Ivan Vukovi

Filozofski fakultet Beograd

UDK: 341.223 DOI:10.2298/FID0802151V

O PRAVU PRVOG OKUPATORA U TERITORIJALNIM SPOROVIMA

Apstrakt: Autor analizira nain na koji se argument prvog okupatora, koji je izvorno artikulisan kao argument u prilog privatnog vlasnitva, u meunarodnim sporovima koristi kao razlog za dobijanje politike kontrole nad nekom teritorijom. Autor zakljuuje da se u sluaju spora oko Kosova tim argumentom danas mo e zahtevati podela suvereniteta na osnovu podele kosovske teritorije. Kljune rei: Kosovo, pravo, prvobitna okupacija, spor, suverenitet, teritorija, vlasnitvo.

Uvod
U ovom tekstu emo pokuati da ustanovimo kakva se politika prava na teritoriju mogu zahtevati na osnovu injenice da smo mi, ili nai preci, bili prvi koji su teritoriju zaposeli. Taj argument izvorno je artikulisan u privatnom pravu koje iz njega izvodi individualna vlasnika prava. Kao razlog za kolektivnu politiku kontrolu ili suverenitet, argument se koristi u sporovima koje narodi vode oko teritorija koje su zaposedali u razliitim istorijskim razdobljima. Postoje dve vrste takvih sporova: oni u kojima se prvodoavi narod neposredno sukobljava sa drugim narodom koji mu je oduzeo vlast nad teritorijom, i oni u kojima se sukobljava sa treim kojeg je drugi ostavio za sobom poto se sa teritorije povukao. U prvu grupu bi se mogli svrstati tinjajui sporovi oko Sudeta i Transilvanije, dok bi u one iz druge spadali sukobi oko Palestine i Kosova. Od svih tih sporova nas e najvie zanimati kosovski, i ovaj tekst predstavlja neku vrstu filozofsko pravne analize jednog od glavnih argumenata koji srpska strana u njemu iznosi jo od poetka XX veka.1
Ovaj tekst je nastao na osnovu izlaganja naslovljenog Du droit du premier occupant dans les conflits territoriaux: justifications et usages, koje je autor dr ao na skupu Justice et histoire, 7. decembra 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
1

151

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

Naa e analiza imati etiri osnovna koraka. Najpre emo izloiti nain na koji se argument prvog okupatora konstruie u privatnom pravu, posle ega emo analizirati nain na koji se on upotrebljava u politikim raspravama. U treem koraku pozabaviemo se te inom koja mu se mo e pripisati u sporu koji nas zanima, a na kraju emo predlo iti princip pravde na osnovu kojeg bi spor trebalo reiti. U lanku neemo razmatrati pravo na okupaciju u toku rata, niti pravo da se mirno okupira neka teritorija kako bi se njome bolje upravljalo, pravo na koje se, primera radi, pozvala Danska kada je zaposedala Grenland. Takoe, u lanku neemo razmatrati ni mnogobrojne razloge za politiku kontrolu koji se ne tiu vlasnikih pitanja, kao to su srpsko pozivanje na meunarodne konvencije koje zahtevaju potovanje jednom uspostavljenog i priznatog suvereniteta, ili albansko pozivanje na prava kolonizovanih da se oslobode kolonizatora. Najzad, neemo se baviti ni injenikim premisama od kojih zavisi uspenost primene argumenta prvobitnog okupatora, i taj emo posao prepustiti istoriarima. Naprosto, razmotriemo jedan od argumenata i pokuati da ustanovimo kako treba gledati na itav spor ako taj argument ozbiljno shvatimo.

Pravo prvobitnog okupatora u privatnom pravu

Privatno pravo nastoji da odredi prava koja pojedinci kao vlasnici mogu imati jedni spram drugih. Polazni odnos izmeu subjekta i objekta prava u njemu se posmatra kao odnos izmeu dva razliita i nezavisna entiteta, koji biva izmenjen kada subjekat posegne za objektom i prisvoji ga za sebe. Same subjekte, s druge strane, ono tretira kao istovetne, ali nezavisne ili izolovane jedne od drugih, zbog ega bi norme koje propisuje trebalo da va e i u prirodnom i u graanskom stanju. Opte pravo na vlasnitvo, pravo da se drugi subjekti iskljue iz upravljanja objektom, u privatnom se pravu izvodi iz prava na ouvanje telesnog integriteta, a ovo iz prava na odranje linosti koje u telu obitava. Same linosti, pak, tretiraju se kao jednako vredne, zbog ega se svima inicijalno pripisuje jednako pravo vlasnitva nad objektima. Zbog toga to ih tretira kao jednake, privatno pravo pretpostavlja da linosti same daju vrednost svojim zahtevima za vlasnitvom i ne ukljuuje nijednu posebnu koncepciju dobra koja bi mogla da

IVAN VUKOVI

152

poslu i kao kriterijum za njihovu procenu, jer bi svaka takva koncepcija mogla da favorizuje neke od njih. Zato to linosti posmatra kao meusobno izolovane, privatno pravo apstrahuje i od svakog razmatranja distributivne pravde koja bi mogla da ogranii domaaj njihovih vlasnikih zahteva. Privatno pravo priznaje dva osnovna naina sticanja svojine originarni, kada se pravo svojine ne izvodi iz prava prethodnika, ve iz drugih relevantnih okolnosti, i derivativni, kada se pravo svojine izvodi iz prava ranijeg vlasnika. Prvobitno zaposedanje stvari i njeno prenoenje pomou ugovora najva niji su sluajevi iz ove dve grupe, od kojih prva obuhvata jo i odr aj (upotreba stvari za koju nismo znali da nekom ve pripada), a druga nasleivanje. in zaposedanja, kojim emo se sad pozabaviti, jeste individualan i unilateralan, i mo e dati tri vlasnika prava na stvar (in rem) protiv drugih osoba: a) ekskluzivno pravo na njenu fiziku kontrolu (ius possendi), b) ekskluzivno pravo na njenu upotrebu (ius utendi), i c) ekskluzivno pravo na njeno otuivanje (ius abutendi). Da bi ta prava dao, in zaposedanja mora ispuniti etiri uslova: i) Taj in, pre svega, mora biti prvobitan. Da bi se smatrao izvorom vlasnikih prava, naime, jedan in mora biti u skladu sa osnovnim moralnim principom jednakosti ljudskih linosti, a in zaposedanja to mo e biti samo ako se odnosi na stvar ili teritoriju koje pre toga nikome nisu pripadale, jer samo pred takvim stvarima i teritorijama individue mogu biti jednake jednake u pravu da ih zaposednu. ii) in zaposedanja mora predstavljati fiziko potinjavanje stvari (teritorije) svojoj moi. iii) On mora izra avati nameru da se stvar potini svojoj moi. iv) Potinjavanje mora biti vidljivo drugima. U privatnom pravu, zaposedanje je fundamentalniji nain sticanja svojine nego ugovor zato to ga ugovor pretpostavlja, i zato to se ugovor mo e rekonstruisati ili izraziti polazei od zaposedanja. Za ugovorno prenoenje imovine, naime, mo emo rei da se sastoji od dva sukcesivna ina: a) od naputanja stvari od strane prvog vlasnika, i b) od zaposedanja naputene stvari od strane druge osobe novog vlasnika. Ugovor, meutim, eksplicira jednakost individua koja kod prvobitnog zaposedanja ostaje implicitna. Jer, sticanje prava na svojinu prvobitnim zaposedanjem jeste in jedne osobe, dok pravo na osnovu ugovora zahteva ujedinjenu volju dveju osoba.

153

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

Zbog toga pravo in personam koje pru a ugovor istie jednakost dveju strana, koja je u pravu in rem prisutna u vidu pretpostavke da svaka osoba ima jednako pravo da izvri in izvornog zaposedanja. Zato se, najzad, mo e rei da prvobitno zaposedanje i ugovor predstavljaju dva koraka u razvoju iste ideje privatnog vlasnitva. 2 Trei korak, kojim se okonava pravna konstrukcija privatne svojine i odreuju odnosi izmeu vlasnika kao pravnih subjekata, predstavlja pripisivanje odgovornosti da se ne ometa upotreba vlasnikih prava koja su steena prvobitnim zaposedanjem i ugovorom. in prvobitnog zaposedanja, naime, povlai nemogunost drugih da unilateralno zaposednu istu teritoriju, ali ne povlai du nosti prema prvom okupatoru. Kao i ugovor, on razgraniava dve stvari (moje i tvoje), ali ne regulie interakciju dveju osoba i predstavlja nu an, ali ne i dovoljan uslov za pripisivanje odgovornosti i du nosti drugim stranama. Da bi do pripisivanja dolo, potrebne su dodatne norme koje e odrediti ta je razuman odnos dveju osoba, i pod kojim uslovima mo emo rei da je druga strana naruila posednika prava prve strane. Odreivanjem tih normi, zaokru uje se konstrukcija vlasnitva i preko njega uspostavlja odnos prema drugome kao pravnoj linosti.

Politike upotrebe argumenta prvog okupatora

Politike upotrebe prava prvobitnog okupatora u meunacionalnim teritorijalnim sporovima sekundarne su u odnosu na pravnu zato to pretpostavljaju njegovu artikulaciju koja je izvedena u privatnom pravu, i zato to pretpostavljaju pravnu injenicu postojanja vlasnitva na osnovu prvobitnog zaposedanja. Zbog toga evokacija prava prvog okupatora u politikom kontekstu zahteva da nacije u sporu posmatramo kao pojedince u privatnom pravu kao nezavisne i jednake u svojoj sposobnosti da zahtevaju pravo vlasnitva, i tra i da pretpostavimo da je jednakost bila naruena kada je teritorija oko koje se vodi spor na neugovorni nain bila oduzeta naciji koja ju je prva zaposela. U politikom kontekstu, meutim, iz vlasnikih prava individualnih pripadnika nacije izvodi se njihovo kolektivno pravo na
Na ovom mestu sledimo analizu Pitera Bensona iz Peter Benson Philosophy of property law, u J. Coleman i Scott Shapiro izd., The Oxford Handbook of Jurisprudence and Philosophy of Law, Oxford Universtiy Press, Oxford 2004, pp. 785.
2

IVAN VUKOVI

154

uspostavljanje politikog sistema pravo da na teritoriji o kojoj je re stvore autonomiju ili suverenu dr avu. To se izvoenje mo e zasnivati na dva razloga. Prvi jeste injenika pretpostavka da bi bez zajednike politike kontrole, dugorono gledano, prvobitnim zaposedanjem steena vlasnika prava pojedinanih pripadnika nacije bila ugro ena postupcima lanova druge nacije. Tako izvedeno, kolektivno politiko pravo nacije jeste funkcija individualnih prava njenih lanova da obezbede svoju imovinu. Pomou drugog razloga, meutim, iz individualnog vlasnikog prava koje su jedan ili nekolicina pripadnika nacije stekli prvobitnim zaposedanjem teritorije izvodi se politiko pravo bilo kog lana nacije na njenu politiku kontrolu. Taj razlog jesu pojmovne veze izmeu ina prvobitnog zaposedanja, stvaranja nacije i odr anja njenog identiteta kroz vreme, a pravo koje se pomou njega izvodi ima nesvodivo kolektivni karakter zato to se pojedincu dodeljuje na osnovu njegove pripadnosti nacionalnom kolektivu, a ne na osnovu toga to je sam izvrio prvobitno zaposedanje, ili ugovorom preuzeo teritoriju od osobe koja ga je izvela. Sedelaki narodi, naime, in prvobitnog zaposedanja poistoveuju sa inom nastanka same nacije. Njihove istorijske pripovesti zbog toga zapoinju stvarnim ili mitskim opisom zaposedanja neke teritorije od strane jednog ili grupe srodstvom povezanih pojedinaca koji e meu sobom izdeliti vlasnitvo nad njom i, radi odr anja tog vlasnitva, uspostaviti politiku kontrolu, tj. na njoj stvoriti dr avu. Identitet nacije kroz vreme, pak, sastoji se od odr anja kauzalne veze sa inom njenog stvaranja, to se mo e uiniti odr anjem kontrole nad nekad zaposednutom teritorijom ili, u sluaju izgona, ouvanjem seanja na taj in i nadom u povratak. Zato ovakva upotreba argumenta prvog okupatora uvek predstavlja in afirmacije nacionalne istorije afirmacije svojih veza sa svojim precima i njihove pravne i politike va nosti, kojom se u politike diskusije unose etniki elementi. Istovremeno, ona predstavlja negaciju pravnog i politikog znaaja istorije one nacije koja aktuelno zauzima teritoriju koja je predmet spora. Druga upotreba argumenta zato ima za cilj restauraciju vlastite nacionalne istorije, to u sluaju oru anih sukoba mo e dovesti do unitavanja kulturnih simbola koji svedoe o prisustvu suparnikog naroda na spornoj teritoriji. U politikim sporovima, dakle, mo emo razlikovati dve upotrebe argumenta prvog okupatora. Prvom se iz ugro enosti vlasni-

155

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

kih prava pripadnika nacije na jednu teritoriju izvode njihova politika prava na njenu kontrolu. Pomou druge, pojedincima se pripisuje pravo na politiku kontrolu zbog njihove krvne ili kulturne veze sa onima koji su tu kontrolu nekad uspostavili kako bi svoja vlasnika prava zatitili. U sluaju spora oko Kosova, mo emo primetiti da ga srpska strana ee koristi na drugi nain zato to je izbledelo seanje na prve Srbe i njihove direktne potomke koji su kosovsku zemlju nastanjivali u Srednjem veku.

Domaaj prava prvog okupatora u meunarodnim teritorijalnim sporovima

Na poetku smo rekli da postoje dve osnovne vrste sporova u kojima se nacije pozivaju na pravo prvog okupatora: sporovi u kojem je realizacija prava okonana nelegalnim postupcima strane koja aktuelno politiki kontrolie teritoriju o kojoj je re, i oni u kojima je realizacija okonana nelegalnim postupcima tree strane koja teritoriju vie ne zauzima. U prvom sluaju, strana koja svoje pretenzije na teritoriju pravda prvobitnom okupacijom, direktno se suprotstavalja onoj koja je nepravnim sredstvima prekinula realizaciju tog prava. U drugom sluaju, ona se suprotstavlja strani koji sa prekidom nije imala nikakve veze, ali je od one koja je prekid izvrila ugovorom preuzela delimino vlasnitvo nad teritorijom, ili je naprosto prva iskoristila prazninu koja je nastala njenim povlaenjem kako bi tu teritoriju fiziki zaposela. U prvom sluaju, pravo prvobitnog okupatora sukobljava se sa pravom steenim silom. U drugom sluaju, ono se ne suprotstavlja sili, niti se suprotstavlja ugovorenim pravima, zato to narod koji se poziva na prvobitnu okupaciju ne mo e priznati ugovore koje je sainio narod koji mu je teritoriju silom oduzeo. To, meutim, ne znai da on u zahtevima svog protivnika ne mo e videti nikakvu vrednost zato to mu mo e pripisati pravo steeno faktikom upotrebom, odnosno korienjem teritorije. Ako bismo pri reavanju meunarodnih teritorijalnih sporova apstrahovali od razliitih vrsta utilitarnih politikih razmatranja koja se u ovakvim sluajevima uvek uzimaju u obzir, te politiko pravo na teritoriju dodeljivali iskljuivo na osnovu vlasnikog, tad bismo mogli da zakljuimo da pravo na osnovu prvobitnog zaposedanja ima razliitu te inu u ove dve vrste sluajeva. U prvom sporu,

IVAN VUKOVI

156

naime, ono bi restaurativnom primenom principa retributivne pravde trebalo da odnese jasnu prevagu. Kod druge vrste sporova, meutim, stvari stoje drugaije jer se ono tad sukobljava sa pravom iza kojeg stoje ozbiljni moralni razlozi. Zato emo sad razmotriti prava steena upotrebom, uporediti njihovu te inu sa pravima prvog okupatora i predlo iti princip pravde na osnovu kojeg bi njihov sukob trebalo reavati. Iza ideje da se vlasnika prava mogu stei upotrebom stoji filozofski stav da linost mo e da uspostavi ekskluzivan odnos sa stvari samo ako je na neki nain pro me, obdari svojim svojstvima, ukljui u svoje projekte, i da to mo e uiniti jedino radom, a ne pukim prisvajanjem. Upotreba je zato meritorni izvor vlasnikih prava koji ne zavisi od sticaja okolnosti koji je uinio da smo se prvi nali ispred stvari ili zemlje koju niko pre toga nije prisvojio, ve od toga da li smo, bili oni ve u neijem vlasnitvu ili ne, ulo ili trud da od njih napravimo neto to ljudima mo e biti korisno za ivot. Stav da se upotrebom mo e stei pravo na stvar ili teritoriju koji su ve u neijem vlasnitvu poiva, s druge strane, na ideji da su sva dobra izvorno zajednika svim ljudima, i da se nijedno od njih ne mo e zauvek, jednim inom izdvojiti i dodeliti jednoj osobi ili grupi. Sprovoenje ovog prava u delo zbog toga esto iziskuje redistribuciju postojeih dobara. Prava steena upotrebom ne odnose se na stvar ili teritoriju u njihovom zateenom stanju, ve na ono to smo od njih radom stvorili. U tom smislu, prvo vlasniko pravo na teritoriju koje se na osnovu njene upotrebe mo e stei jeste pravo na nastavak upotrebe ius utendi, a dalje pravo na fiziku kontrolu iz nje se izvodi samo ukoliko je ona nu na za realizaciju prvog prava, dok se pravo na otuivanje iz nje ne mo e izvesti. Obezbeivanje dalje upotrebe jeste i jedini razlog na osnovu kojeg bi se iz upotrebe moglo izvesti kolektivno pravo na politiku kontrolu teritorije od strane onih koji je ve koriste. Kada su steena upotrebom, meutim, ta prava nemaju identitetsko znaenje zato to obraivanje teritorije ne spada u onaj aspekt istorije narod koji je od presudne va nosti za njegov identitet. Zbog toga i pravo nacije na politiku kontrolu teritorije koje se iz nje izvodi ostaje funkcija individualnih vlasnikih prava, i pojedincima se ne mo e dodeljivati samo na osnovu njihove pripadnosti naciji. Mislioci i praktiari iznosili su razliite stavove o vrednosti ova dva razloga za dodeljivanje vlasnikih prava. Oni levo nastroje-

157

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

ni umeli su da odreknu svaku pravnu vrednost prvobitnom zaposedanju, dok konzervativni esto nisu ni razmatrali pravo na osnovu upotrebe. Nama najprihvatljivije, meutim, jeste stanovite po kojem se oni meusobno ograniavaju. Prava steena prvobitnom okupacijom, prema naem miljenju, gube se ukoliko okupirana stvar ili teritorija nisu korieni. Prava koja daje upotreba, s druge strane, ne mogu biti neograniena ukoliko se odnose na predmet koji je u ve vlasnitvu prvog okupatora ili osobe koja ga je od njega ugovorom preuzela. Tako, primera radi, radnici treba da imaju prava na dalju upotrebu sredstava za rad u vidu prava na zatitu od otputanja koje nije motivisano grekama u radu. Takoe, oni imaju pravo da tokom trajkova preuzmu fiziku kontrolu nad tim sredstvima ako im je to pravo ugro eno, ali nemaju pravo da ih u otue od prvobitnog vlasnika tako to e mu za uvek uskratiti svaku kontrolu nad njima ili ih prodati treoj strani. Kad je re o izvoenju politikih prava iz vlasnikih, rekli bismo da je prva upotreba argumenta prvobitne okupacije ispravna ukoliko je istinita injenika pretpostavka da e vlasnika prava bez politikih biti ozbiljno ugro ena. Taj argument, meutim, ne dozvoljava da se politika kontrola koristi za redistribuciju privatnog vlasnitva. Takoe, mera uea u kontroli koje jedna nacija mo e da ostvari prema tom bi argumentu trebalo da bude proporcionalna stepenu ugro enosti vlasnitva koje njeni pripadnici imaju nad zemljom, pa ona ne mora biti potpuna i ekskluzivna. Kad je re o identitetskoj upotrebi argumenta, smatramo da i ona, sama po sebi, ima svoju te inu zbog toga to ljudi, takvi kakvi danas jesu, visoko vrednuju svoju pripadnost nacionalnim kolektivima, ali da je njen domaaj na nain slian ogranien kao i domaaj prve upotrebe. Pre svega, identitetska upotreba mo e biti ispravna samo ukoliko je istinita injenika pretpostavka da su osnivai nacije odista bili prvi koji su neku teritoriju zaposeli, zbog toga to njihov in, u suprotnom, ne bi bio u skladu sa principom moralne jednakosti osoba i ne bi bio valjan osnov za pripisivanje vlasnikih prava. Drugo, iz prava na politiku kontrolu koje ona mo e dati ne sledi i pravo da se izvri redistribucija vlasnitva koje pojedinci aktuelno imaju nad teritorijom zbog toga to se ovaj argument ne odnosi na privatno vlasnitvo ve na kolektivnu politiku kontrolu. Najzad, iz te upotrebe ne sledi ni da bi nacija trebalo da ima ekskluzivno pravo na suve-

IVAN VUKOVI

158

renitet nad datom teritorijom, zato to ona dokazuje pravo na ouvanje veze sa prvobitnim inom zaposedanja, ali ne dokazuje da se ouvanje ne mo e postii uestvovanjem u suverenitetu. Najzad, smatramo da se, ukoliko je ugro eno, iz vlasnikog prava na dalju upotrebu ve koriene teritorije odista mogu izvesti prava na njenu politiku kontrolu, ali da se ne mo e izvesti pravo da se teritorija potpuno otui od prvobitnog vlasnika, i da mu se ne mo e odrei svako uee u suverenitetu nad njom.

Princip za pravedno reenje spora

Da bi se jedan spor reio na pravedan nain, najpre bi trebalo izabrati princip pravde na osnovu kojeg e se o njemu suditi. Srpska strana koja na osnovu prvobitne okupacije zahteva povratak sporne teritorije pod svoju kontrolu tra i da se spor rei na osnovu restaurativnog principa retributivne pravde. Po naem miljenju, meutim, taj princip mo e biti primeren individualnim sporovima u okviru privatnog prava, i meunarodnim teritorijalnim sporovima iz prve grupe, ali ne mo e odgovarati onima iz druge grupe. Postoje tri razloga zbog kojih se sluajevi poput kosovskog njime ne mogu reavati. Pre svega, narod koji teritoriju koristi nije onaj koji je teritoriju silom oduzeo, pa zahtevi za restitucijom pred njim ne mogu imati apsolutnu snagu. Drugo, naa analiza argumenta prvog okupatora pokazuje da, suprotno uobiajenom miljenju onih koji ga koriste, nijedna od njegovih upotreba ne povlai nu nim nainom pravo na potpunu politiku kontrolu. Tree, spor izmeu dva opravdana zahteva mo e se pravedno reiti jedino tako to e se predmet spora na neki nain podeliti. Distributivni princip podele, pak, na politiku kontrolu se mo e primeniti na dva naina mo e se podeliti politika kontrola nad celovitom teritorijom, i mo e se prema vlasnikoj strukturi najpre podeliti sama teritorija, a potom i kontrola tako to e se svakom narodu dati da politiki upravlja onim delom koji dr i u svom vlasnitvu. U prvom sluaju, dva e naroda ostati da ive kao graani iste dr ave, dok e u drugom svaki stvoriti svoju nacionalnu dr avu. ini nam se da je prvo od ova dva reenja moralno uzvienije zato to zahteva prevazila enje nacionalne uskogrudosti i prihvatanje onoga to je drugaije i razliito, te da za podelom teritorije treba posegnuti tek ukoliko ono ne uspe. Kako je u sluaju kosovskog spora

159

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2008

prvo reenje odista tokom vie decenija bez uspeha isprobavano, sada bi trebalo posegnuti za drugim i podeliti samu teritoriju Kosova i Metohije. Zakljuiemo, stoga, da srpska strana, ako bi se oslonila samo na argument prvobitne okupacije, u kosovskom sporu ne bi imala pravo da u svoju korist menja strukturu privatnog vlasnitva tako to bi proterivala albansko stanovnitvo, niti bi imala pravo da zahteva potpuni suverenitet, ali da bi mogla zahtevati njegovu podelu, i da bi danas trebalo da tra i da se podela suvereniteta izvede pomou podele same teritorije.

Ivan Vukovi DU DROIT DU PREMIER OCCUPANT DANS LES CONFLITS TERRITORIAUX

Rsum Lauteur analyse les diffrentes manires dont largument du premier occupant, originellement articul en support de la proprit prive, est utilis comme raison pour lattribution du contrle politique dun territoire. Lauteur arrive la conclusion que dans le cas du Kosovo cet argument aujourdhui justifie la division de la souverainet par la division du territoire du Kosovo. Mots clefs: dispute, droit, Kosovo, premire occupation, proprit, souverainet, territoire.

IVAN VUKOVI

160