Gasna hromatografija

3. GASNA HROMATOGRAFIJA

Gasna hromatografija je metoda kvalitativne i kvantitativne analize
gasnih smea, ali se u analitike svrhe koristi prvenstveno za kvantitativnu
analizu. Metoda se zasniva na razlici koeficijenata raspodele pojedinih
komponenti smee izmeu gasovite, pokretne i vrste ili tene,
nepokretne faze. Zahvaljujui tome gasna hromatografija se koristi i za
ispitivanje brojnih fizikohemijskih karakteristika sistema gas/vrsto
odnosno gas/teno, kao to su adsorpcione odnosno particione izoterme,
termodinamike funkcije (slobodna energija, entalpija, entropija)
raspodele, koeficijenti aktivnosti, specifina povrina vrste faze i sl.
Otkrie hromatografske metode potie iz 1903 godine od strane ruskog
biohemiara Cvet-a. Meutim razvoj gasne hromatografije kao varijante
hromatografskih metoda poinje od 1946 godine. Sve do kraja 50-tih
hromatografi su izraivani u pojedinanim verzijama od strane
zainteresovanih istraivaa. Danas se gasni hromatografi proizvode
komercijalno od strane mnogih specijalizovanih proizviaa nauno-
istraivake opreme. Sasvim je uobiajeno da svaki savremen ureaj
sadri vie tipova detektora gasnih komponenti. Neki imaju mogunost
programirane promene temperature u toku analize. Naroite pogodnosti
kod primene ove metode dostignute su danas kod kvantitativne analize
odreenih tipskih smea u standardnim uslovima. Naime, primenom
raunara sa datotekama podataka o vremenima zadravanja
komponenti odreene vrste uz odgovarajue raunske programe,
mogue je za vrlo kratko vreme po okonanju hromatografske analize
dobiti podatke o hemijskom sastavu smee i o procentualnom ueu
svake komponente u smei.
Zahvaljujui visokoj osetljivosti koja se kree do 10
-15
g/s gasna
hromatografija je stekla status nezamenljive i brze mikroanalitike metode.
Njom se iskljuivo vri atestiranje istoe komercijalnih komprimovanjih
gasova. Obino je temperaturski radni opseg gasnih hromatografa
izmeu sobne i 400
0
C. Tenost ili vrsta supstanca ija temperatura
kljuanja, odnosno sublimacije, lei u tom temperaturskom intervalu
takoe moe biti objekt gasno-hromatografske analize, budui da je u
stanju pare. Poznata je, na primer, upotreba gasne hromatografije za
analizu sastava alkoholnih pia, analizu sadraja alkohola u krvi, analizu
lekova, insekticida, droga i sl. Stoga je razumljivo to su gasni hromatografi
gotovo obavezan deo opreme svake nauno-istraivake ili kontrolno-
industrijske laboratorije ili laboratorije SUP, carinskih slubi, medicinskih
ustanova itd.
Eksperimentalno i teorijsko iskustvo u oblasti gasne hromatografije danas
je vrlo opirno i sadrano je u ogromnom broju publikovanih naunih
radova, kao i u brojnim udbenicima i monografijama.
Gasna hromatografija

Podela hromatografskih metoda na tipove je izvedena prema
preovlaujuim fenomenima koji uzrokuju razdvajanje:

Adsorpciona hromatografija stacionarna faza je vrsta supstanca,
a tenost ili gas predstavljaju mobilnu fazu. Adsorpcija se odvija na
povrini stacionarne faze. Ravnotea koja se uspostavlja izmeu
adsorbata sorbovanog na povrini i rastovorenog u mobilnoj fazi
slui kao osnova za razdvajanje molekula adsorbata (za polarna
jedinjenja).
Particiona (podeona) hromatografija stacionarna faza je tanak
film tene faze na povrini vrstog nosaa. Adsobat se rasporeuje
izmeu tene stacionarne faze i tene ili gasne mobilne faze;
Jonoizmenjivaka hromatografija anjonska kada je analit anjon a
vezujua faza pozitivno naelektrisana; katjonska kada je analit
katjon a vezujua faza negativno naelektrisana (elektrostatike
sile). Stacionarna faza je vrsta, najee smole, a mobilna faza je
tenost.
Hromatografija na bazi veliine molekula (gel hromatografija)
nema interakcije izmeu stacionarne faze i adsorbata. Tena ili
gasovita faza prolazi kroz porozni gel pri emu se molekuli odvajaju
na osnovu veliine. Vei molekuli izlaze bre iz kolone jer ne prolaze
kroz pore gela, dok manji molekuli mogu da prou kroz pore gela i
njihov preeni put je znatno dui.

3.1. Konstrukcija gasnog hromatografa

Svaki gasni hromatograf mora da sadri minimum osnovnih delova koji
obezbeuju njegovu funkcionalnost. Na slici 3.1. je prikazana tipina
shema gasnog hromatografa.



Gasna hromatografija

Slika 3.1. Shema gasnog hromatografa.Opis delova oznaenih razliitim
brojevima dat je u tekstu.

U radnom reimu kroz hromatograf ravnomernom brzinom struji
nosei gas. Za nosei gas se bira hemijski inertan gas koji se minimalno
adsorbuje na potencijalno korienim adsorbensima, fiziki se
maksimalno razlikuje od komponenti potencijalnog uzorka za analizu, a u
praksi je dostupan u dovoljnim koliinama. Ove uslove najbolje
zadovoljavaju helijum i argon, ali se esto koriste i azot i vodonik. Izvor
noseeg gasa je obino boca za komprimovane gasove (1). Brzina
protoka noseeg gasa regulie se grubim i finim regulacionim ventilima (2,
3). Ako je gas vlaan poeljno je da se provede kroz kolonu za suenje (4).
Ulazni pritisak noseeg gasa oitava se na preciznom manometru (5).
Na putu noseeg gasa je i cev za predgrevanje (6) u kojoj mu se
temperatura izjednjaava sa radnom temperaturom hromatografa. U
poloaju oznaenom sa (7) nalazi se ureaj za doziranje uzorka kroz koji
se uzorak analizirane smee ubacuje u struju noseeg gasa. U struju
noseeg gasa uzorak dospeva u hromatograsku kolonu (9) u kojoj se
komponente smese razdvajaju i u razliita vremena dospevaju do
detektora (8) smetenog na izlazu kolone. Iza kuita detektora smeten je
mera protoka noseeg gasa (11) kojim se precizno meri zapreminska
brzina noseeg gasa. Iz meraa protoka nosei gas ide u slobodnu
atmosferu.
Gasna hromatografija

Za dobijanje hromatograma, odnosno registrovanje pojavljivanja
svake od komponenti analiziranog uzorka, koristi se pisa (12), vezan za
hromatografski detektor. Isprekidanom linijom obuhvaeni su delovi
hromatografa koji se nalazi u zoni kontrolisane temperature, koja
predstavlja radnu temperaturu.

3.2. Doziranje uzorka

Uzorci koji se analiziraju gasnom hromatografijom mogu biti gasoviti ili
teni to uslovljava i razliit nain uvoenja u struju noseeg gasa.
Za unoenje gasovitih uzoraka koriste se slavine sa etiri kraka, iji se
princip rada moe prikazati na uproenoj shemi na slici 3.2.




Slika 3.2. Uproena shema slavine Slika 3.3. Shema upravljaa za
za uzmanje gasovitih uzoraka tene uzorke.
Strelice pokazuju tok noseeg gasa.


U polaznom poloaju, kroz jedan kanal slavine prolazi nosei gas a drugi
se puni uzorkom. Rotiranjem slavine za 180
0
kanal ispunjen uzorkom uvodi
se na put noseeg gasa. Zapremina uzorka se moe podeavati
izmenjivim produecima kanala za uzimanje uzorka, u sluaju kada je
potrebno uskladiti koliinu uzorka sa osetljivou detektora.
Gasna hromatografija

Teni uzorci se odmeravaju i doziraju pomou specijalnih hromatografskih
priceva. Koliina uzorka koja zadovoljava osetljivost detekcije unosi se u
dozator tenih uzoraka probadanjem zaptivne gume pomou igle prica.
Tenost se istiskuje na greja - telo dozatora koje je uvek za desetak
stepeni toplije od radne temperature, tu brzo ispari i kao para biva
odneena strujom noseeg gasa. Mada je zaptivka dozatora od vrlo
elastine gume, ona mora esto da se menja jer od upotrebe gubi
zaptivnu funkciju.

3.3. Hromatografska kolona

Hromatografska kolona je osnovni deo hromatografa. Oblik kolone
prilagoen je obliku termostatske komore, a nekoliko karakteristinih
oblika predstavljeno je na slici 3.4.



Slika 3.4. Oblici hromatografskih kolona

Obloga kolone se pravi od nerajueg elika, termootporne plastike i
stakla, mada se staklo zbog lomljivosti nerado koristi. Vrlo dugake, uske
kolone prenika reda 1 mm zovu se kapilarne kolone. Kolone su izmenjive,
tako da se u skladu sa prirodom uzorka moe odabrati odgovarajua
kolona.
Kolona se puni granulovanim adsorbensom visoke specifine povrine.
Ako je u pitanju particiona hromatografija, koriste se kolone ispunjene
granulama vrste faze pokvaene tenou. Punjenje kolone predstavlja
nepokretnu fazu. Prenik granula nepokretne faze odreuje ukupnu
slobodnu zapreminu kolone, od koje zavisi otpor kolone protoku noseeg
gasa.
U kapilarnim kolonama nepokretna faza je naneena na zidove kapilare,
dok nosei gas struji kroz centralni deo preseka. Ovom sluaju otpor
Gasna hromatografija

kolone protoku noseeg gasa obrnuto je srazmeran povrini preseka
kolone.
Izbor punjenja kolone zavisi od prirode analiziranog uzorka. Nabrojani su
karakteristini materijali koji se koriste kao nepokretne faze u gasnoj
hromatografiji, intervali temperatura u kojima se mogu koristiti i vrste
gasova odnosno para koje se na njima dobro razdvajaju.

a) Adsorbensi za adsorpcionu hromatografiju

1. Aktivni ugalj. Dobija se karbonizacijom antracita,drvenog uglja i sl.
Dostie specifinu povrinu i do 100 m
2
/g. Primenljiv za sve radne
temperature u hromatografiji. Poto nema specifinih hemijskih grupa na
povrini, moe da se koristi za analizu i polarnih i nepolarnih gasova i para,
ali male molekulske teine (H2, Ar, Xe, CO2 i ugljovodonika do C4).
2. Teflon. Teflon je po sastavu politetrafluoretilen, (-CF2-CF2)n, kristalni
polimer molekulske teine (5-20)
.
10
5
. Specifina povrina mu je oko
10m
2
/g. Stabilan je do 300
0
C i poto ne sadri specifine grupe i ima malu
specifinu povrinu, koristi se za razdvajanje polarnih i tee kljuajuih
tenosti.
3. Porapak. To je po hemijskom sastavu etilvinilbenzol polimerizovan
divinilbenzolom. Moe se drugim dodacima modifikovati da sadri razliite
povrinske grupe i da ima razliitu specifinu povrinu od nekoliko
desetina do 2-3 stotine m
2
/g.
Stabilan je do 250
0
C. Osnovna osobina svih tipova porapaka je to se
voda i druga visokopolarna jedinjenja slabo adsorbuju na njima i izlaze
lako iz kolone dajui otre nerazvuene pikove. Koriste se za efektivno
razdvajanje nisko kljuajuih ugljovodonika, alkohola, sloenih etara,
ketona, i niskomolekularnih jedinjenja koja sadre halogene i sumpor.
4. Silikagel. Silikagel je gel silicijumove kiseline, i po strukturi polimer
sledeeg sastava: (-O-Si(OH)-O-Si(OH)-). Poto sadri polarne OH grupe,
spada u polarne, specifino delujue adsorbense. U zavisnosti od naina
izrade moe se dobiti sa specifinom povrinom od 100 do 1000 m
2
/g.
Mogu se koristiti do 400
0
C meutim na viim temperaturama dolazi do
delimine dehidratacije. Koristi se za razdvajanje smea koje sadre
vazduh, etan, etilen, acetilen, propan, propilen i butilene.
5. Zeoliti. To su aluminosilikati suneraste, kavezne strukture, sa prenikom
kaveza (4-10)
.
10
-10
m i specifine povrine 750-1000 m
2
/g. Predstavljaju vrlo
jake, specifine adsobense. Stabilni su na svim temperaturama koje se
primenjuju u gasnoj hromatografiji. Upotrebljavaju se za razdvajanje lakih,
nepolarnih gasova, dok polarni i tei molekuli imaju suvie velika vremena
zadravanja ili se ireverzibilno adsorbuju.
6. Aluminijumoksid (Al2O3). Koristi se u obliku granula razliitih prenika, a
proizvodi se sa specifinom povrinom od jedne do vie stotina m
2
/g.
Gasna hromatografija

Koristi se za razdvajanje lakih nepolarnih ugljovodonika, jer se zbog
njegove polarnosti i velike povrine sloenija jedinjenja suvie jako
adsorbuju. Temperaturski interval upotrebe aluminijumoksida nije
ogranien.

b) Tenosti-nepokretne faze u particionoj hromatografiji

Za particionu gasnu hromatografiju pogodne tenosti se nanose na neki
nosa sitne granulacije. Najraireniji nain je natapanje nosaa u rastvor
ove tenosti u nekom isparljivom rastvarau. Posle ispiranja rastvaraa na
granulama nosaa zaostaje tanak film tene faze. Granulama se puni
hromatografska kolona.
Kao nosai tenih nepokretnih faza koriste se razni materijali: kaolin,
amot, teflon, spraeno staklo, kuhinjska so, dijatomejska zemlja (silikatne
ljuture mikroorganizama) i dr. ira klasa nosaa se koristi pod zajednikim
nazivom hromosorb, a ukljuuje razliita neorganska i organska jedinjenja.
Osnovna odlika pojedinih nosaa iz ovog skupa je specifina povrina,
koja se kree u intervalu 1-8 m
2
/g.

3.4. Detektori u gasnoj hromatografiji

Funkcija detektora je da na promenu koncentracije pokretne faze
reaguje srazmernim naponskim ili strujnim signalom, to omoguuje da se
rezultat hromatografske analize regustruje u vidu niza otklona mernog
instrumenta u funkciji vremena.
Detektor na bazi toplotne provodljivosti. Detektori ovog tipa su niti inertnih
metala, platine ili volframa, ili poluprovodniki otpornici, iji elektrini
otpor je funkcija temperature. Detektori ovog tipa koriste se u parovima,
kao susedne grane Vitsonovog mosta, prema shemi na slici 3.5. Poto se
most napaja elektrinom strujom, niti detektora su na povienoj
temperaturi u odnosu na temperaturu kuita.
Gasna hromatografija


Slika 3.5. Detektor na bazitoplotne provodljivosti gasa. A) Presek
kuita:1.ulaz noseeg gasa, 2.izlaz ka dozatoru uzorka, 3.referentni
detektor, 4.izlaz iz kolone, 5. radni detektor, 6. izvodi za Wheatstone-ov
most. B)uproena shema vezivanja detektora R i S u most: 1. Baterija od
9V, 2.prekida za promenu polariteta mosta, 3. voltmetar, 4. grubo i 5. fino
podeavanje nule pisaa, 6. potenciometar za podeavanje veliine
signala koji vodi u pisa (ranga detekcije).

Jedan od detektora, koji slui kao referentni, stalno je u struji istog
noseeg gasa, poto je smeten ispred ureaja za doziranje uzorka. Drugi,
radni, nalazi se na izlazu hromatografske kolone, tj. na udaru gasa
promenljivog sastava. Pre ubacivanja uzorka, oba detektora su u struji
istog noseeg gasa, tj. imaju stacionarnu temperaturu koja je funkcija
toplotne provodljivosti noseeg gasa, i most je u ravnotei.
Kada na radni detektor naie neka od komponenti analiziranog uzorka,
to prouzrokuje promenu reima hlaenja radnog detektora, pojavljuje se
razlika temperature radnog i referentnog detektora, odnosno debalans
mosta, i registrujui ureaj belei otklon srazmeran koncentraciji
komponente u noseem gasu.
Jasno je da osetljivost detektora na bazi toplotne provodljivosti zavisi od
odnosa toplotne provodljivosti ispitivane komponente i noseeg gasa.
Ako su obe toplotne provodljivosti jednake, odgovarajua komponenta
se ne moe registrovati.
Plameno-jonizacioni detektor. Izgled ovog detektora dat je na slici 3.6.A,
a njegov nain vezivanja u elektrino kolo dat je na slici 3.6.B. Princip
dejstva je da nosei gas po izlasku iz kolone struji kroz vodonini plamen
gde se delimino jonizuje, nastali joni ine atmosferu provodnom i
omoguuju elektrinu struju, koja modifikuje pad napona kroz veliki otpor
R. Pad napona je konstantan dok u detektor dolazi ist nosei gas, i
registruje se pravom linijom na pisau. Kada se u struji noseeg gasa nae
Gasna hromatografija

druga komponenta, koja se bolje ili loije jonizuje, struja u elektrinom kolu
se menja i pisa registruje pik srazmeran koncentraciji strane komponente.

Slika 3.6. Plameno-jonizacioni detektor. A) Stvarni izgled u preseku, B)
Shema vezivanja u elektrino kolo. 1. dovod noseeg gasa, 2.dovod
vodonika, 3.dovod vazduha, 4.difuzor, 5. elektroda, 6.elektrini upalja,
7.izolator, 8.pisa.

Detektor na bazi zahvata elektrona. Shematski prikaz detektora dat je na
slici 3.7. Njegov nain vezivanja u elektrino kolo potpuno je analogan
plameno-jonizacionom detektoru. U komori detektora takoe kao u
plameno-jonizacionom detektoru, vri se jonizacija noseeg gasa ali na
bazi zahvatanja elektrona koje emituje neki radioaktivni -emiter.

Slika 3.7. Shematski prikaz detektora na bazi zahvata elektrona. 1.anoda,
2.mreica za homogenizaciju gasa, 3. -emiter, 4. katoda.

Detektor je specijalno osetljiv na organska jedinjenja koja sadre
halogene (Cl, Br), azot i olovo. Nosei gas je azot ili vodonik visoke istoe,
a argon se ne preporuuje. Dok u komoru detektora dospeva ist nosei
gas, elektrina provodljivost atmosfere je konstantna, i na otporu u kolu
Gasna hromatografija

postoji konstantan pad napona koji se na pisau registruje pravom linijom.
Kada struja noseeg gasa donese iz kolone stranu komponentu, koja se
od noseeg gasa razlikuje po sklonosti zahvatanja elektrona, provodljivost
gasa u komori se menja i pisa registruje odgovarajuu promenu napona
kao pik srazmeran koncentraciji komponente u noseem gasu.
Svaki savremen hromatograf sadri detektor na bazi toplotne
provodljivosti i plameno-jonizacioni detektor. Detektor na bazi zahvata
elektrona se ree ugrauje. Drugi specijalni detektori su argonski i fosforni
detektori. Fosforni detektor je modifikacija plameno-jonizacionog,
specijalno osetljiv na organska jedinjenja koja sadre fosfor, a argonski je
analogan detektoru na bazi zahvata elektrona, ali se za nosei gas
obavezno koristi argon.
Mada prag detekcije hromatografskih detektora zavisi od prirode
analiziranog uzorka i reima rada, smatra se da se u optimalnom sluaju
detektorom na bazi toplotne provodljivosti mogu detektovati
koncentracije do 10
-
8 g/ml, a plameno-jonizacionim i detektorom na bazi
zahvata elektrona mogu detektovati protoci uzorka do 10
-15
i 10
-14
g/s.

3.5. Teorija ravnotene hromatografije

Primena hromatografije za odreivanje razliitih fiziko-hemijskih
karakteristika sistema adsorbens/adsorbat zasniva se na uzajamnoj vezi
vremena zadravanja posmatrane komponente u hromatografskoj koloni
i njene konstante raspodele izmeu pokretne i nepokretne faze. Ova
zavisnost se moe relativno lako izvesti pod pretpostavkom da se
adsorpciono/desorpciona ravnotea uspostavlja beskonano brzo, tj. da
je kinetika adsorpciono/desorpcionog procesa uslovljena samo
transportom mase. Hromatografija u kojoj vai ovaj uslov zove se
ravnotena (reverzibilna) hromatografija.
Izvoenje koje je opisano u ovom odeljku vai ne samo za gasnu nego i za
svaki drugi vid ravnotene hromatografije.
Nosei gas se kree izmeu granula nepokretne faze u koloni odreenom
brzinom koja se moe izraziti kao zapreminska brzina, brojem kubnih
centimetara gasa kroz presek kolone u sekundi (cm
3
/s) ili kao linearna
brzina, srednjim rastojanjem koje prevali molekul noseeg gasa u jedinici
vremena (cm/s). Analizirana komponenta se meutim kree sporije, jer je
u svakom momentu vremena deo njenih molekula adsorbovan, pa stoga
miruje na povrini nepokretne faze. to je adsorpcija jaa, odnosno
konstanta raspodele vea brzina analizirane komponente je manja u
odnosu na brzinu noseeg gasa.
Ako je povrina preseka kolone S cm
2
. Poto je kolona ravnomerno
ispunjena granulama nepokretne faze, svakoj jedinici duine kolone
odgovara zapremina Va koju zauzimaju granule nepokretne faze i
Gasna hromatografija

zapremina V koja je ostala slobodna kao integralni prosotor. Ako sa L
oznaimo ukupnu duinu kolone, ukupna zapremina zauzeta
nepokretnom fazom je VaL, a ukupna slobodna zapremina je VL. Ako w
oznaava zapreminsku brzinu nosee faze (tom brzinom se u isto vreme
kree i ona frakcija adsorbata koja nije adsorbovana na nepokretnoj
fazi), i neka v (cm/s) oznaava linearnu brzinu kretanja adsorbata (koja je
u proseku manja od linearne brzina nosee faze).
Posmatra se vrlo mali popreni iseak kolone dx, na udaljenosti x od
poetka kolone, u koji za vreme t od trenutka uvoenja u kolonu stie
adsorbat koncentracije c (Slika 3.8.).


Slika 3.8. Izmena koncentracije analizirane komponente u pokretnoj fazi
du vrlo tankog poprenog sloja kolone.

Du posmatranog sloja se uspostavlja gradijent koncentracija - (c/x)t.
Koliina adsorbata koja u jedinici vremena dospeva u posmatrani sloj
debljine dx (u mol/s) dobija se kao umnoak zapreminske brzine nosee
faze, gradijenta koncentracija i debljine sloja:


(3.1)

Poto se ravnotea adsorpcije odmah uspostavlja, sledi da je brzina
pristizanja adsorbata jednaka brzini njegove raspodele izmeu
nepokretne i pokretne faze u odnosu koji zahteva konstanta raspodele za
datu temperaturu i koncentraciju.
Brzina raspodele definie se: ako je u delu kolone jedinine duine
koncentracija adsorbata u pokretnoj fazi c mol/cm
3
, odgovarajua
ravnotena koncentracija u nepokretnoj fazi je ca, pa je koliina
adsorbata po jedinici duine jednaka V
.
c + Va
.
ca molova. Koliina u sloju
debljine dx se dobija kada ovu veliinu pomnoimo sa dx. Diferenciranjem
dobijenog umnoka po vremenu, dobijamo izraz za brzinu raspodele
adsorbata na pokretnu i nepokretnu fazu u sloju dx:


(3.2)
dx
x
c
w
t
|

\
|

| |
dx
t
c V c V
x
a a
(

+
Gasna hromatografija



Izjednaujui (3.1) i (3.2) i kratei sa dx dobija se:


(3.3)

Poto je merenju u hromatografiji dostupna koncentracija u gasovitoj fazi,
potrebno je izraz za brzinu izmene koncentracije adsorbata u nepokretnoj
fazi eliminisati, a to se postie sledeim transformacijama:


(3.4)


Iz poznate matematike relacije za tri uzajamno zavisne veliine c, x i t:




Sledi:


(3.5)



Zamenom (c/x)t i (ca/x)t u jednaini 3.3 odgovarajuim izrazom iz
jednaine 3.5 i 3.4 posle kraenja sa (c/t)x i zamene (x/t)c sa v, dobija
se


(3.6)


Jednaina 3.6 je osnovna u teoriji ravnotee hromatografije i povezuje
linearnu brzinu adsorbata, v, sa zapreminskom brzinom noseeg gasa, w,
konstantom raspodele (ca/c)x i karakteristikama hromatografske kolone
V i Va. Konstanta raspodele je uslovan naziv za trenutni odnos
koncentracija adsorbata u nepokretnoj i pokretnoj fazi, koji moe da se
menja sa koncentracijom ako adsorpciona (particiona) izoterma nije
linearna odnosno nagib asorpcione izoterme za datu koncentraciju c se
ne ograniava samo na sluaj linearne izoterme.
x
a
a
x t
t
c
V
t
c
V
x
c
w |

\
|

+ |

\
|

= |

\
|

x x
a
x
a
t
c
c
c
t
c
|

\
|

\
|

= |

\
|

1 = |

\
|

\
|

\
|

x c t
c
t
t
x
x
c
c
x
t
t
x
t
c
x
c
|

\
|

\
|

= |

\
|

x
a
a
c
c
V V
w
v
|

\
|

+
=
Gasna hromatografija

Iz gornje jednaine sledi da je nagib adsorpcione odnosno particione
izoterme:






Poto je u praksi jednostavnije meriti vreme od ubacivanja do izlaska
uzorka iz hromatografske kolone, nego njegovu brzinu (za koju se trai
tano poznavanje duine kolone), dobijena jednaina se moe preurediti
na sledei nain. Umesto linearne brzine adsorbata moe se staviti odnos
duine kolone L i vremena putovanja adsorbata kroz kolonu t (retenciono
vreme), tj L/t . Ako je molekulu nosee faze potrebno vreme t0 da proe
duinu kolone, tada je zapreminska brzina nosee faze jednaka koliniku
ukupne slobodne zapremine kolone V
.
L i vremena t0, tj. VL/t0.
Sledi:





Poto je x konstanta, s obzirom na to da se u praksi odnosi na izlazni otvor
kolone, znak parcijalnog diferencijala moe se zameniti totalnim
diferencijalom, i uz preureivanje poslednje jednaine dobijamo:


(3.7)

Iz jednaine sledi da je vreme zadravanja adsorbata u koloni srazmerno
nagibu adsorpcione izoterme. Jednaina omoguuje da se proceni oblik
hromatografskog pika ako se zna oblik izoterme. Oblik pika je uslovljen
difuzionim rasplinjavanjem i zavisnou koju propisuje jednaina 3.7.
Adsorbat se u struju noseeg gasa ubacuje lokalno, i tokom vremena se
difuziono rasplinjuje, tako da se moe oekivati da raspodela
koncentracija du kolone sledi Gauss-ovu krivu, sa opadajuim
maksimumom tokom vremena. Ako je adsorpciona izoterma linearna sve
koncentracije po jednaini 3.7 putuju jednakom brzinom, i samo difuziono
rasplinjavanje odreuje formu hromatografskog pika. Stoga se u sluaju
linearne izoterme dobija simetrian pik u obliku Gauss-ove krive. Ako je,
meutim, adsorpciona izoterma ispupena, njen nagib je u oblasti malih
koncentracija vei nego u oblasti velikih koncentracija. Stoga je vreme
zadravanja manjih koncentracija vei nego velikih, i hromatografski pik
a x
a
V v
V v w
c
c

= |

\
|

r
a
r o
x
a
t
L V
t
VL
t
VL
c
c

= |

\
|

o
o r
a
a
t
t t
V
V
dc
dc
=
Gasna hromatografija

izlazi razvuen u smeru rastuih vremena. Na isti nain, u sluaju
udubljene izoterme, hromatografski pik je razvuen u smislu opadajueg
vremena, jer manje koncentracije uzorka putuju bre od veih
koncentracija, slika 3.9.



Slika.3.9. Zavisnost oblika hromatografskog pika od oblika izoterme
raspodele u sistemu pokretna-nepokretna faza. Due zadravanje u koloni
izaziva vee rasplinjavanje pika.

3.6. Primena gasne hromatografije

3.6.1. Kvalitativna hromatografska analiza

Poto razni gasovi ili pare imaju razliite nagibe izotermi raspodele izmeu
pokretne i nepokretne faze u hromatografskoj koloni na zadatoj radnoj
temperaturi, oni se, prema jednaini 3.6 kreu razliitom brzinom kroz
kolonu, tj. pojavljuju se u razliita vremena na izlazu kolone. Da bi se izvrila
kvalitetna analiza smese gasova ili para treba odabrati pogodnu kolonu i
radnu temperaturu, snimiti hromatogram nepoznate smee i izvriti
identifikaciju pikova hromatograma.
Da bi se izvrio izbor kolone potrebno je znati bar priblino sastav gasa koji
se analizira, na osnovu porekla. Na primer iz dimnjaka industrijske pei, u
zavisnosti od njene namene moe se pored vazduha oekivati smea
gasova CO, CO2, SO2, SO3 i NO2. U bocama propan-butan gasa oekuuju
se smee lakih ugljovodonika.
Gasna hromatografija


Literatura

1. S. Mentus, U. Mio, Odabrane metode fizikohemijske analize,
Fakultet za fiziku hemiju, Beograd 1992.
2. D.A. Skoog, F.J. Holler, J.J. Leary, Principles of instrumental analysis,
Sounders College Publishing, 5th Edition, 1998.
3. P. Donald, M. Gary, K. George, E. Randall, Introduction to Organic
Laboratory Techniques, Thomson Brooks/Cole, 4th Edition, 2006.
Masena spektrometrija


4. MASENA SPEKTROMETRIJA

Masena spektrometrija je metoda kvalitativne, kvantitativne, izotopske i
strukturne hemijske analize, koja se zasniva na razlici molekulskih masa.
Analizirani uzorak se prevodi u stanje jonizovanog gasa od koga se formira
snop ubrzanih jona jednakih energija, ali razliitog odnosa mase i
naelektrisanja. Prolaskom kroz magnetno polje ili kombinaciju
elektrostatikog ili magnetnog polja polazni snop jona se razlae na
osnovu razlika odnosa mase i naelektrisanja (m/e).
Za poetak masene spektrometrije moe se smatrati 1913. godina kada je
J.J. Thomson razdvojio snop jona neona u magnetnom polju na dve
frakcije i pokazao time da maseni sastav atoma neona nije homogen.
Neto kasnije, 1918. godine Aston

i skoro jednovremeno Demster,
konstruisali su prve ureaje za masenu spektrometriju i na njima
demonstrirali iroke mogunosti ove metode. Zbog nesavrenosti i visoke
cene ureaja, metoda se do kraja drugog svetskog rata razvijala dosta
sporo. Nagli, gotovo eksplozivan razvoj poeo je 1960 i nadalje.
Konstruisani su ureaji sa visokom moi razlaganja, koji su mogli da
razdvoje i registruju dve mase koje se meusobno razlikuju tek na estoj
znaajnoj cifri. Osim razdvajanja jona u elektrostatikim i magnetnim
poljima uvedene su u upotrebu metode razdvajanja na bazi razliite
brzine kretanja jona razliitih masa na bazi kvadrupolnog analizatora.
Bitna karakteristika masene spektrometrije je visoka osetljivost. Za analizu je
najee dovoljno 10
-3
grama supstance a u veem broju sluajeva i 10
-6
grama. Osim toga jednim postupkom se moe identifikovati i odrediti veliki
broj komponenata u poetnoj smesi, i to zastupljenih u vrlo irokom
opsegu koncentracija, mikroprimesa do onih zastupljenih sa blizu 100 %.
Zahvaljujui velikim mogunostima masene spektrometrije, ova metoda ja
nala iroku primenu u mnogim istraivakim i industrijskim laboratorijama
u svetu identifikacije i kvantitativne analize. Masena spektrometrija
omoguila je vrlo precizno odreivanje izotopnog sastava svih elemenata
periodnog sistema. Posebno mesto ovih metoda zauzima u odreivanju
strukture organskih jedinjenja, naroito u kombinaciji sa metodama IR, UV,
VIS i NMR spektroskopije. U kombinaciji sa hromatografskim razdvajanjima,
masena spektrometrija omoguuje analitiku i najsloenijih organskih
jedinjenja, na primer prirodnih proizvoda, kod kojih je klasina analitika
nedavno bila nemona. U ovoj kombinaciji hromatografi (najpraktinije
gasni) razdvajaju sloene smee na komponente, a maseni spektrograf
slui kao detektor koji se ukljuuje u razliita vremena kada se pojavljuje
jedna po jedna komponenta smee. Deifracijom masenih spektara
razliitih komponenti moe se relativno jednostavno zakljuiti radi li se o
jednoj ili vie loe razdvojenih komponenti.
Masena spektrometrija


4.1. Ureaj za masenu spektrometriju

Ureaj za masenu spektrometriju ukljuuje sledee osnovne delove:
jonizaciju uzorka, analizator mase, detektor sa ureajima za registraciju
spektara i visokovakumski sistem. Funkcionalno vezani delovi: komora za
jonizaciju, analizator i detektor nalaze se u oblasti visokog vakuuma s
obzirom da su na putanji jonskog snopa. Vakuum koji zadovoljava
potrebe masene spektrometrije je 10
-8
bar, to se moe postii difuzionim
visokovakuumskim pumpama. Visokovauumski sistem ukljuuje normalno i
ureaj za kontrolu pritiska, koji pokazuje kada je postignut vakuum
dovoljan za normalan rad spektrometra.

Slika 4.1. Shematski prikaz delova spektrometra
1. komora za jonizaciju; 2. analizator masa; 3. detektor; 4. registrujui
ureaj;5. otvor ka visokovakuumskoj pumpi

Teorijske osnove metode se mogu podeliti na osnovu jonizacije i osnove
kretanja jona u elektrinom i magnetnom polju, pa ih je stoga praktino
izloiti u okviru opisa odgovarajuih delova masenog spektrometra.

4.1.1. Komora za jonizaciju

Komora za jonizaciju ili jonski izvor predstavlja zaseban deo spektromtra u
kome se analizirani uzorak prevodi u pozitivne jone bombardovanjem
snopom elektrona. Jonizacija je rezultat elastinih sudara elektrona
pobudnog snopa sa elektronima spoljnih (optikih) elektronskih nivoa
molekula uzorka. Shema komore za jonizaciju data je na sl. 4.2.
Masena spektrometrija


Slika 4.2. Shema komore za jonizaciju: 1. uarena katoda, 2. kolektor
elektrona, 3. emisiona struja, 4. struja kolektora, 5. refleksiona elektroda, 6.
ekstrakciona elektroda

Izvor elektrona je uareno vlakno volframa (W) ili renijuma (Re). Emitovani
elektroni se ubrzavaju i fokusiraju pomou kombinacije napona izmeu
vlakna, kolektora i dijafragme ispred vlakna. Fokusiranje se podeava
pribliavanjem struje kolektora u odnosu na komoru i stoga usmerava jone
ka izlaznom razrezu. Ekstrakciona elektroda je na visokom negativnom
potencijalu u odnosu na komoru i svojim poljem ubrzava jone i usmerava
u vidu snopa. Oblik razreza ekstrakcione elektrode i raspored
ekvipotencijalnih povrina oko njega odreuje oblik poprenog preseka
jonskog snopa u njegovu divergenciju.
Sistem za uvoenje uzorka u komoru za jonizaciju se obino konstruie u
zavisnosti od tipa analize i povezuje se sa ulaznim otvorom komore.
Osnovni problem kod unoenja uzorka je taj to je unutar komore visoki
vakuum, a uzorak je esto gas ili tenost visokog napona pare, pa se
mora voditi rauna da se uz pomoni vakum ili sistem slavina i sitno
poroznih pregrada obezbedi ne suvie brz dotok uzorka u komoru.
Ako je sa druge strane napon pare uzorka nedovoljan, u izvesnom broju
sluajeva moe pomoi zagrevanje. Za uzorke vrlo niskog napona pare
postoje posebni postupci jonizacije.
Od energije elektrona pobuenog snopa zavisi tip interakcije sa
molekulima uzorka, odnosno efikasni presek odreene vrste interakcije. Pri
ubrzanju elektrona potencijalskom razlikom do 10 V uglavnom se
pobuuje optika emisija molekula i jonizacija se preteno odigrava pri
ubrzanjima sa 10-70 V. Viak energije koju molekuli pri tome prime moe
da izazove njihovu fragmentaciju, pa je energija pobuenih elektrona
vaan parametar analize, koji se paljivo podeava u zavisnosti od prirode
uzorka.


Masena spektrometrija

4.1.2. Posebni postupci jonizacije

Umesto bombardovanjem elektronima jonizacija se moe ostvariti u jakom
elektrostatikom polju. Komore za jonizaciju na tom principu sadre anodu
u obliku iljka ili vrlo tanke niti, izloenu visokom potencijalu iji gradijent
(elektrostatiko polje) dostie 10
7
-10
8
V/cm, i u stanju je da otkida
elektrone iz spoljnih elektronskih ljuski molekula. Nastali joni za vrlo kratko
vreme i bez vika energije bivaju izbaeni van dejstva polja, pa je ova
metoda pogodna za kompleksne organske molekule podlone
fragmentaciji.
Komore za jonizaciju elektrostatikim poljem mogu da se upotrebe za
jonizaciju neisparljivih uzoraka tako da se ovi nanesu direktno na anodu.
Istovremeno se jonizacijom dolazi do izbacivanja jona van dejstva polja
pa se ova metoda naziva jonizacija sa desorpcijom u elektrostatickom
polju. Ovom metodom nastaju preteno molekulski joni.
Postupak jonizacije u kome molekuli uzorka reaguju hemijski sa
prethodnim jonizovanim molekulima nekog reagensa zove se hemijska
jonizacija. Ovo je jedan od postupaka koji omoguuje formiranje
molekulskih jona supstanci koje po drugim postupcima daju iskljuivo
fragmentne jone. Uzorak i reagens se uvode zajedno u komoru za
jonizaciju, ali je reagens u daleko veoj koncentraciji (10
3
-10
4
puta) da bi
verovatnoa njegove jonizacije bila predominantna. Nastali joni posle
jedne ili vie vlastitih transformacija reaguju sa analiziranom supstancom i
daju nove jone. Hemijska jonizacija moe se ilustrovati sledeim primerom
u kome se za predhodnu jonizaciju koristi metan i joni metana trpe
prethodne transformacije:

CH4
+
+ CH4 = CH5
+
+ CH3

Jon CH5
+
je Bronsted-ova kiselina i lako reaguje sa odgovarajuom
bazom:

CH5
+
+ XH = CH4 + XH2
+

pri emu nastaje molekulski jon ispitivanog jedinjenja tei za jedan proton,
dok jedinjenje uzeto za primer zbog jake fragmentacije pri obinoj
jonizaciji elektronima ne daje u masenom spektru liniju molekulskih jona.
Intenzitet fragmentacije kod hemijske jonizacije zavisi od vika energije
koju stie ispitivano jedinjenje prilikom hemijske reakcije, a u prikazanom
primeru viak energije odreen je afinitetom prema protonu.



Masena spektrometrija

4.1.3. Analizatori masa

Tip masenog spektrometra i mo razlaganja odreuje analizator masa.
Mo razlaganja je odnos posmatrane mase prema razlici posmatrane
mase i njoj najblie mase koja se u spektru manifestuje kao odvojena linija:

R = M/M (4.1)

Analizatori koji se koriste u savremenim masenim spektrometrima mogu se
podeliti na statike i dimamike. Kod statikih analizatora razdvajanje
jona po masama se zasniva na razlikama geometrijskih karakteristika
njihovih putanja, a kod dinamikih razdvajanje se postie na bazi razlika u
vremenu proleta jona kroz odreeni prostor analizatora.
Statiki analizatori su magnetni ili kombinovani elektrostatiki i magnetni, a
dinamiki su kvadrupolni i analizatori na bazi vremena proleta.

Magnetni analizator Magnetni statiki maseni analizator je
najrasprostranjeniji tip analizatora u mesenim spektrometrima. To je
evakuisana komora u kojoj se formira sektorsko magnetno polje (slika 4.3)
sa zahvatnim uglom 60, 90 ili 180
0
. Jonski snop iz komore za jonizaciju
upada u magnetno polje normalno na linije sile.

Slika 4.3. Magnetni analizator sa 90
o
nim sektorskim magnetnim poljem
(levo) i princip fokusiranja monoenergetskog snopa jona sa prostornom
divergencijom (desno)

Pod uslovom da su svi joni ubrzani jednako kinetika energija svakog jona
jonskog snopa moe se izraziti u funkciji napona ubrzavajueg polja V:

(4.2)


eV
m
=
2
2

Masena spektrometrija

gde je m masa, v brzina i e naelektrisanje jona.
Naelektrisana estica koja se kree normalno na linije magnetnog polja
ima krunu putanju iji se radijus moe izraunati na osnovu jednakosti
centrifugalne i centripetalne sile:

(4.3)

Gde je r radijus putanje, B magnetna indukcija (u vakumu jednaka jaini
magnetnog polja), a umnoak evB predstavlja centripetalnu Lorentz-ovu
silu.
Na osnovu poslednje jednakosti i izraza za kinetiku energiju moe se
pisati:

(4.4)


Iz ove jednaine sledi da jednostruko naelektrisani joni mase m ubrzani
konstantnim elektrinim poljem V u konstantnom magnetnom polju B
imaju determinisan radijus putanje, r.
Komore za jonizaciju daju priblino monoenergetski snop jona, meutim sa
obino nekom neizbenom divergencijom na izlaznom razrezu.
Divergencija se moe predstaviti uglom odstupanja u odnosu na
normalu na ravan na kojoj lei izlazni razrez komore za jonizaciju, kao to
pokazuje slika 4.3, desno. Zahvaljujui osobini jednakih kruioca koji se
seku pod malim uglom, da se takoe seku u drugoj taki koja lei pod
priblino 180
0
u odnosu na prvu taku preseka, magnetno polje deluje
fokusirajue. Taka optimalnog fokusiranja lei priblino na liniji koja prolazi
kroz izlazni razrez komore za jonizaciju i centar sektora magnetnog polja, i
to odreuje poloaj detektora jona na istoj liniji (slika 4.3, levo).
Fokusirajue dejstvo magnetog polja ogleda se u tome to se snop jona
istog odnosa m/e i jednakih energija koji divergentno naputa izlazni
razrez komore za jonizaciju sakuplja u taki koja lei priblino na drugom
kraju polukrune putanje jona. Take konvergencije su razliite za jone sa
drugim odnosom m/e zbog razliitog radijusa putanje, kao i za jone koji
odstupaju po energiji od srednje energije eV. Stoga faktori koji izazivaju
nehomogenost energija jona prouzrokuju smanjenje moi razlaganja
analizatora.
Mo razlaganja magnetnih masenih analizatora se kree u intervalu 100 -
1000.
Kombinovani analizatori sa dvostrukim fokusiranjem - Fokusiranje koje se
postie u magnetnim analizatorima nije zadovoljavajue za neke vrste
masenospektrometrijskih analiza kada se trai visoka mo razlaganja. Joni
u komori za jonizaciju dobijaju delimino nehomogene energije, jer se na
B e
r
m

=
2
V
B r
e
m
2
2 2
=
Masena spektrometrija

energiju ubrzavajueg polja V superponira termalna energija jona koja
podlee Gauss-ovom tipu raspodele. Termalna energija potie od
normalne temperature na kojoj se nalazi analizirani uzorak, kao i od
energije koju joni prime prilikom sudara sa pobudnim elektronima.
Otklanjanje jona koji po energiji znatno odstupaju od srednje energije
odreene umnokom eV vri se prethodnim fokusiranjem po energijama u
analizatorima sa radijalnim elektrostatikim poljem. Ako se snop jona
fokusiran po energijama analizira dalje po masama u magnetnom
analizatoru, postie se visoka mo razlaganja reda 10
5
. Spektrometri koji
koriste kombinovano fokusiranje u elektrostatikom elektromagnetnom
polju se nazivaju spektrometri sa dvostrukim fokusiranjem. Savremeni
komercijalni ureaji koriste uglavnom dva tipa geometrije analizatora:
geometrija Matauh-Hercog (Mattauch-Herzog)

i geometrija Nir-Donson
(Nier-Johnson), slika 4.4.

Slika 4.4. Spektrometri dvostrukog fokusiranja geometrije Mattauch-Herzog
(levo) i Nier-Johnson (desno). E elektrostatiko polje, R razrez, B
magnetno polje

Dejstvo radijalnog elektrostatikog polja kao energetskog filtera za jone
moe se objasniti na sledei nain:
U radijalnom elektrinom polju joni se kreu po krunoj putanji iji je radijus
odreen jednakou centrifugalne i centripetalne sile:

(4.5)


gde je eE centripetalna sila elektrostatikog polja, a ostale oznake imaju
ranije znaenje.
Kombinujui gornju jednakost sa izrazom za kinetiku energiju:

(4.6)

eE
r
m
=
2

eV
m
=
2
2

Masena spektrometrija


dobija se izraz za radijus putanje:

(4.7)

Pri konstantnom elektrinom polju E radijalne geometrije je radijus putanje
svih jona odreen iskljuivo brzinom ubrzavajueg polja V, i svi joni koji
odstupaju od ove vrednosti van granice doputenih irinom razreza na
izlazu analizatora bivaju zadrani dijafragmom a ne ulaze u magnetni
analizator. Na taj nain u magnetni analizator dolaze samo joni vrlo uskog
opsega energija to dozvoljava visoku mo razlaganja, odnosno vrlo uske
spektralne linije masenog spektra.

Kvadrupolni analizator

Kvadrupolni analizator

se sastoji od etiri dugake cilindrine elektrode.
Nasuprot postavljene elektrode su kratko spojene i izmeu ova dva para
elektroda se dovodi jednosmeran stabilan napon U. Na taj nain se u
prostoru izmeu elektroda formira kvadrupolno elektrino polje. Na
jednosmerni napon se superponira naizmenini napon oblika V0cos(wt),
gde je w ugaona frekfencija, a koji se proizvodi pomou generatora
sinusoidalnog napona u oblasti radio frekfencija.
Jonski snop se usmerava kroz osu kvadrupolnog polja (pravac z na slici
4.5).
Za jone koji se kreu du ose kvadrupola vae Mathien-ove diferencijalne
jednaine kretanja:

y + (a + 2qcoswt)x = 0 (4.8)
x + (a + 2qcoswt)y = 0 (4.9)

U kojoj parametri a i q imaju sledee vrednosti:

(4.10)


(4.11)


R predstavlja radijus polja kvadrupola, odnosno normalno rastojanje
povrine elektroda od ose kvadrupola.
Reenja Mathien-ovih jednaina pokazuju da se joni spiralno kreu du
ose kvadrupola, i tako da amplituda oscilacija ostaje konstantna za jone
odreene mase, dok je za jone drugih masa ona rastua sa vremenom.
E
V
r
2
=
2 2
8
w mr
eU
a =
2 2
4
w mr
eV
q
o
=
Masena spektrometrija

Joni ija amplituda ne raste vremenom zovu se rezonantni joni i oni
prolaze kroz polje kvadrupola i stiu do detektora, dok se ostali,
nerezonantni joni, zaustavljaju na zidovima elektroda.



Slika 4.5. Shema kvadrupolnog analizatora

Uslovi prolaska jona kroz polje kvadrupola definiu se pomou tzv.
dijagrama stabilnih oscilacija, prikazanog na slici 4.6. Stabilnim
oscilacijama nazivaju se oscilacije rezonantnih jona, tj. one oscilacije koje
dozvoljavaju prolaz jona do detektora.
Dijagram stabilnosti pokazuje da kvadrupolni analizator utoliko selektivnije
filtrira jone po masama ukoliko je odnos U/V0 vei, tj. ovim odnosom moe
se donekle podeavati mo razlaganja. Iznad nekog kritinog odnosa
U/V0 (=c) analizator ne proputa nijednu jonsku vrstu. Kod ovih analizatora
mo razlaganja se kree u granicama 500-800.

Masena spektrometrija

Slika 4.6. Dijagram stabilnih oscilacija jona kod kvadrupolnog masenog
analizatora

Spektar masa se dobija kontinualnim variranjem frekfencije pri zadatim U i
V ili varijacijom U i V0 (tako da je njihov odnos konstantan radi konstantne
moi razlaganja) pri zadatoj frekfenciji naizmeninog napona. U oba
sluaja kretanja igle registrujueg ureaja po osi masa se tako sinhronizuje
sa varijacijom pomenutih parametara da poloaj igle na osi masa
odgovara masi na koju toga momenta proputa analizaor. Otklon igle po
osi intenziteta srazmeran je, s druge strane, frekfenciji pristizanja jona
odgovarajue mase u detektor.

Analizator na bazi vremena proleta

Shema analizatora na bazi vremena proleta prikazana je na slici 4.7.


Slika 4.7. Shema analizatora na bazi vremena proleta

Ubrzavanje jona u komori za jonizaciju odigrava se u ovom sluaju u
pulsnom reimu.
Skupina jona izbaena kratkim visokonaponskim pulsom iz komore za
jonizaciju kree se pravolinijski kroz evakuisanu komoru u kojoj ne deluje
nikakvo polje. S obzirom na to da svi joni dobijaju jednaku kinetiku
energiju u okviru mogunosti ureaja, to znai da laki joni putuju bre od
teih jona, pa zbog toga stiu do detektora u razliitim vremenskim
intervalima. Svaka jonska vrsta izaziva u detektoru strujni puls koji se na
traci registrujueg ureaja registruje kao pik na odreenom poloaju
vremenske ose kalibrisane u jedinicama mase. Jednaina koja povezuje
vreme proleta sa odnosom m/e moe se izvesti na bazi kinetike energije i
duine komore analizatora, tj.:


(4.12)
t
L
m
eV
=
|

\
|
=
2 / 1
2

Masena spektrometrija


gde je pored do sada korienih oznaka L duina komore i t vreme
proleta. Sledi

(4.13)


Detektor

U starijim modelima masenih spektrometara kao detektor se koristila
fotoploa.
Fotoploa je pozicionirana u poloaju najboljeg fokusa jonskih snopova,
formiranih pomou razreza jonskog izvora u vidu uskih linija. Jednim
snimanjem obuhvatane su sve linije masenog spektra, pa je stoga
fotoploa morala da ima odgovarajuu duinu. U cilju kalibracije
istovremeno sa analiziranim uzorkom u jonski izvor je unoena kalibraciona
supstanca sa poznatim masenim spektrom.
U savremenim ureajima kao detektor se iskljuivo koristi elektronski
multiplikator. Joni ubrzani sa nekoliko kilovati padajui na prvu elektrodu -
dinodu multiplikatora izbijaju sekundarne elektrone koji se sistemom
dinode i rastueg potencijala umnoavaju do merljivog strujnog signala.
Proces multipliciranja se ponavlja nekoliko puta do nekoliko desetina puta
zavisno od broja dinoda multiplikatora. Strujni signal multiplikatora se osim
toga pojaava dodatnim elektronskim ureajima.
Poloaj elektronskog multiplikatora u spektrometru je fiksan, a razliite
mase se dovode na njegov ulaz varijacijom uslova u analizatoru masa
(jainom magnetnog polja statikih analizatora ili varijacijom odnosa U/V0
ili fekfencije kod kvadrupolnih analizatora). Parametar koji je odgovoran
za proputanje odreene mase na ulaz multiplikatora kalibrisan u
jedinicama mase dovodi sa na osu mase registrujueg ureaja i direktno
indicira masu, a strujni signal multiplikatora se dovodi na osu intenziteta i
indicira da li je odgovarajua prisutna u spektru i sa kolikim intenzitetom.
Problem trajne registracije masenog spektra bio je dosta sloen pre
prodora procesorske tehnologije u nauno-istraivaku instrumentaciju.
Tehnika fotoploe je relativno jednostavna ali je obrada ploe dugotrajan
proces. Mehaniki pisai koji su kasnije razvijeni su dosta inertni i ne stiu
da verno registruju spektar, naroito visoke rezolucije. Galvanometarski
pisai sa svetlom mrljom koja ostavlja trag na fotopapiru nemaju problem
inercije ali su vrlo sloeni i zahtevaju takoe fotografsku obradu. S druge
strane snimak na fotopapiru nije trajan. Pogodnost koju omoguuju
galavnometarski pisai ako se upotrebi vie njih je istovremeno snimanje
spektra sa razliitim osetljivostima, tako da se pri najmanjoj osetljivosti i
2 / 1
2
2
|
|

\
|
=
e
m
V
L
t
Masena spektrometrija

najjae linije smetaju na skalu, a pri najveoj osetljivosti registruju se i one
linije koje se ne zapaaju pri maloj osetljivosti pisaa.
Osciloskop se moe upotrebiti za registraciju masenog spektra s obzirom
da elektronski snop nema inerciju, meutim slika na osciloskopu nije trajan
dokument, a ako se fotografie javlja se problem fotografske tehnike.
Savremeni ureaji za masenu spektrometriju poseduju elegantna reenja
registracije masenog spektra kombinacijom mikroraunara i obinih
mehanikih pisaa. Naime spektar se bez obzira na brzinu snimanja
registruje na disketi mikroraunara a zatim se reprodukuje sa proizvoljnom
zadatom osetljivou na mehanikom pisau brzinom koja zadovoljava
inertnost pisaa.

4.2. Interpretacija masenog spektra

Maseni spektar je dijagram intenziteta poreanih prema rastuem
masenom broju na osi masa u rangu moguih atomskih i molekulskih
masa. Maseni spektar nije uvek jednostavan u meri koja se moe oekivati
na prvi pogled na osnovu poznavanja sastava analiziranog uzorka i
njegova interpretacija zahteva dosta prethodnog iskustva. U narednom
tekstu bie opisani faktori koji utiu na izgled spektra.

4.2.1. Fragmentiranje u komori

Najmanja energija potrebna za otkidanje najslabije vezanog elektrona u
molekulu je njen jonizacioni potencijal. Pri tome se radi o elektronu iz
najvie zauzete elektronske orbitale (HOMO-Highest Occupied Molekular
Orbital).
Kod analize sloenih smea mora se za jonizaciju upotrebiti energija
dovoljna da jonizuje molekule sa najviim jonizacionim potencijalom.
Stoga u praksi elektroni u odnosu na jonizacione potencijale raspolau
vikom energije u iznosu Ei=eV-Ii, gde je V ubrzavajue polje pobudnih
elektrona. U interakciji pobudnog elektrona i molekule,moe nastali jon da
deo ili ukupan viak energije elektrona zadri, pri emu se ovaj viak
energije sabira sa toplotnom energijom molekula od pre jonizacije. Jon
dakle moe da poseduje itav spektar energije od 0 do Emax= eV-Ii+Ei gde
je E toplotna energija. Na slici 4.8a je predstavljen jedan primer
verovatnoe raspodele energije jona u funkciji energije. Ako se izuzmu vrlo
male i vrlo velike energije, ija je verovatnoa pojavljivanja suvie mala za
uticaj na maseni spektar, mora se naglasiti da je energetska irina o kojoj
je ovde re ipak vrlo mala u odnosu na ubrzavajue polje ekstrakcione
elektrode, pa su joni sa gledita spektrometrije niske moi razlaganja
praktino monoenergetski.
Masena spektrometrija


Slika 4.8. a) Verovatnoa raspodele energije jona u f-ji energije i b)
Zavisnost konstante brzine fragmentiranja od energije za razliite naine
fragmentiranja (A, B i C)

S obzirom na visoki vakuum u komori za jonizaciju verovatnoa sudara u
komori je neznatna, pa se moe smatrati da je energija jona konstantna.
Viak energije kojom joni raspolau moe da bude dovoljan za razlaganje
na fragmente. Brzina fragmentacije se karakterie konstantom brzine k,
koja je funkcija vika energije iznad minimuma E0 potrebnog za
fragmentiranje:

(4.14)


gde je E energija jona, v frekfentni faktor i s broj oscilatornih stepeni
slobode.
Fragmentiranje se moe predstaviti na sledei nain:

s E
E E
k
o
1
|

\
|
=
Masena spektrometrija

m1 = m2 + n

gde je m1 polazni jon, m2 fragmentni jon i n neutralni ostatak. Ako je
energija kojom jon raspolae ispod minimalne vrednosti E0 potrebne za
fragmentiranje po odreenom tipu (a), konstanta brzine fragmentiranja je
praktino nula i fragmentiranje posmatranog tipa se ne odigrava. Jon koji
ne pretrpi fragmentiranje daje u masenom spektru liniju na najveem
masenom broju za datu hemijsku vrstu i naziva se molekulski jon. Molekulski
joni su od velikog znaaja za identifikaciju dotine molekulske vrste.
Joni koji raspolau vikom energije u odnosu na E0 mogu da pretrpe
fragmentiranje sa verovatnoom srazmernom konstanti brzine, a koja
prema slici 4.8b raste eksponencijalno sa vikom energije.
Ako postoji mogunost razliitih naina fragmentiranja, oni konkuriu
jedan drugom, a prinos razliitih fragmenata srazmeran je odgovarajuoj
konstanti brzine.
esto je viak energije jona dovoljan za vie sukcesivnih fragmentiranja,
to ima za posledicu dosta sloen maseni spektar u kome osim molekulskih
jona uestvuju i njihovi mogui fragmenti. Na slici 4.9 je prikazan primer
masenog spektra CH3 benzoata u kome linija na najveem masenom
broju 136 pripada molekulskom jonu. Ova linija nije najintenzivnija zbog
znatne fragmentacije molekula u toku jonizacije.

Slika 4.9. Maseni spektar metilestra benzoeve kiseline

4.2.2. Fragmentiranje u analizatoru - metastabilni joni

Kada je viak energije kojom jon raspolae u odnosu na minimalnu
energiju potrebnu za fragmentiranje mali, konstanta brzine fragmentacije
je takoe mala (slika 4.8b), pa se tada dogaa da joni doive
fragmentaciju tek na putu kroz analizator. Kod takvog dogaaja kinetika
Masena spektrometrija

energija steena u ubracajuem polju ekstrakcione elektrode, eV, deli se
na fragmente po zakonima odranja energije. Fragmentni joni mase m2
dobija frakciju energije m2/m1
.
eV , (m1 je masa osnovnog jona), ime se
znatno menja radijus njegove putanje u odnosu na putanju osnovnog
jona. S obzirom da izmena radijusa poinje na mestu fragmentacije, a
ovo nije definisano, joni koji fragmentiraju u analizatoru uglavnom ulaze u
sastav spektralnog uma. Meutim jedna mala oblast vika unutranje
energije (E na slici 4.8b) uslovljava da se fragmentiranje dogaa u blizini
ulazne dijafragme analizatora. Jonski fragmenti u takvom sluaju prolaze
celom duinom analizatora, odnosno imaju putanje priblino stalnog
radijusa, i stoga mogu da daju pik u masenom spektru. Taj pik je,
normalno, irok u odnosu na druge pikove, i zbog malih konstanti brzina
fragmentiranja, malog intenziteta. Joni koji na ovaj nain daju pikove u
masenom spektru zovu se metastabilni joni, a njihovi pikovi metastabilni
pikovi. Maseni broj na kome se pojavljuje metastabilni pik moe se
izraunati na osnovu jednaine putanje u analizatoru i frakcije kinetike
energije koja jonu pripadne posle fragmentacije, na primer, za magnetni
analizator:

(4.15)


odnosno, pik se javlja na masenom broju m2
2
/m1. Zbog prirode raspodele
kinetike energije po fragmentima metastabilni pikovi u optem sluaju
javljaju se na razlomljenim masenim brojevima, to je njihova dodatna
karakteristika.

4.2.3. Uticaj izotopnog sastava

Ako neki od elemenata u sastavu molekula ispitivanog uzorka ima vie
izotopa to moe da prouzrokuje dodatnu sloenost masenog spektra.
Izotopni sastav je uoljiv ve u spektrima niske rezolucije s obzirom da je
razlika masenih brojeva izotopa najmanje jedna masena jedinica.
Posledice izotopnog sastava elemenata na izgled masenog spektra
mogu se pokazati na primeru molekula koji sadre jedan, dva ili tri atoma
hlora ili broma, na primer CH3Cl, CH2Cl2, CHCl3, odnosno CH3Br, CH2Br2 i
CHBr3. Spektri ova dva niza su prikazani na slici 4.11.
V
m
m
B r
e
m
|
|

\
|
=
1
2
2 2
2
2
Masena spektrometrija


Slika 4.11. Maseni spektar molekulskih jona hlornih i bromnih derivata
ugljovodonika u zavisnosti od broja atoma halogena u molekulu.

Tabela 4.1. Atomske mase i izotopni sastav elemenata koji ulaze u sastav
organskih jedinjenja.

Masena spektrometrija

4.3. Primena masene spektrometrije u analitike svrhe

Analiza formule nepoznatog jedinjenja i analiza sastava neke hemijske
smee masenom spektrometrijom moe, kao i u sluaju drugih analitikih
metoda, da bude teak ili lak zadatak, zavisno od prilagoenosti
analiziranog uzorka metodi analize. Masena spektrometrija je izuzetno
pogodna za odreivanje sastava i najsloenijih smea jedinjenja u
izolovanom stanju. Analiza smee organskih jedinjenja je zbog izrazitog
fragmentiranja tei ili vrlo teak zadatak, koji se prilagoava
mogunostima masene spektrometrije prethodnim razdvajanjem smee
na iste komponente pomou gasnog ili drugog hromatografa.
Zahvaljujui srazmernosti intenziteta pika i koncentracije, masena
spektrometrija se moe koristiti i u svrhe kvantitativne analize, meutim
zbog mnotva parametara koje treba kontrolisati ovaj vid primene se
najee svodi na poreenje relativnih intenziteta linija izotopnih jona.

4.3.1. Analiza gasnih smea

Masena spektrometrija se naroito afirmisala kod analize gasova i gasnih
smea, jer je vrlo brza i selektivna. Neorganski industrijski gasovi zahtevaju
velike energije za fragmentiranje i stoga pri obinim uslovima jonizacije
daju preteno molekulske jone, odnosno relativno jednostavne i selektivne
masene spektre. Prednost masene spektrometrije nad gasnom
hromatografijom je u ovom sluaju najizrazitija kada se radi o smei
polarnih i nepolarnih gasova, na primer O2, N2, H2, Ar, CO, CO2 i vodena
para, za ije razdvajanje ni jedna hromatografska kolona nije pogodna,
pa takva analiza hromatografskim putem zahteva dugotrajnu pripremu.
Meutim maseni spektrometar za vrlo kratko vreme i bez posebne
pripreme omoguuje snimanje spektra u kome je na osnovu razliitih
masa mogue lako identifikovati svaku od komponenti.

4.3.2. Analiza neorganskog materijala

Veina neorganskih jedinjenja je teko isparljiva pa se za njihovu analizu
moraju primenjivati posebni uslovi jonizacije: bilo desorpcijom u
elektrinom polju sa anode koja se zagreva, ili formiranjem elektrinog
luka u komori za jonizaciju. U drugom sluaju dolazi do razlaganja uzorka
na elemente pa se ovaj tip analize poklapa sa emisionom
spektroskopijom, osim to se za detekciju ne koriste linije emisionog spektra
nego sami joni na bazi njihove razlike u masama. Zahvaljujui visokoj
osetljivosti masene spektrometrije ova metoda je vrlo pogodna za
identifikovanje tragova primesa u neorganskim materijalima (do 0,01
ppm).
Masena spektrometrija

4.3.3. Izotopska odreivanja

Analiza izotopskog sastava elemenata je jedna od najvanijih oblasti
primene masene spektrometrije u vreme njenog najintenzivnijeg razvoja.
Na primer, Aston je spektrometrom vlastite konstrukcije ve od 1924.
godine odredio izotope preko 50 elemenata. Zahvaljujui visokom stupnju
osetljivosti i selektivnosti novijih ureaja danas se sa tanou do 10
-6
%
znaju atomske mase svih izotopa elemenata periodnog sistema.

4.3.4. Identifikacija i odreivanje formula organskih jedinjenja

Masena spektrometrija je postala jedna od nezamenljivih metoda za
identifikaciju organskih jedinjenja i odreivanje hemijskog sastava i
strukture molekula.
Identifikaciju organskog jedinjenja je najee nemogue izvriti samo na
osnovu mase molekulskog jona jer vei broj jedinjenja moe da ima istu
molekulsku masu. Identifikacija se stoga zasniva na izgledu masenog
spektra koji je za dato organsko jedinjenje reproduktivan pri slinim
uslovima snimanja. Reproduktivnost je posledica konstantnosti energije
hemiskih veza konstituenata molekula i time uzrokovanog naina
fragmentiranja. Pri konstantnim energijama bombardujuih elektrona
relativni intenziteti linija spektra su konstantni. Identifikacija je
najjednostavnija ako se raspolae standardnim tablicama masenih
spektra, i ako se konstantuje identinost spektra uzorka sa nekim od
tablinih spektara.
Problem je tei kod ispitivanja formule jedinjenja koje nije registrovano u
tablicama. Za takav sluaj postoje standardni postupci koji obino vode
reenju problema. Prvi korak tog postupka je odreivanje molekulske
mase na osnovu linije molekulskog jona. Ova linija se prepoznaje to lei
na maksimalnom masenom broju, a oznaava se sa M
+
. Ako je
fragmentiranje znatno, ova linija moe da bude malog intenziteta ili
potpuno odsutna. Linija molekulskog jona ima pratioca (M
+
+1) zbog
prisustva izotopa
13
C i pratioce (M
+
-1), (M
+
-2),..., zbog mogunosti
odcepljenja jednog ili vie atoma vodonika. Takve pratee linije imaju i
linije fragmentnih jona u kojima uestvuju C i H atomi (slika 4.12).

Masena spektrometrija


Slika 4.12. Linija molekulskog jona sa prateim linijama

Broj ugljenikovih atoma u molekulu ili fragmentima moe se odrediti na
osnovu odnosa intenziteta linija molekulskog jona odnosno fragmentnog
jona i njihovih pratilaca na masenom broju veem za jedan (
12
C/
13
C). Ako
molekul ili fragment imaju samo jedan C atom odnos je priblino 1 : 0,011,
za dva C atoma odnos je 1 : 0,022, za deset C atoma 1 : 0,11 itd.
Prisustvo hlora, broma, silicijuma i sumpora moe se detektovati na osnovu
dubletne ili multipletne strukture linija jona u kojima oni uestvuju, pri emu
odnos intenziteta ovih linija odreuje zastupljenost izotopa ovih
elemenata prema tabeli 4.1. odnosno verovatnou njihovih kombinacija
ako je prisutno vie od jednog atoma. Ovde treba naglasiti da elementi
koji imaju pored osnovnog i izotop tei za jednu masenu jedinicu sa
primetnom zastupljenou, utiu na odnos intenziteta
12
C/
13
C, pa je vano
otkriti njihovo prisustvo pre utvrivanja broja C atoma. Ovi elementi su
prema tabeli 4.1. silicijum, sumpor i azot.
Za utvrivanje prisustva kiseonika i azota od osnovnog je znaaja
utvrivanje masenih razlika izmeu linija fragmentnih jona, koje ukazuju na
prisustvo odreenih molekulskih grupa u ispitivanom jedinjenju. U
spektrima aromatinih amina sree se razlika 27 od gubitka grupe, u
spektrima nitrojedinjenja se pojavljuju masene razlike 30 i 46 od gubitka
NO odnosno NO2 grupe i sl. U spektrima obinih ugljovodonika pojavljuju
se masene razlike od 14 masenih jedinica koje potiu od gubitka grupa
CH2 prilikom fragmentiranja.
Ima sluajeva kada se iz masene razlike ne moe jednoznano odrediti o
kojoj se molekulskoj grupi radi. Na primer molekuli CO (27,9949), H2CN
(28,0187), C2H4(28,0313) i N2(28,0061) imaju molekulsku masu priblino 28, i
razlike njihovih masa ne mogu se uoiti u spektru obine rezolucije.
Meutim spektar visoke rezolucije omoguuje da se jednoznano odredi
o kojem se od ovih molekula radi.
Za ispitivanje formula i struktura nepoznatih organskih jedinjenja potrebno
je ipak znatno eksperimentalno i teorijsko iskustvo koje ukljuuje
Masena spektrometrija

poznavanje karakteristinih naina fragmentiranja pojedinih klasa
organskih jedinjenja.

4.3.5. Kombinacija gasni hromatograf-maseni spektrometar

U gasnoj hromatografiji identifikacija komponenti analizirane smee moe
da bude veliki problem vezan sa znatnim utrokom vremena, kako je to
ve reeno u odeljku o kvalitativnoj hromatografskoj analizi. S druge
strane, maseni spektar viekomponentne smee gasova ili para moe,
zbog fragmentacije, da bude toliko sloen da je identifikacija komponenti
neizvodljiva, a time se gubi svrha ove metode i u strukturnim ispitivanjima.
Navedeni problemi vezani za zasebnu upotrebu dve pomenute metode
praktino se eliminiu ako se ove dve metode koriste u kombinaciji, naime
ako se izlaz kolone gasnog hromatografa vee na ulaz komore za
jonizaciju masenog spektrometra i maseni spektrometar koristi kao
dodatni detektor gasnog hromatografa.
Kombinacijom gasnog hromatografa i masenog spektrometra sloena
smea se prvo razlae hromatografski na komponente, pa se svakoj
komponenti zasebno snima maseni spektar, tako to se maseni
spektrometar puta u pogon svaki put kada detektor gasnog
hromatografa ukae na nailazak neke komponente smee.
Poto je identifikacija istih hemijskih jedinjenja masenom spekrometrijom
relativno jednostavna, time je reen problem na koji se u gasnoj
hromatografiji troi najvie vremena. S druge strane, ako se u smei nalazi i
jedinjenje nepoznate molekulske strukture, reive masenom
spektrometrijom, gasna hromatografija pomae da se ono posmatra
izolovano od drugih komponenti smee.
Masena spektrometrija

Literatura

1. S. Mentus, U. Mio, Odabrane metode fizikohemijske analize,
Fakultet za fiziku hemiju, Beograd 1992.
2. D.A. Skoog, F.J. Holler, J.J. Leary, Principles of instrumental analysis,
Sounders College Publishing, 5th Edition, 1998.