KAKO OTVORITI DRUTVENE NAUKE

Izvetaj Gulbenkijanove komisije za restrukturisanje drutvenih nauka

Preveo s engleskog MILAN POPOVI

PODGORICA

1997

SADRAJ

PREDGOVOR (KALUSTE GULBENKIJAN FONDACIJA) Izvetaj Kom isije ISTORIJSKA IZGRADNJA DRUTVENIH NAUKA OD OSAMNAESTOG VEKA D O 1945

IX

1 41 47 62 76 87 98 101 107 112 117

II RASPRAVE UNUTAR DRUTVENIH NAUKA OD 1945. DO DANAS 1. Valjanost distinkcija meu drutvenim naukama 2. Stepen ogranienosti naslea 3. Zbiljnost i valjanost distinkcije izmeu "dve kulture" III KAKVU VRSTU DRUTVENE NAUKE TREBA SADA DA GRADIMO? 1. Ljudi i priroda 2. Drava kao analitiki element 3. Univerzalno i partikularno 4. Objektivnost IV ZAKLJUAK: RESTRUKTURI SANJE DRUTVENIH NAUKA

"Mislite o ivotu kao o jednom ogromnom problemu, jednaini ili pre porodici jednaina, delimieno uzajamno zavisnih, delimino nezavisnih ... budui da su ove jednaine veoma kompleksne, pune iznenaenja i da smo esto nemoni da otkrijemo njihove 'korene'". Fernan Brodel 1 Ideja da mi moemo inteligentno razmiljati o prirodi ljudskih bia, njihovim uzajamnim odnosima i njihovim odnosima prema duhovnim snagama, te socijalnim strukturama koje su stvorili i unutar kojih ive, stara je barem koliko i pisana istorija. Ova pitanja raspravljaju opteprihvaeni religiozni tekstovi, kao to to ine i tekstovi koje nazivamo filozofskim. A tu je i usmena mudrost koja se prenosi kroz vekove, i koja se esto, u ovom ili onom momentu, izraava i u pismenom obliku. Nesumnjivo, mnogo toga od ove mudrosti bilo je rezultat odabiranja indukcijom iz bogatstva proivljenog ljudskog ivota u jednom ili drugom delu sveta za vreme dugog vremenskog perioda, ak i ako su ti rezultati predstavljani kao otkrovenje ili racionalna dedukcija iz nekih inherentnih i venih istina.
Predgovor za knjigu arla Morazea (Charles Moraz), Les bourgeois conqurants (Paris: Lib. Armand Colin, 1957).
1

Ono to mi danas zovemo drutvenom naukom, naslednikje ove mudrosti. To je, meutim, daleki, a esto moda i nezahvalni i nevoljni naslednik, zato to je drutvena nauka sebe svesno definisala kao traganje za istinama koje idu dalje od takvih opteprihvaenih ili izvedenih mudrosti. Drutvena nauka je poduhvat savremenog sveta. Njeni koreni lee u pokuaju, u punom cvetu od esnaestog veka, nerazdvojnom od izgradnje naeg savremenog sveta, da se razvije sistematsko sekularno znanje o stvarnosti koje je na neki nain iskustveno potvreno. Ovo je dobilo ime scientia, to je jednostavno znailo znanje. Naravno, filozofija, etimoloki, takoe znai znanje, ili, preciznije, ljubav prema znanju. Takozvano klasino gledite nauke, preovlaujue u nekoliko poslednjih vekova, bilo je izgraeno na dvema premisama. Prva od ove dve premise, bila je, zapravo, njutnovski model u kojem postoji simetrija izmeu prolosti i budunosti. Ovo je bila kvazi-teoloka vizija: kao to to moe Bog, i mi moemo postii potpunu sigurnost; sve koegistira u venoj sadanjosti, pa stoga nema potrebe da pravimo razliku izmeu prolosti i budunosti. Druga premisa bila je premisa kartezijanskog dualizma, pretpostavka da postoji fundamentalna razlika izmeu prirode i ljudi, materije i svesti, fizikog i drutvenog/duhovnog sveta. Kada je Tomas H u k (Thomas H o ok) sastavljao statut Kraljevskog drutva 1663, zapisao je kako to drutvo ima za cilj "da pobolja poznavanje prirode, kao i svih korisnih vetina, manufaktura, zanata, maina i otkria putem eksperimenata," dodajui reenicu "bez meanja sa bogoslovljem, metafizikom, mo4

ralom, politikom, gramatikom, retorikom ili logikom". 2 Ove odredbe ve su ovaplotile podelu naina spoznaje na ono to e C. P. Snou (Snow) kasnije nazvati "dvema kulturama". Nauka je bila definisana kao traganje za univerzalnim zakonima prirode koji ostaju istiniti kroz celinu vremena i prostora. Pratei preobraaj evropskih pojmova prostora od petnaestog do osamnaestog veka, Aleksandr Koire (Alexandre Koyr) je primetio: "Beskonani univerzum nove kosmologijej b e s k o n a a n u trajanju kao i u prostiranju, u kojem se vena materij? u saglasnosti sa venim i neizbenim zakonima, kree beskrajno i besciljno u v e n o m prostoru, nasledioje sve ontoloke osobine Boga. Ipak, samo njih: sve ostale poivi Bog je odneo sa sobom". 3 Ostale osobine poiveg Boga bile su, naravno, moralne vrednosti hrianskog sveta, takve kao ljubav, skruenost, milosre. Koire ovde ne komentarie vrednosti koje su dole na njihovo mesto, ali mi znamo da poivi Bog za sobom nije ostavio moralni vakuum. Kada su se nebesa podigla bez granica, isto se dogodilo i sa ljudskim ambicijama. Delatni slogan postao je progres, sada snabdeven novosteenim oseajem beskonanosti i pojaan materijalnim ostvarenjima tehnologije. "Svet" o kojem govori Koire nije zemaljski globus, nego kosmos. Uistinu, moglo bi se dokazivati daje opaanje zemaljskog prostora u zapadnom svetu, u ovom
Citirano u Ser Henri Lajonz (Sir Hemy Lyons), The Royal Society, 1660-1940 (New York: Greenwood Press, 1968), 41. 3 Aleksandr Koire, From the Closed World to the Infinit Universe (Baltimore: Johns Hopkins Univ. Press, 1957), >: 276.
2

istom periodu (od petnaestog do osamnaestog veka), pretrpelo preobraaj u suprotnom smeru, prema k o n a nosti. Za veinu ljudi, Zemlja se u svoj loptasti oblik zatvorila tek nakon putovanja i velikih geografskih otkria koja su premreila globus. Svakako, obujam ove lopte bio je mnogo vei nego onaj kojeg je Kolumbo bio zamislio, ali on je i pored toga bio k o n a a n . tavie, upotrebom, i vremenom, ova ista putovanja i velika geografska otkria uspostavila su trgovake puteve i odgovarajue proirene podele rada koje e postojano smanjivati drutvene i vremenske razdaljine. Ipak, ova ogranienost Zemlje, barem do skoro, nije bila izvor obeshrabrenja. D o k su ideal i vizija neogranienog progresa crpili hranu iz beskraja vremena i prostora, praktina realizacija progresa u ovekovom svetu putem tehnolokog napretka zavisila je od mogunosti da se svet spozna i istrai, od vere u njegovu konanost u o d r e e n i m kljunim dimenzijama (posebno u oblasti epistemologije i geografije). U stvari, u veini sluajeva smatralo se da ostvarivanje progresa od nas zahteva da se, u naoj ulozi pronalazaa koji nastoje da otkriju skrivene tajne i iskoriste dostina svetska bogatstva, u potpunosti oslobodimo svih konica i ogranienja. Izgleda d a j e sve do dvadesetog veka ogranienost zemljine kugle sluila prvenstveno tome da olaka istraivanja i eksploataciju koje je iziskivao progres i da uini praktinim i ostvarivim tenje Zapada za uspostavom nadmoi. U dvadesetom veku, kada su zemaljske razdaljine poele da se smanjuju do nivoa koji je izgledao ograniavajui, granice Zemlje mogle su da se prizovu ak i kao dodatni 6

podsticaj za sve vie istraivanja nepoznatih visina i irina potrebnih radi proirivanja zapadne nadmoi. Ukratko, mesto nae sadanje i prole nastambe izgledalo je manje kao zaviajna baza a vie kao lansirna platforma, prostor sa kojeg smo, kao ljudi (i nekoliko ena) od nauke, mogli da se vinemo u svemir, uvrujui na taj nain i poziciju vlasti nad jednim sve vie kosmikim jedinstvom. Progres i otkrie ovde mogu biti kljune rei, ali da bi upotpunili renik, potrebni su i ostali termini: nauka, jedinstvo, jednostavnost, vlast, ak i "univerzum". Prirodna nauka, ona koja je izgraena u sedamnaestom i osamnaestom veku, proizala je prvenstveno iz p r o u a vanja kretanja nebeskih tela. Oni koji su pokuavali da ustanove legitimitet i prioritet naunog istraivanja u korist prirodnih zakona, isprva su pravili malu razliku izmeu nauke i filozofiije. U meri u kojoj su uopte pravili razliku izmeu ove dve oblasti, oni su o ovima razmiljali kao o saveznicima u traganju za sekularnom istinom. A l i , kako je eksperimentalni, na iskustvu zasnovani rad, postajao sve vie sredinji za viziju nauke, n a u nicima u oblasti prirodnih nauka filozofija je poela da izgleda sve vie i vie kao puka zamena za teologiju, jednako kriva zbog apriornih tvrdnji o istini koje se nisu mogle proveriti. Do poetka devetnaestog veka, podela znanja u dve oblasti bila je izgubila smisao odeljenosti u "odvojene ali jednake" sfere i, barem u oima prirodnjaka, poprimila ukus hijerarhije znanje koje je pouzdano (nauka) nasuprot znanju koje je samo zamiljeno, ak izmiljeno (koje nije nauka). Konano^ poetkom

devetnaestog veka, trijumf nauke dobio je i lingvistiku potvrdu. Termin nauka bez specificirajueg prideva izj e d n a e n j e prvenstveno (esto iskljuivo) sa prirodnom naukom. 4 Ova injenica oznaila je kulminaciju nastojanja prirodne nauke da sebi pribavi drutveno-intelektualnu legitimnost koja je bila potpuno odvojena, zapravo ak i suprotstavljena drugom obliku znanja zvanom filozofija. Nauka, to jest prirodna nauka, bila je jasnije definisana od svoje alternative. Svet se nikada nije sloio ak ni oko jednog jedinstvenog imena te alternative. Katkada zvana umetnou, katkada humanistikom, katkada knjievnou ili lepom knjievnou, katkada filozofijom, katkada ak samo "kulturom" (ili u n e m a k o m jeziku Geisteswissenschafteri'), alternativa "nauci" patila je od nestalnog izgleda i vanosti, te od pomanjkanja unutranje povezanosti, to onima koji su se njome bavili, posebno imajui u vidu njihovu prividnu nesposobnost da ponude "praktine" rezultate, nije pomagalo u autoritativnom zastupanju svoje stvari. Poelo je da biva jasno da epistemoloka borba oko toga ta je legitimno znanje vie nije bila borba oko pitanja ko e imati vlast nad znanjem o prirodi (do osamnaestog veka prirodnjaci su ve bili ubedljivo osvojili ekskluzivna prava u ovoj oblasti), nego oko toga ko e imati vlast nad znanjem o oveku.
Ovo je oigledno u engleskom i u romanskim jezicima. To je manje oigledno u nemakom jeziku, u kojem termin Wissenschaft nastavlja da se koristi kao opti termin za sistematsko znanje, i u kojem se ono t o se u engleskom jeziku naziva the humanities (humanistike discipline) zove Geisteswissenschafteri, to se bukvalno prevodi kao poznavanje duhovnih ili umnih stvari.
4

Potreba moderne drave da svoje odluke zasnuje na egzaktnijem znanju dovela je do pojave novih kategorija znanja ve u osamnaestom veku, ali su te kategorije jo uvek imale nesigurne definicije i granice. Socijalni filozofi poeli su da govore o "socijalnoj fizici", a evropski mislioci da priznaju da u svetu postoji vie vrsta socijalnih sistema ija raznolikost zahteva objanjenje ("kako neko moe da bude Persijanac?"). Ovo je bio kontekst u kojem je univerzitet (koji je od esnaestog veka, zbog isuvie bliske veze sa crkvom, na mnogo naina, ve bio institucija u odumiranju), u poznom osamnaestom i ranom devetnaestom veku, ponovo oivljen kao glavno institucionalno mesto za proizvodnju znanja. Univerzitet je ponovo oivljen i preobraen. Teoloki fakultet postao je sporedan, ponekad iezavajui u potpunosti, ili bivajui zamenjen tek odsekom za religijske studije unutar filozofskog fakulteta. Medicinski fakultet ouvao je svoju ulogu kao centar za obrazovanje u specifinoj profesionalnoj oblasti, koja je sada u celini definisana kao prime njeno n a u n o znanje. Moderne strukture znanja izgradie se prvenstveno unutar filozofskog fakulteta (i u mnogo manjem stepenu unutar pravnog fakulteta). I oni koji su se bavili umetnou, i oni koji su se bavili prirodnim naukama, dolazie upravo na filozofski fakultet (koji je ostao strukturalno jedinstven na mnogim, a podeljen iznutra na drugim univerzitetima), i tamo e graditi svoje brojne i autonomne disciplinarne strukture. Intelektualna istorija devetnaestog veka obeleena je iznad svega ovim disciplinarnim deljenjem i profesio9

nalizovanjem znanja, to jest stvaranjem trajnih institucionalnih struktura namenjenih kako proizvodnji novog znanja tako i reprodukciji samih proizvoaa znanja. Stvaranje mnotva disciplina bilo je zasnovano na uverenju da sistematsko istraivanje zahteva strunu usredsreenost na vie odvojenih arena stvarnosti, strunu usredsreenost koja je racionalno razdeljena u zasebne grupe znanja. Ovakva racionalna podela obeavala je da e biti efektivna, to jest intelektualno produktivna. Prirodne nauke nisu ekale ponovno oivljavanje univerziteta da bi uspostavile neku vrstu autonomnog institucionalnog ivota. One su mogle da deluju i ranije zato to su, na osnovu pretpostavljene sposobnosti da proizvode neposredno upotrebljive praktine rezultate, mogle da zahtevaju drutvenu i politiku potporu. Uspon kraljevskih akademija u sedamnaestom i osamnaestom veku, te stvaranje grandes coles od strane Napoleona, bili su odraz spremnosti vladara da potpomognu prirodne nauke. Da bi se bavili svojim poslom, prirodnjaci moda i nisu imali potrebe za univerzitetima. Bili su to pre oni oni koji se nisu bavili prirodnim naukama (istoriari, klasiari, oni koji su izuavali nacionalne knjievnosti), koji su tokom devetnaestog veka uinili najvie na ponovnom oivljavanju univerziteta, koristei to kao mehanizam za pribavljanje dravne pomoi za nauni rad. Oni su prirodnjake uvukli u univerzitetske strukture koje su se razvijale, i time profitirali iz pozitivne predstave koja je o ovima vladala. Rezultat je, meutim, bio da su otada univerziteti postali glavna mesta neprestane napetosti izmeu umetnosti (humani10

stikih disciplina) i nauka, koje su sada definisane kao potpuno razliiti (a za neke i antagonistiki) putevi saznanja. U mnogim zemljama, a svakako u Velikoj Britaniji i u Francuskoj, kulturni preokret izazvan francuskom revolucijom ubrzao je izvesno razjanjavanje ove rasprave. Pritisak da se izvri politiki i drutveni preobraaj bio je stekao hitnost i legitimnost koje vie nisu mogle da budu lako obuzdavane prosto proklamovanjem teorija o toboe prirodnom poretku drutvenog ivota. Umesto toga, mnogi su dokazivali d a j e reenje pre u organizovanju i racionalizovanju drutvene p r o m e n (bez sumnje uz nadu da se upravo time ogranii njen opseg), promen za koju se sada, u svetu u kojem je suverenost "naroda" brzo postajala norma, inilo da je neizbena. Ali ukoliko je neko trebalo da organizuje i racionalizuje drutvenu promenu, on je pre svega morao da tu promenu proui i da shvati pravila koja njome upravljaju. Ne samo d a j e bilo prostora, nego je bila i duboka drutvena potreba za onim to danas nazivamo drutvenom naukom. tavie, izgledalo je kao da sledi da, ukoliko je neko hteo da pokua da, na stabilnoj osnovi, organizuje novi drutveni poredak, tada to je nauka egzaktni)a (ili "pozitivnija"), to je moda bolje. Imajui u vidu ovo, mnogi od onih koji su u prvoj polovini devetnaestog veka poeli da polau osnove moderne drutvene nauke, najvidnije u Velikoj Britaniji i Francuskoj, okrenuli su se njutnovskoj fizici kao modelu za ugled. Drugi, vie zaokupljeni ponovnim uspostavljanjem drutvenog jedinstva drava koje je bilo ' n a r u e n o ' J

ugroeno drutvenim razdorom, okrenuli su se detaljnom prikazivanju nacionalnih istorijskih povesti da bi poduprli nove ili potencijalne suverenitete, povesti, meutim, koje su sada bile manje prie o vladarima, a vie o "narodima". Mislilo se da e ponovna formulacija "istorije" kao geschichte (ta se dogodilo, ta se stvarno dogodilo), ovoj obezbediti besprekorne akreditive. Istorija e prestati da bude hagiografija koja opravdava monarhe i postati istinita pria o prolosti, pria koja objanjava sadanjost i prua osnovu za pametan izbor u budunosti. Ova vrsta istorije (zasnovana na empirijskom arhivskom istraivanju) pridruila se drutvenoj i prirodnoj nauci u odbacivanju "spekulacije" i "dedukcije" (postupaka za koje se govorilo da su puka "filozofija"). Ali, tano zbog toga to se ova vrsta istorije duboko bavila ivotnim povestima naroda, koje su bile meusobno empirijski razliite, ona je sa podozrenjem, ak sa neprijateljstvom, gledala na pokuaje pobornika nove "drutvene nauke" da vre uoptavanja, to jest da utvruju opte zakonitosti drutva. U toku devetnaestog veka, brojne discipline su se rairile, kao lepeza koja obuhvata itav niz epistemolokih pozicija. Na jednom kraju, nalazila se prvo matematika (neempirijska delatnost), a odmah do nje eksperimentalne prirodne nauke (i same u jednoj vrsti silazne deterministike formacije: fizika, hernija, biologija). Na drugom kraju, nalazile su se humanistike discipline (ili umetnosti i knjievnosti), i to najpre filozofija (kao neempirijska delatnost, pandan matematici), te odmah do ove prouavanje ustaljenih umetnikih praksi (knjiev12

nosti, slikarstva i vajarstva, muzikologije), koje se preko ovih praksi esto pribliavalo istoriji, istoriji umetnosti. A izmeu ovako definisanih humanistikih disciplina i prirodnih nauka, nalazilo se prouavanje drutvene stvarnosti, sa (idiografskom) istorijom (koja je bila blia fakultetima umetnosti i knjievnosti, esto i deo njih) i (nomotetskim) "drutvenim naukama" (koje su bile blie prirodnim naukama). Usred sve jaeg razdvajanja znanja u dve razliite sfere koje su imale razliite epistemoloke naglaske, oni koji su se bavili prouavanjem drutvene stvarnosti nali su se uhvaeni u sredini i duboko podeljeni oko ovih epistemolokih pitanja. Sve ovo, meutim, zbivalo se u kontekstu u kojem je (njutnovska) nauka trijumfovala nad (spekulativnom) filozofijom i zbog toga u svetu znanja postala otelovljenje drutvenog prestia. Od strane Ogista Konta (August Comte), ovaj rascep izmeu nauke i filozofije proglaen je za razvod, mada je on u stvarnosti prvenstveno predstavljao odbacivanje aristotelovske metafizike, a ne filozofskih preokupacija samih po sebi. Ipak, izgledalo je da je postavljeno pitanje stvarno: da li svetom upravljaju deterministiki zakoni? ili, ima li u tom svetu mesta, uloge za (ljudsku) inventivnost i imaginativnost? Uz to, intelektualna pitanja bila su prekrivena pretpostavljenim politikim implikacijama. Politiki, izgledalo je daje pojam deterministikih zakona korisniji za nastoja; nja da se uspostavi tehnokratska kontrola nad potencijalno anarhistikim pokretima za promenom. I isto tako politiki, izgledalo je d a j e odbrana specifinog, neodreenog, stvaralakog, korisnija ne samo za one koji su se, 13

u ime ouvanja postojeih institucija i obiaja, odupirali tehnokratskoj promeni, nego takoe i za one koji su se borili za spontanije i radikalnije mogunosti ukljuivanja ljudske delatnosti u drutveno-politiku arenu. Rezultat ove rasprave, koja je bila neprekidna ali neravnomerna, bio je d a j e nauka (fizika) svugde bila postavljena na pijedestal sveta znanja, a filozofija, u mnogim zemljama, prognana u sve beznaajniji ugao univerzitetskog sistema. Odgovor nekih filozofa bio je da su podruje svog delovanja na kraju redefinisali na nain koji je bio vie u skladu sa naunim duhom (analitika filozofija bekih pozitivista). Nauka je bila proglaena za otkrivanje objektivne stvarnosti koje se koristi metodom to nam omoguava da iziemo izvan samog uma, dok se za filozofe govorilo da samo umuju i piu o svojim umovanjima. Zapoinjui u prvoj polovini devetnaestog veka izgradnju pravila koja e upravljati analizama drutva, Kont i M il (John Stuart Mili) sasvim otvoreno su branili ovakav pogled na nauku i filozofiju. Obnavljajui termin "socijalna fizika", Kont je objasnio svoje politike zebnje. On je elio da Zapad spasi od "sistematskog kvarenja" koje se, usled "intelektualne anarhije", oigledne od francuske revolucije, bilo "izdiglo u neophodno orue vladanja". Po njegovom miljenju, stranka reda zasnivala se na zastarelim doktrinama (katolianstva i feudalizma), dok se stranka pokreta zasnivala na potpuno negativnim i destruktivnim tezama izvuenim iz protestantizma. Po Kontu, socijalna fizika bi omoguila pomirenje reda i progresa, tako to bi reavanje drutvenih pitanja prepustila "malom broju 14

elitnih intelektualaca" sa odgovarajuim obrazovanjem. Na ovaj nain, uvoenjem nove duhovne snage, revolucija bi bila okonana. Tehnokratska osnova i drutvena funkcija nove socijalne fizike bila je tako oigledna. U ovoj novoj strukturi znanja, filozofi bi, prema proslavljenoj formuli, postali "specijalisti za opta pitanja". To je znailo da bi se oni bavili primenom logike kretanja nebeskih tela (dovedene do savrenstva u Laplasovoj verziji njutnovskog originala) na drutveni svet. Pozitivna nauka trebalo je da predstavlja potpuno oslobaanje od teologije i metafizike i od svih ostalih naina "objanjavanja" stvarnosti. "Prema tome, ukoliko treba da budu pozitivna, naa istraivanja, u svim granama znanja, moraju da se ogranie na prouavanje stvarnih injenica bez nastojanja da se spoznaju njihovi prvi uzroci ili konane svrhe".5 Don Stjuart Mil, Englez sa kojim se Kont dopisivao i dopunjavao, govorio je ne o pozitivnoj nego o egzaktnoj nauci, ali je uzor nauke o kretanju nebeskih tela ostao isti: "(Nauka o ljudskoj prirodi) predaleko je od standarda egzaktnosti koji su sada ostvareni u astronomiji; ali nema razloga da ona ne postane nauka isto onoliko koliko je to nauka o plimi i oseci, ili koliko je to bila astronomija u vreme dok je svojim proraunima uspevala da objasni samo glavne pojave, ne i perturbacije". 6
Ogist Kont, A Discourse on the Positive pirit (London: William Reeves, 1903), p. 21. 6 Don Stjuart Mil, A System oj Logic Ratiocinative and Inductive, Vol. VIII of Collected Works oj.John Stuart Mili (Toronto: Univ. of Toronto Press, 1974), Book VI, ch. iii., par.-2, p. 846.
5

15

Mada su faktori koji su pojaavali podele unutar drutvenih nauka u potpunosti kristalizirali jo u prvoj polovini devetnaestog veka, intelektualna raznolikost izraena u disciplinarnim strukturama drutvenih nauka, u oblicima u kojima ih danas znamo, formalno je priznata tek u periodu 1850-1914. Svakako, u periodu izmeu 1500. i 1850, ve je postojala literatura koja se odnosila na mnoga od centralnih pitanja tretiranih u onome to danas nazivamo drutvenom naukom funkcionisanje politikih institucija, makroekonomske politike drava, pravila koja vladaju meudravnim odnosima, opis neevropskih drutvenih sistema. Mi danas jo uvek itamo Makijavelija (Machiavelli) i Bodena (Bodin), Petija (Petty) i Grocijusa (Grotius), francuske fiziokrate i kotske prosvetitelje, kao i pisce prve polovine devetnaestog veka, od Maltusa (Malthus) i Rikarda (Ricardo) do G i zoa (Guizot) i Tokvila (Tocqueville), Herdera (Herder) i Fihtea (Fichte). U ovom istom periodu, imamo, kao kod Bekarije (Beccaria), ak i rane rasprave o drutvenim devijacijama. Ali sve ovo jo nije bilo u potpunosti ono to danas podrazumevamo pod drutvenom naukom, i nijedan od ovih naunika o sebi jo nije razmiljao kao o nekome ko funkcionie unutar sistema elemenata koji e kasnije biti smatrani posebnim disciplinama. Stvaranje vie disciplina drutvenih nauka bilo je deo opteg devetnaestvekovskog pokuaja da se osigura i unapredi "objektivno" znanje o "stvarnosti" na osnovu empirijskih nalaza (suprotnih "spekulaciji"). Namera je bila da se istina "ui", ne da se izmilja ili nasluuje. Pro16

ces institucionalizacije ove vrste aktivnosti sticanja znanja nije uopte bio jednostavan ili lak. Prvo, u poetku nije bilo jasno da li je ova delatnost trebalo da bude jedinstvena ili bi pre trebalo da bude podeljena u nekoliko disciplina (kao to e se to kasnije dogoditi). U poetku nije bilo jasno ni koji je put do takvog znanja najbolji, to jest koja e vrsta epistemologije biti najplodnija ili ak samo legitimna. Ponajmanje je bilo jasno da li se moglo smatrati da drutvene nauke u izvesnom smislu konstituiu "treu kulturu", koja je, prema kasnijoj formulaciji Volfa Lepenija (Wolf Lepenies), bila "izmeu nauke i knjievnosti". U stvari, nijedno od ovih pitanja nikada nije definitivno reeno. Sve to uvezi sa ovim pitanjima moemo da uinimo jeste da obratimo panju na stvarna reenja do kojih se dolazilo odnosno na stavove veine koji su imali tendenciju da preovladaju. Prva stvar na koju valja obratiti panju jeste gde se ona institucionalizacija znanja dogodila. Pet glavnih scena aktivnosti drutvene nauke u toku devetnaestog veka bile su: Velika Britanija, Francuska, zemlje budue Nemake, zemlje budue Italije i Sjedinjene Drave. Veina naunika i univerziteta (naravno, ne i svi) bila je smetena u ovih pet zemalja. Univerziteti u drugim zemljama oskudevali su u brojanom ili m e u n a r o d n o m prestiu koji bi imao teinu onih u ovih pet. Do danaInjeg dana, najvei broj radova iz devetnaestog veka koje i danas itamo, napisan je u jednoj od ovih pet zemalja. Druga stvar na koju valja obratiti panju jeste da je tokom devetnaestog veka bio predloen veoma velik i 17

raznolik skup imena "predmeta" ili "disciplina". Do prvog svetskog rata, m e u t i m , postojala je opta konvergencija ili konsenzus samo oko nekoliko specifinih imena (dok su ostali kandidati bili manje ili vie naputeni). Kao to emo pokazati u raspravi, prvobitno je bilo ovih pet imena: istorija, ekonomija, sociologija, politika nauka i antroplogija. I kao to emo videti, ovom spisku mogle su da se dodaju i takozvane orijentalne nauke (orijentalistika odnosno "Orientalism" u engleskomjeziku), uprkos injenici da ove sebe samosvesno nisu smatrale dratvenim naukama. Zbog ega u ovaj spisak ne ukljuujemo geografiju, psihologiju i pravo, objasniemo kasnije. Prva od disciplina drutvene nauke koja je ostvarila samostalnu institucionalnu egzistenciju, bila je, u stvari, istorija. Istinaje da su mnogi istoriari energino odbacivali etiketu drutvene nauke, te da neki od njih to ine i danas. Kao to emo u nastavku pokuati da razjasnimo, sporenja izmeu istoriara i drugih disciplina drutvene nauke, mi, ipak, smatramo sporenjima unutar drutvene nauke. Naravno, istorija je bila dugotrajna praksa, pa je i sam termin davnanji. Opisi prolosti, posebno opisi prolosti sopstvenog naroda i drave, bili su uobiajena delatnost u svetu znanja. A hagiografija je uvek bila podsticana od strane onih na vlasti. Ono to je odlikovalo novu "disciplinu" istorije, razvijenu u devetnaestom veku, bio je strogi naglasak kojeg je ona stavila na tenju da se, prema uvenoj Rankeovoj frazi, otkrije wie es eigentlich gewesen ist ("ta se stvarno dogodilo"). Kao suprotno emu? Najvie od svega, kao suprotno prianju pria koje su bile izmiljene ili preuveliane, 18

zato to su laskale itaocima ili sluile neposrednim svrhama vladara ili bilo kojih drugih monih grupa. Teko je ne primetiti koliko je ova rankijanska parola bila odraz tema korienih od strane "nauke" u njenoj borbi sa "filozofijom" naglaska na postojanju stvarnog sveta koji je objektivan i koji se moe spoznati, naglaska na iskustvenoj potvrdi, naglaska na neutralnosti naunika. Osim toga, od istoriara, kao ni od prirodnjaka, nije se oekivalo da svoje podatke otkriva u ranijim delima (biblioteka, mesto itanja), niti u svojim sopstvenim misaonim procesima (radna soba, mesto razmiljanja), nego pre na mestu gde su objektivni, spoljanji podaci mogli da se skupljaju, uvaju, kontroliu i gde se njima moglo upravljati (laboratorija/arhiva, mesta istraivanja). Ovo zajedniko odbacivanje spekulativne filozofije privuklo je istoriju i nauku kao "moderne" (to jest, ne srednjovekovhe) oblike znanja. Ali, budui da su istoriari filozofiju odbacivali i zbog toga to je ona nametala traganje za optim emama pomou kojih su mogli da se objasne iskustveni podaci, oni su oseali da bi ih traganje za n a u n i m "zakonima" drutvenog sveta vodilo samo nazad u zabludu. Ovo dvostruko znaenje koje je za istoriare imalo njihovo odbacivanje filozofije, ono je to objanjava kako to da su oni u svom radu mogli ne lamo da odraze novu prevlast i prvenstvo nauke u evropskoj misli, nego takoe i da budu energini glasnici i pobornici idiografskog, antiteoretskog stava. Zbog ovog razloga, tokom itavog devetnaestog veka, veina istoriara uporno je tvrdila da pripada fakultetima knji19

evnosti i bila oprezna u odnosu na bilo kakvo poistoveivanje sa novom kategorijom (drutvenim naukama), koja je polako ulazila u modu. Iako je istina da su neki istoriari ranog devetnaestog veka krenuli sa izvesnim vizijama opte istorije (poslednja veza sa teologijom), kombinacija njihove idiografske posveenosti i drutvenih pritisaka koji su dolazili od strane drave kao i od strane obrazovanog javnog mnjenja, gurnula je istoriare prema pisanju prvenstveno njihovih sopstverih nacionalnih istorija, pri emu je definicija nacije bila vie ili manje opisivana putem prolosti i prostora kojeg su zauzimale postojee ili nastajue dravne granice. U svakom sluaju, naglasak istoriara na korienju arhiva, zasnovanom na dubokom kontekstualnom poznavanju kulture, uinio je d a j e istorijsko istraivanje izgledalo najvrednije kada se izvodilo u sopstvenom dvoritu. Na taj nain, istoriari, koji vie nisu eleli da uestvuju u opravdavanju kraljeva, nali su se kako uestvuju u opravdavanju "nacija", a esto i njihovih novih suverena, "naroda". Bez sumnje, ovo je za drave bilo korisno, ali samo indirektno, u smislu pojaavanja njihove drutvene kohezije. To im nije bilo od pomoi u odluivanju o razumnim politikama u sadanjosti, a zaelo je nudilo malo pameti i u vezi sa modalitetima racionalnog reformizma. Izmeu 1500. i 1800, razne drave ve su bile navikle da se obraaju strunjacima, esto dravnim inovnicima, da im pomau u smiljanju dravne politike, posebno merkantilistikih momenata te politike. Ovi strunjaci nudili su svoje znanje pod mnogim rubrikama, ta20

kvim kao to su jurisprudencija (stari termin) i pravo nacija (novi termin), politika ekonomija (takoe novi termin, koji je sasvim doslovno ukazivao na makro-ekonomiju na nivou politikih zajednica), statistika (jo jedan novi termin, koji se prvobitno odnosio na kvantitativne podatke o dravama) i Kameralwissenschaften (administrativne nauke). Jurisprudencija se na univerzitetima odnosno pravnim fakultetima ve predavala, a Kameralwissenschaften na germanskim univerzitetima postaju predmet u osamnaestom veku. Meutim, na diiciplinu pod imenom ekonomija, ponekad unutar pravnog fakulteta, a esto unutar filozofskog (katkada biveg filozofskog) fakulteta, poinjemo da nailazimo tek u devetnaestom veku. A pod uticajem preovlaujuih liberalnih ekonomskih teorija devetnaestog veka, izraz "politika ekonomija" (popularan u osamnaestom veku), do druge polovine devetnaestog veka, iezava u korist izraza "ekonomija/ekonomika". Nakon odstranjivanja prideva "politika", ekonomisti su mogli dokazivati da je ekonomsko ponaanje odraz opte individualistike psihologije, pre nego odraz drutveno oblikovanih institucija, razlog koji se potom mogao koristiti za dokazivanje prirodnosti laissez-faire naela. Pretpostavke o optosti ekonomije uinile su da njeno prouavanje postane veoma usmereno prema sadaInjosti. Kao rezultat, poddisciplina ekonomska istorija, to nastavnim planovima ekonomije, redovno je potiskivana na drugorazredno mesto; osim toga, ova poddisciplina se u velikoj meri razvila vie iz istorije (a jednim defom i odvajajui se od nje) nego iz ekonomije. Jedan 21

znaajan pokuaj da se, u devetnaestom veku, u germanskom podruju, razvije drutvena nauka koja ne bi bila ni nomotetska ni idiografska, nego pre traganje za pravilima koja upravljaju istorijski specifinim drutvenim sistemima, bio je pokuaj izgradnje n a u n e oblasti zvane Staatswissenschaften. Insistirajui na istorijskoj specifinosti razliitih drava i ne pravei nijednu od disciplinarnih razlika koje su bile poele da se upotrebljavaju u Velikoj Britaniji i Francuskoj, ova nauna oblast obuhvatalaje (reeno dananjim jezikom) meavinu ekonomske istorije, jurisprudencije, sociologije i ekonomije. Sam naziv Staatswissenschaften ("dravne nauke") ukazivao je na to da su pobornici ove naune oblasti nastojali donekle da zauzmu isti intelektualni prostor koji je "politika ekonomija" ranije ve bila zauzela u Velikoj Britaniji i Francuskoj, pa stoga i istu funkciju obezbeivanja znanja koje bi, makar na dui rok, bilo korisno za drave. Ovaj disciplinarni izum cvetao je posebno u drugoj polovini devetnaestog veka, ali je na kraju podlegao napadima izvana i otporima iznutra. U prvoj deceniji dvadesetog veka, nemaka drutvena nauka poela je da se prilagoava disciplinarnim kategorijama koje su se koristile u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Neke od vodeih mlaih linosti u Staatswissenschaften, takve kao Maks Veber (Max Weber), preuzele su vodstvo u osnivanju N e m a k o g udruenja za sociologiju. Do 1920-ih, termin Sozialwissenschaften ("drutvene nauke") istisnuo je i zamenio termin Staatswissenschaften. U isto vreme dok je ekonomija postajala priznata, prema sadanjosti usmerena i nomotetska univerzitetska 22

disciplina, p r o n a e n a je ijedna sasvim nova disciplina, sa imenom koje je takoe pronaeno: sociologija. Za njenog pronalazaa, Konta, sociologijaje trebalo da bude kraljica nauka, integrisana i objedinjena drutvena nauka koja je "pozitivistika" (jo jedan kontovski neologizam). U praksi, m e u t i m , sociologija se kao disciplina razvila u drugoj polovini devetnaestog veka, i to uglavnom iz procesa univerzitetske institucionalizacije i transformacije rada udruenja za drutvene reforme, iji su se programi prvenstveno bavili nezadovoljstvima i pobunama veoma uveanog stanovnitva gradske radnike klase. Premetanjem svoga rada u univerzitetski okvir, ovi drutveni reformatori u velikoj meri su se odrekli uloge vrenja aktivnog i neposrednog uticaja na zakonodavstvo. A l i j e sociologija, i pored toga, i dalje zadrala svoje interesovanje za obine ljude i za drutvene posleice modernizacije. Delom da bi dovrili ovaj raskid sa popstvenim poecima u organizacijama za drutvene reforme, sociolozi su poeli da neguju pozitivistiku tendenciju, koja ih je, kombinovana sa njihovom usmereDOu prema sadanjosti, gurala t a k o e u nomotetski tabor. Politika nauka kao disciplina pojavila se jo kasnije, ne zbog toga to bi njen predmet (savremena drava i fjjena politika) bio manje podloan nomotetskoj analizi, nego prvenstveno zbog toga to su pravni fakulteti odbijali da napuste svoje monopole u ovoj oblasti. Otpor kojeg su pravni fakulteti pruali ovom predmetu moe da objasni vanost koju su politikolozi, barem do takozvane pihejvioristike revolucije u periodu posle 1$45, prida23

vali prouavanju politike filozofije (ponekad pod imenom politike teorije). Politika filozofija omoguavala je novoj disciplini odnosno politikoj nauci da se pozove na naslee koje je ilo unazad sve do Grka, pisaca koji su itani i koji su ve dugo imali osigurano mesto u univerzitetskim nastavnim planovima. Pa ipak, da bi se opravdalo stvaranje nove discipline nije bila dovoljna politika filozofija; uostalom, politika filozofija je mogla nastaviti da se predaje na odsecima za filozofiju, a tako je zaista i bilo. Politika nauka kao posebna disciplina ostvarivala je jedan drugi cilj; oria je opravdavala ekonomiju kao posebnu disciplinu. Politika ekonomija je kao predmet bila odbaena sa obrazloenjem da drava i trite funkcioniu, i treba da funkcioniu, na osnovu razliitih logika. Kao jemstvo na dugi rok, ovo je logino zahtevalo osnivanje posebnog naunog prouavanja politike arene. Kada su tokom devetnaestog veka (a u stvari sve do 1945) postale deo univerziteta, ove etiri discipline, to jest kvartet koji su inile istorija, ekonomija, sociologija i politika nauka, nije samo praktikovan uglavnom u pet zemalja zajednikog porekla, nego se u velikoj meri i bavio opisivanjem drutvene stvarnosti u tim istim zemljama. To ne znai da su univerziteti ovih pet zemalja u potpunosti ignorisali ostatak sveta. To pre znai da su oni njihovo prouavanje odvajali u zasebne discipline. Stvaranje savremenog svetskog sistema imalo je za posledicu susret izmeu Evrope i naroda ostatka sveta (u najveem broju sluajeva, ovaj susret imao je karak24

ter osvajanja). U terminima i kategorijama evropskog iskustva, radilo se o dve prilino razliite vrste ovih naroda i drutvenih struktura. Bilo je naroda koji su iveli u relativno malim grupama, koji nisu imali sistem pisanih znakova, koji izgleda nisu uestvovali u nekom geografski rasprostranjenom religijskom sistemu, i koji su bili vojno nemoni u odnosu na evropsku tehnologiju. Za opisivanje ovakvih naroda poeli su da se upotrebljavaju opti termini: u engleskom, ovakvi narodi obino su nazivani "plemenima". U nekim drugim jezicima, oni su nazivam "rasama" (mada je ovaj termin kasnije ispao iz Upotrebe, zbog njegovog zamenjivanja sa drugim znaenjem istog termina, onim koje se odnosilo na veoma velika grupisanja ljudi na osnovu boje koe ili drugih biolokih osobina). Prouavanje ovih naroda postalo je podruje nove discipline nazvane antropologija. Kao to je sociologija, u velikoj meri, zapoela kao delatnost udruenja za drutvene reforme, izvan univerziteta, tako je i antroplogija, u velikoj meri, zapoela izvan univerziteta, kao praksa istraivaa, putnika i inovnika kolonijalnih slubi evropskih sila; i kao i sociologija, i ona je kasnije postala institucionalizovana kao univerzitetska disciplina, ali kao disciplina koja je bila potpuno odvojena od ostalih drutvenih nauka, onih koje su se bavile prouavanjem zapadnog sveta. Dok su neki od ranih antropologa bili privueni opitom prirodnom istorijom ljudske vrste (i njenim pretpostavljenim stadijumima razvitka), ba kao to su i rani iltoriari bili privueni optom istorijom, drutveni pritisci spoljanjeg sveta na ovaj nain su primorali antropo25

loge da postanu etnografi odreenih naroda, obino birajui ove narode medu onima koji su se nalazili u unutranjim ili spoljanjim kolonijama njihovih zemalja. Ovo je zatim skoro neizbeno podrazumevalo sasvim specifinu metodologiju, izgraenu oko terenskog rada (putem kojeg se ispunjavao zahtev naunog etosa iskustvenog istraivanja) i posmatranja sa uestvovanjem u jednoj odreenoj geografskoj oblasti (putem kojeg se ispunjavao zahtev da se postigne temeljno poznavanje kulture ije se razuraevanje trailo, a koje je bilo veoma teko u sluaju kulture koja je nauniku bila toliko strana). Posmatranje sa uestvovanjem redovno je pretilo da narui ideal naune neutralnosti, a to je bio sluaj i sa iskuenjem antropologa (slinom onome misionara) da postane posrednik izmeu naroda kojeg je prouavao/prouavala i osvajakog evropskog sveta, ovo posebno s obzirom na injenicu da je antropolog po pravilu bio graanin velike sile koja je kolonizovala prouavani narod (na primer britanski antropolozi u istonoj i junoj Africi, francuski antropolozi u Zapadnoj Africi, antropolozi iz SAD u Guamu ili oni meu njima koji su prouavali amerike Indijance, italijanski antropolozi u Libiji). Ono, pak, to je u najveoj meri doprinelo da se antropolozi ogranie i da etnografsku praksu zadre unutar normativnih premisa nauke, to je bilo njihovo ukotvljavanje u strukture univerziteta. Traganje za prvobitnim stanjem prouavanih kultura (onim koje je postojalo pre njihovog dodira sa Evrop o m ) etnografe je jo vie uveravalo u to da se oni bave 26

"narodima bez istorije", kako je to oporo formulisao Erik Volf (Eric Wolf). Ovo je etnografe moda i uputilo ka nomotetskom, prema sadanjosti usmerenom stavu, koji je bio blizak ekonomistima, i nakon 1945. strukturalna antropologija e uzeti upravo ovaj smer. Ali, ono Stoje zadobilo prvenstvo na poetku, bila je potreba da se opravda prouavanje razlike i da se odbrani moralna legitimnost neevropejstva. I zbog toga su se antropolozi, sledei istu onu logiku koju su sledili rani istoriari, oduprli zahtevu da formuliu zakone, praktikujui u najveem delu idiografsku epistemologiju. Ipak, svi neevropski narodi nisu mogli biti klasifikovani kao "plemena". Evopljani su ve dugo imali dodir la drugim takozvanim "velikim civilizacijama", takvim kao to su bili arapsko-islamski svet i Kina. Evropljani IU ova podruja smatrali "velikim" civilizacijama upravo " og toga to su te civilizacije imale pismo, to su imale ografski iroko rasprostranjene religijske sisteme, i to IU (barem za vreme dugih neprekinutih vremenskih razdoblja) bile politiki organizovane u obliku velikih birokratskih carstava. Evropsko prouavanje ovih civilizacija I t p o e l o je sa srednjovekovnim svetenicima. Izmeu trinaestog i osamnaestog veka, ove "civilizacije" su vojno uvek bile dovoljno otporne na evropsko osvajanje, ko da su izazivale uvaavanje, ponekad ak divljenje, I, isto tako, sigurno, i zbunjenost. U devetnaestom veku, meutim, kao rezultat daljeg tehnolokog napretka Evrope, ove "civilizacije" pretvorene su u evropske kolonije, ili barem polukolonije. Orijentalne studije, iji je prvobitni dom bila ci&va a prvo27

bitni razlog pomaganje u irenju jevanelja, u veoj meri su postale svetovna delatnost i na kraju su pronale svoje mesto u evoluirajuoj disciplinarnoj strukturi univerziteta. U stvari, institucionalizaciji orijentalnih studija prethodila je institucionalizacija studija drevnog mediteranskog sveta (vlastite evropske antike), koje su se u engleskom jeziku nazivale "klasinim studijama". Ovde se isto tako radilo o prouavanju civilizacije razliite od savremene evropske civilizacije, ali to prouavanje nije tretirano na isti nain kao orijentalne studije. Ono se pre smatralo istorijom naroda koji su definisani kao preci savremene Evrope, za razliku, recimo, od prouavanja starog Egipta ili Mesopotamije. Antika civilizacija je objanjavana kao rana faza jednog jedinog neprekinutog istorijskog razvitka koji je kulminirao u savremenoj "zapadnoj" civilizaciji. Na taj nain, antika civilizacijaje smatrana delom jedne jedinstvene sage: najpre antika, zatim, sa varvarskim osvajanjem, kontinuitet koji je osigurala crkva, i zatim, sa renesansom, ponovno ukljuivanje grko-rimskog nasleda i stvaranje savremenog sveta. U tom smislu, antika nije imala samostalnu istoriju; ona je pre inila prolog savremenosti. Poreenja radi, ali sledei istu logiku, ni druge "civilizacije" nisu imale samostalnu istoriju, ali su one pre postale povest o istorijama koje su zamrznute, koje nisu napredovale, koje nisu kulminirale u savremenosti. Mada su se oigledno preklapale sa istorijskim prouavanjem Grke i Rima, klasine studije su bile prvenstveno studije knjievnosti. U nastojanju da stvore disciplinu odvojenu od filozofije (i teologije), klasiari su 28

svoj predmet definisali kao kombinaciju svih vrsta literature (ne samo vrste koju su priznavali filozofi), umetnosti (i njenog novog pomonika, arheologije), i istorije kojom se moglo baviti na nain nove istorije (to, s obzirom na malobrojnost primarnih izvora, i nije bilo previe). U praksi, ova kombinacija je klasine studije pribliila onim istovremeno nastajuim disciplinama koje su se bile usredsredile na nacionalne knjievnosti glavnih zapadnoevropskih drava. Ovaj literarni ton klasinih disciplina pripremio je scenu za mnotvo varijanti orijentalnih studija koje su poele da ulaze u nastavni plan univerziteta. Pod uticajem sopstvenih premisa, meutim, orijentalisti su usvojili jednu veoma osobenu praksu. Budui da se za istoriju kojom su se bavili mislilo da ne napreduje, ono to je njih zanimalo nije bilo rekonstruisanje dijahroninih sekvenci, kao u sluaju evropske istorije. Ono to je njih zanimalo bilo je razumevanje i procenjivanje skupa vrednosti i praksi to su stvorile civilizacije za koje se, lako su smatrane "velikim" civilizacijama, ipak mislilo da SU nepokretne. Ovakvo razumevanje, dokazivano je, najbolje je moglo da se postigne pomnim itanjem tekstova koji su ovaploivali mudrost tih civilizacija; a ovo je zahtevalo lingvistika i filozofska znanja sasvim slina onim znanjima koja su monasi tradicionalno koristili prilikom prouavanja hrianskih tekstova. U tom smislu, orijentalne studije su u celini odolevale savremenosti, pa zato najveim delom nisu ni zahvaene naunim etosom. Cak i vie nego istoriari, orijentalisti su smatrali da drutvena nauka nema vrednosti,'gpa su strogo 29

izbegavali povezivanje sa njenim domenom i vie voleli da sebe smatraju delom "humanistikih disciplina". Pa ipak, orijentalisti su popunjavali jedno vano mesto u drutvenim naukama, poto su zadugo bili praktino jedini na univerzitetu koji su se bavili prouavanjem drutvenih realnosti vezanih za Kinu, Indiju ili Persiju. Sigurno daje, pored njih, u drutvenim naukama bilo i nekoliko naunika koji su bili zainteresovani za uporeivanje istonih i zapadnih civilizacija, takvih kao Veber, Tojnbi (Toynbee) i, manje sistematino, Marks (Marx). Ali, za razliku od orijentalista, ovi komparativisti se istonim civilizacijama nisu bavili zbog njih samih. Njihov glavni intelektualni interes redovno i pre je bio da objasne zbog ega je zapadni svet, a ne ove druge civilizacije, bio taj koji je poao napred prema savremenosti (ili kapitalizmu). Potrebno je da se neto kae i o tri oblasti koje nisu nikada u potpunosti postale glavne komponente drutvenih nauka: o geografiji, psihologiji i pravu. Geografija je, kao i istorija, bila drevna praksa. U poznom devetnaestom veku, o n a je sebe rkonstruisala k a o novu disciplinu, najpre na nemakim univerzitetima koji su posluili kao inspiratori razvoja u drugim delovima sveta. Iako su pitanja za koja je geografija bila zainteresovana bila uglavnom ona ista za koja je bila zainteresovana i drutvena nauka, geografija se odupirala kategorizaciji. Ona je nastojala da premosti jaz prema prirodnim naukama bavei se fizikom geografijom, kao i prema humanistikim disciplinama bavei se onime to se nazivalo humanom geografijom (inei na izvestan nain neto 30

slino onome to su inili antropolozi, mada sa naglaskom na uticajima ovekove okoline). Osim toga, u periodu pre 1945, geografija je bila jedina disciplina koja je svesno pokuavala da u praksi odnosno po svom predmetu bude uistinu svetska. To je bila njena vrlina a moda i njena nesrea. Budui da je u poznom devetnaestom veku prouavanje drutvene stvarnosti postajalo sve vie i vie isparcelisano u posebne discipline, sa potpunom podelom rada, geografija je, sa svojim generali zujuim, sintetizujuim, ne-analitikim sklonostima, poela da deluje anahronino. Verovatno zbog toga, tokom itavog ovog perioda, geografija je, brojano i prema prestiu, ostala jedna vrsta skromne roake istorije, esto sluei ovoj samo kao jedna vrsta manje vanog dodatka. Kao rezultat, treti man prostora i mesta u drutvenoj nauci bio je relativno Zanemaren. Usredsreenost na progres i politiko organizovanje drutvene p r o m e n uinila je vremensku dimenziju drutvene egzistencije presudnom, ali je zbog toga njena prostorna dimenzija ostala u drugom planu. * Kada su drutveni procesi smatrani za opte i determinItike, prostor je bio teorijski irelevantan. Kada se naginjalo tome da ih se smatra za jedinstvene i neponovljive, prostor je postajao samo jedan (i to manje vaan) element specifinog. Prema prvom gleditu, prostor je bio lamo platforma na kojoj su se odvijali dogaaji ili delovali procesi, platforma koja je u biti bila inertna, koja se tu tek nalazila i nita vie. Prema drugom gleditu, prostor je bio kontekst koji je uticao na dogaaje (u idiografskoj istoriji, m e u realistima u nauci jo m e u n a r o d 31

nim odnosima, u "susedskim efektima", ak i u maralovskoj aglomeraciji ekonomskih procesa i eksternalija). Ipak, najvei deo ovih kontekstualnih efekata smatran je za puke uticaje, rezidue koje su se morale uzeti u obzir da bi se dobili bolji empirijski rezultati, ali koji za analizu nisu bili od najveeg znaaja. Uprkos svemu, drutvena nauka se u praksi zasnivala na jednom posebnom shvatanju prostornosti, iako to shvatanje nije bilo jasno iskazano. Naunici u oblasti drutvenih nauka polazili su od pretpostavke da skup prostornih struktura (putem kojeg se narodi organizuju) ine suverene teritorije koje zajedniki definiu politiku mapu sveta. Skoro svi naunici u oblasti drutvenih nauka polazili su od pretpostavke da ove politike granice odreuju prostorne parametre ostalih glavnih interakcija: drutvo sociologa, nacionalnu ekonomiju makroekonomiste, politiku zajednicu politikologa, naciju istoriara. Svako od njih polazio je od pretpostavke da postoji fundamentalna prostorna podudarnost izmeu politikih, drutvenih i ekonomskih procesa. U tom smislu, prihvatajui granice drava kao krucijalne drutvene okvire, drutvena nauka je u velikoj meri bila kreatura, ako ne i kreacija drava. Psihologija je bila drugaiji sluaj. I ovde je disciplina koja se izdvojila iz filozofije nastojala da se rekonstituie u novoj naunoj formi. Meutim, njena delatnost bila je definisana tako kao da se prostire ne u drutvenoj nego prvenstveno u medicinskoj areni, to je znailo da njena legitimnost zavisi od bliskosti njene veze sa prirodnim naukama. Uz to, psihologiju su u ovom pravcu 32

gurali i pozitivisti, koji su delili Kontovu premisu ("oko ne moe gledati u samo sebe"). Za mnoge, samo psihologija koja je bila fizioloki, ak hemijski zasnovana, mogla je da bude nauno legitimna. Zato su ovi psihololi nastojali da pou 'dalje od" drutvene nauke i da poItanu "bioloka" nauka; kao posledica toga, na veini Univerziteta psihologija se na kraju premestila sa fakulteta drutvenih na fakultete prirodnih nauka. Naravno, bilo je i formi psiholokog teoretizovanja |K)je su naglasak stavljale na analizu individue u drutvu, i takozvani socijalni psiholozi pokuavali su da ostaunutar tabora drutvene nauke. Ali, socijalna psihogija najveim delom nije bila uspena u izgradnji pune institucionalne autonomije i trpelaje od strane psihologije istu vrstu marginalizacije koju je ekonomska istorija trpela od strane ekonomije. U mnogim sluajevima, soJalna psihologija je preivela tako to je apsorbovana 0 poddisciplina unutar sociologije. Svakako, bilo je ravrsta psihologije koje nisu bile pozitivistike: na prir, geisteswissenschaftliche psihologija (Windelbrand) i (restait psihologija. Frojdistika teorija, najsnanija i Bajuticajnija teorijska struja u psihologiji koja je ovu mogla skrenuti na to da se samodefinie kao drutvena nauka, u tome nije uspela iz dva razloga. Prvo, ova teoa proizala je iz lekarske prakse, i drugo, fama skanla koja je pratila njene poetke uinila je da njena detnost u prilinoj meri postane delatnost parije, navodei psihoanalitiare na to da strukture svoje institucionalne reprodukcije grade potpuno izvan univerzitetskog listema. Moe biti d a j e ovo psihoanalizu 'sauvalo kao 33

praksu i kolu miljenja, ali je to isto za posledicu imalo i injenicu da su frojdistika shvatanja, svoje mesto unutar univerziteta, u velikoj meri, pronalazila na drugim odsecima, a ne na odseku za psihologiju. Studije prava bile su tree podruje koje nije nikada u potpunosti postalo drutvena nauka. Jedan razlog bio je u tome to je pravni fakultet ve postojao i to je nastavni plan ovog fakulteta bio tesno povezan sa njegovom osnovnom funkcijom obrazovanja pravnika. Nomotetski orijentisani naunici u oblasti drutvenih nauka gledali su na jurisprudenciju sa izvesnim skepticizmom. inilo im se daje ova previe normativna, premalo ukorenjena u iskustveno istraivanje. Njeni zakoni nisu bili nauni zakoni. Njen sklop izgledao je previe idiografski. Politika nauka napustila je analizu ovakvih zakona i njihove istorije da bi zapoela analizu apstraktnih pravila koja upravljaju politikim ponaanjem i iz kojih je mogue izvesti odgovarajui racionalni pravni sistem. Tu je i poslednji aspekt procesa institucionalizacije drutvene nauke koji je vano primetiti. Ovaj proces deavao se u isto vreme dok je Evropa definitivno uvrivala svoju n a d m o nad ostatkom sveta. To je podstaklo razumljivo pitanje: zbog ega je ovaj maleni deo sveta bio u stanju da porazi sve svoje rivale i da svoju volju nametne Severnoj i Junoj Americi, Africi i Aziji? Ovo je bilo veoma znaajno pitanje, i veina odgovora na to pitanje pruana je na nivou uporednih "civilizacija" (na koje smo ranije skrenuli panju), a ne na nivou suverenih drava. Snaga koja je demonstrirala superiornu proizvodnu i vojnu mo, bila je Evropa kao "zapadna" civili34

zacija, a ne tek Velika Britanija, Francuska ili Nemaka, kolike god inae bile veliine njihovih pojedinanih imperija. Bavljenje pitanjem kako to da je Evropa uspela da se proiri i zavlada svetom podudarilo se sa intelektualnim usponom darvinizma. Sekularizacija znanja, podsticana od strane Prosvetiteljstva, potvrena je teorijom evolucije, pa su se darvinistike teorije rairile kudikamo dalje od svojih biolokih izvora. Mada je metodologijom drutvene nauke, kao kakav uzor, dominirala njutnovska fizika, veoma veliki uticaj na teoretizovanje unutar te nauke, preko naoko neodoljivog metapojma evolucije, koji je znaajan naglasak stavljao na pojam preivljavanja jaeg, imala je darvinistika biologija, Pojam preivljavanja jaeg bio je izloen mnogim upotrebama i zloupotrebama, a esto je bio i zamenjivan sa pojmom uspeha putem nadmetanja. Slobodno tumaenje evolucionistike teorije moglo se upotrebiti kao nauno opravdanje za pretpostavku da je progres svoj Vrhunac doiveo u oiglednoj superiornosti savremenog evropskog drutva: teorije stadijuma drutvenog razvoja koje su kulminirale u industrijskoj civilizaciji, vigovske interpretacije istorije, klimatoloki determinzam, spenlerovska sociologija. Ove rane uporedne studije civilizaija, nisu, meutim, bile onoliko dravo-centrine koliko e to bila potpuno institucionalizovana drutvena nauka, ako su one i postale rtve udara dva svetska rata: ovi atovi potkopali su neto od liberalnog optimizma na "jem su se progresivne teorije civilizacija zasnivale, bog toga su istorija, antropologija i geografija, u vaesetom veku, konano i u potpunosti, marghializovale i 35

ono to je bilo preostalo od njihovih ranijih univerzalizujuih tradicija, a dravo-centrino trojstvo, to jest sociologija, ekonomija i politika nauka, uvrstile su svoje poloaje kao sredinje (nomotetske) drutvene nauke. Prema tome, izmeu 1850. i 1945, ustanovljenje niz disciplina koje su konstituisale arenu znanja pod imenom "drutvena nauka". To je uinjeno tako to su na glavnim univerzitetima osnovane najpre katedre, a zatim i odseci koji su u odgovarajuoj disciplini nudili teajeve sa akademskim stepenima. Institucionalizaciju obrazovanja pratila je institucionalizacija istraivanja: stvaranje asopisa specijalizovanih u svakoj od tih disciplina; izgradnja (najpre nacionalnih, a zatim i meunarodnih) naunih drutava du disciplinarnih linija; stvaranje bibliotekih zbirki katagolizovanih po disciplinama. Bitan element u ovom procesu institucionalizovanja disciplina bilo je nastojanje svake od ovih da defmie ono to ju je delilo od drugih disciplina, posebno od onih za koje se inilo da su joj najblie po sadrini prouavane drutvene stvarnosti. Poev od Rankea (Ranke), Nibura (Niebuhr) i Drojzena (Droysen), istoriari su branili svoju posebnu vezu sa jednom posebnom vrstom grae, posebno sa arhivskim izvorima i slinim tekstovima. Oni su naglaavali da su zainteresovani za rekonstruisanje prole stvarnosti putem njenog povezivanja sa kulturnim potrebama sadanjosti na jedan interpretativni i hermeneutski nain, i pri tom su insistirali na prouavanju pojava (ak i najkompleksnijih meu njima kao to su bile celokupne kulture ili nacije) kao individuali36

teta i kao momenata (ili delova) dijahroninih i sinhronlnih sklopova. Antropolozi su rekonstruisali naine drutvenog organizovanja naroda koji su bili potpuno razliiti od zapadnih oblika. Oni su pokazali da obiaji strani zapadnim oima nisu iracionalni, ve da funkcioniu radi zaItite i reprodukcije stanovnitva. Orijentalisti su prouavali, objanjavali i prevodili tekstove nezapadnih "velikih" civilizacija i veoma su zasluni za prihvatanje pojma ivetskih religija" koji je predstavljao raskid sa hrianntrinim shvatanjima. Najvei deo nomotetskih drutvenih nauka naglaaOje najpre ono po emu su se one razlikovale od istoe kao discipline: svoj interes za dolaenje do optih " onitosti koje po pretpostavci upravljaju ljudskim poanjem, sklonost da pojave razumeju i prouavaju kao ne sluajeve (a ne kao neponovljive individualitete), iebu da ljudsku stvarnost segmentiraju da bi je analili, mogunost i poeljnost korienja strogo naunih toda (takvih kao to je ispitivanje teorijski formulisahipoteza putem striktnih i, ukoliko je mogue, kvantivnih procedura i dokaza), davanje prednosti sistetski proizvedenom dokaznom materijalu (na primer, tistikom pregledu podataka) i kontrolisanom poatranju u odnosu na opteprihvaene tekstove i ostale tode. Jednom kada je na ovaj nain napravljena razlika eu drutvene nauke i idiografske istorije, naunici u lasti drutvenih nauka (ekonomisti, politikolozi i socii), poeli su isto tako da se trude i oko tega da svoje 37

posebne oblasti oznae kao (i po predmetu i po metodu) sutinski razliite jedne od drugih. Ekonomisti su to inili tako to su insistirali na valjanosti pretpostavke ceterisparibus u prouavanju funkcionisanja trita, politikolozi tako to su svoja interesovanja ograniavali na formalne vladavinske strukture, a sociolozi tako to su insistirali na pojavi jedne oblasti drutva koju su ekonomisti i politikolozi ignorisali. Moglo bi se rei da je sve ovo bilo u velikoj meri uspena pria. Osnivanje disciplinarnih struktura stvorilo je za ivot sposobne i produktivne istraivake, analitike i obrazovne strukture koje su donele na svet znatnu literaturu to se danas smatra nasleem savremene drutvene nauke. Do 1945, blistavi poredak disciplina, koji je obuhvatao drutvene nauke, u osnovi je bio institucionalizovan na veini glavnih univerziteta sveta. Otpor ovim podelama (u stvari esto i njihovo odbijanje) postojao je u faistikim i komunistikim zemljama. Nemake i italijanske institucije u potpunosti su se svrstale u opteprihvaeni obrazac sa zavretkom drugog svetskog rata, a zemlje sovjetskog bloka to su uinile do poznih 1950-ih. Osim toga, do 1945, drutvene nauke su se ve jasno razlikovale s jedne strane od prirodnih nauka koje su se bavile prouavanjem ne-humanih sistema, a s druge strane od humanistikih disciplina koje su se bavile prouavanjem kulturnih, mentalnih i duhovnih proizvoda "civilizovanih" ljudskih drutava. Meutim, upravo u trenutku kada je izgledalo kao da su institucionalne strukture drutvenih nauka po prvi put sasvim na svome mestu ijasno ocrtane, posle drugog 38

svetskog rata, prakse naunika u oblasti drutvenih nauka poee da se menjaju. Ovo e prouzrokovati rastui jaz izmeu intelektualnih pozicija i praksi naunika u oblasti drutvenih nauka sjedne i formalne organizacije drutvenih nauka s druge strane.

39

"Discipline konstituiu sistem kontrole u proizvodnji diskursa; svoje granice ovaj sistem utvruje putem akcije identiteta koja uzima oblik stalnog reaktiviranja odreenih pravila." Miel Fuko 7 T r i razvitka posle 1945. duboko su uticala na strukturu drutvenih nauka uspostavljenu u prethodnih sto godina. Prvi je bio promena u svetskoj politikoj strukturi. Sjedinjene Drave izale su iz drugog svetskog rata sa n a d m o n o m ekonomskom snagom, unutar sveta koji je politiki bio definisan dvema novim geopolitikim realnostima: takozvanim hladnim ratom izmeu Sjedinjenih Drava i SSSR; i istorijskom reafirmacijom neevropskih naroda sveta. Drugi razvitak bio je injenica da je svet, u dvadesetpet godina koje su sledile 1945, imao najveu ekspanziju proizvodnih kapaciteta i stanovnitva za koju je ikada znao, ekspanziju koja je za posledicu imala ekspanziju obima svih ljudskih aktivnosti. Trei je bio posledina izvanredna kvantitativna i geografska ekspanzija univerzitetskog sistema svuda u svetu, koja je dovela do multiplikacije broja onih to su se profesionalno bavili drutvenim naukama. Svaka od ove t r i
Michel Foucault, The Archaeology of Knowledge and the Discourse on Language (New York: Panthon, 1972), p. 1224.
7

43

nove drutvene realnosti proizvela je problem za drutvene nauke, onakve kakve su istorijski bile institucionalizovanc. Ogromna snaga SAD naspram svih drugih drava duboko je uticala na definisanje pitanja koja jc najhitnije trebalo uzeti u razmatranje, kao i na definisanje najprikladnijih naina pomou kojih jc to trebalo initi. Neodoljiva ekonomska prednost SAD u 15-25 godina nakon drugog svetskog rata znaila jc, barem za izvesno vreme, da je aktivnost u oblasti drutvenih nauka bila locirana uglavnom i u neobino velikoj meri unutar SAD institucija, a ovo je, naravno, uticalo na prioritete definisane od strane onih koji su se bavili drutvenim naukama. S druge strane, politika reafirmacija neevropskih naroda znaila je da e mnoge pretpostavke drutvenih nauka biti dovedene u pitanje zbog toga to su izraavale politike predrasude ere koja je sada bila okonana, ili koja se, barem, bliila svome kraju. Nezadriva ekspanzija univerzitetskih sistema irom sveta imala je i jednu veoma specifinu organizacionu implikaciju^ Ova ekspanzija proizvela je strukturalni pritisak za poveanom specijalizacijom prosto zbog toga to su naunici bili u potrazi za prikladnim mestima koja su mogla da potvrde njihovu originalnost ili barem drutvenu korisnost. Najneposredniji uinak ovog pritiska bio je da su naunici u oblasti drutvenih nauka podsticani na uzajamne upade u granina disciplinarna podruja, ignoriui u tom procesu razliite legitimacije koje je svaka od drutvenih nauka bila izgradila da bi opravdala svoje specifinosti kao svoja rezervisana podruja. 44

A ekonomska ekspanzija podstakla je ovu specijalizaciju obezbeivanjem sredstava koja suje uinila moguom. Postojala je i jedna druga organizaciona implikacija. Svetska ekonomska ekspanzija donelaje kvantitativni skoku obimu za dravne mainerije i privredna preduzea svakako, ali takoe i za istraivake organizacije. Vodee sile, ponajvie podstaknute hladnim ratom, poele su da ulau u veliku nauku, a ova ulaganja proirena su i na drutvene nauke. Procenat namenjen drutvenim naukama bio je malen, ali su apsolutni iznosi bili veoma veliki u odnosu na bilo ta to je ranije bilo na raspolaganju. Ovaj ekonomski input podstakao je dalju, puniju scijentizaciju drutvenih nauka. Rezultat je bilo pojavljivanje centralizovanih polova naunog razvoja sa koncentracijom informacija i znanja, sa fmansijskim sredstvima obezbeivanim pre svega od strane SAD i drugih vodeih drava, od strane fondacija (ponajee sa seditem u SAD), a takoe, u manjoj meri, i od strane transnacionalnih korporacija. Gde god je institucionalno strukturisanje drutvenih nauka bilo nepotpuno, naunici i institucije iz SAD taj proces su podsticale, direktno ili indirektno, sledei ustanovljeni model, sa posebnim naglaskom na tendencijama unutar drutvenih nauka koje su bile vie nomotetske. Masivno javno i privatno ulaganje u nauno istraivanje, ovim polovima naunog razvoja dalo je neospornu prednost u odnosu na orijentacije koje su izgledale manje stroge i politiki orijentisane. Na taj nain, ekonomska ekspanzija je unutar drutvene nauke pojaala optepriznatu legitimaciju onih naunih paradigmi 45

koje su bile u osnovi tehnolokih postignua zaslunih za ekspanziju. Uistovreme, meutim, okonavanje politike vladavine zapadnog nad ostatkom sveta znailo je da su novi glasovi stupili nc samo na scenu politike nego i na scenu drutvene nauke. Raspraviemo posledice koje su ove promen u svetu imale za sledea tri pitanja: (1) valjanost distinkcija m e u drutvenim naukama; (2) stepen ogranienosti naslea; (3) korisnost i zbiljnost distinkcije izmeu "dve kulture".

46

1.

VALJANOST D I S T I N K C I J A M E D U DRULVENIM NAUKAMA

U sistemu disciplina, koji je u kasnom devetnaestom veku izgraen radi strukturisanja drutvenih nauka, bilo je tri jasne linije podele: linija podele izmeu prouavanja modernog/civilizovanog sveta (istorija plus tri nomotetske drutvene nauke) i prouavanja ne-modernog sveta (antropologija plus orijentalne studije); unutar prouavanja modernog sveta, linija podele izmeu prolosti (istorija) i sadanjosti (nomotetske drutvene nauke); unutar nomotetskih drutvenih nauka, otre linije podele izmeu prouavanja trita (ekonomija), drave (politika nauka) i graanskog drutva (sociologija). Svaka od ovih linija podele dovedena je u pitanje u svetu koji je nastao posle 1945. Verovatno da je najpoznatija akademska inovacija posle 1945. bio poetak prouavanja regiona kao nove institucionalne kategorije za okupljanje intelektualnog rada. Ova koncepcija najpre se pojavila unutar Sjedinjenih Drava za vreme drugog svetskog rata. U Sjedinjenim Dravama iroko je primenjena u prvih deset posle ratnih godina, a zatim se rairila i po univerzitetima u drugim delovima sveta. Osnovna ideja prouavanja regiona bila je veoma jednostavna. Rgion je bio velika geografska zona koja je imala izvesnu pretpostavljenu kulturnu, istorijsku i esto lingvistiku koherentnost. Spisak koji se pojavio bio je po karakteru veoma raznorodan: SSSR, Kina (ili Istona Azija), Latinska Amerika, Sred47

nji Istok, Afrika, Juna Azija, Jugoistona Azija, Istona-Srednja Evropa, a mnogo kasnije i Zapadna Evropa. U nekim zemljama, SAD (ili Severna Amerika) takoe su postale predmet prouavanja. Naravno, svaki univerzitet nije usvojio ba ove geografske kategorije. Bilo je mnogo varijacija. Regionalne studije zamiljene su i kao arena uenosti i kao arena pedagogije, arena koja okuplja sve one osobe prvenstveno iz raznih drutvenih nauka, ali esto i iz humanistikih disciplina, povremeno ak i iz nekih prirodnih nauka koje su se datim "regionom" (ili nekim njegovim delom) bavile unutar svojih disciplina, a na osnovu zajednike zainteresovanosti. Regionalne studije bile su po definiciji "multidisciplinarne". Njihovi izvorni politiki motivi bili su krajnje eksplicitni. Zbog politike uloge koju su imale u svetu, SAD su imale potrebu za znanjem, a stoga i za specijalistima za aktuelne realnosti ovih razliitih regiona, posebno otkako su ovi regioni poeli da postaju toliko politiki aktivni. Programi regionalnih studija bili su namenjeni obrazovanju takvih specijalista, kao to su bili i kasniji slini programi najpre u SSSR i Zapadnoj Evropi, a zatim i u mnogim drugim delovima sveta (naprimer, Japanu, Indiji, Australij i, razliitim latinoamerikim zemljama). Regionalne studije privukle su unutar jedne jedine strukture (barem kada je re o delu njihovog intelektualnog ivota) osobe ije su disciplinarne pripadnosti presecale one tri linije podele koje smo pomenuli: istoriari i nomotetski orijentisani naunici u oblasti drutvenih nauka nali su se licem u lice sa antropolozima i orijen48

talistima; istoriari licem u lice sa nomotetski orijentisanim naunicima u oblasti drutvenih nauka; a svaka vrsta nomotetski orijentisanih naunika u oblasti drutvenih nauka licem u lice sa ostalim takvim. Uz to, sporadino je bilo i geografa, istoriara umetnosti, prouavalaca nacionalnih knjievnosti, epistemologa, ak i geologa. Ovi ljudi zajedniki su pisali nastavne planove, pozivali jedni druge u komisije za odbrane doktorskih radova svojih studenata, itali jedni drugima knjige koje su pisali, prisustvovali konferencijama specijalista za odreene regione, i izdavali nove, transdisciplinarne asopise specijalizovane za njih. Bez obzira na intelektualnu vrednost ovog ukrtanja, organizacione konsekvence za drutvene nauke bile su ogromne. Premda su se regionalne studije pojavile u ogranienom liku multidisciplinarnosti (koncepcija o kojoj se raspravljalo jo u m e u r a t n o m periodu), njihova praksa razotkrila je injenicu d a j e u strogim institucionalnim odvajanjima znanja drutvenih nauka bilo poprilino izvetaenosti. Istoriari i nomotetski orijentisani naunici u oblasti drutvenih nauka po prvi put su (u bilo kom broju) bili angaovani u prouavanju ne-zapadnih prostora. Ovaj upad u ne-zapadni svet od strane disciplina koje su prethodno bile usmerene na prouavanje zapadnog sveta, potkopao je logiku ranijih argumenata koji su opravdavali odvojene arene pod imenom etnografija i orijentalne studije. Kao da je to impliciralo da su metodi i modeli istorije i nomotetskih drutvenih nauka bili jednako primenjivi na ne-zapadne regione kao to su bili primenjivi i na Evropu/Severnu Ameriku. 49

U naredne dve decenije, antropolozi su poeli da naputaju etnografiju kao svoju odreujuu delatnost, traei za svoje polje alternativna opravdanja. Orijentalisti su otili dalje; oni su se odrekli samog svog imena, integriui se, ve prema prilici, u odseke za istoriju, filozofiju, klasine studije i religiju, kao i u novostvorene odseke za prouavanje regionalnih kultura, koji su obraivali savremenu kulturnu produkciju, kao i tekstove koje su tradicionalno prouavali orijentalisti. Regionalne studije uticale su i na strukture odseka za istoriju i tri nomotetske drutvene nauke. Do 1960-ih, znaajan broj lanova nastavnikog osoblja ovih odseka bio se posvetio primeni svog empirijskog rada na ne-zapadne regione sveta. Procenat takvih bio je najvei u istoriji, najmanji u ekonomiji, sa politikom naukom i sociologijom koje su bile negde izmeu. To je znailo da su unutranje rasprave unutar ovih disciplina neminovno bile pod uticajem injenice da su podaci o kojima se raspravljalo, kursevi koji su propisivani studentima i predmeti prihvaenih istraivanja, u geografskom smislu, postali znatno iri. Kada ovoj geografskoj ekspanziji predmeta prouavanja dodamo geografsku ekspanziju izvora iz kojih su se regrutovali naunici, moe se rei da je drutvena situacija unutar institucija znanja, u periodu nakon 1945, pretrpela znaajnu evoluciju. Raspad intelektualne segregacije u prouavanju zapadnih i ne-zapadnih oblasti postavio je jedno temeljno intelektualno pitanje, sa izvesnim irim politikim konotacijama. Da li su ove dve zone bile ontoloki identine ili razliite? Ranije je preovladavala pretpostavka po 50

kojoj su one bile dovoljno razliite da zahtevaju razliite discipline drutvenih nauka da ih prouavaju. Da li je sada trebalo pretpostaviti suprotno, da m e u njima nema razlike bilo koje vrste koja bi za analizu ne-zapadnog sveta iziskivala neki posebni oblik analize? Nomotetski orijentisani naunici u oblasti drutvenih nauka raspravljali su o tome da li su generalizacije (zakoni), ij i m su se utvrivanjem oni inae bavili, jednako primenjivi na prouavanje ne-zapadnih oblasti. Za istoriare koji su bili vie idiografski orijentisani, rasprava se vodila oko pitanja koje je bilo ozbiljno postavljeno: ima li Afrika istoriju? ili samo "istorijske nacije" imaju svoje istorije? Intelektualni odgovor na ova pitanja bio je zapravo kolebljiv kompromis. Taj odgovor mogao bi da se same kao argument da su ne-zapadne oblasti analitiki iste kao i zapadne, ali ne ba sasvim! Glavni oblik koji je ovaj argument poprimio bila je teorija modernizacije. Naravno, intelektualni odgovor o kojem je re oslanjao se i na mnoge (eksplicitne i implicitne) diskusije i premise iz ranije literature drutvene nauke, ali je i pored toga modernizacijska literatura poprimila poseban oblik i postala veoma uticajna u teoretizovanju drutvene nauke. Kljuna teza bila je teza da postoji neka putanja modernizacije zajednika za sve nacije/narode/oblasti (usled ega su ove jednake), ali i da nacije/narodi/oblasti sebe zatiu na razliitim etapama te putanje (usled ega ove i nisu ba sasvim jednake). Jezikom dravne politike, ova teza prevedena je u irom sveta rasprostranjeno bavljenje "razvojem", terminom koji je definisan kao proces putem kojeg neka zemlja napreduje du uni51

verzalne putanje modernizacije. Organizaciono, bavljenje modernizacijom/razvojem teilo je ka tome da mnotvo drutvenih nauka okupi u zajednikim projektima i u izvesnom zajednikom stavu naspram javnih vlasti. Politika angaovanost drava u reavanju problema razvoja postala je jedno od glavnih opravdanja za troenje sredstava javnih fondova na istraivanja koja su preduzimali naunici u oblasti drutvenih nauka. Modernizacija i razvoj imali su tu osobinu da su kao modeli mogli da se primene i na zapadne zone, i to tako to se istorijski razvitak zapadnog sveta mogao interpretirati kao progresivno i prevremeno ispunjenje modernizacije. To je obezbedilo temelj na osnovu kojeg su oni naunici u oblasti drutvenih nauka koji su prethodno bili orijentisani prema sadanjosti i nomotetski, poeli da pronalaze opravdanje i za korienje podataka koji nisu bili savremeni, i uprkos injenici da su takvi podaci bili manje potpuni od onih savremenih, dok su istoriari poeli da razmiljaju o tome ne bi li neke od generalizacija korienih od strane nomotetski orijentisanih naunika u oblasti drutvenih nauka mogle p o m o i i u rasvetljavanju njihovog razumevanja (pa ak i njihovog hermeneutskog razumevanja) prolosti. Nastojanje da se jaz izmeu idiografske istorije i nomotetske drutvene nauke premosti nije zapoelo 1945. Ono ima raniju putanju. Pokret zvani "nova istorija" u SAD u ranom dvadesetom veku i pokreti u Francuskoj (pokret Annales i njegovi prethodnici) eksplicitno su bila takva nastojanja. Ipak, meu istoriarima su takva nastojanja poela da zadobijaju stvarnu podrku tek u periodu posle 1945. 52

Uistinu, potraga za bliskom saradnjom, pa ak i meanjem izmeu (delova) istorije i (delova) drutvenih nauka, postala je veoma uoljiva i poznata pojava tek u 1960-im. U istoriji, izvestan osnovje steklo uverenje da opteprihvaeni profil discipline vie ne zadovoljava u potpunosti savremene potrebe. Istoriari su bili bolji u prouavanju prole politike nego prolog drutvenog i ekonomskog ivota. Istorijske studije su imale tendenciju da se koncentriu na dogaaje, i na motive pojedinaca i institucija, pa su bile loije opremljene za analiziranje anonimnijih procesa i struktura smetenih u longue dure. Izgledalo je kao da su strukture i procesi zanemareni. Sve ovo trebalo je da se promeni proirivanjem opsega istorijskih studija: istorija je trebalo da bude vie ekonomska i socijalna istorija, po sopstvenom pravu tih istorija, i kao klju za razumevanje istorije uopte. Temeljne promen u istoriji kao disciplini zastupane su uz pomo drutvenih nauka koje su se sa njom graniile. Ove nauke mogle su istoriji da ponude alat za prouavanje dimenzija prolosti koje su bile "ispod" ili "iza" istorijskih institucija, dogaaja i ideja (dimenzija kao to su ekonomska promena, porast stanovnitva, drutvena nejednakost i pokretljivost, stavovi i ponaanja stanovnitva, drutveni protesti i modeli ponaanja biraa), alat koji istoriari nisu posedovali: kvantitativne metode; analitike pojmove kao to su klasa, oekivanja od uloge ili statusna razlika; modele drutvene promen. Neki istoriari pokuavali su sada da koriste takve "izvore masovnih podataka" kao to su matine knjige venanih, izborni rezultati i poreski dokumenti, pa se i 53

zbog toga okretanje drutvenim naukama pokazalo kao neophodno. Kako je istorija (i antropologija) postala otvorenija prema kvantitativnom istraivanju, dolo je do procesa uzajamnog snaenja: novac, mnotvo naunika i drutvena legitimacija, svi ovi faktori hranili su jedan drugog i pojaavali oseaj samopouzdanosti u intelektualnu mo pojmovnih sinteza drutvene nauke. Zahtev za promenom u istorijskim disciplinama ponekad je iao ruku pod ruku sa eljom za ueem u drutvenoj i kulturnoj kritici. Dokazivano je da su istoriari prenaglaavali konsenzus i funkcionisanje institucija, a potcenjivali sukob, liavanje i nejednakosti klasa, etniciteta i polova. Kritika opteprihvaenih paradigmi kombinovana je sa izazovima autoritetima etabliranim unutar i izvan profesije. Ponekad, kao u Nemakoj, ovakvo revizionistiko raspoloenje pojaavalo je okretanje istoriara prema drutvenim naukama. Korienje analitikih pojmova i teorijskih pristupa samo po sebi je predstavljalo jedan nain izraavanja protivljenja ustanovljenoj "istoricistikoj" paradigmi koja je naglaavala hermeneutske pristupe i jezik to blii izvorima. Izgleda d a j e deo tradicije drutvene nauke nudio poseban alat za razvijanje "kritike" istorije ili, pre, "kritike istorijske drutvene nauke". Ali, u drugim zemljama, koje, kao SAD, nisu imale samo drugaije, manje "istoricistike" tradicije u istoriji, nego i manje kritiku tradiciju u drutvenim naukama uopte, radikalno revizionistike istoriare su pristupi drutvene nauke manje privlaili. Delom i zbog toga to su se grejale na vatri slave prirodnih nauka, ekonomija, sociologija i politika nau54

ka u posleratnom periodu su procvetale, pa je veliki ugled i uticaj ovih nauka bio jo jedan razlog zbog kojeg su mnogi istoriari nalazili da se treba osloniti na njihov rad. U isto vreme, neki naunici u oblasti drutvenih nauka poeli su da se kreu po podrujima koja su ranije bila rezervisana za istoriare. Ovo irenje nomotetskih drutvenih nauka na istoriju poprimilo je, meutim, dve sasvim razliite forme. S jedne strane, bila je primena relativno specifinih i ogranienih teorija, modela i procedura drutvene nauke na podatke koji su se ticali prolosti (te koji su ponekad ak i bili iz prolosti) na primer, studije o obrascima ponaanja biraa, drutvenoj pokretljivosti i privrednom rastu. Ovakvi podaci tretirani su kao i ostale varijable ili indikatori u empirijskim drutvenim naukama, to jest standardizovani su (vremenske serije), izolovani i dovoeni u uzajamni odnos. To se ponekad nazivalo "istorija kao drutvena nauka". Ovi naunici u oblasti drutvenih nauka proirivali su mesta iz kojih su crpli svoje podatke, ali nisu smatrali da je neophodno ili poeljno da na bilo koji nain menjaju svoje procedure; oni svakako nisu postali tradicionalni istoriari. Veina njih niti je oekivala niti je nala mnogo toga o prolosti to je bilo razliito od sadanjosti. Pre je izgledalo kao da podaci o prolosti potvruju ili u najboljem sluaju neznatno modifikuju opte zakone za koje su oni bili prvenstveno zainteresovani. Ipak, rezultati ovakvog rada za istoriare su ponekad postajali veoma vani i doprinosili su njihovom boljem razumevanju prolosti. Postojalo je, meutim, i sasvim razliito okretanje prema istoriji od strane nekih drugih naunika u oblasti 55

drutvenih nauka, onih koji su bili zainteresovani za opisivanje i objanjavanje drutvene p r o m e n velikog obima, katkada u veberijanskoj, katkada u marksistikoj tradiciji, esto u tradiciji koja je bila negde izmeu. Oni su proizveli razliite vrste onoga to je nazvano "istorijska sociologija". Oni su bili kritini prema neistorinosti svojih kolega, za koje su oseali da su bili izgubili vezu sa mnogim od najboljih ranijih tradicija u drutvenim naukama. Ono to su oni radili bilo je manje stvar naunika a vie stvar istoriara. Specifine istorijske kontekste oni su uzimali ozbiljno a u centar pria koje su priali stavljali su drutvenu promenu. Njihovi radovi nisubili usmereni primarno na testiranje, modifikovanje i formu lisanje zakona (zakona modernizacije, na primer), nego su radije upotrebljavali opta pravila da objasne kompleksne i menjajue fenomene ili da te fenomene protumae u sve tlu onih optih obrazaca. U 1960-im, ovu kritiku neistorinosti poeli su sve vie da izraavaju mlai naunici u oblasti drutvenih nauka, kada su se okrenuli drutvenoj kritici. Njihova kritika "glavnih struja" drutvenih nauka sadrala je i tvrdnju da su ove, favorizujui mitologiju konsenzusa, bile zanemarile centralnost drutvene p r o m e n , te da su pokazale naivnu, ak arogantnu samouverenost u analitikoj primeni zapadnih pojmova na pojave i kulture koje su se od zapadnih pojava i kultura veoma razlikovale. U sluaju "istorije kao drutvene nauke", kretanje naunika u oblasti drutvenih nauka prema istoriji bilo je posledica logike i dinamike irenja njihovih disciplina. Oni su manje nastojali da "premoste jaz" koji ih je delio 56

od istorije, a vie da steknu vee baze podataka. To nije bio sluaj sa "istorijskim sociolozima", iji rad je ukljuivao kritiku vladajuih metodologija. Slian motiv bio je na delu medu mnogim istoriarima koji su se zalagali za korienje tehnika i generalizacija drutvenih nauka. Na delu je bila konvergencija izmeu radova istorijski (ili istorizujue) orijentisanih naunika u oblasti drutvenih nauka i "strukturalistiki" orijentisanih istoriara, konvergencija za koju se inilo kao da je svoj veliki korak napred napravila 1970-ih, mada su o d r e e n e razlike u stilu veinom ostale i dalje: razlike u bliskosti izvora, nivou generalizacije, stepenu narativne prezentacije, pa ak i u tehnikama navoenja fusnota. Ovaj pokret ka tenjoj saradnji izmeu istorije i ostalih drutvenih nauka ipak je ostao manjinski fenomen. Uz to, izgledalo je da su se, pored diskusije koja se vodila izmeu istorije i sociologije, vodile i odvojene diskusije izmeu istorije i svake od ostalih drutvenih nauka: ekonomije (na primer, "nova ekonomska istorija"), politike nauke (na primer, "novi institucionalizam"), antropologije ("istorijska antropologija") i geografije ("istorijska geografija"). Na svim ovim poljima, neto od ove konvergencije dogodilo se u obliku prostog proirivanja domena podataka odreene tradicije u drutvenoj nauci, a neto od nje uzelo je oblik ponovnog otvaranja fundamentalnih metodolokih pitanja. Rastue preklapanje izmeu tri tradicionalne nomotetske drutvene nauke ekonomije, politike nauke i sociologije bilo je manje optereeno kontroverzom. Sociolozi su pokazali put, pretvarajui ve u toku 57

1950-ih i "politiku sociologiju" i "ekonomsku sociologiju" u vane i standardne poddiscipline unutar svoje discipline. Politikolozi su poli istim putem. Svoja interesovanja oni su proirili dalje od formalnih institucija vlasti, redefiniui svoj predmet tako daje on sada ukljuivao sve drutvene procese koji su imali politike implikacije ili intencije: prouavanje grupa za pritisak, protestnih pokreta, drutvenih organizacija. A kada su neki kritiki orijentisani naunici u oblasti drutvenih nauka obnovili upotrebu termina "politika ekonomija", drugi, manje kritiki orijentisani politikolozi, odgovorili su tako to su pokuali da ovom terminu i sadraju daju jedan vie klasian nomotetski karakter. Zajedniki rezultat, meutim, bio je taj da su se politikolozi u punijoj meri poeli baviti ekonomskim procesima. Kod ekonomista, rana posleratna prevlast kejnzijanskih ideja ponovo je oivela bavljenje "makro-ekonomijom", i tada je l i nija koja je ekonomiju delila od politike nauke postala manje jasna, budui da su predmet analize ekonomije, u velikoj meri, postale odreene politike vlada i meuvladinih agencija. Kasnije, neki nekejnzijanski ekonomisti poeli su da dokazuju vrednosti upotrebe neoklasinih ekonomskih analitikih modela za prouavanje predmeta koji su tradicionalno smatrani sociolokim, takvih kao to su porodica ili drutvene devijacije. U ranim posleratnim godinama, sve tri discipline poveale su stepen privrenosti kvantitativnim tehnikama pa ak i matematikim modelima; kao rezultat toga, izgledalo je da se smanjuje osobenost njihovih metodolokih pristupa. Kada je drutvena kritika poela da u 58

ovim disciplinama podstic unutranje rasprave, inilo se da su ogranienja koja su kritiki orijentisani naunici pronalazili u preovladujuim pozitivistikim doktrinama, u svakoj od ovih disciplina, bila manje ili vie ista. Jo jedanput, ovde ne treba preterivati. Organizaciono, tri discipline ostale su sasvim distinktne i nije nedostajalo glasova koji su branili ovu njihovu odvojenost. Ipak, tokom godina, i u sluaju glavne struje i u sluaju kritikih verzija svake od disciplina, u praksi je poelo da se poveava preklapanje sadraja i metodologije tri nomotetske discipline. Brojna preklapanja izmeu disciplina imala su dvostruku posledicu. Ne samo da je postalo sve manje i manje jednostavno da se ustanove jasne, karakteristine linije izmeu njih, bilo u smislu domena interesovanja, bilo u smislu naina putem kojih su njihovi podaci tretirani, nego je takoe svaka disciplina postala sve vie i vie heterogena zbog prekoraivanja granica prihvatljivih predmeta istraivanja. To je dovelo do znatnih unutranjih sporenja oko koherentnosti disciplina i opravdanosti intelektualnih premisa koje je svaka od njih koristila da bi dokazala svoje pravo na odvojenu egzistenciju. Jedan nain upravljanja ovim bio je pokuaj da se stvore nova "interdisciplinarna" imena, kao to su bila prouavanje komunikacija, administrativne nauke i bihejvioristike nauke. Mnogi su razmiljali o rastuem naglasku na multidisciplinarnosti kao izrazu fleksibilnog odgovora drutvenih nauka na probleme koje su susretale i na intelektualne prigovore koji su injeni strukturisanju disci59

plina. Oni su smatrali d a j e konvergencija izmeu delova drutvenih nauka i delova istorije prema nekoj obuhvatnijoj drutvenoj nauci bila kreativan pristup koji u sebe ukljuuje plodno unakrsno obogaivanje i zasluuje da bude dalje unapreden i razvijen. Drugi su bili manje uvereni u ono to je postignuto. Oni su smatrali da je ustupak "interdisciplinarnosti" posluio isto onoliko spaavanju legitimnosti postojeih disciplina koliko i savladavanju bledee logike njihove osobenosti. Ovi drugi zalagali su se za radikalniju rekonstrukciju radi savladavanja onoga to su doivljavali kao intelektualnu zbrku. Ma kako ocenjivali veoma jasan trend ka temi multidisciplinarnosti, ini se da su organizacione posledice bile oigledne. Dok se izmeu 1850. i 1945. broj imena korienih za klasifikovanje delatnosti proizvodnje znanja u drutvenoj nauci postojano smanjivao, zavravajui sa relativno malim spiskom prihvaenih imena disciplina, u periodu nakon 1945. dolo je do kretanja krive u suprotnom pravcu, sa novim imenima koja su se neprekidno raala i pronalazila odgovarajue institucionalne baze: nove programe: ili ak nove odseke unutar univerziteta; nova nauna udruenja; nove asopise; i nove kategorije u klasifikacijama knjiga u bibliotekama. Valjanost distinkcija medu drutvenim naukama bila je verovatno glavna ia kritike debate u toku 1950ih i 1960-ih. Kako se bliio kraj 1960-ih, a zatim veoma jasno tokom 1970-ih, u prvi plan su dola druga dva pitanja koja su se bila pojavila u posleratnom periodu: stepen u kojem je drutvena nauka (u stvari celokupnost znanja) bila "evropocentrina" i zbog toga stepen u ko60

jem je naslee drutvene nauke moglo biti smatrano ogranienim; i stepen u kojem je okorela podela savremene misli u "dve kulture" bila korisna kao nain organizovanja intelektualne delatnosti. To su dva pitanja kojima se sada okreemo.

61

2. STEPEN OGRANIENOSTI NASLEDA Pretenzija na univerzalnost, kako god kvalifikovana kao univerzalna vanost, univerzalna primenljivost, univerzalna valjanost inherentna je postupku opravdavanja svih akademskih disciplina. Ona je deo zahteva za njihovom institucionalizacijom. Opravdanje moe biti izgraeno na moralnim, praktinim, estetskim ili politikim temeljima, ili na nekoj njihovoj kombinaciji, ali celokupno institucionalizovano znanje polazi od pretpostavke da pouke sluaja koji se razmatra imaju znaajnu vezu sa sledeim sluajem, te d a j e spisak potencijalnih sluajeva, za sve praktine potrebe, beskonaan. Svakako, bilo koja ovakva tvrdnja retko je ubedljiva jednom za uvek. T r i glavna del savremenog znanja (humanistike discipline, prirodne nauke i drutvene nauke), kao i discipline za koje se dri da su smetene unutar svakog od ovih delova, stalno se bore na vie razliitih frontova intelektualnom, ideolokom i politikom da odbrane svoje raznovrsne pretenzije na univerzalnost. To je, naravno, zbog toga to su sve ovakve pretenzije istorijski specifine, razumljive samo iz unutranjosti jednog o d r e e n o g drutvenog sistema, uvek nametnute preko istorijskih, pa stoga prolaznih, institucija i praksi. Univerzalizam bilo koje discipline ili vee grupe disciplina oslanja se na jednu posebnu i promenljivu meavinu intelektualnih pretenzija i drutvenih praksi. Ove pretenzije i prakse uzajamno se hrane i, redom, pojaavaju putem institucionalne reprodukcije discipline ili 62

oblasti. Promena najee uzima oblik adaptacije, stalnog finog podeavanja kako univerzalnih pouka za koje se pretpostavlja da se prenose, tako i naina na koji se one prenose. Istorijski, to je znailo d a j e , jednom kada je neka disciplina bila institucionalizovana, teko bilo uspeno osporavati njene univerzalistike pretenzije, bez obzira na njihovu aktuelnu intelektualnu uverljivost. Nada u univerzalnost, koliko god se za njom iskreno teilo, u dosadanjem istorijskom razvitku drutvenih nauka, nije ispunjena. Poslednjih godina, kritiari su bili otri u svojim osudama neuspeha i neadekvatnosti drutvenih nauka u toj njihovoj tenji. Ekstremniji od ovih kritiara sugerisali su da je univerzalnost neostvarljiv cilj. Ali veina naunika u oblasti drutvenih nauka jo uvek veruje da je taj cilj vredan i plauzibilan, ak i ako je drutvena nauka sve do sada bila neprihvatljivo ograniena. Neki e dokazivati da skoranje kritike, uinjene od strane grupa koje su ranije bile iskljuene iz sveta drutvene nauke, same stvaraju uslove koji e istinski univerzalizam uiniti moguim. Na mnogo naina, najtei su bili problemi sa tri drutvene nauke koje su bile vie nomotetske. Uzimajui prirodne nauke kao uzor, one su odgajile t r i vrste oekivanja ije se ispunjenje u univerzalistkom obliku pokazalo nemoguim: oekivanje predvianja; oekivanje upravljanja; oba ova oekivanja, redom, zasnovana na pretpostavci oekivanja tanosti koja se moe kvantifikovati. Dok se za pitanja o kojima se raspravljalo u oblasti oivienoj humanistikim disciplinama ponekad mislilo da se oslanjaju na subjektivne sklonosti istraiva63

a, nomotetske drutvene nauke izgraivane su na premisama da drutveno dostignue moe biti mereno, te da se i o samim ovim merenjima moe postii univerzalna saglasnost. Opklada da bi nomotetska drutvena nauka mogla da proizvede univerzalno znanje bila je, kako vidimo u retrospektivi, u stvari, dosta rizina. Jer, za razliku od sveta prirode, kako je ovaj definisan od strane prirodnih nauka, domen drutvenih nauka nije samo domen u kojem predmet prouavanja obuhvata same istraivae, nego je takode i domen u kojem ljudi, koje oni prouavaju, mogu sa njima da stupaju u dijaloge i sporove razliitih vrsta. Predmeti rasprava u prirodnim naukama normalno se reavaju bez obraanja za miljenje predmetu prouavanja. Naprotiv, narodi (ili njihovi potomci) koje prouavaju naunici u oblasti drutvenih nauka, sve vie su stupali u raspravu, bilo da je njihovo miljenje traeno ili ne, a naunici su ovaj upad, zapravo, esto smatrali nedobrodolim. Ovaj upad sve vie je poprimao oblik izazova univerzalistikim pretenzijama. Disidentski glasovi upadljivo (ali ne samo) pobornici ravnopravnosti ena i mukaraca osporavali su sposobnost drutvenih nauka da objasne njihovu stvarnost. Izgledalo je kao da oni istraivaima kau: "Moe biti da vaa analiza odgovara vaoj grupi. Ona jednostavno ne odgovara naem sluaju." I l i , ak i dalekosenije, disidenti su osporavali sam princip univerzalizma. Oni su tvrdili da je ono to su drutvene nauke prikazivale kao primenljivo na itav svet predstavljalo, u stvari, gledita manjine koja je unutar ljudskog roda beznaajna. 64

tavie, uveravali su oni, gledita te manjine postala su vladajua u svetu znanja prosto zato to je ta ista manjina bila isto tako vladajua u svetu izvan univerziteta. Skepticizam oko valjanosti drutvenih nauka kao nepristrasnih interpretacija ovekovog sveta prethodio je institucionalizaciji tih nauka, i izbijao je na povrinu u delima istaknutih zapadnih intelektualaca, od Herdera i Rusoa (Rousseau) do Marksa i Vebera. Aktuelne osude ovih disciplina kao evropocentinih/mukih/buroaskih tenji, na mnogo naina su, u izvesnoj meri, samo ponavljanje ranijih kritika, i implicitnih i eksplicitnih, kako onih koji su se tim disciplinama bavili, tako i onih koji su bili izvan njih, s tim to su ranije kritike u velikoj meri bile ignorisane. Teko da iznenauje da su drutvene nauke koje su bile izgraene u Evropi i Severnoj Americi u devetnaestom veku bile evropocentrine. Evropski svet tog vremena oseao se u kulturnom smislu pobednikim, a na mnogo naina on je to i bio. Evropa je bila osvojila svet, i politiki i ekonomski. Njena tehnoloka dostignua bila su bitan element u ovom osvajanju, pa je izgledalo logino da se ta n a d m o n a tehnologija pripie nekoj nadmonoj nauci, nekom n a d m o n o m pogledu na svet. Poistoveivanje ovog evropskog uspeha sa tendencijom opteg napretka izgledalo je uverljivo. Period 1914-1945. bio je prvi ok, koji je, kako je izgledalo, protivreio zapadnim pretenzijama na moralni progres, ali je zapadni svet 1945. povratio pouzdanje. Tek kada je politika dominacija Zapada poela znaajno da se osporava posle 1945, i kada je Istona Azija postala novo veoma snano 65

mesto ekonomske aktivnosti u 1970-im, izazov kulturnoj univerzalnosti zapadnih ideja poeo je da se uzima ozbiljno. Uz to, ovaj izazov injenje ne samo od strane onih koji su se oseali izostavljenim u analizi drutvene nauke, nego isto tako i unutar same zapadne drutvene nauke. Sumnje Zapada u sebe samog, koje su nekada postojale samo kod neznatne manjine, sada su poprimile vee razmere. Na taj nain, pitanje kulturne ogranienosti drutvenih nauka, onakvih kakve su se istorijski razvile, dolo je u prvi plan zahvaljujui sklopu promena u raspodeli svetske moi. Ovo pitanje predstavljalo je civilizacijski korelat gubitku neosporne ekonomske i politike nadmoi Zapada u svetskoj areni. Civilizacijsko pitanje nije, m e u t i m , poprimilo oblik otvorenog sukoba. Stavovi su bili duboko dvosmisleni, pa ni zapadni ni ne-zapadni naunici nisu obrazovali grupe koje su o ovom pitanju imale neke unificirane pozicije (a fortiori pozicija jedne u suprotnosti prema poziciji druge grupe). Organizaciono, veze m e u njima bile su kompleksne. Mnogi ne-zapadni naunici bili su obrazovani na zapadnim univerzitetima, a jo vie njih posvetilo se epistemologijama, metodologijama i teoretizovanju u vezi sa zapadnim naunicima. Obrnuto, bilo je nekih zapadnih naunika, dakako malobrojnih, koji su bili duboko svesni i pod dubokim uticajem tekueg miljenja ne-zapadnih naunika u oblasti drutvenih nauka. U celini, u periodu 1945-1970, gledita u oblasti drutvenih nauka koja su bila vladajua u Evropi i Severnoj Americi ostala su vladajua i u ne-zapadnom sve66

tu. U stvari, ovo je bio period u kojem se delatnost drutvenih nauka znatno proirila u ne-zapadnom svetu, esto pod okriljem ili uz pomo zapadnih institucija, koje su propovedale prihvatanje disciplina, onakvih kakve su se bile razvile na Zapadu, kao da su univerzalno normativne. Naunici u oblasti drutvenih nauka, ne manje od politikih ili religioznih voa, imaju misije; oni trae univerzalno prihvatanje odreenih praksi u uverenju da e to maksimalno poveati mogunost ostvarivanja odreenih ciljeva, takvih kao to je saznavanje istine. Pod zastavom univerzalnosti nauke, oni pokuavaju da definiu oblike znanja koji su nauno legitimni i one koji padaju izvan zone prihvatljivosti. Budui da su vladajue ideologije sebe defmisale tako kao da odraavaju i otelovljuju razum, i to kako onaj koji upravlja akcijom tako i onaj koji determinie pretpostavljene univerzalne paradigme, govorilo se da je odbijanje ovih gledita biranje "avanture" nasuprot "nauci", i izgledalo je kao da to odbijanje implicira izbor neizvesnosti nasuprot intelektualnoj i duhovnoj sigurnosti. U toku ovog perioda, zapadna drutvena nauka nastavila je da uiva snanu drutvenu poziciju, i iskoristila je svoju ekonomsku prednost i duhovnu nadmonost da rairi svoje poglede kao drutvena nauka za primer. tavie, ova misija zapadne drutvene nauke pokazala se kao neizmerno privlana za naunike u oblasti drutvenih nauka u ostatku sveta, koji su u usvajanju ovih pogleda i praksi videli ukljuivanje u univerzalnu zajednicu uenosti. Izazov ogranienosti drutvene nauke od kasnih 1960-ih, prvobitno, i moda najtemeljnije, bio je izazov 67

njenoj tvrdnji da ona zastupa univerzalizam. Kritiari su dokazivali da je ona bila zapravo ograniena. Ovu kritiku izvrili su pobornici ravnopravnosti ena i mukaraca koji su osporavali jednostranu muku orijentaciju, razliite grupe koje su osporavale evropocentrizam, a kasnije i vie drugih grupa koje su pokretale pitanja o jo mnogo drugih predrasuda koje su po njima bile u g r a e n e u premise drutvenih nauka. Oblik dokazivanja bio je po tendenciji slian, ak i ako su se istorijski detalji razlikovali: pokazivanja realnosti predrasude; tvrdnje o posledicama te predrasude kada je re o temama za istraivanje i predmetima za prouavanje; istorijski uska drutvena baza za regrutovanje istraivaa; te osporavanje epistemolokih temelja analize. Pri analiziranju ovih kritika vano je da se razlikuje epistemoloki od politikog izazova, ak i ako su ova dva izazova, za mnoge osobe na obe strane intelektualne rasprave, bila povezana. Politiki izazov odnosio se na regrutovanje osoblja (studenata, profesora) unutar univerzitetskih struktura (to je ilo u tandemu sa slinim izazovom u irem politikom svetu). Tvrdilo se da u drutvenim naukama postoje sve vrste "zaboravljenih" grupa ene, ne-Zapad kao celina, "manjinske" grupe unutar zapadnih zemalja, te ostale grupe istorijski definisane kao politiki i socijalno marginalne. Jedan od glavnih argumenata navoenih u prilog prestanka iskljuivanja ovih grupa iz struktura znanja, odnosio se na potencijalne implikacije koje je to iskljuivanje moglo da ima za sticanje valjanog znanja. Na najjednostavnijem nivou, govorilo se da je veina nau68

nika u oblasti drutvenih nauka, tokom proteklih 200 godina, prouavala sebe same, kako god da su sebe pritom definisali; pa ak i oni koji su prouavali "druge" naginjali su ka tome da te druge de finiu kao odraze ili suprotnosti samim sebi. Reenje koje je zastupano sledilo je sasvim jasno: ukoliko proirimo obuhvat regrutovanja naune zajednice, najverovatnije emo proiriti i obuhvat predmeta prouavanja. I to se zapravo tako i pokazalo, kao to se moe videti putem letiminog uporeivanja naslova referata na dananjim n a u n i m konferencijama ili naslova knjiga koje se danas tampaju sa odgovarajuim spiskovima iz 1950-ih. Delom, to je bio prirodan rezultat kvantitativne ekspanzije broja naunika u oblasti drutvenih nauka, te potrebe da ovi pronau prikladna mesta za specijalizaciju, ali je to isto tako jasno bila i posledica pritisaka da se izgradi proirena drutvena osnova za regrutovanje naunika i poveana legitimnost za nove oblasti istraivanja. Ipak, izazov ogranienosti drutvene nauke bio je dublji od pitanja drutvenog porekla istraivaa. Novi "glasovi" meu naunicima u oblasti drutvenih nauka pokrenuli su teorijska pitanja koja su ila dalje od pitanja tema ili predmeta legitimnog prouavanja, pa ak i dalje od argumenta da se iz razliitih perspektiva razliito misli i vrednuje. Argument ovih novih glasova bio je isto tako da su u teorijsko miljenje drutvenih nauka (a uistinu i u teorijsko miljenje prirodnih nauka i humanistikih disciplina) bile ugraene pretpostavke, od kojih su mnoge, u stvari, inkorporisale a priori predrasude ili oblike miljenja koji nemaju ni teorijskog ni isku69

stvenog opravdanja, te da ovi a priori elementi moraju b i t i rasvetljeni, analizirani i zamenjeni opravdanijim premisama. U t o m smislu, ovi zahtevi su bili deo zahteva da se drutvene nauke otvore. To ne znai da je svaki novi predlog uinjen u ime ovakvog novog teoretizovanja ispravan ili opravdan. To samo znai d a j e inicijativa da se nae teorijske premise podvrgnu kontroli radi otkrivanja skrivenih a neopravdanih a priori pretpostavki veoma vredna i da na mnogo naina predstavlja prioritet za drutvene nauke danas. Ovi novi oblici analize zahtevaju da se u refleksiju o mestu i vanosti koju u naem miljenju ima razlika (rasa, rod, seksualnost, klasa) ukljui svo nae znanje, analiza i miljenje. 1978, Inglbert Mveng (Engelbert Mveng), jedan afriki naunik, napisao je lanak pod naslovom "Od potinjavanja do nasleivanja", u kojem je rekao: "Zapad se sa nama slae da put do istine ide brojnim stazama, razliitim od aristotelovske, tomistike logike ili hegelijanske dijalektike. Ali i same nauke o drutvu i oveku moraju da se dekolonizuju". 8 Poziv za ukljuivanje, poziv za razjanjavanje teorijskih premisa bio je poziv za dekolonizaciju, to jest, za transformaciju odnosa moi koji su proizveli poseban oblik institucionalizacije drutvenih nauka koji smo upoznali.

Inglbert Mveng, "De la sous-mission la succession," u Civi-

lisation noire et Eglise catholique/Black Civilization and the Catholic Church, Colloque d'Abidjan (Paris/Abidjan & D a k a r : P r s e n c e
A f r i c a i n e / L e s Nouvelles E d i t i o n s Africaines, 1978), 1: 141.

70

Razliite teorije modernizacije identifikovale su one strane tradicionalnih drutava koje su u suprotnosti sa modernim drutvom, ali su u ovom procesu bile sklone da previde sloenost njihovih unutranjih poredaka. Na takve kljune pojmove drutvene nauke kao to su mo i identitet postoje i alternativni pogledi. U jednom broju ne-zapadnih diskursa mogue je otkriti pojmove i logike koji sugeriu d a j e mo prolazna i nestvarna, ili da legitimnost pre mora da proistekne iz bitnog sadraja nego iz formalne procedure. Na primer, mahajana budistika primena pojma "maja" na dravu (snani i vladajui klanovi), opovrgava sveprisutnost logike sile, preovlaujuu kod monoteistikih diskursa. Taoistiki pojam ispravnog "puta" (tao) legitimnost shvata kao egzistencijalnu vezu sa haotinim realnostima koje su izvan birokratske legitimnosti konfuijanizma. Sto se identiteta t i e, mahajana budisti veruju da on nije apsolutan i da on uvek mora biti praen izvesnim prihvatanjem drugih zajednica. Na Karibima (i drugde u afro-amerikim prostorima), granice izmeu lingvistikih, religioznih i muzikih oblika s jedne i etno-rasnih kategorija s druge strane, fluidne su, pa pojedinci preko njih prelaze sa prilinom lakoom. Dok se neki zapadni naunici u oblasti drutvenih nauka, prema stvaranju prekomernog broja sluajeva viestrukog identiteta, odnose peorativno, lokalna stanovnitva sklona su tome da na ovu viestrukost gledaju pre kao na prednost nego kao na smetnju. Poenta nije u tome da se dokazuju vrednosti alternativnih pogleda na mo ili identitet, nego pre da se su71

gerie potreba da se drutvene nauke u ovu raspravu ukljue tamo gde poivaju sami temelji njihovih analitikih pojmova. Ukoliko je drutvena nauka veba u potrazi za univerzalnim znanjem, tada "drugi" logiki ne moe da postoji, zato to je "drugi" deo "nas" onog nas koje se prouava, onog nas koje uestvuje u prouavanju. Ukratko, univerzalizam i partikularizam nisu nuno suprotstavljeni. Kako mi izlazimo iz ovog limitirajueg okvira? Napetosti izmeu univerzalizma i partikularizma nisu neko novo otkrie, nego sredite rasprave koja se, tokom poslednjih 200 godina, u drutvenim naukama stalno vraa u mnogo razliitih vidova. Univerzalizam je napadnut kao oblik preruenog partikularizma, i, kao takav, kao sasvim opresivan. Naravno, neke stvari jesu univerzalno istinite. Problem je u tome da oni koji poseduju drutvenu mo imaju prirodnu tenju da aktuelnu situaciju vide kao univerzalnu, jer im ona donosi korist. Definicija univerzalne istine time se menjala sa promenama u konstelaciji moi. N a u n a istina je sama po sebi istorijska. Stoga pitanje nije prosto ta je univerzalno, nego ta se razvija, te da li to to se razvija moe nuno da se poistoveti sa progresom. Kako drutvene nauke mogu da izau na kraj sa injenicom opisivanja i formulisanja istinitih stavova o jednom nejednakom svetu u koji su ukorenjeni i sami naunici koji se njima bave? Pretenzije na univerzalizam uvek su bile pretenzije odreenih osoba, a ove osobe obino su bile suprotstavljene osobama sa konkurentskim pretenzijama. injenica da postoje konkurentski partikularistiki pogledi o tome ta je univerzalno 72

prisiljava nas da pitanja o neutralnosti naunika uzmemo ozbiljno. Prirodne nauke su odavno prihvatile istinu da onaj ko vri mercnje utie na rezultat merenja. A ipak, ovaj iskaz ostao je sporan u drutvenim naukama, u kojima je, ako nita drugo, ova istina oiglednija. Ovde moe biti od koristi da se primeti daje skoranja diskusija o univerzalizmu pomeala tri pitanja: distinkciju izmeu deskriptivnih i analitikih iskaza (pri emu i j e d n i i drugi mogu biti istiniti); valjanost iskaza koji odraavaju konkurentske interese (od kojih svi mogu biti jednako valjani i jednako sebini); i kritiku racionalnost kao osnovu za naunu komunikaciju. Mi moemo poeleti da jasno sagledamo ono to se krije iza univerzalizma i partikularizma kao kategorija: kao predmeta, kao ciljeva, kao jezika, i kao metajezika. Stavljanje metajezika u prvi plan i njihovo podreivanje kritikoj racionalnosti moe biti jedini nain putem kojeg moemo da izaberemo nau meavinu univerzalnog i partikularnog kao predmeta, ciljeva i jezika. Ukoliko je univerzalizam, svaki univerzalizam, istorijski mogu, postoji li ikakav nain da se izgradi neki relevantni pojedinani univerzalizam za sadanje vreme? Da lije reenje za mogui univerzalizam u getoima ili u drutvenoj integraciji? Postoji li neki dublji univerzalizam koji ide dalje od formalistikog univerzalizma modernih drutava i modernog miljenja, univerzalizam koji prihvata protivreja unutar svoje univerzalnosti? Moemo li da podstaknemo neki pluralistiki univerzalizam, po analogiji sa indijskim panteonom u kojem jedan jedini bog ima mnogo oblija? 73

Oni sa manje moi uvek su u o d r e e n o m smislu u dvostrukom kripcu: sigurnog odgovora na preovlaujue univerzalizme nema. Ukoliko prihvate mudrost univerzalizama, nalaze se iskljueni ili ponieni u samim premisama teoretizovanja. Ali, ukoliko oklevaju da deluju u funkciji preovlaujuih univerzalizama, nesposobni su da, bilo politiki bilo intelektualno, adekvatno funkcioniu unutar sistema, te tako spreavaju poboljavanje sopstvenog poloaja. Posledicaje ta da se oni koji su iskljueni, u poetku, i politiki i kulturno, kreu natrag i napred, izmeu integracije i odvajanja. A kada to postane isuvie zamorno, oni se katkada okreu razaranju aktuelnih univerzalizama u celini. Drutvene nauke se upravo sada suoavaju sa takvim nastojanjima. Pitanje koje je pred nama je kako otvoriti drutvene nauke tako da one mogu adekvatno i u potpunosti da odgovore na opravdane prigovore zbog ogranienosti, te da time opravdaju pretenziju na univerzalnu vanost, primenljivost ili valjanost. Mi polazimo od veoma snanog uverenja da je jedna vrsta univerzalizma neophodan cilj zajednice diskursa. U isto vreme, mi priznajemo da je svaki univerzalizam istorijski uslovljen u t o m smislu to obezbeuje sredinu za prevoenje, dok u isto vreme odreuje uslove intelektualne diskusije i na taj nain predstavlja izvor intelektualne moi. Dalje, mi priznajemo da svaki univerzalizam odgovore prilagoava sebi, te da su ti odgovori, u izvesnom smislu, determinisani prirodom vladajueg (vladajuih) univerzaliz(a)ma. I, miverujemo d a j e vano da se prihvati koegzistencija razliitih interpretacija 74

jednog neizvesnog i kompleksnog sveta. Samo e nam jedan pluralistiki univerzalizam omoguiti da shvatimo bogatstvo drutvenih stvarnosti u kojima ivimo i u kojima smo iveli.

75

3. ZBILJNOST I VALJANOST DISTINKCIJE IZMEU "DVE KULTURE" Od 1960-ih, unutar struktura znanja, u toku su dva upadljiva kretanja. Ona dolaze sa suprotnih krajeva univerzitetskih grana znanja, ali obadvoje dovode u pitanje zbiljnost i valjanost distinkcije izmeu "dve kulture". Nezadovoljstva njutnovskim pretpostavkama, koja su u prirodnim naukama dugo suzdravana, a koja se mogu pratiti barem do Poenkarea (Poincar) u poznom devetnaestom veku, poela su da eksplodiraju: u intelektualnoj produkciji, u broju sledbenika, u javnoj vidljivosti. Bez sumnje, to je delimino bio rezultat iste one vrste pritiska isto brojanog porasta i diferencijacije, koji je imao svoju ulogu u meteu drutvenih nauka. Ali, to je jo vanije, to je bila posledica sve vee nesposobnosti starij i h naunih teorija da ponude plauzibilne odgovore na tekoe na koje su naunici nailazili pokuavajui da rese probleme koji su se odnosili na sve sloenije pojave. Ova kretanja u prirodnim naukama i matematici, za drutvene nauke su bila vana na dva naina. Pre svega, model nomotetske epistemologije, koji je u drutvenim naukama, u periodu posle 1945, postajao sve dominant niji, zasnivao se upravo na primeni mudrosti njutnovskih pojmova u procesu prouavanja drutvenih pojava. Izvlaio se tepih ispod upotrebe ovog modela u drutvenim naukama. Drugo, nova kretanja u prirodnim naukama naglaavala su superiornost nelinearnosti nad linearnou, nadmonost kompleksnosti nad simplifikacijom, nemogunost odstranjivanja onoga koji vri merenje iz 76

procesa mcrcnja, i, ak i za neke m a t e m a t i a r e , superiornost kvalitativnog intcrprctativnog okvira nad kvantitativnom preciznou, koja je bila ogranienija kada je re o tanosti. Najvanije od svega, ovi naunici naglaavali su strelu vremena. Ukratko, prirodne nauke su poele izgledati blie onome to je bilo prezirano kao "meka" drutvena nauka, nego onome to je bilo reklamirano kao "tvrda" drutvena nauka. A ovo ne samo da je poelo da menja odnos snaga u unutranjim borbama u drutvenim naukama, nego je isto tako posluilo i tome da se ublai otra distinkcija izmeu prirodne nauke i drutvene nauke kao dva "superdomena". Ovo slabljenje protivreja izmeu prirodnih nauka i drutvenih nauka, m e u t i m , nije impliciralo, kao u prethodnim nastojanjima, shvatanje oveanstva kao neeg mehanikog, nego, umesto toga, pre, shvatanje prirode kao neeg ivog i stvaralakog. Kartezijansko gledite klasine nauke opisivalo je svet kao automat, kojije deterministiki i koji se u celini moe opisati u obliku uzronih zakona, ili "zakona prirode". Danas bi mnogi prirodnjaci dokazivali da bi svet trebalo opisivati sasvim drugaije. 9 To je jedan nestabilniji svet, jedan mnogo kompleksniji svet, svet u kojem perturbacije igraju veliku ulogu, u kojem je jedno od kljunih pitanja objasniti kako ovakva kompleksnost nastaje. Veina prirodnjaka vie ne veruje da makroskopski svet moe prosto i u principu da se dedukuje iz ne-

Videti Uja Prigoin (Ilya Prigogine), Les lois du chaos ( P a ris: Flammarion, 1994).

77

kog jednostavnijeg mikroskopskog sveta. Mnogi od njih sada veruju da su kompleksni sistemi samo-organizujui, te da se zbog toga priroda vie ne m o e smatrati pasivnom. Stvar nije u tome da oni veruju d a j e njutnovska fizika pogrena, nego da stabilni, vremenski reverzibilni sistemi, koje je opisivala njutnovska nauka, predstavljaju samo jedan poseban ogranieni odseak stvarnosti. Na primer, njutnovska fizika opisuje kretanje planeta, ali ne i razvitak planetarnog sistema. Ona opisuje sisteme koji su u ravnotei ili blizu ravnotee, ali ne i sisteme daleko od ravnotee, stanja koja, ako nisu frekventnija, nisu ni manje frekventna od sistema u ravnotei. Stanja sistema daleko od ravnotee nisu vremenski reverzibilna stanja, u kojima je dovoljno znati "zakon" i p o e t n e uslove da bi se mogla predvideti njegova b u d u a stanja. Radije, sistem koji je daleko od ravnotee izraz je "strele vremena", ija uloga je bitna i konstruktivna. U jednom ovakvom sistemu, budunost je neizvesna, a stanja sistema ireverzibilna. Zakoni koje smo u stanju da formuliemo zbog toga nabrajaju samo stvari koje su mogue, nikada one koje su sigurne. Zbog toga se ireverzibilnost vie ne smatra nekom n a u n o m pogrekom, posledicom aproksimacija koje proizilaze iz neadekvatnosti naunog znanja. Prirodnjaci se danas radije angauju na tome da formulaciju zakona dinamike proire tako da u nju ukljue ireverzibilnost i verovatnou. Danas se smatra da se naunici samo na ovaj nain mogu nadati da e shvatiti mehanizme koji, na osnovnom nivou deskripcije, upravljaju nemirnim 78

univerzumom u koji smo i sami ugraeni. Prirodna nauka se nada da sc na taj nain ideja zakona prirode moe uskladiti sa idejom sluaja, neobinosti i kreativnosti. U izvesnom smislu, moglo bi se dokazivati da nestabilnost u svetu fizikih pojava igra ulogu slinu onoj koju u biologiji igra Darvinova prirodna selekcija. Prirodna selekcija je nuan ali ne i dovoljan uslov za evoluciju. Neke vrste pojavile su se tek nedavno; druge istrajavaju stotinama miliona godina. Slino, postojanje verovatnoa i naruavanje vremenske simetrije, nuan je uslov evolucije. Vanost analize kompleksnih sistema za analizu u drutvenoj nauci dalekosena je. Sasvim je oito da su drutveni sistemi kao istorijski sistemi sastavljeni od mnogo interaktivnih jedinica, koje karakterie pojava i razvitak kao u gnezdo svijene hijerarhijske organizacije i strukture i kompleksno prostorno-vremensko ponaanje. tavie, uz onu vrstu kompleksnosti koju pokazuju nelinearni dinamiki sistemi sa stalnim mikroskopskim mehanizmima interakcije, drutveni sistemi kao istorijski sistemi sastavljeni su od pojedinanih elemenata sposobnih za unutranju adaptaciju i uenje kao rezultat steenog iskustva. To dodaje jedan novi nivo kompleksnosti (koji se deli sa evolutivnom biologijom i ekologij o m ) , nivo kojije iznad nivoa nelinearne dinamike tradicionalnih fizikih sistema. Metodi analize kompleksnih sistema ve su prime njeni u raznim oblastima, takvim kao to je problem odnosa izmeu stohastiki proizvedenih inovacija i dugotrajnih ekonomskih fluktuacija, odnosa koji, kako se ini, ispoljava osobine determinstikog haosa. tavie, 79

moe se pokazati kako konkurentske tehnologije, u prisustvu rastuih prihoda raznih vrsta, mogu postati "zakljuane", uprkos postojanju superiornih alternativa. Pojmovni okvir, p o n u e n od strane evolutivnih kompleksnih sistema, a razvijen u prirodnim naukama, drutvenim naukama nudi koherentan skup ideja, koji se slae sa davnanjim pogledima u drutvenim naukama, posebno m e u onima koji su ostali otporni na oblike nomotetske analize inspirisane naukom linearnih ravnotea. N a u n a analiza zasnovana na dinamici neravnotea, sa svojim naglaavanjem mnogostrukosti budunosti, razvoda i biranja, istorijske zavisnosti i, za neke, unutranje i nerazdvojne neizvesnosti, u dobroj je rezonanci sa vanim tradicijama drutvenih nauka. Drugi veliki izazov tripartitnoj podeli, to jest podeli znanja u tri velike oblasti, doao je sa "humanistikog" kraja napetosti izmeu dve kulture. Ovaj izazov proistekao je iz onoga to generiki moemo zvati "kulturolokim studijama". Naravno, termin kultura je bio dugo korien i od strane antropologa i od strane poznavalaca humanistikih disciplina, ali obino ne sa ovom novom tendencijom, koja je pre i vie politika. Prouavanje "kulture", kao kvazi-disciplina, eksplodiralo je, sa svojim programima, svojim asopisima, svojim udruenjima, i svojim bibliotekim zbirkama. ini se da ovaj izazov obuhvata tri glavne teme. Nijedna od ovih tema nije nova. Ono to moda jeste novo, to je da su ove teme postale u d r u e n e jedna sa drugom, te da su tako udruene pokazale snagu, tako veliku da odgovarajua gledita, po prvi put u poslednja dva veka otkako je nauka (jedna 80

o d r e e n a nauka) istisnula filozofiju (jednu o d r e e n u filozofiju) sa pozicije legitimatora znanja, sada imaju glavni uticaj u institucionalnim arenama proizvodnje znanja. T r i teme koje su sc u kulturolokim studijama nale zajedno jesu: prva, centralna vanost prouavanja odnosa meupolovima i svih vrsta "ne-evropocentrikih" studija za prouavanje drutvenih sistema kao istorijskih sistema; druga, vanost lokalne, u punom smislu situirane istorijske analize, koju su mnogi spojili sa jednim novim "hermeneutskim zaokretom"; trea, procena vrednosti ukljuenih u tehnoloka dostignua u odnosu na druge vrednosti. Iako je prouavanje kulture privlailo ljude u skoro svim disciplinama, ono je bilo posebno omiljeno meu trima grupama: meu onima koji su se bavili prouavanjem knjievnosti svih vrsta, za koje je prouavanje kulture legitimisalo bavljenje aktuelnom drutvenom i politikom scenom; meu nekim antropolozima, kojima su novi naglasci ponudili oblast za zamenu (ili barem takmienje) sa oblau etnografije, podrujem koje je unutar discipline bilo ve izgubilo vladajuu ulogu; i medu osobama ukljuenim u nove kvazi-discipline koje su se odnosile na "zaboravljene" ljude savremenosti (one koji su bili zanemareni na osnovu pola, rase, klase itd.), kojima je p r o u 1 avanje kulture obezbeivalo izvestan teorijski ("post-moderni") okvir za elaboracije razlike kao takve. O nastojanjima da se nadvlada ogranieno naslee drutvenih nauka ve smo raspravljali. Sta je ta rasprava pridonela? Ovo emo razmotriti u okviru osporavanja valjanosti distinkcije izmeu dve kulture. Prilikom form81

ulisanja pitanja dve kulture, uvekje postojala jedna neizraena ali sasvim realna pretpostavka. Podrazumevalo se daje nauka racionalnija, "tvra" i preciznija, snanija, ozbiljnija, efikasnija, i zbog toga konsekventnija nego filozofija ili knjievnost/umetnosti. Latentna premisa bila je da je nauka bila nekako modernija, evropskija i muskija. To su neizreene tvrdnje na koje reaguju pobornici studija odnosa m e u polovima i svih ne-evropocentrikih studija, predlaui svoja gledita i svoje zahteve u okviru revalorizacije kulturolokih studija. U osnovi, ovo isto pitanje iskrslo je i u pitanju ponekad formulisanom kao lokalno protiv univerzalnog, ponekad formulisanom kao delovanje protiv strukture. Za univerzalno odnosno za strukture tvrdilo se da su bezline, vene ili barem veoma dugotrajne, i izvan kontrole ljudskih napora. Ali ne ba izvan bilo ije kontrole: inilo se da strukturama mogu manipulisati racionalni, nauni eksperti, ali ne i obini ljudi, kao ni grupe koje su unutar struktura bile manje mone. Govorilo se da potvrda neprekidne delotvornosti struktura u analizi drutvenih pojava implicira irelevantnost drutvenih mobilizacija pa stoga i irelevantnost nastojanja manje monih da transformiu drutvenu situaciju. Govorilo se da je univerzalno daleko, dok se za "lokalno" smatralo d a j e blisko. Centralna vanost pola i rase/etniciteta za analizu, u lokalnim arenama, izgledala je oigledna. Mislilo se: to je arena vie svetska, to je tee da se u odnosu na sadanjicu delotvorno organizuju alternativne perspektive, tite alternativni interesi, brane alternativne epistemologije. 82

Trei element u afirmaciji kulturolokih studija bio je izraz skepticizma prema vrednostima tehnolokog napretka. Stepen skepticizma protezao se od umerenih sumnji do ekstremnih odbacivanja proizvoda ove tehnologije. Ovaj skepticizam poprimio je politiki oblik u irokom nizu ekolokih interesa i pokreta, a intelektualni oblik u povratku vrednosti na centralnu scenu n a u n e analize (to su neki mogli da formuliu i kao povratak filozofije). Suoene sa ekolokom krizom, pretenzije tehnologije da bude univerzalna dovedene su u pitanje. Post-moderni skepticizam istiskivao je moderni kriticizam, a skoro sve takozvane velike teorije napadnute su u ime jednog veoma apstraktnog naina teoretizovanja. Kulturoloki uticaj poeo je da se osea preko granica disciplina. Hermeneutski pristupi povratili su teren koji su ranije bili izgubili. U razliitim disciplinama, jezik je postao centralno mesto rasprave, i kao predmet izuavanja i kao klju za epistemoloku samo-refleksiju discipline. Kulturoloke studije nude reenjaza neke postojee probleme, ali isto tako i stvaraju neke druge. Naglasak na delovanju i znaenju ponekad dovodi do kvazi-voluntaristikog zanemarivanja realnih strukturalnih ogranienja ljudskog ponaanja. Naglaavanje vanosti lokalnih prostora moe da dovede do zanemarivanja irih meuodnosa istorijske strukture. Post-modernistiki skepticizam ponekad dovodi do potpunog anti-teorijskog stava, koji osuuje druge perspektive ak i kada su one jednako kritine prema ogranienjima pozitivistikog pristupa. Mi i dalje verujemo da je tenja za koherenci83

j o m trajna obaveza jedne rekonstruisane istorijske drutvene nauke. Ipak, uspon kulturolokih studija imao je na drutvene nauke uticaj koji je na nekoliko naina bio lian novim kretanjima u nauci. Ba kao to su novi argumenti naunika u oblasti prirodnih nauka potkopali organizacionu podelu izmeu superdomena prirodnih i drutvenih nauka, tako su i argumenti zastupnika kulturolokih studija potkopali organizacionu podelu izmeu superdomena drutvenih nauka i humanistikih disciplina. Ovi kulturoloki projekti osporili su sve postojee teorijske paradigme, ak i one koje su i same bile kritine prema glavnoj struji nomotetske drutvene nauke. Podrka za ovakve poglede mogla se nai u razliitim disciplinama humanistikih studija i drutvenih nauka, pa je to dovelo do formi intelektualne saradnje koje su ignorisale tradicionalnu liniju podele izmeu humanistikih disciplina i drutvenih nauka. Pre 1945, drutvene nauke su bile iznutra podeljene izmeu dve kulture, i bilo je mnogo glasova koji su se zalagali za to da drutvene nauke nestanu integrisanjem ili u prirodne nauke ili u humanistike discipline, ve prema odgovarajuim preferencijama. U izvesnom smislu, drutvene nauke su pozivane da prihvate duboku realnost pojma dve kulture, te da u jednu ili u drugu od ovih dveju kultura stupe pod uslovima kojeje nametala ta realnost. ini se da se otkrie zajednikih tema i pristupa danas dogaa na osnovama razliitim od onih u prolosti. Prirodnjaci govore o streli vremena, a to je ono to je uvekbilo centralno za krilo drutvenih nauka koje 84

je bilo vie humanistiko. U isto vreme, oni koji se bave prouavanjem knjievnosti govore o "teoriji". Koliko god ovakvo teoretizovanje bilo hermeneutsko, i koliko god se ono proglaavalo neprijateljskim prema zapovednikom pripovedanju, teoretizovanje nije neto to su knjievni znalci bili navikli da rade. Bez sumnje, ovo nije vrsta teorije koja je uvek bila centralna za rad u vie scijentistikom krilu drutvenih nauka. Uprkos tome, zbog kruga onih kojima je korienje termina toliko vano, treba barem primetiti da su pobornici kulturolokih studija "teoriju" pretvonli u jednu od svojih parola. Mi ne moemo rei d a j e do nekog efektivnog zbliavanja izmeu mnotva izraza dve (ili tri) kulture ve dolo. Ali, rasprave su podstakle sumnje u jasnou distinkcija. I izgleda da se k r e e m o u pravcu jednog neprotivrenijeg pogleda na mnotvo oblasti znanja. Na jedan neobian nain, izgleda kao da se promen gledita u svim podrujima kreu vie prema tradicionalnim stanovitima drutvenih nauka nego dalje od njih. Moemo li onda rei da je pojam dve kulture u procesu u kojem e biti nadvladan. Suvie je rano da se kae. Ono to je jasno, to je da tripartitna podela izmeu prirodnih nauka, drutvenih nauka i humanistikih disciplina, nije vie onako oigledna kao to je nekada izgledala. Isto tako, ini se da drutvene nauke sada vie nisu neki siromani roak, nekako razjedinjen izmeu dva polarizovana klana, prirodnih nauka i humanistikih disciplina; pre bi se reklo da su drutvene nauke postale mesto njihovog potencijalnog pomirenja.

85

"U bilo kojoj drutvenoj prilici, postoji samo ogranien broj naina putem kojih moe da se izae na kraj sa nekim sukobom vrednosti. Jedan je preko geografske segregacije. ... Drugi, aktivniji nain je putem izlaska.... Trei nain da se izae na kraj sa individualnom ili kulturnom razlikom je preko dijaloga. Ovde sukob vrednosti u principu moe da deluje u pozitivnom smislu ovaj sukob moe biti sredstvo rastue komunikacije i samo-razumevanja.... K o n a n o , sukob vrednosti moe da se razrei i putem upotrebe sile ili nasilja. ... U planetarnom drutvu u kojem sada ivimo dve od ove etiri opcije drastino su redukovane." Entoni Gidens (Anthony Giddens) 10 Kakve su implikacije mnotva rasprava u drutvenim naukama od 1945. za onu vrstu drutvene nauke koju sada treba da gradimo? I implikacije tano za ta? Intelektualne implikacije ovih rasprava nisu potpuno saglasne sa organizacionom strukturom drutvenih nauka
"BeyondLeft andRight (Cambridge: Polity, 1995), 19.

89

koju smo nasledili. Prema tome, kada p o n e m o da reavamo intelektualne rasprave, moramo reavati i ta da inimo u organizacionom pogledu. Moe se pokazati da je lake initi ono prvo nego ovo drugo. Najneposrednije pitanje je pitanje organizacione strukture samih drutvenih nauka. Naravno, re je o disciplinama, to znai da je njihova namena da oblikuju obrazovanje buduih naunika; i to one ine efikasno. Ali, u krajnjoj analizi, obrazovanje studenata nije najsnaniji mehanizam kontrole. Snaniji mehanizam kontrole je injenica da discipline kontroliu obrasce karijere naunika jednom kada ovi zavre svoje obrazovanje. I nastavnika zvanja i istraivake pozicije na univerzitetima i istraivakim strukturama, sve u svemu, zahtevaju doktorat (ili njegov ekvivalent), a za veinu poloaja doktorat mora biti postignut u nekoj specifinoj disciplini. Objavljivanje u oficijelnim ili kvazi-oficijelnim asopisima disciplina kojima se organizaciono pripada, smatralo se, a najveim delom jo uvek se smatra, obaveznim korakom za napredovanje u karijeri. Studentima postdiplomskih studija jo uvek se (i ne bez razloga) savetuje da svoje stepene obezbede u nekoj disciplini koja se smatra standardnom. Naunici su skloni tome da prisustvuju pre svega nacionalnim (i internacionalnim) skupovima vlastite discipline. Disciplinarne strukture zaklanjaju svoje lanove zatitnom pregradom, i oprezne su kada je re o ohrabrivanju prelaska linija podele. S druge strane, u nekim naunim arenama koje su postale vane nakon 1945, disciplinarne pretpostavke se rue. Niz irom sveta rasprostranjenih kolokvijuma i 90

konferencija, toliko vanih za naunu komunikaciju u skoranjim decenijama, sklone su da uesnike regrutuju prema odreenom predmetu, najveim delom bez previe obaziranja na disciplinarna srodstva. Broj znaajnih naunih asopisa koji svesno ignoriu disciplinarne granice danas je u porastu. Naravno, i mnotvo novih kvazidisciplina i/ili "programa", koji se razvijaju u poslednjih pola veka, esto, pa i po pravilu, sastavljeni su od osoba koje su akademske stepene stekle u vie disciplina. to je najvanije, tu je i veita borba oko dodele sredstava, koja je poslednjih godina, nakon dugog perioda neprekidne budetske ekspanzije, zbog budetskih ogranienja, postala surovija. Budui da novonastale kvazi-disciplinarne strukture polau vea prava na univerzitetska sredstva i nastoje da direktnije kontroliu budua imenovanja, one po tendenciji razjedaju mo postojeih glavnih disciplina. U ovoj borbi, grupe koje su sada slabije fmansirane, nastoje da definiu apstraktna intelektualna obrazloenja za p r o m e n koje predlau prilikom dodele sredstava. Na ovom mestu razvie se glavni organizacioni pritisak za restrukturisanje drutvenih nauka. Problem je to se ovaj pritisak da se organizacione strukture prestroje na osnovu novih intelektualnih kategorija vri zemlja po zemlja, univerzitet po univerzitet. A inicijativa esto ne dolazi od aktivnih naunika, nego od administratora, iji su interesi ponekad vie budetski nego intelektualni. Perspektiva koja je pred nama je perspektiva organizacione disperzije, sa mnotvom imena, slina situaciji koja je postojala u prvoj polovini devetnaestog veka. Drugim recima, proces osniva91

nja disciplina izmeu recimo 1850. i 1945, bio je proces svoenja broja kategorija u koje je drutvena nauka mogla da se podeli, na jedan ogranien spisak, koji nam je postao prisan, te koji je u velikoj meri bio usvojen irom sveta. Prikazali smo kako i zbog ega je taj proces od tada poeo da se odvija u drugom pravcu. Mi m o e m o poeleti da razmislimo o racionalnosti obrasca koji nastaje. Naravno, ovi organizacioni problemi vie su nego sloeni zbog zamagljivanja trojnog obrasca superdomena: prirodnih nauka, drutvenih nauka i humanistikih disciplina. Tako nastaje ne samo pitanje mogueg preoblikovanja organizacionih granica unutar disciplina drutvenih nauka, nego i pitanje mogueg preoblikovanja irih struktura takozvanih fakulteta. Naravno, ova borba oko granica je neprestana. Ali, ima trenutaka u kojima ono to se trai jesu vea nasuprot manjim prestrojavanjima. Rani devetnaesti vek uveo je jedan takav obrazac veih prestrojavanja, koji ovde opisujemo. Pitanje koje je pred nama je pitanje da li bi rani dvadesetprvi vek mogao biti jojedan takav trenutak. Tu je i trei nivo mogueg restrukturisanja. To nije samo pitanje granica odseka unutar fakulteta, te granica fakulteta unutar univerziteta/. Deo restrukturisanja u devetnaestom veku ukljuivao je ponovno oivljavanje samog univerziteta kao sredinjeg mesta stvaranja i reprodukovanja znanja. Ogromna ekspanzija univerzitetskog sistema po svetu u razdoblju nakon 1945, u smislu broja institucija, nastavnog osoblja i studenata, dovela je do izvesnog bega istraivakih aktivnosti ka sve viim stupnjevima obrazovnog sistema. Pre 1945, neki istraivai 92

jo uvek su predavali u srednjim kolama. Do 1990, ne samo da to vie nije bilo istina, nego su mnogi naunici, u stepenu u kojem su to bili u mogunosti, ak i izbegavali da predaju na prvom ili na niim stupnjevima univerzitetskog sistema. Danas, neki bee ak i od predavanja polaznicima doktorskih studija. Kao posledica toga, dolazi do razvoja "instituta za via nauna istraivanja" i drugih ne-nastavnih struktura. Slino, sredinje mesto intelektualne komunikacije u devetnaestom veku bili su nacionalni nauni skupovi i nacionalni nauni asopisi. Kada su ove strukture postale prenatrpane, one su donekle zamenjene kolokvijumima, koji su nakon 1945. bujali irom sveta. Sada je i ovo podruje prenatrpano, i mi vidimo pojavljivanje malih trajnih struktura fiziki odvojenih naunika, naravno, podstaknutih velikim naprecima u komunikacionim mogunostima to ih nude elektronske mree. Sva ova kretanja barem otvaraju pitanje da li e univerziteti kao takvi, u narednih 50 godina, i dalje biti glavna organizaciona baza za nauno istraivanje. Ili e ih druge strukture nezavisni istraivaki instituti, centri za via nauna istraivanja, mree, epistemoloke zajednice putem elektronskih sredstava zameniti na neki znaajan nain? Ova kretanja mogu da predstavljaju veoma pozitivna prilagoavanja na probleme inherentne ogromnoj ekspanziji univerzitetskih struktura. Ali, ukoliko se smatra da je odvajanje istraivanja od predavanja i od univerzitetskog sistema, u bilo kom znaajnom stepenu, poeljno ili neizbeno, bie potreban vei napor da bi se pribavila javna legitimacija za ovaj razvitak, ili inae 93

moe izostati materijalna osnova za podrku naunom istraivanju. Ovi organizacioni problemi, koji, naravno, nisu ogranieni na drutvene nauke, uokviruju kontekst unutar kojeg e se dogoditi intelektualno razjanjenje. Ima verovatno tri centralna teorijska/metodoloka pitanja oko kojih je neophodno izgraditi novi heuristiki konsenzus da bi se omoguila plodotvorna napredovanja u znanju. Prvo se tie odnoenja istraivaa prema istraivanju. Poetkom veka, Maks Veber je putanju savremene misli ukratko izloio kao "oslobaanje sveta od magije". Svakako, njegov izraz samo je opisao proces koji je bio u razvoju u toku nekoliko stotina godina. U La nouvelle alliance, Prigoin i Staner (Stengers) trae "vraanje magije u svet". Pojam "oslobaanja sveta od magije" opisao je tenju za objektivnim znanjem osloboenim od objavljenih i/ili opteprihvaenih mudrosti ili ideologija. U drutvenim naukama, to je bio zahtev da istoriju ne preraujemo u ime postojeih struktura moi. Ovaj zahtev bio je sutinski korak u oslobaanju intelektualne delatnosti od pogubnih spoljanih pritisaka i od mitologije, i on je i dalje opravdan. Mi ne elimo da klatno vratimo nazad, pa da se jo jednom n a e m o u neprilici iz koje bi pokuavalo da nas spaava oslobaanje sveta od magije. Poziv na "vraanje magije u svet" jedan je drugaiji poziv. To nije poziv na mistifikaciju. To je poziv da se srue vetake granice izmeu ljudi i prirode, da se prizna da i ljudi i priroda ine deo jednog jedinstvenog univerzuma uokvirenog strelom vremena. Vraanje magije 94

u svet hoe ljudsku misao da oslobodi jo dalje. Problem je to je, u pokuaju da oslobodi ljudski duh, pojam neutralnog naunika (kojeg nije izneo Veber, nego pozitivistika drutvena nauka), ponudio nemogue reenje za hvale vredan cilj oslobaanja uenosti od proizvoljne ortodoksije. Nijedan naunik ne moe nikada da se izdvoji iz svog fizikog i drutvenog konteksta. Svako merenje menja stvarnost koju pokuava da registruje. Svaka konceptualizacija zasniva se na filozofskim uverenjima. Vremenom, sama iroko rasprostranjena vera u fiktivnu neutralnost postala je najvea prepreka poveanju istinosne vrednosti naih otkria. Ukoliko ovo predstavlja veliki problem za naunike u oblasti prirodnih nauka, to je ak i vei problem za naunike u oblasti drutvenih nauka. Prevoenje vraanja magije u svet u neku razumnu radnu praksu nee biti lako. Ali, ini se d a j e to za naunike u oblasti drutvenih nauka hitan zadatak. Drugo pitanje je kako da se vreme i prostor ponovo umetnu kao za nau analizu unutranje konstitutivne varijable, a ne samo kao nepromenljive fizike realnosti unutar kojih egzistira drutveni univerzum. Ukoliko smatramo da su pojmovi vremena i prostora drutveno konstruisane varijable koje svet (i naunik) koriste da bi izvrili uticaj na drutvenu stvarnost i da bi tu stvarnost interpretirali, suoeni smo sa neophodnou da razvijemo metodologiju u kojoj emo ove drutvene konstrukcije staviti u sredite nae analize, ali tako da se ne shvate ili ne upotrebe kao proizvoljni fenomeni. U stepenu u kojem u ovome budemo uspevali, zastarela distinkcija izmeu idiografskih i nomotetskih epistemologija, gubi95

e svaku saznajnu vrednost koju jo uvek ima. To je, meutim, lake da se kae, nego da se uini. Tree pitanje koje je pred nama jeste kako da savladamo vetake ograde koje su u devetnaestom veku podignute izmeu navodno autonomnih podruja politikog, ekonomskog i socijalnog (odnosno kulturnog ili socio-kulturnog). U aktuelnoj praksi, naunici u oblasti drutvenih nauka faktiki esto ignoriu ove linije podele. Ali, aktuelna praksa ne slae se sa oficijelnim gleditima glavnih disciplina. Potrebno je da se pitanje postojanja ovih odvojenih podruja p o n e reavati direktno, ili, radije, da se iznova otvori u svoj njegovoj celini. Jednom kada do toga doe, i kada nove formulacije p o n u da se ukorenjuju, intelektualne osnove za restrukturisanje ovih disciplina moda e postati jasnije. Jo jedna, poslednja opomena. Ukoliko istraiva ne moe biti "neutralan", i ukoliko su vreme i prostor unutranje varijable u analizi, tada sledi da zadatak restrukturisanja drutvenih nauka moe proistei samo iz interakcije naunika koji dolaze iz svih krajeva i perspektiva (i uzimajui u obzir razliite polove, rase, klase i lingvistike kulture), te da ova irom sveta rasprostranjena interakcija mora biti stvarna interakcija, a ne tek formalna utivost koja bi prikrivala nametanje gledita jednog del svetskih naunika. Organizovati ovakvu irom sveta rasprostranjenu interakciju na neki smislen nain nikako nee biti lako. To je tako jedna dalja prepreka na naem putu. Ipak, savladavanje ove prepreke moglo bi biti klju za savladavanje svih drugih prepreka. 96

ta, dakle, moemo zakljuiti o koracima koji bi mogli da se preduzmu da bi se "otvorila drutvena nauka"? Ne postoji lako dostupna ema na osnovu koje mi m o e m o da dekretiramo bilo kakvu reorganizaciju struktura znanja. Mi se radije bavimo ohrabrivanjem kolektivne rasprave i injenjem izvesnih sugestija o putevima du kojih bi reenja mogla da se nadu. Pre nego razmotrimo predloge za restrukturiranje, ini nam se da postoji nekoliko glavnih dimenzija koje zasluuju potpuniju raspravu i analizu. To su: (1) implikacije odbijanja ontoloke distinkcije izmeu ljudi i prirode, distinkcije ugraene u savremenu misao barem od Dekarta; (2) implikacije odbijanja da se drava prihvati kao okvir koji obezbeuje jedino mogue i/ili primarne granice unutar kojih se deava drutvena akcija i unutar kojih ta akcija treba da se analizira; (3) implikacije prihvatanja neprestane napetosti izmeu jednog i mnotva, univerzalnog i partikularnog, kao stalne karakteristike ljudskog drutva, a ne kao nekog anahronizma; (4) vrsta objektivnosti koja je, u svetlosti evoluirajuih premisa nauke, uverljiva.

97

1. LJUDI I PRIRODA Drutvene nauke se kreu u pravcu sve veeg uvaavanja prirode u isto vreme dok se prirodne nauke; kreu u pravcu shvatanja univerzuma kao nestabilnog i nepredvidivog, otuda njegovog razumevanja kao ive realnosti, a ne kao automata potinjenog vladavini ljudi smetenih nekako izvan prirode. Konvergencije izmeu prirodnih i drutvenih nauka postaju vee u stepenu u kojem se i jedne i druge shvataju kao nauke koje se bave kompleksnim sistemima, u kojima su budua kretanja rezultat vremenski ireverzibilnih procesa. Na skoranja otkria u oblasti bihejvioristike genetike, neki naunici u oblasti drutvenih nauka odgovaraju zalaganjem za jednu vie biloku orijentaciju drutvenih nauka. Na osnovu zakljuaka projekta ljudskog genetikog inenjeringa, neki od njih oivljavaju ak i ideje genetikog determinizma. Smatramo da bi, za drutvene nauke, prihvatanje cvog puta, bilo ozbiljna greka i nazadak. Drimo d a j e glavna pouka novih kretanja u prirodnim naukama pre pouka da se kompleksnost drutvene dinamike mora uzeti ozbiljnije nego ikada. Utopije su deo preokupacije drutvenih nauka, to nije sluaj sa prirodnim naukama, a utopije, naravno, moraju da se zasnivaju na postojeim trendovima. Iako je nama sada jasno da nema i ne moe biti sigurne budunosti, predstave o budunosti, ipak, deluju na ljudsko ponaanje u sadanjosti. U svetu u kojem se uloga intelektualca, budui da je izvesnost iskljuena, neizbeno menja, a ideja neutralnog naunika, kao to smo doku98

mentovali, otro napada, univerzitet ne moe da ostane po strani. Pojmovi utopija povezani su sa idejama mogueg progresa, ali ostvarivanje tih pojmova ne zavisi, kao to su mnogi ranije mislili, samo od napretka prirodnih nauka, nego pre od porasta ljudske kreativnosti, izraavanja svojeg "ja" u ovom kompleksnom svetu. Iz drutvene prolosti protivrenih izvesnosti, bilo da su se one odnosile na nauku, etiku ili drutvene sisteme, mi stiemo u sadanjost velikih sumnji, ukljuujui tu i sumnje oko toga da li izvesnosti uopte moe biti. Mi moda prisustvujemo kraju jedne vrste racionalnosti koja vie ne odgovara naem vremenu. Naglasak koji traimo, naglasak je koji je na kompleksnom, temporal nom i nestabilnom, to danas odgovara jednom transdisciplinarnom pokretu koji dobija na snazi. Ovo nikako nije poziv da se napusti koncept supstantivne racionalnosti. Kao to je Vajthed (Whitehead) tako dobro rekao, projekt koji ostaje centralan i za one koji se bave prouavanjem drutvenog ivota ljudi i za naunike u oblasti prirodnih nauka, jeste inteligibilnost sveta: "izgradnja jednog koherentnog, loginog, nunog sistema optih ideja putem kojih svaki element naeg iskustva moe biti protumaen...." 11 Pri izboru moguih budunosti, sredstva su u velikoj meri politiko pitanje, a zahtev za proirenjem uea u odluivanju dobio je svetske razmere. Mi pozivamo naunike u oblasti drutvenih nauka da se otvore prema
11

A. N. Vajthed, Process and Reality, corrected d i t i o n (New

York: Macmillan, 1978), p. 3.

99

ovim pitanjima. Ovo, meutim, nikako nije zahtev, kakav je bio postavljen u devetnaestom veku, za nekom socijalnom fizikom. To je pre priznanje da, iako objanjenja koja moemo pruiti o istorijskom strukturisanju univerzuma prirode i ljudskom iskustvu nikako nisu istovetna, ona nisu ni sasvim nespojiva, te da su i jedna i druga povezana sa evolucijom. U toku poslednjih 200 godina, realni svet nametnuo je intelektualnoj delatnosti aktuelna politika pitanja, vrei na naunike pritisak da o d r e e n e politike pojave, zbog implikacija koje su one imale na trenutnu politiku situaciju, definiu kao univerzalne. Pitanje je kako da se izbegnu prolazna ogranienja savremenih, de. bi se stiglo do dugoronijih, trajnij i h i korisnijih interpretacija drutvene stvarnosti. Moe biti da smo, prilikom nune diferencijacije i specijalizacije drutvenih nauka, premalo panje posvetili jednom optem drutvenom problemu koji nastaje kao posledica proizvodnje znanja: kako da se ne stvara jaz izmeu onih koji znaju i onih koji ne znaju. Obaveza da se ide dalje od ovih trenutnih pritisaka nije samo obaveza aktivnih naunika u oblasti drutvenih nauka; to je isto tako i obaveza intelektualne birokratije univerzitetskih administratora, naunih udruenja, fondacija, vladinih agencija odgovornih za obrazovanje i istraivanje. To zahteva priznanje da glavni problemi sa kojima se suoava kompleksno drutvo ne mogu da se ree razlaganjem na male delove sa kojima bi se onda analitiki lako rukovalo, nego pre nastojanjem da se ovi problemi, ljudi i priroda, tretiraju u njihovoj kompleksnosti i meuodnosima. 100

2. DRAVA KAO ANALITIKI ELEMENT Drutvene nauke su bile veoma dravo-centrine, u tom smislu to su drave sluile kao, kako se pretpostavljalo, oigledni okviri unutar kojih su se deavali procesi koje su drutvene nauke analizirale. To je p o s e b r vailo za one nauke koje su (barem do 1945) prouavale uglavnom zapadni svet za istoriju i trio nomotetskih drutvenih nauka (ekonomiju, politike nauke i sociologiju). Svakako, ni antropologija ni orijentalne studije nisu bile dravo-centrine, ali je to bilo zbog toga to zone koje su ovi naunici prouavali nisu smatrane mestima modernih drutvenih struktura. Mesta modernih drutvenih struktura imlicitno su odreivana unutar modernih drava. Nakon 1945, sa usponom regionalnih studija, te sa posledinim irenjem polja iskustva istorije i tri nomotetske drutvene nauke na ne-zapadni svet, ove nezapadne oblasti takoe su podvrgnute dravo-centrinim analizama. Pojam koji je nakon 1945. bio kljuni, pojam "razvoja", odnosio se, pre svega, na razvoj svake pojedine drave, shvaene kao neki pojedinani entitet. Bez sumnje, u drutvenim naukama je uvek bilo naunika koji nisu smatrali d a j e drava savremena drava, drava kao istorijska kategorija (potiskivana nazad ak do pred-dravnih vremena), pretpostavljena drava jedinica koja je toliko prirodna da bi se njeno analitiko prvenstvo pretpostavljalo, a ne dokazivalo. Ali, u periodu 1850-1950, ovi disidenti bili su malobrojni i ne ba tako glasni. Oiglednost drave kao entiteta koji konstituie prirodnu meu drutvenog ivota ozbiljnije 101

je poela da se dovodi u pitanje poev od 1970-ih. To je bio rezultat sticaja, ne sluajnog sticaja, dve promen. Prva promena je bila promena u realnom svetu. inilo se da su drave, i u optem i u naunom mnjenju, poele da gube raniji ugled inioca modernizacije i ekonomskog blagostanja. I, drugo, to su bile p r o m e n u svetu znanja koje opisujemo, a koje su navele naunike da jo jedanput razmotre ranije neosporavane pretpostavke. ini se da je odreeno znanje koje su naunici u oblasti drutvenih nauka ranije obeavali bilo oigledna posledica njihove vere u progres. Vera u progres nala je izraz u verovanju u stalna poboljanja koja e provoditi "eksperti", i u kojima e, u naporu da se drutvo reformie, kljunu ulogu igrati drava "davalac". Od drutvenih nauka oekivalo se da ovaj proces racionalnog, postupnog poboljanja potpomognu. Izgledalo je kao da iz ovoga neminovno sledi da e se za prirodni okvir, unutar kojeg se takvo poboljanje vri, uzeti dravne granice. Naravno, unutar sveta znanja, pa i unutar drutvenih nauka (na primer, u poznom devetnaestom veku), bilo je i stalnih izazova uproenoj ideji progresa. Ali, suoen sa neprestanim tehnolokim dostignuima, svaki raniji izazov kao da se povlaio. Stavie, bazina tendencija demokratizacije, svugde je vodila ka sve veim i veim zahtevima prema dravi, ka hitnim pozivima da ona iskoristi svoja fiskalna i budetska ovlaenja u oblasti amelioracije i redistribucije. Na taj nain, inilo se d a j e drava kao nosilac progresa teorijski obezbeena. A l i , kada su, u skoranjim decenijama, sredstva za redistribuciju poela da rastu sporije nego eskalirajui 102

zahtevi za njima, na drave je poelo da se gleda kao na institucije koje pruaju manje od oekivanja. Izvesna koliina razoarenja poela je da se pojavljuje poev od 1960-ih. U meri u kojoj su nastupajue promen, u najveem delu sveta, doprinosile jaanju dubokog skepticizma oko toga koliko je obeano poboljanje zaista neminovno, a posebno oko toga da li dravne reforme zaista donose realna poboljanja, vera u prirodnost drave kao jedinice analize ozbiljno je potkopana. "Misli globalno, deluj lokalno", ovo je slogan koji sasvim hotimino izostavlja dravu i koji izraava gubitak vere u dravu kao mehanizam reforme. To bi u 1950-im bilo nemogue. I obini ljudi i naunici tada su i mislili i delovali na nivou drave. Zbog ovog pomeranja sa delovanja na dravnom nivou, za koje se mislilo da obezbeuje sigurnu budunost, ka delovanju na globalnom i lokalnom nivou, za koje se ini da je mnogo neizvesnije i tee za upravljanje, mnogima se uinilo da novi naini analize, to su ih prime njivali i prirodnjaci i pobornici kulturolokih studija, nude uverljivije analitike modele. Novi naini analize tretirali su neizvesnosti (i lokalizme) kao centralne analitike varijable, a ne kao sluajnosti sakrivene u deterministikom univerzalizmu. Sledilo je daje stvar koja je ranije izgledala oigledna sama po sebi, priroda drava kao konceptualnih okvira analitikih derivata u drutvenim naukama, i to i u idiografskoj istoriji i u vie univerzalistikim drutvenim naukama izloena ozbiljnom osporavanju i debati. Naravno, dravo-centrino miljenje nije spreavalo prouavanje odnosa izmeu drava, meunarodnih od103

nosa, kako su se ovi obino (mada pogreno) nazivali, a unutar svih drutvenih nauka postojala su ua podruja posveena takozvanoj m e u n a r o d n o j areni. Mogli smo oekivati da e upravo delatnici iz ovih uih podruja biti prvi koji e odgovoriti na izazov to gaje za analitike okvire drutvenih nauka predstavljala rastua svest o trans-dravnim fenomenima, ali to zapravo nije bio sluaj. Problem je bio u tome to su se m e u n a r o d n e studije zasnivale na dravo-centrinom okviru isto onoliko koliko i drugi delovi drutvenih nauka. M e u n a i o d n e studije su uglavnom poprimale oblik uporednih prouavanja, sa dravama kao jedinicama uporedivanja, ili oblik prouavanja "spoljne politike", u kojima se predmet sastojao u prouavanju politika koje su drave vodile jedne prema drugima, pre nego u prouavanju nastajuih karakteristika trans-dravnih struktura. U instilucionalizovanim drutvenim naukama, prouavanje kompleksnih struktura koje egzistiraju na vie globalnom nivou, dugo vremena i u velikoj meri bilo je zanemareno, ba kao to je zanemaren bio i kompleks struktura koje egzistiraju na vie lokalnom nivou. Od poznih 1960-ih, bilo je brojnih pokuaja unutar svake od disciplina, i preko granica ovih disciplina da se bude manje dravo-centrian. U najveem broju sluajeva, ovi pokuaji ili su u tandemu sa istoriciziranjem i, posebno, sa korienjem duih vremenskih perioda u empirijskoj analizi. Ovo pomeranje u jedinici analize odvijalo se pod mnogobrojnim imenima, takvim kao to su meunarodna politika ekonomija, prouavanje svetskih gradova, globalna institucionalna ekonomija, 104

svetska istorija, svetsko-sistemaska analiza i civilizacijske studije. Istovremeno, postojao je i izvestan obnovljeni interes za "regione" i za regione koji su veliki i trans-dravni (na primer, skoranji interes za Istonu Aziju kao rgion unutar celog sveta), i za regione koji su mali i smeteni unutar drava (na primer, pojam protoindustrijalizacije u ekonomskoj istoriji). Ovde nije raesto da se prikazuje svaki od ovih pokuaja u njihovim zajednikim osobinama i razlikama, osim da se primeti da je svaki od tih pokuaja na svoj nain doveo u pitanje dravo-centrine teorijske pretpostavke tradicionalno institucionalizovanih drutvenih nauka. Ostaje da se vidi koliko daleko e logika njihovih pozicija odvesti njihove pristalice. Ima ih koji su skloni potpunom prekidu sa tradicionalnim disciplinama, pre nego ostajanju na njihovim rubovima, kcji ele da stupe u neku novu heterodoksiju, zasnovanu na globalnim prostornim koordinatama. Dravo-centrizam analiza tradicionalne drutvene nauke predstavljao je teorijsku simplifikaciju koja je u sebi sadravala pretpostavku o homogenim i ekvivalentnim prostorima kao autonomnim sistemima koji u velikoj meri funkcioniu kao paralelni procesi. U prouavanju drutvenih sistema kao kompleksnih istorijskih sistema, granice ove vrste simplifikacije trebale bi biti ak i oiglednije nego to su u prouavanju atomskih i molekularnih fenomena, gde se danas smatra da su takvi metodi stvar prolosti. Naravno, odbacivanje drave kao jedinog socio-geografskog okvira analize u drutvenoj nauci, nikako ne 105

znai da dravu vie ne treba smatrati jednom kljunom institucijom savremenog sveta, institucijom koja vri veoma duboke uticaje na ekonomske, drutvene i kulturne procese. Prouavanje svih ovih procesa nesumnjive zahteva razumevanje mehanizama drave. Ono to ovi procesi ne zahtevaju, to je pretpostavka d a j e drava prirodna, ili ak najvanija, granica drutvenog delovanja. Osporavajui delot^ornost organizovanja drutvenog znanja po jedinicama koje su definisane dravnim granicama, skoranja kretanja u drutvenim naukama impliciraju neke znaajne promen u predmetima naunih istraivanja drutva. im odbacimo dravo-centrinu pretpostavku, koja je za istoriju i nomotetske drutvene nauke u prolosti bila fundamentalna, i prihvatimo da ova perspektiva esto moe da bude smetnja razumevanju sveta, neizbeno pokreemo pitanja o samoj strukturi disciplinarnih podela koje su oko nas izrasle, u stvari koje su na ovoj pretpostavci zasnovane.

106

3. UNIVERZALNO I PARTIKULARNO Napetost izmeu univerzalnog i partikularnog u drutvenim naukama uvek je bila predmet strasne debate, poto se uvek smatralo da ova ima neposredne politike implikacije, a to se kosilo sa mirnom raspravom. Reakcija romantizma na prosvetiteljske ideje, kao i ponovno formulisanje tih ideja od strane romantizma, bili su koncentrisani na ovo pitanje, a ta rasprava nije bila bez veze sa politikim kontroverzama napoleonovske ere kao kulminacije procesa kojeg je pokrenula francuska revolucija. Ovo pitanje ponovo dolazi u prvi plan u savremenim raspravama u drutvenim naukama, to je velikim delom posledica ponovne politike afirmacije ne-zapadnog sveta, kombinovane sa paralelnom politikom afirmacijom grupa unutar zapadnog sveta koje sebe smatraju kulturno ugnjetenim. Ve smo utvrdili razliite oblike koje je ova rasprava unutar drutvenih nauka poprimila. Jedna znaajna organizaciona posledica ove ponovo oivljene debate jeste zahtev za drutvenom naukom koja bi bila vie "multikulturna" ili interkulturna. Nastojanje da se u teorijske okvire drutvenih nauka uklope nove premise, premise koje odgovaraju na zahtev za drutvenom naukom koja bi bila vie multikulturna, dolazi u sukob sa razliitim vidovima ponovo prob u e n o g socijal-darvinizma. Socijal-darvinizam je jedna osobita i prilino uticajna varijanta doktrine o neizbenosti progresa. Kljuni argument socijal-darvinizma je zapravo da je progres rezultat drutvene borbe u kojoj k o n a n o pobeuje sposobnost, te d a j e stoga ometanje 107

ove drutvene borbe ometanje drutvenog progresa. Ovi argumenti ponekad se pojaavaju genetikim determinizmom kojeg smo pomenuli. Svaki pojam povezan sa gubitnicima u evolutivnom procesu "preivljavanja jaeg" diskurs socijal-darvinizma oznaava kao neracionalan i/ili nerealan. Ova kategorika osuda esto prikriva vrednosti onih grupa koje nemaju m o n e drutvene poloaje, kao i alternativne projekte koji su kritiki otijentisane prema verovanju da su industrijalizacija, modernizacija i vesternizacija nuno povezane. Tehnokratska racionalnost, koja sebe predstavlja kao najnapredniju verziju modernog racionalizma, na mnogo naina predstavlja inkarnaciju socijal-darvinizma. Kao i klasini socijal-darvinizam, i ona cdrie opravdanost svakom onom pojmu koji ne odgovara modelu racionalnosti utemeljenom na odnosu izmeu cilja i sredstava, i svaku instituciju koja nema neposrednu funkcionalnu korisnost. Sistem koji individue srneta uglavnom unutar drava sklon je da aktere koji mu ne odgovaraju tretira kao ostatke predmodernih vremena, koji e napredovanjem progresa na kraju biti odstranjeni. Ozbiljno tretiranje bezbrojnih pojmova, vrednosti, verovanja, normi i institucija, smetenih u neeljenoj kategoriji predmodernih vremena, smatra se nenaunim. U mnogo sluajeva, samo postojanje ovih alternativnih pogleda na svet i njihovih pobornika, zaboravlja se, potiskuje iz kolektivnog pamenja modernih drutava. Ono to je danas drugaije, to je odluno odbijanje velikog broja obinih ljudi i naunika da prihvate ovo rasputanje alternativnih skupova vrednosti, a ovo odbi108

janje pojaano je (ponovnim) otkriem znatnih sutinskih iracionalnosti ugraenih u moderno racionalno miljenje. Pitanje koje je zbog toga pred nama jeste kako da u naoj drutvenoj nauci ozbiljno pojmimo pluralitet pogleda na svet, a da pritom ne izgubimo oseaj za postojanje mogunosti saznavanja i razumevanja skupova vrednosti koje, u stvari, mogu biti, ili mogu postati, zajednike itavom oveanstvu. Kljuni zadatak je da se raskrinka hermetiki jezik koji se koristi za opisivanje "drugih", ljudi i grupa koje su u drutvenoj nauci samo objekti analize, nasuprot onima koji su subjekti sa punim pravima i opravdanjem, m e u koje analitiari uvruju i sebe. Ovde se nalazi jedna neizbena konfuzija, ili preklapanje, izmeu ideolokog i epistemolokog. Velikom broju ne-zapadnih naunika u oblasti drutvenih nauka, razlikovanje izmeu politikog, religijskog i naunog, ne izgleda sasvim razumno ili valjano. Mnogi od kritiara ogranienosti drutvene nauke do sada su isticali negativnu stranu svog programa, onu koja se sastoji u negiranju lanih univerzalizama. Oni su osporili prikladnost navodno univerzalistikih principa u izvesnom broju pojedinanih sluajeva, i/ili mogunost ili poeljnost univerzalizma, a umesto ovoga ponudili kvazi-disciplinarne kategorije definisane od strane raznih drutvenih jedinica. Sve do sada, glavni rezultat njihovog delovanja, u velikoj meri, bio je umnoavanje partikularizama. Ali mi moramo poi dalje od oiglednog argumenta da glasovi grupa nad kojima se vlada (i koji su, zbog toga, do sada, u velikoj meri, ignorisani) moraju da se priznaju; postoji tei zadatak, zadatak da 109

se jasno pokae na koji nain je ukljuivanje iskustava ovih grupa fundamentalno za sticanje objektivnog znanja o drutvenim procesima. Voleli bismo da naglasimo daje univerzalizam uvek istorijski uslovljen. Tako, umesto da jo jednom pokazujemo ta drutvene nauke proputaju time to iskljuuju jedan veliki deo ljudskog iskustva, radije bismo trebali krenuti napred, da pokaemo ta nae razumevanje drutvenih procesa dobija, jednom kada u njega ukljuimo sve vee i vee segmente istorijskih iskustava sveta. Ipak, koliko god da su prethodne verzije univerzalizma bile ograniene, ini se da nije razumno da se teren tradicionalnih disciplina jednostavno prepusti onima koji na t i m ogranienostima ustrajavaju. Do ponovnog uspostavljanja ravnotee moe da se doe samo argumentovanjem injenica unutar postojeih disciplina, uz istovremenu izgradnju novih puteva za dijalog i razmenu izvan (a ne samo izmeu) postojeih disciplina. Nadalje, mi se odluno zalaemo za punije ostvarivanje viejezinosti u bavljenju naukom. Izbor jezika esto predodreuje rezultat. Da uzmemo jedan veoma oigledan primer, bourgeoisie i Biirgertum, termini koji se uzimaju kao priblino slini, u stvari, opisuju znaajno razliite kategorije i impliciraju razliite iskustvene veliine. Ono najmanje to od naunika u oblasti drutvenih nauka moemo da oekujemo, jeste svest o granicama prostiranja razliitih pojmova. Svaka ona re kojom bi naunici u oblasti drutvenih nauka aktivno ovladali na nekoliko glavnih naunih jezika, bila bi i re putem koje bi se proizvodila bolja drutvena nauka. Znanje jezika 110

otvara um naunika za drugaije naine organizovanja znanja. Da bi se dolo do nekog delotvornog i plodotvornog razumevanja neprestanih napetosti antinomije univerzalnog i partikularnog, moda e morati da se pree dug put. Ali, viejezinost e napredovati samo ukoliko se izbori za organizacionu kao i za intelektualnu legitimnost: putem stvarne upotrebe vie jezika u pedagogiji; putem stvarne upotrebe vie jezika na n a u n i m skupovima. Dijalog i razmena mogu da postoje samo tamo gde m e u kolegama ima i izvesnog osnovnog uvaavanja. Ljutita retorika koja sada ometa ovu razmenu, koliko god, odraz je drutvenih napetosti to joj lee u osnovi. Puko pozivanje na utivost nije dovoljno. Istovremeno reagovanje na zahteve univerzalne vanosti (primenljivosti, valjanosti) i neprekidne realnosti mnotva kultura, zavisie od imaginai ivnosti naih organizacionih odgovora i od o d r e e n e tolerancije za intelektualno eksperimentisanje u drutvenim naukama. U potrazi za nekim obnovljenim, proirenim i znaajnim pluralistikim univerzalizmom, drutvene nauke bi trebalo da preduzmu veoma iroko otvaranje prema istraivanju i pouavanju svih kultura (drutava, naroda).

111

4. OBJEKTIVNOST U metodolokim raspravama u drutvenim naukama, pitanje objektivnosti je od poetka centralno pitanje. Na poetku ovog izvetaja rekli smo da drutvena nauka predstavlja pokuaj da se u savremenom svetu "razvije sistematsko sekularno znanje o stvarnosti koje je na neki nain iskustveno potvreno". Termin objektivnost upotrebljen je kao opis odgovarajuih nastojanja da se ovaj cilj postigne. Z n a e n j e objektivnosti veoma je povezano sa oseajem da znanje nije a priori, da nas istraivanje moe nauiti stvarima koje nismo znali, da nam moe pruiti iznenaenja u odnosu na ranija oekivanja. Smatralo se daje suprotnost "objektivnom" "subjektivno", a ovo je najee definisano kao nametanje predrasuda istraivaa prilikom prikupljanja i tumaenja podataka. Smatralo se da ovo nametanje iskrivljuje podatke, i zato umanjuje njihovu vrednost. Kako je onda neko mogao da bude objektivan? U praksi, razliite drutvene nauke su, u tenji za ovim ciljem, krenule razliitim putevima. Dva modela bila su dominantna. Vie nomotetske drutvene nauke naglaavale su uklanjanje opasnosti subjektivnosti putem maksimalnog poveavanja "tvrdoe", to jest merljivosti i uporedivosti podataka. Ovo je te nauke guralo prema prikupljanju podataka o sadanjem momentu, gde je postojala najvea verovatnoa da e istraiva biti u stanju da kontrolie kvalitet podataka. Vie idiografski istoriari ovo pitanje analizirali su drugaije. Oni su iznosili argumente u prilog primarnih izvo112

ra, netaknutih (neiskrivljenih) od strane posredujuih lica (prethodnih naunika), i u prilog podataka kod kojih se moglo oekivati da e se istraiva u veoj mer; oseati lino neinvolviranim. To je ove nauke guralo prema podacima proizvedenim u prolosti, i zato o prolosti, i prema kvalitativnim podacima, kod kojih je bogatstvo konteksta moglo da navede istraivaa na razumevanje p u n o e involviranih pobuda, nasuprot situaciji u kojoj je istraiva prosto ekstrapolirao svoj sopstveni model, zapravo svoje sopstvene predrasude, na podatke. Sumnji u stepen u kojem nam oba ova pristupa doputaju da doemo do objektivnih podataka, bilo je uvek. U skoranjim decenijama, ove sumnje izraene su sasvim glasno, to je posledica promenjene situacije u drutvenim naukama koju opisujemo. Jedna vrsta pitanja koja je postavljena, jeste pitanje "ija objektivnost?" Postavljanje pitanja na ovaj nain impliciralo je skepticizam, ak totalnu sumnju u mogunost sticanja objektivnog znanja. N e k i su sugerisali daje ono za to se govori da je objektivno znanje samo znanje onih koji su drutveno i politiki moniji. Mi se slaemo sa tim da su svi naunici ukorenjeni u neki drutveni ambijent, i da zbog toga neizbeno nose pretpostavke i predrasude koje ometaju njihova opaanja i tumaenja drutvene stvarnosti. U tom smislu, ne moe biti "neutralnog" naunika. Isto tako, slaemo se sa t i m da je kvazi-fotografsko predstavljanje drutvene stvarnosti nemogue. Svi podaci predstavljaju selekcije iz stvarnosti, zasnovane na pogledima na svet ili teorijskim modelima doba, filtriranim, u svakom dobu, kroz 113

stanovita odreenih grupa. U tom smislu, osnove za selekciju istorijski su oblikovane, pa e se uvek neizbeno menjati kako se svet menja. Ukoliko su potpuno neinvolvirani naunici koji reprodukuju drutveni svet to postoji izvan njih, ono to podrazumevamo pod cbjektivnou, tada mi, zaista, ne mislimo da neki takav fenomen postoji. Ali, postoji jo jedno znaenje objektivnosti. Objektivnost moe da se razume i kao rezultat ovekovog uenja, koje predstavlja cilj bavljenja naukom i dokaz d a j e to mogue. Naunici nastoje da jedan drugog uvere u valjanost svojih nalaza i interpretacija. Oni se pozivaju na injenicu da upotrebljavaju metode koje mogu ponoviti i drugi, metode ije detalje pred drugima javno iznose. Oni se pozivaju na koherentnost i korisnost svojih interpretacija u objanjavanju najveeg broja raspoloivih podataka, veeg od onog koji pruaju alternativne interpretacije. Ukratko, oni se izlau intersubjektivnom sudu svih onih koji se bave istraivanjem ili sistematskim razmiljanjem o odreenom predmetu. Mi prihvatamo injenicu da ovaj cilj, sve do sada, u potpunosti, ili ak ni esto, nije ostvaren. Mi prihvatamo injenicu daje, u nainima na koji su naunici u oblasti drutvenih nauka postupali u prolosti, bilo sistematskih greaka, te da su mnogi od ovih naunika navlaili masku objektivnosti da bi i dalje ili za svojim subjektivnim gleditima. U stvari, mi smo pokuali da u glavnim crtama opiemo prirodu ovakvih stalnih iskrivljavanja. I mi prihvatamo injenicu da ove greke ne mogu da se isprave prostim pozivima na ideal intersubjektivnosti, nego 114

da one zahtevaju pojaavanje organizacionih osnova zajednikog napora. Ono to mi ne prihvatamo, to je stav da drutvenu nauku, zbog iznetih razloga, treba pretvoriti u zbirku privatnih miljenja, koja su jednako vredna. Mi smatramo da guranje drutvenih nauka u pravcu suzbijanja fragmentacije znanja, isto tako, ove gura prema znaajnom stepenu objektivnosti. Mi smatramo da insistiranje da se drutvene nauke kreu u pravcu sve vee obuhvatnosti (kada je re o regrutovanju osoblja, otvorenosti prema mnotvu kulturnih iskustava, obimu legitimnih predmeta prouavanja) unapreuje mogunost objektivnijeg znanja. Mi smatramo da naglasak na istorinosti svih drutvenih pojava potiskuje sklonost da se iz stvarnosti izvode preuranjene i, na kraju krajeva, naivne apstrakcije. Mi smatramo da stalno osporavanje subjektivnih elemenata u naim teorijskim modelima poveava verovatnou da ovi modeli budu relevantni i korisni. Mi smatramo da e nam posveivanje panje trima pitanjima o koj ma smo prethodno raspravljali boljem razumevanju vrednosti ontoloke distinkcije izmeu ljudi i prirode, iroj definiciji granica unutar kojih se deava drutvena akcija, i odgovarajuoj ravnotei antinomije univerzalizma i partikularizma sve prilino pomoi u nastojanjima da razvijemo onu vrstu vrednijeg znanja kojoj teimo. Ukratko, injenica d a j e znanje drutveno uslovljeno, znai takoe i daje vrednije znanje drutveno mogue. Priznanje drutvenih osnova znanja nikako nije u protivreju sa pojmom objektivnosti. Naprotiv, mi dokazujemo da, uzimajui u obzir iznete kritike protekle 115

prakse, i izgraujui strukture koje su istinitije pluralistike i univerzalne, restrukturisanje drutvenih nauka o kojem govorimo moe poveati izglede za objektivno znanje.

116

IV

ZAKLJUAK: RESTRUKTURISANJE DRUTVENIH NAUKA

U ovom izvetaju pokuali smo da pokaemo tri stvari. Prvu, na koji nain je drutvena nauka istorijski izgraena kao oblik znanja, i zbog ega je podeljena u jedan specifian skup relativno standardnih disciplina, u procesu koji se odigrao izmeu poznog osamnaestog veka i 1945. Drugu, naine na koje su svetska kretanja, u periodu nakon 1945, pokrenula pitanja ove intelektualne podele rada i, zbog toga, ponovo otvorila pitanja organizacionog strukturisanja, koje je bilo uvedeno u prethodnom periodu. Treu, da objasnimo niz osnovnih intelektualnih pitanja oko kojih je nedavno bilo puno debate, te da sugeriemo stav da moramo misliti optimalno da bi krenuli napred. Sada se o k r e e m o raspravi o tome na koje n a i n e bi drutvene nauke, u svetlosti istorije i nedavnih debata, mogle da se inteligentno restrukturiu. Na poetku bi trebali rei da mi ne posedujemo jednostavne, iste formule, nego, pre svega, jedan niz privremenih predloga za koje nam se ini da se kreu u pravom smeru. U klasifikacijama drutvenih nauka danas ima nejasnoe, koja je rezultat raznih zamagljivanja, zamagljivanja ije smo istorijske korene pokuali da objasnimo. Bez sumnje, uvek su mogua, i, uistinu, stalno se vre, podeavanja koja popravljaju neke od ovih iracionalnosti. Mi se sigurno ne zalaemo za naputanje ideje podele rada unutar drutvene nauke, i ova 'moe i da119

lje imati oblik disciplina. Discipline slue odreenoj funkciji, funkciji disciplinovanja misli i kanalisanja naune energije. Ali, da bi discipline funkcionisale, mora da postoji neki nivo saglasnosti oko valjanosti onih linija podele. Mi smo pokuali da ukaemo na naine putem kojih je istorijska putanja institucionalizacije drutvenih nauka dovela do iskljuivanja nekih znaajnih delova realnosti. Rasprava o ovim iskljuivanjima znai daje nivo saglasnosti o tradicionalnim disciplinama opao. Klasifikacija drutvenih nauka bila je izgraena oko dve antinomije koje vie ne raspolau onako irokom podrkom kakvu su nekada uivale: antinomije izmeu prolosti i sadanjosti, i antinomije izmeu idiografskih i nomotetskih disciplina. Trea antinomija, ona izmeu civilizovanog i varvarskog sveta, nikada nije imala manje javnih branilaca, ali u praksi jo uvek ispunjava stavove mnogih naunika. Pored intelektualnih rasprava koje se vode oko logike sadanjih disciplinarnih podela, tu je i problem finansijskih sredstava. Glavni administrativni nain bavljenja prigovorima koji su u vezi sa sadanjim podelama, bio je umnoavanje interdisciplinarnih programa obrazovanja i istraivanja, proces koji se nesmanjeno nastavlja, budui da se dodatni zahtevi jo uvek i neprestano ispostavljaju. Ali, ovakvo umnoavanje zahteva osoblje i novac. Ipak, realnost sveta znanja u 1990-im, posebno u poreenju sa tom realnou u ranijim decenijama, jeste ogranienost finansijskih sredstava nametnuta fiskalnim krizama u skoro svakoj dravi sveta. Dok naunici u oblasti drutvenih nauka, zbog unutranjih 120

pritisaka izazvanih njihovim intelektualnim dilemama, nastoje da proire broj i raznovrsnost pedagokih i istraivakih struktura, administratori tragaju za nainima tednje i konsolidacije. Mi ne sugeriemo d a j e bilo previe multidisciplinarnosti. Daleko od toga. Radije, mi istiemo daje, u organizacionom pogledu, ovaj proces iao manje u pravcu ujedinjavanja delatnosti, a vie u pravcu poveavanja broja univerzitetskih imena i programa. Samo je pitanje vremena kada e se ova dva suprotna pritiska sukobiti, i to sukobiti estoko. M o e m o se nadati da e aktivni naunici u oblasti drutvenih nauka svojim sadanjim strukturama posvetiti najveu panju, i da e svoje promenjene intelektualne predstave o upotrebljivoj podeli rada pokuati da dovedu u sklad sa organizacionim okvirom kojeg nuno grade. Ukoliko se ovime ne budu bavili aktivni naunici, time e se, bez sumnje, umesto njih, baviti administratori institucija znanja. Svakako, niko nije, ili nije verovatno da e biti, u poziciji da dekretira neku optu reorganizaciju, niti bi to obavezno bila dobra stvar. Ipak, alternativa optoj, iznenadnoj i dramatinoj reorganizaciji, nije ni bilo kakvo muljanje, uz oekivanje da se stvari nekako same poboljaju i ree. Ovo zbog toga to konfuzija, preklapanje i nestaica sredstava sve rastu istovremeno, pa zajedno mogu da dovedu i do nekog veeg zastoja u unapreivanju znanja. Setimo se jo jedne strane stvarnosti sadanje situacije. Dok mi opisujemo opti obrazac dananjih drutvenih nauka, klasifikacije u detaljima variraju od zemlje do zemlje, a esto i od institucije do institucije. Stavie, 121

stepen unutranje kohezivnosti i fleksibilnosti disciplina danas varira i od discipline do discipline, a, u razliitim delovima sveta, i unutar samih ovih disciplina. Pritisak za promenom zbog toga nije jednolian. Osim toga, pritisak za promenom varira i u zavisnosti od teorijskih perspektiva raznih naunika u oblasti drutvenih nauka, kao i u zavisnosti od stepena u kojem su o d r e e n e grupe naunika u oblasti drutvenih nauka direktnije ili manje direktno ukljuene u aktivnosti i poslove dravnih slubi. I konano, razliite zajednice naunika u oblasti drutvenih nauka nalaze se u razliitim politikim situacijama nacionalnim politikim situacijama, univerzitetskim politikim situacijama a ove razlike utiu na njihove interese, i, zbog toga, i na stepen u kojem e oni pruiti podrku ili se odluno suprotstaviti administrativnim reorganizacijama. Bez sumnje, mi bi jednostavno mogli da plediramo za vie fleksibilnosti. U stvari, to je pravac kojeg sledimo ve t r i ili etiri decenije. U t o m pogledu, bilo je odreenog uspeha, ali ublaavanje problema nije ilo ukorak sa njegovim pojaavanjem. Razlog je jednostavan. Oseaj sigurnosti zbog organizovanosti u discipline ee uspeva (nego to ne uspeva) u malim grupama i oblastima koje konstituiu univerzitetske odseke, i u kojima je smeten veliki deo realne moi svakodnevnog odluivanja. Fondacije mogu da odobravaju sredstva stvaralakim grupama naunika, ali su odseci ti koji odluuju o unapreenjima ili nastavnim planovima. U ograniavanju organizacionih pritisaka, kvalitetne indivudualne inicijative nisu uvek sasvim delotvorne. 122

ini se da je ono to je potrebno manje pokuaj da se izvri potpuna promena, a vie nastojanje da se, bez preteranog obaziranja na aktuelne disciplinarne granice, proiri organizacija intelektualne aktivnosti. Biti istorian, uostalom, nije iskljuivi delokrug osoba koje se zovu istoriari. To je obaveza svih naunika u oblasti drutvenih nauka. Biti sociologian nije iskljuivi delokrug osoba koje se zovu sociolozi. To je obaveza svih naunika u oblasti drutvenih nauka. Ekonomska pitanja nisu iskljuivi delokrug ekonomista. Ekonomska pitanja su centralna za svaku i za sve analize u oblasti drutvenih nauka. Niti je apsolutno sigurno da profesionalni istoriari obavezno znaju vie o istorijskim objanjenjima, sociolozi vie o drutvenim pitanjima, ekonomisti vie o ekonomskim fluktuacijama, negoli drugi aktivni naunici u oblasti drutvenih nauka. Ukratko, mi ne verujemo da postoje monopoli mudrosti, niti zone znanja rezervisane za osobe sa posebnim akademskim stepenima. Svakako, sada se javljaju posebna grupisanja naunika u oblasti drutvenih nauka (i, dakako, naunika izvan drutvenih nauka) oko blie definisanih interesa ili tematskih oblasti, od stanovnitva do zdravlja i jezika, i tako dalje. Javljaju se grupisanja oko nivoa analize (usredsreivanje na pojedinanu drutvenu akciju; usredsreivanje na procese velikog obima i dugog trajanja). Bez obzira na to da li tematske distinkcije ili "mikro/makro" distinkcija jesu ili nisu idealni naini da se organizuje podela rada i znanja u drutvenim naukama danas, one mogu biti barem onoliko plauzibilne koliko je to razlikovanje izmeu ekonomskog i politikog, na primer. 123

Gde su mogunosti za stvaralako eksperimentisanje? Mora da ih je puno koje italac moe identifikovati. Mi m o e m o ukazati na neke koje se nalaze na sasvim razliitim takama akademskog spektra. N a j e d n o m kraju su Sjedinjene Drave, sa najveom gustinom univerzitetskih struktura na svetu, a t a k o e i sa veoma snanim unutranjim politikim pritiskom i za i protiv restrukturisanja drutvenih nauka. Na suprotnom kraju je Afrika, u kojoj su univerziteti izgraeni realtivno skoro a tradicionalne discipline nisu previe institucionalizovane. Krajnja oskudica sredstava javnih fondova tamo stvara situaciju u kojoj je nauna zajednica u oblasti drutvenih nauka primorana da uvodi novine. Bez sumnje, i drugde u svetu ima osobenosti koje omoguavaju jednako zanimljivo eksperimentisanje. Jednu takvu arenu m o d a predstavljaju postkomunistike zemlje, u kojima se zbiva mnogo akademskog reorganizovanja. I, bez sumnje, budui da zapadna Evropa izgrauje strukture svoje zajednice, i tamo ima realnog otvaranja za stvaralako eksperimentisanje u univerzitetskom sistemu. U Sjedinjenim Dravama, univerzitetske strukture su brojne, raznolike i decentralizovane. Pitanja pokrenuta pozivom na multikulturalizam, kao i radom u oblasti nauke o nauci, ve su postala predmetom javne politike debate. Pitanja pokrenuta nekim od novih kretanja u nauci na zarazan nain mogu biti uvuena u politiki kovitlac. Ovo je razlog vie za naunike u oblasti drutvenih nauka koji su aktivni da ta pitanja uzmu u svoje ruke, i da time pokuaju da spree da prolazna (i strastima ispunjena) politika razmatranja Upadnu preduboko 124

u proces koji je isuvie vaan da bi ga odluivali izborni motivi. Sjedinjene Drave imaju dugu istoriju strukturalnog eksperimentisanja u univerzitetskim sistemima osnivanje postdiplomskih kola u poznom devetnaestom veku, izvesna modifikacija sistema n e m a k o g seminara; osnivanje sistema fakultativnih predmeta biranih od strane studenata, t a k o e u poznom devetnaestom veku; osnivanje saveta za istraivanja u drutvenoj nauci, nakon prvog svetskog rata; osnivanje sistema obaveznih "matinih predmeta", nakon prvog svetskog rata; osnivanje regionalnih studija, nakon drugog svetskog rata; osnivanje enskih studija i "etnikih" programa razliitih vrsta, u 1970-im. M i n e zauzimamo stav za il i protiv bilo kojeg od ovih pronalazaka, nego ih samo koristimo kao ilustraciju injenice d a j e u SAD univerzitetskom sistemu bilo i ima prostora za eksperimentisanje. M o d a SAD nauna zajednica jo jednom moe da nastupi sa imaginativnim reenjima za veoma realne organizacione probleme koje opisujemo. U postkomunistikim zemljama, suoeni smo sa situacijom u kojoj su mnoge ranije strukture rasformirane, a odreene kategorije zaposlenih otputene sa univerziteta. Finansijski pritisci su toliko jaki da su mnogi naunici sami otili van univerzitetskih struktura da bi mogli da nastave svoj rad. Jedna od poledicaje d a j e , kako izgleda, i ovde stvoren prilian prostor za eksperimentisanje. Naravno, postoji i rizik od toga da naunici u ovim zemljama ponu da nekritiki kopiraju postojee strukture zapadnih univerziteta, sa obrazloenjem da ovi predstavljaju budunost razliitu od njihove vlastite ne125

posredne prolosti, ali i bez pune svesti o stvarnim tekoama u kojim se danas nalaze sami zapadni univerzitetski sistemi. Uprkos tome, u ovim zemljama ima izvesnih znakova eksperimentisanja. Na primer, u nekadanjoj Istonoj Nemakoj, na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, odsek za istoriju postao je prvi u Nemakoj, moda i u Evropi, koji je stvorio pod-odsek za evropsku etnologiju, pokuavajui time da takozvanoj istorijskoj antropologiji podari droit de cit unutar istorije. Istorijska antropologija postala je formalno priznata kategorija isto tako i unutar Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu, ovde ne unutar istorije, nego, rame uz rame, kao ravnopravna, sa istorijom i socijalnom antropologijom. U isto vreme, n a j e d n o m broju univerziteta u razliitim delovima sveta, fizika antropologija poela je da se ukljuuje u humanu biologiju. Evropska Zajednica pridaje veliku vanost jaanju veza izmeu njenih razliitih univerziteta, i to p o m o u programa razmene i ohrabrivanja novih pan-evropskih istraivakih projekata. Ovi univerziteti, programi i projekti nastoje da se stvaralaki suoe sa pitanjem mnotva jezika u naunoj upotrebi, pa se m o e m o nadati da reenja do kojih oni dou mogu obnoviti jeziko bogatstvo drutvenih nauka i pruiti izvesne odgovore na neko od pitanja to ih je pokrenula problematizacija odnosa izm e u univerzalizma i partikularizma. Utoliko ukoliko se moe oekivati da tamo doe do osnivanja novih univerziteta sa specifino evropskim usmerenjem (jedan primer moe da bude i Europa-Universitat Viadrina u Frankfurtu na Odri), tamo postoji i mogunost za re126

strukturisanje drutvenih nauka bez problema transformisanja postojeih organizacionih struktura. U Africi je proces eksperimentisanja ve otpoeo. Aktuelna situacija u Africi, koja na mnogo naina izgleda turobno, takoe obezbeuje izvesnu osnovu za alternativne oblike bavljenja naukom, koji nuno ne odraavaju disciplinarne pristupe usvojene u drugim delovima sveta. Mnoga istraivanja drutveno-ekonomskog razvoja zahtevaju istraivake metode koji nee biti nepromenljivi nego radije otvoreni za prilagoavanje novom znanju, te koji ohrabruju prekoraivanje vododelnice izm e u drutvenih i prirodnih nauka. Eksperimentisanje se deava takoe i u drugim delovima ne-zapadnog sveta. Ona ista dilema ogranienih sredstava i odsustva jake institucionalizacije disciplina drutvene nauke, dovela je, u proteklih trideset godina, irom Latinske Amerike, do stvaranja veoma uspenih FLACSO istraivakih i obrazovnih struktura, koje deluju kao para-univerzitetske institucije nesputane tradicionalnim kategorijama znanja. Pojava nezavisnih istraivakih institucija u Africi i Latinskoj Americi, mada jo uvekbrojano ogranienih, stvorila je jedan alternativni put za sprovoenje istraivanja. Jedna od zanimljivih karakteristika nekih od ovih institucija jeste ta da one nastoje da udrue specijalistika znanja iz drutvenih i prirodnih nauka malo se obazirui na disciplinarne granice. One su takoe postale glavni izvor ideja za voenje politike od strane vladinih slubenika. Ovo se sada takoe deava i u postkomunistikim zemljama. To se takoe deava i u'zapadnim ze127

mljama. Program Jedinice za istraivanje naune politike (Science Policy Research U n i t ) na Univerzitetu Sasesks (Sussex University) podeljen je izmeu drutvenih i prirodnih nauka u srazmeri pedeset-pedeset. Mada se jo uvek ne moe biti siguran u to da e istraivanja u oblasti drutvenih nauka koja nastaju u ovim novim okvirima imati za rezultat koherentna alternativna grupisanja 2nanja, sa sigurnou se moe rei da, u nekim delovima sveta, stare paradigme i institucije, koje su podignute da bi uvale, gajile i titile te paradigme, nikada stvarno nisu ni funkcionisale, ili su doivele krah. Ovakvi regioni nisu nikada u potpunosti zapali u stare intelektualne orsokake, pa su zbog toga sada relativno otvoreniji prostori u kojima se razvijaju intelektualne i institucionalne inovacije. Ovaj trend samoorganizovanja, koji izranja iz relativno haotinih situacija, moe da nas ohrabri da podrimo druge takve trendove samo-organizovanja, izvan uobiajenih puteva svetskog univerzitetskog sistema. Trenutak u kojem smo nije trenutak u kojem bi postojea disciplinarna struktura bila ve sruena. To je trenutak u kojem je ona tek dovedena u pitanje i u kojem konkurentske strukture pokuavaju da dou do egzistencije. Zbog toga smatramo da je danas najhitniji zadatak sveobuhvatna rasprava o osnovnim pitanjima. To i jeste osnovna funkcija ovog izvetaja, da podstakne ovakvu raspravu, te da elaborira meusobno povezana pitanja koja su nastala. Osim toga, mi mislimo da postoji barem etiri vrste strukturalnih promena koje bi administratori struktura znanja u oblasti drutvenih nauka (uni128

verzitetski administratori, saveti za istraivanja u drutvenoj nauci, ministri za obrazovanje i/ili istraivanje, fondacije obrazovanja, U N E S C O , m e u n a r o d n e organizacije drutvenih nauka, itd.) mogli i trebali da podstaknu kao korisne putove intelektualnog razjanjavanja i konanog i potpunijeg restrukturisanja drutvenih nauka: (1) irenje institucija, unutar univerziteta ili pridruenih univerzitetu, koje bi, po godinu dana, okupljale naunike oko odreenih zajednikih urgentnih tema. Naravno, ovakve institucije ve postoje, ali u broju koji je pievie ogranien. Jedan mogui model jeste Z i F (Zentrura fur interdisziplinre Forschung) na Univerzitetu Bilfeld (Bielefeld) u Nemakoj, na kojem se ovako radi od 1970-ih. Teme za jednu godinu tamo su nedavno bile: telo i dua, socioloki i bioloki modeli p r o m e n , utopije. Od presudne vanosti za uspeh ovakvih jednogodinjih istraivakih grupa jeste da se one unapred i paljivo pripreme, i da baza za angaovanje njihovih lanova bude iroka (kada je re o disciplinama, geografiji, kulturnoj/jezikoj zoni i polu), uz istovremeno dovoljno naglaavanje koherentnosti prethodnih gledita, tako da razmena moe da bude plodotvorna. (2) Osnivanje integrisanih istraivakih programa unutar univerzitetskih struktura, koji prekorauju tradicionalne linije, imaju specifine intelektualne ciljeve, i imaju fondove za neke ograniene periode (recimo oko pet godina). Ovi programi razlikuju se od tradicionalnih istraivakih centara, iji ivotni vekovi nisu ogranieni, i od kojih se oekuje da egzistiraju kao fondovski finansirane strukture. Ad hok kvalitet ovakvih programa, koji bi, 129

m e u t i m , trajali samo pet godina, bio bi izvestan mehanizam stalnog eksperimentisanja, koji bi, finansiran jedanput, na poetku, nakon pet godina, oslobaao uesnike daljih obaveza. Ono to je moda potrebno, to je da se pobornicima brojnih novih programa, umesto da odmah osnivaju nove nastavne discipline, omogui da korisnost i valjanost svojih pristupa, najpre, dokau putem ove vrste istraivakih programa. (3) Obavezan radprofesora na dva fakulteta. Danas je pravilo da se profesori zapoljavaju samo na jednom odseku, po pravilu na onom na kojem su i sami stekli odgovarajui nauni stepen. Povremeno, i vie ili manje kao neku posebnu povlasticu, neki profesori imaju i "dopunski posao" na nekom drugom odseku. Vrlo esto, ovo predstavlja puku kurtoaziju, pa se profesor ne ohrabruje da previe aktivno uestvuje u ivotu "drugog" odnosno za njega "sporednog" odseka. Mi bismo voleli da ovo potpuno promenimo. Mi zamiljamo univerzitesku strukturu u kojoj bi svaki profesor bio zaposlen na dva odseka, jednom na kojem bi on/ona imao svoj nauni stepen, i drugom na kojem bi iskazivao odreeni interes ili obavljao odreeni vaan posao. Naravno, ovo bi rezultiralo neverovatnim skupom razliitih kombinacija. Povrh toga, da bi obezbedili da se nijedan odsek ne ogradi barijerama, zahtevali bismo i da svaki odsek ima najmanje 25% zaposlenih koji nemaju stepen u glavnoj disciplini tog odseka. Ukoliko bi profesori jo imali i puna prava u oba odseka, intelektualna debata koja bi se unutar njih razvijala, nastavni planovi koji bi se u njima nudili, gledita koja bi se u njima smatrala uverljivim 130

ili legitimnim, sve ovo bi se promenilo kao posledica ovog jednostavnog administrativnog izuma. (4) Studiranjepostdiplomaca na dva odseka. Situacija postdiplomskih studenata je ista kao i situacija njihovih profesora. Ovi studenti po pravilu studiraju na jednom odseku, a esto ih se i aktivno odvraa od toga da na nekom drugom odseku izuavaju bilo ta drugo. Samo na nekoliko odseka na nekoliko univerziteta ovim studentima se omoguava da se udaljavaju van svoga odseka. Mi bismo ovo takoe promenili. Zbog ega studente koji rade doktorat u nekoj datoj disciplini ne bi obavezali da upiu odreen broj kurseva, ili da izvre istraivanja odreenog opsega, koja se definiu kao istraivanja/kursevi koji pripadaju delokrugu nekog drugog odseka? Ovo bi takoe rezultiralo neverovatnom raznolikou kombinacija. Ukoliko bi se ovime upravljalo na jedan liberalan ali ozbiljan nain, to bi takoe promenilo sadanjost i budunost. Mada bi nae prve dve preporuke zahtevale finansijske obaveze na neijoj strani, one, kao procenat ukupnih izdataka za drutvene nauke, ne bi trebale da budu previe teke. Trea i etvrta preporuka ne bi, zapravo, zahtevale nikakva budetska izdvajanja. Naa namera nije da ove preporuke budu ograniavajue. Naa namera je da pomou njih podstaknemo korake u pravom smeru. Bez sumnje, postoje i druge ideje koje takoe mogu da pokrenu u ovom smeru, i mi podstiemo druge da ih predloe. Ponavljamo, ono to je najvanije, to je da se o ovim osnovnim pitanjima raspravlja jasno, otvoreno, inteligentno i bez odlaganja. 131