacioni zakon iz 2001. godine, koji je najag resivnije do tada zastupao prodaju drutvene i dravne imovine, ve u lanu 3, izriito kae: Predmet privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva i dobra u optoj upotrebi, kao dobra od opteg interesa. ak i Ustav postavlja odreena ogranienja po tom pitanju. Naime, prema lanu 85. Ustava Srbije: Stran ci ne mogu da poseduju dobra od opteg interesa, ve samo mogu dobiti koncesiju na njih. I to nije nita neobino, veina ustava modernih drava koje se oslanjaju na trino privrei vanje ima ovakve odredbe. Za nas je tu interesantno uoiti dva momenta. Prvo, postaje jasno da pravna kategorija javnog dobra nastaje na ukidanju drutvenog dobra. Javno dobro se uvodi kao mizerna kompen zacija za naputanje ideje drutva koje organizuje svu svoju privrednu aktivnost u interesu veine i prelazak u sistem u kome se gro ekonomske aktivnosti odvija na profitnim osno 73
GORAN MUSI
vama. Pod dva, postavlja se pitanje kako graanska ekonomska nauka i pravni sistem odluuju o tome ta je javno, a ta privatno dobro? Po kojim kriterijumima? Kako utvrditi grani ce? Gde je ta idealizovana, a nikad dostina razumna mera, balans izmeu dela ekonomije koji kontrolie drava, odnosno drutvo i onog koji je u privatnim rukama? Neoklasina eko nomska teorija polazi od pretpostavke da su neka dobra inherentno, po svojoj prirodi takva da je bolje da budu u optem posedu (npr. prirodni monopoli, ume, reke, vojska, ulina rasveta, itd), dok je za veinu drugih dobara loginije da budu u privatnom posedu. Ali tu dolazimo do problema, zato to ne postoji opta saglasnost meu graanskim ekonomistima oko toga gde povui tu crtu razgranienja. Ako idemo od drutva do drutva, od zemlje do zemlje, primetiemo razliita shvatanja toga koje je to dobro na koje svi polau pravo. Na primer, u Zapadnoj Evropi, gde postoji jaka tradicija radnikog pokreta, nailazimo na rasprostranjeno miljenje da obrazovanje treba da bude javno dobro. Sa druge strane, npr. u Sjedinjenim Amerikim Dravama, u javnosti ne postoji takvo uverenje. Veinski deo kolovanja, posebno visokog kolstva, funkcionie po trinom principu. Slino je i sa zdravstvenim osiguranjem. Moda ste uli da se u Americi digla velika praina oko Obaminog programa univerzalnog zdravstvenog osiguranja. Za jedan znaajan deo populacije i javnog mnjenja koje je naklonjeno trinoj paradigmi, takva pomisao je skandal, svojevrsan tabu. Primera postoji na hiljade. Uzmite javne povrine ili parkove, u Evropi, pa i kod nas, zdra vorazumski je da su parkovi ili bazeni javni i svima dostupni. U Brazilu, pak, veina zelenih povrina i bazena se nalazi u 74
okviru zatvorenih stambenih kompleksa, gde ljudi ive ogra dom izolovani od javne sfere. ta moemo da zakljuimo iz ovih primera? Pre svega da ne postoji nikakva podela na javna i privatna dobra koja vai univerzalno. Dolazimo do zakljuka da je podela izmeu javnih i privatnih dobara u sutini stvar drutvenog konsenzusa u odreenom istorijskom trenutku. Trenutno, jo uvek postoji konsenzus meu stanovnitvom u Srbiji da, recimo, zdravstve na zatita treba da bude javno dobro koje je svima podjednako dostupno, od koje svi imaju korist i od ijeg bi unitenja svi, ili velika veina populacije, osetila teke posledice. Meutim, slian rezon moemo uspostaviti za bilo koju drugu privrednu granu ili preduzee. Uzmimo na primer Smederevsku elezaru Sartid. Ona u nau atmosferu emituje toksine susptance, kojima smo svi mi izloeni bilo da smo zaposleni u njoj ili ne. Sa druge strane, Sartid snabdeva sirovinama stotine prerai vakih fabrika u Srbiji, od kojih zavise desetine hiljada radnika i njihovih porodica. Dakle, stavljanje Sartida pod drutvenu kontrolu bi bilo u direktnom interesu veine stanovnika Srbije. I tako moemo ii dalje i dalje, od preduzea do preduzea, od fabrike do fabrike Postavlja se pitanje kako pokrenuti borbu za javno dobro, kako se odbraniti i eventualno u nekom sledeem koraku krenuti u ofanzivu protiv trine logike? Kako se taj drutveni konsenzus pomera u nau korist? To se svakako nee desiti samo od sebe. Srpsko drutvo je atomizovano, i nakon brojnih izneverenih obeanja i mobilizacija koje nisu dale oekivane rezultate, svaki pokuaj kolektivne akcije se unapred doekuje 75
GORAN MUSI
sa sumnjom. Ljudi uglavnom pokuavaju da nau individualne izlaze iz krize. Takoe, ideoloki pritisak vladajue klase je izrazito jak. Alternativni koncepti i kritiki diskursi su, ako su i postojali proteklih godina, danas potpuno iezli iz medija u javnom mnjenju postoji potpuna saglasnost oko generalne putanje kojom se ovo drutvo kree, za domae politiare i analitiare nedoumica je samo kojom brzinom se taj put treba nastaviti. Za poetak potrebno je u javnost vratiti borbu ideja. Nama su danas potrebna nova objanjenja, nove parole, nove izreke, nova shvatanja narodnih poslovica, koja e objasniti trenutnu drutvenu krizu. Ako zaista elimo da budemo efikasni u borbi za javna dobra, ako elimo da budemo dosledni u borbi za opti interes, ne smemo preuzimati idejni aparat i analizu naeg neprijatelja. Javno dobro jeste sastavni deo dominantne pro trine ideologije u Srbiji danas. Njena funkcija u velikoj meri jeste normativna, tj. slui prihvatanju shvatanja po kom sva dobra koja se jasno ne oznae kao javna moraju biti privatna. Dakle, ukoliko elimo da sauvamo delove ekonomije koji funkcioniu za dobrobit celokupnog stanovnitva, mi pre svega moramo razviti kritiku teorije javnog dobra. Da bismo uspeno odbranili javno dobro i proirili njegove uske granice, mi ga moramo i prevazii. Tokom borbe za odbranu javnog dobra uvek moramo odravati perspektivu drutva u kome se celo kupna ekonomska aktivnost odvija u korist celog drutva, a ne samo aice bogataa, budui da je velika veina drutva upravo ta pokretaka snaga koja omoguava funkcionisanje pri vrede. Ne smemo se zadovoljiti malim ostrvima za koja moe 76
mo da se uhvatimo u moru privatnih dobara, iji status ionako nikada nije siguran u pravnom sistemu drave koja se bazira na privatnoj svojini. Da bi nae ideje dobile na odjeku, potrebno je da korespondiraju sa odreenom drutvenom praksom. U protiv nom e ih ljudi odbaciti kao moda lepe, ali utopijske ideje, kao neto nerealno. Obini ljudi, radnici, uglavnom ne ue iz knji ga, ve iz sopstvenog iskustva. Opta apatija e vladati sve do momenta kada radnika klasa ne doivi prvu pobedu, prvi trijumf, ma koliko mali on moda bio. Do prvog uspenog pri mera pokreta baziranog na solidarnosti koji ide protiv zvanino proklamovanih vrednosti. Vremena je malo. Privatizacija je ula u svoj fini i zaista nije fraza ako se kae da nam je ovo moda poslednja ansa da preokrenemo stvari. Mnoge industrijske grane su do te mere unitene da radnici u njima i da hoe vie nemaju mesto na kome bi se organizovali. Privatizacija je sada zakucala i na vrata komunalnih preduzea. Meu graanima jo uvek postoji ideja o tome da su komunalna preduzea neto to zadovoljava potrebe svih i stoga treba da budu zatiena od upliva privatnog kapitala. Sa druge strane, u samom komunalnom sektoru imamo nekih 4050 hiljada zaposlenih, to za dananje standarde srpske ekonomije uopte nije zanemarljiva brojka. U novembru 2011. godine bili smo svedoci protesta radnika iz komunalnih delatnosti u centru Beograda, na kome su se po prvi put ujedi nili najvei sindikati u Srbiji pod jasnom parolom odbijanja 77
GORAN MUSI
predloenih zakona koji uvode privatni kapital i profitnu logiku u komunalni sektor. Dakle, potencijal za borbu je prisutan. ak bih se usudio da kaem da ako se dobro organizujemo i snab demo dobrim idejama, ovaj put anse su na naoj strani. Ova konferencija je omoguila da mlada levica u Srbiji uspostavi kontakt sa sindikatima iz javnog sektora. Hajde da se potru dimo da ona poslui kao jedan mali, ali znaajan korak u pravcu daljeg organizovanja za opte dobro.
Tekst je transkript izlaganja koje je Goran Musi odrao na konferenciji U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 201 2, Beograd).
78
III KONKRETIZACIJA
Primo Kraovec
RAD U NAUCI I KULTURI
80
U svom izlaganju govoriu o radu u nauci i kulturi. Pokuau da podvuem odreene paralele i ukaem na slinosti koje se mogu pronai u nainu i organizaciji rada u obe ove sfere. Prvobitna napomena jeste da, kada budem govorio o stanju nauke, priau o procesima koji su znaajni za evropski nauni prostor, ali zbog vremenskog ogranienja prikaz e biti pomalo pojednostavljen to znai da ne odgovara nuno zatee nom aktualnom stanju u nekoj konkretnoj zemlji, ali generalno oznaava odreene trendove. Dakle, pokuau da obuhvatim generalne procese komercijalizacije i privatizacije u polju nauke kao celine, kako u institucijama univerziteta tako i u istraivakim institucijama, koji, u svojim pojedinanostima, mogu varirati u odnosu na kontekst. Kada je u pitanju polje nauke, vano je napomenuti da za procese privatizacije i komercijalizacije, za razliku od posled njeg velikog talasa privatizacije u Evropi tokom 1990ih godina, kojim su bili zahvaeni teka industrija u dravnom vlasnitvu, infrastruktura i finansijske institucije, nije karakteristina for malna promena vlasnitva, ve se, sa jedne strane, osnivaju privatni univerziteti kao nekakvi paralelni sistemi obrazovanja koji postoje pored javnih univerziteta, a sa druge strane deava se ono to ekonomisti nazivaju endogena privatizacija ili unutranja privatizacija: reorganizacija samih radnih procesa kroz uvoenje kapitalistike discipline u fazi produkcije, uvo 81
PRIMO KRAOVEC
enje poslovnih hijerarhija, poslovnih modela voenja finansija itd. Ranije je, na primer, na univerzitetima, ali i drugim insti tucijama koje su bile u slubi javnog dobra i drutvene repro dukcije, nain rada bio specifian i u mnogo emu drugaiji od klasinog naina rada u fabrikama, u kojima znaajno prevla dava kapitalistika disciplina. Sa stajalita kapitala, kulturno, nauno i univerzitetsko polje, predstavljaju ogromne zalihe neiskoriene vrednosti (untapped resources u terminologiji Evropske komisije) gde itava ta univerzitetska infrastruktura, poput knjinica i labora torija, samo eka pravi momenat za svoj komercijalni outlet. To, dakle, znai da je, sa stajalita kapitala, univerzitetsko polje neiskorieno, neefikasno i neproduktivno, pa je jako vano preuzeti uspostavljenu infrastrukturu i za njenu potencijalnu ili postojeu vrednost pronai odreenu vrstu komercijalne aplika cije. To ak i otvoreno priznaju gurui ove nove produkcije znanja, poput Majkla Gibonsa (Michael Gibbons) i Helge Novotni (Helga Nowotny), koji su napisali istoimenu knjigu koja slui kao osnovna referenca novim reformatorima viso kog kolstva. Kada govorimo o univerzitetskom polju, vano je spomenuti da tu postoje dva razliita, po nekim takama ak i suprotna procesa. Samim tim, itekako ima smisla podeliti ovo polje na polje za istraivanje, sa jedne strane, i pedagoki deo univerziteta, sa druge strane. U planovima i strategijama Evropske komisije, koje su saete u krovnom dokumentu Evropa 2020, preporuka vla 82
dama zemalja lanica EU je da se istraivaki instituti izuzmu iz mera tednje i da se javne investicije u njih ak poveaju, jer je pretpostavka da upravo proizvodnja novih naunih otkria i ekonomski upotrebljivih inovacija predstavlja formulu za prevazilaenje krize, te budui privredni rast i razvoj u Evropi. Poveane javne investicije u istraivaki sektor predstavljaju pokuaj poveanja produktivnosti konstantnog dela kapitala, kapitala investiranog u tehnologiju i strojeve radi se na raz vijanju strojne tehnologije koja moe biti upotrebljiva i u klasinoj industriji, ali i u sektoru usluga, poput informacijske i komunikacijske tehnologije. Dakle, istraivaki instituti ostaju javni, ostaju javno finansirani, ak se i poveavaju budetska izdvajanja za njih, ali dolazi do promene njihove svrhe i njihovog naina rada. Najjednostavnije reeno, pokuavaju se socijalizovati research&development trokovi privatne industrije u najirem smislu, ukljuujui i kulturnu industriju, industriju usluga itd. Tako privatni sektor prenosi na javni sektor svoje izuzetno visoke research&development trokove: razvoj tehnologije zahteva pre svega visoke plate strunjaka, veoma skupu labora torijsku opremu, a proces istraivanja je najee i izuzetno neizvestan jer se ne moe unapred odrediti rezultat, niti proces istraivanja moe biti potpuno kontrolisan, te se ulae dosta novca u neto to moe trajati i nekoliko godina i na koncu se pokazati kao neuspeno, ili, pak, neka druga firma moe proizvesti bolja reenja, itd. Ovo svakako dovodi do gubitka novca samog kapitaliste, pa se zbog rizika neizvesnosti, ogrom ni trokovi plata i opreme prenose na javni sektor. Dakle, ne radi se o klasinoj neoliberalnoj logici koja ree budetska 83
PRIMO KRAOVEC
sredstva nekoj javnoj instituciji, ve je u pitanju daleko sloenija situacija. U ovom sluaju, poveavaju se izdvajanja za javnu instituciju barem se apeluje na pojedinane nacionalne vlade da idu u tom smeru ali se ona neposredno stavlja u slubu socijalizacije trokova privatnog sektora. Situacija u pedagokom delu univerziteta je dosta drugaija. Veina zemalja u EU smanjuje izdatke, odnosno neadekvatno finansira pedagoki deo jer se trokovi za prenos znanja i rad sa studentima pokuavaju prebaciti na lea samih studenata kroz uvoenje i rast kolarina. Dakle, generalni trend je da studenti, kroz svoje doprinose, finansiraju sve vei deo pedagokog procesa. Zbog toga, recimo, profesori esto ne ele da podre proteste protiv komercijalizacije univerziteta jer se njihove nadnice isplauju upravo iz studentskih kolarina. Recimo, u Sloveniji se celokupan doktorski studij finansira od kolarina (s tim da studenti mogu uputiti molbu za retroaktivnu dravnu subvenciju, koja je do nedavno bila automatska u iznosu izmeu 50% i 60% kolarine). Prole godine su kolarine poveane za 30%, a negde ak i za 40%, to se pravdalo ekonomistikim argumentom da su to realni trokovi doktor skog studija. Zato su ba studenti ti koji bi trebalo da snose sve trokove, ostalo je neobjanjeno. Ovde se, za razliku od investicija u istraivako polje, gde se tei poveati produktivnost konstantnog dela kapitala, radi o pokuaju poveanja produktivnosti varijabilnog dela kapitala, odnosno same radne snage ili, kako se to kae u zvaninim do kumentima Evropske komisije, o skills upgrade ili investment in human capital. Pedagoki deo univerziteta podreuje se 84
potrebama na tritu radne snage. Zaboravlja se univerzalistiki ideal koji bi vaio za evropsko visoko obrazovanje kao uni verzalno i socijalno pravo svih, bez obzira na ekonomski poloaj. Sve vie se ponavlja argument da neka zemlja ima i previe fakultetski obrazovanih ljudi sa kojima ne zna ta dalje da radi. Pritisak je takoe i u smeru diverzifikacije visokog kolstva: reorganizacija starih i otvaranje novih programa poku ava se sinhronizovati sa potranjom na tritu radne snage. Dakle u potpunosti se gubi univerzalistiki humanistiki mome nat kao aspekt obrazovanja, a gola tehnika korisnost istupa u prvi plan. Razlike izmeu istraivakog i pedagokog dela, kada je u pitanju reorganizacija radnog procesa, nisu velike jer se u oba sluaja radi o proletarizaciji rada, to podrazumeva poveanje intenzivnosti rada, nadzora i discipline, ali i standardizaciju naina rada. Standardizacija naina rada se na pedagokom podruju sprovela kroz Bolonjsku reformu, koja nastoji jednoobrazno standardizovati i napraviti meusobno samerlji vim itav evropski visokokolski prostor. Kada je u pitanju istraivaki sektor to je jo u zaecima. Tu se radi o strategiji Evropskog istraivakog prostora (European research area) koja bi predstavljala ekvivalent udruenog trita samo za pod ruje trita znanja i ideja. Uvode se i poslovni modeli upravljanja i paralelne hijerar hije. Pored onih klasinih akademskih hijerarhija po statusu, uvode se i hijerarhije po kojima je postalo vano koliko je ko sposoban privui investitora, dobiti sponzorstva iz privatnog sektora ili finansije raznih fondova preko odreenih projekata, 85
PRIMO KRAOVEC
itd. Uvode se, takoe, i odnosi konkurencije na sve razine, odnosno od makro nivoa, koji podrazumeva nadmetanje poje dinanih drava (gde se npr. drave u Evropi nadmeu ko ima bolje univerzitete), preko nadmetanja pojedinanih univerziteta, pojedinanih fakulteta i pojedinanih odseka jednog fakulteta, pa sve do razine pojedinaca, do mikro razine, gde se pojedi nani istraivai, profesori i asistenti takmie meusobno. Tako se npr. asistenti, usled ogranienog broja radnih mesta, nad meu meusobno ko e postati naredni profesor, profesori, sa druge strane, se takmie ko e imati vie naunih objava, a istraivai za dostupnost ogranienih izvora finansiranja. Ovo takmienje je potpuno suprotno i u antagonistikom odnosu naspram tradicionalnog, prethodnog sistema javnih inovnika, kao institucije koja se brinula za dekomodifikaciju radne snage. Sam nain rada, u takvom kontekstu, je pre svega bio dosta humaniji, leerniji i omoguavao je neki minimum dostojanstva i linog razvoja samih radnika. Moda jo vanije, njihov dohodak je bio politiki odreen snagom njihovog sindikata, snagom njihove organizacije protiv dravnih ili bilo kakvih drugih vanjskih pritisaka. Danas je trend da se, kao i u privatnom sektoru, pokuava uvesti princip da visina nadnice bude zavisna o odnosu ponude i potranje na tritu radne sna ge, dakle, o isto ekonomskim zakonima koji vae za slobodno trite. To, pre svega, znai individualizaciju same politike visine nadnica za ta je uslov upravo razbijanje sistema javnih inovnika, te poveanje uloge i vanosti projektnog i honorar nog rada i naina plaanja. Ako itamo strategije prethodne, nominalno leve vlade u 86
Sloveniji, videemo da je tu predstavljen itav niz strategija koje bi se implementirale na celokupan javni sektor, od domena zdravstva, preko univerziteta, do kulture. Zajednika taka je bila potreba za razbijanjem sistema javnih inovnika i za uvoenjem modela individualnog takmienja, to je na terenu znailo da prosena nadnica u sektoru pada, ali se ona najvia poveava. Dakle, uvodi se sistem individualne konkurencije i individualnog takmienja oko ogranienog broja bolje plaenih pozicija, dok velika veina zaposlenih u tom sektoru zarauje manje. Jo jedna znaajna promena u nainu rada je fleksibilizacija na svim razinama, to podrazumeva fleksibilizaciju radnog vremena, statusa zaposlenja i naina plaanja. O ovome svedoe sve ei ugovori na odreeno vreme umesto na neodreeno, honorari umesto redovnih mesenih plata, nestalno ili fleksibilno radno vreme, to je zapravo eufemizam za rad preko vikenda, za noni rad, za rad u vreme praznika, itd. U skladu sa ovim treba spomenuti i prisilnu mobilnost radne snage: usled teeg dobijanja posla u gradu u kojem se ivi, u kojem se poseduje odreeni socijalni kapital, gde je uspostavljena odreena korespodencija i sl, ljudi se podstiu na selidbu u cilju potrage za zaposlenjem. Tome slue i razliiti uvedeni programi poput Erazmusa ili postdok mree, koji podstiu flipersko prebacivanje prekvalifikovane nezaposlene radne snage. U raspravama koje su bile javno istaknute, a u vezi sa promenama i reformama visokog kolstva, esto se problema tizovalo i pitanje same humanistike. Argumentacija se svodila 87
PRIMO KRAOVEC
na to da se prirodne i tehnike nauke lako uklapaju u dati ekonomski sistem jer su po definiciji korisne industriji i priva tnom sektoru, dok plemenitim znanjima, poput filozofije, istorije ili lingvistike, preti propast. U stvari, plan koji postaje sve eksplicitniji, jeste da se humanistika pretvori u servis kreativne i kulturne industrije: specifino znanje jezika, pozna vanje kulture ili sposobnost apstraktnog miljenja, sada se pokuavaju mobilizirati i komercijalno aplicirati ba na pod ruje kulturnih i kreativnih industrija, koje su, pored strategije drutva znanja, jo jedna karta na koju Evropska komisija i sa njom povezane institucije igraju kako bi obezbedile put izlaska iz krize. To bi bio nekakav link izmeu aktualnih kulturnih i visokokolskih politika na razini EU. Kulturne i kreativne industrije predstavljaju pokuaj stvaranja nove, ali i reformu realno postojee, neformalne ili alternativne kulture, njenu komercijalnu mobilizaciju upravo kroz aplikaciju humanistike, koja je moda na prvi pogled izgledala suvino ili anahrono u itavoj toj debati oko reforme visokog obrazovanja. Ilustracija ovoga je i aktuelan slovenaki primer u kojem se, u procesu racionalizacije dravne uprave koju sprovodi nova vlada, sma njuje broj ministarstava, pa su tako spojena ministarstva za visoko kolstvo sa jedne i za kulturu sa druge strane. Potom je predstavljena nekakva sloena strategija razvoja i nauke i kul ture i traenja komercijalne aplikacije golemih zaliha vrednosti koje se nalaze u oba ova sektora. No, neformalni vaninstitucionalni deo kulture ne predsta vlja itavo podruje kulture. Na nekom najpojednostavljenijem 88
makro nivou imamo jo i nacionalnu kulturu koja je rascepljena izmeu tradicionalistike i nacionalistike funkcije na jednoj strani i univerzalistike prosvetiteljske funkcije na drugoj strani (to je znaajno i za humboltovski univerzitet koji ima univer zalistiku, prosvetiteljsku funkciju, ali i pokuava da reprodu kuje znanje o narodu i narodnoj kulturi i svest o privrenosti nacionalnoj dravi). Tenje ka komercijalizaciji i privatizaciji ovde za sada nisu toliko izraene, a pogotovo u novostvorenim nacionalnim kapitalistikim dravama gde ekonomske i politike elite jo nisu sprovele projekat prelaska u EU. Za njih je ovo polje previe vano u ideolokom smislu, pre svega u kontekstu formiranja nacionalne svesti, i predstavlja rezervat izuzet iz slobodnog trita. Sasvim suprotno, komercijalna pop kultura ve decenijama, pa ak i ranije u socijalizmu, funkcionie na trinim osnovama, pa je tu teko govoriti o komercijalizaciji. Zbog toga u naem regionu najosetljivije podruje komercijalizacije kulture predstavlja ba alternativna kultura i tzv. nezavisna umetnost, gde se poveava intenzitet rada i uvodi fleksibilizacija radnih odnosa kao i honorani naini plaanja. Paralelno sa tim, odvijaju se slini procesi i u nauci. to se tie strategija borbi i udruivanja, mogu se izdvojiti generalni trendovi sa napomenom da situacija na terenu varira u zavisnoti od konkretnih odnosa snaga: koje partije su na vlasti, kakva je relativna snaga sindikata u odnosu na udruenje poslodavaca itd. Naravno, ne moe se dati nekakav univerzalan recept, ali se moe dati jedan opti orijentir u kom smeru se moe odvijati borba na podruju kulture i nauke. Konkretno, u Sloveniji je sa udruivanjem Ministarstva za 89
PRIMO KRAOVEC
kulturu i Ministarstva za nauku i visoko obrazovanje postalo oigledno da e doi do smanjenja sredstava na obe razine, a rezovi e se posebno odraziti na pedagoki deo univerziteta i neformalnu, nezavisnu kulturu. Linija odbrane, na kojoj su se naunici, profesori, akademici i radnici u kulturi poeli udru ivati, bila je autonomija oba ova podruja sa zahtevom za ukidanje rezova. U kontekstu urgentne situacije, kakva je bila ova u Sloveniji, kada se preti rezovima od 300 miliona evra go dinje za kulturu, to bi znailo preko noi propast itave neza visne ili alternativne scene, ovo bi mogao biti taktiki suvisli potez. Ipak, zahtev za autonomijom, kao generalna orijentacija, dosta je problematian. Za ilustraciju toga posluie jedna opskurna anegdota. Naime, Mihael Polanji (Michael Polanyi), za razliku od brata Karla Polanjija (Karl Polanyi), politiki liberal i ekonomski desniar, poetkom tridesetih godina 20. veka putovao je po Sovjetskom Savezu. Tada se susreo sa sovjetskim naunicima sa kojima je razgovarao o razlikama izmeu zapadnoevropske i socijalistike naune politike. Izmeu ostalog, susreo se i sa Buharinom koji ga je okirao svojom izjavom da ista, autono mna znanost u socijalizmu ne postoji. Kada se vratio u Evropu, poeo je pisati traktate protiv centralnoplanske privrede, drei kako dravna intervencija u ekonomiji direktno vodi u totalitarizam. Kasnije se u jednom od svojih najuticajnih radova, The republic of science, posvetio pitanju kako bi trebalo biti ure eno znanstveno polje. Mihael Polanji se tu zaloio za istu i autonomnu znanost, a za argumentaciju je zapravo posluila 90
polemika protiv tada dosta snanog britanskog pokreta Social relations of science, posveenog planiranju u nauci. U svrhu te polemike Mihael Polanji je razvio koncept vieg naela, koji bi, u njegovoj utopijskoj neoliberalnoj perspektivi, trebalo sluiti kao opte naelo regulacije drutva u celini. Kako se ekonomija moe slobodno razvijati samo u sistemu slobodnog trita (zatienog od planerskih interferencija), tako i nauka moe opstati samo kao slobodna i autonomna na jednak nain na koji je slobodno i autonomno trite. Zbog toga se naivno insistiranje na istoi i autonomiji nauke (ili univerziteta) temelji na unutranjoj organizaciji naunog polja po trinom modelu, ili, kako je to nazvao sam Mihael Polanji, po modelu trita ideja (zajedno sa meusobnom konkurencijom pojedinanih naunika, sistemom naunih objava kao imita cijom cenovnog sistema i sl). Pitanje koje se ovde postavlja je da li je uopte mogue zamisliti neku autonomnu, istu nauku, bez da se, svesno ili ne, sluimo nekom vrstom metafore slobodnog trita. Ono to je zanimljivo jeste da dananji reformatori, potpuno suprotno od Mihaela Polanjija, ele podrediti znanost privatnoj privredi i potrebama na tritu radne snage. Oni danas ponavljaju, po nekoj perverznoj logici, kritiku koju su 1968. godine iznosili pobunjeni studenti kojima je univerzitet smetao kao isto akademska kula od slonovae, koja nema veze sa realnim drutvenim borbama, koja nema veze sa politikim revolu cijama, koja nikako ne zna da reaguje na pitanje imperijalizma, na pitanje kapitalizma i zapravo se bavi svojim, od konkretne drutvene stvarnosti odvojenim, pitanjima. 91
PRIMO KRAOVEC
U diskursu novih reformatora ezdesetosmaka kritika se vraa u jednom pervertiranom obliku. Promaivi metu za pedeset godina, nakon to se na univerzitete uspeo probiti i feminizam i kritika kolonijalizma i radnike studije i istorija radnikog pokreta, javljaju se ljudi koji kritikuju univerzitete da su previe zatvoreni, da je u pitanju kula od slonovae, da se treba vie povezati sa drutvom kao celinom, da treba postati odgovoran, ili EU renikom reeno accountable, drutvu kao celini. Meutim, drutvo ovde predstavlja samo eufemizam za ekonomiju koja je viena jednodimenzionalno: to to su na univerzitet prodrla pitanja koja su ranije postavljali samo drutveni pokreti, za nove reformatore nije pravo uspostavljanje veze sa drutvom, ve je prava veza sa drutvom stavljanje univerziteta direktno u slubu ekonomskog rasta i kapitala. Ako se postavimo u defanzivnu poziciju pozivanjem na autonomiju odreenih sfera, mi moemo kratkorono zaustaviti infiltraciju kapitala ali po cenu politike neefikasnosti teorije: pozivanje na autonomiju znai ili politiku neodgovornost ili politiku indiferentnost teorije, koja, kao svaka indiferentnost, samo pasivno reprodukuje postojee stanje. Ja bih ovde predloio jednu vrstu neobuharijanstva, to bi znailo prihva tanje izazova veeg povezivanja sa drutvom kao celinom, a posebno sa ekonomijom, ali jedino pod uslovom da defincija ekonomije ukljuuje rad i radnike, odnosno da se definie kao sistem produkcije u kojem svu vrednost stvaraju sami radnici. Na tom tragu moe se raditi na povezivanju studentskog i radnikog pokreta. Dakle, treba ponovo vratiti kritiku teoriju na univerzitete, kritiku teoriju koja moe dati iru perspektivu i orijentaciju radnikom pokretu. 92
Tekst je transkript izlaganja koje je Primo Kraovec odrao na konferenciji U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 201 2, Beograd).
93
94
III KONKRETIZACIJA
Vida Kneevi
NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI
96
U ovom izlaganju u se baviti kratkom analizom neoliberalnih pritisaka u polju kulture, a na primeru sluaja grada Beograda, poevi od teze da neoliberalni pritisci u tom polju, u polju kulturne politike, kulturne proizvodnje ali i disti bucije, svakako postoje i trenutno se deavaju. Pokuala bih da prikaem, kroz nekoliko primera razliitih projekata u Beo gradu, na koji nain se zapravo ti pritisci odvijaju. Govoriu o procesima liberalizacije, deregulacije, privatizacije sektora kulture, o nainu na koji kultura utie na urbanu regeneraciju, ali i o komercijalizaciji i festivalizaciji polja umetnosti i kulture. Ovo je naroito uoljivo na primeru Beograd 2020 koji je zapravo projekat grada Beograda kao kandidata za Evropsku kulturnu prestonicu 2020. godine. Tu bih spomenula i projekat Beogradizacija Beograda koji je u uskoj vezi sa projektom Beograd 2020, ali i MIXER festival, kao i projekat Soho Beograd, iniciran od strane kompanije Luka Beograd, itd. Nakon konanog sloma socijalizma, u svim drutvenim sferama poinje prodor savremenog kapitalistikog sistema koji se najee naziva neoliberalnim. Ove transformacije su neminovno uticale na razliite strukturalne promene i u sektoru kulture, koji se vremenom sve vie prilagoavao globalnim trendovima. U Srbiji su te transformacije naroito uoljive nakon 2000. godine. Prilikom razmatranja ovih procesa treba 97
VIDA KNEEVI
napomenuti da svaki lokalitet ima svoje drutvene specifinosti koje ine da se ista globalna logika donekle razliito kontekst ualizuje i manifestuje. U savremenoj postindustrijskoj (postfordistikoj) ekono miji, procesi kapitalistike proizvodnje i ekonomskog razvoja se sve vie usmeravaju na takozvani tercijalni sektor sektor usluga (javne slube i administracije, razne slube za stano vnitvo pota, zdravstvo, obrazovanje, usluge u preduzeima, trgovina, turizam, transport saobraaj, ugostiteljstvo, usluge odravanja). esto se ne uvia znaaj koji tercijalni sektor ili sektor usluga ima u globalnoj ekonomiji. U takvim procesima, uprkos pomenutim mogunostima za lokalne specifine kon tekstualizacije i manifestacije, kultura generalno postaje sve primamljivije podruje za pokretanje i razvoj kapitalistike ekonomije, te se posmatra iskljuivo kroz ekonomske para metre (koliko je zaraeno, koliki je broj posetilaca, koliko pri vatnih investitora je privueno, koliko profita u drugim, bliskim sektorima poput turizma je generisano, itd). To je naroito izraeno u veim urbanim zonama, gde kulturna politika ozbilj no uestvuje u urbanoj regeneraciji, razvoju turistike industrije i ostalih usluga, rastu trita nekretnina, itd. U pomenutim procesima uvek se radi o sprezi privatnog kapitala i dravnih ili gradskih struktura vlasti koja omoguava da se javni (drutveni/zajedniki) resursi ulau u privatne inicijative kako bi se generisao profit ili bar kako bi se stvarali uslovi za njegovo budue generisanje oni, naravno, idu samo u korist privatnom kapitalu, a nikad za opti interes svih stano vnika. Vladajua (politika) elita tako uestvuje u reprodukciji 98
kapitalistikih odnosa koji jesu na snazi. I tu se deava svojevrstan paradoks: dok sa jedne strane, neoliberalni pritisci zahtevaju od drave da se konstantno povlai i da kulturni sektor prepusti logici slobodnog trita, sa druge strane, privatizacija kulturnog sektora se upravo bazira na eksploataciji (postojeih, dravnih i drutvenih) infrastrukturnih i insti tucionalnih resursa nasleenih iz prethodnog sistema. Naime, postojei kulturni resursi su tekovina socijalizma, tokom koga je izgraeno mnotvo javnih/drutvenih institucija i gde je dominantna kulturna politika bila bazirana na konceptima: kultura po meri oveka, kultura za sve tj. kultura u svako selo, i gde se, od uspostavljanja samoupravnog socijalizma, prema paradigmi drutvene, a ne dravne svojine, radilo na tome da svako mesto, pa i najmanje, ima svoj Dom kulture koji je, uglavnom, autonomno ili poluautonomno voen od strane lokalne zajednice ili je bar miljen na taj nain. U drutvenoj praksi to je znailo da se ira populacija, tada najveim delom ruralna, kroz sprovoenje takve kulturne politike, politiki i kulturno emancipovala, uestvujui u procesima urbanizacije i modernizacije, dok se danas, kroz spregu privatnog kapitala i (gradskih) struktura vlasti, eksploatiu postojei javni domeni koje je drutvo stvaralo kao zajedniko dobro. Ipak, treba naglasiti da se pomenuti istorijski period mora takoe kritiki posmatrati, bez i najmanje doze nostalginog seanja. Prema dananjoj neoliberalnoj kulturnoj politici, koncept kulturne tj. kreativne industrije u kome dominira ekonomistiki princip je kljuan. Takav pristup podrazumeva da kulturna proizvodnja mora biti samoodriva, ekonomistiki samerljiva, dok se radnici i radnice u ovom sektoru primoravaju da privre 99
VIDA KNEEVI
uju po (samo)preduzetnikoj logici. Vane posledice takve kulturne politike prisutne su i na ideolokoj ravni. Naime, postavlja se pitanje na koji nain savremena kulturna proiz vodnja, kroz koncepte kreativne i kulturne industrije, oblikuje savremenog preduzimaa, tog proizvodnog homo economicusa kako ona utie na oblikovanje svesti savremenog potroaa? Upravo je njena kulturna, ali i obrazovna funkcija, da kulti vie proizvoaa na nain da on istovremeno bude i sofisti ciran i edukovan potroa, onaj koji ima izgraen sopstveni ukus i koji uiva u mnotvu konzumacije koju mu nudi savre mena proizvodnja, naroito kada je u pitanju sektor uslunih delatnosti koje zauzimaju sve vei znaaj u ekonomiji savreme nog grada. Upravo tako izgraen potroa dalje generie svoje potrebe i time pokree dalji razvoj savremene ekonomije. Paradigmatian primer gore navedenih procesa je EXIT festival u Novom Sadu. Pod okriljem privatnojavnog partne rstva, privatno preduzee EXIT, naime, dobija najvei deo gradskog javnog budeta za kulturu i to za neprofitni sektor. Dodatno, preko svojih privatnih podfirmi, EXIT tim u potpunosti monopolizuje i eksploatie infrastrukturne i institu cionalne resurse grada Novog Sada iskljuivo za svoje privatne inicijative. Ipak, za gradske elnike oni predstavljaju najus peniju inicijativu u kulturi koju grad treba da podri. to se tie Beograda, tek u poslednjih par godina se generiu tako veliki projekti kao to je EXIT festival u Novom Sadu. Zapravo, ovde bismo mogli rei da je konkretnu ulogu u tim procesima imala jedna politika partija, Liberalno demo kratska partija (LDP), jedna od prvih koja je objavila program 100
za novu kulturnu politiku baziranu na neoliberalnoj logici raz voja kreativne industrije. Razvoj kulturne politike predlau u smeru otvorenog preduzetnikog duha, razvoja kreativnih indu strija, saradnje privatnog i javnog sektora, ekonomistikog modela kulturne politike dakle, po ve svim gore iznetim globalnim kapitalistikim trendovima. Prvi primer je projekat Beograd 2020, iniciran i predloen upravo od strane LDPa tokom 2009/10. godine, a vrlo brzo i prihvaen od strane uprave grada Beograda, dok je kljunu ulogu u njegovom promovisanju imao gradonaelnik Dragan ilas sa svojim timom menadera. U okviru ovog projekta pokrenut je veliki broj javno privatnih partnerstava, od kojih je moda najznaajniji projekat Beogradizacija Beograda, na nekim mestima pominjan i kao pripremni projekat za Beograd 2020. Taj projekat je ishod sporazuma koji je grad Beograd potpisao sa Naftnom indu strijom Srbije o zajednikom stratekom delovanju u oblasti kulture. Pored ekonomskog interesa koji je nesumnjiv, u ovom sluaju vano je naglasiti i snaan ideoloki aspekt koji ima za cilj ideoloku mobilizaciju celog drutva u okviru ire ideoloke matrice istorijskog revizionizma koja je na snazi ve neko vreme. Radi se o promovisanju predratnog, graanskog, kapitalistikog drutvenog sistema vrednosti proizvoenjem razliitih pseudoistorijskih narativa. Na veb sajtu projekta Beogradizacija Beograda se moe proitati da recitovati aka Prevera uz burek u rano jutro, imati as fizike kulture dok etate parkom, dobiti karte za pozorite u kladionici ili na pijaci, nije nita neobino. Cilj je uspostavljanje pravih vred nosti, a to je obaveza. Mi smo tu obavezu razumeli i reili da 101
VIDA KNEEVI
pomognemo Beogradu da se probudi tamo gde je zadremao. A zadremao je, dakle, krajem Drugog svetskog rata. itavo ide oloko, politiko i ekonomsko naslee socijalistikog drutva eli se izbrisati i povui direktna paralela sa ideologijom gra anskog drutva pre Drugog svetskog rata. Ovaj projekat je pri lino opasan jer je u svojoj sutini kulturrasistiki budui da promovie princip da jedino pravi Beograani mogu da parti cipiraju u takvom kulturnom modelu. MIXER festival je takoe partnerski projekat Beograda 2020 i jedan od kolskih primera pokuaja urbane regeneracije tj. dentrifikacije odreenih delova grada kroz kulturnu proiz vodnju. MIXER je od ove godine (2012) preseljen u Savamalu, deo Beograda pored reke Save, koji je industrijski zaputen, a obiluje simbolikim kapitalom koji se odnosi na, opet predratni, boemski duh grada, i gde su kljuni ciljevi socijalna i urbana transformacija tog dela grada. Preko ovakvih projekata razvoja kreativne industrije, zapravo se generie budua ekonomija grada, ali ne ona koja je u cilju svih njenih graana, ve u interesu privatnog kapitala, u smislu razvoja turizma ili razvoja privatnih poslovnostambenih objekata koji su visoko elitistiki i ekskluzivistiki, a koji zapravo za posledicu imaju klasnu segregaciju stanovnitva. Takoe, projekat Grad na vodi, koji je pokrenut od strane kompanije Luka Beograd a preko projekta SOHO, na direk tan nain koristi kulturnu i umetniku elitu u cilju podizanja vrednosti tom industrijskom delu grada koji se eli otuiti od graana i graanki. Dakle, krajnji cilj je otuiti javno zaje dniko dobro priobalja i pretvoriti ga u privatni stambeno 102
poslovni objekat. Iz ugla gradske uprave dolazi isprazna retori ka kojom se tvrdi da e se ulaganjem javnih sredstava u kulturu podstaknuti ekonomski razvoj i generisati dalji ekonomski rast grada. Zaista, taj rast postoji, ali je pitanje za koga jedino za vladajuu politiku i ekonomsku elitu koja postaje sve bogatija, dok srednji i nii slojevi postaju sve siromaniji. Navedeni procesi doprinose poveanju klasnih razlika to se i ogleda u slici grada koji postaje ogledalo izrazito raslojenog drutva, a posledice kulturne industrije, proizvodnje spektakla, festivalizacije i komercijalizacije polja kulture i umetnosti, zap ravo ine da se nezadovoljne mase pasiviziraju, da im se priuti zabava, oseaj uitka i utisak da su deo globalnog sveta.
Tekst je transkript izlaganja koje je Vida Kneevi odrala na konferenciji U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 201 2, Beograd).
103
104
III KONKRETIZACIJA
Dubravka Sekuli
LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD
106
Ja u se u ovom izlaganju baviti prostorom, ali ne samo prostorima kulture i prostorima za kulturnu produkciju, ve uopte (javnim) prostorom. Temi prostora u gradu, trans formacije i konteksta prostora kao javnog dobra, moglo bi se prii iz razliitih uglova, od kojih bi jedan, recimo, mogao da bude otuenje i razvlaivanje drutva kroz privatizacije firmi i industrija, iskljuivo zbog njihovih lokacijskih ili prostornih kapaciteta. Uprkos tome, ja u se fokusirati na primer temat skog parka Terazije na Novom Beogradu jer se kroz raspakivanje tog kompleksnog primera mogu razumeti modeli i strategije vezane za otuivanje i razvlaivanje drutva, kao i odnos prema prostoru onih koji njime upravljaju. esto se kao kljuna, za promene u Jugoslaviji, navodi 1989. godina. Ipak, ako se fokusiramo na prostor i prostorne transformacije u jugoslovenskom kontekstu, posebno na grad Beograd, ja bih ponudila 1986. godinu kao prekretnicu. Te godine desile su se dve stvari koje e umnogome postaviti pravac razvijanja javnog prostora i uopte prostorne politike grada Beograda. Naime, tada se zavrio veliki istraivaki projekat Urbanistikog zavoda u Beogradu koji je vodio direktor zavoda Milo Perovi, posle toga i profesor na Arhi tektonskom fakultetu na predmetu Istorija savremene arhitek ture. Tim projektom, koji se zvao Iskustva prolosti, a zavrio se izlobom i publikacijom, kulminirala je postmo 107
DUBRAVKA SEKULI
dernistika kritika Novog Beograda kao modernistikog pro jekta planiranja grada. Kritika se, spolja gledano, zasnivala iskljuivo na formalnom prigovoru oko veliine i organizacije novobeogradskih blokova uz zakljuak da to nije humano, da su te urbane strukture prevelike u odnosu na tradicionalne gradske blokove starog Beograda. Dakle, komparacija stare beogradske matrice nasuprot super blokova Novog Beograda zasnivala se na iskljuivo formalnoj kritici koja nikada nije uzela u obzir kontekste u kojima su te dve razliite matrice proizvedene. A konteksti su bili sledei: urbana matrica starog Beograda razvila se najvie u kapitalistikom, pekulativnom kontekstu, izmeu Prvog i Drugog svetskog rata, u kojem je veina stambenih zgrada graena ili za trite ili za rentijerstvo. Urbana matrica Novog Beograda nastala je u vreme kada je prostor smatran javnim dobrom i resursom o ijem razvoju (bi trebalo da) odluuje celo drutvo, dok je pravo na stan bilo zakonom regulisano. Dakle, moemo rei da se u senci formalne kritike polako razvija politika bazirana na ideji da se prostor najkvalitetnije razvija uz jak input privatnog kapitala ili neke interesne grupe. Projekat Iskustva prolosti raen je u okviru Urbanistikog zavoda jo od 1979. godine i moe se smatrati da je bio tiha priprema za promene u zakonodavstvu i nainu izrade urbanistikih planova, koje su se desile takoe 1986. godine. Te godine, na inicijativu CEPa (Centar za planiranje urbanog razvoja), koji je 80tih godina predstavljao progresi vne urbanistike tendencije, a koji je danas, posle privatizacije od strane dela zaposlenih, postao najmoniji urbanistiki biro, menja se procedura izrade regulacionih planova. Izrada regu 108
lacionih planova do tada je bila ekskluzivni domen Urbanisti kog zavoda kroz koje je grad usmeravao i kontrolisao razvoj. Nova pravila omoguila su da se regulacioni plan radi van Urbanistikog zavoda, ukoliko postoji investitor za neku lokaciju. Dakle, planiranjem izgradnje i ureenja Beograda, odnosno Srbije i Jugoslavije, pored CEPa, poinju da se bave i velika graevinska preduzea, koja su ve imala svoje urbanistike biroe (poput Energoprojekta), i koja su esto bila direktno zainteresovana, zato to su bila i investitori. Posle dica te odluke bila je da je grad odustao od izrade regulaci onih planova za lokacije neinteresantne investitorima, a razvoj grada poeo je da se usmerava iskljuivo u skladu sa trinim interesima. Time zapoinje era investitorskog urbanizma koja i danas traje, i ta 1986. godina je kljuna za odustajanje od ideje prostora kao javnog dobra i resursa za sve o ijem plani ranju i razvoju treba da se pita celo drutvo, a ne iskljuivo onaj ko ima kapital. Neodgovorno raspolaganje prostorom od strane grada, zapoeto tada, nastavlja se sve do dananjih dana, kulmini rajui u poslednjih par godina skandalima oko Luke Beograd ili fabrike Beko. Sada bih se osvrnula na primer tematskog parka Terazije na Novom Beogradu, iju je realizaciju u okviru projekta Beogradizacija Beograda sprovela optina Novi Beograd. Na sajtu B92, 26. januara 2012. godine pojavila se vest pod nazivom Duh starog grada na Novom Beogradu. Pomonik gradonaelnika grada, ivorad Anelkovi, je tada izjavio da je osnovna ideja ovog projekta, pokazati kako je Beograd 109
DUBRAVKA SEKULI
izgledao pre 80 godina, odnosno, kako se nekada ivelo i boravilo u objektima koji se danas nalaze u centru grada. Projekat Beogradizacija Beograda poeo je pre godinu i po dana u cilju promovisanja i vraanja pravim beogradskim vre dnostima. Replika jednog trga iz 30ih godina prolog veka jedan je od najlepih naina za to. elja je da se pokae ono to moe da se vidi samo na starim fotografijama. Stari Beo grad je imao prepoznatljive kafane, gospoda su nosila cilindre a dame se etale u veernjim toaletama sa lepim eirima, lepezama i suncobranima u rukama. Na ovom jedinstvenom prostoru, nalazie se kafane i hoteli u kojima e sluiti konobari odeveni u uniforme iz tog doba, uz brojna druga kulturna deavanja, poput izlobi, filmskih projekcija, pred stavljanja starih zanata i prodaje suvenira. Trg e biti dobra destinacija za turiste zbog svakodnevnih deavanja koja e tu biti organizovana, a bie pogodna i za snimanje filmova. Ono to je interesantno, jeste da je prvobitna ideja bila da se tematski park smesti u blok 39, gde je planirana izgradnja Centra za nauku, ali je onda izmeten preko puta bloka 24, pored eleznike stanice Novi Beograd to je kao dodatnu posledicu imalo i raseljavanja Roma sa te lokacije kako bi se otpoela izgradnja. Dnevne novine Blic su tada objavile vest da izgradnja tematskog parka tee po planu, pa se ono to je na poetku zvualo kao lo vic ispostavilo kao realnost gde niko nije postavio pitanje zbog ega Optina gradi tematski park neega to postoji u istom gradu, ili, zbog ega se uopte finansira iz budeta izgradnja filmskih kulisa tematskog parka. Interesantan je i lanak iz Blica u kom se tvrdi kako: itelji Novog Beograda vie nee morati da prelaze reku da 110
bi se etali jednom od centralnih ulica, Terazijama, jer e jedno takvo mesto, samo jo koju deceniju starije (!), imati u svom komiluku. Ono to je ovde problematino jeste da novinarka koristi izraz itelji gotovo oduzimajui status graana ljudima koji ive na Novom Beogradu i koji e postati punopravni graani samo onda kada dobiju pseudo stari trg koji je nastao u potpuno drugoj ideolokoj matrici u odnosu na Novi Beograd. Dakle, projekat Beogradizacija Beograda na Novom Beogradu, ima bitnu ideoloku dimen ziju jer se kroz sintagmu izgradnja duha starog grada na Novom Beogradu zapravo implicira duh potpuno drugaiji od onog u kome je nastao Novi Beograd, koji je bio srce soci jalistikog projekta i drutva ravnopravnosti. Tematski park Terazije na Novom Beogradu je svojevrsno zabijanje kolca u srce socijalistikog grada ravnopravnosti. U stvari, ovaj projekat je deo ireg revizionistikog duha koji je prisutan danas u drutvu, a koji pokuava da obrie sve mogue eman cipatorske tendencije jugoslovenskog projekta i da abolira simboliku Terazija iz 1941. godine. Tretman javnog dobra i javnog prostora u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata predstavlja kvalitativno drugaiju epohu i u odnosu na monar histiku Jugoslaviju i u odnosu na period posle raspada SFRJ. Novi Beograd se danas pokazao kao pogodan za ovakvu vrstu ideoloke i prostorne intervencije jer se na toj lokaciji pre 1945. godine nalazilo movarno zemljite, pa shodno tome ne postoji prethodni vlasnik koji ce moi da kae to je moje u procesu restitucije. Takoe, u predizborno vreme (april 2012. prim. ur.), neko moe i da kae ipak se neto gradi, optina investira u neto, otvorie se tu neka nova radna mesta, ali ono 111
DUBRAVKA SEKULI
to je bitno jeste da to u ta optina odluuje da investira jeste tematski park, koji nije ak ni javni prostor koliko god da se insistira na tome da je to park, ve neto to je medijska reprezentacija nekog, u ovom sluaju, javnog prostora. Tematski park nije javni prostor, bar ne u onom smislu u kome mi podrazumevamo to javno. Na primer, u tematskom parku Terazije verovatno nee biti dozvoljen trajk ili bilo kakav vid protesta ili javno okupljanje. Takva tematizacija prostora, gde on postaje specijalizovan za jednu temu, uglavnom ukida odreene aspekte javnog, jer taj prostor postaje strogo kontrolisan, ako ni zbog ega drugog, onda zbog odanosti temi. Uobiajena je praksa da takvu vrstu tematizovanog javnog prostora grade privatni investitori, koji su uslovljeni od strane grada, da zarad dozvole da grade malo vie ili vee objekte, deo dobijene lokacije pretvore u prostor koji treba da bude dostupan svima. Tako se stvara prostor koji je proizveden kroz privatno javno partnerstvo gde vlasnitvo tog prostora i dalje ostaje u rukama investitora, ali je eksploatacija javna. Ti prostori, tako tematski obojeni, stvaraju jedan specifian ambijent, takav da ne ele svi ni da ga koriste. Takve prostore je teoretiar arhitekture iz Njujorka, inae poreklom sa ovih prostora, Miodrag Mitrainovi, zgodno nazvao PROPASt (Privately Owned Publicly Accessable Space with a Theme). Prostor privatnog vlasnitva, u kojem je dozvoljen pristup javnosti, organizovan je oko neke teme. U osnovi, za proiz vodnju PROPASta neophodna je simbioza dravnih i ko mercijalnih interesa zato to je bazina infrastruktura (putevi, struja, instalacije, itd.) na koju se ukljuuje taj novi prostor gotovo uvek javna i esto se ta infrastrukturna mrea proiruje 112
javnim novcem zbog tog vanog prostora. Kategorije privatno i javno postaju irelevantne upravo zbog toga to je doivljaj samog prostora de facto privatizovan, indivi dualizovan i komodifikovan kroz temu. Tematski park je po pravilu prostor konzumacije i troenja a ne prostor socijalne reprodukcije i prostor subjektivizacije javnog. U stvari, pravi se pseudo javni prostor. Kod nas, upravo sam grad odluuje da gradi takav prostor. On ostaje u vlasnitvu grada i grad je taj koji investira iz budeta. Banalno reeno naim (poreskim) parama finansira se izgradnja prostora u kome se od nas oekuje da budemo iskljuivo pasivni korisnici muterije. Ovde dakle, drava potpuno odustaje od bilo kakvog posmatranja prostora kao resursa ili infrastrukture i iskljuivo se fokusira na to da je prostor roba koju treba eksploatisati, a da su graani klijenti. Grad Beograd je posle 2000. godine mnoge lokacije prodao, tj. dao na korienje, pa sada, putem novog Zakona o grae vinskom zemljitu, uz pekulacije sa taksama i konverzijama, pravo na koritenje postaje i pravo na vlasnitvo, to sasvim sigurno ne ide u prilog javnosti. Ovakva vrsta tematizacije, moe se dovesti do ekstrema, pa recimo nekome moe da padne na pamet da kae da je 300 metara prostora oko Hrama Svetog Save jedna ambijentalna celina posveena pravoslavlju, i da ljudi ne mogu tu da se okupljaju, dre za ruke itd. Uvoenje teme ograniava graane da koriste javni prostor na nain na koji sami ele, uslovljavajui naine na koje je primereno koristiti prostor, dok graani postaju samo korisnici, koji treba da igraju po zadatim pravilima. 113
DUBRAVKA SEKULI
Radi se, dakle, o ideji investitorskog urbanizma koju grad potpuno internalizuje i poinje i sam da primenjuje investitorsku logiku. Sa jedne strane, sam grad odustaje od ideje planiranja, iako se nominalno prave generalni planovi, to je u stvari jasan znak da grad odustaje od bilo kakve konceptualizacije, ukoliko prostor ne zadovoljava kriterijum robe koju treba eksploatisati. Takoe, problematina je ideja investitorskog urbanizma po kojoj se planovi detaljno rade iskljuivo ako postoji neki kapital koji treba da se oplodi. Dakle, tu imaginacija prostora dolazi iskljuivo iz pozicije investitora, a nikako iz drutvenog imaginarijuma. Lefevr, francuski teoretiar koji je promosivao sintagmu pravo na grad, napade na javni prostor definisao je kroz investitorsko planiranje i urbanizam koji se u stvari osmiljavaju i izvode, bez sakrivanja, za trite i sa namerom profita. Ono to je novo tu, jeste da investitori vie ne prodaju kue ili zgrade, ve se sada bave prodajom imaginacije. To je karakteristino i za projekat Luka Beograd jer su tu u pitanju privatni interesi koji kau mi imamo ideju ta ovaj prostor moe da bude, a urbanisti to prihvataju. Tu je i izjava Vuka urovia (iz CEPa) koji kae voleo bih i ja da to bude park, ali da je drava htela da to napravi, ne bi joj trebalo pedeset godina za to, niti bi to prodala privatnom investitoru. On je to rekao za lokaciju na kojoj se nalazi BEKO1, ija je
Nakon to je BEKO, tekstilna fabrika smetena u samom sreditu grada jo od 20tih godina prolog veka, ula u steaj, odbor poverilaca je prodao fabriku zgradu grkom investitoru Lambda development, koji zapoinje proces promene regulacionog plana kako bi se omoguila izgradnja rezidencijalnokomercijalnohotelskog kompleksa zatvorenog tipa. Za izradu tog regulacionog plana unajmljuju CEP.
1
114
namena poetkom marta promenjena regulacionim planom i gde je sada dozvoljena izgradnja sedmospratnice. Dakle, od industrijskog objekta u zelenilu, sada se gradi jako gusta grad ska struktura koja najvie podsea na deo Dorola, recimo, izmeu ulica Strahinjia Bana i Gospodar Jovanove. Urbani sta e na ovo rei pa dobro, drava da je htela, napravila bi neki park, ali poto nije, mi smo tu da facilitiramo ono to se od nas trai. Primer BEKO je tu interesantan zato to je investitor 2008. godine zahtevao pravljenje novog detaljnog regulacionog plana. etiri godine je trebalo da proe da bi oni dobili taj regulacioni plan, to pokazuje da tu nita nije raeno tokom noi, ve su se stvari, u korist privatnog kapitala, odvijale korak po korak. Za razliku od projekta Luka Beo grad, gde postoji taj koruptivni aspekt, ovde je sama proce dura deregulisana iskljuivo u korist kapitala. Dakle, zakoni su tako napisani, a procedura definisana sa minimalnim ukljuenjem javnosti ili bilo koga ko bi mogao da kae ta je elja javnosti. Ono to je pitanje iza svega ovoga, jeste kako uopte, u sistemu u kom ivimo, sprovesti bilo kakav pritisak da se prostor grada eksploatie i reprodukuje sa idejom za dobrobit svih i za razvoj celog drutva, a ne iskljuivo u korist kapitala, jer se u tom sluaju on koristi za izgradnju luksuznih stanova, hotela, trnih i sportskih centara itd. Tako e i loka cija BEKO biti ono to se zove gated community ograeno naselje kojem pristup imaju samo oni koji tu i borave. Evo kako je to bilo 1985. godine, odnosno kako je ideja javnog prostora bila definisana u Zakonu za planiranje i ure enja prostora: Ideja planiranja prostora i svih radnih ljudi u jedinstvenom sistemu drutvenog planiranja, obezbeuje raci 115
DUBRAVKA SEKULI
onalno koritenje i ureenje prostora u skladu sa ciljevima drutvenog i ekonomskog razvoja, ouvanje i racionalno ko rienje prirodnog bogatstva i zatitu i unapreenje ivotne i radne sredine. Planiranje i ureenje prostora zasniva se na pravu i dunosti radnika i svih radnih ljudi da raspolau prostorom, uvaju prirodne i radom stvorene vrednosti, spre avaju tetne posledice koje ugroavaju te vrednosti i da obezbeuju i unapreuju drutveni i prirodni razvoj. U no vom Zakonu o prostornom planiranju i urbanom planiranju iz 2009. godine prvi pojam koji je definisan je energetski efikasna zgrada. Ne postoji definisan termin javni prostor. Danas je neophodno insistirati na ouvanju i proirenju javnog prostora jer se on nalazi pod udarom privatizacije kako javni tako i nekadanji drutveni prostori (kroz priva tizaciju nekih fabrika iskljuivo zbog lokacijskih i prostornih kapaciteta, kroz procese otuenja vojne imovine, itd). Postoji odreeni nivo razlike izmeu koncepta javnog prostora i prostora kao zajednikog dobra (urban commons). Prava na upravljanje i razvijanje prostora kao zajednikog dobra ima neposredna zajednica, iji zahtevi mogu biti u koliziji sa irom javnou koja kroz gradske institucije upravlja javnim prosto rom. Ono to je bitno za diskusiju, u kontekstu ove konferen cije, jeste istai da je prostor resurs i infrastruktura, a ne samo roba. Takoe, potrebno je izvriti pritisak da se prostor grada planira i eksploatie u skladu sa potrebama svih, a ne samo onih koji kroz novac kvantifikuju svoju investiciju (izmeu ostalog i zbog toga to se viak vrednosti u gradu proizvodi akcijama svih nas, iako njime danas raspolae uska grupa ljudi). Na 116
poetku 21. veka grad je preuzeo primat od fabrike, i postao primarno polje klasne borbe.
Tekst je transkript izlaganja koje je Dubravka Sekuli odrala na konferenciji U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 201 2, Beograd).
117
118
III KONKRETIZACIJA
Razgovor sa ivoradom Mrkiem, predsednikom Novog sindikata zdravstva
ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA
120
Postoji jedna osobita karakteristika javnog dobra javno dobro je uvek vezano za osnovno ljudsko pravo iz kojeg proizilaze sva ostala ljudska prava, a to je pravo na ivot. Ako pogledate zdravsteni sistem on slui borbi za ivot. Ako pogledate socijalni sistem on treba da omogui ivot i preivljavanje socijalno ugroenih, osoba sa posebnim potrebama itd. Ako pogledate sistem snabdevanja pijaom vodom bez vode moemo da ivimo oko tri dana. Ako pogledamo obrazovanje ako pravo na ivot podrazumeva da ivot provedemo u eksploataciji, obespravljeni i osiromaeno onda nam obrazovni sistem nije potreban. Javno dobro dakle daje potporu ivotu, a ono to je izvorite ivota ne bi smelo da bude osnovica za sticanje profita. 1
ZDRAVSTVENI SISTEM NEKADA I SADA Ono ega se ja seam kao korisnik zdravstvenih usluga jeste da su nekada postojale Samoupravne interesne zajednice zdravstvene zatite, takozvani SIZovi zdravstva. To je bio svo
Deo izlaganja ivorada Mrkia sa konferencije U borbi za javno dobro analize, strategije, perspektive u organizaciji Centra za politike emancipacije (7. i 8. april 2012, Beograd).
1
121
IVORAD MRKI
jevrsni pokuaj da se izvri deetatizacija zdravstva zdravstve ni sistem u tadanjoj SFRJ je decentralizovan na nivoe fede ralnih jedinica u okviru kojih je postojalo neto to je liilo na dananji Fond za zdravstveno osiguranje, odnosno Republika samoupravna interesna zajednica zdravstvene zatite. Veliku ulogu imali su i SIZovi lokalnih samouprava jer se osnovna zdravstvena zatita finansirala pre svega iz lokalnog novca svaki grad je imao svoju optu bolnicu bez obzira na relativno malu udaljenost izmeu gradova. Finansiranje je, dakle, bilo na lokalnom nivou, ali je Republika uskakala kada se radilo o nekom velikom infrastrukturnom projektu poput nove bolnice, kada je bilo potrebno obezbediti neku strukturno vanu opremu i sl. Ipak, da bi koristio neke usluge, na primer, Univerzitetskog klinikog centra u Beogradu, pacijent iz unutranjosti je morao imati potvrdu da e njegov lokalni SIZ izvriti plaanje tro kova. Ovako ureen sistem imao je svojih prednosti i mana. Tako su, na primer, mnogi SIZovi iz tzv. nerazvijenih optina imali finansijske probleme te nisu mogli da poalju svoje pacijente u vee centre na preglede i leenje ili su, pak, dugovali novac veim zdravstvenim ustanovama koje su onda organizovale posebne ekipe za naplatu potraivanja. Jeste tada bio socija lizam, ali je problem bio taj to zdravstvene usluge u principu prilino kotaju materijal, lekovi, procedure, odravanje opre me, itd. Devedesetih godina drava sprovodi centralizaciju prema kojoj je osniva svih zdravstvenih ustanova Republika Srbija. Potom je Zakonom o zdravstvenoj zatiti iz 2005. godine pono 122
vo sprovodena decentralizacija, dodue u manjem obimu nego u vreme socijalizma. Po tom zakonu, domovi zdravlja i dravne apoteke pripadaju lokalnoj samoupravi, a opte bolnice, instituti i kliniki centri, zavodi za javno zdravlje, itd. pripadaju Repu blici Srbiji. Sve u svemu, sistem je nekada bio dosta ureeniji. Domovi zdravlja, kao kima sistema primarne zdravstvene zatite, bili su okrenuti i aktivnostima na terenu patronane slube, slube za pomo mladim majkama koje su se tek porodile, preventivne slube, itd. Postojala je i mnogo bolja koordinacija sa lokalnom samoupravom oko nekih zajednikih akcija. esto su, na primer, zdravstvene slube inicirale da se u nekim selima obezbedi seoski vodovod sa zdravom vodom za pie ili javne esme na kojima je voda kontrolisana i sline akcije. Dosta toga je ostalo, ali je mnogo stvari ruinirano. U socijalizmu je bilo i znatno manje korupcije nego danas, neopisivo manje korupcije. Davanje novca je bilo jako retko, a i zainteresovanost lekara za mito je bila dosta manja jer su bili jako dobro plaeni za svoj posao. Na kraju krajeva i drutveni sistem vrednosti je bio potpuno drugaiji. Danas je, sa druge strane, osnovni problem dostupnosti i ostvarivosti zdravstvene zatite upravo korupcija. PRODOR PRIVATNOG KAPITALA U ZDRAVSTVENI SISTEM Kada govorimo o privatizaciji i o javnoprivatnom partner 123
IVORAD MRKI
stvu (JPP), njih, zapravo, ne treba posmatrati kao iskljuivo ekonomske, ve i kao socijalnopolitike kategorije. Tu nije cilj da se doe do neke nove vrednosti niti novog kvaliteta ve je cilj opljakati radni narod. Oito je da cenu poveanja kon kurentnosti roba i usluga ne ele da plate kapitalisti odricanjem od jednog dela sopstvenog profita. Ono to je poruka sistema jeste da to treba da plate samo i iskljuivo radni ljudi, pa se tako i sve vie izdataka prebacuje na grbau radnog oveka. Sve te mantre o JPP mi lie na priu da je lake rei da je neko nekome oduzeo ivot nego da ga je ubio, ali rezultat je isti. U Sjedinjenim Amerikim Dravama (SAD) se danas po prvi put u istoriji pominje obavezno zdravstveno osiguranje na ta su tzv. konstitucionalni konzervativci skoili sa pitanjem odakle dravi pravo da se mea u moje slobode da li u ja da se osiguram ili neu? Takva dilema u Evropi ranijih decenija, za vreme dravnog kapitalizma, uopte nije postojala tada ste morali biti osigurani ili na osnovu sopstvenog rada ili vas je drava kroz posebne fondove osiguravala. Danas se, pak, iroki drutveni slojevi ostavljaju bez zdravstvene zatite koju su po tom primorani da sami plaaju. Na prostoru bive Jugoslavije upliv privatnog kapitala u domen zdravstva poeo je dosta rano. U Zagrebu ste, na primer, ve krajem 1970ih godina imali privatne lekare, a irom Jugoslavije se u to vreme pojavljuju i privatni stomatolozi. To se smatralo linim radom. Ipak, u privatnoj ordinaciji je mogao biti zaposlen samo ogranien broj osoblja jer nije bilo dozvoljeno da ordinacija preraste u ambulantu. Postavlja se pitanje koliko je bilo potrebe za privatnom zdravstvenom zati 124
tom jer je za vreme Socijalistike Federativne Republike Jugo slavije (SFRJ) kompletna zdravstvena i stomatoloka zatita u domovima zdravlja bila besplatna. Meutim, i tada smo imali ljude koji su odlazili u privatne ordinacije jer su eleli neke posebne usluge koje su mogli da plate, poput porculanskih umesto amalgamskih plombi i sl. Zapravo i tada su bile izra ene odreene drutvene razlike, ja bih rekao klasne razlike jer se determinisala jedna klasa birokratskoetatistika klasa, iji su pripadnici za svoju decu obezbeivali bolje uslove i startnu poziciju u drutvu. Danas se u Srbiji u dravnim zdravstvenim ustanovama sprovodi najgori oblik privatizacije. Naime, ilegalnim radnjama pojedini naelnici odeljenja, direktori klinika ili optih bolnica, organizuju sistem tako da eksploatiu zaposlene i pljakaju pacijente. Zapravo, pljaka je slaba re oni vre maroderstvo nad pacijentima tako to im trae novac za operacije i druge intervencije. Sa druge strane, dovodei svoje privatne pacijente, koje prikazuju kao pacijente koji moraju biti primljeni u odre enu bolnicu, oni eksploatiu svoje zaposlene i stvaraju im daleko vei obim rada. Pritom vri se pljaka graana i graa nki jer se na novac, izdvojen od zarada u vidu doprinosa za zdravstveno osiguranje, koristi na privatne pacijente koji uopte ne bi trebalo da budu leeni u odreenoj ustanovi i na takav nain. Ovim kriminalnim radnjama pogoeni su ak i privatni lekari koji poseduju svoje ordinacije i ambulante jer su usled toga manje konkurentni. Dok sa jedne strane imamo lekare koji u dravnim zdravstvenim ustanovama koriste, za privatni inte res, besplatan rad zaposlenih i dravne pare, lekove, medicinska sredstva itd, privatni lekari moraju da obezbede sve ono to je 125
IVORAD MRKI
propisano zakonom i podzakonskim aktima: prostor za rad, neophodna dijagnostika i terapijska sredstva, osoblje koje moraju da plaaju, da dobiju hiljade dozvola i na kraju da plaaju porez. Kako da se u takvoj situaciji lekar privatnik ravnopravno takmii na tritu sa lekarom privatnikom zapo slenim u dravnoj instituciji? Jo jedan problem privatizacije je i tzv. pecanje pacijenata. Na primer, vi doete u jednu veliku ustanovu koja je u dravnoj svojini i u kojoj se nalazi ultrazvuni aparat koji je uporno pokvaren i nikako da se popravi. U takvoj situaciji pacijent e uredno dobiti vizit kartu privatne ordinacije koja se nalazi u neposrednoj blizini i u kojoj moe obaviti neophodni pregled. Tako je u neposrednoj blizini Klinikog centra u Viegradskoj ulici u Beogradu otvorena privatna opta bolnica, a u samom krugu Klinikog centra postoji i privatna laboratorija. To su samo primeri. Radi se, dakle, o skretanju pacijenata koji su kroz svoje zarade, u vidu doprinosa, ve platili zdravstveno osiguranje (od prosene plate izdvoji se meseno oko 4000 dinara, a toliko plati i poslodavac, to kada se sabere na godinjem nivou nije mali novac, uz napomenu da je najvei broj ljudi zdrav i koristi jako mali deo izdvojenog novca) i sada su primorani da ponovo plaaju. To je krajnje protivzakonito i mimo svake etike, mimo svakog principa. Privatizacija je na ove naine u zdravstveni sistem u Srbiji ula u mnogo veem obimu nego ona formalna privatizacija, koje svakako ima privatne klinike su se, naime, u Beogradu pojavile jo devedesetih godina. Ovde se postavlja i pitanje socijalne pravde ta je sa onima koji uopte nemaju da plate? 126
Tu spada velika veina graana Srbije koja nema novca za sku pe procedure, dijagnostike, leenja, operativne zahvate, rehabi litaciju, itd. DEFICIT, DUGOVI, REZOVI Trenutni deficit u Fondu zdravstvenog osiguranja Repu blike Srbije iznosi oko 850 miliona evra. Ako se nastavi ovakva tendencija, dug e relativno brzo dostii milijardu evra. Konsultovali smo neke strunjake koji smatraju da ni neke mnogo vee zemlje od Srbije, sa veom populacijom i kapa citetima, ne mogu da izdre ovoliki dug 850 miliona evra za malu zemlju od oko 7 miliona je katastrofalna brojka. Ako pogledamo ko sve nije plaao doprinose za zdravstveno osigu ranje videemo da su u pitanju najvei infrastrukturni sistemi i najvee privatne kompanije. Ukoliko se desi da, na primer, poslastiar ili pekar ne plati doprinose za svojih par zaposlenih odmah bi im na vrata zakucala poreska inspekcija i estoko ih kaznila. Meutim, ako je u pitanju kompanija sa 5000 zapo slenih onda nema veze, za njih sistem ne vai, ne moraju da plaaju uopte. To je strana nepravda koju nikako da shvati ovaj srednji sloj i sitni kapitalisti koji su takoe rtve ovog neoliberalnog sistema. Pre nekoliko godina drava je preuzela na sebe sva dugovanja zdravstvenih ustanova koja su bila ogromna. Ove dugove napravili su politiki kadrovi koji su na raun partijske pripadnosti dolazili na elo zdravstvenih ustanova (osim po partijskoj liniji u Srbiji se gotovo nikako drugaije ne moe 127
IVORAD MRKI
doi na te pozicije). Nakon to je drava izravnala ove ogromne dugove i rekla ovo je sada dravni dug, ovo mi sada dugujemo, a vi startujete od nule i nemojte da pravite nove dugove, veoma nesposobni politiki kadrovi za adekvatno voenje zdravstvenih ustanova, a sposobni za sve vrste prevara i mahinacija, su za nekoliko godina opet napravili dugove. I koja se sad tu poruka alje? Sada e drava opet poravnati dugove kako zdravstvene ustanove ne bi propale. Ali koliko krivaca e biti uhapeno? U sluaju da obian graanin ne plati porez posle mesec dana bi mu poslali opomenu pred utuenje uz pretnju prisilne naplate, a neko u dravnoj zdravstvenoj ustanovi napravi stotine miliona duga i nikom nita. Gde je onda finansijska inspekcija, gde je javno tuilatvo i gde je kriminalistika policija? Nema ih, ne reaguje se. ta u situaciji velikog duga da radi drava koja, poput Srbije, ima izrazito mali BDP? Ono to je sigurno jeste da e nastupiti strahovito kresanje linih prava. U zdravstvenoj zatiti postoji jedan veliki problem a to je da kresanje inidividualnih prava moe da dovede do smrti. Ako neko ne pri mi odgovarajuu terapiju, posle pravovremeno uraene dija gnoze, ta osoba e umreti ili postati nesposobna za normalan ivot. U zdravstvu se pitanje smanjenja trokova, pitanje ute de, plaa ljudskim ivotima. Mi ovu krizu ve plaamo mon struoznim porastom samoubistava, porodinim tragedijama, psihikim oboljenjima zbog pritisaka koji su postali neizdrivi. Posledice e biti strahovite, ali posledice e oseati radni ljudi. Tu, dakle, nema preraspodele krize. 128
SINDIKALNI POKRET DANAS Gde su danas sindikati? U Grkoj, Francuskoj, vedskoj, Norvekoj. Nemaki DGB (Deutscher Gewerkschaftsbund) ima 9,2 miliona lanova i oni su, posle drave, najjaa drutvena snaga. Ipak, sindikalni pokret poetkom treeg milenijuma je u ozbiljnoj krizi. Kapital nema otadbinu i vidimo da se ameriki, severnoatlanski, evropski kapital ubrzano prebacuje u Aziju i Daleki istok (Kina, Indija, Indonezija, Banglade, itd). Tamonji narodi, koji su puno toga pretrpeli, nemaju mnogo koristi od dolaska kapitala jer rade za neshvatljivo niske nadnice, dok se, sa druge strane, poveava iskljuivo zarada kapitaliste. Da li su proleteri u pacifikom regionu podigli nivo svesti kako bi se suprotstavili kapitalistima? Ne, nisu. Tu ve dolazimo do ironije. Proleterijat je imao parolu Proleteri svih zemalja ujedinite se. To se nije desilo. Zato su se multiprofiteri svih zemalja zaista ujedinili. Kapital se sjajno snaao koristei tu doktrinu globalnog sela. Upravo ovo premetanje privrednih aktivnosti i radnih mesta dovodi u problem sindikate u zapadnom svetu, u nekadanjim dravama blagostanja. Postoji par taaka otpora u nekoliko zemalja: vedska, Norveka, Danska, Finska. U pitanju su, dakle, skandinavske zemlje koje su u stanju da finansiraju svoje socijalne aktivnosti. Ali teko je biti sindi kalno organizovan, na primer, u paniji gde je velika stopa nezaposlenosti (oko 24%). Tamo se vapi za hlebom, za radom. U takvoj situaciji se sindikalni pokret nije dobro snaao. 129
IVORAD MRKI
Takoe, u dravama blagostanja sindikalni pokret ima jednu veliku manu, a to je reformizam. Tamo sindikati izgledaju sna no na ulinim protestima, ali je pitanje koliko su takvi protesti odgovor na aktuelna deavanja. Da, napraviemo protest i to e sjajno da izgleda, meutim koji su stvarni efekti svega toga, to je pravo pitanje. Sinidikalni kadrovi su vrlo blisko povezani sa socijaldemokratskim partijama tzv. treeg puta kao to su Blerovi Laburisti i rederov SPD. Suvie su postali reformi stiki, konformistiki, povezani sa politikim strukturama. Kada su sindikati nastali, poetkom 19. veka, znalo se ko je klasni neprijatelj to je vladajua kapitalistika klasa. Tada nije bilo mnogo ideolokih dilema. trajkovi su bili esti, a kako su radnici plaani na dnevnoj i sedminoj bazi, vaan instrument bili su trajkaki fondovi oko kojih se zapravo i formiraju prvi sindikati. Borba je bila jaka, esto su intervenisali vojska i policija, bilo je i mrtvih. U drugoj polovini 19. veka sindikati formiraju svoj politiki instrument partiju. U Engleskoj je to bila Laburistika partija, u Holandiji Partija rada, u Nemakoj Socijaldemokratska partija, itd. Pogledajte na ta ove partije lie danas. To su dobro zamaskirane neoliberalne partije. Kontinuirano pristajanje na kompromis, koje je svojstveno socijaldemokratiji, dovelo je do ideoloke otupljenosti, a vremenom i sindikati u sve veoj meri poprimaju takve atribute. I sada kada je potrebna jedna estoka i konkretna drutvena akcija, kada se ta akcija treba proiriti po svetu, kada treba da se izveze ideja sindikalnog organizovanja, postavlja se pitanje kako? Koja je to ideja sindikalnog organizovanja? urovanje sa socijaldemokra 130
tijom? To u Vijetnamu ne postoji. Lake je zastupati marksisti ke ideje koje su univerzalne i koje, uz varijacije na zadatu temu, mogu da se primene u razliitim kontekstima. Sindikati, pa i ovi u Srbiji, ne mogu da postignu nita dok god ne postanu deo ireg drutvenog pokreta. ta fali naim sindikatima u Srbiji? Pre svega, ideologija. Takoe, sindikati nemaju nikakav politiki uticaj. To su na Zapadu davno shvatili pa su odluili da uu u parlament, nastojali su da menjaju zakone, da se izbore za opte besplatno obrazovanje, za besplatnu medicinsku negu, itd. Laburistika partija je, na primer, svoje kadrove dobrim delom regrutovala iz sindikalnog pokreta, ali su personalnu razdvojenost partijskog i sindikalnog kadra ipak zadrali. Veliki korak napred je bio kada je jedan rudar postao poslanik. Oni jesu napravili velike pomake, ali zbog velikog stepena konformizma, sa druge strane, oni danas nemaju odgovor na dananju krizu. Sindikati su zasnovani na solidarnosti, na jedinstvu, na akcionoj snazi i na svesti. Sindikati ne mogu da postoje bez masovnog lanstva, akcione snage, bez trajkakih fondova, spoznaje gde pripadaju, koja im je klasna strana medalje i barikade. Sindikati ne mogu bez leviarske partije koja e da profilie ideologiju. Ja esto citiram Tucovievu misao koja kae da ako radnika klasa bude ikada ula u socijalizam, to moe uiniti samo koraajui na dve noge, jedna noga je partija, ne dananja ve ondanja, Tucovieva Socijalde mokratska partija, a druga je sindikalni pokret. Ideologija je ovde vrlo vana jer se mi opredeljujemo za sindikat upravo zbog ideologije. Kod nas su gotovo svi sindikati bili za resta 131
IVORAD MRKI
uraciju kapitalizma. Dakle, bez ideologije i povezanosti sa levi arskom partijom nema uspeha i nema sindikalnog pokreta. DVA MITA KOJA TREBA DEMISTIFIKOVATI Ako se vratimo na postavke javnog i privatnog vlasnitva, odnosno saradnje privatnog i javnog, tu postoje nedoreene premise koje se puste u javnost i onda lebde. Jedna od takvih floskula je i stav o drutvenoj ili dravnoj neefikasnosti. Da li je umska sluba SADa, recimo, neefikasna? Ona je potpuno federalna i u njenom vlasnitvu je oko 30% umskog fonda. Planine, izvorita voda, najvea rudna nalazita, sve to je drava uzela pod svoje i funkcionie odlino. Namerno sam dao primer SADa jer je u pitanju najkapitalistikija i najpri vatnija zemlja na svetu. Dau vam i jedan primer iz Kali fornije gde su, pre etiri ili pet godina, bile velike nestaice struje i to u jeku turistike sezone. Ispostavilo se da samo Los Aneles nema nikakvih problema sa snadbevanjem strujom iz razloga to je celi sistem elektrine distribucije pod gradskom vlau, dakle, u javnom vlasnitvu. U ostatku drave imate privatnike koji gledaju da navuku to vie potroaa i naplate to vie prikljunih mesta i onda odravaju tu mreu minimalno kako bi smanjili izdatke i poveali profit. Takoe, floskula koja se kod nas u javnosti javlja je podela na proizvodni i neproizvodni sektor. Proizvodni je navodno realan, pa bi ovaj drugi, po toj logici, valjda, bio nerealan. Ali tu se postavlja pitanje da li elimo da nam deca budu nepi smena, da ne budu vakcinisana, da nemaju sistematske pregle 132
de, itd. No, ova podela nije nita novo. ak i unutar sindikata esto postoji ova podela po kojoj proizvodni sektor optuuje neproizvodni da parazitira na njihovom radu. To je u stvari jedna vrlo primitivna percepcija jer vrednosti poput obrazova nja, kulture, zdravlja, nisu prepoznate kao drutvene vrednosti. Na kraju krajeva, zato se ne postavi pitanje emu finansiranje politiara i kakvu korist graani imaju od njih? Mediji preusmeravaju ovo pitanje u jednom sasvim drugom pravcu gde je problematino to to prosvetari trajkuju za veu platu, dok u dravi imamo sve vei broj nezaposlenih. Ovde opet krivim leviarski pokret i sindikate koji nikada nisu bili dovo ljno snani i drutveno glasni da predoe istinu, da se suprot stave tim floskulama, podmetanjima i namernom razbijanju jedinstva. ZLOUPOTREBA SISTEMA JAVNIH DOBARA U Srbiji javna dobra nisu javna jer ne slue javnom interesu, nisu dostupna svima, ne posluju transparentno, nisu efikasna. Nije dovoljno da neto bude u javnoj svojini kako bismo to nazvali javnim dobrom. Javno dobro treba da prua usluge svima, svim graanima. Meutim, kada na njegovo elo dolaze iskljuivo politiki kadrovi ja vas onda pitam da li je to onda zaista javno dobro. Nije, jer im je rukovoenje politiki instruirano, i to po najprimitivnijem obrascu pripadnosti politi koj stranci (zanemarujui kompetentnost), onda to vie nije javno dobro ve poinje da slui oligarhiji na vlasti. ta u toj situaciji karakterie institucije javnog dobra? Karakterie ih neefikasnost, a samim tim i nezadovoljstvo graana. Kada poje 133
IVORAD MRKI
dinci, lanovi odreenih politikih partija, dou na elo vanih institucija oni gledaju da to nae javno dobro pretvore u svoje profitne organizacije od kojih e imati linu korist (njihova porodica i partija). Skoro sam uo da u mnogim javnim predu zeima nominalno prikazuju nepostojee zaposlene kako bi se od tog novca plaali lanovi politikih partija jer partija nije mogla da sve svoje kadrove smesti na neku funkciju. Osnovni problem javnog dobra u Srbiji je to nije u funkciji javnog dobra. To jeste javna svojina, ali je u sistemu oligarhije postavljena u takvu poziciju da slui potrebama politike oligarhije, njima donosi korist i dobit, dok su graani uskraeni za adekvatne usluge javnih institucija. Sistem postaje sve nedostupniji graanima, a neto to se nominalno zove javnim dobrom sve vie postaje privatno. Ne formalno pravno ve fun kcionalno, to znai da ne slui svojoj svrsi, izvor je kriminala i korupcije, a u velikoj meri doprinosi fami oko neefikasnosti javnog sistema. Naravno, niko nee u svoju fabriku da dovede svog partijskog druga samo zato to mu je partijski drug. Fabrikom e da rukovodi sam, ako smatra da je dovoljno sposoban, ili e angaovati najboljeg mogueg menadera. Naravno da e kod sebe dovesti najbolje kadrove. Ali kada taj isti lan vladajue kamarile postavlja direktora, na primer, elektrodistribucije on nee imati problem da postavi svog partijskog druga iako zna da je on potpuno nesposoban. Tako se stvara ta fama o efikasnosti, odnosno neefikasnosti. Postoje stvari koje determiniu osnovnu ravnopravnost ljudskih bia. Ja ovde govorim o ansama svakom treba dati ansu, ponuditi neki minimum javnih usluga koje moraju biti 134
potpuno dostupne svima. To je nemogue kroz privatni sistem jer takav sistem isuvie tei ka profitu. ta se desilo sa elezarom u Smederevu? Ju Es Stil (US Steel) je pobegao momentalno u trenutku kada je poeo da gubi novac. Isto tako bi bilo koja privatna kompanija pobegla u sluaju da se jave gubici u vodovodu, koli, bolnici itd, izvukla bi kapital i pobe gla. Ne moe se kroz sistem privatnoga, koji je u liberalnom kapitalizmu zasnovan na gramzivosti, obezbediti javni boljitak. PERSPEKTIVA BORBE Kada je u pitanju perspektiva borbe, postoje, naravno, tu neki koraci koje treba preduzeti i ja elim da ih istaknem. Pre svega, vano je postaviti pitanje ta je to levica u Srbiji. ini se da je pitanje ta je desnica mnogo jasnije ili barem izgleda tako. Kada, na primer, desnica treba da mobilie desniarsku omladinu za neku akciju ona nema nikakvih problema. To su desetine hiljada ljudi spremnih na sve. Vrlo je zanimljivo da se veliki broj tih mladih ljudi uopte ne uklapa u socijalni milje desnice jer su to mladi iz siromanih porodica koji su pronali jedan krajnje destruktivan nain socijalne kompenzacije. To naravno desnici ne smeta da ih iskoristi. Levica kada treba da napravi neku akciju ona se nae u problemu sa sramotno malim brojem ljudi koje moe da skupi. Mi, dakle, prvo treba da prepoznamo ta je levica i ta je to minimum ideolokog kon senzusa, ta je to oko ega emo se svi sloiti, ono zajedniko oko ega moemo graditi pokret. Ako pogledamo Sirizu (Syriza) u Grkoj videemo da je u pitanju koalicija koja obje dinjuje razliite snage, ali te snage nisu insistirale na stvarima 135
IVORAD MRKI
koje ih razdvajaju ve su nale neke kljune elemente koji ih spajaju. Kada se, dakle, dogovorimo ta je ideoloki minimum, onda se moramo organizovati. U naem nekom buduem pokretu, kakvim ga ja vidim, mora da ima mesta i za javnu re, kao i za kritiku i za neslaganje, ali kada se dogovorimo ta nam je put onda bismo, ipak, morali da imamo akciono jedinstvo. Nakon formiranja odreene organizacije, i to u smislu pokreta koji bi se mogao kandidovati na izborima, onda sledi jedan vrlo ozbiljan posao u vidu analize stanja nacije u kakvom su stanju graani i graanke Srbije (ideolokom, psiholokom, socijalnom, ekonomskom, kakvo je stanje drutvene svesti, itd). Tek nakon svega prethodno navedenog moemo da postavimo pitanje ta moe u Srbiji da se uradi. Ne treba biti pesimista. Ko je mogao da pretpostavi pre dvadeset godina da e u Junoj Americi da se desi ovo ta se trenutno deava (avez [Hugo Chvez] Morales [Evo Morales], Korea [Rafael Correa], itd). Treba imati hrabrosti, treba poeti, vidimo da je svet dinamian, uvek se pojavi kontratea. Srpska levica mora da prepozna ko su joj stvarni saveznici u svetu, to je jako vano jer nam trebaju prijatelji. Levica ne moe bez internacionalizma. To su neki nuni koraci. Kroz itav 20. vek imali smo leviarski pokret koji je bio veoma snaan, koji je izveo mnogo revolucija, koji je sruio itava carstva, koji je slomio kimu faizmu. Imamo dobre primere, ali i hiljade i hiljade greaka koje ne smemo pona vljati. Trenutno nam ne ide u korist odnos snaga, ali nam u korist ide neto drugo po zakonomernosti drutvenih odnosa 136
kapitalizam se rui. Taman kada su amani neoliberalnog ka pitalizma proglasili kraj istorije, sistem je poeo da se rui. Dakle, naa najvea snaga je kolaps kapitalizma, kolaps koji je nemogue spreiti.
Razgovor je voen 1 2. novembra 201 2. godine, u Beogradu. Razgovor su vodili Vladimir Simovi i Milo Bakovi Jadi.
137
138
BIOGRAFIJE
Stipe urkovi je lan Centra za radnike studije iz Zagreba. Ursula Hjus je profesorka na Studijama rada i globalizacije na Univerzitetu Hertfordir i urednica meunarodnog interdiscipli narnog asopisa Work Organisation, Labour and Globalisation. Goran Musi je ekonomista, istoriar i dugogodinji aktivista u studentskim i radnikim inicijativama. Roen u Beogradu gde je diplomirao na Ekonomskom Fakultetu. Na master studijama bavio se komparativnom analizom pokreta 1968. u Meksiko Sitiju i Beogradu. Trenutno na doktorskim studijama istorije u Italiji (Evropski univerzitetski institut u Firenci) gde istrauje trajkaki pokret u poznom jugoslovenskom socijalizmu. Oblasti interesovanja ukljuuju: globalizaciju, uticaj kriza na drutvene pokrete i paradigme ekonomskog razvoja, istoriju radnikih pokreta, razvoj samoupravljanja u socijalistikoj Jugoslaviji, tranzicione procese u Istonoj Evropi. Primo Kraovec je nezavisni istraiva, publicist, prevodilac i urednik iz Ljubljane. 139
Vida Kneevi je istoriarka umetnosti, kustoskinja, radnica u kulturi, lanica Kontekst kolektiva. Trenutno je na doktorskim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, odsek Teorija umetnosti i medija. Od 2006. do 2010. godine je radila na projektu Kontekst galerija. U periodu od 2008. do 2010. je predavala istoriju i teoriju umetnosti na Visokoj koli likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija u Beogradu. Njeno polje rada tie se proizvodnje kritikog diskursa u savremenoj umetnosti i kulturi odnosima umetnosti i politike, teorije i prakse pitanjima rada, odnosima i nainima proizvodnje u kulturi i irem drutvenom kontekstu. Dubravka Sekuli je arhitektica i istraivaica transformacije javne domene sa posebnim fokusom na uslove produkcije prostora grada. Bavi se pitanjima zajednikih dobara, prostorne pravde i uticajima tehnolokog razvoja na promene u prostoru. ivorad Mrki je predsednik Novog Sindikata Zdravstva Srbije u okviru Udruenih Sindikata Srbije Sloga. Po zanimanju strukovni anestetiar. Sindikalno angaovan od 1988. godine kada je bio aktivni lan holandskog sindikata FNV. U Srbiji sindikalno angaovan od 1996. godine kada je postao predsednik podrunice sindikata u Klinikom Centru Srbije Institut za anesteziju i reanimaciju. lan Predsednitva Jedin stvene sindikalne organizacije u KC Srbije.
140
CIP , 316.334.2/.3(497.11)(082) U borbi za javno dobro : analize, strategije i perspektive / [uredili Darko Vesi, Milo Bakovi Jadi, Tanja Vuka, Vladimir Simovi prevod Nenad Kneevi]. Beograd : Centar za politike emancipacije, 2012 (Beograd : Pekograf). 141 str. 21 cm Prema Impressumu, konferencija "U borbi za javno dobro: analize, strategije i perspektive" odrana je 7. i 8. aprila u Beogradu. Tira 800. Biografije: str. 138140. Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 97886916299 a) b) COBISS.SRID 195644172
143

Centar Za Politike Emancipacije - U Borbi Za Javno Dobro

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Centar Za Politike Emancipacije - U Borbi Za Javno Dobro

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

IMPRESSUM Izdava: Centar za politike emancipacije www.pe.org.

79. 95. 1 05. 1 1 9.

izlaganja sa konferencije moete pogledati na adresi: http://www.youtube.com/politikeemancipacije

CENTAR ZA POLITIKE EMANCIPACIJE

CENTAR ZA POLITIKE EMANCIPACIJE

CPE Beograd, Novembar 201 2.

RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE

RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE

RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE

RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE

RAZLIITE KONCEPTUALIZACIJE JAVNOG DOBRA I NJIHOVE POLITIKE IMPLIKACIJE

UNCTAD World Investment Report, Geneva: 2008, str. 3.

MMFa, navedeni u A Special Report, str. 5.

U. Huws, Move Over Brother, New Socialist, januar 1985.

ISO Survey, 2009, dostupno na http://www.iso.org.

U ovom sluaju: http://www.certificationskit.com/ciscocertification/ciscocertifica tionsalarystatistics.

Ibid, str. 18.

Julius, Public Services Industry Review

There Goes Everybody, The Economist, 8. jul 2010.

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

RAD U NAUCI I KULTURI

NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI

NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI

NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI

NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI

NEOLIBERALNI PRITISCI U KULTURI

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

LEPI I STARIJI NOVI BEOGRAD

Razgovor sa ivoradom Mrkiem, predsednikom Novog sindikata zdravstva

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

ZDRAVLJE I BOLESTI KAPITALIZMA

You might also like