Svetolik Rankovi

STARI VRUSKAVAC

Hronika triju pokolenja

Nije to bila obina trenja, kakvih je puno nae selo; to bee voka za udo i za priu. Rod joj izgledae na grani crn, ali kad se ubere, nije drukije no zrela vinja. Uzme ga u ruku, tvrd je kao kamen; metne ga u usta i pritegne zubima, on puca i prti, a tebi izgleda kao da jede tvrdu jabuku, punu medovine... I drugi su vruskavci lepi, ali je ovaj odvojio od sviju. Kad bude o Ivanu-dne, nigde u selu treanja, i vruskavci svi preli, a na stari vruskavac tek stie. Kad bude sveanik, skupi se ceo na kraj, skoro pola sela; devojke, momci, mlade i ene, pa beru slatke trenje, lome grane dumanski, a vruskavac za to ne mari - on je svake godine sve iri i kitnjastiji. On se ponosno dizao i irio na jednom proplanku, ba pred samim vratima nae kue. Odmah iz dvorita dizao se stari vonjak, sa ljivama velikim kao grmovima, pa iza njega poinjae visoko brdo, i tu, na jednoj uzviici, stajae on, zelen i moan, sa svojim ogromnim crnim deblom prema kome stare ljive izgledahu kao ibljike. Prvi jutarnji zraci obasjavali su njegovo krupno zeleno lie po vrhovima, i on je tada, na svome uzvienom postolju, izgledao kao stogodinji starac koji se raduje blagom i istom letnjem jutru. im smo ustajali izjutra, prvi nam se pogled zaustavljao na zelenim granama starog vruskavca, a uvee, zatvarajui vrata, opet smo ga morali nehotice pogledati, kao da nas je neka neobina sila primoravala da mu kaemo "Laku no, stari vruskave!" A kad nam je postepeno, posle nekoliko prianja i dopriavanja, postala poznata istorija njegova, tada smo mu uvek prilazili s nekim strahom i potovanjem. A kad se zalepra njegovo iroko, reckasto lie i zanjihaju se njegove dugake trkljaste grane, tada se zauje sumorno brujanje i um od koga nam se dizahu kape nad perinom. Uplaenih lica, uzverenih oiju, pruasmo male kudrave glave kroz vrata, starajui se da razberemo to udno utanje vruskaveva lista, u kome nazirasmo neko tajanstveno aputanje. Ali je vruskavac samo brujao i utao, i lie njegovo treperilo je, obrui nam ee svoje beliasto zeleno nalije, a mi ne doznasmo tajnu njegova udna aputanja. Posadio ga je ed. Od njega doznasmo neobinu priu iz dva pokolenja, a u treem se sami naosmo.

- Putovao sam - priae ed - nekim poslom ak u jagodinsku nahiju. Bee u prolee, pa, vraajui se kroz Sabantu, pade mi na um da je ovo mesto uveno sa svojih krupnih treanja. ernuh okom u jedan vonjai i opazih truo debeo panj, a malo dalje lep trenjev rasad, prav ko svea. Iskopam ga noem, donesem kui i posadim onde vie vonjaka. - Hej, deco, od tog se dana okrete sve... Bejah neenjen i ve, bogme, zaao u godine. Pamtim kao da je bilo jue... - I edove se oi odjednom udubie u daljinu i ostae kao prikovane na jednom mestu, a po njima se uhvati neka tanka, vlana magla. Posle kratkog utanja ed mahnu rukom po vazduhu kao da bi hteo rei: "Prolo je!" - pa istrlja oi i nastavi: - Posadio ja trenju, pa obilazim oko nje i tapkam zemlju nogama da se presad bolje utvrdi, kad iza mojih lea stadoe puckati suhe granice. Osvrnem se i - sigurno sam mnogo pocrveneo... Kroz vonjak promie ova moja baba; ali da znate, deco... Ih, bila je to devojka!... Nego ta, ja!... Mali ste vi sad, pa to ne razumete. Da vam kaem samo ovo: sve do tog dana mislio sam da nema vee sree nego se oeniti njome, a drao sam da me ona nee ni pogledati. Ona zastade kod presada i ree mi da je pola u brdo za ovce. Tu poesmo razgovor i, ve zna se... Nije to za decu. Toga asa ja je zareim i dogovorimo se da odbeg ne za mene, poto smo znali da je otac ne bi dao na lepo u moju siromanu kuu. To mi naredismo kod presada, i meni se toga asa uini da ode pola krvi iz mene i sastavi se s tim drvetom; ono mi postade tako milo, i nekako... belaj ga znao, ba sam ga od tog dana zavoleo ka i moju babu. Polivah mu koren, negovah ga kao malo dete i ne mogoh poeti nikakva posla, dok ne obiem moj presad. Kad bi o Cvetima, imam ti ta videti: moja trenja cvetala! Izbila iz jednog okanca dva beliasta cvetia, pa, brate, kao da ti neto predskazuju. udo u svetu!... Po Vaskrsu ja i baba se venasmo, pa neki dan po svadbi naosmo se kod presada. Bee nam ono mesto zgodno i zaklonito, a mi se ne smedosmo pogledati u oi pred svetom, nego tako: krij se po vonjaku... Pogledam drvo, a ona dva cvetia ve svenula sasvim i zametnuo se plod samo na jednoj peteljici, a druga stoji jo zelena. Kaem vam: udo! Druge godine, ba u isto doba krstimo vaeg oca, i ja odmah pod vruskavac. Kao da mu se pohvalim... a ba da vi pravo kaem: htedoh se sit naradovati, onako sam, da me niko ne vidi. Posle ve doe i baba, nosi dete. Setila se gde sam. Eh, deco, kako su sad ove voke ostarile, grane im se ratrkljale i proredile... a kako je to bilo onda!... Beli se samozdana kitina od cveta, pa ti slatko samim oima, a kad dahne, ono pojuri miris, pa ne zna je li slae gledati ili disati... Baba sela uz mene i metnula mi malog u krilo. Oboje utimo i gledamo njegove mutne oice i, deco, preda mnom se odjednom otvori ceo svet... Ja sam od tog asa znao sve ta je u svetu: i za boga, i za anele, i za ljude, sve, sve... Ali sam tada neto najbolje doznao, emu sam se dosle mnogo domiljao. Doznao sam zato ivim... Kazae mi to oi detinje... I od tog dana sam drugi ovek: i u radu, i u kui, svud, svud... Tako poee rasti zajedno i moj sini i vruskavac. Ja i baba ne moemo da se naradujemo srei naoj. A ve ja!... Treba da znate, deco, da je celo nae pleme neobino enoljubivo. Meki smo vam pred enama ka vrapci... Druge godine nae nam se ensko dete, ali ono umre odmah, i vie dece nemadosmo. Posle se ja setih ona dva cvetka na mom presadu, i od toga vremena znam da je onaj vruskavac

neobino drvo... U njemu lei neka sila koja ima neto s mojom kuom. Ej, to mi ne dade bog da to ranije doznam!... ed uzdahnu i zagleda se nekud daleko, ak u poslednji venac planinski, to se kroz mutnosivu maglu dizae na kraju vidokruga. I mi zautasmo... A nad naim glavama zauta zeleno lie i zanjihae se grane vruskaveve. To vruskavac produuje edovu priu, jer se videlo da on nee vie priati... Pojurie nam uz lea trci, i mi svi, kao preplaeni pilii, uurismo se uz eda. On se prenu i podie glavu uvis. - Hej, stare! - progovori ed zlobno. - to mi decu plai!... Prolo je nae... za drugo i nismo no da decu plaimo. Vruskavac se zanjiha ak iz korena, a preko njega zafijukae otra ptija krila i zau se zloslutno graktanje... - I, daleko su mrcine, - povika ed - ak u turskom carstvu. Putuj, prokletinjo!...

II

Posle mnogo godina seasmo pod vruskavcem sa edom. Ja sam ve bio napustio gimnaziju i postao optinski ata. Okupismo se oko eda da nam pria o pokojnom ocu. - Hoete da vam priam o babu... Hmmm... - zamisli se on i kao da se predomilja: valja li vam to priati. - Hej, kakav je to momak bio! U celoj nahiji ne bee mu parnjaka. Stasit, gledan, smeran i stidan kao devojka. ta e, takvi smo svi... A to se veoma svidelo vaoj kletoj majci. - Je li i ona bila gledna, edo? - Hm... gledna! Ni sam ne znam... Pa, bila je, ja bogme! Kad pogleda u nju - kao da si napunio usta vrelom orbom, pa se osvre oko sebe, kao da si neto izgubio. Vrag je znao. Bila je nekako udnovata. Mi se svi zgledasmo, ne razumevajui edovu figuru. Ja sam ba upamtio majku, i sve mi se ini da je bila veoma lepa. - I to je bilo nekako 'nako... van sveta. Milo jadni, va babo, izi'o do vonjaka, kad ona stoji tu i dri se rukom za vruskavac. "Dobro si, veli, naiao... ba tebe ekam." "A to?" - upitae on. "Hodi blie da ti kaem..." I kad je onaj veselnik priao, bio je ve poseen kao kosom. Take je oi imala!... "Veli li mi da idem odavde?" - kae ona njemu. "Pa kako ti hoe... Nije ti ravo ni tu." "Zar pod ovim drvetom?... Jok, ja hou da ostanem kod tebe" - veli mu ona i gleda ga avolski, pravo u oi, pa

see kao ljutim noem. "Vala, moe; meni je pravo, samo ako tajo rekne... Eno ga pred kuom, da ga zovemo." Otiao sam kad zovu... nije vajde. Ona se zacrvenela kao da e sad krv kanuti iz onih jedrih obraza. Prie mi ruci, a vidim da sva drhe. Gledam je ja 'nako obino, jo se ne nadam belaju, i ekam da progovori koje od njih. A oni oboje oborili glave pa ute... - Vika li ti mene, Milou? - kaem ja. - Jes, tajo... Eto dola Ruica, pa ja bi' te molio nek ostane... ako ti veli. I on skide kapu i poe k meni. "Kako da ostane... gde?" - udim se ja. "Pa... za mnom. Ako veli, da se oenim." Mene kao da neto udari po srcu. Istina, devojka je iz potene kue, i otac joj je boljeg stanja od mene. Ali denabet devojka. I njeni su ukuani muili muku s njom, a da je pustim u kuu, unee mi vatru i zlo... Ne znam ja jo da je ona sama dola, no mislim da je Milo domamio. Kako u da vratim devojku! Okreni, obrni, pa pruih ruku... Uvedosmo je u kuu i ve, kao to je red, oglasismo kuburlijom... udi se svet; usred dana! A ta se posla vre samo nou. Po ruku doe i Smiljka, njihova prva suseda. Od nje ti ujem: posvaala se, veli, sa snahom, pa, kae, za inat njojzi dotrala Milou... To je ve zlo... crnje biti ne moe. Ali ta znam, nego hajde na mirenje novom prijatelju, a posle ve po redu, zna se... erupaju te na sto strana dok se jednom ne zavri sve veselje. Tako ti je to... Kad provedosmo svadbu, doem ja jednog dana pod ovaj presad i legnem ba na onu rudinu onde. Tu mi se prisni neobian san. Kao doveo ja u kuu veliku zelenu prugastu maku. Ide ona za mnom lepo i umiljava se oko mojih nogu dok je ne uvedoh u kuu. Oko proevlja sede sva eljad. Zelenka klisnu, pa stade skakati s glave na glavu svima redom i grepsti lica svojim otrim noktima. Za asak nas sve obli krv. A Milo, jadan, oklembesio glavu, boe sauvaj, kao mrtav. Poiskakasmo svi iz kue i niko se ne usudi da ue unutra. im se koje pojavi na vrata, maka se nakostrei, podigne rep i ikne nosom... Znao sam ve ta je to, im sam pod vruskavcem sanjao. Samo sam stego srce pa zebem i ekam kad e da se zavitla vijor nad mojom kuom, a ne smem nikom ni rei da kaem. Prooe, bogme, tri godine; rodiste se vas dvoje, a u naoj kui sve kako valja. Zaboravio sam sve slutnje, pa ne bih se vie seao ni onoga sna, da ga nisam pod trenjom usnio. Ovako sam sve pomalo strepio... Odjednom se zavitla vijor pred ovom naom kuom, navukoe se crni oblaci na nebesima, grunu grom i prte nepogoda... Ama iz sred vedra neba!... Vrati se iz vojske neki ivan; zvali smo ga, po majci, Jovanin. Ne znate ga vi. Bio je naoit momak, a nosio se kicoki - vojnika posla!... Devojke da se polome za njim, a on nee ni jednu. Nee, veli, da se eni, da se okiva 'nako mlad.

Proe pola godine, a u kui mi neto nije sve u redu. Milo oborio glavu, pa samo gleda u zemlju i ide za poslom, a njoj ne moe oiju zgledati; jednako zvera, vrti se, kao 'natema... ta bi eni!? Dete se zaplae, ona udri u kletvu. Kao da ga nije ona rodila. - Snaho, - viknuh jedared naljuen - trpeu ti trista drugih uda, ma decu mi ne kuni! Ona obori glavu, i vie ne uh kletve. Jedared obilazim njivu iza kaare; bila je zasejana kukuruzom; gledam je li zreo pasulj za branje. to blie kaari, sve bolje ujem neki razgovor. Poznadoh da su oni: htedoh obii, ali me neto zagolica da ujem ta govore. Nisam ih nikad sluao kad su nasamo, pa daj, reko, da ujem ta te vere ine. - Ama si se mnogo predrugojaila - veli joj Milo. - Istina, nisi ni dosle bila milostiva srca, ali tek... tek... - Vidi, slave ti: hoe ovek da se mazi kao dete!... Kako bi hteo, da te nosim u naruju?... - Nemoj, bolan, tako. Ja bih za tebe sve dao... - Idi, idi... bei!... Ostavi me! - uzvikuje ona srdito, kao da joj je ko seo za vrat. "E, moj veselnie" - mislim ja u sebi - "nisu takve ene za nas. Ovako mekuni ljudi ne izlaze na kraj sa avolima." - Ej, kuku... dokle e se ovo trpeti! - uzviknu ona oajno, kao da su je zlikovci opkoleli. - Ama reci ta hoe... reci samo, pa da poginem za tebe. to god hoe... sve!... Zar nisam uvek pred tobom, kao da sam ti sluga: samo ekam tvoje zapovesti?... - To i jeste zlo - odgovara ona zaguenim glasom i reko bih da jeca. - to mi nisi gospodar... to si me... Ali nita... bei, idi, molim te. Milo se okrete i poe kui. Stigoh ga u dvoritu. Iae kao blesav: oi mu se sjaje i nekud blude, a usne se miu kao da se sa sobom razgovara. - Moj kukave! - rekoh mu i htedoh se zaplakati od alosti, gledajui ga onako pometena i oaloena. - Vidi, ona ti sama savetuje kako da postupa s njom pa da te voli. - Kako, tajo? - pogleda me on iznenaen i zastien. - Leskovak, sinko, pa po mesu; to ona hoe. Vidi da je pobesnela meu nama, koji nismo naueni ni rune rei progovoriti. - Ne mogu, makar nam i kuu zapalila. A ti, ako moe, eto je, pa udri!... Po ruku htedoh otii na reku da pregledam branike pored luke, ali me spopade nekakav drem, te mi se u hodu oi krpe. Naslonim se uz jedan plast mu'ari, taman prema vruskavcu, i poeh kunjati, kad kroz vonjak stade neto ukati. Pogledam - Ruica. Oborila glavu kao da

ide na gubilite, ruke sastavila napred i prste grevito splela. Doe pod vruskavac i pogleda uz grane mu; obie oko stabla pogledajui preko grana, pa sede uz drvo. Boe sauvaj, izgledala je kao mrtvac: ni kapi krvi... Sedi tako pod drvetom i gleda nekud daleko, preko maglovitih i gustih trudeljskih planina, i reko bih da nita za sebe ne zna... "Da li su to kaki neznani jadi to joj duu mue, Gospode blagi?" - mislim se zauen i preneraen. - "ta joj je... ega joj nema u mojoj kui?... Ovo nije bes, vidim... ovo e biti neka teka bolest, ja li drugo zlo..." - I taman da poem k njoj od plasta, a Mara, tek to bee prohodala, izbaulja iza vrljika, pa kad je ugleda viknu je: "Nano!..." Ona se i ne osvrte. Dete opet zovnu, pa poe k njoj... Znate li ta je bilo?... Kad joj dete pade na krilo, ona se tre; pogleda ga zaueno, pa odjednom, kao da se priseti neemu, podie dete u visinu i... ne znam... moe biti da mi se inilo... ili u strahu, ne znam... Tek izgledae da e ga sad tresnuti o zemlju kao dulek... Ja dreknuh iz glasa i ne znam kako sam preskoio ital od osam vrljika, ali se za trenutak naoh uz nju. Ona isto onako drae podignuto dete, gledajui me uplaenim i zauenim pogledom. Oteh joj dete iz ruku i, savladan uzbuenjem, sedoh uz nju. - ta uini, bolan?... ta htede uiniti od ove makanje? Ovo je tvoj porod! Ona ne okrete glavu k meni. Gledae u are na kecelji, prenosei oi s pruge na prugu kao da ita knjigu. Dugo samo joj govorio, ispitivao je, savetovao, ali ona ni rei; samo joj se obrazi menjaju i grudi nadimlju. Naposletku se i ja naljutih, pa joj otro napomenuh da u mojoj kui neu trpeti takav jogunluk. Ona skoi i samo progovori: "Dobro, tajo", pa ode kui. Proe vee na miru, a u zoru me razbudi vika i kukanje Miloevo. - ta je naopako: jesu li deca iva? - iva - odgovori on, gledajui plaljivo i zaueno kao ovek kad ga snae neto o emu dotle nije ni sanjao. - iva su... ali nje... Ruice nema. - Bog s tobom, - viknuh mu - jesi li pri sebi! Odranila ena na vodu, ili tako to... nekim enskim poslom. Ja sam je sino karao, pa da nije otila kui. - Nije, sve sam obiao... Posle ponoi osetih da je nema. Poekam dobar sat, pa ustanem da je potraim. Obio sam celo selo, pa nigde ni traga... Po ruku nam donee aber da je nestalo i ivana Jovanina. Nekoliko otresitijih ljudi dooe, pa mi otvoreno kazae da su mnogima u selu bile poznate veze ovih begunaca. Samo iz nae kue nije niko nita znao. Tako, obino, i biva!...

ta smo sad mogli initi?... Javili smo vlasti, raspitivali preko ljudi, traili na sve strane, pa kad niotkud ne dobismo glasa, uutasmo i poesmo gledati imanje i decu. Tako prooe pune dve godine. Treeg leta pozove se prvi poziv narodne vojske na kuluk da gradi neke aneve ak iza Pirota. Ode i moj Milo. Ba sam u neku ruku voleo sto ga odazvae, jer mi bee teko gledati ga onako salomljena i veito tuna. Drugi ljudi, brate, izgube i dete, to je oveku najmilije na ovom svetu, pa opet vidi: posle nekoliko nedelja, pa bogme i dana, smeju se i ive 'nako kao da je sve kako valja... E, a mi smo drukiji. Ne moe pusto srce zaboraviti druga, s kim se naviklo i nekako zavolelo ga!... Kau mi posle susedi da je Milo na kuluku radio ka vo, da mu se svaki ivi udio kako ga snaga snosi; ali on je utei razbijao kamen tekim maljevima, terao kolica, pripaljivao mine, posluivao stareine... Posle ve ovo drugo priao mi je eri. Njemu je Milo sve kazao. Doe jednog veera meu radnike pogranini andarm, pa pita ima li koji Klenovianin. Nai mu priu i odmah ga poznadu. Bio je to neki eri iz Jelovika, pa otiao u andarme. - Ene, ba tebe i traim! - viknu on, kad ugleda Miloa, i odmah ga odvede na stranu. - Zna li, bolan, gde ti je Ruica! - Gde je, ako boga zna? - privie ovaj ojaenik zaprepaen. - Eno je iza one planine, u pograninom selu, sa ivanom. Poznao sam ih oboje ima dva meseca, i esto prolazim kroz to selo, ali im se nisam odao. Hteo sam prvo tebe da izvestim kako bilo, pa kad ujem da na srez kului, obradovah se. - Kako li ive, due ti? - The, avolja posla - odgovori mu eri, pa ispria kako je doznao da onaj krijumari, pretura stoku preko granice. Smesta odu obojica granici; Milo se i ne javi stareinama. eleli su da je zateknu samu, pa se tako i dogodilo: onaj otiao na svoj noni posao. Kroz pukotine na vratima izbija svetlost; vidi se da gori vatra u kui. Milo priviri, pa kad je ugleda uz vatru snudenu, kako sedi oborene glave i gleda sjajna povesma plamenova kako se igraju i trepere pred njenim oima, gurnu vrata i utra u kuu. Za njim eri u andarskom odelu. Ona samo ciknu i stade prenositi oi s jednoga na drugog. - Ruice, zar nas ne poznaje?... Eto ti Miloa - kae joj eri. - Zar tako ti mene, bolan!? - progovori i na kukavac. im u njegov glas, potra i pade pred njega, pa mu obgrli noge.

- Oprosti, tako ti one dece, ali idi odmah... Idi odavde as pre... ja ti nikad vie ne mogu biti to sam ti bila. eri bio vet ovek, pa se doseti jadu. Uhvati je za ramena pa privue: - Hej, snao, zna li ti da si venana ena ovome oveku. Vlast mi je naredila da te silom dovuem u Klenovik... Ima zakona u ovoj zemlji!... Ko e da gleda onu pile?... A onaj e tvoj omastiti kurum... Znam ja e je on noas... - Ne, tako ti nebesa! - povie ona i stane se osvrtati oko sebe. ...Tamo-amo, pristane ona da ide s njima, samo da ivana ne diraju. Odu svi troje pod logorite i tu konae. Na crnu nau nesreu, eri se odvoji podalje od njih i zaspi, a oni sve do zore govore i preteruj se. Nee ona ni da uje za Miloa. - Ako me - veli - i odvue silom, ja u trpeti dok ivan ne doe da me opet vodi. A tebe - kae - ni oima ne mogu gledati. Pa jo ga stala ruiti: kakav je on ovek da vraa enu koja ve dve godine s drugim ivi! ta u ti, veli, sad?... eri mi posle priao da je Milo bio kao mrtvac u svanue, kad ga je on video. Oborio, veli, glavu, pa samo uzdie... A 'nako, kae, ne izgleda da to misli: samo uti i kao da nita oko sebe ne vidi... Kad se rasvanulo, on zamoli eria da mu priuva enu, tu, u zaklonu, do mraka, a posle, veli, on e znati kud e je. Tako ode na rad... Javljao se, kau, komandiru i pitao: bi li ga pustio kui, a ovaj rekne da ne bi smeo drukije, ve ako mu je umro ko od najblie rodbine... Onda on uskiju u ruke, pa tamo na neki crn stenovit breg, s koga odvaljuju kamenje. Dubao je kamen do podne, pa onda treba da se namesti dinamit i da se pripali... Oko podne doe ovima, i tu se dugo s eriem razgovarao. alio mu se kao ne mari za ivot, i sve mu onemilelo.... Ali nikako, kae, ne moe da pomisli: da se ona opet vrati onome i da bude njegova... Tu se rastanu, eri rekne da e ih bajagi ekati do mraka, pa da ih sprovede donekle, kad ve ona pristaje da ide lepim. Milo mu rekne da hoe jo s njom da razgovara... Tako je odvede pravo na onu stenu koju su jutros na dvadeset mesta izdubili. Sednu u ipraje to visi nad samom stenom... Ko ti zna kako je to bilo!... Kad se prolomio pucanj i kad se rasturie oblaci dima, ugledali su meu razbacanim stenjem nekakve krpe i - delove njihovih telesa...

III

Mnoge su godine protekle od edova prianja. ed je, valjada, odavno istrulio. Samo se jo zadugo, do poslednjeg dana, poznavalo mesto na vruskavcu, s koga se usred mirna dana, ba kad ponesmo eda na groblje, oenu najdeblji stub i pade sa umom i treskom... Porasli su i davno stigli za branje izdanci starog vruskavca; odnee i druge kue dosta presada, ali svi u selu vele da ni jedan presad nema tako lep rod kao stari vruskavac... Kad stigoh za enidbu, naroito se opomenuh vruskavca. Ta on mi je i 'nako vazda pred oima, i nikad ga ne pogledam a da mi duu ne obuzme nekakav nejasan strah i slutnja... Ali tek kad nastade vreme, pomislih da sad treba dobro oi otvoriti... Toliko se uda poini oko toga drveta, i ve dva pokolenja, koja pod njim odrastoe, davno sanjaju veiti sanak, a ono se jo ponosnije uzdie onom plavom svetlom nedogledu, umei i uborei irokim listom... Ta on nije svakad nesreu donosio! Eto, ed je lepo proiveo sve do smrti oeve. Raunao sam da e i tu biti kakva reda; edu je bio dobar, ocu mi zao, i sad je red da meni bude dobar. Ma opet se opomenuh one edove: "uvaj se sam, pa e te i bog uvati." Stao sam smiljati kako u "otvoriti oi". Pitau starije, najpotenije ljude, dogovarau se sa starom tetkom mi Makrenom, razgledau i ja sam... "Nisam ba ni ja tako... hm..." - pomislim u sebi, i sav mi taj posao izgleda kao kad ovek pazari volove, ili tako to... Zaboravio sam bio na dve stvari: preumio sam edovo prianje o njegovoj i oevoj enidbi kako su oni brzo "naredili stvar", i nisam se seao nae opte mekunosti prema enama. Ja sam, ini mi se, bio jo slabiji od njih obojice: im ugledam devojku, odmah mi zaigra neka magla pred oima i osetim takvu vruinu... uh!... Jedne godine, ba u pregrtu, odmaramo se posle uine pod zelenim brestom. Doli mi susedi pozajmiari da mi vrate nadnice, pa nas ima dosta pod brestom. Svi polegali, neki, bogme, ve hru, pa i ja se naslonio na ebe od sedla i predao se dremu... Pred oima mi se ve muti, u glavi se mea utanje kukuruznog perja i jutronje vikanje optinskog birova, i u isto vreme gledam onu nategu to je kopai jutros rasekoe motikom... Odjednom, usred toga polusna, osetih da me neko gleda, upravo uini mi se da se moje oi sastadoe s neijim vatrenim oima, od ega mi drhu kapci, pa ne mogu ni da ih otvorim... Proe kroza me nekakva struja, malko se rasvestih i otvorih oi... Budi bog s nama!... Nikolina ivka, moja prva suseda, nekako avoski zamirila, pa me strelja onim ljubopitnim i udnim pogledom... Nisam je dosad ni smatrao za devojku: viamo se po desetinu puta na dan, pozaimamo se, i tako... Ali ja nju ne gledam drukije no to gledam njenu majku, ili moju sestru, ili tako neku enu... obian boji stvor, pa to mu je... A gle sad!... udim se i ja ta je to: odjednom ugledah u njoj devojku, ba pravu devojku, kao one pred kojima obaram oi. I sad sam odmah zatvorio one kapke, pa posle lagano - lagano otvarao samo jedno oko...

Ona isto onako avolasto miri, samo joj se sad, reko bih, i usne razvukle u nestaan posmeh... "Smeje mi se to sam zamurio", pomislih, pa otvorih oi, ali ih moradoh jo bre zatvoriti, jer otud udari itava vatra na mene. "O, 'natema je, i ona devojka!..." - udim se, i nikako da doem k sebi od takvog iznenaenja, a oseam da se od ovog asa mora drukije misliti o ovom avolu... "Pa dobro, naposletku", - mislim u sebi - "devojka - pa ta!?..." I im pogledam u onaj zeleni burumak na koji se naslonila rukom, odmah vidim da oi ne smem krenuti navie... Ne znam koliko je vremena prolo dok smo se mi tako oima zaigravali, tek odjednom se ia Nikola tre i povika: - Deco, dosta je odmora. Na rad!... Uvee, kad poosmo kui s rada, pirnu vetri s planine, udari nas meka hladovina po znojavim leima, pa se osetih lak, poleteo bih... I tada osetih neku samou, neku prazninu na dui, iako idem s tolikim svetom... Jo mi neega nema, a ne znam ta je... Reko bih da oseam samo da je to neto neobino svetlo, dragoceno... kao ono to se pria u vilinskim i drugim priama... Da mi je tako neto, a i sam ne znam ta je... Tu mi padoe na pamet dananji pogledi ivkini, i isto se zaudih sebi: ta mi je bilo. Naljutih se na sebe, jer mi to devoje doe obinije od svake obine enske. Ba u da probam. Priem napred enskadiji, jer ona uvek grabi put. - ivka, metnu li ti one kaike ispod debla u torbu? - Ja to sam?... Valjad' u pola sudova ostaviti, a pola poneti... - Znam, nego... - Hajd', hajd'... gledaj svoja posla! - odgovori ona otro, kao to ve obino enske odgovaraju. Sad se udim njoj: eto, vidi, i ona sad... 'nako obino... ka uvek!... A ono danas mora biti da mi se prisnilo?!... Ali kako kad znam sve?... Znam i to da nisam spavao!... Kad je viknuo Nikola, bio sam budan, odmah sam ustao. "Najposle, kako bilo", rekoh u sebi i predadoh se onom lepom raspoloenju koje dolazi na ovako tihoj veeri. Doe nedelja. Ruao sam rano, pa stojim pred kuom i mislim se ta u ovako zaludan. Pogledah u stranu, i pred oima mi zatreperie grane vruskaveve, okiene divnim plodom, obasjane toplim suncem... ta e bolje: odem te se popnem na trenju i stanem birkati i kidati najzrelija zrna. Tako se ja uutao na jednom gustom stubu, jedem trenje i neto se zamislio...

Odjednom ujem razgovor blizu trenje. Pogledam kroz lie - vidim ivku. S njom snaha joj i Kata Ignjatova. Kad dooe pod trenju, stadoe. Mora da su odmah pogledale uz drvo, al' me nisu opazile. Posedae pod drvo, neto malo proeretae, dok e Kata rei: - More, ekaj prvo da jedemo treanja. Hajde, mlada, na drvo. - Ne smem, slave mi. Evo deverke, ona je slobodnija - odgovori mlada. - Boji se i ona Duana, mladog gazde, - smeje se Kata. Ja se zgrio kao mi, samo da me ne vide i da ujem ta e jo rei. - Pi - ha... zar onoga?... Njega se samo abe boje - odgovori ona u smehu, ali dosta odlunim glasom. Zatim ustade i stade se uz vrljiku, koja je naslonjena uz vruskavac, peti na drvo. "Gledaj ti... suknjara jedna!..." - ljutim se ja i sve se vie zaklanjam za stub. "ak i ona tako o meni misli... Ja ta li one druge vele?!... Pravo kae ed: je li ono samo u suknji - od avola je... I kako nas to brzo poznadu! Znam da ne bi tako rekla o Vojinu, naem prvom susedu..." - Ej, da hoe otkud naii Duan - opet se smeje Kata. - Samo da bane pod trenju, pa da pogleda navie... - Ih, jadna! Pobego bi on jo od onog korova, im bi vas pod trenjom ugledao - odgovori ova i penje se pravo uz moj stub, birkajui uzgred zrela zrna. Grane na kojima se drim ljuljukaju se lagano pod teretom, a mene obuzima sve vei nemir, sve udnija zebnja. Ba mi je nezgodno... Odista bih rado pobegao... mnogo bih voleo da ona nije dola. Istina, ja je opet onako smatram... obino, kao i sino. Ali tek avo bi ga znao, nekako mi sad neobino na dui... Najgore je to e sad da natrapa pravo na mene. Mora se uhvatiti za granu na kojoj su moje noge. Evo je, sad e!... Ona potee ruku navie da se uhvati za granu, podie glavu i... ostade tako za asak. Mora da sam joj izgledao mnogo smean kad se ona povrati oas i razvue usne u smeh... Ve otvori usta da neto kae, ali ja napravih tako iv i reit izraz na licu, te se ona zaustavi i pogleda me najpre ljubopitno, pa posle s podsmehom. Razumela me da se bojim vie od onih dveju , pa valjada reila se da se malo proali na moj raun. Ispe se jo navie, pa stade pravo prema meni i pogleda me udno onim svojim sjajnim oima. ta ti se tu nije videlo, u tom jednom pogledu!... Ja samo osetih kako mi se usne koe jer bih se hteo nasmejati, ali se usta smrzla... Kad sam itao Ljubomira i Jelisiumu, koga sam, zajedno s drugim knjigama, uzimao od apotekara u varoi, onda sam video da se tako neto moe oseati to sam ja sad osetio. Doe mi ba sasvim druga devojka, uini mi se tako svetla i nekako... ne znam ni sam kako da kaem, nekako uzviena i onako... oseam da mi je slatko uz nju. Obaram oi, a oseam njeno disanje i zanosi me miris bosiljka i rutvice, ime je iskitila glavu i grudi. I jo osetih onaj

naroiti opti miris devojake opreme. Jer one, kad savijaju praznino ruho, umetnu smiljkitu i mnogo drugo miriljavo cvee, pa posle jo izdaleka osea miris praznine odee. Zaneh se tako, pa ne znam kad bih proslovio, da ona ne otvori usta. Uini mi se opet da e neto rei, pa mi se odrei jezik. Brzo joj proaptah: - Ne govori, slave ti! Nemoj me odati. - to, boji se? - odgovori ona tiho, a u oima joj gori, gori... - Tvoja posla! - rekoh joj i nasmejah se usiljeno. Ko bajagi ja razgovaram s njom 'nako obino... A zaboravio sam da je to ivka Nikolina. - Pa onda neka... nek nas uju - veli ona jo avolastije, i kao hoe da vikne. - ekaj... neto da razgovaramo - apuem ja zbunjen, i istog trenutka udim se otkud mi to doe na pamet. ta ja imam da s njom razgovaram!?... Zaudio sam se, pa ekam samo ta e da bude. Ona se kao uozbilji, ali joj na usnama jednako igra podsmeh. - Pa, dele... ta e? - pita i naginje se sve blie k meni. Ba mi nezgodno... Klecaju mi kolena!... "Ala li je lepo sad leati gde u hladu... Koji me vrag donese na trenju?", mislim se i gledam kako bih se nekako leima naslonio na stub. Ali ne moe. - Ej, more, kamo trenje? - viknu ozdo Kata. - Gde si to, ne vidimo te... - ekaj, moja je gua starija - odgovara ona sasvim obino, kao da je odista na drvetu sama. A meni ape: - Hou li da im kaem za tebe? - Ne, molim te. - Nalomi grana brzo, pa mi daj da im bacim. Ja sam lomio ne gledajui ta radim, a ona je uzimala iz mojih ruku okiene divnim, crnkastocrvenim rodom grane, pa ih bacala pred svoje drugarice. Naposletku mi ree da je dosta. Ja se obazreh, a ona dri pune ruke grana, kida i jede trenje. Opet se namestih uz nju jer mi je odista na tom mestu bilo najlake stajati. Ona mi prinese nekoliko treanja ustima i nasmeja se. - Neka, jedi ti - proaptah. - A zar nee iz moje ruke?

Ja odjedared obavih ruke oko stuba i oko nje, pa joj se jo vie primakoh. Ona me pogleda malko onako... uzverenim oima i kao da oekivae ta e sad biti. Izmeu naih glava trkljaju samo one grane koje je drala u rukama. Ja se opet zbunio, pa se zaklanjam za to lie, a ne smem rukom mrdnuti. - Dela, ta imamo to da razgovaramo - proapta ona saiui me oima. - Eto, 'vako... - promucah ja, a ruke mi sve jae dru. - Kako, zar tako samo da stojimo na trenji! - ree ona i podie jednu obrvu uvis, i ta me obrva ba mnogo zbuni. - Ima li ta da mi kae? - Imam... samo, zna... kako bih... - stadoh mucati i u isto vreme domiljati se ta da joj kaem. O, da je proklet brz jezik!... Ali se mora neto govoriti, a kad je drim 'vako rukom, ne mogu joj govoriti o kopanju. Nego ja to sad velim, a onda mi samo proleu kroz glavu neka uda, ali 'nako - nikakve misli za odgovor. - More, ti bi se enio, a? - proapta ona, i ba videh lepo kako se i njoj skupie usne, pa ne moe da se nasmeje. Ja ne pomislih ama ba nita o tim reima, nego jedva doekah da mogu to odgovoriti. - Ja, jest, jest... - Pa eto... hoe Katu? - zapita ona, a usne joj se povukoe u stranu. - to... kad si mi ti blia! - rekoh i opet se zaudih otkud mi dooe ove rei. - A zar bi me uzeo? - Hoe poi? - promucah, i ona mi taman metnu ruku na rame, a ispod same trenje privika neko: - Eve ih, crnjano... da vidi samo! Kuku jada!... To li je ona to se ne boji! - Crna deverka, silazi da ko ne doe - privika joj snaha, pa stade brino nametati vrljike i osvrtati se... Za jedan trenut ivka se izvi iz mojih ruku i slete niz drvo... ujem samo kako se ona stade smejati - zacenila se od smeha. Ja se naao u udu: kud u sad? Znam da se mora niz drvo, ali kako u im u oi pogledati, kako u stati pred onog avola - Katu... Kad ja stadoh na zemlju, one se sve tri smeju i gledaju kako izgledam. - Je li kaem ja! - vie ivka. - Zar ne vidi da se smrzao, a one priaju o grljenju i ljubljenju, ha-ha-ha!... - Ha-ha-ha... - smeju se i one, a ja se dosetih lukavstvu, pa se uzeh ko bajagi snebivati i stideti.

ivka ih je prevarila. Laknu mi na dui, i ja se odmah stadoh osvrtati kako bih strugnuo... One odoe brzo, a ja sedoh pod trenju da se odmorim, jer me noge ve jedva dre. Setih se odmah svega, i odjedared mi sve doe strano, neobino... ta sam ja to uradio?... Zareio devojku... Je li mogue... ja, ja zareio ivku!?... I sve mi to novo i strano, i kad se osetih ovako usamljen, poe mi bivati sve stranije. Bar da imam koga druga ili roaka, ili tako to... pa da se posavetujem. Ali sad je sve dockan... svreno je!... Velim da je svreno, i opet ne verujem sebi samom. Otkud je svreno kad je sad sve po starom... ja sam, eto, sam... slobodan, a i ona tako... Moe se, ako hoe, i udati za koga... I tada, pri toj misli, osetih da je zbilja sve svreno, jer me neto neobino zabole kad pomislih na njenu udadbu... Nema tu druge: ona je moja!...

***

Neu priati ceo na ivot, jer nemam ta osobito rei. Ovo sam ispriao opirno samo da se vidi kako sam i ja poao tragom svojih roditelja koji su ovakve "stvari" brzo nareivali. Stade im pred oi devojka, i - gotov posao! Ja sam mislio da e to sa mnom sve drukije biti; prvo, stoga to sam imao pred oima gorko iskustvo; drugo, to sam bio unekoliko kolovan; i tree, to se to ticalo mene, a moja istorija ne moe liiti ni na iju. Ja sam oekivao za sebe sve neto osobito: i ena mi je trebala odnekud iz daleka, iz dalekih, ali uvenih mesta... A ono sve izae obino: oekujem suenicu preko dalekih gora, a ona mi avolasto mirka pod, tako rei, samim nosom... Posle ve, kao to rekoh, sve poe obinim redom, dok ja ne odoh u vojsku. Raunao sam da neu sluiti vie od meseca - tako je i po zakonu. A ono ispade drukije. Upisali me kao dvogoca. Videlo se da je to pogreka; ja sam znao ak i otkud je potekla, i znalo se da e se ispraviti. Ali dotle je valjalo ii i sluiti. Ostavim kod kue dva momka, da gledaju imanje, ivku da gleda kuu i eljad, a ja odem pod barjak. U vojsci me zadrae nepuna etiri meseca. Trebalo je neprestano da neko tri iz nadletva u nadletvo, a ja nisam imao koga, nego je sve ilo svojim redom, onako vojniki... Iz nae okrune pukovske komande otisnuo se jedan beo tabak hartije, i dok ga nisu svega ispisale razne komande i vlasti i priile mu nakit jo pet tabaka, koji su pronoeni valjada celom

zemljom, - dotle sam ja, kao i svaki regrut, poteno "dinario, poario", sluio kralja i mislio o svojoj kui. Ba onoga dana kad sam predavao odelo i oruje u "cajkuz", dobijem pismo iz mog sela. Otvorim - nema potpisa, samo nekoliko rei. Javlja mi se da ivka mnogo aikuje s Vojinom, naim susedom: idu zajedno po iblju i svud... Poleteo sam kui kao bez due, i sve sam mislio da iv neu stii. A kad stigoh, u kui sve obino: i eljad, i momci, i ivka - svako gleda svoj posao. Mislio sam da u zatei lom i okraj, a ono nita. "Daj da priekam", pomislim u sebi, "doznae se ako to ima." Nita ivki ne govorim nego jo gledam da joj budem to miliji. Po ceo dan sam oko nje, naem se u poslu, a ona mi privikne: - ta si mi se prilepio uz suknju kao krlja, pa samo pilji u oi? to ne ide u optinu, na posao, kao svaki ovek? - More... ii u, dok se malo odmorim - a ba sam je hteo pripitati bi li volela da joj se ko drugi prilepi uz suknju. Ali pusto meko srce!... - Umoran si!... Ej, hladovino! - odgovara ona i podsmehuje se. Proe mesec dana, ne opazih nita. Samo bi me na sastancima poneki pecnuo, ali onako izdaleka, jedva sam se doseao rei, a niko nee da kae to jasnije, da ga mogu pitati. Jedared se vratih s posla mnogo ranije no obino. Vraam se kui, a neto me obuzelo udnovato: kao groznica, kao neka drhtavica, ne znam ni sam kako... A opet sam tome ja kriv: idem kui, a jednako mislim o onome zlu koje se sve vie otvarae pred oima. Sve ih gledam u pameti kako aikuju... i trista drugih uda. A u glavi se sve vie muti. Tako uoh u vonjak. Na drvljaniku stoji sikira u jednoj kladi; neko poeo cepati drva, pa ostavio. Uem u kuu, sve mirno. Deca brljaju po pepelu oko banka, a sestra mi Mara pere sudove. - Gde je ivka? - zapitam, a noge mi klecaju, bog e znati od ega: ili od straha ili od umora. Kako u se umoriti kad sam polako iao!... - Tu je... sad izie... - odgovori sestra i obrte oi u stranu, pa se bre sae i htede produiti posao. Ja joj prioh kao u bunilu, povukoh je navie i zapitah gledajui je pravo u oi: - Govori, gde je?... Znam ja sve... Sad u sve pobiti... - Ne, ako boga zna!... Nije nita sigurno, nego se valjada onako tek... Odista sad izie iz kue. Da nije gore u vonjaku... Izioh iz kue polako. Doe mi na pamet pria edova kako su moji roditelji odleteli u vazduh... Prolazei pored drvljanika, uzeh sikiru i opet pooh lagano... Hiljadama raznih uda preleu mi kroz glavu: as ih vidim kako se grle i ljube, as kako begaju iz sela, kao i moja majka, as gore i crnje... a nita ne mislim ta sam ja tu i ta meni ostaje da inim. Idem, a

oseam da se sad svrava... Neto me vue, i ja dobro znam kuda u: pravo pod vruskavac, jer tamo je poetak svemu, pa mora biti i kraj... Tamo je sve, i ja to tako znam kao da gledam... Eno, belasa se muka koulja kroz granje... Dosad sam kao pomalo i sumnjao, ali sad me sasvim ostavi prisebnost. Samo naie neka gustina pred oi, neto se tamo pod vruskavcem zaareni... vidi se dvoje kako sede jedno uz drugo... Da li proe mnogo vremena ne znam, tek ja sam istoga trenutka bio pod trenjom, sa zamahnutom sikirom, ne znajui ni sam ta e biti na kraju... Samo mi se inilo da ve oseam zadah vrele krvi i da je meni doao poslednji as... I u tome udu ugledah one sjajne zapovednike oi, kojih se nikad nisam mogao nagledati, kako me zaprepaeno gledaju, kako su zauene, kako se sija u njima neizmeran strah i molba... Sikira ostade podignuta, kroz ljivik promie sve bre i bre bela koulja, a one sjajne oi podigoe se uvis i nestade ih... Sikira pade naglo na deblo vruskavevo. Ne znam zato je ba tamo morala pasti. Drvo zadrhta, strese se, pa opet ostade mirno. Meni se odjednom prohte da udaram o to prokleto drvo, da seem, da nitim sve oko sebe dok oseam i poslednju kap snage. Udarac za udarcem odjeknu kroz miran vonjak, as potmuo, nejasan, kao da bije u trud, as jasan kao zvono... Zbacih sa sebe odeu, okupah se u svom znoju, a sikira samo izlee u visinu, sevne prema suncu i pada na zasek, odbijajui krupno iverje... Odjednom zadrhta vruskavac, strese se i opet stade. Jo jedan udarac, dva, tri... vruskavac krcnu, pokrete se i odjednom se srui sa svoga postolja, tretei i lomei sve oko sebe... Ja stojim i gledam ludakim pogledom ovo veliko drvo kako se prostrlo izmeu ljivovih redova. Neko me dohvati rukom. - Bato, to si ga poseko? - progovori sestra s nekim sujevernim strahom. - Zna kakvo je to drvo!... Ja je gledam i udim se otkud ona ovde i ta to govori. - Ti e ostati kod kue - ree ona blago - a ja i ivka odosmo da operemo vunu... Tako se to svrilo!... Ja i moja ivka, sad ve baba, i dan danji ivimo lepo... Ali sam ja od onog dana svakad bio ovek... A mladi vruskavac zeleni se po airu i meu ljivama, umei pokadto svojim kitnjastim gustim granama. Njihov um mea se sa smehom nae dece, i on nam je mnogo miliji i drai od onoga zloslutnoga uma starog vruskavca.