Lev Kreft

Filozofski fakultet, Ljubljana

Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse1

Apstrakt: Herberta Marcuseja ovaj tekst predstavlja kao radikalnog intelektualca, dakle, kao oveka koji misli mogunost radikalnih promena, ali u vreme kada je to postalo nemogue misliti. Upravo na tu nemogunost miljenja radikalnog preokreta nadovezuje se njegovo razmatranje estetske dimenzije utopije. Kritika, naime, kao totalitarne odbacuje sve realno postojee mogunosti: sovjetski reim, liberalnu demokratiju, faizam i nacizam. Umetnost i estetska dimenzija, ipak, svedoe o mogunosti jednog radikalno drukijeg sveta. Marcuse je dosta pisao o estetskim i umetnikim temama. U tekstu se zadravam na etiri. O afirmativnim karakteru kulture uvodi problematiku ambivalentnog delovanja kulturnih produkata i umetnikih dela, makar i kritikih prema postojeem, jer i kritina umetnost mora biti prijatna, kako bi bila umetnost, pa pobuuje istovremeno otpor prema postojeem i pomirenje sa njim. Eros i civilizacija uvodi psihoanalitiki vidik u Marcuseovo delo,

1 Iako je moj magistarski rad o Herbertu Marcuseu zapoeo pre vie od trideset godina, odluio sam se da se u ovom tekstu oslonim na svoj mladalaki prikaz njegove estetske teorije, posebno zbog toga to je studija Pomirenje i revolt u beogradskim i jugoslovenskim Idejama 1979. godine, uz prvi prevod Estetike dimenzije Jelene Mesi u istom broju, bila moja prva struna objava sa podruja estetike, jo uvek pod utiskom studentskih pokreta i obrauna sa filozofijom i filozofima u tadanjoj Jugoslaviji.

112

poevi od tvrdnje da treba leiti drutvo u celini, a ne pojedinca. Leenje mora da ide u pravcu nerepresivne civilizacije, uvaavajui savremeno stanje u kome represivna desublimacija postoji kao injenica, kao i utopijski horizont koji govori o mogunosti nerepresivne sublimacije. Umetnost govori upravo o tome, jer sublimirana harmonija umetnosti nije represivna. Kontrarevolcuija i revolt prati studentske i druge pokrete, pa prihvata termin kulturna revolucija, kojim oznaava razbijanje estetske forme, ali ne zbog stvaranja neke nove anti-estetske forme, nego zbog stvaranja jezika kojim bi se moglo svedoiti o mogunosti radikalno drugaijeg naina ivota od postojeeg. Estetska dimenzija, poslednje Marcuseovo delo, saima sve njegove ranije poglede na estetsku dimenziju i umetnost, s tim da donosi kritiku marksistike dogmatske estetike, dok kulturnu revoluciju vie i ne spominje, pa se na scenu, umesto avangardne umetnosti razbijanja estetske forme, ponovo vraa ambivalentna, ali harmonina estetske dimenzija nade u ostvarenje nemogueg.

Uvod Herbert Marcuse bio je radikalni intelektualac. Takvih je bilo raznih. Ubrzanom historijskom taksonomijom moglo bi se rei da su prvi radikalni intelektualci iznikli iz amerike i francuske revolucije, kao oni koji nisu bili nikada zadovoljni ve postignutim. Traei tako neprestano ono jo neostvareno, morali su stii do neostvarivog, dakle, do utopije: stvarna jednakost svih ljudi u drutvu razvijenom do perfekcije. Karl Marx bio je njihov naslednik, ali je njegov radikalizam bio drukiji: naravno da se moe zamisliti neostvarivo, ali ako se dijalektikim naunim metodom svetu razotkrije tajna njegovog principa, vidi se da je taj princip sklon nunom raspadanju: neostvarivo je postala nunost. Sledea je generacija radikalnih intelektualaca izgradila nauku praenja nunosti i pravljenja revolucije, ali i druge discipline koje su dokazivale nunost realizacije utopije, pa im se utopija nuno poela pretvarati u neto proseno ostvarivo, uz malo sree i napora. Meutim, desilo im se nepredvieno: revolucija je uspela tamo gde se to nije moglo desiti, i razvila se u neto to nije bilo predvieno. Tu su se radikalni intelektualci podelili na one mnogobrojne, koji su prihvatili Sovjetski Savez kao
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 113

najbolju moguu realnost, pa su joj rado prilagoavali svekoliku naunost, i one malobrojne, najradikalnije, koji su ustvrdili da neto nije u redu ni sa revolucionarnom naukom, pa ak dapae ni sa Sovjetskim Savezom, to bi sve zajedno reklo da treba bar preispitati svekoliki radikalni intelektualizam sam po sebi. Ranije su generacije radikalnih intelektualaca uvek smatrale da su roene u pravo vreme, upravo u vreme koje je spremno i sklono definitivno odgovoriti na tajnu istorije. U vreme izmeu dva svetska rata stasala je grupa radikalnih intelektualaca koji su smatrali da su roeni u nevreme, ako ne ak i posle vremena, jer je ansa za radikalni preobraaj istorije u jednom momentu nedvojbeno postojala, ali je momenat nepovratno proao a da se nita radikalno nije desilo. Revolucionarni pesimizam, dakle. Tu negde, u red dobro obavetenih radikalnih intelektualaca, treba svrstati i Herberta Marcusea. Meutim, Marcuse nije bio samo radikalan, nego i kritian intelektualac. Jeste, pripadao je kritikoj teoriji drutva, ali ta je kategorija stvorena za one kojima se teko moe ustanoviti pripadnost. Kritika teorija je, naime, kategorizacijska skraenica za Marxov zahtev da je potrebna bespotedna kritika svega postojeeg, a iza tog zahteva nalazi se i definicija radikalnosti-korenitosti kao delatnosti koja moe oveka iupati iz korena. Takvi su, naravno, bespotedno kritikovali liberalnu demokratiju i kapitalistike odnose. Nisu, meutim, mimoili ni faizam i nacizam, ak dapae, bili su prvi od protivnika koji faizam i nacizam nisu smatrali primitivnim i nedostojnim, ali na alost jakim protivnikom, nego poslednjim i najviim rezultatom civilizacije, kulture i istorije, pa zbog toga i razlogom da se civilizacija, kultura i istorija moraju bespotedno kritikovati u celini i celosti. Sve bi to bilo donekle shvatljivo, iako malo nastrano, da nisu bili radikalni kritiari jedine uspene socijalistike revolucije sa njezinim meunarodnim komunizmom, dijalektikim i naunim materijalizmom, i socijalistikim realizmom zajedno. Kada se danas postavlja pitanje njihove regulacije, tj. gde ih smestiti, ako ve nemamo u vidu njihovu isto bespotednu kritiku klasifikatorine i reglementirajue analitike, moramo imati u vidu da su ti i takvi, kakav je i Marcuse, u klasifikacijskim i reglementacijskim procesima 114 |
Lev Kreft

vlastite ivotne prakse umeli redovno da odaberu najneprikladniji i najneudobniji poloaj. Jer se iz udobnog i prikladnog ne vidi, pa i ne misli dobro. Nije, naravno, bilo lako nikome i niemu velikom pripadati u vremenu velikih i, kako se danas kae, totalitarnih ideja i pokreta, ali radikalni intelektualci uvek mogu da nau svoje opravdanje upravo u tome to su usamljeni: to potvruje da su u pravu. Ali je tee bilo nai bilo kakav oslonac za vlastiti stav. Sve to je bilo odbaeno i to su smatrali izgubljenim za ansu revolucije, od kapitalizma do faizma, od komunizma do nacizma, bilo je i nauka i vera u isto vreme. Marcuse nije mogao da se osloni na nauku, jer to bi bila onda samo jo jedna od varijanti naunog socijalizma, kao kartezijanske sigurnosti, da e se revolucija nuno desiti a ta da se onda toliko brinemo o tome? Marcuse nije mogao da se osloni ni na utopiju, onu koju Marx zove donkihoterijom, jer to bi znailo da je revolucija stvar sluajnog i subjektivnog sluaja, a da je njezin rezultat shodno tome posve sluajan i neizvestan. Govoriti o revoluciji ima smisla, kae Marx, samo ako ve postojee stanje proizvodi svoje vlastite grobare. Ali, iskustvo dvadesetog veka jeste da su ti grobari ukopali sami sebe. Na ta onda osloniti radikalnu, kritiku misao koja ne eli ostati ista donkihoterija? Da li smo uopte sposobni ostvariti svet koji e biti u skladu sa naim najdalekosenijim sposobnostima zamiljanja i mate? Tu, upravo na mestu tog pitanja, ulaze u Marcuseovu kritiku teoriju umetnost i estetika, pa time preuzimaju onu ulogu koju je u Marxovoj naunoj teoriji imala kritika politike ekonomije: estetska funkcija svedoi o mogunosti nade i utemeljuje totalni preokret kao mogui zahtev kritikog uma. Glavni Marcuseovi tekstovi, koji upuuju ka istraivanju njegovih estetskih, odnosno umetniko-teoretskih stavova, nalaze se u etrdesetogodinjem rasponu: O filozofskim osnovama ekonomskog pojma rada (1933), Borba protiv liberalizma u shvatanju totalitarne drave (1934), O afirmativnom karakteru kulture (1937), Eros i civilizacija (1955), Sovjetski marksizam (1958),
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 115

 ovek jedne dimenzije (1964), Esej o osloboenju (1969), Kontrarevolucija i revolt (1970), Estetska dimenzija (1977). Ovakav prikaz usmeren je na etiri njegova osnovna dela: O afirmativnom karakteru kulture, Eros i civilizacija, Kontrarevolucija i revolt, i Estetska dimenzija koja je njegovo poslednje delo i ujedno programski saeti rezultat. O afirmativnom karakteru kulture U eseju O afirmativnom karakteru kulture2, Marcuse polazi od pojmova kulture i civilizacije, bez elje da se dublje uputa u njihovu problematinost, i navodi dva mogua opredeljenja tog pojmovnog para. Prema prvom, kultura predstavlja uvuenost duha u istorijski drutveni proces, dakle, jedinstvo idejne (kulture u uem smislu rei) i materijalne reprodukcije (tj. civilizacije). Prema drugom, duhovni svet predstavlja od materijalnog izolovanu i iznad njega uzdiuu se celinu, ime se kultura pretvara u (lani) kolektiv i (lanu) optost. Odvojenost kulture od civilizacije, formiranje kulture kao podruja pravih vrednosti i njena samosvrhovitost, predstavljaju specifini istorijski odnos kome je upuen i Marcuseov pojam afirmativne kulture. Afirmativna kultura je kultura graanske epohe, koju bismo (bez obzira to Marcuse taj termin ne upotrebljava) mogli najbolje da okarakteriemo kao pounutranjavanje (Verinnerung) hegelovskog tipa: dakle, realizacija slobode i sree unutar individue, a ne unutar stvarnog sveta, koji ostaje prljava empirika pojavnost borbe za opstanak. Na visoravan tog uzdignutog vetakog sveta penje se i svet lepog, kao podruje s one strane nunosti. Protivrenosti istorijskog drutvenog stanja individue lano se izmiruju u afirmativnoj kulturi, okretanjem individue samoj sebi, jer, naizgled, ona

2 Objavljen u asopisu za socijalna istraivanja 1937. godine, a ponovo u Kultur und Gesellschaft I, Edition Suhrkamp 1065; vidi prevod u Kultura i drutvo, BIGZ 1977, str. 41-72.

116 |

Lev Kreft

samo duboko u sebi moe da nae slobodu, sreu i lepotu. Takav poloaj kulture je, naravno, istorijski produkt, ali i proces u kome se kultura izoluje u duhovni svet, kao lano ispunjenje slobode i sree. Marcuse ne analizira, ve savremenom graanskom poloaju samo suprotstavlja antiki poloaj duhovnih vrednosti. Odvajanje lepog i uivanja, od nunog i korisnog, pa time i od materijalnog sveta, predstavlja onu osnovu, kojom antiki poloaj u sebi ve sadri izvor graanskog; meutim, teorija graanstva uz to ne priznaje nikakve principijelne razlike (uroene ili stvorene drutvenim ureenjem), koje bilo koga spreavaju u usponu na Parnas kulturnih i umetnikih vrednosti. Graanstvo uspostavlja tezu o optosti i optoj vanosti kulture. Kao to se u materijalnoj praksi proizvod odvaja od proizvoaa i osamostaljuje u optem stvarstvenom obliku dobra, tako se u kulturnoj praksi delo, njegov sadraj, uvruje u optevaee vrednosti. Istina filozofskog suda, valjanost moralnog postupka, lepota umetnikog dela treba po svojoj sutini da diraju svakog, da se odnose na svakog, da obavezuju svakog. Bez obzira na pol i poreklo, bez tete po svoju poziciju u procesu proizvodnje, individue treba da se potine kulturnim vrednostima. Oni treba da ih unesu u svoj ivot, da svoje postojanje promu i preobraze njima. Civilizaciju nadahnjuje kultura.3 Antika visoko uzdie duhovne vrednosti i pripisuje ih eliti; graanstvo na zahteve masa za sreom odgovara afirmativnom kulturom, na lutanja i probleme izolovanog pojedinca optom ovenou, na fiziku bedu lepotom due, na opipljivo ropstvo neopipljivom unutranjom slobodom, na brutalni egoizam carstvom obavljanja dunosti. Prvobitni revolucionarni karakter tih ideja vrlo brzo pretvara se u lisice za nezadovoljstvo masa, ali, kao ideologija, istovremeno izraava i stvarno stanje stvari i otkriva njegovo siromatvo ve samim tim to se uzdie iznad njega. Ve

3 Herbert Marcuse, O afirmativnom karakteru kulture, Kultura i drutvo, BIGZ 1977, str. 45
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 117

klasina graanska umetnost sadri uverenje da je sva dotadanja istorija, u odnosu na budunost, samo tamna pilja predistorije. Ipak, taj kritiki karakter nestaje utoliko vie, ukoliko postaje sve znaajnije jaanje kulture kao lanog ispunjenja, interiorizacije i racionalizacije onih potreba i poriva jedinke, koji su svojim sadrajem i tendencijama ka slobodi i srei opasni po postojee drutvo. Cvee na okovima omoguuje pogledu masa odmaranje i uljuljkivanje, omoguuje zaborav spona tako srea nastupa uprkos stvarnoj porobljenosti, a da porobljenost nije nestala. Idealizam afirmativne kulture stalno prati materijalizam sree, koji zahteva raskidanje lanaca. I dok ovaj zahteva bolji svet, kultura i umetnost i dalje govore o unapreenju i kultivisanju mikrokosmosa, ime se umesto preokreta u stvarnosti revolucionie dua. Ta dua, koja predstavlja centar mikrokosmosa, kao to je individuum centar kosmosa uopte, postavljena je daleko s one strane prljavtine graanske prakse; ona nema nikakvu razmensku vrednost, ona ne moe bez ostatka da se izgubi u svetu graanskih vrednosti. U pojam due ulazi sve ono to ne bi trebalo da se prostituie i uniti, sve to nije moglo da nae svoje mesto u graanskom svetu trke za vikom vrednosti. Dua je simbol i zastava one neprikosnovene individualnosti, koja je slobodna, jednaka i zbratimljena, koja je svima data i koja se ni u kom procesu realnosti ne moe ponititi. Tako se kritiki tok pojma i pojavnosti individualiteta sprovodi u mirne vode rezervata, koji svojim odvojenim postojanjem, u stvari, opravdava postojanje bilo kakve, pa i prostituisane stvarnosti oko sebe. Afirmativni karakter kulture, u stvari, predstavlja pretvaranje kritike u opravdanje kritikovanih veza, u njihovu moralnu sankciju. Princip due je pomirenje (Vershnung) i zato je drutvo obezvreenog individualiteta moglo da prizna njegova prava na tom naizgled kritikom, ali, u stvari, pomirljivom i lano zadovoljavajuem terenu kulture. Ono to svuda drugde vai za utopiju i besmisleni radikalitet, u umetnosti sme nekanjeno da doe do izraaja jer to je samo umetnost. U njenoj sredini ljudi participiraju u srei, koja u stvarnosti nije vie mogua, i time njena ulnost upozorava na moguu ulnu sreu to je upozorenje, opasno za drutvo, koje ulnost i sreu proganja 118 |
Lev Kreft

u rezervat zabave, da bi moglo da ih regulie i racionalie. Graansko drutvo je oslobodilo individue utoliko, ukoliko su sposobne da same sebe dre na uzici. Marcuse uvodi problematiku, koja e pratiti njegovu estetsku misao dosledno, sve do kraja: ulnost i ulnu sreu. Preneti u umetnost, oni su tako pretvoreni umetnikom formom, da predstavljaju pravi teren za smirenje i pomirenje sa antagonizmima drutva, i da ujedno omoguavaju onaj odsjaj (Schein) mogue sree, koji porobljenim individuama daje utisak sree i uivanja u umetnosti. Njegova analiza ne zadrava se na pitanjima umetnosti kao produkcije, i nije usmerena ka kritici politike ekonomije kulture. Podruje estetskog je podruje ideologije, pa se analiza ograniava na dijalektiku ideolokih tokova, dok odnose kojima se (ako upotrebimo njegovu terminologiju) kultura smeta unutar civilizacije moemo samo povrno da naslutimo. Drugo, Marcuse polazi od umetnosti kao institucije graanskog drutva, ali njegovi opisi i analize neprestano dokazuju da se radi upravo o umetnosti modernizma, kao instituciji koja je prividno autonomna, kako bi se stvorila njena odvojenost od drutva i njena uzvienost nad njim. Marcuseova estetika do kraja ne gubi kontakt sa takvom umetnou, do kraja izvodi kritiku takve umetnosti, koja je blizu napadima istorijske umetnike avangarde, ali ne moe do kraja da se odvoji od nje: kultura je u podvojenosti izmeu svoje afirmativne i kritike funkcije, ali to je, u stvari, i dvojba autora samog. Tree, ve ovde, na poetku, osea se polazna taka budue Marcuseove ideje o estetskom stvaranju novog drutva, koja ne predstavlja samo kritiku modernistike afirmativne kulture, nego i kritiku njezinih degradacija u masovnu kulturu i leviarsku prosvetiteljsku estetiku. etvrto, marksistika teorija revolucije i proletarijata potpuno je preokrenuta. Polazna taka razmiljanja, naime, nije revolucionarnost proletarijata kao potencija njegovog svetskoistorijskog postojanja, i revolucionarnost konkretne istorijske situacije, ve upravo suprotno: nerevolucionarnost konkretne situacije i nesigurna revolucionarnost proletarijata. Zato Marcuse govori o umetnosti u okviru afirmativne kulture, a o njenim radikalnijim mogunostima, vezanim za estetski materijalizam uitka i sree,
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 119

samo unutar utopikog. Revolucionarni potencijal umetnosti ogranien je njenom estetskom formom njenim vlastitim biem. Ve tu, na poetku, treba dodati i petu karakteristiku: Marcuse neprestano ponavlja kako modernistika estetska kultura predstavlja prividno zadovoljenje poriva sree i uitka, koje ne ukida porobljenost individue. Meutim, ko su ti kojima je takvo prividno zadovoljenje, u suprotnosti sa stvarnim poloajem, uopte potrebno? Konzumenti visoke modernistike kulture sigurno nisu robovi savremenog kapitalizma, to dokazuje i Marcuseovo odbijanje sovjetskog i generalno leviarskog plana prosveivanja proletarijata takvom kulturom, kao i njegova kritika masovne kulture kao degradacije koja, za razliku od elitne modernistike kulture, zahvata mase. Sreu, makar iluzornu, u modernistikoj autonomnoj kulturi nalaze oni koji su negde izmeu, ni gospodari ni robovi, pa se ve tu, na poetku puta, moe videti kojim socijalnim grupama Marcuse govori, pa i pripada. Eros i civilizacija Delo Eros i civilizacija objavljeno je u Bostonu 1955. godine i predstavlja odgovor na pitanja postavljena ve u predratnim esejima, povezana sa Freudovom psihoanalizom i njezinim socijalno-kritikim potencijalom. Polazni stav ovog dela je konstatacija da su psiholoke kategorije postale politike kategorije, poto je privatna psiha postala predmet drutvenog upravljanja, a njeno leenje leenje celog drutva. Marcuse preuzima kao datu injenicu Freudov stav da civilizacija svoju snagu zasniva na porobljavanju nagona. Ali, da li civilizacija vredi toliku cenu? Za Freuda to pitanje nije znaajno, jer za njega i onako samo takva, represivna civilizacija moe da postoji. Marcuse moe svoju reinterpretaciju Freuda da sprovede samo na taj nain to uvodi mogunost alternativne civilizacije kao pretpostavku, pa uvodi pojam nerepresivne civilizacije kao drutvenog stanja, u kome naelo uivanja i naelo stvarnosti nisu meusobno sukobljeni i protivreni. Ideja nerepresivne civilizacije zahteva raskid sa postojeom, represivnom. Na konkretne mogunosti takvog poduhvata Marcuse ne moe da ukae, ali dokazuje da nesputani uitak ne mora nuno dovesti do razaranja civilizacije. Uvodi se pojam nerepresivne su120 |
Lev Kreft

blimacije, kojom nagoni za sublimiranjem ne gube nuno svoju koritiku energiju, ve stvaralaki i ljudski pozitivno erotiziraju odnose izmeu pojedinaca, kao i izmeu njih i njihove okoline. Marcuse, dakle, po svaku cenu, a posebno metodom dijalektike interpretacije, hoe da dokae kako preduslov za drutveno postojanje individue nije odricanje od sree i uitka, i da je zbog toga napredak uma mogu i kao napredak sree. Njegova je pozicija, i u ovom sluaju, u stvari, pozicija kantovskog tipa kritike: nema nikakve konkretne izvesnosti koja bi mogla da upuuje na to da je jedna takva alternativna civilizaciji neto to se iz datog stanja nuno raa, ali postoji bar mogunost, i tu mogunost kritika razmatra i utemeljuje. U tako stvoreni teoretski prostor smetena je i Marcuseova misao o ulozi umetnosti i estetskog. Prvi akord dat je u pojmovnom paru rad igra. Umetniki rad unutar sveta nunosti zadrava karakteristike libidinalnog zadovoljstva, proizilazi iz nerepresivne nagonske konstelacije i slui nerepresivnim ciljevima: u njemu je sauvana slobodna igra ovekovih stvaralakih snaga, koja je, naravno, u represivnoj civilizaciji veoma ograniena i predstavlja retku privilegiju. Tu je vidljiva i razlika izmeu Marcusea i Adorna. Dok Adorno, pre svega, govori o procesu i mogunosti kraja umetnosti prouzrokovanog kriznim stanjem drutva, Marcuse analizira umetnost kao radikalnu mo. Marcuseov principijelni pesimizam je ipak borbeniji od Adornove rezignacije, koja prelazi u odbranu povlaenog poloaja kritike same. Drugim reima, Marcuse se ne odrie mogunosti revolucionarne promene drutva. Upravo iz tih pobuda proizilazi znaajna uloga imaginacije, koja je nezavisni psihiki proces sa vlastitom istinosnom vrednou i iskustvom. Ona je odgovor na antagonistiku stvarnost, koji se najjasnije uobliava upravo u umetnosti. U estetskom je skrivena sublimirana harmonija ulnog i razumnog veiti protest protiv organizacije ivota po naelima logike dominacije. Umetnost je iskrivljena, sublimirana negacija neslobode na individualnom i generinom istorijskom nivou. Estetski privid (Schein) omoguava pomirenje sa poraavajuom istinom, podie podsvesno ka svesnom i vraa ga natrag katarza se razotkriva ako protest i pomirenje u istom dahu.
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 121

Oigledno je da Marcuse ne naputa osnovna polazita iz predratne analize afirmativne kulture. Saznajna vrednost umetnosti je upravo u njenoj ambivalentnosti, dvodimenzionalnosti, koja je u kasnom dvadesetom veku na udaru neporaenog totalitarizma odnosno, kako to Marcuse naziva u oveku jedne dimenzije (1964), jednodimenzionalnog drutva. Da bi osnaio istinosni i saznajni karakter estetskog, jednom irom ljudskom i drutvenom revalorizacijom, Marcuse se vraa Kantu, Schilleru i Hegelu. Tu nalazi osnov za povezivanje oba znaenja estetskog, kao ulnog i kao lepog, a lepo se razotkriva kao, u uslovima represivne civilizacije, sublimirano ulno. Taj tipini proces ideologizacije omoguava umetnosti zadravanje druge dimenzije, koja otvara put zabranjenoj logici sree, ulnosti i protesta. Poto srea nema nikakvu stvarnu osnovu u postojeoj civilizaciji, njena stvarnost pojavljuje se zatomljena u estetskom uivanju. Nerepresivni poredak je u biti poredak obilja; nuno ogranienje se provodi vie preko suvika nego preko potrebe. Samo je poredak obilja spojiv sa slobodom. Na toj se taki susreu idealistika i materijalistika kritika kulture. I jedna i druga se slau da nerepresivni poredak postaje mogu samo u najvioj zrelosti civilizacije, kada se sve osnovne potrebe mogu zadovoljiti minimumom utroka fizike i duevne energije za minimum vremena. Odbacujui ideju slobode, koja pripada vladavini naela izvedbe, one uvaju slobodu za novi oblik ekzistencije, koji bi se javio na temelju univerzalno zadovoljenih ekzistencijalnih potreba. Oblast slobode se sagledava s onu stranu oblasti nunosti: sloboda nije unutar, nego je izvan borbe za opstanak...Igra i rasko, kao naela civilizacije sadravaju ne preobraaj rada, nego njegovo potpuno podvrgavanje onim mogunostima ovjeka i prirode koje se slobodno razvijaju. Ideje igre i raskoi otkrivaju sada svoje puno odstojanje od vrijednosti proizvodnosti i izvedbe: igra je neproizvodna i nekorisna upravo zbog toga to ukida represivne i izrabljivake osobine rada i slobodnog vremena; ona se tek igra realnou.4

Herbert Marcuse, Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb 1965, str. 157-158

Lev Kreft

122 |

Tako je Marcuse, na osnovu Freuda i pomou tumaenja Kantovih i Schillerovih ideja, u stvari razvio vlastito stanovite. Analiza civilizacije otkriva suprotstavljenost uma i sree kao naela postojeeg sveta. Srea i uivanje su potisnuti u podsvest pojedinca i drutva, i iz tog zabrana se, pomou estetskog, probijaju na svetlo dana pomou imaginacije. Umetnost je sama u sebi isto tako protivrena, jer je prisustvo uivanja i sree unutar estetske forme uslovljeno odricanjem od mogue realizacije sree. Zato, u svetu totalitarizma, umetnost postaje ili potpuna manipulacija ili izolirani, marginalizirani protest (na primer dodekafonija i nadrealizam). Poto u sebi nosi princip sree i uivanja, ona otvara horizonte mogue drugaije civilizacije koja predstavlja totalnu prekretnicu od rada ka igri. U Erosu i civilizaciji, dakle, Marcuseova vizija funkcije umetnosti i estetskog prelazi u kantovsku svrhovitost bez svrhe i zakonitost bez zakona. Estetska dimenzija mogueg osloboenja postaje Marcuseov lajtmotiv u tumaenju umetnosti i estetskog fenomena ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka, kada se, u svojim najslavnijim godinama, opredeljuje za neoavangardu kao umetnost nagovetaja mogueg osloboenja, i time unutar estetskog nailazi na ono to je Marx traio u oblasti politike ekonomije. Kontrarevolucija i revolt U glavi Umetnost i revolucija koja je sastavni deo knjige Kontrarevolucija i revolt (predavanja iz 1970. Godine, objavljena 1972 u obliku tri eseja), Marcuse prvi put sumira celinu svoje kritike analize umetnosti, da bi to ponovio jo u Estetskoj dimenziji (1977). Ve sam naslov govori o tome da je analiza prela u konkretnije odgovore na pitanja o ulozi umetnosti kao revolucionarnog potencijala i o sudbini umetnosti u revolucionarnom procesu, a ujedno se pojavljuju i stare teme i motivi, od afirmativnog karaktera kulture, Kantovog koncepta svrhovitosti bez svrhe, nadrealizma, Marxovih Grundrissa, Erosa i Thanatosa, pa do uloge forme, kraja umetnosti, Madamme Bovary, Living Theatra, crnakog slenga itd. Ve kraj prethodnog eseja Priroda i revolucija, koji razmatra osloboenje prirode kao sredstvo osloboenja oveka, nagovetava
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 123

koncepciju estetskog, u kome se priroda i ovek povezuju (carstvo nunosti sa carstvom slobode) bez odnosa dominacije, ime se kroz kantovski tematiku iz njegove tree Kritike ostvaruje i kritika dominacije civilizacije nad prirodom. Tu, u ozbiljenju filozofije i umetnosti, nalazi Marcuse i kontakt sa Marxovim projektom: Ali tek u Marxovoj koncepciji uz ouvanje kritikog, transcendirajueg elementa idealizma stupa u svet materijalno, istorijsko tlo za pomirenje ljudske slobode i prirodne nunosti, subjektivne i objektivne slobode. Ujedinjenje pretpostavlja osloboenje: revolucionarnu praksu, koja treba da ukine institucije kapitalizma i zameni ih socijalistikim institucijama i odnosima. Kod ovog prelaska, emancipacija svesti ipak mora ii zajedno sa emancipacijom ula, obuhvatiti totalitet ljudske ekzistencije, individualni nagoni i ula kao takvi moraju se menjati pre nego su individue sposobne da zajedno izgrade kvalitativno drugaije drutvo. Ali, emu ovo akcentiranje estetskih potreba u ovoj obnovi?5 U tom kontaktu, Marxov projekat postaje estetski projekat. Znaaj estetskih kvaliteta je u njihovoj nenasilnosti i neekonominosti. Revolucija mora da ukida sublimaciju estetskih kvaliteta, koji su odgurnuti u umetnost, gde ive kao izolacija od stvarnosti i kritika postojeeg; time bi se oslobodile subverzivne snage. Dakle, Marcuseov program revolucionarne prakse jeste program osloboenja estetskog iz izolacije u ivot, koji time prihvata jedan od osnovnih pravaca umetnikih i drugih pokreta ezdesetih godina prolog veka. Ako je teza kulturne revolucije (to znai da Marcuse prihvata termin kojim se popularno oznaavala jedna od faza maoizma u Kini) o politikom potencijalu umetnosti aktuelna, onda se postavlja pitanje efikasnije komunikacije izmeu optube postojeeg stanja i postizavanja ciljeva osloboenja. Marcuse smatra da u tu svrhu treba stvoriti nove jezike, koji bi mogli da probiju barijere postvarenih komunikacionih sredstava pod kontrolom dominacije i manipulacije. Radikalni nekonformizam zahteva novi jezik, koji ne bi bio konformistian i koji, ujedno, ne

Herbert Marcuse, Kontrarevolucija i revolt. Grafos, Beograd 1979, str. 75

Lev Kreft

124 |

bi bio elitan, koji bi mogao da prodre do ljudi i da razbija pounutranjavanje otuenja. Marcuseu se sviao crnaki ameriki sleng, zajedno sa njegovim psovkama potapalicama, koji je zvuao kao vrhunac nekonformizma onaj sleng koji je mnogo kasnije progovorio u rapu. Program kulturne revolucije glasi: razbijanje estetske forme, ali ne zbog stvaranja novih kulturnih i umetnikih formi, nego za estetsko stvaranje bitno drugaijeg naina ivota. Taj sukob sa estetskom formom, meutim, ne odvija se kao jednostavna suprotnost, jer se uveliko nudi jedno drugo razreenje estetske forme u zabavu i uivanje: represivna desublimacija, koja naizgled oslobaa ulnost i sreu, da bi nad njima uspostavila kontrolu pomou njihovog prelaska u formu robne masovne industrije zabave. Marcuse opisuje, zanimljivo, i estetiku socijalistikog realizma i estetiku masovne industrije zabave istim reima: u jednom i u drugom sluaju nestaje utopijska dimenzija, jer se polazi od aksiome da je utopija u sovjetskom drutvu, odnosno u diznilendu kapitalizma, ve realizovana konzumirana. Da bi revolucionarnoj praksi obezbedio dvodimenzionalnost i oslobodio je iz kandi sovjetske redukcije, Marcuse uvodi i dijalektiku umetnosti i revolucije. Odnos izmeu umetnosti i revolucije je jedinstvo suprotnosti, antagonistiko jedinstvo, u slinom odnosu u kakvom se nalaze kritika teorija i proletarijat u programskim opredeljenjima Maxa Horkheimera. A to znai da je program ukidanja estetske forme, koji time umetnost stavlja na raspoloenje revoluciji, posve pogrean i represivan. Napetost izmeu umetnosti i revolucije je neprevladiva, jer umetnost ne moe sama menjati stvarnost, a ne moe ni da se stavi u slubu revolucije, ukoliko jo hoe da bude umetnost. tavie, revolucija ini supstancu umetnosti.6 Kraj umetnosti je mogu samo za drutvo u kome vie nema ni istine ni lai, u kome vie nema ni dobra ni zla: to je krajnje varvarstvo. Ima, dakle, neto gore od lai i zla: stanje u kome vie ne postoji razlika, a to je jedino stanje u kome Marcuse moe da zamisli kraj umetnosti.

6 Ibid., str. 114

Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 125

Estetska dimenzija Estetska dimenzija (1978) prvo je izala na nemakom kao Die Permanenz der Kunst: Wider eine bestimmte Marxistische Aesthetik (1977), i predstavlja njegovo poslednje zaokrueno delo i sintezu istraivanja estetske dimenzije. Njime Marcuse opredeljuje svoj poloaj unutar marksizma, ali i unutar Frankfurtske kole. Istiu se njegovi programski stavovi: U estetskoj formi, koja reprezentira estetsku dimenziju, utemeljena je autonomija umetnosti. Umetnost je protest protiv postojeeg i transcendiranje datog, ali i afirmacija postojeeg, poto estetska dimenzija sadri protivrean proces estetske sublimacije/desublimacije: kroz estetsko razreenje realnih sukoba, koje ne moe biti realno razreenje, osujeuje se prikrivanje protivrenosti, i uspostavlja prividno pomirenje. Umetnost predstavlja alternativnu istinu postojeeg. Umetnost je revolucionarna upravo kroz tu vlastitu sutinsku razdvojenost, a ne prianjanjem uz ovaj ili onaj revolucionarni pokret. Zbog toga su, bar tu, na kraju ivotnog puta, za Marcusea najbolje Baudelairove i Rimbaudove pesme, po svojoj revolucionarnoj moi iznad Brechtovih didaktikih drama. Time kritikuje i vlastito, kao i neoavangardno leviarsko usmerenje ka ukidanju umetnosti u ivotu. U estetskoj dimenziji se sve subjektivno pojavljuje upravo kao subjektivno, bez svoenja na drutveno ili klasno. Na taj se nain u umetnikom delu pojavljuje sublimirana realnost, druga istina datog, kao i horizont njegove revolucionarne promene. Neka Lepo i bude bekstvo od realnosti, ali je i njezina najotrija kritika, koja zbog svoje senzualnosti ima vlastiti radikalni karakter. Delo zavrava radikalno, sa marxovskom metaforom skamenjenog sveta, koji je nateran na ples, uz benjaminovsku refleksiju o prolosti: Umjetnost se bori protiv postvarivanja tako to omoguuje da okamenjeni svijet govori, pjeva, moda i plee. Zaboravljanje prole patnje i prole radosti olakava ivot podloan represivnom naelu stvarnosti. Za razliku od toga, sjeanje potie poriv za svladavanjem patnje i za trajnou radosti. No ta mo uspomene je 126 |
Lev Kreft

suspregnuta bol zasjenjuje samu radost. Mora li tako biti? Obzor povjesti jo je uvijek otvoren. Ako bi sjeanje na prolost potaklo motivacijsku snagu u borbi za promjenu svijeta, povela bi se borba za revoluciju, koja je do sada bila potisnuta u prethodnim revolucijama u povijesti.7 U estetskom, kao regiji uitka u ulnosti, umetnosti i lepoti, Herbert Marcuse, kroz ceo svoj opus, pronalazi od principa realnosti spaenu i sauvanu sutinu svih revolucija: slobodu i sreu pojedinca i pojedinke. Marcuse nema dubinu jednog Adorna, ali ima daleko veu irinu, i nema mo Benjaminove ekspresije, ali ima revolucionarnu energiju koju odrava uprkos svemu, jer je njezin izvor naao u estetskoj dimenziji, a ne u odreenoj klasi ili u odreenoj drutvenoj realnosti. Herbert Marcuse bio je radikalni intelektualac. Takvi se ne bave posmatranjem simptoma, nego iskorenjivanjem bolesti. Ali, pre razmiljanja o nainu njegovog svrstavanja u zbirku estetiara dvadesetog veka, moda bi trebalo zajedno s njim odgovoriti na aktuelnije pitanje dananjice: mogu li se radikalni intelektualci iskoreniti? Lev Kreft STHETISCHE DIMENSION DER UTOPIE: HERBERT MARCUSE
Zusammenfassung: Dieser Text zeigt Herber Marcuse als radikalen Intelektueller, also als den Menschen, der ber die Mglichkeit der radikalen Vernderungen nachdenkt, aber in der Zeit, wenn das unmglich geworden ist zu denken. Gerade auf diese Meinungsunmglichkeit der radikalen Wendung knpft seine Betrachtung der sthetischen Utopiedimension an. Die Kritik nmlich als totalitr wirft alle sachlich bestehende Mglichkeiten ab: das sowjetische Regime, liberale Demokratie, Faschismus und Nazismus. Die Kunst und sthetische Dimension legen ein Zeugnis von der Mglichkeit einer radikal anderen Welt ab. Marcuse

7 Herbert Marcuse, Estetska dimenzija. Kritika marksistike estetike, Estetska dimenzija, kolska knjiga, Zagreb 1981, str. 242
Estetska dimenzija utopije: Herbert Marcuse

| 127

schrieb viel ber sthetische und knstlerische Themen. Im Text bleibe ich bei vier. ber den affirmativen Charakter der Kultur fhrt er die Problematik der ambivalenten Wirkung der kulturellen Produkten und Kunstwerke, wenn auch kritische gegen vorhandene, weil die kritische Kunst auch angenehm sein soll, damit sie eine Kunst wird, und so regt gleichzeitig den Widerstand zu Vorhandendem und Vershnung mit ihm an. Eros und Zivilisation fhren eine psychoanalytische Aufsicht in Marcus Werk, beginnend von der Behauptung, dass die Gesellschaft in Allgemeinen, und nicht der Einzelne geheilt werden soll. Die Heilung soll in die Richtung der nichtrepressiven Zivilisation gehen, den Gegenwartszustand achtend, in dem repressive Desublimation als die Tatsache existiert, sowie der utopische Horizont, der ber die Mglichkeit der nichtrepressiven Sublimation spricht. Die Kunst spricht gerade darber, weil eine sublimierte Harmonie der Kunst nicht repressiv ist. Die Kontrarevolution und Revolte folgt Studenten und andere Bewegungen, und akzeptiert den Begriff kulturelle Revolution, mit dem sie den Bruch der sthetischen Form bezeichnet, aber nicht wegen der Grndung einer neuen Anti-sthetischen Form, sondern wegen der Grndung der Sprache, mir der es ein Zeugnis von der Mglichkeit der radikal anderen Lebensart ablegt. sthetische Dimension, das letzte Werk von Markus, fasst alle seine frhere Ansichten auf sthetische Dimension und Kunst zusammen, damit er eine Kritik der marxistischen dogmatischen sthetik bringt, whrend er eine kulturelle Revolution nicht mehr erwhnt, so dass sich auf die Szene, statt der Avantgardekunst des Bruchs von der sthetischen Form wieder eine ambivalente, aber harmonische sthetische Dimension der Hoffnung auf Realisierung des Unmglichen zurckkehrt.

128 |

Lev Kreft