EUGENE DELACROIX Uvod Ferdinand Viktor Een Delakroa, jedan od velikih francuskih slikara romantizma, roen je 26.

aprila 1798, u Saranton-sen-Morisu, mesto blizu Pariza, kao etvrto dete arla Delakroa, biveg ministra spoljnih poslova i Viktorije Delakroa, erke poznatog izraivaa kabineta za Luja XV. Nakon oeve smrti, zajedno sa majkom prelazi za Pariz gde se upisuje na carski Licej, a Luvr mu postaje druga kua. Nepunu deceniju kasnije, tanije nakon 9 godina, umire mu i majka, kada brigu o njemu preuzima sestra Anrijeta. kolovanje nastavlja kao siroe i ulazi u atelje Pjer Narsiz Zerena gde upoznaje Teodora erikoa sa kojim ce saraivati i koji e izvriti veliki uticaj na Eena tokom narednih godina. 1821. izlae prvu sliku na Salonu; Pakao. sliku inspirisanu Danteom. Ubrzo potom 1824. godine jos jedna njegova slika biva prihvaena od strane Salona; Pokolj na Hiosu izaziva razliita raspoloenja publike. Zatim se u narednim godinama niu remek dela. Delakroa je autor oko 850 slika, bio je veliki slikar i romantiar princ romantiara to je i ostao do kraja ivota. Sadraj odnosno teme njegovih slika potpuno su u duhu vremena, a potovanje rada na detaljima gotovo su njegova opsesija. Sloboda koja vodi narod, moda je najpoznatije delo Eena Delakroe, veliko platno naslikano 1830. godine u ast Julske revolucije u francuskoj. Nalazi se u Luvru i prepoznatljivo je jer simbolie sam duh naroda. U istom gradu u kome Delakroa umire 1863. godine od posledica dugogodinje tuberkuloze, nalazi se kua koju ce Delakroa kupiti i u kojoj ce iveti do svoje smrti. Ta kua je danas muzej koji odoleva godinama i u kojem, osim nekoliko prostorija u kojima je restaurisan slikarev svakodnevni ivot postoji i prostor krcat umetnikovim skicama, slikama i delima drugih autora. 1. Dante i Vergilije u paklu (Dante and Virgile in Hell) , 1822. Jo je 1819. poeo da radi na ovoj slici, itajui Boanstvenu komediju crtao je skice i prevodio pasuse. Zavrena je 1822. taman pred otvaranje Salona, na kom je dobila pozitivne kritike, i posle ju je vlada otkupila za sopstveni muzej moderne umetnosti. Slika je zasnovana na deavanjima iz osmog pevanja Danteovog Pakla. U Danteu je video sublimu. Ono to ga je oaralo kod Dantea bila je mogunost korienja moi slika kako bi pogodio direktno u srce same forme. Gledajui erikoovu sliku Splav meduza, on je osetio sublimu, ali je teio jo veem jedinstvu, za pridruivanjem svih sila u jedinstvenu harmoniju, za glavnu ideju kojoj svaka taka i linija forme i boja moraju biti potinjene, reka sila koja koja nosi sve sa sobom. Delovi tematskog ureenja su oigledno preuzeti iz erikoovog Splava meduzabrod prepunjen ljudima koji se kreu po vodi- a ovaj motiv amca, u mnogo istijoj i hrabrijoj formi. Vide se gusta magla i grad mrtvih u pozadini dok Dante prelazi reki Stiks. Uz njega je antiki poeta Virgilije i zajedno plove rekom punom muenih dua. Velike figure, koje se grevito dre za amac, pomerene blie posmatrau su moda reminiscencija na erikoa na nain na koji one popunjavaju povrinu platna i zbog njihove izolovane monumentalnosti. Ali pria je vezana za tragediju koja prelazi preko

cele grandiozne kompozicije figura i povezuje ih zajedno. Boja takoe dopunjava ovo jedinstvo i predstavlja odluan iskorak u odnosu na erikoovu plastiku, Karavaovski chiaro-scuro, iako jo uvek nema brilijantnost koju je Delakroa kasnije postigao. Ve na prvim stranicama dnevnika Delakroa pokazuje svoju naklonost i potovanje prema Danteu. On prezire stihotvorce sa njihovim rimama, pohvalama, pobedama... Po njemu oni nisu sposobni da verno oslikaju oseanja, posebno ne ljubav... Dante u tome jedini uspeva, on je prirodan, izaziva u nama emocije, vodi nas kroz neka uzviene svetove, on kao i Mikelanelo ne tei za potpunom istinom ili tanije realnou ali tei za sutinom a to je emocija. 2. Masakr na Hiosu (The massacre on Chios), 1824. Predstavljanje ove slike na Salonu usledilo je odmah nakon to je zavrena. Predstavlja vojni napad na stanovnike Hiosa od strane Otomanskog carstva tokom Grkog rata za nezavisnost, leta 1822.. Otomanske trupe su na ostrvu poinile uasan masakr koji je izazvao otre reakcije cele Evrope. Delakroa je pomno pratio ove dogaaje i smatrajui sebe helenofilom eleo je da predstavi ovaj dogaaj. Na mnogo naina ova slika predstavlja napredak u odnosu na sliku Dante i Virgilije. Ovde se po prvi put prepoznaju karakteristine formulacije Delakroove specifine kompozicije: figure su gurnute prema posmatrau, vie ne izlaze iz jedinstvenog monumentalnog plana, ali pitanje duboke trodimenzionalnosti prostora, u kojoj rasute scene na pejzau u pozadini takoe predstavljaju vaan deo u postavljanju celokupnog dela. Oseaj kretanja je povean do take uznemirenosti: pojedine grupe imaju tendenciju da se raspadnu i, umesto jedinstvene slike, sklopljene su od veeg broja incidenata. Raskorak izmeu grupe sa leve strane, smrznute u patnji, i pokret uzviene desne strane je prevelika i nije ublaena prelazima. Na predstavi jedne divne pojedinane scene: majka koja umire sa svojim nedonoetom je briliantan prolaz koji pokazuje da je Delakroa u potpunosti ovladao jedinstvom boje i forme. Slepa sudbina koja vue sve koji mole i koji uzalud hoe da kricima i molitvama zaustave vrstu ruku. (13. Str) Dok radi na ovoj slici Een pokuava da usaglasi sve svoje ideje. Veliki broj detalja stvaraju mu probleme, teko ih komponuje i esto je depresivan jer ne moe da ispuni svoje ideale. Izuzetna elja za stvaranjem i borbom protiv vremena koje ga vue iscrpljuju ga i teraju u patnju zahvaljujui kojoj se, kako on kae, uzdie iznad sporednih stvari. Ima deo koji pria o detaljima ako to treba... Hteo bih svoju duu da poistovetim sa duom nekog drugog. (14 str) 3. Engleski pejzai Salon koji je odran 1824. Godine pored Delakroe i Ingresa predstavio je fascinantne engleske autore. Konstambel izlae tri svoja pejzaa meu kojima je i uveni

Kola sa senom (Hay wain) koji se koloritom ali i nainom nanoenja boje sasvim izdvojio. Navodno je Delakroa toliko bio zateen i oaran ovim delima da je pokuao na svojoj slici Masakra na Hiu u poslednjem trenutku da prepravi pejzae u pozadini i primeni Konstambelovu tehniku. Fascinirala su ga zelena polja Konstambelovih predela koja je komponovao kroz razliite valere ove boje. Ali je poseban utisak dobijao ostavljajui praznine izmeu zelenih tonova, ime je postigao da osnovna boja bude dominantna ali ipak prozrana i slabijeg intenziteta. Tako je monotone i ravna povrina sad postajala ivlja sa naglaenim potezima etke. Jo je eriko skrenuo Delakroovu panju na umetniku scenu u Engleskoj tako da on ve naredne godine, 1825. putuje na ostrvo. Ovo putovanje mu donosi novo prijateljstvo sa Tomasom Lorensom (portretista) i Riardom Boningtonom (pejzaista) ali od njega, u duhu epohe, pravi tzv anglomanijaka. Een postaje opsednut Engleskom literaturom, Naroito ekspirom ali i Bajronom i Volter Skotom. U narednim godinama on e uraditi niz litografija inspirisanih njihovim delima. Akvareli koje radi u Engleskoj jasno pokazuju njegove pokuaje da ovlada novim nainom razmiljanja i izraavanja. Een je potpuno obuzet prirodom i konstantno tei da je to iskrenije i neposrednije opie na svojim delima. Ovi radovi puni su nekakvog nemira, slika treperi pred nama i otvara nam sasvim nove vizure. Boje nas vode kroz razliite planove i svojim intenzitetom i valerima prelaze granice klasicistikog slikarstva. Delakroa esto opisuje svoje etnje u prirodi. Tad ga nadahnjuje bujuca ideja i misli koje u njemu pobuuje univerzalni osmeh prirode. Divi se njenoj jednostavnosti i potinjenosti i bogatstvu raznovrsnih predmeta koji ne prestaju da ga iznenauju. Uiva dok sedi na liu i posmatra insekte, vlanu zemlju, primeuje jutranju izmaglicu, nain na koji svetlost sunca prolazu kroz grane drvea. Te jednostavne, uobiajne stvari, za njega pretstavljaju istinsku sreu i jedinu pravu vrednost. Uvek oseam taj apetit za prirodu, tu sveinu utiska koja je uobiajna samo u mladosti.Verujem da ih veina ljudi ne poznaje. Oni kau: Evo lepog vremena, velikih stabala, ali sve to ih ne proima i ne ispunjava, ne oduevljava, iako je to svojevrsna poezija na delu. (82 str) Morski pejzai ili marine koje stvara ve pred kraj svog ivota sublimiraju sve ove ideje. Oni najjasnije pokazuju daleke vizije umetnika, njegove ciljeve u slikarstvu ali i doivljaj i sutinu sveta u kome boravi. On u odrazu sunca na valovima primeuje razliite boje, fasciniraju ga te promene, iskre, senke koje po povrini vode prave zadivljujue efekte. On osea potpuno ushienje dok jedva nasluuje talase u pomraini, uje one koji su sasvim blizu dok mu se na horizontu sve gubi i nestaje.Zadivljen je brodovima od koje pravi male heroje svojih slika, njihova geometrija, sasvim nemarna i nedovrena ini mu se ljupka i slikovita. Impresijoniraju ga i litice, fasciniran je njihovom masom, otrim ivicama, eli da ih naslika ba onako kako ih osea kad ih dodiruje. Sve to je veliko izaziva skoro isto oseanje. ta je more i velianstven oseaj koji izaziva? Efekat ogromne koliine vode... (43.str)

4. Smrt Sardanapala (Sardanapalus), 1827. Predstavljen je Sardanapal, poslednji Asirski kralj, koji je po predanju jednog antikog istoriara prevaziao sve svoje prethodnike po luksuzu, lenjosti i ekstremnosti u ponaanju (minkao se, oblaio ensku odeu...). Njegovo ponaanje izazivalo nezadovoljstvo irom Asirske imperije pa se tako njegov narod dogovorio sa susedima iz Persije da ga u zaveri ubiju. Sardanapal je njihov prvi pokuaj osujetio i mislio da ih je pobedio, pa je priredio veliku proslavu tokom koje je prinosio rtve. Prilikom jedne proslave zaverenici su ga opet napali, a kako je njegov odbrambeni zid na utvrenju pau usled velike poplave, Sardanapal je shvatio da nee preiveti napad, rtvovao je svoj i ivot svoje posluge. Delakroa je takoe bio inspirisam Bajronovom interpretacijom. Ova slika je jo jedan veliki korak napred, punog i snanog pokreta, orgijastinog i su sadraju i u formi. Subjekat je tipino romantiarski. Predstavljeni su: namesnik, na svom krevetu drave posmatra in pokolja, ima svoje robove evnuhe kao svoju imovinu- njegove ene i konkubine, njegovi paevi, njegovi psi, i njegov omiljeni konj. Ovde se primeuje sklonost da u prednji plan stavi nasilje , rtve, grubost... , ta sklonost je zahvatila itavu romantiarsku generaciju. Delakroa predstavlja urnebes strasti, vrtlog ljudskih i ivotinjskih formi, brilijantno telo ene, crnci, konji, vredni predmeti, dimni oblaci i vrhovni ovek ovog metea, crnobradi Asirac. Ovu dijagonalno komponovanu, ogromnu teatralnu strukturu, visoko koloristinu i sam Delakroa je zvao Massacre numero 2. Ne znam da li je svet jo video prizor slian ovome u kome egoizam zamenjuje sve vrednosti koje su smatrane spasom drutva. (34. Str) 5. 28. Jul, Sloboda vodi narod preko barikada (July Revolution) U jesen 1830. Delakroa poinje da slika drugi dan Julske revolucije, dan kada je pobuna prerasla u revoluciju, jer su kralj i ministar odbili da se sastanu sa predstavnicima naroda i postavili barikade na vanim mestima u Parizu. Figura same Slobode nije alegorija nego je ena naroda sa golim grudima i sa vetrom u kosi, koja u levoj ruci dri bajonet, a u desnoj trikolor (Francusku zastavu). Delakroin ideal boginje slobode. Impuls ove usamljene forme slobode naroda, jedne on najaktivnijih i najprirodnijih, a istovremeno jedne od najplemenitijih figura koju je ikada zamislio, i ona izgleda da predskazuje najlepu od svih njegovih ena Medeu. Kao kompozicija Sloboda ima mnogo vee jedinstvo strukture, iako je pokret podrazumevajue vei, istinski asimetrino ureenje je mnogo slobodnije. Efekat slike lei u brilijantnosti boje i chiaro-scuroa, sa goruim gradom i kulama Notr Dama u pozadini, i svetlom enskom figurom ispod nijansi trikolora. Nijedna druga slika revolucije ne kombinuje tako burni i neodoljivi zanos sa tako velikom uzdrljivou. Od svih Delakroinih radova bila je jedan u kojoj su imaginativni koncept i istinski oseaj savremenosti bili nasilno ujedinjeni.

Delakroa opisuje svoj susret sa vojnicima koji su vebali paljbu. On tada prvi put razmilja o toj profesiji i shavata kakav prezir gaji prema nasilnicima koji umetnou nazivaju klanja. On duboko ali te ovce, preobuene u vukove, iji je zanat da ubijaju i bivaju ubijeni da bi zaradili za ivot (Volter). U vojsci vidi bezumne automoate koji mehaniki ponavljaju radnje i kojih bi se veliki junaci kao to su Cezar i Aleksandar stideli. Ne postoji vie borba snage, spretnosti, hrabrosti. Oni su sad uplaene ivotinje koje jedne na druge bacaju metke, dok im jedinu odbranu ine perje i epolete. Revolucija je po Eenu ljude vezala za tlo interesa i za fiziko uivanje.Ona je napustila svaku vrstu verovanja, ponudila je oveku apstraktne rei: um, pravda, jednakost, pravo. Ovim reima su zapravo vode razbojnici umesto moralno osveenog drutva. Banditi pravdu dele meu sobom, jednaki su u raspodeli svog pljakakog plena. Revolucija je seljacima donela mehanizaciju, prividan napredak...Delakroa sluti da e im industrijalizacija oduzeti zemlju, posao, hleb... On ali seljake, smatra da su prevareni, da su na njihovim leima izneli koristoljubivo i bahato graansko drutvo koje ih je zauzvrat zamenilo nekim besmislenim mainama. Umesto zemlje imae papire! (48. str) MAROKO Francuska agresivna politika ka istoku nije posustajala, osvajaju Alir 1831. godine i u Maroko ulaze 1832. Delakroa je otputovao u Maroko u sklopu diplomatske misije, kako bi jednostavno napustio Pariz i upoznao jednu sasvim drugaiju kulturu. Beleke koje je Delakroa napravio 1832. godine, prilikom putovanja u Afriku, nisu integralni deo Dnevnika, koji je bio prekinut 1824. Godine. Ali su na osnovu izvesnih prepiski sa prijateljima i kratkih zapisa i skica ipak rekonstruisana njegova zapaanja i utisci iz Maroka. Een svakodnevno primeuje razliite detalje u pejzaima, kontraste svetlosti, boja, bogatstvo tkanina... ivost i neposrednost obinih ljudi ne prestaju u njemu da bude inspiraciju. Veinom pokuava kroz krokije da zabelei prve utiske koje e kasnije u ateljeu razvijati u fantastine kompozicije O boji Najvredniji rezultat, vidiljiv u njegovom slikarstvu, njegovog putovanja u Maroko, bio je u vanim zapaanjima o intenzitetu svetla i brilijantnim bojama Maroka. Od engleskog slikarstva nauio je novi metod aplikacije boje- Konsteblovu podelu tonova u odvojene bojene povrine; sada je to bio princio komplementarnih boja koji ga je okupirao (npr. uta koau svojoj senci stvara ljubiaste tonove,dok crvenkastije bojenje stvara elene senke; prvi je izgradio sistem boja) i stvarao je mone efekte. Kada se komplementarne boje smetene blizu jedna pored druge u uskim potezima etkice, spoje u oku, u saglasnosti sa zakonima optike, kreiraju sivu koja je mnogo efektnija od boje iz palete. Slikari koji nisu koloristi ne prave slikarstvo ve obojene slike. (40. Str) Za Eena je boja na slici jednako neophodna kao i odnos crnog i belog, svetlog i tamnog, senke i svetla. To je osnova slike, jednako kao i perspektiva. Boje su te koje savrsenoj

konstrukciji i strukturi daju ivost, one objedinjavaju sve elemente i istiu sutinu umetnikog dela. O crteu U slikarstvu kao i u skulpturi crte je u istoj meri idealan i nokvencionalan: on mora prirodno da proistekne iz bitnih delova. (40. Str) U ovoje polaznoj taki mora postojati jasan princip svega to e kasnije nastajati (40. Str) Delakroa smatra da zavrenu sliku treba uvek pomalo razmazati. Poslednji potezi koji treba da daju sklad izmeu delova oduzimaju joj sveinu. Ne slae se sa idejom da pred publiku treba izai bez svih onih sluajnij nepanji koje su po njemu prava strast umetnosti. Za njega su uporna retuiranja jednako banalna kao ona ponavljanja u melodijama izmeu interesantnih delova kompozicije. Ali istovremeno veruje da ako je slika dobro smiljena i kada je napravljena sa dubokim oseanjima ne mogu jojnauditi ni suvie retuirani detalji. Briui poteze, i prve i poslednje, vreme prua delu njegovi konanu celinu. (45.str) Kroki Een kae da je prva ideja, kroki, ili embrion ideje obino daleko od dovrene pretstave. U njoj se nalaze sve pojedinosti koje tek terba otkriti u daljem radu i sjedinjavanju svih delova. Ono to kroki ini sutinskim izrazom ideje nije otsusvo detalja nego njihovo podreivanje velikim formama koje treba obuhvatiti. Zato je za Delakroa najtei zadataka vraanje tom brisanju detalja, nalaenje mere koja ini osnovu kompozicije. 6. Alirske ene u haremu (Algerian women in a harem), 1834. Obzirom na strogou muslimanskih zakona, Delakroa je imao problem u nalaenju ena koje bi mu pozirale, ali je tajno uspeo da uradi skice za ovu sliku. Slika je bila izloena u Salonu, da bi je posle kralj Luj Filip kupio za Muzej savremene umetnosti. Delakroa je uspeo da ue u harem i zaista upozna atmosferu takvog mesta, to je ostalim evropskim slikarima tog vremena bilo nedostupno. Harem je tako dobio svoj pandan u Evropi, a to su bordeli, kojih je posebno u Parizu bilo puno. Ova slika privlana je oku zbog svoje mone nove harmonije koloristkih vrednosti, kompletno je asimetrina, ali ipak uravnoteenijeg ritma tela i prostora, i puna je ljupkosti i lenjih, nemarnih pokreta. Ove tri ene, njihove velike forme, koje u prvom planu lee na ilimima okruene bogatim haremskim enterijerom, sa poluokrenutom crnkinjom kao kontrastom, ive i diu neverovatno teko, u vlanoj atmosferi iz koje kao da se uje muzika orijenta. Oarava imaginacijom. Stavio je plavo-zelenu postavu pored narandasto-crvenih tela ena u levom uglu, i kredenac dekorisan naizmeninim crvenim i zelenim prugama. U bogatijem i zrelijem maniru, tu je shvatanje realnosti, koje je Delakroa pronaao u poeziji (poeti). Ali ne shvatanje detalja i posebnih delova ve celine vezane u skoro sanoliko jedinstvo.

Zapadna civilizacije primeuje gomilu stvari koje tim ljudima nedostaju a istovremeno njima je sasvim nejasna uskomeanost duha i nemir hirana koji nas stalno vue napred, ka novom i nedostinom... Njihovo neznanje im stvara mir i sreu. (24. str) Delakroa priznaje da su oni hiljadu puta bili prirodi: njihova odea, obil cipela, materijali,... Dok kultura kojoj i on sam pripada ograniava oveka kroz korsete, tesne cipele, smena pravilima....ini mu se da u poreenju sa ovim velianstvenim mirom i slobodom, zapadni ovek moe jedino da izazove saaljenje. Tako se lepota vezuje za sve to oni ine a prirodna ljupkost sveti naoj nauci. (24. str) 7. Jevrejska svadba (Jewish Marriage),1839. Delakroa je tokom svog boravka imao potpuni pristup Jevrejskoj zajednici i pod utiskom je nastala ova slika. Prostorna kompozicija je potpuno drugaija nego kod ena u haremu, umesto obila i dijagonala izgraenih na korizontalama i vertikalama smetenim duboko,mnogo je jednostavnije. Figure su manje i distanciranije, i iako su ograniene zidom, aranirane u prostoru na prelep nain, tako da iroki crveni tepih izgleda gotovo prazno. Boje su jednostavnije. iroki crveni tepih je odgovor na dve zelene drvene lajsne na zidu kue i isturenom balkonu. Izbegnut je sentiment i simbolizam u koji egzotizam moe lako da zapadne (kao npr. kod Gogena). Ipak, u ovoj slici lei tana, mala i sluajna istina izvedena iz studija prirode. Delakroa je uvek podizao ovo na vii nivo , skoro vizionarski, jo preciznije uhvaene scene u kojima su boja, forma i sadraj sjedinjeni. Tako je i ostao detaljan opis Jevrejske svadbe. Sasvim jasno moemo pratiti kao Een belei svaki gest ljudi u povorci, poloaj tela, detalje na odei, nain na koji pada senka, boje koje se jasno vide na svetlosti sunca ili druge koje su manje izraene jer su u senci. Fasciniran je njihovom tradicijom i jednostavnou. Kod ovoih ljudi on ne prepoznaje optereenost pravilima modernog sveta. Oni prate neke stare, malobrojne kodekse koji reguliu sve njihove odnose. Skromni su i zahvalni Bogu i na najmanjim darovima. Te starinske i proste navike, po Eenu, imaju dostojanstvenost koja nama nedostaje. MEDEJA Medeja je arobnica iz grke mitologije, udata za kreontskog kralja Jasona, kome je u plamenu besa i ljubomore pojela sinove koje mu je rodila. est antiki motiv korien u umetnosti. Delakroa je dostigao svoje najvie umetniko dostignue u monumentalnoj figuri Medee. Ona kombinuje jasnou forme, psiholoku penetraciju i tragini sentiment sa velikom snagom i lepotom boje. Ovo predstava jeste teatar, ali veliki teatar, i Medea je igrana od strane genija tragedije- spolja smiren usred svih strasti oaja, sa plemenitim dranjem i u najuasnijem dramatinom momentu. Delakroina Medea je najistija,

najsnanija ekspresija njegovog pojma moi. Definitivna verzija iz 1862. bila je postignuta posle mnogo napora, studija i varijanti. Prva verzija (Lillie muzej), kao i veina crtea, sadri esenciju poze i pokreta koji se nalaze u finalnom delu, ali u boji i prostoru je mnogo inferiornija. Jedna druga verzija, uraena krajem pedesetih (Berlin), mnogo je kompletnija, ali forma Medee je manje plemenita i uzviena,a ukljuivanje manjih figura vodi ka umanjenju njene ponosne izolovane figure. Poslednja verzija Medee ima taj produetak prostora koji dalje centralizuje Medeinu figuru i udesnu harmoniju boje koja izaziva potpuno nov oseaj , i nema sumnje da je ta poslednja verzija savreno reenje problema koji je Delakroa sam sebi zadao. Poreenje sa herojskim zamiljenim enskim figurama drugih umetnika, zadivljujue je kako beskrvno one izgledaju pored boje i vitalnosti svoje forme. Bogatstvo suprotnosti pokreta, chiaro-scuro, dinamizam boje su karakteristini elementi razvijenog visokog baroka; forma, telesni volumen, svetlosti i senke su impresivni, ali ipak geometriski, prepleteni i harmonino sjedinjeni u prostoru. Melanholija trenutka je na samoj ivici zaista istinite tragine tenzije, prikazuje u Medei Delakroovu ekspresiju. ZAKLJUAK Ono to ini ljude genijima, ili, bolje reeno, ono pto oni ine nisu nove ideje, ve ta ideja koja ih opseda, da sve to je reeno nije bilo dovoljno... Eugene Delacroix, iz dnevnika