Istorijski razvoj kombajna

Kombajni su maine za etvu raznih itarica kao sto su na primer: ito, uljane repice, graak i slino. Proces etve se sastoji iz tri dela: koenja i vrenja ita kao i zavrnog razdvajanja zrna od slame i pleve. Ovakav proces se do kraja devetnaestog veka uglavnom vrio runu. Malo kasnije poeo je razvitak maina, koje su doprinele velikom olakanju i smanjenju vremena pri etvi. Ove maine, takozvane vralice, a danas poznatije kao kombajni na poetku korienja bile su stacionarne ili pogonjene snagom ivotinja, to jest konjima, a kasnije parnom mainom koja je takoe morala biti dovuena do mesta etve. Neto malo kasnije pogon ovih maina preuzeo je traktor da bi se pedesetih godina dvadesetog veka pojavio traktorom vueni kombajn koga je danas zamenio moderni kombajn sa sopstvenim pogonom. Dananji kombajn zadovoljava ve pomenute uslove koenja, vrenja kao i zavrnog razdvajanja zrna od slame i pleve. Moglo bi se rei da se njihovom pojavom uviestruila brzina etve kao doprinos poboljanje iste. Pod poboljanjem etve smatra se smanjenje gubitaka zrna pri radu kao i manji lom zrna, a pri tom i vei kvalitet istoe zrna. Kombajn se prvi put pojavio u Sjedinjenim dravama, Hiram Moore 1834, koji je prednjaio dananjim kombajnima. Najranije verzije kao to je ve reeno bilo su pogonjene snagom ivotinja da bi se 1839 od strane istog prizvoaa dobila potpunija verzija kombajna i na taj nain izvrena prva etva u iznosu od 50 hektara. Do 1860 godine kombajni sa mogustvom irine seenja do nekoliko metara koristili su se na amerikim farmama. Vremenom sa unapreenjem tehnologije doli je do raznih promena i inovacija na kombajnima tokom vremena to je dovelo do stvaranja kombajna kakve znamo danas.

Slika 1: Kombajn kroz vreme