Milo Arsenijevi

VREME I VREMENA

SADRAJ

PREDGOVOR 6

STRUKTURA VREMENA

Poreklo pitanja o strukturi vremena 10 Problem vremena kao problem strukture kontinuuma 11 Elejsko shvatanje kontinuuma 13 Od Elejaca do Aristotela 15 Aristotelova teorija kontinuuma 17 Od Aristotela do Kantora21 a) Epikurov finitizam 22 b) Infinitezimalizam 24 Kantorova teorija kontinuuma27 Aksiomatizacija aristotelovske i kantorovske teorije kontinuuma 31 a) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao kantorovska takasta struktura33 b) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao aristotelovska intervalska struktura37 Poreenje kantorovske i aristotelovske teorije kontinuuma: mnogo buke ni oko ega40 Da li je vreme compositum ideale ili compositum reale? 46

TOPOLOGIJA VREMENA 52 ta je to topologija vremena? 53 Topologija i trivijalnost razlike izmeu aristotelovskog i kantorovskog kontinuuma 56 Poreklo pitanja o topologiji vremena i standardna vremenska topologija57 Nestandardne vremenske topologije 59 a) Vreme s poetkom i/ili krajem 59 b) Zatvoreno vreme62 c) Razgranato vreme 65

ONTOLOKI STATUS VREMENA 69 Poreklo i smisao pitanja o ontolokom statusu vremena 70 Spor izmeu Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa vremena72 Lajbnicov princip i problem subdeterminacije teorija s obzirom na injenice 75 Problem praznog vremena i oslabljeni Lajbnicov zahtev 78 Izbor topologije vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta 83

METRIKA VREMENA 89 ta je metrika i da li vreme ima intrinsinu metriku strukturu? 90 Konvencionalizam versus realizam u pogledu metrike svetskog vremena 92 Relativizacija prostorno-vrmenskih intervala u specijalnoj teoriji relativiteta96 Paradoks blizanaca100 Ajntajnov operacionalizam i spor izmeu konvencionalista i realista108 Problem metrike praznog vremena u topologiji razgranatog vremena115

SMER VREMENA 119 Poreklo i razjanjenje smisla pitanja o smeru vremena 120 Pokuaj da se smer vremena definie preko principa fenomenoloke termodinamike 123 Statistika trmodinamika i problem entropije 126 Kauzalna teorija vremenskog smera 133 Retroaktivna uzronost i dvostrukost vremenskog smera136 Prekognicija i odsustvo vremenskog smera 139

TOK VREMENA 142 Tok vremena i razlika meu vremenima 143 MakTagartov paradoks i atemporalistika teorija vremena 145 Tok vremena i dvodimenzionalna reprezentacija istorije sveta 147 Vremena, datumi, i dve vrste teorija toka vremena 150 Temporalna logika dogaaja155 Atemporalistika reinterpretacija temporalne logike 166

VREME I MODALNOST 175 Semantika moguih svetova i unutarsvetski modaliteti176 Deterministiki aksiom i odsustvo objektivnog smera vremena 180 Indeterministiki aksiom i realnost toka vremena186 Ontoloki rulet i realna vremena 193

VREME I BESKONANOST197 Da li je mogu beskonani a ogranieni compositim reale? 198

Finitizam versus infinitizam u odnosu na ogranieni prostorni compositum reale 199 Problem beskonanosti procesa koji se odvijaju u ogranienom vremenu 207 Finitizam, tok vremena i nedostina budunost210 Reenje problema zatvorenog vremena 214 ZAKLJUAK217

APENDIKS I223 APENDIKS II 225

REFERENCE

LITARATURA

IMENSKI REGISTAR

PREDGOVOR

Ima neeg pounog u onome to je verovatno mislio Sveti Avgustin rekavi da zna ta je vreme sve dotle dok na pitanje o tome ne treba direktno da odgovori. Moda se, naime, i ne moe rei ta je vreme, eda bi se onda istraivale njegove razne karakteristike. Zato se u ovoj knjizi ide drugim putem. Da bi se otkrilo ta je vreme razmatrana su razna pojedinana pitanja vezana za vreme, koja su ne samo bolje definisana nego samo pitanje 'ta je vreme?', ve se na njih relativno uspeno, mada ne lako, moe i odgovoriti. Ta pitanja se tiu sastava, topologije, metrike, smera i toka vremena, kao i njegovog ontolokog statusa i odnosa prema unutarsvetskim modalitetima i beskonanosti. Meutim, ono to traenje odgovora na ovakva pojedinana pitanja ini naroito zanimljivim i zagonetnim jeste njihova uzajamna povezanost, koja see dotle da, zanemarijui neko od pitanja, dolazimo do odgovora na neko drugo pitanje koga emo kasnije biti prinueni da se odreknemo, kad uzmemo u obzir ono prethodno zanemareno pitanje. Na tome se dobrim delom zasniva zaplet u ovoj knjizi, zbog ega preporuujem itaocu da ne proita zakljuak pre itanja same knjige, kako ne bi unapred znao ko je ubica.

U pogledu anra mislim da knjiga spada pre svega u metafiziku. Meutim, kako je traenje odgovora na neka pitanja zavisno, kako od matematikih i fizikih teorija tako i od naina na koji ono to one kau treba protumaiti, knjiga se dobrim delom tie i filozofije matematike i fizike. Formalizam simbolike logike korien je u prvom, estom i sedmom poglavlju, ali samo onda kada je bio neophodan za dolaenje do filozofski znaajnih rezultata. to se tie 'vremena' (tempora) koja se pojavljuju u naslovu knjige, ona se odnose, pre svega, na prolost, sadanjost i budunost, a znaajnu ulogu poinju da igraju poev od estog poglavja pa do kraja knjige. S obzirom na dugogodinje bavljenje pitanjima na koje ova knjiga pokuava da odgovori, imao sam vremena, a sreom i prilike, da pojedinane rezultate prezentiram na pradavanjima koje sam odrao na univerzitetima u Oksfordu, Londonu, Lidsu, Jorku, Dablinu, Hajdelbergu, Bilefeldu, Karlsrueu, Dortmundu, Pitsburgu, Berkliju, Los Anelesu, Santa Barbari, Morgantaunu, Montrealu, Oslu, Gracu i Mariboru, kao i na meunarodnim konferencijama u Hajdelbergu, Bilefeldu, Kastinlionelu (u Italiji), Bariloeu (u Argentini), Santa Barbari, Celju, Dubrovniku i Sremskoim Karlovcima. Zahvaljujem se monogobrojnim uesnicima u diskusiji, tokom i posle ovih predavanja, na pitanjima, iznesenim miljenjima, komentarima i pedlozima. U vie navrata, razultate sam predstavio i na institutima za matematiku i fiziku u Beogradu. O filozofiji vremena odrao sam kolske 2000/2001. godine i celosemestralne kurseve na filozofskim fakultetima u Gracu i Beogradu, to me je konano i prelomilo da donesem dugo odlaganu odluku da sve rezultate poveem u celinu koju predstavlja ova knjiga. Ovaj rad se po temi, a verovatno i jo po emu, nadovezuje na rad moga pokojnog prijatelja i profesora Aleksandra Krona, 1 kome dugujem ogromnu zahvalnost zbog

toga to me je uio, ne samo logici, ve i nainu na koji se ona moe primeniti u reavanju filozofskih problema. Ali s njim tokom istraivanja nisam diskutovao. Za mnogobrojne, dugotrajne i ponekad burne razgovore o raznim pitanjima, a pre svega onima koja se tiu tema prvog i poslednja tri poglavlja, najdublje sam zahvalan Erhardu ajbeu, profesoru univerziteta u Hajdelbergu, Timoti Vilijamsonu, profesoru univerziteta u Oksfordu, i Njuelu Belnapu i Adolfu Grinbaumu, profesorima univerziteta u Pitsburgu. Ova zahvalnost svakako ne znai da oni samnom dele uverenja o diskotovanim pitanjima i da su za ono to ja tvrdim u ovoj knjizi ikako odgovorni. U stvari, mislim da se ajbe i Belnap sa mojim rezultatima uglavnom slau, dok se to nipoto ne bi moglo rei za Vilijamsona i Grinbauma, koji su ubeeni atemporalisti i infinitisti, to, naravno, nikako ne umanjuje izreenu zahvalnost i ovoj dvojici mojih prijatelja.

STRUKTURA VREMENA

Poreklo pitanja o strukturi vremena Naa re 'sastav' skoro je sinonimna s reju 'struktura' i da ova druga u nekim kontekstima koji e nam u ovom poglavlju biti znaajni nije postala tehniki termin -kao kad se govori o relacionoj strukturi -- mogli bismo izrazom 'sastav vremena' jo i oiglednije nego izrazom 'struktura vremena' ukazati na smisao prvog pitanja koje se tie vremena, a koje glasi: 'Kakav je sastav vremena?'. Naime, pitanje o sastavu tie se kako onoga to vreme ini, odnosno onoga iz ega se ono sastoji, tako i pitanja odnosa meu onim to vreme sainjava (ako to nije jedna jedina stvar, u kojem bi sluaju vreme bilo lieno bilo kakvog sastava). Metodoloki gledano, pitanje o sastavu vremenu moe se opravdano smatrati prvim pitanjem koje u vezi s vremenom treba postaviti, jer e nam odgovor na to pitanje rei, u jednom minimalnom smislu, ta je fenomen koji razmatramo, bez obzira na to kakav mu ontoloki status kasnije dodelili i koje mu sve jo karakteristike pripisali. To, naravno, ne znai, kao to emo ubrzo i videti, da e odgovor na pitanje o sastavu sam po sebi omoguiti da se navedu distiktivne odredbe po kojima se vreme razlikuje od drugih srodnih fenomena, kao to je, na primer, prava linija. Meutim, neobino je to to je pitanje o sastavu vremena i istorijski bilo prvo koje je razmatrano u zapadnoj filozofskoj tradiciji. To je neobino zbog toga to bi ovek pre oekivao da to budu pitanja o vremenskom toku, o prolosti, o budunosti ili o nepovratnosti, jer to su pitanja koja se nameu i obinom oveku, koji o filozofiji ne mora nita da zna. Razlog za to to je ba pitanje o sastavu vremena bilo prvo koje je

10

filozofski razmatrano poiva na tome to je ono bilo derivat optijeg pitanja koje su postavili Elejci, a koje se odnosilo na strukturu kontinuuma.

Problem vremena kao problem strukture kontinnuma Struktura je neto mnogostruko to se sastoji iz delova, ili elemenata, koji stoje u odreenom odnosu i time ine strukturu neim to je vie od prostog skupa. Ve od malena deca se, uz pomo raznih igara, ue da sastavljaju celine od delova koji im stoje na raspolaganju. Od istih delova oni mogu da naprave brod, automobil, robota ili ko zna ta jo. Brod je brod samo ako su elementi sloeni na odreeni nain. Kad se brod razloi na sastavne delove oni vie ne ine brod, ba kao to ne ine ni automobil ni robota. Oni se mogu na novi nain sloiti, i tada e initi neto drugo a ne brod, moda automobil, moda robota, moda neto tree. I u mnogim naukama je pitanje strukture osnovno pitanje. Hemijsko ispitivanje raznih supstanci ima za cilj da otkrije njihov sastav, to znai da utvrdi iz kojih se hemijskih elemenata dato jedinjenje, kao odreena struktura, sastoji. Pritom je vano ustanoviti i taan odnos i vezu meu elementima. Tako se ugljenmonoksid, recimo, razlikuje od ugljendioksida po tome to u prvom, osim ugljenika, uestvuje samo jedan atom kiseonika, dok u drugon uestvuju dva. Neka pak jedinjenja, kao glukoza, fruktoza i galaktoza, imaju istu zbirnu formulu ali razliitu strukturnu, to znai da je proporcija razliitih elemenata svuda ista, samo to su elementi u jedinjenjima razliito povezani. Vano je primetiti da hemijski elementi nisu neto apsolutno prosto, homogeno i nedeljivo, a da nas to ne spreava da o njima govorimo kao elementima. Do izvesne take hemija moe potpuno zanemariti pitanje strukture onoga to se smatra njenim elementima. Tek kad postane fizika hemija ona e svoje elemente -- kao elemente

11

iste hemije -- razmatrati kao strukture, ili, tanije, to e initi fizika koja za predmet uzima hemijske elemente. Koliko god problemi satavljanja broda ili analize izvesnih supstanci inae mogli biti teki, ni u dejim igrama ni u hemiji ne postoji nikakav filozofski problem koji bi se ticao toga ta su elementi iz kojih se celine koje se sastavljaju ili analiziraju sastoje. Isto vai i za mnoge druge nauke, kao to su, recimo, fonetika i lingvistika, iz kojih re 'elemenat' (to znai slovo) i potie. To, meutim, ne vai za analizu vremena -kojoj god god nauci da ta analiza pripada. Moglo bi se, na prvu loptu, rei da se vreme sastoji iz godina, jer je godina prirodni elemenat vremena, budui da Zemlja obie oko Sunca upravo za godinu dana. Ali, zato elementi ne bi bili dani i noi, koji se jedni na druge nadovezuju -- tako da Zevs kiu moe liti tokom devet dana neprekidno, kako se kae u Ilijadi 2 -- kad se uzme u obzir da Zemlja obie oko Sunca upravo za dan i no? Ima svakako jo mnogih dobrih kandidata koji bi mogli pretendovati na to da budu elementi vremena. to je najgore, ta emo s vremenom dok sunevog sistema jo nije bilo? Moglo bi se rei da je potraga za prirodnim elementima iz kojih bi trebalo rei da se vreme sastoji jedno beznadeno nastojanje, ali da nam to ni najmanje ne smeta da izaberemo neki vremenski interval kao konvencionlnu vremensku duinu koju emo smatrati vremenskim elementom. Ali ako tako neto kaemo, mi smo se, hteli ne hteli, ve upustili u filozofiju. Zar se ne bi moglo rei da to to je potpuno proizvoljno ta emo smatrati elemantom vremena u stvari znai da elemenata i nema? Ili se moda moe sve daljom i daljom analizom vremena na kraju ipak stii do neega to e se s pravom moi nazvati elementom vremena?

12

Ve sama prethodna pitanja pokazuju kako se pitanje o sastavu vremena svodi na pitanje o strukturi kontinuuma, jer ista pitanja vae, mutatis mutandis, i kad se postave s obzirom na sastav prostora, materije ili uopte bilo ega homogenog i kontinuiranog. To objanjava zato je pitanje strukture vremena prvo pitanje o vremenu koje je u istoriji zapadne filozofije postavljeno, zato, naime, to su Elejci i vreme shatali kao neto to je po svim relevantnim odredbama istovetno onom jednom jedinom biu koje postoji, i to se zato njihova analiza onoga to postoji mutatis mutandis odnosi i na vreme. 3

Elejsko shvatanje kontinuuma Polazei od svog osnovnog principa da se o onome i samo onome to postoji moe misliti i smisleno govoriti, 4 Parmenid je, kroz usta boginje koja ga je navodno tome poduila, dokazivao da ono to postoji mora, pored ostalog, biti homogeno i kontinuirano. 5 Ne ulazei u razloge iz kojih ono to postoji navodno mora biti homogeno, a pretpostavljajui da je upravo vreme homogeno, zadraemo se samo na onome to neposredno ima znaaja za pitanje njegove strukture, a to je Parmenidovo shvatanje kontinuuma. Pomenuli smo da je Homer u Ilijadi, priloki, rekao kako je Zevs izlivao kiu neprekidno () tokom devet dana i noi koji se jedni na druge nadovezuju. 6 Kako je sad Parmenid mogao da upotrebi istu re pridevski, da bi naveo jedno od obeleja onoga to postoji, kad to to postoji po njemu nije mnotveno (to je jo jedna od njegovih karakteristika 7 )? Verovatno je Parmenid imao u vidu to da izmeu onoga to bi smrtnici smatrali delovima onoga to postoji (a to u stvari nisu delovi) ne bi moglo biti praznine (jer je praznina ono to ne postoji), ali je, ne elei da ni

13

protivinjeniki pominje delove, to izkazao tako to je za samo ono to postoji rekao da je , to u stvari ne znai nita drugo do da je u sebi neprekidno. Poto je, po Parmenidu, ono to postoji ne samo jedinstveno, homogeno i neizdeljeno ve je i nedeljivo, 8 dobili smo shvatanje po kojem kontinuum uopte nije ni u kojem smislu struktuiran! To znai da je prva teorija o strukturi kontinuuma bila takva da je odbacila nae prvo pitanje o vremenu: budui da je vreme jedinstveno, homogeno i kontinuirano, ono uopte nije ni iz ega sastavljeno. Zenon je u svojim dokazima protiv mnotva 9 indirektnim putem dokazivao isto, ali su ti dokazi znaajni po tome to su se izdeljenost ili deljivost onoga to je kontinuirano najpre doputali, da bi se ispitalo kakve to posledice za sobom povlai. Kako god shvatili nain deobe u 29 B 1, 10 nikada se ne moe doi ni do ega to je elementarnije od onoga od ega se u deobi polo, poto je svaki deo onoga to je kontinuirano i sam kontinuiran. To, drugim reima, znai da je svaki deo, ili navodni deo, isto toliko elementaran koliko je to i ono ega je deo, te se ne vidi zato bi uopte trebalo rei da je ono od ega se poto iz neega sastavljeno. 11 Stvar bi drugaije stajala kada bi se kontinuum mogao sastaviti iz neega to samo nije kontinuirano i to bi utoliko bilo nedeljivo. Ali, kae Zenon, tako neto ne bi imalo veliinu, te ne bi moglo ni da povea neto emu bi se dodalo, ni da smanji neto od ega bi se oduzelo. 12 To pak ne znai nita drugo do da tako neto ne bi moglo da igra ulogu sastavnog dela. Zenon ovde oigledno ima u vidu ono to se smatra matematikom takom i to je Aristotel kasnije nazivao 13 . Tome kad je u pitanju vreme odgovara pak ono to je Aristotel zvao , a to se odnosi na trenutak bez protenosti. 14 U generalizovanom vidu, Zenonov nam zakljuak, a koji Aristotel naziva Zenonovim aksiomom, 15 kae da se entiteti viih dimenzija ne sastoje (to jest, ne mogu sastojati) iz entiteta niih dimenzija. Slino tome to se linija ne

14

sastoji iz matematikih taaka niti vreme iz neprotenih trenutaka, ni ravan se ne sastoji iz linija niti telo iz ravni. Neemo sad razmatrati preostale Zenonove dokaze, pa ak ni one koje, poput Letee strele, imaju neposredne veze s vremenom 16 (u izmenjenom vidu s njima emo se sresti u jednom kasnijem poglavlju), jer je poenta dovoljno jasna i na osnovu onoga to je dosad reeno. U svakom sluaju, Zenonovi argumenti ozbiljno dovode u pitanje pokuaj da se o kontinuumu bilo koje vrste, pa utoliko i o vremenu, govori kao o neem struktuiranom.

Od Elejaca do Aristotela Koliko god Parmenidovi i, jo vie, Zenonovi argumenti bili ubedljivi, njihov opti zakljuak (ako je to bio i Zenonov zakljuak 17 ), po kojem ne moe biti nikakve mnotvenosti niti bilo kakve promene, nije nijednom od njihovih sledbenika (izuzev moda Gorgiji 18 ) bio prihvatljiv, zbog ega su svi odreda nastojali da ospore neku od premisa elejskih argumenata i time spasu svet mnotvenosti i promene kakvog ga u iskustvu poznajemo. Meutim, prve intervencije nisu se ticale prostora i vremena ve iskljuivo sastava materije. Leukip i Demokrit su osporavali princip po kojem sve to vai za neto to je kontinuirano mora vaiti i za njegove delove, koji se otkrivaju stvarnom ili zamiljenom deobom 19 . Naime, ako se taj princip ne prihvati kao glavna premisa u Zenonovim argumentima, onda se moe tvrditi da e se upornom deobom na kraju stii do neega elementarnog, to jest do neega to e biti elementarno utoliko to e biti nedeljivo iako je kontinuirano (i ima veliinu 20 ). Tako su Leukip i Demokrit bili navedeni da postuliraju postojanje mnotva atoma, koji svojim kombinovanjem i kretanjem u praznini sainjavaju svet s kojim se u iskustvu i mi ljudi sreemo. Ali,

15

sama praznina je ostala onakva kakvim je Parmenid smatrao svoje bie 21 : jedinstvena, homogena i kontinurina, i shodno tome nestruktuirana. Ono to je kod Parmenida vailo za jedno jedino bie, za Leukipa i Demokrita vai, dakle, za svaki pojedinani atom i za prazninu u kojoj se atomi kreu. Mada o tome nita ne kau, logino je pretpostaviti da bi isto trebalo da vai i za vreme: i ono ostaje jedinsveno, homogeno, kontinuirano i, usled toga, jednostavno nestruktuirano. Vidimo, dakle, da je jedino to su atomisti uinili -- a da bi ouvali svet mnotvenosti i promene -- to to su u sluaju materije uveli ogranienje u pogledu neogranieno sprovoene deobe. Takav postupak je Aristotel estoko osporavao iz vie razloga, 22 od kojih su najvanija sledea dva. Prvo, ogranienje o kojem je re protivno je izriitom odsustvu svakog slinog ogranienja u matematici, i drugo, ogranienje nije opravdano niim drugim do tenjom da se spase svet mnotvenosti i promene. Saglasnost teorije sa iskustvom je vana stvar -- i za to Aristotel atomiste hvali 23 -- ali se ta saglasnost ne sme ostvarivati na takav ad hoc nain i jo uz ogreenje o matematike principe. 24 Empedokle se elejskih tekoa reio na drugi nain. On nije prihvatio Parmenidov argument po kojem ono to postoji mora biti homogeno i tvrdio je da je ono to postoji izvorno heterogeno: ono se sastoji od vatre, vazduha, zemlje i vode. 25 Praznine nema, ali zato ima umetanja ovih korena svega jednih u druge, ime nastaju razliite meavine koje tvore stvari u svetu kakvog ga znamo. Ovim je Empedokle -- a to po pravilu ostaje nezapaeno, ili bar nenaglaeno 26 -- pripremio Aristotelovu teoriju kontinuuma. Naime, vatra, vazduh, zemlja i voda imaju karakteristiku ne samo homogenosti nego i kontinuiranosti, a da ipak injenica njihovog uzajamnog umetanja govori o tome da su deljivi. To de facto ve znai ono to e Aristotel toliko naglaavati: da je kontinuum neizdeljen ali deljiv, i to u beskonanost. 27

16

Uenja potonjih filozofa pre Aristotela, ukljuujui tu i Platonovo -- koje e u odnosu na pitanje o ontolokom statusu i toku vremena biti izuzetno znaajno -- ne tiu se, niti (kao kod Empedokla) impliciraju neto zanimljivo novo u pogledu strukture kontinuuma, odnosno sastava vremena, pa zato odmah prelazimo direktno na Aristotela.

Aristotelova teorija kontinuuma Kao to je maloas nagoveteno, osnovna Aristotelova tvrdnja, iz koje e on izvesti mnoge dalokosene, znaajne i zanimljive zakljuke, jeste to da je sve ono to je kontinuirano, pa time i vreme, aktualno neizdeljeno, ali da je deljivo u beskonanost. Kao to emo odmah videti, mogunost deljenja u beskonanost ne povlai za sobom mogunost beskonane izdeljenosti. 28 Prvo to se moemo zapitati -- a na to pitanje emo se morati esto vraati -- jeste to da li prethodno znai da i Aristotel odbija pitanje o struktuiranosti kontinuuma, poto tvrdi da je sve to je kontinuirano neizdeljeno, to jest, da nema delova. Naime, ono to nema delova ne sastoji se ni iz ega. Ipak, u sluaju Aristotela je sve ovako, ali moda i onako, jer njegova se osnovna metoda u filozofiji sastoji u tome da se stalno vodi rauna o smislu u kojem se neto kae, jer o stvarima se govori na razliite naine, odnosno, isti se izrazi koriste za govor o razliitim stvarima ( ). 29 U izvesnom smislu, koji ak treba smatrati primarnim, 30 svakako je tano da kontinuum nije struktuiran, jer za ono to je kontinuirano se kae da nema delova. Ali, ovde je re o aktualnim delovima. O strukturi kontinuuma je ipak mogue govoriti, ako se, naime, o njegovim delovima govori kao o moguim delovima. 31 Pritom se razlika izmeu dela kao potencijalnog i kao aktualnog ne sastoji ni u emu drugom

17

osim u tome da bi prelaskom iz stanja potencijalnosti () u stanje aktualnosti () deo postao neto individuirano i samostalno, 32 bilo tako to bi doslovno bio izdvojen iz kontinuuma, bilo tako to bi stekao neko svojstvo kojim bi se razlikovao od delova koji ga neposredno okruuju. Pretpostavimo da je pare krede (bez obzira to danas znamo da to nije tako) homogeno i kontinuirano (to je ono to svi misle pre nego to ponu da ue fiziku). Ako to pare slomijemo na dva dela, onda e svaki od dva prethodno potencijalna dela prei u stanje aktualnosti. Kao rezultat dobiemo, ako dva nastala pareta ne razdvojimo, konglomerat () 33 sastavljen od dva pareta koja su u sebi homogena, kontinuairana i aktualno neizdeljena, ali koja zajedno ne ine kontinuum. Naravno, mogue je od dva pareta ponovo nainiti jedno (mada to s kredom malo tee ide, za razliku od plastelina, recimo, koja deca koriste u igri). Vano je to da pri ovim operacijama svaki deo, barem u naelu, moe da ostane tano onakav i onoliki kakav je i koliki bio kao samo potencijalni deo, tako da se sva promena sastoji samo u tome to su pri lomljenju odgovarajui potencijalni delovi preli u stanje aktualnosti, dok se pri spajanju vraaju u stanje potencijalnosti. Za nas je vano pitanje kako bi potencijalni delovi kontinuuama bili aktualizovani kada je u pitanje vreme, poto vreme, za razliku od krede, ne moe da se lomi. Jedino tako to delovi koji bi kao potencijalni bili homogeni budu u stvari meusobno heterogeni, poput Homerovih dana i noi. Tako je re '' doivela neobian preobraaj: u poetku je pretpostavljala upravo to da se dve heterogene stvari jedna na drugu nadovezuju, dok je, zahvaljujui Parmenidu i Aristotelu, na kraju oznaavala nadovezivanje potencijalnih delova neega to je homogeno, ali ne i nadovezivanje meusobno raznorodnih stvari.

18

Tako je Aristotel, na izvanredno zanimljiv nain, ipak dozvolio da se govori o strukturi kontinuuma. Kontinuum dodue nema aktualnih delova, ali se zato moe govoriti o potencijalnim delovima, kao to se mogu ispitivati i odnosi meu njima. Na primer, potencijalni delovi se mogu nadovezivati, 34 ali oni mogu biti i u takvom odnosu da je jedan ukljuen u drugi (kao to je dan ukljuen u godinu), ili u takvom da se jedan preklapa s drugim (kao to se vreme Platonovog samo preklapa sa vremenom Sokratovog ivota). Kompletnu aristotelovsku analizu strukture kontinuuma -- u cilju poreenja s Kantorovom -- aksiomatski emo izloiti u jednom od narednih odeljaka. No ve se sad moramo zapitati zato je Aristotel, kada je ve dozvolio analizu preko potencijalnih delova, insistirao na tome da te delove ne treba shvatiti kao aktualne. Moglo bi se pomisliti da je tu naprosto re o elejskom nasleu i da to to je svaki deo (koji Aristotel smatra potencijalnim) jednako lo kandidat u pogledu elementarnosti predstavlja dovoljan razlog da se odbaci tvrenje da se kontinuum aktualno iz takvih delova sastoji. No na to bi se moglo odgovoriti da to to je svaki deo jednako lo moe da se shvati i kao da je svaki deo jednako dobar kandidat, te da da se, sledstveno, kae da je svaki takav deo sastavni deo kontinuuma. Samo treba da se oslobodimo predrasude da elementarnost zahteva apsolutnu jednostavnost elemenata. Kao to smo videli, hemiare ne mora da brine to to njihovi elementi nisu prosti ve su i sami struktuirani. U sluaju kontinuuma cela stvar bi samo bila dovedena do kraja, utoliko naime to bi se za svaki deo kontinuuma moralo rei da je na isti nain struktuiran kao i kontinuum kojeg je deo. Cela stvar je, meutim, mnogo suptilnija. Ako bismo sve delove koje Aristotel smatra potencijalnim tretirali kao aktualne, onda bi to trebalo da znai da se kontinuum, bar u principu, na sve njih moe razloiti, kao to se pare krede moe

19

podeliti ne samo na dva, tri ili etiri dela, ve, teorijski barem, na koloko god se mnogo delova eli. Ali da li je mogue jednovremeno izdvojiti sve delove iz jednog kontinuuma? 35 Izdvojiti sve delove jednovremeno oigledno nije mogue ve zbog toga to, kao to smo videli, ima onih koji su ukljueni u druge, pa ne bi bilo mogue da i oni, i oni u koje su ukljueni budu jednovremeno ekstrahovani. To isto vai i za delove koji stoje u relaciji preklapanja. Meutim, relacija ukljuenosti i relacija preklapanja ne bi morale predstavljati prepreku pri drugaijem nainu aktualizacije. Videli smo da se aktualizacija moe ostvariti i uz pomo heterogenosti (to je u sluaju vremena, a za razliku od stvari poput krede, i jedini nain). Pretpostavimo, dakle, da je svaki od delova koje Aristotel smatra potencijalnim aktualizovan tako to svi delovi imaju neko karakteristino svojstvo, koje, i ako ne pripada jedinstveno jednom i samo jednom delu, ono ipak ne pripada nijednom intervalu u koji je interval s tim svojstvom ukljuen niti pripada ijednom delu s kojim se deo s tim svojstvom preklapa. Kada je u pitanju vreme, u tu svrhu bi se mogli koristiti procesi najraznoraznije vrste, poput ivota ljudi, estica, planeta, galaksija, ili ega ve ne to bi moglo zatrebati za dovoljno individuiranje, to jest aktualizaciju, nekog vremenskog intervala. Pri ovakvoj aktualizaciji problem se sastoji u tome to aktualizacija bilo kojim datim svojstvom (ili procesom) ostavlja sve delove koji su u aktualizovani deo ukljueni neaktualizovanim tim svojstvom (ili procesom). Dodue, bilo koji od ukljuenih delova bi mogao biti aktualizovan nekim drugim svojstvom (ili procesom), ali, ako se to i ostvari, za delove koji su u njega ukljueni vailo bi isto: oni bi ostali neaktualizovani tim drugim svojstvom (ili procesom). Tekoa je ukratko u tome to je svako svojstvo svojstvo dela koji ima delove, zbog ega uvek mora ostati neaktualizovanih delova.

20

Ako bi se umesto svojstvima onoga to je kontinuirano koristili svojstvima taaka ili trenutaka (to ne mora biti nemogue, jer se neki dogaaji, poput inicijalnog dodira dva tela, deavaju trenutno), onda bismo se suoili s problemom koji proistie iz Zenonovog aksioma. Naime, ako se entiteti viih dimenzija ne sastoje iz entiteta niih dimenzija, onda take naprosto nisu delovi linija, povrina i tela, kao to ni trenuci nisu delovi vremena. Postoji jo jedan problem s kojim emo se sresti u poglavlju o beskonanosti, a koji se tie nemogunosti aktualizacije beskonano mnogo delova ogranienog kontinuuma. Ali ve ovo to je dosad reeno jasno pokazuje zato je Aristotel insistirao na tome da su delovi kontinuuma samo potencijalni delovi: zato to ni pri jednoj aktualizaciji ne mogu svi biti aktualizovani. Svaka nova aktualizacija moe aktuakozovati i delove koji nisu bili aktualizovani, to jest, moe nam dati vei broj aktualizovanih delova nego to je to bio sluaj u prethodnoj aktualizaciji, ali broj delova nikada nee biti beskonaan. Mnogo vekova kasnije, Kant e, u Aristotelovom duhu, ovakve 'celine' iji su delovi samo potencijalni nazvati idealnim celinama (composita idealia) 36 , da bi ih razlikovao od stvarnih celina (composita realia), to jest celina u pravom smislu rei, koje se zaista sastoje iz delova, to znai delova koji su aktualni. Kod ovakvog, aristotelovskog shvatanja kontinuuma, jednako je vano kako to to je kontinuum neto bez aktualnih delova, tako i to to se ipak dozvoljava da se govori o strukturi kontinuuma s obzirom na razliite relacije u kojima se nalaze njegovi potencijalni delovi.

Od Aristotela do Kantora

21

Aristotelova teorija kontinuuma dominirala je sve do druge polovine devetnaestog veka. 37 Jedini konkurenti mogli su biti Epikurov finitizam i teorija infinitezimala, ali prva je od ove dve teorije bila sasvim marginalna i danas se razmatra kao isto teorijska mogunost, dok je druga dodue dugo ivela u matematikoj praksi, doivevi vrhunac u Lajbnicovoj formulaciji infinitezimalnog rauna, ali ne i u filozofski zasnovanim uenjima. 38 I sam je Lajbnic na kraju tvrdio da su infinitezimale samo korisne fikcije i da ih nema u prirodi. Danas je ovo uenje prisutno u takozvanoj nestandardnoj matematikoj analizi 39 i u nedavno formalno zasnovanoj teoriji kontinuuma Filipa Erliha. 40 a) Epikurov finitizam Epikur je poznat kao nastavlja uenja Leukipa i Demokrita. Meutim, mnogo je manje poznato da on nije govorio samo o atomima u fizikom smislu, ve i neemu to je u svakom, pa i matematikom, smislu nedeljivo a da to to ipak nije standardna matematika taka, ili njoj odgovarajui trenutak, ve neto s veliinom. Neki su, poput Lurije, 41 takve entitete pronali, ali bez dobre evidencije, 42 ve kod ranih atomista. To neto apsolutno nedeljivo ipak je dovoljno veliko i da da meru svemu i da bude gradivni element onoga u ta je materijalni svet smeten, a to su prostor i vreme. 43 Epikur je, drugim reima, argument zenonovskog tipa, koji su stari atomisti koristili kao dokaz za postojanje atoma, proirio i na ono to su oni ostavili jedinstvenim, a to je praznina, odnosno prostor, da bi prirodno isto rezenovanje primenio i na vreme. Ovo Epikurovo uenje je neuporedivo lake izloiti i razumeti nego li ga braniti. Deobom prostora, kao i deobom vremena, na kraju se navodno nuno mora doi do neeg nedeljivog, to moemo nazvati topon, odnosno hronon. Toponi i hrononi su

22

neto to je manje od 'onoga to je u opaaju najmanje', 44 a to predstavlja perceptivni minimum. No iako su, dakle, veoma mali, konaan broj topona je uvek dovoljan da se iscrpi bilo koji konani prostor, to isto vai i za hronone s obzirom na bilo koji ogranieni vremenski interval. Epikurova teorija, kao to emo odmah videti, zahteva reviziju itave geometrije, kakva se moi nai kod Branislava Petronijevia. 45 To bi ujedno mogao biti razlog to su Demokrit i Leukip govorili samo o fizikim atomima. Prva kritika se pojavila ve pre nego to je teorija bila formulisana! To je bilo mogue zato to je neko u Platonovoj Akademiji ve bio zastupao teoriju o nedeljivim linijima, 46 koju je neki nama nepoznati peripatetiar izloio razornoj kritici, a iji je spis na sreu sauvan. 47 Naveemo samo jedan primer koji pokazuje kakvu bi reviziju morala da pretrpi standardna geometrija ako bi Epikurova teorija bila prihvaena, to onda ujedno objanjava i zato se ona krajnje sporadino pominjala. Zamislimo najmanji mogui egipatski trougao, to bi shodno Epikurovoj teoriji bio trougao ija hipotenuza odgovara duini od pet topona, dok katete odgovaraju duini od po tri, odnosno etiri topona. Na takvom trouglu bi bilo nemogue spojiti sredinu katete koja je dugaka etiri topona sa sredinom hipotenuze, poto bi sredina hipotenuze bila na sredini topona, koji kao ono to je apsolutno nedeljivo ne moe imati sredinu. to je najgore, ista stvar bi vaila za bilo koji egipatski trougao koji bi se dobio odgovarajuim poveanjem duina stranica. Krajem devetnaestog veka, Pol Taneri i za njim itav niz francuskih istraivaa 48 tvrdili su da je ve etvrta Zenonova kinematika aporija, od Aristotela poznata pod nazivom Stadion, bila uperena protiv teorije koju je kasnije zastupao Epikur. Iako je francusko tumaenje Stadiona najverovatnije pogreno, 49 njihov argument (ako ve

23

ne Zenonov) lepo otkriva za nas interesantnu slabost Epikurove teorije hronona, i to ak nezavisno od toga da li se pritom zastupa i teorija topona ili se prostor ostavi nekvantizovanim. 50 Pretpostavimo da nekom telu treba izvesan neparan broj hronona da s nekog datog mesta stigne na neko drugo mesto i da mu ba onda kad se tamo zaputi s tog drugog mesta u susret istom brzinom krene neko drugo telo. Kad e se ova dva tela, ako se u meuvremenu ne zaustave, sudariti? Na pola hronona, to je, s obzirom na nedeljivost hronona, nemogue. Dakle, jedino kako bi se teorija hronona mogla spasti -analogno, mada jo neprihvatljivije nego teorija topona u sluaju egipatskih trouglova -- bilo bi da se u takvim sluajevima telima 'zabrani' da idu jedno drugom u susret da se ne bi dogodilo ono to je nemogue. Ako nita drugo, Epikurova teorija dodatno pokazuje zato je moda ipak neophodno uputati se u razne suptilnosti u koje se, kao to smo videli, uputao Aristotel bavei se problemom kontinuuma. b) Infinitezimalizam Istorijom teorije infinitezimala opirno sam se bavio u prethodnoj knjizi, Prostor, vreme, Zenon, 51 pa u ovde izloiti samo osnovne postavke ove teorije, ukazati na motive za njeno ustanovljenje i naznaiti kako izgleda njena najnovija aritmetizovana verzija. U celoj grkoj matematici vailo je ono to se danas naziva Arhimedovim aksiomom, a kojim se tvrdi da se poav od bilo koje date take u prostoru bilo koja druga taka, makar koliko bila udaljena od date take, moe dosegnuti ili premaiti u konanom broju koraka iste duine, ma koliko ti koraci inae bili kratki. To onda vai, mutatis mutandis, i za bilo koja dva vremenska trenutka.

24

Uvoenje infinitezimala -- beskonano malih veliina -- znailo je negaciju Arhimedovog aksioma, poto se bilo koje ma koliko malo ali konano rastojanje u uobiajenom smislu moe iscrpsti samo beskonanim brojem infinitezimala. Infinitezimale su, drugim reima, manje od bilo kojeg rastojanja u uobiajenom smislu. ta je navelo matematiare da u svoju igru ukljue i ovakve, grkoj misli (uprkos nekim miljenjima) 52 strane entitete? To to u geometriji postoje razne nesamerljive veliine, poput dijagonale i stranice kvadrata, koje u mnogim sluajevima oteavaju izraunavanje duina, povrina ili zapremina pojedinih linija, povrina ili tela. 53 Iz jednog, tek pre stotinjak godina otkrivenog, Arhimedovog spisa 54 vidi se da je ak i on sam -- po kome anti-infinitezimalistiki aksiom nosi ime -- koristio infinitezimale, mada, kako kae, samo u heuristike svrhe, da bi odmah potom izveo dokaz koristei se svojim uvenim dvostrukim svoenjem na apsurd, koji je potpuno u skladu s rigorima grke matematike, koji ne priznaju infinitezimale. 55 Cela stvar se moe lako ilustrovati primerom Lajbnicovih diferencijala, 56 koje je on koristio pri reavanju koeficijenta pravca tangente krive u nekoj datoj taki. Naime, odnos dy/dx ne sme da bude 0/0, jer takav odnos je neodreen i nita ne govori o pravcu tangente, ali dy/dx ne sme da bude ni odnos dve konane veliine, jer taj bi odnos, ma koliko takozvani diferencijalni trougao bio mali, odreivao koeficijent pravca seice a ne tangente u datoj taki. Dakle, dy/dx mora da bude 'neto izmeu', a to znai da to mora da bude odnos dve infinitezimale. Mada je naziv infinitezimalni raun preiveo, kao uostalom i vei deo Lajbnicove notacije (kad su integrali u pitanju, recimo), danas se za ono to je Lajbnic postizavao pomou pretpostavke o infinitezimalama standarno reava teorijom izvoda u Koijevoj verziji teorije graninih vrednosti koja se ne koristi infinitezimalama. 57 Kao

25

da su matematiari previe ozbiljno shvatili Lajbnicovu izjavu da su infinitezimale korisne fikcije, 58 pa su na svaki nain -- na kraju uspeno -- nastojali da ih izbegnu! Danas se svaka teorija koja sadri infinitezimale zove nestandardnom. Evo kako je Erlih 59 nedavno vrlo jednostavno aritmetiki zasnovao nearhimedovsku teoriju kontinuuma, pri emu se jednostavnost odnosi samo na osnovnu ideju, dok su teoreme koje dokazuju homogenost uvedenog nearhimedovskog polja brojeva s mukom dokazane. Poto se radi o jednodimenzionalnom nestandardnom polju brojeva, teorija bi mogla biti primenjana upravo na strukturu vremena. Proirimo standarno brojno polje (koje obuhvata sve negativne i pozitivne racionalne i transcendentne, odnosno iracionalne, brojeve) beskonanim ordinalnim brojem , koji dozvoljava da se njime obavljaju sve uobiajene operacije, bilo da u ovima uestvuje samo on sam bilo da u tome uestvuju i standardni konani brojevi. Tako se dobijaju novi brojevi, kao, recimo, , - 5, + 2018, -(/), /2, i slino. Vano je to da kad od oduzmemo bilo koji pozitivni konani broj dobijamo kao rezultat broj koji je dodue manji od ali koji je takoe beskonaan. S druge strane, kao to je poznato, dodavanje bilo kojeg pozitivnog broja nekom standardnom realnom broju daje kao rezultat broj koji je takoe konaan. To znai da, iako beskonani ordinali i svi ostali manji od pripadaju nizu ordinalnih brojeva, ne postoji sukcesivan prelaz s konanih na beskonane ordinale. Ve samo uvoenje novog broja zajedno sa operacijama u koje je on ukljuen ima za posledicu generisanje brojeva koji su beskonano puta blii nuli od bilo kojeg standardnog konanog broja. To od gore navedenih brojeva vai za broj -(/). Drugim reima, -(/) je infinitezimala. Zahvaljujui takvim infinitezimalama mogue je u okolini bilo kojeg standardnog realnog broja pronai beskonaan broj

26

brojeva koji su mu blii od bilo kojeg drugog standardnog realnog broja. Tako je, recimo, broj (3 + 4/) blii broju 3 od bilo kojeg standardnog broja. Novo polje brojeva je ureeno kao i standardno polje brojeva. Za svaka dva broja iz novog polja vai da su ili jednaki ili je jedan manji od drugog. Svaki trei broj je ili jednak jednom od njih, ili je manji od oba, ili je vei od oba, ili se nalazi izmeu njih. To nam omoguava da postuliramo obostrano jednoznanu vezu izmeu skupa svih starih i novih brojeva i taaka prave, ime su ujedno odbaeni i Arhimedov i Dedekind-Kantorov aksiom. Arhimedov aksiom ne vai zato to postoje take koje se ne mogu dostii u konanom broju ma kako velikih koraka, dok Dedekind-Kantorov aksiom -- kojim se tvrdi obostrano jednoznana veza izmeu brojeva standardnog polja i taaka prave -- ne vai zato to iz nove biunivoke korespondencije sledi da prava ima mnogo vie taaka, a to su sve one koje su korespondirane brojevima koji su standardnim brojevima blii od ostalih standardnih brojeva. Poto prava, po uobiajenom shvatanju, ima sastav koji je izomorfan sastavu vremena, to bi iz nove teorije kontinuuma sledilo da ima beskonano udaljenih trenutaka kao i beskonano kratkih vremenskih intervala. Vreme je ujedno i to to e pokazati da li e ova teorija kontinuuma koja sadri infinitezimale nai primenu i biti ire prihvaena. Ona je u isto matematikom smislu koherentna, to znai da standardna teorija -- kojom emo se sad pozabaviti -- ne moe, bez pozivanja na Arhimedov aksiom, da postulira obostrano jednoznanu vezu izmeu brojeva standardnog polja i taaka prave, odnosno vremenskih trenutaka.

Kantorova teorija kontinuuma Kantor je, kako sam kae, bio duboko nezadovoljan 'velikom svaom meu filozofima', od kojih su jedni sledili Aristotela, drugi Epikura, jer prvi su elemente

27

materije -- a to vai i za prostor i vreme -- ostavili potpuno neodreenim, dok su drugi elementima proglaavali atome, koji su, ma koliko siuni, ipak imali veliinu. 60 Zato je Kantor bio veoma ponosan na svoju teoriju kontinuuma, kojom je Zenonov aksiom, posle dve i po hiljade godina, najzad odbaen, 61 i u kojoj je postalo mogue da se tvrdi da se entiteti viih dimenzija sastoje iz entiteta niih dimenzija. I prostor, i vreme, i materija postali su composita realia. Negde u isto vreme kad i Kantor, Dedekind je na svoj nain doao do istog rezultata. 62 U ime istorijske pravinosti, treba rei da je teren i Kantoru i Dedekindu pripremio trei veliki nemaki matematiar: Vajertras. 63 Ja u u prezentaciji ove, danas standardne, teorije kontinuuma slediti Kantora, jer su njegove definicije takve da se cela stvar moe izloiti krajnje jednostavno i neformalno, a, osim toga, i formalizovati bez brojeva. Pritom u se zaustaviti na jednodimenzionalnom linearnom kontinuumu, jer je vreme, po pretpostavci, upravo jedan takav kontinuum. Posmatrajui matematiku liniju, kao jednodimenzionalni linearni kontinuum, Kantor se sloio da nije dovoljno da za take na njoj vai takozvani uslov gustine, ako se eli tvrditi da se linija sastoji iz taaka. Upravo zato to su se na ovom uslovu zaustavljali, njegovi se prethodnici vekovima nisu odvaili na negiraju Zenonov aksiom. Uslovom gustine se kae da se izmeu bilo koje dve take na pravoj nalazi trea taka. Ve ovaj uslov onemoguava da se take slau sukcesivno a da meu njima ne bude razmaka. To je znao i Aristotel. Ako su take linearno ureene i ako je uslov gustine zadovoljen, onda vai da je svaka od tako poreanih taaka taka nagomilavanja beskonano mnogo drugih taaka, to znai da se u ma kako maloj okolini bilo koje date take nalazi beskonano mnogo taaka. Takav skup je Kantor nazivao savrenim, 64 ali takav skup ne ini nuno kontinuum, prosto zato to uslovom

28

gustine nije isljueno da bude beskonanih nagomilavanja taaka ija granina taka ne pripada datom skupu taaka. Dakle -- evo kako je stvar jednostavna -- treba samo uvesti i drugi uslov, kojim e se obezbediti da svako beskonano nagomilavanje ima za graninu taku taku koja pripada osnovnom datom skupu taaka. Takav skup taaka Kantor je nazivao koherentnim (zusammenhngend). 65 I sad, ako je linearno ureeni skup taaka i savren i koherentan, onda on tvori kontinuum, jer bi na odgovarajuoj liniji, da bi bila neto vie od ovog skupa taaka trebalo nai mesto gde se ne nalazi nijedna taka iz takvog skupa taaka, to je s obzirom na to kako su uslovi postavljeni nemogue. Uslovi savrenosti i koherentnosti postavljeni su pod pretpostavkom vaenja Arhimedovog aksioma. No imajui u vidu infinitezimalistiku teoriju kontinuuma koju smo razmatrali u prethodnom odeljku, vano je ispitati da li su Kantorovi uslovi tako formulisani da, ako su zadovoljeni, savren i koherentan skup taaka mora tvoriti kontinuum bez obzira na zadovoljenost ili nezadovoljenost Arhimedovog aksioma. Pogledajmo kako stvar stoji u sluaju Erlihovog kontinuuma. Jasno je da se tu u bilo kojoj okolini svake take nalazi beskonano mnogo taaka. Manje je jasno kako stvar stoji sa uslovom koji se tie koherentnosti skupa. ta je na pravoj koja odgovara Erlihovom polju brojeva granina taka niza taaka koje odgovaraju brojevima 1/2, 3/4, 7/8,, (2n - 1)/2n,? Standardno bi to bila taka koja odgovara broju 1, ali u nestandardnom modelu ima beskonano mnogo nestandardnih taaka koje se nalaze izmeu take koja odgovara broju 1 i bilo koje take koja odgovara nekom lanu navedenog niza. Ono to, dakle, nedostaje je jedinstvenost take nagomilavanja. Drugim reima, Kantorova oba uslova bi vaila i u Erlihovom nestandardnom modelu kontinuuma ako bi se uslov koherentnosti tako formulisao da ne podrazumeva jedinstvenost take nagomilavanja.

29

Osim toga to je formulisao uslove ije obezbeenje omoguuje skupu taaka da tvori linearni kontinuum, Kantor je prvi otkrio i koliko je taaka za to potrebno. Naravno da ih je potrebno beskonano, ali ispostavilo se da je taj odgovor krajnje neinformativan, jer se i beskonanosti mogu uporeivati. Naime, lako je ustanoviti da su beskonanost skupa prirodnih brojeva i beskonanost skupa racionalnih brojeva istog ranga, to jest, kako bi rekao Kantor, da su ta dva skupa ekvipotentna (iste moi). Jer, postoje razni principi po kojima se pozitivni (a onda, samim tim, i negativni) racionalni brojevi mogu reati (ne po veliini), tako da se svakom zna mesto u nizu. (Preputam itaocu da otkrije koji se princip krije iza sledeeg poetnog segmenta niza: 1/1, 1/2, 2/1, 3/1, 2/2, 1/3, 1/4, 2/3, 3/2, 4/1, 5/1, 4/2, 3/3, 2/4, 1/5, 1/6, 2/5, 3/4, 4/3, 5/2, 6/1, ). A ako se racionalni brojevi mogu tako reati -- da se na osnovu principa zna koji je prvi, koji drugi, koji trei i tako dalje -- onda to znai da izmeu elemenata skupa svih prirodnih brojeva (koji su ujedno i redni brojevi) i elemenata skupa svih racionalnih brojeva postoji obostrano jednoznana veza, to opet ne znai nita drugo do da su dva skupa o kojima je re ekvipotentna. Kada se, meutim, u razmatranje uzmu prirodni brojevi, s jedne, i realni s druge strane, onda ne samo to nikakav princip reanja realnih brojeva nije pronaen koji bi omoguio biunivoku korespondenciju s prirodnim brojevima, ve je Kantor pokazao da bi tako neto bilo nemogue, ime je jednovremeno dokazao da je beskonanost realnih brojeva vieg ranga. U dokazu neistomonosti skupa prirodnih (i, samim tim, skupa racionalnih) i skupa realnih brojeva Kantor se posluio Vajertrasovim decimalnim zapisivanjem realnih brojeva. Posmatrajmo segment realnih brojeva izmeu nule i jedinice. Nula se oigledno moe zapisati kao 0,000, pri emu je broj nula u decimalnoj ekspanziji beskonaan. Broj 1 se pak moe zapisati kao 0,999, pri emu je sad broj devetki, i

30

samo devetki, u decimalnoj ekspanziji beskonaan. Radi nematematiara treba naglasiti da broj 0,999 (s beskonano devetki i samo devetki) nije priblino jednak jedinici, ve je savreno tano ravan jedinici. Da bi bio makar malo manji od deset, broj zapisan na ovaj nain morao bi da ima negde bar jednu decimalu razliitu od 9. Pretpostavimo sada da su svi realni brojevi izmeu 0 i 1 zapisani na ovakav nain i pretpostavimo da su oni nekako poreani tako da izmeu njih i prirodnih brojeva postoji obostrano jednoznana veza, to jest, da se moe govoriti o prvom realnom broju, drugom realnom broju, treem realnom broju i tako dalje. Takva se pretpostavka, meutim, moe svesti na apsurd, jer moemo napraviti novi niz, koji se ne nalazi na pretpostavljenom navodno iscrpnom spisku zato to se od prvog broja razlikuje po prvoj, od drugog po drugoj, od treeg po treoj decimali, i tako redom. Dakle, ve izmeu nule i jedinice realnih brojeva je vie nego prirodnih. Kantor je mo skupa oznaavao takozvanim kardinalnim brojevima. Kardinalni broj svih skupova koji su ekvipotentni sa skupom prirodnih brojeva oznaen je hebrejskim slovom s indeksom 0, dakle: 0. Kardinalni broj svih skupova koji su ekvipotentni sa skupom realnih brojeva Kantor je oznaio sa 1, verujui da poseduje dokaz da nema skupova ija bi mo bila vea od moi skupa prirodnih a manja od moi skupa realnih brojeva. Danas znamo da takav dokaz ne postoji, pa se tvrdnja da je mo oznaena kardinalnim brojem 1 prva via mo posle 0 naziva hipoteza kontinuuma. 66 Poto je ustanovio uslove koji moraju da budu zadovoljeni da bi linerni skup taaka tvorio kontinuum i poto je utvrdio i koliko je taaka za to potrebno (1), Kantoru je jo samo ostalo da postulira obostrano jednoznanu vezu izmeu beskonane jednodimenzionalne linije i skupa svih realnih brojeva. Poto je isti

31

postulat uveo i Dedekind, on je danas poznat, kao to smo ve pomenuli, kao Dedekind-Kantorov aksiom.

Aksiomatizacija aristotelovske i kantorovske teorije kontinuuma U dananjem podeljenom svetu i filozofi su suprotstavljeni po raznim osnovama, pa i po tome kakav imaju stav prema formalizmu. Ima ih koji formalizam do te mere preziru, da knjigu u kojoj ima formula ni u ruke nee da uzmu. Drugi ekstrem predstavljaju oni koji knjigu nee da itaju ako vide da u njoj nema formula. Da odmah otvoreno kaem, ja ne spadam ni u jednu od ove dve grupe. S jedne strane, ima toliko znaajnih i zanimljivih filozofskih problema kod kojih formalizam nije ni od kakve koristi i gde, ako se na silu upotrebljava, samo zamagljuje ono to navodno treba da rasvetli. No ima retkih sluajeva u kojima korienje formalizma, na nesreu ili sreu, predstavlja ako ne jedino ono bar izuzetno mono sredstvo pri reavanju filozofskih sporova. Odavno ve verujem da 'velika svaa oko strukture kontinuuma' -- pri emu ne mislim na onu negdanju, izmeu aristotelovaca i epikurejaca, o kojoj je govorio Kantor, ve na onu mnogo aktuelniju, izmeu aristotelovaca i kantorovaca -- predstavlja paradigmatian sluaj ovog poslednjeg, i zato sam i uloio veliki trud oko toga, koji se, sudei po dosadanjim reakcijama, isplatio. Zato molim za izvinjenje itaoce kojima je upotreba formalizma strana to u se u ovom i sledeem odeljku morati posluiti tim sredstvom. Upotreba formula e biti praena verbalnim razjanjenjima, a onima koje ni to 'razblaenje' nee navesti na to da pristanu da se truju formulama preporuujem da bar paljivo proitaju poetna i zakljuna razmatranja u sledeem poglavlju, gde e se govoriti o neoekivanim i dalekosenim filozofskim posledicama rezultata dobijenog formalnim putem.

32

U aksiomatizaciji dvaju teorija poeemo, istorijski gledano, obrnutim putem, prosto zato to je aksiomatizacija Kantorove teorije neto poznato (mada e, iz razloga koji e biti navedeni kad za to doe vreme, upravo aksiom kojim se implicitno definie koherentnost biti uveden na nestandardan nain). Aksiomatizaciju Aristotelove teoriju bie onda lake pratiti, jer e aksiomi biti uvedeni manje-vie analogno onim kantorovskim, pri emu emo u jednoj taki morati biti benevolentni prema Aristotelu, tamo naime ge emo uvesti u igru kantorovski uslov koherentnosti. Mora se prosto prihvatiti da Aristotel za tako neto nije znao, kao to to niko drugi pre Kantora nije znao. Ali to nije razlog da se aristotelovska teorija kontinuuma (iji su elementi intervali) ne dopuni u toj taki (a to e biti jedina dopuna), u cilju ne samo pravednijeg ve pre svega zanimljivijeg sueljavanja s Kantorovom teorijom (iji su elementi take). a) Jednodimenzionalni linearni kntinuum kao kantorovska takasta struktura Kada se jedan aksiomatski sistem ili jedna formalna teorija izlau prema rigorima savremene teorije modela, onda se sintaksiki i semantiki nivo strogo razdvajaju. Prvo se, naime, navedu osnovni simboli i pravila formiranja formula koje e se smatrati dobro formiranim, a koje, kao i osnovni simboli, u prvi mah ne znae nita. Potom se navedu aksiomi i pravila izvoenja teorema, koje takoe ne znae nita. Tek kada je ceo taj posao koji se tie sintakse zavren, pristupa se semantikom delu prie: trae se modeli, to jest relacione (ili relaciono-operacione) strukture u kojima je data formalna teorija zadovoljena. Relaciona struktura (nas ovde ne zanimaju relaciono-operacione strukture) nije nita drugo do skup izvesnih elemenata koji stoje u odreenim relacijama. Pri interpretiranju formalne teorije, neki simboli postaju promenljive koje, ako je u pitanju jezik prvog reda, prelaze samo preko skupa elemenata strukture (u naem sluaju e to biti dovoljno). Po potrebi, pojedini

33

simboli, koji se nazivaju konstantama, interpretiraju se kao imena koja oznaavaju pojedine konkretne elemente. Relacioni simboli oznaavaju relacije koje vae meu elementima strukture, pri emu to mogu biti binarne, trinarne i, upte, n-arne relacije, to znai da vae izmeu dva, tri i, uopte, n elemenata strukture. Iz tehnikih razloga se uzima da su svojstva u stvari unarne relacije, jer se u sluaju kad se kae da elemenat ima neko svojsvo pominje samo on, i to jedanput (relacija identiteta, na primer, nije svojstvo ve binarna relacija, poto se, kad se govori o identitetu, isti objekat pominje dva puta). Formule postaju reenice koje su zadovoljene za date vrednosti promenljivih ako i samo ako kazuju istinu o odgovarajuim elementima i relacijama u kojima ovi stoje. Aksiomi i teoreme, ako je data relaciona struktura model, moraju nuno, to jest uvek, biti zadovoljeni u njoj. Inae, aksioma ne bi trebalo da bude ni previe ni premalo. Previe ih je (to je inae sintaksiko pitanje) ako se bar neki od njih moe pomou drugih dokazati kao teorema. Vanije je da aksioma ne bude premalo s obzirom na neku intendiranu interpretaciju (a to je semantiko pitanje), to bi bilo sluaj kad bi aksiomi i teoreme, uprkos tome to su zadovoljeni u strukturi o kojoj je re, bili zadovoljeni i u nekoj drugoj a neizomorfnoj strukturi. Na primer, ako neka formalna teorija treba da bude teorija o strukturi sa pet elemenata, onda nekim aksiomom (ili skupom aksioma) treba da bude predupreeno da teorija bude zadovoljena i u nekoj strukturi sa est elemenata. Tako izgleda idealna pria prema teoriji modela. U praksi stvari drugaije stoje. Simboli, pravila formacije i aksiomi (ponekad ak i specijalna pravila izvoanja) biraju se i podeavaju prema intendiranom modelu. Taj proces stvaranja formalne teorije mogue je preutati -- kao da je teorija gotova roana iz Zevsove glave -- i celu priu ispriati u skladu s rigorima teorije modela, ali time se itaocu razumevanje jako oteava. To bi liilo na uenje stranog jezika putem uenja sintakse i gramatike, a da

34

se pritom potpuno ignorie znaenje rei i reenica. Zato u se ja ovde drati loe (ili, u stvari, dobre) prakse. Uvek u se pozivati na kantorovsku strukturu koja je u prethodnom odeljku predstavljena neformalno, da bi u svakom trenutku bilo jasno ta koji uvedeni simbol znai i zato se aksiomi formuliu kako se formuliu. To bi trebalo da pomogne formalizmu nesklonom ali ipak zainteresovanom itaocu. Poto e nam kao osnova za izgradnju teorije sluiti iskazni i kvantifikatorski raun, od simbola su nam potrebni , , , i (koji redom oznaavaju: negaciju, implikaciju, konjukciju, diskunkciju i ekvivalenciju) kao i univerzalni i egzistencijalni kvantifikator. Radi jednostavnosti, univerzalni kvantifikator neemo pisati, ve emo podrazumevati da je promenljiva, kada se sama javi u zagradi, univerzalno kvantifikovana. Egzistencijalni kvantifikator emo pisati uobajeno: . Simboli koji e postati promenljive koje e u intendiranom modelu prelaziti preko skupa svih taaka kantorovske jednodimenzionalne strukture, a kojih nam je potrebno neogranieno mnogo, bie: 1, 2,, n, (n = 1, 2,). S obzirom da za svake dve take u intendiranom modelu vai da su ili identine ili je jedna ispred druge, od relacijskih simbola bie nam dovoljna samo dva: i <. Dobro formirane formule bie m n i m < n (m = 1, 2,; n = 1, 2,) . to se aksioma tie, tu, kao to smo videli, moramo pre svega voditi rauna da kaemo sve to je s obzirom na intendirani model neophodno. Nijedna taka ne prethodi samoj sebi, te emo zato, kao prvi aksiom, imati: 1. (n)n < n Kolikogod ono to ovaj aksiom tvrdi delovalo trivijalno, on je ipak neophodan. Jer, zamislite krug, umesto prave. Tu bi se za svaku taku moglo rei da prethodi sebi (kojim god se smerom po krugu kretali). Tako neto eksplicitno mora biti iskljueno. Slini razlozi vae i u narednim sluajevima.

35

Relacija prethoenja je tranzitivna u intendiranom modelu. Zato: 2. (l)(m)(n)(l < m m < n l < n) Kad smo uvodili relacije identiteta i prethoenja, imali smo u vidu to da za svake dve take vai da su ili identine ili jedna drugoj prethodi. Jednim aksiomom se i to mora eksplicitno rei, dakle: 3. (m)(n)(m < n n < m m n) I kombinacija dveju relacija, identiteta i prethoenja, omoguuje tvrdnju o tranzitivnosti, i to u oba smera. To kazuju sledea dva aksioma: 4. (l)(m)(n)(l m l < n m < n) 5. (l)(m)(n)(l m n < l n < m) U intendiranom modelu, koji je poput beskonane prave, nema ni poetka ni kraja. To je u formalnoj teoriji obezbeeno pomou sledea dva oigledna aksioma: 6. (m)(n)m < n 7. (m)(n)n < m Stiemo sada do dva Kantorova uslova kojima se obezbeuje savrenost i koherentnost. Prvi je lako izraziti. Da bi svaka taka bila taka nagomilavanja, dovoljno je rei da se izmeu svake dve take nalazi trea: 8. (m)(n)(m < n (l)(m < l l < n)) Meutim, za formulisanje uslova kojim bi se osigurala koherentnost nemamo dovoljno resursa u jeziku kojim smo se dosad sluili. Problem je u tome to treba da govorimo o beskonanom nagomilavanju taaka. Moe se primetiti da je i u prethodnom aksiomu re o beskonanom nagomilavanju. Ali tamo je to samo implicirano time to se reklo da se izmeu svake dve take nalazi trea, dok sada treba neto eksplicitno rei o beskonano mnogo taaka. Kako to uiniti? To se standardno iskazuje u jeziku drugog reda, u kojem promenljive ne prelaze samo preko

36

skupa osnovnih elemenata (u ovom sluaju taaka). Da bismo to izbegli, a to e biti vano prilikom poreenja dva sistema u narednom odeljku, mi emo se posluiti jednim nestandardnim proirenjem jezika prvog reda. 67 To se proirenje sastoji u tome to se dozvoli obrazovanje formula s beskonano mnogo konjukata. Jezik koji dozvoljava formule s beskonanio mnogo veznika inae se zove L1 i najslabije je proirenje standardnog jezika prvog reda (za razliku od, recimo, jezika L11, koji mnogo vie obavezuje, a gde indeks uz drugu ukazuje na to da se osim formula s beskonano mnogo veznika, na ta ukazuje indeks uz prvu , dozvoljavaju i formule s bekonano mnogo kvantifikatora). E sad, kako da u jeziku L1 formuliemo aksiom koherentnosti (koji se zove i aksiom kontinuiteta; jer zahvaljujui njemu svaka struktura odreena prethodnim aksiomima postaje kontinuum)? Najlake tako to emo za svaki beskonani niz taaka koji je ureen relacijom prethoenja rei da ako uopte ima granicu s gornje strane -- a to znai da postoji taka s te strane koju nijedan lan niza ne premauje -- onda vai i da postoji taka meu elementima strukture koju ne samo da nijedan lan niza ne premauje ve i ne postoji nijedna druga taka pre te take za koju bi to bilo sluaj. Da bismo jasno razlikovali lanove niza od drugih taaka o kojima e se u aksiomu govoriti, promenljive koje se odnose na ove poslednje oznaiemo posebnim slovima: , , , . Dakle, 9. Za svaki beskonani niz taaka 1 2 n, koji je ureen relacijom <, vai ()(i< i < ) ()(i< i < ()(i< i < ()( < < )) Treba primetiti da (i< i < ) oznaava beskonanu konjukciju iji su konjunkti redom: 1 < , 2 < , 3 < i tako dalje. Dakle, prvi antecedens tvrdi da uopte postoji gornja granica oliena u nekom , dok prvi konjunkt konsekvensa tvrdi postojanje specifinog , za koje se sledeim konjunktom tvrdi je ne samo granica ve i takozvana najnia gornja mea datog beskonanog niza.

37

Ako > definiemo kao relaciju koja je inverzna relaciji < (to znai da ako je, recimo, 1 < 2, onda je 2 > 1) prethodni aksiom moemo, mutatis mutandis, formulisati tako da se dobije tvrdnja o postojanju najvie donje mee beskonanog niza taaka ureenog relacijom >. b) Jednodimenzionalni linearni kontinuum kao aristotelovska intervalska struktura I u ovom emo sluaju za osnovu uzeti iskazni i kvanifikatorski raun. Promenljive, koje e sada prelaziti preko skupa svih intervala, 68 oznaiemo, da bismo ih razlikovali od promenljivih prethodnog sistema, sa a1, a2,, an, (n = 1, 2,). Poto intervali mogu biti ne samo identini ili jedni drugima prethodei, ve se mogu i neposredno nadovezivati, preklapati se i biti jedni u druge ukljueni, uveemo pet relacionih simbola koji e (redom kako su pomenute) oznaavati ove relacije: =, , ,

, . Treba, meutim, imati u vidu da se poslednje tri relacije mogu definisati preko prve dve na sledei nain: am an def. am an (al)(am an al al al an), ak an ak),

am an def. (al)(ak)(al

am am

am an def. am = an (al)(al am al an) (Napomenimo jo, mada je to iz prethodne definicije jasno, da am an znai da se am i an nadovezuju tako da am prethodi an). Prvi aksiom potpuno je analogan prvom aksiomu prethodnog sistema: 1. (an)an an

Kako da uvedemo linearnost kad su u pitanju intervali utvrdiemo uporeivanjem dva para intervala na liniji u kojima u oba sluaja prvi lan prethodi drugom. Rezultat moe biti trojak: ili prvi interval prvog para prethodi drugom intervalu drugog para dok prvi interval drugog para ne prethodi drugom intervalu prvog para, ili prvi interval drugog para prethodi drugom intervalu prvog para dok prvi element prvog
38

para ne prethodi drugom intervalu drugog para, ili i prvi interval prvog para prethodi drugom intervalu drugog para i prvi interval drugog para prethodi drugom intervalu prvog para. U vezi s treom mogunou treba obratiti panju na disjunkciju u konsekvensu aksioma koji sledi, a koja je inkluzivna. Time se naime ta mogunost doputa. 2. (ak)(al)(am)(an)(ak am al an ak an al am)

Sledeim aksiomom emo obezbediti neprekidnost u tom smislu to e se tvrditi da izmeu svaka dva intervala od kojih jedan prethodi drugom, ali tako da se kasniji ne nadovezuje na raniji, postoji trei koji ih povezuje time to se nadovezuje na raniji, dok se onaj drugi nadovezuje na njega. 3. (am)(an)(am an am an (al)(am al al an))

etvrtim aksiomom se tvrdi jedinstvenost intervala koji povezuje intervale iz prethodnog sluaja: 4. (ak)(al)(am)(an)(ak al al an ak am am an al = am) Dok je prethodni aksiom obezbedio jedinstvenost intervala koji obezbeuje neprekidnost, sledei aksiom garantuje jedinstvenost samog nadovezivanja tako to tvrdi da ako se dva intervala nadovezuju na neki trei, onda se to dogaa na 'istom mestu', a to je iskazano time da nema intarvala na koji bi se samo jedan od ona dva intervala nadovezivao. 5. (ak)(al)(am)(an)(ak am ak an al am al an) Smisao sledea dva aksioma potpuno je analogan smislu aksioma 6 i 7 iz prethodnog sistema. 6. (am)(an) am 7. (am)(an) an an am

39

to se tie uslova gustine, njega je lako izraziti. Prosto emo tvrditi da za svaki interval vai da postoji drugi koji je u njega ukljuen: 8. (am)(an) an am Sada, meutim, dolazimo do neega krajnje zanimljivig, do aksioma kontinuiteta. 69 Zar neprekidnost nije ve zagarantovana aksiomima 3 i 4? U izvesnom smislu jeste, i to je smisao koji su filozofi i matematiari milenijumima imali u vidu. U izvesnom smislu bi struktura u kojoj bi bili zadovoljeni svi prethodni aksiomi, ali ne i uslov koherentnosti, bila bez 'rupa'. Pa ipak -- i tu se u sluaju intervalske strukture jo bolje vidi veliina Kantorovog otkria -- bilo bi mesta za ubacivanje novih intervala! U to je se lako uveriti uz pomo aritmetizovane geometrije. Ako take nadovezivanja intervala oznaimo brojevima, onda interval koji bi se protezao izmeu 2 i ne bi pripadao strukturi u kojoj nije zadovoljen uslov koherentnosti, to znai da bi mogao da se ubaci kao novi interval, i to tako da se ni na jedan interval postojee strukture ne nadovezuje i da se nijedan interval te strukturw ne nadovezuje na njega. Interval pak izmeu 2 i bi se nadovezivao na intervale strukture, ali se nijedan interval strukture ne bi nadovezivao na njega. To je, dakle, taka gde moramo biti benevolentni prema Aristotelu tako to emo formalizaciju intervalske strukture (koju nazivamo aristotelovskom) dopuniti aksiomom kojim se obezbeuje analogon Kantorovom uslovu koherentnosti (iako je Kantor, uvodei uslov koherentnosti, imao u vidu samo takastu strukturu). Sam zapis aksioma ne treba komentarisati jer je potpuno analogan zapisu aksioma 9 u prethodnom sistemu. 9. Za svaki beskonani niz intervala a1 a2 an, koji je ureen relacijom (u)(i< ai u) (v)(i< ai v (w)(i< ai w (x)(x , vai v))

w x

40

Jedino to treba zapaziti jeste to da ovde najniu gornju meu ne ini jedan interval ve itava klasa ekvivalencije sa zajednikim poetkom, to mutatis mutandis vai i za najviu donju meu.

Poreenje kantorovske i aristotelovske teorije kontinuuma: mnogo buke ni oko ega Kako porediti dve dominantne teorije kontinuuma, od kojih jedna nije bila ozbiljnije uzdrmana vie od dva milenijuma, dok se druga danas smatra standardnom? Ili, jo tanije, ta bi znailo porediti ih? ovek bi mogao pomisliti da je odgovor prilino oigledan: kao i u ostalim filozofskim sporovima, treba ispitati plauzibilnost svake od teorija s obzirom na argumente koji im idu u prilog ili na tetu. S tim argumentima smo se ve sretali tokom prethodnog izlaganja. Meutim, ispostavie se da bi pokuaj takvog poreenja bio potpuno zaludan, jer se moe pokazati (uz pomo formalizma!) da su teorije o kojima je re tivijalno razliite u jednom ubedljivom smislu rei, bar ukoliko elimo da ih koristimo za karakterizaciju strukture vremena kao takvog, nezavisno od osobina fizikog sveta. Ali kako da ove dve teorije poredimo formalno, ak iako su nam date u formalizovanom vidu? Dve formalne teorije se mogu porediti ako se nekim preslikavanjem jedna moe utopiti u drugu, ili svaka od njih u onu drugu. U ovom poslednjem sluaju bi one bile ekvivalentne ili samo notaciono razliite. Ako nikakvo preslikavanje nije mogue, teorije prosto ostaju disparatne. Izgleda oigledno da je s naim teorijama upravo ovo poslednje sluaj, jer nema relacione strukture koja bi bila model za obe teorije, kao to nema ni takve koja bi bila model za jednu, dok bi neka njena podstruktura bila model za drugu. Niti su take u kantorovskom sistemu degenerisani aristotelovski intervali, niti su u aristotelovskom sistemu intervali

41

skupovi kantorovskih taaka. Take su naprosto take, a intervali intervali. Prema staroj Kvajnovoj semantiko-ontolokoj paroli, 'biti pretpostavljen kao entitet znaibiti smatran vrednou neke promenljive'. 70 Jedna od posledica toga je i to -- a to je prihvaeno u teoriji modela -- da dve formalne teorije ne mogu biti trivijalno razliite ako njihove promenljive ne mogu da prelaze preko istog osnovnog skupa elemenata ni u jednom modelu bilo koje od dve teorije. Ali ipak, intuicija govori drugo! Iako kantorovske take nisu aristotelovski intervali i aristotelovski intervali nisu skupovi kantorovskih taaka, aristotelovski se intervali mogu jednoznano odrediti poecima i krajevima kao parovima kantorovskih taaka, dok se kantorovske take mogu jednoznano odrediti parovima intervala koji se nadovezuju (tanije, dvema klasama ekvivalencije takvih parova intervala). Ove mogunosti oveku daju ideju da pronadje dva skupa pravila prevoenja -- s jezika u kojem je izkazan kantorovski sistem na jezik u kojem je iskazan aristotelovski, i obratno, s jezika u kojem je izkazan aristotelovski sistem na jezik u kojem je izkazan kantorovski -- koja e, za poetak, omoguiti bar to da se o dvema strukturana, kantorovskoj i aristotelovskoj, govori istim jezikom, u stvari, na bilo kom od dva. Vano je razumeti zato su nam potrebna dva skupa pravila prevoenja. Svaka od beskonano mnogo elementarnih formula sistema taaka -- tipa m n ili m < n, pri emu m = 1, 2, 3,; n = 1, 2, 3,-- bila bi prevedena u formulu sistema intervala koja nije elementarna, jer bi se u njoj pojavljivale etiri promenljive jezika sistema intervala, dve kojim se odreuje m i dve kojim se odreuje n. To znai da se nijedna elementarna formula sistema intervala ne mi mogla prevesti na jezik sistema taaka uz pomo istih pravila prevoenja. Isto tako, svaka od beskonano mnogo elementarnih formula sistema intervala -- tipa am = an, am an, am an, am an ili an am, pri

emu m = 1, 2, 3,; n = 1, 2, 3, -- bila bi prevedena u formulu jezika sistema

42

taaka koja nije elementarna, jer bi se u njoj pojavljivale etiri promenljive jezika sistema intervala, dve kojim se odreuje am i dve kojim se odreuje an, to opet znai da se nijedna elementarna formula sistema taaka ne bi mogla prevesti na jezik sistema intervala uz pomo pravila prevoenja iz jezika sistema intervala na jezik sistema taaka. Poto bi bar elementarne formule u jeziku na koji se prevodi bile formule koje ne predstavljaju prevod formula jezika s kojeg se prevodi, prevoenjem bi se ceo skup jednog jezika preveo u (pravi) podskup drugog jezika. Osim toga, formula koja predstavlja prevod neke formule drugog jezika po jednim pravilima prevoenja, po drugim pravilima ne bi bila prevedena u formulu iji prevod sama predstavlja ve u neku drugu formulu. Jer, formula koja predstavlja prevod uvek sadri vie promenljivih nego formula koja se prevodi.Da li je, onda, cela stvar uopte mogua? Da je re o konanim skupovima promenljivih i formula, poduhvat bi unapred bio osuen na neuspeh. Na sreu, re je skupovima koji su beskonani, pa je mogue da se jedan ceo skup obostrano jednoznano preslika u podskup drugog skupa, a da se ovaj isto tako obostrano jednoznano preslika u podskup prvog skupa (vidi dijagram).

Poto je o jednom ovakvom preslikavanju (u sasvim drugaijem kontekstu, naravno) prvi govorio Kantorov uenik Feliks Berntajn, ono se ponekad naziva Berntajnovo preslikavanje. 71 Re je o dvema funkcijama, f i f*, koje nisu inverzne i kojima se svi

43

elementi svakog od dva beskonana skupa obostrano jednoznano preslikavaju u elemente pravog podskupa drugog skupa. Preslikavanje skupa u podskup nekog skupa se inae zove prelikavanje u skup, za razliku od preslikavanja na skup, gde slike obuhvataju sve elemente anti-domena (skupa na koji se preslikavanje vri). Ohrabreni ovakvom mogunou, krenimo u glavni boj! Poto cela ideja moe imati primenu i u sluaju poreenja drugih formalnih teorija, prepostavku koja se tie prevoanja pomou dva skupa pravila formulisaemo u optem vidu, to znai bez ogranienja u pogledu broja promenljivih koje se u prevodu moraju pojaviti (u naem sluaju e jednoj promenljivoj originala uvek odgovarati par promenljivih u jeziku na koji se prevodi, ali to bi inae mogla biti bilo koliko dugaka n-torka promenljivih). Neka su L i L' jezici prvog reda iji su skupovi promenljivih V = {v1, v2,, vn,} i V' = {v'1, v'2,, v'n,} a skupovi dobro formiranih formula F = {F1, F2,, Fn,} i F' = {F'1, F'2,, F'n,}. Neka su, dalje, C i C* skupovi pravila prevoenja formula iz L u L', odnosno iz L' u L, shodno kojima su izabrana sledea preslikavanja f i f* promenljivih izmeu V i V', odnosno V' i V: f : vn v'm, v'm+1,, v'm+k, gde je za n = 1, 2, 3,, i,: m = 1, k+2, 2k+3,, (i1)k+1, (k > 0), f* : v'n vm, vm+1,, vm+l, gde je za n = 1, 2, 3,, i,: m = 1, l+2, 2l+3,, (i1)l+1, (l > 0). Treba primetiti da bi kod pravila prevoenja koja bi bila inverzna k i l bili ravni nuli. to se pravila prevoenja C i C* tie, ona treba da budu uvedena na standardni rekurzivni nain. Neka Fi =C F'j znai da je formula F'j dobijena iz Fi po pravilima iz skupa C. Sada treba da je za svako i i Fi F : Fi(vn, vn+p1, vn+p2,, vn+pq) =C F'j(f(vn), f(vn+p1), f(vn+p2),, f(vn+pq)) za neko F'j F',
44

pri emu: Fi(vn, vn+p1, vn+p2,, vn+pq) oznaava Fi i ukazuje numerikim redom (u zagradi) sve i samo one promenljive koje se javljaju u Fi, a gde su p1, p2,, pq celi brojevi takvi da 1 p1 p2 pq, F'j(f(vn), f(vn+p1), f(vn+p2),, f(vn+pq)) oznaava neku formulu F'j iz F' koja sadri sve i samo one promenljive iz n-torki na koje se promenljive iz Fi preslikavaju shodno funkciji f. Skup pravila prevoenja C* treba da bude uveden na anlogan nain. Pretpostavimo sad da su na jezicima L i L* izgraena dva aksiomatska sistema, S i S', formulisanjem dvaju skupova aksioma, A and A'. Pretpostavimo da su S i S' potpuni sistemi (kao to dva sistema koji nas zanimaju jesu) u tom smislu da je svaka zatvorena formula ili sama teorema ili je njena negacija teorema, te da nema nijedne reenica koja bi u nekom modelu bila istinita a da nije teorema sistema. Pretpostavimo, na kraju, da su shodno f, f*, C i C* sve teoreme svakog od sistema uvek prevedene u teoreme drugog i da nijedna zatvorena reenica koja nije teorema nije prevedena u teoremu drugog sistema. Ako su sve navedene pretpostavke zadovoljene, deluje sasvim prirodno da uvedemo definicuju sintaksike trivijalne razlike u generalizovanom smislu, prema kojoj bi sistemi S i S' bili sintaksiki trivijalno razliiti. Ostaje da vidimo kako se to odraava na semantiku razliku. Ako su S i S' sintaksiki trivijalno razliiti u definisanom smislu i imaju model (to e biti sluaj ako su neprotivreni), onda e, koristei se samo elementima i relacijama bilo koje relacione strukture koja je model za jedan od sistema biti mogue izgraditi strukturu koja je model za drugi. Odnos ovih struktura mora biti takav da bilo kojim od jezika dvaju sistema moemo govoriti o strukturi koja je model drugog

45

sistema. To je dovoljan razlog da, u generalizovanom smislu, sisteme S i S' proglasimo trivijalno razliitim i u semantikom smislu. Stiemo najzad do stvari zbog koje je cela pria o trivijalno razliitim formalnim teorijama i zapoeta. Moe se, naime, pokazati da su upravo aristotelovska i kantorovska teorija, kad se formalizuju na nain na koji je to uinjeno (tu se vidi znaaj formulisanja aksioma kontinuiteta u jeziku L1!), trivijalno razliite u generalizovanom smislu. Pravila prevoenja navedena su u apendiksu I, na kraju knjige, a dokaze metateorema kojima se tvrdi trivijalnost razlike u definisanom smislu vidi u Arsenijevi 2003, str. 6-9. Prokomentariimo na kraju smisao i znaaj dobijenog rezultata. Leme koje se koriste u dokazu metateorema 72 pokazuju kako se na osnovu takaste strukture gradi (aristotelovska!) intervalska struktura (u kojoj intervali nisu skupovia taaka) i kako se, obrnuto, na osnovu intervalske strukture gradi (kantorovska) takasta struktura (u kojoj take nisu degenerisani intervali). Kao to je intuicija i sugerisala, intervali se dobijaju kao rastojanja izmeu taaka, a take kao mesta nadovezivanja intervala. Iako intervali ostaju intervali a take take, sve to se moe rei jezikom intervala moe se rei i jezikom taaka, i obrnuto, pri emu sve istine ostaju istine, a nijedna la ne postaje istina. Moemo se, dakle, sluiti bilo kojim od dva jezika, eleli da govorimo o takama ili o intervalima. Jedan je od sistema -- ali bilo koji(!) -- dakle, suvian! Ovo 'suvian' ne znai, naravno, da nam iz razloga ekonominosti nisu potrebna oba, ve samo to da su nam u isto teorijskom i ontolokom smislu dovoljni bilo take, bilo intervali. No tek generalizovani pojam trivijalnosti sintaksikih i semantikih razlika i dokaz da su sistem taaka i sistem intervala trivijalno razliiti u takvom smislu opravdava van Bentemovu proklamativnu tvrdnju da se ova dva

46

sistema mogu, kao 'dve perspektive', koristiti 'po volji'. 73 U tom smislu 'velika svaa' izmeu dve najslavnije teorije kontinuuma predstavlja 'mnogo buke ni oko ega'.

Da li je vreme compositum ideale ili compositum reale? Teorije vremena koje se zasnivaju na dvema teorijama kontinuuma o kojima je prethodno bilo rei trivijalno su razliite ceteris paribus, to znai, kada o vremenu govorimo kao o kontinuumu, ne uzimajui u obzir nita drugo. Da li je tako shvaeno vreme compositum ideale, kako su mislili Aristotel i Kant, ili je pak compositum reale, kako je tvrdio Kantor? 74 I ovo pitanje, ceteris paribus, nema smisla. Da bismo uopte mogli da govorimo o aktualnosti ili aktualizaciji elemenata strukture -- gde bi u sluaju prihvatanja njihove aktualnosti struktura bila compositum reale, a u sluaju raznih moguih aktualizacija compositum ideale -- potrebno je da samoj strukturi jo neto pridoe, recimo nerelaciona svojstva koja bi se pripisivala njenim elementima. Neka mi izvesni itaoci oproste, ali ovde je teko ne setiti se Hegelove dijalektike. Kako bismo, pita Hegel, 75 razlikovali bie i nita kada bi nam, osim te dve, bilo zabranjeno da uzimamo u obzir i neke druge odredbe? Hegelovska dijalektika je primenljiva i na sluaj teorija koje su trivijalno razliite u generalizovanom smislu. Jer one su, kako stalno naglaavam, trivijalno razliite ceteris paribus, to ne znai da e nuno takve ostati i ako se proire na odreeni nain. to vai za vreme, vai i za prostor, pa ak i za materiju kao takvu (ako je shvatimo kao kontinuiranu). Ako prostor i vreme ne proglasimo, dogmatiki, za neto po sebi, to jeste i to ostaje onakvo kakvo je nezavisno od sveta koji u njima postoji (ili ne postoji, svejedno), odgovor na pitanje da li su prostor i vreme composita idealia ili composita realia moe zavisiti od fizikog sveta, koji sa sobom u igru uvodi heterogenost. Recimo, opravdamost odluke o tome emu se svojstva fizikog sveta

47

pripisuju, ili primarno pripisuju, moe da favorizuje jednu od dve teorije, koje obogaene nerelacionim predikatima kao unarnim relacijama prestaju da budu trivijalno razliite (kao to sam pokazao na jednom mestu). 76 Uzmimo za primer boje. Boje se, bar kako izgleda u prvi mah, takama i linijama ne pripisuju. Neko bi mogao da primeti da se one ne pripisuju ni svim povrinama ili telima. S obzirom na dananju teoriju boja, elektron ne moe imati boju. Ali, takav put razmiljanja nas moe odvesti u razne tekoe. Zamislite zelenu povrinu table misaono tako fino izdeljenu na male povrine da se ni za jednu ne moe rei, shodno teoriji boja, da je zelena. Ipak, te povrine zajedno ine povrinu table. Da li to onda znai da ni povrina table ne moe biti zelena? Ako hoemo da izbegnemo paradoks, pre e biti da strategiju moramo da preusmerimo. Nije tabla bezbojna zato to je tvore povrine koje nemaju boju, nego su te povrine -- iako bi same za sebe bile bezbojne -- zelene zato to su delovi povrine table. Obojenost je jednostavno holistiko svojstvo, 77 koje se odnosi na ceo kontinuum kome se pripisuje, pa time i na njegove (potencijalne ili aktualne?) delove, i sa tim se moramo pomiriti, bez obzira na mogue proteste fiziara. I tolika druga svojstva su holistika u ovom smislu, samo o tome obino ne razmiljamo. Teko bismo ita smisleno mogli da kaemo o svetu svakodnevnog iskustva, kad to ne bi bilo tako. Holistiki karakter svojstava poput svojstva obojenosti proistie iz njihove 'gramatike', kako bi rekao Vitgentajn. Meutim, ono to se, kad su u pitanju holistika svojstva, moe primeniti na delove entiteta izvesne dimenzije kojima se ona pripisuju kad se delovi shvate kao entiteti te iste dimenzije, vodi u ogromne tekoe ako se dopusti da to vai i za entitete koji su niih dimenzija. Bilo je pokuaja da se kae da su take ili linije zelene ako pripadaju zelenoj povrini. 78 Meutim, ve je Aristotel pokazao da to vodi u paradoks. 79 Koje e boje

48

biti linija razgranienja izmeu dve raznobojne povrine? Neka sada izvini Vutgentajn, ali nije nikakva idealizacija rei da ograniene povrine imaju krajeve koji su jednodimenzionalni, kao to ograniena tela imaju krajeve koji su dvodimenzionalni. Linija razgranienja izmeu zelene i crvene povrine trebalo bi da bude jednovremeno, i svuda, i zelena i crvena, to deluje sasvim apsurdno. Jedini prirodni izlaz je rei da ona nije ni zelena ni crvena, prosto zato to se linijama, ba kao ni takama, svojstvo obojenosti ne pripisuje. Ako bi neko ostao nezadovoljan primerom s bojama, jer svojstvo obojenosti ipak zavisi od finije materijalne strukture, u kojoj kao takvoj nema boja, moemo navesti jedan drugi primer, koji potie iz oblasti od koje nema fundamentalnije, a koji se inae, za razliku od prethodnog primera, tie i vremena. Zamislimo telo koje se kree ravnomernom brzinom, a onda, usled sudara, ili iz svejedno kojeg razloga, trenutno promeni brzinu. Koja je njegova brzina u trenutku promene? Ona koju je imalo prethodno ili ona koju ima potom? Opet deluje najprirodnije i najjednostavnije da se kae da telo u trenutku uopte nema brzinu. Fiziari govore o trenutnoj brzini, treturujui je upravo kao holistiko svojstvo, samo to delovima ne smatraju samo one entitete koji su iste dimenzije kao i oni kojima se to svojstvo pre svega pripisuje, ve delovima smatraju i take i trenutke, uvereni da su prostor i vreme composita realia u kantorovskom smislu. Ali, kao to vidimo, to ih vodi u velike tekoe. U stvari, a istini za volju, to ih ne vodi ni u kakve tekoe, jer oni mogu izabrati da kau da je trenutna brzina ona koju je telo prethodno imalo, smatrajui nae pitanje presuptilnim i irelevantnim. No ono to (moda s pravom) ne predstavlja nikakav problem za jednu nauku, moe biti ogroman problem za neku drugu nauku. Na nivou filozofskog razmatranja problema trenutne brzine, stvar se ne moe reiti onako kako to ine fiziari. Na stranu to to je predloeno reenje potpuno ad hoc (u sluaju linije

49

razgranienja boja moglo bi se onda rei da je linija one boje koju mi vie volimo). Ima i gorih stvari. ta emo rei, recimo, da li postoji poetni trenutak kretanja tela koje poinje da se kree? Ako primenimo analogiju s prethodnim 'reenjem', rei emo da je taj trenutak u stvari poslednji trenutak mirovanja, te se zato telo u tom trnutku ne kree. A to ima za posledicu da uopte i ne postoji poetni trenutak kretanja, jer, kao to znamo, trenuci kontinuuma trenutaka nisu sukcesivni. Sve ove tekoe se reavaju mnogo plauzibilnije ako se kae, kao to je to uinio Aristotel, da u trenutku, sensu stricto, nema ni kretanja ni mirovanja, pa onda, naravno, ni trenutne brzine, dok bi se toliko eljeni pojam trenutne brzine, definisan prvim izvodom funkcije u taki, mogao tako redefinisati da govori o tome kojom brzinom bi se telo kretalo, kad bi nastavilo, ili da je nastavilo, da se kree ne menjajui vie dostignutu brzinu. To je definicija koja potie od MakLorena. 80 Uopteno govorei, ako bi nerelaciona svojstva bila pripisivana takama, linijama i trenucima, svet bi bio prepun krajnje neobinih stvari: ogranienih tela i procesa bez poetka ili kraja, ili i bez poetka i bez kraja. Ima dodue primera koji, bar na prvi pogled, favorizuju takastu a ne intervalsku strukturu. Ako se, recimo, temperatura kontinuirano menja tokom izvesnog vremenskog perioda, zar se time svaki trenutak tog perioda aktualno ne razlikuje od svakog drugog time to je u njemu temperatura razliita od temperature u bilo kom drugom trenutku? Meutim, koliko god delovalo prihvatljivo da se na ovo pitanje odgovori potvrdno, ni aristotelovska reinerpretacija situacije ne deluje manje plauzibilno. Ono to je realno jeste temperaturna promena, dok trenutna temperatura, slino trenutnoj brzini, samo govori o tome kolika bi bila temperatura da je u trenutku o kojem je re prestala da se menja. 'Prestanak' i 'poetak' -- za razliku od 'zelenog' i 'crvenog' -- nisu neto to se ne moe neprotivreno pripisati istoj taki ili istom

50

trenutku. Ako se sad neko zapita, kako mi moe biti hladno za vreme promene temperature, kad svaka temperatura u svakom trenutku navodno govori o neem potencijalnom, moe se odgovoriti da nita ne iskljuuje mogunost da se hladnoa povezuje kako sa odreenom stalnom temperaturom tako i sa temperaturnom promenom. Ako je u izvesnom vremenskom periodu temperatura -15, to moe imati isti efekat kao kad bi se u tom periodu temperatura postepeno menjala od -16 ka -14. U svakom sluaju, nije mi nikad hladno u trenutku, ve uvek u vremenskom intarvalu. Sve u svemu, pojave diskontinuiteta u fizikom svetu snano govore u prilog tome da se nerelaciona svojstva pripisuju oblastima i intervalima a ne takama i trenucima. Takama i trenucima mogu se pripisivati relaciona svojstva, koja su posledica pripisivanja nerelacionih svojstava oblastima i intervalima. 'Biti kraj' i 'biti poetak' su takva relaciona svojstva. Neto je kraj neega ako je poetak neega drugog. Suprotno poenti Kantove prve antinomije, u Treem emo poglavlju videti (kad se budemo bavili ontolokim statusom prostora i vremana) da ak i fiziki svet kao celina, makar kako to delovalo udno, sasvim lepo moe biti ogranien, tako, naime, to bi njegov kraj, kao kraj fizikog sveta, bio poetak neeg to nije fiziki svet. Kada se, dakle, vreme ne posmatra samo kao isti kontinuum, ve s obzirom na svojstva fizikog sveta koja se njegovim delovima mogu pripisivati, onda navedeni argumenti ne samo to govore u prilog njegovoj intervalskoj strukturi, ve sugeriu i to da njegovu strukturu treba shvatiti kao strukturu potencijalnih delova, po emu bi ono bilo compositum ideale. Dodatnim (moda kljunim) argumentom tome u prilog baviemo se u poglavlju o beskonanosti.

51

TOPOLOGIJA VREMENA

52

ta je to topologija vremena? Ako pretpostavimo da je vreme jednodimenzionalno i u pogledu sastava svojih segmenata kontinuirano u smislu u kojem je to definisano u prethodnom poglavlju -- a to emo mi od sada pretpostavljati -- onda se pitanje topologije vremena tie izvesnih karakteristika koje prethodnim odreenjem nisu specifikovane. O kojim je to karakteristikama re? Neformalno je vrlo lako objasniti koje bi se razlike u shvatanju vremena smatrale topolokim. Ako se dva filozofa koji se bave vremenom u svemu slau izuzev u tome to jedan misli da vreme nema poetak dok drugi smatra da ima, onda je ta razlika u njihovim shvatanjima topoloka. Slino e biti i ako se razilaze po pitanju ima li vreme kraj. Ali ima jo raznih zanimljivih mogunosti razilaenja koje su takoe isto topoloke. Pri objanjenju je vrlo zgodno sluiti se analogijim sa linijom, jer i linija je jednodimenzionalni kontinuum. Tako bi prethodno navedene razlike mogle da se predstave razlikom izmeu, s jedne strane, prave (koja je beskonana s obe strane) i, s druge strane, dveju polupravih neogranienih sa razliitih strana. Naravno, mogue je pretpostaviti da vreme ima i poetak i kraj, u kome bi sluaju bilo poput dui. Zamislite sada liniju koja je isprekidana. I njeni segmeti su jednodimenzionalni i kontinuirani u sebi, ali se struktura te linije (ako sve u sebi kontinuirane segmente smatramo delom jedne strukture) topoloki razlikuje od strukture neisprekidane prave linije. Ili, uporedite pravu sa krugom, ali ne po tome to je prava prava a krug kruan, ve po tome to se prava prostire u dva smera koji se nigde ne povezuju dok bi

53

kretanjem po krugu u razliitim smerovima na kraju stigli u istu taku. Ta razlika u pogledu 'otvorenosti' jedne i 'zatvorenosti' druge strukture takoe je topoloka. I najzad, uporedite obinu pravu liniju sa linijom koja od neke take poinje da se grana poput drveta. I u ovom drugom sluaju segmenti su jednodimenzionalni i kontinuirani, ali se ipak strukture obine prave i razgranate prave razlikuju. I ta razlika je topoloka. Obina prava je, za razliku od razgranate, ne samo jednodimenzionalni kontinuum, ve i linearni kontinuum. Kada smo poredili pravu sa krugom rekli smo da ne treba obraati panju na to to je prava prava a krug kruan, ve samo na to to je prava otvorena a krug zatvorena struktura. Time je sugerisano da razlika izmeu prave i krive koja nije zatvorena nije topoloka. I zaista nije. Ali zato? Kako treba na jedan uopten nain odrediti koje su razlike topoloke, tako da se na osnovu toga moe u svakom pojedinanom sluaju sa sigurnou rei da li je re o topolokoj ili o nekoj drugoj razlici? Re 'topologija' potie od grke rei , to u ovom sluaju treba prevesti sa 'mesto' (a ne 'prostor'). Na latinskom se dananja topologija zvala analysis situs, 81 to takoe dobro izraava smisao topolokih ispitivanja. Naime, re je o lokalnom ispitivanju, to jest o ispitivanju situacije svakog pojedinog elementa strukture u odnosu prema ostalim elementima i to samo s obzirom na relacije kojima je struktura definisana. Kada je re o entitetima koji su jednodimenzionalni, a iji su segmenti kontinuirani, tu se za topoloku izomorfnost dveju struktura zahteva da postoji mogunost obostrano jednoznanog preslikavnja elemenata dve strukture, ali tako da kao rezultat preslikavanja svaki elemenat koji predstavlja sliku bude s obzirom na relacije identiteta i poretka u istom odnosu prema ostalim elementima skupa slika u kakvom se odnosu nalazi original prema ostalim elementima originalne strukture. I

54

nita drugo nije potrebno, to jest svaka je druga razlika za topoloku izomorfnost irelevantna. Primenimo sada ovo odreenje na prethodne sluajeve. Lako je videti zato se prava topoloki razlikuje od polupravih (s poetkom, odnosno krajem). Kako god izvrili obostrano jednoznano preslikavanje njihovih struktura -- koristei se takastom ili intervalskom strukturom -- uvek e se nai bar jedan elemenat poluprave (samo jedan kod takaste a beskonano njih kod intervalske strukture) koji s obzirom na relaciju ureenja (<, odnosno ) nije u odnosima sa ostalim elementima

u kakvim je odnosima njemu odgovarajui elemenat prave. Jer, za poetnu take poluprave vai da joj ne prethodi nijedan element, dok to ni sa jednim elementom prave nije sluaj (pri korienju intervalske struktue ima ak neprebrojivo beskonano intervala kojima ne prethodi nijedan). Slino je sa polupravom s krajem, samo to tu postoji elemenat (odnosno, u intervalskoj strukturi, njih neprebrojivo beskonano) koji ne prethodi (ne prethode) nijednom elementu date strukture, to kod prave nije sluaj. Oigledno je onda i zato se isprekidana linija razlikuje od neisprekidane upravo topoloki. Isprekidana linija ima vie poetaka i krajeva, a videli smo u primeru s polupravama da upravo zbog te injenice na njima ima elemenata koji ne stoje prema ostalim elementima strukture u odnosima u kojim odgivarajui elementi prave stoje prema ostalim elementima te strukture. Razlika izmeu nerazgranate i razgranate jednodimenzionalne strukture je oigledno topoloka u definisanom smislu, jer e svako obostrano jednoznano preslikavanje obine linije na razgranato drvo dovesti do toga da meu kopijama ima elemanata koji su neuporedivi s obzirom na relaciju <, odnosno , a to su oni koji

lee na razliitim granama a da pritom ne postoji nijedno vorite takvo da mu jedan

55

od dva elementa o kojima je re prethodi, dok ono prethodi drugom (vidi sledeu sliku, gde su take A i B uporedive, ali ni take A i C ni take B i C nisu).

Kad poredimo pravu i krug, vidimo da e posledica bilo kojeg preslikavanja biti to to e na krugu svaka taka prethoditi sebi (to e vaiti i za beskonano mnogo intervala na krugu), dok to ni za jedan odgovarajui elemenat prave (bio on taka ili interval) nee biti sluaj. Meutim, injenica to je prava prava a krug kruan ne predstavlja topoloku razliku, to se moe videti iz poreenja prave i beskonane otvorene krive linije. U tom sluaju postoji takvo preslikavanje da su odnosi meu originalima i slikama isti. Topoloke karakteristike su, dakle, invarijantne s obzirom na 'uvijanje' date strukture. One su invarijantne i s obzirom na 'uvrtanje' i -- to je naroito znaajno -- s obzirom na 'istezanje'. Na primer, du koja je deo neke dui ima iste topoloke karakteristike kao i du koje je deo. Topoloke karakteristike nemaju, dakle, nikakve veze s metrikom. Zato emo se pitanjem metrike vremena i baviti u posebnom poglavlju.

Topologija i trivijalnost razlike izmeu aristotelovskog i kantorovskog kontinuuma Dosad smo ustanovili ta se generalno smatra topolokim karakteristikama jedne jednodimenzionalne relacione strukture i naveli smo najtipinije primere topoloki razliitih jednodimenzionalnih struktura. To je sve dobro poznato u matematici. Pre nego to preemo na pitanje o topolokim karakteristikama vremena i o tome da li su
56

mogue razliite topologije vremena te, ako jesu, od ega zavisi koja e se smatrati pravom, moramo, sasvim kratko, ukazati na neto to nije poznato, jer nije ni moglo biti poznato, poto ni generalizovani pojam trivijalne razliitosti formalnih teorija nije bio definisan. Ve u tumaenju topolokih razlika izameu prave, s jedne strane, i poluprave, isprekidane linije, razgranate linije ili kruga, s druge strane, mi smo ukazivali na 'poremeaje' koji nastaju kako s obzirom na relaciju < tako i s obzirom na relaciju .

Naime, sve topoloke razlike mogu se detektovati kako pomou kantorovskog sistema taaka tako i pomou aristotelovskog sistemu intervala. To omoguuje da se trivijalnost razlike izmeu ova dva sistema kontinuuma iskae i na pozitivan nain: dva formalna sistema jednodimenzionalnog kontinuuma trivijalno su razliita u generalizovanom smislu ako i samo ako su njihovi modeli iste topoloke strukture. Drugim reima, ono to je isto kad su pitanju teorije o kojima je re jeste topoloka invarijantnost njihovih modela. 82

Poreklo pitanja o topologiji vremena i standardna vremenska topologija Da se oduvek do danas verovalo u jednu istu topologiju vremena, ne bismo ni postali svesni da je to u ta verujemo pitanje topologije. To je po pravilu tako. Potrebno je neslaganje oko neke stvari da bismo se zapitali ta je to neto oko ega se ne slaemo. Grki filozofi, poev ve od Mileana, verovali su da je vreme neogranieno u oba smera. 83 Kao to smo videli, ne mnogo posle Mileana ve se postavilo pitanje strukture kontinuuma, da bi se ve vek posle toga ustalilo obrazloeno uverenje da je vreme iste strukture kao prava, to jest, da je jednodimenzionalni beskonani linerani kontinuum. To se do danas smatra standardnom topologijom vremena.

57

Moglo bi se primetiti da je uverenje grkih filozofa da vreme nema poetak u neskladu s mitskim kosmogonijama, kakva je, recimo, Hesiodova. No pre kosmosa postojao je zjapei haos. Ako je ve postojao pre kosmosa, teko je poverovati da helenski ovek nije mislio da je haos postojao u nekom ranijem vremenu. A to se tie kosmogonije orfikih rapsodija, tamo se eksplicitno kae da je 'nestarei' Hronos postojao pre svega ostalog i da su iz njega nastali haos i etar. 84 Inae, jedina preplatonska filozofska kosmogonija koja o nastanku kosmosa govori kao o singularnom dogaaju jeste ona Anaksagorina. 85 Ali i kod njega su semena stvari u potpunoj neizdiferenciranosti postojala i pre 86 i bila su rasprena po beskonanom prostoru, pa je razlono zakljuiti da je tada i vremena bilo. Sumnju u univerzalnu prihvaenost standardne topologije vremena u grkom svetu mogu izazvati i slike kosmikih ciklusa, poput one koju nalazimo kod Empedokla. 87 Tu svetska dogaanja osciliraju izmeu dva ekstrema: potpunog trijumfa Afrodite, kad su u sveoptoj ljubavi sva etiri korena stvari svuda ravnomerno izmeana u odnosu 1:1:1:1, i potpunog trijumfa Aresa, kad su etiri korena u potpunosti razdvojena. Meutim, ciklina ponavljanja ne znae zatvorenost vremena. Naprotiv, ciklusi se ponavljaju u razliitim vremnima, a vreme ostaje otvoreno. Obrt donose tek Platonov mit o stvaranju kosmosa, izloen u Timaju, 88 gde se za vreme eksplicitno kae da je u svet ulo zajedno sa kretanjem 'kao pokretnom slikom venosti' (koju pak poput parmenidovskog bia ini vanvremeno i jedno isto sada), i jedno mesto kod Eudema, Aristotelovog uenika i velikog matematiara, gde se on pita, govorei o pitagorejskim ciklusima, da li bi, u sluaju da se sve doslovno ponavlja, i vreme bilo isto. 89 Samim tim to su uveli u igru nestandardne topologije, Platon i Eudem se mogu oznaiti i kao tvorci topologije vremena kao nove discipline.

58

Nestandardne vremenske topologije

a) Vreme s poetkom i/ili krajem Grki filozofi nisu poznavali pojam stvaranja u jevrejsko-hrianskom smislu, ili, tanije reeno, nisu prihvatali da je ita stvoreno u tome smislu. Ureeni svet (kosmos) je nastao iz haosa, ali niti je stvoren niti je nastao ni iz ega. Moe se slobodno rei da je grki nain miljenja obeleen principom ex nihilo nihil fit. Analogno tome, nita to postiji ne isezava u nita, ve se, ako propada, samo preobraava u neto drugo. Zato je i njihova vremenska topologija, sa izuzetkom Platona i Eudema, vie odgovarala topologiji otvorene linije bez poetka i kraja. Jer ako je uvek bilo bar nekakve promene, postojalo je i vreme kada se promena deavala. Aristotel je ak otiao tako daleko da je postulirao da kretanje postoji oduvek i zauvek, jer je, za razliku od prostora, koji postoji ve samim tim to postoji materija, vreme vezivao za promenu, pa mu je beskonanost vremena zahtevala venost kretanja. 90 Prema starozavetnoj slici sveta, koju su hriani preuzeli, ceo svet je, naprotiv, rezultat bojeg ina stvaranja, i to stvaranja ni iz ega, poto ni materije nije bilo pre nego to je Bog stvorio svet. Ali onda, konsekventno, ako pre stvaranja niega nije bilo, trebalo bi da nije bilo ni prostora i vremena. I zaista, hrianski su teolozi to prihvatili. Preostalo je, naravno, nezgodno pitanje vezano za postojanje samog Boga, koji dakako nije stvoren. Ali, hrianski Bog, za razliku od grkih bogova, ne postoji u prostoru i vremenu. Zato njegovo postojanje treba shvatiti u smislu Platonove venosti (koja se ne svodi na 'oduvek i zauvek'). No, bilo kako bilo, mi pitanje Boje venosti, sreom, moemo prepustiti hrianskim teolozima. Na zadatak je jedino da

59

ispitamo kako vreme s poetkom treba shvatiti, to jest, da li je takva topologija vremena barem u principu mogua. Pitanje vremenskog poetka grdno je muilo svetog Avgustina 91 i, s obzirom na to da je re o vremenskoj topologiji koja odgovara jednom itavom novom pogledu na svet, on je zbog toga i stekao slavu oca topologije vremena kao filozofske discipline (mada bih ja na zatitni znak ove discipline stavio Platonovo i Eudemovo ime). Ono to je, u stvari, Avgustina, kao hrianskog vernika, pre svega muilo ticalo se razloga iz kojeg je Bog stvorio svet onda kad ga stvorio. Pored toga, ako je Bog odluio da stvori svet, on je valjda i odluivao, a odluivanje je neto to se deava u vremenu, to ne bi smelo da bude mogue, poto vreme poinje stvaranjem sveta. No kako mi pitanje Bojeg premiljanja, kao uostalom i pitanje njegove egzistencije, stavljamo u zagrade, mi i Avgustinova pitanja ostavljamo po strani. Mi se samo pitamo da li je cela platonska i hrianska pria o poetku vremena neto neprotivreno, s obzirom na to, naime, to sasvim lepo moemo da zamislimo vreme pre navodno prvog vremenskog trenutka (ili nekog od poetnih intervala, svejedno). Zar ne moemo rei da je svet mogao da bude stvoren u nekom ranijem trenutku, ime impliciramo postojanje vrmena pre poetka vremana, to je protivreno? Ovde nam savremena semantika moguih svetova moe biti od velike koristi. To to kaemo da je svet mogao da bude stvoren ranije moe da bude nesmotrena formulacija neeg tome vrlo slinog, a to nije nespojivo s postojanjem prvog vremenskog trenutka. Moda smo u stvari eleli da kaemo da je mogu (to jest zamisliv) svet u kojem je proteklo vie vremena nego to je od poetka naeg sveta proteklo u naem. Odatle ne sledi da postoji vreme kad je taj svet mogao biti stvoren, ve samo to da bi u tom svetu potojao trenutak za koji bismo rekli da je s obzirom na vreme koje je u tom svetu od njega proteklo raniji od prvog trenutka stvarnog

60

vremena. 92 Naime, poto se radi o moguem svetu i njegovom vremenu, re je samo o moguem trenutku u moguem svetu, a ne o stvarnom trenutku u kom je taj svet mogu, kao to ni vreme koje bi u tom moguem svetu proteklo nije stvarno ve samo mogue vreme. Moglo bi se rei da se ovakvim reenjem problema naruava princip bivalencije, 93 poto od dva kontradiktorna iskaza, recimo: 'kia je jue padala' i 'kia jue nije padala', nijedan nije istinit prvog dana posle stvaranja sveta. Na to se moe odgovoriti da su ovi izkazi samo prividno kontradiktorni, dok su u stvari besmisleni, poput iskaza 'u svetu ideja jue je padala kia' i 'u svetu ideja jue nije padala kia'. Naime, poto prvog dana posle stvaranja sveta jue ne postoji (po pretpostavci), to nema smisla govoriti o jueranjem vremenu, bilo da se kae da je kia padala ili da nije. 94 Moemo zakljuiti, da je pojam vremena s poetkom ne samo konzistentan i da ne naruava proncip bivalencuje, ve i da, uz dovoljan oprez pri korienju argumenta na osnovu zamislivosti, moemo ak da ga smatramo, suprotno Vitgentajnovom uverenju, 95 i intuitivno prihvatljivim. Prethodni rezultat je znaajan ne samo za hriane ve i za savremene kosmologe. Danas mnogi fiziari koji se bave kosmologijom zastupaju teoriju 'velikog praska' ('big bang'), po kojoj ne samo to svet, nastao 'velikim praskom', ima poetak u vremenu, ve i samo vreme poinje 'velikim praskom'. Slino vai i za kraj vremena, koje bi se moglo okonati kao posledica jednog 'big cranch'. Ako smo pokazali da je ovakva nestandardna topologija vremana -- u kojoj postoji prvi i/ili poslednji trenutak -- mogua i zamisliva, to jo ne znai i da upravo nju moramo prihvatiti u sluaju da verujemo da svet ima vremenski poetak, odnosno vremenski kraj. Jer isto tako moe delovati plauzibilno ako se i u sluajevima kad hoemo da govorimo o svetu s vremenskim poetkom i/ili krajem koristimo

61

standardnom topologijom. Pitanjem izbora izmeu dve mogunosti baviemo se u sledeem poglavlju.

b) Zatvoreno vreme Moglo bi se pomisliti da, ako se zaista ogranieno vreme pokazuje ak i intuitivno prihvatljivim, to je na prvi pogled delovalo takorei nemogue, onda e isti rezultat moi da se postigne (ili namesti) i kad je u pitanju bilo koja druga nestandardna topologija. No ako je to i tano, zadatak je kod svake nove nestandardne topologije na specifian nain nov, a kad je zatvoreno vreme u pitanju, i ni malo lak. Nemogue je sa sigurnou rei da li Eudemovo pitanje -- o tome da li bi kod istovetnih kosmikih ciklusa o kojima govore pitagorejci u stvari vreme bilo isto -treba shvatiti kao ismevanje same ideje o potpuno istovetnom 'vraanju istog' ili kao ukazivanje na veliki problem koji bi oni koji tvrde da se svetska istorija odvija u ciklusima imali da ree. Meutim, s obzirom na to da je Eudem bio Aristotelov uenik -- i vrlo verovatno s uiteljem delio uverenje o tome da vreme i njegov karakter zavise od karaktera promena koje se u njemu odvijaju (zbog ega je Aristotel, kao to smo pomenuli, postulirao venost kretanja) -- pre e biti da je Eudem bio krajnje ozbiljan, otkrivi vrlo neobinu posledicu ideje o kosmikim ciklusima (ukoliko se o ponavljanjima misli kao o istovetnim ponavljanjima). Ali zato bismo uopte razmiljali o toj bizarnoj i, bar na prvi pogled, neshvatljivoj mogunosti (da vreme bude zatvoreno) umesto da lepo ostanemo u okvirima standardne topologije i kaemo da se (istovetni) ciklusi ba zato i ponavljaju to se ne odvijaju u istom vremenu? Kao povod za razmiljanje o mogunosti zatvorenog vremena, treba primetiti da pretpostavka o istovetnim ciklusima ne dozvoljava da dok se neto deava mi imamo

62

ikakva seanja, ili neku drugu vrstu tragova, o tom dogaanju u prethodnom ciklusu (ili ciklusima), jer bi sama ta seanja predstavljala novum u ciklusu koji je u toku, te se ne bi radilo o potpuno istovetnom ponavljanju. U odsustvu svih seanja pomenute vrste, kao i bilo kojih drugih tragova koji bi ukazivali na to da je re o ponavljanju, na ivot bi izgledao jedinstven i neponovljiv (ba kao to ga veina nas i doivljava). Ali, ako to vai za na doivljaj ivota, zato to ne bi moglo da se kae i za ceo kosmiki ivot (ma koliko on bio dui i bogatiji od naeg)? ta nas onda uopte navodi, ili bar u principu moe navesti, da umesto o jednom ogranienom kosmikom ivotu govorimo o kosmikim ciklusima? Ako bi sve to znamo bilo u skladu s pretpostavkom o jednom jedinstvenom kosmikom ivotu, onda bi nas to -- nezavisno od mogue pretpostavke o ciklusima -navelo ipak samo na to da tvrdimo da je vremenska topologija istovetna s topologijom dui, a ne kruga. To pak znai da bez nekakvog dodatnog uslova niim ega se seamo ili to znamo nikada ne bismo mogli biti ni navedeni na to da poverujemo u postojanje istovetnih kosmikih ciklusa, te bi nam topologija dui uvek morala biti prihvatljivija od topologije kruga. Ako ostavimo po strani mitsko poreklo ideje o kosmikim ciklusima ( Aristotel i, po svoj prilici Eudem, prezirali su mitske razloge), onda, dakle, moramo pronai neki uslov ije bi ispunjenje topologiju kruga, kad je vreme u pitanju, uinilo plauzibilnijom od topologije dui. Primetimo da su seanja i tragovi o kojima smo gore govorili, a koji ne smeju postojati da bi topologija zatvorenog vremena bar potencijalno bila prihvatljiva, seanja i tragovi specifine vrste. To ne smeju biti seanja na neto (odnosno tragovi neega) to se u istovetnoj formi upravo dogaa (puput fenomena dj vu). Time, u principu, nije iskljueno da se neiji ivot odvija, izvesnim delom, potkraj dui, koja

63

bi bila navodno dobar topoloki model jedinstvenog i ogranienog kosmosa, a drugim svojim delom na poetku te dui. Tako neto bi, s ontoloke take gledita, du pretvorilo u krug! Drugim reima, kada bismo znali da jeste tako, promenili bismo nae uverenje da je du u ovom sluaju dobar topoloki model vremena i, po svemu sudei, ne bismo imali razloga da ne prihvatimo topoloki model zatvorenog vremena. Ali kako stvar stoji s epistemoloke take gledite, to jest, kako bismo tako neto ikada mogli znati? Pretpostavimo da nas nauno znanje navodi na to da stanje u kome predviamo da e se kosmos nalaziti predstavlja upravo jedno takvo stanje koje bi, opet s obzirom na nae nauno znanje, moglo biti odlino objanjenje nastanka stanja za koje nezavisno, ali opet iz naunih razloga, verujemo da je bilo poetno stanje univerzuma. Zar tada ne bismo imali dovoljno epistemolokih razloga da vremensku du zatvorimo u krug? Ne procenjujui ogromni stepen spekulativnosti savremenih nauno-kosmolokih teorija, moemo samo konstatovati da je upravo to sluaj u nekim savremenim kosmolokim modelima. 96 Njihovi zastupnici veruju da imaju dovoljno naune evidencije na osnovu koje je i ovaj poslednji uslov za prihvatljivost topologije zatvorenog vremena ispunjen. Njihovo je da nas uvere u ispunjenost uslova, a moj je zadatak ovde bilo jedino to da same uslove precizno formuliem, to sam, nadam se, i uinio. Moramo na kraju pomenuti i Niea, koga se, kad danas govorimo o 'venom vraanju istog', prvog setimo. Da li je vreme kod Niea standardno ili zatvoreno? Nieanci bi odmah rekli da kod Niea nita ne moe biti standardno, pa valjda ni vreme! Nevolja je u tome to je Nie filozofiju u klasinom smislu prezirao, pa, iako je dodue bio klasini filolog, nije stigao do Eudema, da bi mu razlika izmeu zatvorenog vremena i ponavljanja istog u otvorenom vremenu mogla jasnije izai

64

pred oi. Ali ipak moemo bar konstatovati da bi mu se ideja zatvorenog vremena morala jako svideti. Jer, u uvenoj se Zaratustrinoj 'krunoj(!) pesmi' ('Rundgesang') kae: 'Die Lust will aller Dinge Ewigkeit!' ('Zadovoljstvo hoe venost svih stvari!'). 97 Sasvim je mogue da je Nie tu bukvalno mislio na neogranieno ponavljanje onoga to se ve desilo (i jedan dokaz u Volji za mo ukazuje upravo na to 98 ), ali u tom ponavljanju bi se izgubile originalnost i jedinstvenost, do kojih je Nie toliko drao. Osim toga, takavo ponavljanje stvari u besmrtnom ivotu -- ako bi to bilo ono to zadovoljsvo 'hoe' -- dosta bi podsealo na hriansku enju za rajem (a Nie je, osim klasine filozofije, prezirao i hrianstvo). Zato bi mu mnogo privlanija morala biti ideja u kojoj se jedinstvenost i neogranienost ne iskljuuju, a to je olieno u topologiji kruga. Kosmiki ivot u zatvorenom vremenu mogao bi imati sve ari neponovljivosti i neogranienosti, jer, upkos odsustvu ponavljanja u smislu ciklusa u standardnoj topologiji, takav ivot ne bi, poput dui, bio ogranien nitavilom. Bila bi to 'duboka, duboka venost' ('die tiefe, tiefe Ewigkeit') koja bi bolje odgovarala onome to zadovoljstvo u Zaratustrinoj 'krunoj pesmi' eli.

c) Razgranato vreme Ajntajnova specijalna teorija relativiteta suoila nas je s novim udom jedne nestandardne vremenske topologije. 99 U toj teoriji vreme je i dalje jednodimenzionalni kontinuum, ali vie nije linearno ve razgranato, to, kao to smo videli, znai da u nekim sluajevima za dva vremenska trenutka ne moemo da kaemo niti da su jednovremeni niti da jedan od njih prethodi drugom Vreme je time prestalo da bude neto to na jedinstven nain obuhvata sve dogaaje i umesto toga je postalo lokalno, to jest nerazdvojno povezano s mestom dogaanja.

65

Kao i u prethodnim sluajevima, zadatak se i ovde sastoji u tome da se odrede uslovi ije bi nas ispunjenje navelo da prihvatimo ovakvu jednu topologiju vremena. ta nas moe navesti na to da proglasimo nedopustivim da se govori o tome da se na nekom dalekom mestu u svemiru neto dogaa upravo sada kada mi o tome govorimo? Moglo bi se pokuati s poznatim primerom -- koji je danas razumljiv i deci, a nekada bi delovao sasvim bizarno -- kojim se ukazuje na to da su mnoge od zvezda koje vidimo na nebu ve hiljadama godina mrtve. ak i ono to sada vidimo da se deava na suncu, u stvari se desilo pre vie od osam minuta. Ali, ovaj primer zavodi na krivi put, jer ako bi samo o tome bilo re, lako bismo mogli odraunati vreme koje je bilo potrebno da svetlost, koja nam prenosti informaciju, stigne do nas (to i inimo!), te tako precizno rei kada se u stvari desio svemirski dogaaj koji mi sada posmatramo. Tako neto smo, u drugim kontekstima, ve vekovima inili. Kad stigne glasnik na konju, prevalivi dugi put, i donese nam pismo u kome stoji da nam neko drag upravo umire, mi znamo da je taj neko, poput zvezde koju gledamo, u stvari ve izvesno vreme mrtav. Nema nikakave principijelne razlike izmeu ovog sluaja i sluaja s onim to vidimo da se dogaa na nekom udaljenom mestu u svemiru. Nije stvar u tome -- kako je Ajntajnovu teoriju pogreno shvatio Bergson 100 -- to informacije s dalekih mesta dugo putuju (sve informacije putuju neko vreme), ve u tome to, prema Ajnatajnovoj teoriji, u svetu vlada metriki relativizam uslovljen razliitim brzinama kojima se razliita tela kreu u odnosu na brzinu svetlosti (koja je, po pretpostavci, konstantna). Ovim emo se detaljnije baviti u poglavlju o vremenskoj metrici, a ovde emo stvar anticipirati samo u onoj meri u kojoj je to neophodno da bismo uopte koliko toliko objasnili sutinu uslova ije ispunjenje vodi razgranatom vremenu.

66

Zamislimo sledeu situaciju. Kosmonaut se, posle dugogodinjeg krstarenja po svemiru, vraa na Zemlju, i, na nae veliko iznenaenje, izgleda mnogo mlai nego to bismo to oekivali s obzirom na godine koje su od njegovog odlaska protekle. Ali ne samo to. Po njegovom satu, koji je istovetne konstrukcije kao nai zemaljski asovnici, ispadalo bi da je zaista tokom njegovog krstarenja proteklo manje vremena nego to je proteklo vremena na Zemlji tokom njegovog odsustva. I uopte, sve to on ima da nam kae i pokae ukazuje na istu stvar, naime, da je u njegovom svetu proteklo manje vremena nego kod nas na Zemlji. Na ovo moemo reagovati na dva naina. Moemo ostati u okvirima standardne vremenske topologije -- a to Entoni Kvinton misli da moramo 101 -- i rei da su iz nekog, svejedno kojeg, razloga svi procesi tokom njegovog putovanja bili usporeni, ali da je, u stvari, i u njegovom svetu proteklo isto vremena kao i u naem zemaljskom. Meutim, moemo rei da je iz nekog, bilo kojeg, razloga samo vreme bilo drugaije od vremena na Zemlji, dok su se svi pocesi odvijali onako kako se inae odvijaju. U ovom drugom sluaju mi de facto prihvatamo nestandardnu topologiju vremena, samim tim, naime, to tvrdimo da dva vremenska intervala sa istim poetkom i istim krajem nisu jednaki. Vano je primetiti da nita ne menja na stvari to to je mogue uspostaviti obostrano jednoznanu korespondenciju izmeu trenutaka kosmonautovog i naeg vremena. Jer takvu je korespondenciju mogue uspostaviti i izmeu trenutaka nekog intervala i trenutaka bilo kojeg njegovog podintervala, a da zbog toga svakako neemo rei da su interval i njegov podinterval intervali jednake duine. Ako biunivoka korespondencija izmeu trenutaka naeg i kosmonautovog vremena ne moe predstavljati razlog da se odgovarajui periodi progalase istim, onda ni trenuci naeg i kosmonautovog vremena nisu vie uporedivi s obzirom na relacije

67

identiteta i prethoenja. Jer, kao to se jasno vidi na slici iz prvog odeljka ovog poglavlja, postoji zajedniki poetak ova dva vremena koji ini vorite koje im prethodi, ali nema nijednog vorita izmeu njih. Da li u svetu zaista ima ovakvih sluajeva i da li se oni sistematski mogu objasniti nekom teorijom, to nije neto ime mi ovde treba da se bavimo, to je stvar fiziara. I zato samo oni mogu da kau u kojoj meri je Ajntajnova teorija zaista obuhvatna i potvrena naunim iskustvom. Mi smo zadatak ispunili samim tim to smo razjasnili uslov ije bi ispunjenje moglo (mada ne i moralo) da nas navede da prihvatimo topologiju razgranatog vremena. Krajnje je zanimvljiva injenica -- na koju je ukazao Bendamin Li Vorf zasnivajui svoju lingvistiko-relativistiku hipotezu -- da je topologija razgranatog vremena, mnogo pre Ajntajnove specijalne teorije relativiteta, bila implicirana jezikom Hopi indijanaca! 102 Naime, u jeziku Hopi indijanaca je nemogue rei da se neto to se deava u nekom udaljenom selu dogaa istovremo s neim to se deava u selu u kojem se o tome govori, poto se jedan jeziki oblik koristi kada se govori o lokalnim dogaajima, a drugi kad se govori o udaljenim dogaajima. Dogaaj u udaljenom selu deava se u drugom vremenu. Moda je Ajntajn u mladosti poznavao nekog Hopi indijanca!

68

ONTOLOKI STATUS VREMENA

69

Poreklo i smisao pitanja o ontolokom statusu vremena Pitanje o ontolokom statusu vremena vrlo je staro -- maltene koliko i pitanje o njegovoj strukturi -- i mi smo se njega, bez eksplicitnog pominjanja, ve vie puta doticali. Kada smo uporeivali aristotelovsku i kantorovsku koncepciju strukture vremena i zakljuili da su one, u formalizovanom vidu, i sintaksiki i semantiki trivijalno razliite, onda smo to mogli da tvrdimo samo pod uslovom ceteris paribus, to ne znai nita drugo do da smo vreme posmatrali po sebi i za sebe, kao neto to nema veze sa fizikim svetom. Ako se napravi jo samo jedan korak, pa se kae da vreme i jeste takvo da njegovo postojanje i njegove karakteristike ni od ega drugog ne zavise, onda je to ve par excellence tvrenje o ontolokom statusu, odnosno o nainu postojanja vremena. Kada smo kasnije pronali da bi dva shvatanja koja su trivijalno razliita dok se vreme posmatra po sebi i za sebe prestala da budu takva ako bi struktura vremena zavisila od toga da li se neralaciona svojstva fizikog sveta primarno pripisuju intervalima ili takama, onda je tu u shvatanje samog vremena bio ukljuen i njegov odnos prema fizikom svetu. I ako se opet napravi korak od toga kako bi stvari stajale

70

kada bi struktura vremana zavisila od toga emu se (nerelaciona) svojstva fizikog sveta (primarno) pripisuju do toga da to i jeste sluaj, dobija se ontoloko tvreenje par excellence o tome da struktura vremena zavisi od toga kakav je fiziki svet. Kada smo u drugom poglavlja traili uslove ije bi zadovoljenje uinilo ovu ili onu topologiju vremena plauzibilnom, tu je ve pretpostavka o tome da postojanje i struktura vremena zavise od fizikog sveta morala eksplicitno da figurira u argumentaciji, jer ova je samo pod jednom takvom pretpostavkom uopte imala smisla (ako mi tu pretpostavku nismo ekspliitno formulisali, to je samo zato to je njena neophodnost toliko oigledna). Svako, dakle, ko u neku topologiju vremena veruje zato to ima odreena ubeenja o prirodi fizikog sveta, bilo da je hrianski dogmatik, bilo vatreni Nieanac, bilo zastupnik teorije relativiteta, mora prihvatiti da postojanje i struktura vremena zavise od postojanja fizikog sveta i od toga kakav je on, odnosno, ta se i kako u njenu dogaa. Interesantno je, meutim, da je Aristotel verovao da je ono to se danas zove standardna topologije neto ija se istinitost moe dokazati a priori, 103 a da je, u isto vreme, smatrao da postojanje vrmemena zavisi od postojanja promene, zbog ega je i postulirao venost kretanja. Ovo Aristotelovo uverenje je neobino, mada ovek moe verovati, bar u principu, u postojanje razloga iz kojih je neka topologija nuno istinita -- kao to to u nae vreme veruju Kvinton i Svinburn 104 -- a da na osnovu od toga nezavisnih razloga veruje da, u ontolokom pogledu, postojanje vremena zavisi od postojanja neega drugog, to pripada fizikom svetu. Nezgoda takvog jednog shvatanja je ipak u tome to postojanje promene deluje kao neto kontingentno, a da od toga, u isto vreme, treba da zavisi neto to je nuno takvo kakvo je. No videemo kasnije da ovo shvatanje, bar u nekim sluajevima, moe delovati prihvatljivo, pod uslovom da se formulie u oslabljenoj varijanti takozvanog Lajbnicovog principa.

71

Sve u svemu, verujem da su prethodnim i smisao i davnanje poreklo pitanja o ontolokom statusu vremena dovoljno razjanjeni. Ali, koliko god ovo pitanje bilo staro, i zbog veze s drugim pitanjima o vremenu nezaobilazno, ono je u iu filozofskog interesovanja dolo tek u 17. veku, zahvaljujui uvenom sporu izmeu Lajbnica i Njutna, koji se eksplicitno ticao tog pitanja. 105

Spor izmeu Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa vremena Neposredni povod sporenja Lajbnica i Njutna oko ontolokog statusa prostora i vremena predstavlja jednu istorijsku pikanteriju. Kao dobrom hrianinu, Lajbnicu je smetalo to Njutn smatra da prostor i vreme postoje po sebi, nezavisno od sveta koji u njima postoji, i to bi, tavie, postojali i da fiziki svet uopte ne postoji. 106 Jer, kao to smo videli, po hrianskoj dogmatici Bog je stvorio svet i, zajedno s njim, ili samim tim, i prosor i vreme u kojima stvoreni svet postoji. Verovatno je Lajbnic u isto hriansko-dogmatskom smislu i bio u pravu. No, bilo kako bilo, on se nije zadovoljio samo konstatacijom da je Ser Isak Njutn jeretik, ve je naao za shodno da pismom na to skrene panju princezi od Velsa, jer, kako kae, takva shvatanja, poput Njutnovog, mogla bi da oslabe prirodnu sklonost obinog oveka prema hrianskoj veri. Lajbnicov postupak danas lii na cinkarenje, mada je Lajbnic znao da prinzeza od Velsa ni malo ne lii na osobe poput nama danas dobro znanih komunistikih ili nacistikih ideologa (a, osim toga, Lajbnic je mnogo voleo da pie pisma, pa ih ima do danas neobjavljenih). Princeza je pak uinila najbolju stvar koja se mogla uiniti. Jednostavno je prosledila pismo u Kembrid, Njutnu bliskom, veleasnom Samjuilu Klarku. Sa svoje strane, Njutn nije naao za shodno da ikako reaguje, ali zato je reagovao Klark, kao

72

njegov glasnogovornik, i tako je poela uvena prepiska izmeu Lajbnica, koji je svakako uivao to je naao novu rtvu s kojom e se dopisivati, i Klarka, iza koga je nesumnjivo stajao Ser Isak Njutn lino. Sporenje je odmah izalo iz okvira dogmatike i postalo isto filozofska rasprava, u kojoj su obe strane iznosile raznovrsne argumente. Mi emo ovde samo rezimirati dva suprotstavljena stanovita, dok emo se kako s izvornim tako i s novijim argumentima u prilog jednom ili drugom od dva shvatanja prirodno sretati tokom kasnijih izlaganja. Lajbnic je, dakle, smatrao da bi prostor i vreme ostali samo Boje ideje da sveta nema, to jest da ga Bog nije stvorio. 107 Najznaajnija posledica njegovog shvatanja tie se principa identitas indiscernibilium. 108 Suprotno onome to smo skloni da mislimo kad razmiljamo isto zdravorazumski, po Lajbnicu se dve stvari, da bi bile razliite, moraju razlikovati po nekim karakteristikama koje se ne tiu puke razlike u pogledu mesta njihovog postojanja, kao to se i dva dogaaja ne mogu razlikovati samo time to se deavaju u razliitim vremenima, poto isto prostorne i vremenske razlike, zbog naina postojanja prostora i vremena, nisu realne razlike. Pritom je vano naglasiti da se, kada je re o realnim razlikama, imaju u vidu ne samo nerelaciona nego i relaciona svojstva. Iako prihvatanje relevancije i relacionih svojsva ostavlja ogromne mogunosti realnog razlikovanja izmeu stvari i dogaaja, ipak se, kao to je sjajno uoio Piter Strosn, itav niz naizgled moguih svetova po Lajbnicu pokazuje u stvari nemoguim. Evo jednog isto prostornog primera. Svet ne bi mogao da bude, kako je pokazao Strosn, 109 poput ahovske table, jer se polja iz parova polja a1 i h8, b2 i g7, c3 i f6, i tako dalje, ne razlikuju jedno od drugog ni po nerelacionim svojstvima ni po svojstvima koja bi se karakterisala njihovim odnosima prema svim drugim poljima. Lako je stvar dopuniti odgovarajuom priom o vremenskim dogaanjima u jednom

73

takvom svetu, da bi se pokazalo da je on doslovce nemogu u Lajbnicovom smislu. I lako je videti da takvih samo prima facie moguih svetova ima beskonano. Za nas je najvanija posledica Lajbnicovog shvatanja to to bismo morali da prihvatimo -- a ne bismo samo na to bili navedeni, kako je bilo sugerisano u poglavlju o topologiji vremena -- da je, ako se svetska istorija navodno sastoji iz identinih ciklusa, vreme u stvari zatvoreno. To onda vai i za ostale vremenske topologije, u sluaju da su odgovarajui uslovi o kojima smo govorili zadovoljeni. Za razliku od Lajbnica, Njutn je, u skladu s engleskom empiristikom tradicijom, smatrao da prostor i vreme nisu Boje ideje, ve da oni predstavljuju zauvek dati senzorijum Boga, 110 te da bi kao takvi postojali i da fizikog sveta nema. Ako pak svet postoji, onda Bog pomou prostora i vremena neposredno, takorei ulno, komunicira sa svakom stvari u svetu i sa svim to se u svetu dogaa, bez obzira gde se i kada se dogaalo. Njutnovo se shvatanje esto naziva platonistikim, mada je to, kada je re o vremenu direktno pogreno, ako se ima u vidu ono to je, kao to smo imali prilike da vidimo, o nastanku vremena Platon rekao u Timaju. 111 Meutim, platonizam je pojam koji se koristi u vrlo irokom smislu, kad god se, naime, eli rei da neko za neke entitete smatra da postoje po sebi i za sebe, jer tako (bar prema najpoznatijoj varijanti odnosa ideja i ulnog sveta) postoje Platonove ideje. Tako se, na primer, platonizmom u filozofiji aritmetike 112 zove stanovite po kojem su brojevi neto to postoji po sebi i iju strukturu mi samo otkrivamo, dok se prema konstruktivizmu radi o neemu to je rezultat nae konstrukcije. Prema Njutnu, koji je to shvatanje preuzeo od svog uitelja i neoplatoniara Isaka Baroua, 113 sve su karakteristike vremena a priori date, poev od topoloke strukture pa do metrike i nepromenljivosti vremenskog toka.

74

Kad govorimo o istorijskom uticaju dva razmatrana shvatanja, onda se bez ikakve rezerve moe rei da je Lajbnicovo stanovite bilo neuporedivo uticajnije. Taj uticaj poiva uglavnom na tome to je ono de facto dalo zeleno svetlo istraivaima prirode, a koje danas nazivamo fiziarima, da preuzmu stvar u svoje ruke kad je re o pitanju kakvi su prostor i vreme u stvari. I to se pokazalo, kao to emo imati prilike da vidimo, prvo na pitanju smera vremena, a zatim i na pitanju metrike i toka vremena. U ovom poglavlju emo se jo uvek zadrati na polju topologije i razmotriti, prvo, posledicu Lajbnicovog shvatanja po kojoj topologija vremena nije neto to bi se moglo birati ve neto to je diktirano time kakav je fiziki svet, a potom, jednu slabiju varijantu Aristotelovog i Lajbnicovog zahteva da se ne prihvati potojanje vremena bez promene.

Lajbnicov princip i problem subdeterminiranosti teorija s obzirom na injenice Kvajn je tvrdio da je mogu sluaj gde su dve meusobno protivrene teorije subdeterminirane s obzirom na injenice u tom smislu to su obe teorije u saglasnosti s injenicama iz polja iskustva koje objanjavaju, te da je, dakle, uprkos meusobnoj protivrenosti teorija, nemogue rei ne samo koja je istinita nego ni to da je jedna ili druga istinita. 114 Ova Kvajnova teza je na razliite naine shvatana, pa je shodno tome i na razliite naine kritikovana. Moramo prvo otkloniti jednu oevidno promaenu kritiku, prema kojoj bi teza bila apsurdna jer, s jedne strane, nijedna od dveju teorija ne moe biti lana, poto je svaka saglasna s injenicama, dok se, s druge strane, samim tim to se ne moe tvrditi da je jedna ili druga teorija istinita implicira da je mogue da nijedna nije istinita. Kada bi ova kritika bila valjana, ona bi, mutatis mutandis, pogaala i intuicionistiko poricanje

75

univerzalnog vaenja principa iskljuenja tereg ( A A). Neime, ako bi ovo poricanje znailo da se bar u nekom sluaju moe tvrditi da je A A neistinito, onda bi to znailo poricanje principa bivalencije, a to je neto to intuicionisti ne ine. Dakle, intuicionizam bi bio apsurdan. Direktno poredei ova dva sluaja, moemo rei da bi Kvajnova teza bila apsurdna zato to bi se, s jedne strane, tvrdilo da su teorije A i B protivrene -- (A B) -- a s druge, da je mogue da nijedna nije istinita: (A B). Kvajn sigurno nije bio tako lo logiar da bi tvrdio neto to tvrde oni koji ne razumeju smisao intuicionistikog poricanja univerzalnosti vaenja principa iskljuenja treeg. Nije smisao Kvajnove teze u tome to se tvrdi da nijedna od dve teorije nije istinita, ve samo u tome da se ne moe tvrditi da je jedna ili druga istinita. Ali u emu je razlika? Poreenje sa intuicionizmom e nam opet biti od pomoi. Intuicionisti su razvili takozvano konstruktivistiko shvatanje dokaza, koje namee stroije rigore od onih koji su vaili u klasinoj matematici, a odricanje vaenja principa iskljuenja treeg vezali su za one sluajeve u kojima ni A ni A ne moe da se dokae u skladu sa tim rigorima. 115 Dakle, to to ne moemo da tvrdimo A A ne znai da smemo da tvrdimo (A A), ve samo da ni za A ni za A ne postoji konstruktivni dokaz. Analogon odsustvu intuicionistikog konstruktivnog dokaza bilo za A bilo za A u sluaju Kvajnove teze je odsustvo mogunosti da se bilo o istinitosti jedne bilo o istinitosti druge teorije odlii pozivanjem na injenice, to -- kao i u sluaju intuicionizma -- ne znai da se sme tvrditi da nijedna teorija nije istinita. Ozbiljna i zanimljiva kritika Kvajnove teze, koju je razvio Damet, 116 vezana je za pitanje tane specifikacije domena injenica o kojima se u tezi govori. Da li se pod injenicama s obzirom na koje teorije treba da su subdeterminirane misli samo na one injenice koje teorije o kojima je re i objanjavaju ili se misli na sve injenice

76

uopte? Ako je prvo sluaj, onda je teza nezanimljiva utoliko to, prvo, dozvoljava da se radi o teorijama koje jedna drugoj protivree kao kontrarne, zbog ega obe mogu biti lane, a onda, dozvoljava se mogunost da e se i utvrditi lanost jedne ili obaju teorija. Naime, ovo bi se, bar u principu, moglo utvrditi uz pomo neke teorije koja bi uzela u obzir ire polje injenica. Zato je mnogo zanimljivije ono shvatanje teze po kojem se radi o svim moguim injenicama. Mi nemamo razloga da se ovde uputamo u dalju raspravu o Kvajnovoj tezi na optem nivou. Ono zbog ega je ona nama potrebna, i to u smislu do kojeg smo5 upravo stigli, odnosi se na sasvim konkretno pitanje: da li bi nam uzimanje u obzir svih injenica koje se odnose na fiziki svet nalagalo da se opredelimo za tano jednu odreenu topologiju vremena -- kako bi trebalo da to bude sluaj po Lajbnicu -- ili bi i tada mogle postojati bar dve topologije koje su u Kvajnovom smislu subdeterminirane u odnosu na injenice? Moglo bi se odmah odgovoriti da e sam Lajbnicov princip po kome nema vremena bez promene otkloniti mogunost da dve naizgled alternativne topologije budu subdeterminirane u bilo kojem sluaju. ak i ako bi to bilo tano, takav odgovor bi predstavljao petitio principii. Jer, u pitanju je vaenje samog ovog principa, a ne njegova primena. Da li nas uzimanje u obzir svih injenica moe bar navesti da prihvatimo princip o kojem je re (ijom bi, onda, primenom automatski bila prevaziena subdeterminiranost)? Mi emo ovo pitanje razmatrati na primerima dveju topolokih struktura: strukturi koja odgovara topolokoj strukturi isprekidane linije i strukturi vremena s poetkom i krajem. To e nas na kraju navesti na formulaciju jedne oslabljene verzije Aristotelovog i Lajbnicovog ontolokog zahteva po kome se o postojanju vremena sme govoriti samo ako se u njemu deava neka promena (to emo od sada skraeno

77

zvati Lajbnicov zahtev, jer se on, iako smo ga sreli ve kod Aristotela, od vremena sporenja s Klarkom, odnosno Njutnom, najee vezuje za Lajbnicovo ime).

Problem praznog vremena i oslabljeni Lajbnicov zahtev Sidni umejker konstruisao je sledei zanimljiv misaoni eksperiment s namerom da pokae da postoji sluaj koji ubedljivo govori u prilog postojanju vremena bez promene. 117 Zamislimo da se svet sastoji iz tri oblasti koje se razlikuju po tome u kom se ritmu u njima deavaju sledee neobine pojave. Naime, posle izvesnog vremena, u nekoj od oblasti dolazi do potpunog 'zamrznua' svih procesa (kao kad bi temperatura dostigla apsolutnu nulu), i to tako da se tokom sledeih deset godina u toj oblasti apsolutno nita ne dogaa. Ipak, zahvaljujui normalnom ivotu u drugim dvema oblastima mogue je rei da period zamrznua traje upravo deset godina (inae, u 'normalnim' periodima putovanja kroz sve tri oblasti se normalno odvijaju, i to tako da se granica meu njima ne primeti). Posle isteka deset godina, ivot se u oblasti koja je doivela 'belu smrt' nastavlja tano tamo gde je deset godina ranije naglo bio zaustavljen, otprilike kao kad se u bioskopu film nastavi tano tamo gde je iz nekog razloga bio prekinut. Kad bi periodi zamrznua pogaali uvek u samo jednu od tri oblasti, ovaj neobian svet ne bi predstavljao nikakav topoloki problem, ak ni za Lajbnica. Jer Lajbnicovo shvatanje vremena je ipak preajntajnovsko, to znai da je jedinstveno za celinu sveta, pa ako se procesi ne deavaju u jednom delu sveta, to ne znai da vreme ostalog dela sveta ne vai i za taj deo sveta. Problem nee nastati ni ako se zamrznua ponekad deavaju i u po dve od tri oblasti ali ne i u sve tri jednovremeno. No, u eksperimentu je ritam u kome u trima oblastima dolazi do bele smrti i ponovnog

78

oivljavanja takav da e posle izvesnog vremena doi do jednovremenog zamrznua u sve tri oblasti. Recimo, neka period ivota u jednoj od oblasti traje trideset, u drugoj etirdeset, u treoj pedeset godina, pri emu period zamrzmua u svim oblastima traje deset godina. Tada je lako izraunati da e po isteku 559 godina od najranijeg trenutka kad nije moglo doi ni do potpunog poklapanja ni do preklapanja perioda zamrznua u svim trima oblastima upravo jednovremeno doi do bele smrti itavog univerzuma. I ako se ivot potom normalno nastavi u sve tri oblasti jednovremeno, da li e to biti neto to se neposredno nadovezuje na pomenuti period od 559 godina, ili e se to desiti tek po isteku deset godina? ta biste bili skloni da kaete da je od ovoga dvoga sluaj? Pretpostavljam da biste rekli (kao to bih i ja rekao) da se ivot nastavio posle deset godina. Na takav odgovor je umejker i hteo da nas navede. Cela se pria, naravno, moe uiniti jo ubedljvijom, ako se doda da je ritam zamrznua i odmrznua neto to je potvreno tokom milenijumske istorije, sve otkad je ovek ove neobine pojave poeo da prati. Ali ta bi trebalo da kae jedan lajbnicovac, s obzirom da prihvatanje vremena bez iakakve promene ne bi smelo da se dopusti? Moda bi sam Lajbnic rekao da umejkerov misaoni eksperiment predstavlja izvrstan primer za vremensku topologiju koja, uz jedno vano preciziranje, odgovara topologiji isprekidane linije. Jer Lajbnic je bio suvie dobar naunik da bi mehaniki primenio svoj zahtev i rekao da se periodi novog ivota neposredno nadovezuju na prethodne. On se, naime, verovatno ne bi ogluio o to da je teorija o zamrznuima dobro potkrepljena i da zato nastupanje zamrznua treba zaista shvatiti kao kraj posle koga e na red doi novi poetak. Primetimo na ovom mestu da sam umejker priznaje da se u njegovom primeru naruava princip kauzaliteta, 118 jer se tokom zamrznua, po pretpostavci, ne dogaa

79

apsolutno nita, pa time ni neto to bi moglo objasniti novi poetak ivota. Ali taj problem imaju sve teorije po kojima postoji poetak sveta (bez obzira na topologiju koju prihvate). Prema tome, ta stvar ne bi predstavljala novi problem za Lajbnica, koji je ionako prihvatao da svet ima vremenski poetak (zbog ega i vreme ima poetak). Drugim reima, ako se prihvati prvi poetak uopte, moe se prihvatiti i niz potonjih novih poetaka. U isto vreme, razlog za to da se govori o jednom svetu s nizom krajeva i poetaka bilo bi prosto to to se, po pretpostavci, ivot posle novog poetka nastavlja tamo gde je bio prekinut. A na kraju krajeva, kao to ne moemo odgonetnuti zato je Bog stvorio ba takav svet kakav je svet u kome ivimo (iako je sam Bog, prema Lajbnicovoj teodiceji, tano znao ta radi, pa je izabrao najbolji od svih moguih svetova), ne bismo mogli rei ni zato je stvorio svet s nizom krajeva i poetaka, da je svet onakav kakav je u umejkerovom primeru. Uz prethodna objanjenja, ono to bi povodom umejkerovog sveta rekao jedan lajbnicovac deluje svakako mnogo plauzibilnije nego kad bi se prosto reklo da 'bele smrti' uopte ne moe biti -- uprkos tome to parcijalnih zamrznia moe biti -- te da e se posle svakih 559 godina (i samo tada!) dalji ivot univerzuma neposredno nadovezivati na vreme kada bi trebalo da doe do zamrznua (do koga, zbog Lajbnicovog zahteva, ne moe doi). Ipak ostaje neto udno i u ovako suptilizovanom odgovoru. Iako su segmenti ivota od 559 godina razdvojeni poput segmenata isprekidane linije, oni nisu razdvojeni vremenom, i to je ona ograda za koju sam napomenuo da se mora napraviti kada se kae da bi topologija vremena u ovom sluaju odgovarala topologiji isprekidane linije. Nae prirodno pitanje je bilo: da li e se posle 559 godina novi ivot neposredno nadovezivati na prethodni ili e oni biti razdvojeni periodom od deset godina. No kako je period od deset godina period vremena, a prema

80

Lajbnicovom zahtevu, postojanje vremena bez promene se ne sme dopustiti, to upravo ne bismo smeli da tvrdimo ono to bismo najradije rekli. ime bi periodi od 559 godina bili razdvojeni ako ne vremenom? Izgleda da nas, sve u svemu, primer sa umejkerovim svetom ipak navodi na to da, suprotno svim zalaganjima Viljem Njutn-Smita, 119 prihvatimo mogunost postojanja praznog vremena (to jest vremena u kojem se apsolutno nita ne deava), umesto da ovakav jedan svet na silu uguravamo u Prokrustovu postelju Lajbnicovog zahteva. No to ne znai da se ono to je zahtevao Lajbnic mora odbaciti in toto. Vremenska rastojanja izmeu dva perioda od 559 godina odreena su onim to se u umejkerovom svetu dogaa, ba kao to je i prostorno rastojanje izmeu dva segmenta isprekidane linije odreeno segmentima te linije kao merom. U svakom sluaju, deluje neprihvatljivo -- ono to je tvrdio Njutn -- da isto vreme i isti prostor imaju metriku koja je potpuno nezavisna od fizikog sveta i koja bi postojala i da taj svet nikada nije postojao. Ako se ovo to se verovatno najjasnije pokazuje u sluaju mere proiri i na ostale karkteristike prostora i vremena, a za ta, kao to emo videti, ima dobrih razloga (kako bismo, recimo, razlikovali vreme od prave linije da nije barem usmerenja, ako ne i toka, koje vremenu podaruju zbivanja u svetu?), onda bismo bili navedeni da se izmeu Scile Lajbnicovog zahteva i Haribde Njutnovog radikalnog ontolokog osamostaljivanja prostora i vremena provuemo jednim ontolokim zahtevom koji je slabiji od Lajbnicovog. Takav ontoloki zahtev, koji se tie neophodnosti postojanja fizikog sveta kao uslova da bi prostor i vreme uopte postojali, ali koji ipak ne iskljuuje mogunost postojanja praznog prostora i praznog vremena, zvaemo oslabljeni Lajbnicov zahtev. Oslabljeni Lajbnicov zahtev, do koga smo doli bavei se umejkerovim svetom, moe se primeniti, mutatis nutandis, i na svet s vremenskim i/ili prostornim poetkom

81

i/ili krajem. Odbacivanje jakog a prihvatanje oslabljenog Lajbnicovog zahteva vodilo bi, u tom sluaju, prihvatanju standardne topologije umesto nestandardne koja bi bila implicirana jakim Lajbnicovim zahtevom. Naime, iako realnost prostora i vremena zavise od realnosti sveta, to ne znai da bi vremenski poetak sveta morao da se smatra i poetkom vremena, a prostorni poetak sveta poetkom prostora. Kao to sam ranije nagovestio, sasvim je mogue da je fiziki svet i prostorno i vremenski ogranien prostorom i vremenom koje on i zbivanja u njemu ne ispunjava. Ta situacija je, naime, potpuno analogna situaciji u kojoj bi postojali unutarsvetski prostorni ili vremenski vakuumi. Koristei hriansko uverenje o Bojem stvaranju u metaforinom smislu, moemo rei da su, ako fiziki svet ima prostorni i vremenski poetak, i prostor i vreme nastali stvaranjem sveta, ali da to ne znai da se oni, kad su ve nastali, prostiru samo donde dokle se on prostire. Oni su kao prazni ono to fiziki svet ograniava, a nastali su jednovremeno s onim to ograniavaju. Kao ono to fiziki svet ograniava oni nisu puko nita (nihil negativum) ve samo neto homogeno, jedinstveno i prazno, iji su delovi samo potencijalni u Aristotelovom smislu, bez obzira na to koliko priroda fizikog sveta doputala ili nedoputala ovu ili onu aktualizaciju. U sluaju kosmosa koji se iri, o kome govore dananji kosmolozi, nesumnjivo bi se radilo o aktualizaciji potencijalnih delova prethodno praznog prostora, to isto vai i za ispunjavanje vremena koje je prethodno, kao budue, bilo prazno. Setimo se na ovom mestu praznine Leukipa i Demokrita, koja takoe nije nihil negativum ve, u suprotnosti prema punini, nihil privativum. Sad vidimo i u kom smislu bi mogla da se brani Aristotelova teza da se o strukturi vremena moe govoriti a priori, a da vreme, isto tako, ontoloki zavisi od promene. To bi se, naime, moglo prihvatiti uz oslabljenje ove teze u skladu sa oslabljenim Lajbnicovim zahtevom. Mogue je, naime, govoriti o strukturi vremena koje jo nije

82

ili nikada nee ni biti ispunjeno, a da ipak ono samo svoje postojanje duguje tome to je ono to ono samo ograniava vreme ispunjeno svetskim zbivanjima.

Izbor topologije vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta U prethodnom odeljku smo jaki Lajbnicov zahtev zamenili oslabljenim. Ali, u isto vreme je cela argumentacija pokazala da je Kvajnova teza vrlo sumnjiva kada se primeni na vremenske topologije. Tanije, sumnjiva je zbog toga to pretpostavka o upoznatosti sa svim injenicama, bar u primeru kojim smo se bavili, snano sugerie koju vremensku topologiju treba prihvatiti. U ovom emo odeljku razmotriti dodatne argumente u prilog prihvatanja standardne vremenske topologije u sluajevima vremenski ogranienog sveta. Podsetimo se kako je uopte dolo do toga da se u sluaju o kojem je re suoimo s pitanjem izbora izmeu alternativnih topologija. Analizirajui hriansku dogmu (u skladu s Avgustinovim razumevanjem), po kojoj je stvaranje sveta ujedno oznailo i poetak vremena, u prethodnom smo poglavlju videli da topologija ogranienog vremena moe poeti da deluje prihvatljivo ako se govorenje o vremenu pre poetka sveta shvati kao eliptini nain govora o vremenu u moguem svetu s duim trajanjem od stvarnog. Ali, pritom nije tvreno ono to bi proizlazilo iz jake verzije Lajbnicovog zahteva, naime, da se u sluaju sveta s vremenskim poetkom mora prihvatiti topologija u kojoj i samo vreme ima poetak. Zato smo, ako prihvatimo oslabljenu ali ne i jaku varijantu Lajbnicovog zahteva (a na ta smo pak bili navedeni analizom umejkerovog primera) u stvari stavljeni pred izbor izmeu dve mogue topologije u sluaju da fiziki svet ima vremenski poetak. Ispitajmo na sledeem, neutralnijem primeru razliku izmeu sluaja u kome se govori o moguem svetu s razliitim vremenom od stvarnog i sluaja u kome se

83

govori o odreenom vremenu u koji bi mogao biti smeten neki mogui svet. Pretpostavimo da neko kae da se izmeu dva konkretna dogaaja, a i b, od kojih se drugi neposredno nadovezao na prvi, mogao desiti i izvesni trei dogaaj c. Tako neto je tano samo ako se shvati tako da znai da je mogu svet (koji sve do pre pojave dogaaja c moe biti istovetan sa stvarnnim svetom) u kojem se neposredno posle dogaaja a desio prvo dogaaj c, a onda, neposredno posle c, i dogaaj b. No, isto tako, postoji i smisao u kome je nemogue da se izmeu dogaaja a i b desio dogaaj c, a to je smisao po kome izmeu a i b, od kojih se, po pretpostavci, jedan od njih na drugi nadovezuje, naprosto nema vremenskog mesta da se ita dogodi. Uporedimo prethodni sluaj sa narednim. Neko kae da se izmeu dva konkretna dogaaja, d i e, od kojih se dogaaj e desio posle dogaaja d ali ne i neposredno posle njega, mogao desiti dogaaj f, ije trajanje nije due od vremenskog razmaka izmeu d i e. U ovom sluaju je to mogue i u smislu u kojem u prethodnom primeru nije bilo mogue da se c dogodilo izmau a i b, jer sada ima mesta za dogaaj f da se smesti izmeu d i e. ini se oigledno da su oba smisla -- jedan, u kojem je i za dogaaj c i za dogaaj f istinito rei da su se mogli dogoditi izmeu a i b, odnosno e i d, i drugi, u kojem je to mogue rei samo za dogaaj c ali ne i za dogaaj f -- i sasvim legitimni i potrebni. Meutim, smisao u kojem se c nije moglo desiti izmeu a i b je restriktivniji, to znai da bi ga bilo nemogue izraziti u jeziku koji ne bi dozvoljavao da se govori o vremenu u kome se neto moglo dogoditi, ve samo o dogaanju u nekom moguem svetu koji ima svoje vreme. Ili, drugaije reeno, stroi smisao zahteva da se mogui svetovi posmatraju kao mogui svetovi s obzirom na dato vreme. Sledei, manje neutralan primer nas vie pribliava spornom pitanju o postojanju ili nepostojanju vremena pre nastanka sveta, jer se tie praznog vremena koje e na

84

odreeni nain biti ispunjeno ili koje ak moe biti ispunjeno na razliite naine. Naime, kad kaemo da e se sutra padati sneg, mi ne govorimo o moguem svetu u kome tada i tada pada sneg, ve o realnom svetu u kome ivimo i iji e jedan period vremena koji je jo prazan biti ispunjen odreenim padanjem snega. Ili, poto vremenske prognoze nisu sasvim pouzdane, moda sutra i ne bude padao sneg, ve samo kia. Ako govorimo o obe mogunosti, mi govorimo o razliitim moguim svetovima -- jednom, sa snegom, i drugom, s kiom -- ali ne tako to oni imaju svoja nezavisna vremena, ve tako to su mogui s obzirom na odreeno vreme, i to vreme odreeno u odnosu na vreme aktualnog sveta u kojem ivimo. Oba primera koje smo razmotrili govore o jednoj razlici koja e biti vrlo znaajna za poglavlje o odnosu vremena i modalnosti, a to je razika izmeu logikih i realnih mogunosti, 120 odnosno razlika izmeu moguih svetova u nespecifikovanom smislu i moguih svetova koji su topoloki dostupni poavi od nekog segmenta aktualnog sveta. Skup ovih poslednjih pravi je podskup skupa svih moguih svetova. Pritom poslednji primer ak pretpostavlja prazno vreme koje e biti ili koje moe biti ispunjeno nekim dogaajem, ali i to prazno vreme je odreeno topologijom i metrikom realnog sveta. 'Sutra' je vreme koje se nadovezuje na period koji obuhvata dananji dan realnog sveta i, po pretpostavci, traje koliko bilo koji prethodni dan u realnom svetu. Ako elimo da ne prenebregnemo ovu razliku izmeu logikih i realnih mogunosti topoloki odreenih datom topologijom realnog sveta, moramo kao okvir unutar kojeg emo govoriti o dostupnim moguim svetovima uzeti samu topoloku (mada i metriku) strukturu odreenu stvarnim svetom.

85

Rezultat je, dakle, u krajnjoj liniji, isti kao rezultat ispitivanja umejkerovog sveta, koji se ticao mogunosti postojanja unutarsvetskih vakuuma: neophodna nam je standardna topologija umesto nestandardne. Ako smo ve jednom prihvatili standardnu topologiju i u sluajevima u kojima se pojavljuje prazno vreme, moemo stvar generalizovati i prihvatiti standardnu topologiju i u sliaju sveta s vremenskim poetkom. Ipak, moe se initi da se u ovom sluaju javlja jedna relevantna razlika, koja dovodi u pitanje predloenu generalizaciju. Sutranji mogui svet u kojem e padati sneg, kao i onaj u kojem e padati samo kia, dostupni su zato to je re o buduim dogaajima. Slino tome, iako su dogaaji d i e, za koje smo rekli da se izmeu njih mogao smestiti dogaaj f, proli dogaaji, dogaaj f je, bar s obzirom na dogaaj d, nekada bio budui dogaaj. Meutim, sve to se tie navodnog vremena pre nastanka sveta (ako tako neto prihvatimo) odnosi se iskljuivo na prolost, a prolost koja nikada nije bila budunost ne omoguava da se u nju smesti nijedan mogui svet. Drugim reima, tu kao da ne bi moglo da se govori o realnim mogunostima. Stvar izgleda prilino delikatna, ali mislim da ipak postoje dva meusobno povezana dobra razloga u prilog tome da se i u ovom sluaju prihvati standardna topologija. Prvo, ako je re o buduim dogaajima, ali takvim koji su predeterminisani, tada u pogledu toga kako e odgovarajue vreme biti ispunjeno postoji samo jedna mogunost (ba kao da se radi o prolosti), to znai da postoji samo jedan mogui svet koji je u definisanom smislu dostupan. Pa ipak, njegova aktualizacija spada u realne mogunosti. To znai da se o realnim mogunostima moe govoriti i u sluaju kada je njihov broj ravan jedinici. Drugo, kada bi se, poavi od nekog segmenta realnog sveta, za sve ono to se dogodilo u prolosti raklo da vie

86

ne predstavlja realnu mogunost (iako je nekad, u neka ranija vremena, predstavljalo), onda bi to znailo da neki aktualizovani dogaaji realnog sveta vie ne spadaju u domen realnih mogunosti. Poto to zvui sasvim neprirodno (i u svakom je sluaju krajnje nestandardno), to znai da dostupnost u topolokom smislu ne treba vezivati samo za budunost. Moda je u nekom drugom smislu prolost zaista nedostupna (u njoj se vie ne moe iveti), ali to svakako nije smisao u kome bismo rekli da prolost realnog sveta spada u puke logike a ne realne mogunosti. Ako, dakle, broj realnih mogunosti moe biti ravan jedinici i ako sama injenica da se radi o prolosti ne zabranjuje da se govori o realnim mogunostima, onda bi za vreme pre nastanka sveta trebalo prosto rei da za svaki njegov (potencijalni) segment vai da je u odnosu na njega broj realnih mogunosti ravan jedinici i da se ta realna mogunost sastoji u tome to se ni u jednom moguem svetu topoloki dostupnom iz realnog sveta nita nije dogodilo (to ne znai da se u tom vremenu nije nita dogodilo u nekom drugom realnom svetu koji s naim nema nikakve veze -- ako takav svet sluajno postoji). I na kraju jo samo ovo. Da li bi, ako sve ovo prihvatimo, trebalo rei da je pre nastanka sveta proteklo beskonano vremena? Mislim da bi, s obzirom na strukturu vremena, moralo da se kae da se radi o neogranienom vremenu (s jedne strane), ali ne i da je to vreme proteklo. Jer,. kao to emo videti, upravo bi tok vremena bilo ono to, ako ita, pretpostavlja realnu promenu u jakom lajbnicovskom smislu, a to u sluaju vremena pre nastanka sveta nije bilo zadovoljeno. To vreme, za razliku od vremena u kojem postoji realni svet, nije compositum reale, tako da predstavlja neto u celini dato, iji su delovi samo potencijalno odredivi s obzirom na topologiju i metriku realnog sveta. Istina, vreme bez toka vie ne lii na vreme, ali, da anticipiramo ono ime emo se baviti poev od estog poglavlja, realnost toka

87

vremena jeste neto to je danas sporno. Za sada moemo rei samo da nas to to doputamo da se govori o praznom vremenu, mada uvek s obzirom na vreme koje je ispunjeno, ne obavezuje da priznamo i njegov tok, ak i ako, sluei se metrikom vremena u stvarnom svetu, dopustimo da se govori o duini praznog vremena.

88

METRIKA VREMENA

89

ta je metrika i da li vreme ima intrinsinu metriku strukturu? Pitanja metrike ve smo se nekoliko puta doticali (na primer, bavei je umejkerovim primerom), podrazumevajui da je, s obzirom na tadanje svrhe, bilo jasno ta se pod metrikom podrazumeva. Sada emo videti da u vezi s pitanjem vremenske metrike ima raznih nejasnoa koje treba otkloniti, ali i tekih problema koji su predmet filozofskih sporenja. Kad je metrika u pitanju zgodnije je koristi se sistemom intervala nego sistemom taaka (to, dok se bavimo istim vrmenom, prosto moemo izabrati, s obzirom na trivijalnu razliitost dvaju sistema). Naime, pitanje metrike tie se uporeivanja intervala u pogledu njihove duine: dva intervala su, ako su metriki uopte uporedivi, ili takvi da su jednaki u pogledu duine (to ne znai i identini, jer i razliiti intervali mogu biti jednakih duina), ili je odnos takav da je jedan krai od drugog. Moglo bi se pomisliti da je metrika uporedivost intervalske strukture jednodimenzioanalnog kontinuuma, pa samim tim i vremena, neto to je obezbeeno samom tom strukturom. Intervali su ukljueni jedni u druge, a oni ukljueni krai su od onih u koje su ukljueni. To je sasvim tano, ali nije i kraj prie, jer postoje intervali koji nisu u takvom odnosu da je jedan ukljuen u drugi, ve se ili preklapaju ili jedan u potpunosti prethodi drugom. Da bismo metriki uporedili ovakve intervale ini se da nam je pre svega potrebna mera (, na grkom, od koje rei i potie re 'metrika'), pri emu bi mera mogao biti i jedan od intervala koje treba uporeivati.

90

Iz Dedekind-Kantorovog aksioma (s kojim smo se sreli u odeljku o Kantorovoj teoriji kontinuuma) sledi da ne moe postojati jedna zajednika mera za uporeivanje svih intervala samim tim to postoje nesamerljivi aritmetiki intetrvali. Tako je interval koji se prostire izmeu take koja odgovara broju 1 i take koja odgovara broju nesamerljiv s intervalom koji se prostire izmeu take koja odgovara broju 4 i take koja odgovara broju 5, ako bi njihovo sameravanje podrazumevalo postojanje zajednike mere. Meutim, to izgleda da ne predstavlja neku veu tekou. Zar se na osnovu same aritmetizacije ne moe rei da je prvi od dva intervala dui od drugog? Na kraju krajeva, prvi od dva intervala nesamerljiv je (u smislu nepostojanja zajednike mere) i sa intervalom izmeu take koja odgovara broju 1 i take koja odgovara broju 4, a da je ipak oigledno da je krai od ovog drugog, jer je u njega ukljuen. Opet se ini da metrika uporedivost bilo koja dva intervala proizlazi iz same strukture kontinuuma, to jest iz toga to su take koje odgovaraju poecima i krajevima svih intervala ureene ralacijama i <. Meutim, paradoksalno je to to, iako zahvaljujui Dedekind-Kantorovom aksiomu svi intervali kontinuuma izgledaju metriki uporedivi, upravo sam taj aksiom predstavlja glavni razlog da se tvrdi suprotno! Stvar je u tome to se obostrano jednoznana veza izmeu realnih brojeva i taaka jednodimenzionalnog kontinuuma, ija se uspostavivost i tvrdi Dedekind-Kantorovim aksiomom, moe uspostaviti na beskonano mnogo naina. Sledea slika prikazuje dva oevidno razliita naina s obzirom na biunivoku korespondenciju bar onih taaka i brojeva koji su istaknuti.

91

Ceteris paribus, beskonaan varijetet moguih obostrano jednoznanih koordiniranja brojeva i poetaka i krajeva intervala predstavlja dovoljan razlog da se tvrdi da sama struktura jednodimenzionalnog kontinuuma, pa samim tim ni istog vremena, ne obezbeuje metriku uporedivost intervala koji nisu jedni u druge ukljueni, a da i u onom sluaju u kojem jesu, ne omoguava da se odredi koliko je ukljueni interval krai od onoga u koji je ukljuen. Vidim kako neki protestvuju, ukazujui na to da je koordiniranje taaka i brojeva na gornjoj liniji prethodne slike naprosto pogreno. Ali zato je pogreno? Moda zato to uz pomo estara ili lenjira moemo pokazati (i time dokazati) da je jednakom rastojanju izmeu brojeva pridrueno nejednako rastojanje izmeu taaka? Ali, u istom prostoru i istom vremenu nema ni estara ni lenjira. Tu nije re o tome, kako bi neki voleli da se to shvati, da odsustvo estara, lenjira i slinih stvari samo znai tehniku nemogunost da se utvrdi izvesni odnos koji je i bez utvrivanja tano onakav kakav jeste. Re je o neemu mnogo dubljem, o tome, naime, da bez fizikog sveta nema nikakve mere, ije je postojanje pretpostavka metrikog uporeivanja, tako da stvari u sluaju istog kontinuuma, po sebi i za sebe, moraju stajati onako kako to zakljui matematiar. Sve u svemu, a suprotno onome to je mislio Njutn, moramo prihvatiti da isto vreme nema nikakvu intrinsinu metriku, to znai da je, kad ga posmatramo po sebi i za sebe, metriki amorfno. 121

Konvencionalizam versus realizam u pogledu metrike svetskog vremena Ako je vreme intrinsino metriki amorfno, to ne znai da e takvo i ostati ako njegovi intervali ponu da se mere nekom u odnosu na samo vreme spoljanjom merom. Oekivali bismo da vremenu takvu spoljanju meru podari fiziki svet.

92

Danas su takorei svi koji se metrikom vremena bave napustitli Njutnovo uverenje da vreme posmatrano po sebi moe imati odreenu metriku, te se utoliko slau i u tome da metrika vremena mora poticati iz fizikog sveta. Ali iza ovog naelnog slaganja kriju se ogromne razlike. Dok konvencionalisti smatraju da se nametanje metrike vremenu od strane fizikog sveta ne dogaa automatski, ve uz nau debelu pomo -- zbog ega se onda ni nadalje ne moe govoriti o jedinstvenoj i jedino ispravnoj vremenskoj metrici -- realisti smatraju da je samim fizikim svetom i onim to se u njemu dogaa metrika ve odreena, te da mi tu nemamo nita drugo da uinimo do da je otkrijemo. 122 Suprotno oekivanju naivnih, konvencionalizam je danas dominirajue stanovite, nasleeno od velikana filozofije nauke poput Dijema, 123 Poenkarea 124 i Rajhenbaha. 125 Sutina konvencionalistikog stanovita moe se saeto iskazati na sledei nain. Poto svako merenje bilo prostornih bilo vremenskih duina pretpostavlja neku fiziku teoriju, meu ijim implikacijama se, zavisno od toga o kojoj je fizikoj teoriji re, moe nalaziti kako stav o izotropnosti tako i stav o neizotropnosti bilo prostora bilo vremena, svaku fiziku teoriju koja je saglasna sa injenicama mogue je tako preformulisati da novodobijena teorija takoe bude saglasna sa injnicama, ali da se od izvorne razlikuje po implikacijama u pogledu izotropnosti ili vrste neizotropnosti fizikog prostora i vremena, to e implicirati razliite metrike svetskog prostora i vremena. Pogledajmo ta to znai na sledeim primerima, koji se tiu i prostora i vremena. Kada merimo duine dva prostorna rastojanja koja se ili samo preklapaju ili su jedno izvan drugog, mi ili predmet koji nam slui kao mera, lenjir recimo, premetamo s mesta na mesto, ili, ako je lenjir dovoljno veliki, prosto otitavamo koliko manjih jedinica obuhvata prvo a koliko njih drugo rastojanje. Pretpostavimo da

93

se radi o prvom sluaju, kada lenjir moramo da premetamo, i pretpostavimo da smo kao rezultat uporeivanja dobili da su merena rastojanja jednaka. Taj bi rezultat za nas u obinom ivotu bila ne samo injenika istina, ve i ono to se zove sirova injenica. Meutim, po konvencionalistima to nije tako. Iza navodne sirove injenice stoji odreena teorija, a to je teorija po kojoj premetanje lenjira ne dovodi do njegovog skraenja ili produenja, to znai teorija koja implicira izotropnost fizikog prostora (metriku 'neosetljivost' na promenu mesta). Do pojave teorije relativiteta nismo ni bili svesni da je tu re o odreenoj teoriji i da je mogua, a za 'neobine situacije' kojima emo se uskoro baviti ak i poeljna, drugaija teorija. No i bez teorije relativiteta je jasno ta konvencionalisti ele da kau. Dovoljno je samo da pretpostavite da se premetanjem sve, pa i lenjir, proporcionalno smanjuje, pa da dobijete razultat da su merena rastojanja nejednaka. Kod merenja vremenskih intervala stvar stoji isto, sem to se umesto mernim motkama pri merenju sluimo satovima. Mogli bismo pretpostaviti da se tokom vremena svi procesi, pa i rad asovnika, postepeno usporavaju, to bi znailo da se i dani naeg ivota produavaju. Ali tome se ne bi vredelo radovati, jer taj bi rezultat zavisio samo od promene pretpostavke o izotropnosti vremena, a inae se niim ne bi mogao detektovati, pa ni naim doivljajem. Poentirajmo ovo izlaganje konvencionalistikog stanovita konstatacijom da se za dve teorije koje se razlikuju samo u pogledu metrike prostora ili vremena koju impliciraju ne moe rei da je jedna ili druga istinita. To zvui poznato. S tim smo se sreli kad smo se u vezi s razliitim topologijama pitali o primenljivosti Kvajnove teze. Neki bi, verovatno s pravom, rekli da bi tu tezu u stvari trebalo zvati Dijemova teza, a neki je pomirljivo zovu Dijem-Kvajnova teza. 126

94

Na duhovit nain se konvencionalistika teza o nepostojanju jedne prave metrike prostora i vremena moe i ovakvo iskazati. Dobar fiziar treba da je u stanju da svoju teoriju usaglasi sa svakom metrikom koju mu zada matematiar (a ovaj poslednji, videli smo, ima mogunosti da fiziara testira na neogranieno mnogo zadataka!). Kada se dananji realisti suprotstavljaju konvencionalistima, onda oni ele da ove tuku na njihovom terenu. Naime, i oni prihvataju da metrika zavisi od fizike teorije, ali nastoje da pokau da e prihvatanje toga kao injenice voditi rezultatu suprotnom onome do koga su doli konvencionalisti. Tako je Hilari Patnam, koji je u jednoj svojoj fazi bio realista, tvdio da bi uzimanje u obzir shih priznatih kriterijuma na osnovu kojih se u nauci vri izbor izmeu alternativnih teorija -- a u ta spadaju i jednostavnost i saglasnost s intuicijom -- na kraju vodilo jednoj jedinoj teoriji, pa bi stvarna metrika svetskog vremena bila ona koja bi bila implicirana tom teorijom. 127 Patnamov realizam je teko bilo braniti bilo osporavati na naelnom nivou, ali ono to Patnam kae se moe koristiti kao znaajan metodoloko-istraivaki program u konkretnim sluajevima. Ja sam i sam neto slino tome sledio u prolom poglavlju prilikom razmatranja umejkerovog primera, kao i kasnije kada sam hteo da favorizujem standardnu topologiju vremena u sluaju vremenski ogranienog sveta. Sada u generalni patnamovski program konkretizovati pomou jedne asimetrije, koja poiva na onome to je Maksvel zvao 'optom maksimom fizike nauke'. 128 Ako ve prihvatamo ontoloku pretpostavku po kojoj prostoru i vremenu, koji su posmatrani po sebi metriki amorfni, metriku podaruje fiziki svet, onda, s obzirom na neku konkretnu situaciju oko koje se spore konvencionalisti i realisti, nee biti u ravnopravnom poloaju onaj koji tvrdi izotropnost i onaj koji tvrdi neizotropnost prostora i vremena, utoliko to e onaj koji tvrdi neizotropnost morati da navede konkretne fizike razloge za svoju tvrdnju, dok onaj prvi nee morati da navodi

95

nikakve razloge. Ova asimetrija poiva na navedenoj ontolokoj pretpostavci, poto pretpostavljena zavisnost prostorne i vremenske metrike od fizikog sveta ne dozvoljava da se puka promena u pogledu prostorne i vremenske lokacije smatra ikakvim razlogom za bilo koju fiziku promenu. A onda, sasvim konkretno, promena duine merne motke i promena naina rada asovnika promene su fizikog predmeta i fizikog procesa, to pak, po pretpostavci, ne sme zavisiti samo od promene prostorne i vremenske lokacije. Neposredna posledica ovoga je to da sama saglasnost neke alternativne teorije s injenicama nije nikakav razlog za njenu prihvatljivost ako se ona od rivalske teorije razlikuje samo po tome to, za razliku od ove, implicira neizotropnost prostora i/ili vremena. Iz prethodnog, naravno, sledi samo to da je ouvanje izotropnosti zahtev koji vai ceteris paribus, to znai da je izotropnost neto od ega se ne sme odustati praeter necessitatem. Utoliko zahtev o kojem je re podsea na Okamov brija. U sledeem odeljku emo se pozabaviti teorijom u kojoj metrika nije standardna, ali u kojoj je metrika relativizacija opravdiva fizikim razlozima, pa utoliko njen alternativni karakter ne moe da se smatra neim to ide u prilog konvencionalizmu. Teorija o kojoj je re sadri, dodue, i jedan konvencionalistiki elemenat, ali on, kao to u pokuati da pokaem, poiva na operacionalistikim razlozima i nije razlog za prihvatanje konvencionalistikog stanovita.

Relativizacija prostorno-vremenskih intervala u specijalnoj teoriji relativiteta Ve je astronom de Sitter 129 uoio neobino ponaanje svetlosti, to su potvrdili mnogi ekseperimenti izvreeni u devetnaestom veku, od kojih je Ajntajn naroito voleo da navodi onaj Fizoov. 130 Ilustrujmo stvar o kojoj je re na jednom modernom primeru, koji bi mogao da zanima i forensiare i pravnike.

96

Zamislimo da i osoba A i osoba B ele da ubiju osobu C i da je, neobinim sticajem okolnosti, A sa krova voza ispalio metak u smeru kretanja voza ba u trenutku kada se on, A, naao pored drveta s kojeg je u istom trenutku i B pucao u istom smeru (vidi prethodnu sliku). Pretpostvimo da je C, po nalazu lekara, pogoen sa oba metka i to tako da bi svaki sam po sebi izazvao smrt, i da je, osim toga, utvreno da su rastojanja od mesta s kojih su ispaljeni meci do mesta na kojima su prodrli u telo osobe C potpuno jednaka. Ko je ubica, A ili B? Svako ko ima bar neto znanja iz klasine fizike lako e odgovoriti na ovo pitanje. Ubica je osoba A, dok B moe da bude okrivljen samo za pokuaj ubistva. Naime, prema poznatoj teoremi o adiciji brzina, na brzinu kretanja metka u odnosu na voz treba dodati brzinu kretanja samog voza u odnosu na mesto gde se nalazio ubijeni, iz ega sledi da je metak koji je ispalio A morao bar malo ranije prodreti u telo ubijenog nego to je to uinio metak koji je ispalio B. Zamislimo sada situaciju koja je u svemu istovetna s prethodnom osim to su A i B, umesto iz obine puke, pucali iz nekog laserskog oruja. Tu nailazimo na pomenuto neobino ponaanje svetlosti. U takvom sluaju e i A i B biti okrivljeni za ubistvo! Svetlost, naime, ne mari za zakon inercije i na svetlosni metak se zato ne moe primeniti klasina teorema o adiciji brzina. Oba svetlosna metka pogodie osobu C u istom trenutku.

97

S obzirom na ovakvo 'neklasino ponaanje' svetlosti, otvara se mogunost za neklasinu interpretaciju prvog sluaja (u kojem se radi o obinim mecima), i to je mogunost koju je iskoristio Ajntajn. Ako za osnovnu pretpostvku uzmemo invarijantnost brzine prostiranja svetlosti s obzirom na bilo koji referencijalni sistem, onda su apsolutne duine prostornih i vremenskih intervala samo one koje su odreene samom brzinom svetlosti. Tako su dva prostorna rastojanja jednako dugaka u apsolutnom smislu ako i samo ako svetlosti treba isto vremena da ih prevali. Posledica toga je da se moe govoriti i o apsolutnoj duini jednog rastojanja. Ono je u apsolutnom smislu toliko koliko je zato to svetlosti treba isto vremena da s njegovog jednog kraja stigne do drugog koliko joj treba da sa drugog kraja stigne do prvog. Ali ta znai 'isto vreme', ili 'vremena jednakih duina', na ta smo se pozivali da bismo govorili o jednakim prostorim rastojanjima u apsolutnom smislu? Dva vremenska intervala jednaka su u apsolutnom smislu ako i samo ako svetlost u jednom pree isto rastojanje koliko i u drugom. Zar se sad ne pozivamo na 'jednakost prostornih rastojanja' da bismo govorili o 'jednakim vremenima', dok smo se malopre pozivali na jednakost vremena da bismo govorili o jednakosti prostornih rastojanja? Cirkularnost koja se ovde pojavljuje, utoliko to jednakost prostornih rastojanja definiemo preko jednakosti vremenskih inervala a jednakost vremenskih intervala preko jednakosti prostornih rastojanja, proizlazi iz toga to se i apsolutnost prostornih i apsolutnost vremenskih intervala odreuju apsolutnou brzine (svetlosti) kao primitivnog pojma, a ne ini se obrnuto, da se brzina definie preko duine prostornih i vremenskih intervala kao primitivnih pojmova. Primitivnost pojma brzine znai pak da se o prostornim i vremenskim intervalima ne moe govoriti nezavisno. Vreme,

98

drugim reima, postaje etvrta koordinata jednog prostorno-vremenskog kontinuuma. 131 Kad prethodni model razmiljanja primenimo na druga tela, koja se, po pretpostavci, kreu brzinom manjom od brzine svetlosti, dobiemo traeno drugaije objanjenje ubistva u prvom sluaju. Ako se, naime, duina prostornih i vremenskih intervala odreuje pomou brzine kao osnovnog pojma, a ne obrnuto, onda neemo biti prinueni (mada emo i dalje moi) da kaemo da je A ubica zato to se njegov metak, zbog adicija brzina, kretao bre (konano, meci ispaljeni iz istovetnih puaka na isti nain kreu se istom brzinom!), ve emo moi da kaemo da je on ubica zato to je njegov metak imao da prevali manje rastojanje! Naime, voz se kree u odnosu na Zemlju, kao i Zemlja u odnosu na voz. Voz se kree prema osobi koja e biti ubijena i zato je rastojanje koje metak ispaljen iz voza treba da savlada manje od rastojanja koje ima da savlada metak ispaljen sa drveta. Zbog toga je onda i vreme za koje je metak ispaljen iz voza stigao do tela osobe C krae. Naravno, opet je mogue rei i obrnuto -- poto su kontrakcija prostora i dilatacija (usporenje) vremena uzajamno povezane u pojmu brzine -- da je rastojanje bilo krae zato to je vreme bilo krae. Prethodna reinterpretacija prvog sluaja deluje okantno, poto je ono to u njemu izgleda najneuzdrmivije i najoiglednije jeste pretpostavka da su rastojanja izmeu osobe A i osobe C, s jedne, i osobe B i osobe C, s druge strane -- jednaka. to je najlepe, ona i po Ajntajnovoj teoriji jesu jednaka u apsolutnom smislu, to pokazuje drugi sluaj, gde je na delu svetlost. Meutim, to to su ona jednaka u apsolutnom smislu, ne znai da je to tako i kad se radi o poreenju rastojanja izmeu A i C, i A i B, s obzirom na dva razliita referencijalna sistema, onaj na Zemlji i onaj u vozu. Zbog kretanja voza u odnosu na Zemlju (ili Zemlje u odnosu na voz, svejedno), dolazi do

99

toga da metrika prostora i vremena, odnosno prostor-vremena, nije zajednika za oba sistema. 132 Kako bi se u svakom od dva sistema koji se jedan u odnosu na drugi kreu izvesnom brzinom odredila prostorna i vremenska metrika onog drugog -- odnosno stepen kontrakcije i dilatacije -- matematiki je pokazao ve Lorenc, tako da se razlika izmeu njega i Ajntajna svodi samo (ili 'samo') na to to je Ajntajn dao objanjenje Lorencovih metrikih transformacija unutar nove teorije prostorvremenskog kontinuuma. Neka se sistemi udaljuju jedan od drugog brzinom v i neka se to deava du samo jedne prostorne ose koordinatnog sistema, recimo du x-ose. Tada koodinati x jednog sistema odgovara koordinata x' drugog sistema koja se dobija sledeom transformacijom: x' = (x - vt)/1 - v2/c2, dok obrnuto, koordinati x' odgovara koordinata x po transformaciji x = (x' + v't')/1 - v2/c2. Vremenskoj pak koordinati t jednog sistema odgovara koordinata t' drugog sistema po transformaciji t' = (t - vx/c2)/1 - v2/c2, dok obrnuto, koordinati t' odgovara kordinata t po transformaciji t = (t' + v'x'/c2)/1 - v2/c2.

Paradoks blizanaca Re 'paradoks' u naslovu ovog odeljka mogla bi se staviti i pod navodnike, poto je u paradoksu blizanaca re o situaciji koja nam samo izgleda paradoksalno, dok se prema standardnom reenju ne radi ni o kakvom paradoksu same specijalne teorije

100

relativiteta. Meutim, standardno razjanjenje i samo moe da deluje neubedljivo, ili bar nepotpuno, kad se izloi na 'standardan nain', gde se vie koriste Lorencove transformacije i matematiki dijagrami nego to se rasvestljava ta se tano deava u fizikom pogledu. A kao to je Bor upozoravao Hajzenberga (kad je ovaj hreo da javno obznani realacije neodreenosti, koje je izveo isto matematikim putem), 'fiziko objanjenje mora apsolutno prethoditi matematikom formalizmu'. 133 Sledei ovo Borovo upozorenje, pokuau da u onome to sledi nadoknadim nedostatak standardnog objanjenja. Sa situacijom o kojoj je re u paradoksu blizanaca ve smo se sreli u poglavlju o topologiji, kada smo traili uslove koji treba da budu zadovoljeni da bismo prihvatili topologiju razgranatog vremena. Tada smo stvar analizirali naelno i mogli smo se isto koliko na teoriju relativiteta pozvati i na pesmu Monah od Hajsterbaha (koja je napisana pre pojave teorije relativiteta), u kojoj se monah posle lutanja od trista godina vraa u manastir gde ga niko ne prepoznaje. No ve tada smo anticipirali da su razlozi iz kojih je razgranato vreme prihvaeno u specijalnoj teoriji relativiteta metrike prirode i opisali smo situaciju o kojoj je ovde re. Jedan od blizanaca -- neka se zove Nenad -- otputuje kosmikim brodom i posle viegodinjeg krstarenja po svemiru vraa se na Zemlju, gde zatie svoga brata -- neka se zove Predrag -- znatno starijeg nego to bi oekivao, dok se Predrag opet udi Nenadovoj mladosti. Prema teoriji relativiteta to je ono to bi se, zbog ralike u metrici vremena, u datoj situaciji i dogodilo. 134 Meutim, zato je rezulat putovanja to da je Nenad mlai od Predraga a ne obrnuto? Ako se u jednom od dva sistema koji se meusobno udaljavaju ili pribliavaju primene Lorencove transformacije, dobie se tano isti rezultat koji se tie dilatacije vremena u drugom sistemu koji e se dobiti i kada se one primene u

101

drugom sistemu za izraunavanje dilatacije u prvom sistemu. To je ono to izgleda paradoksalno u paradoksu blizanaza. ta izaziva asimetriju u naizgled potpuno simetrinoj situaciji, a to dovodi do toga da se jedan a ne drugi blizanac ispostavio mlaim? Nuena su razna nestandardna objanjena porekla asimetrije, i to od strane velikih imena fizike i filozofije. Dovoljno je samo pomenuti Rajhenbaha, Boma, Tolmana i Fejnmana. Prva dvojica su ukazivala na dejstvo gravitacije, koje nije isto u sluaju Predraga i Nenada. Rajhenbah se pritom pozivao na gravitaciono polje, koje proizvode zvezde u odnosu na koje Nenad mora da promeni smer da bi se vratio na Zemlju, kao na neposredni usrok retardacije asovnika, odnosno asimetrine dilatacije vremena. 135 Bom je konstatovao da 'prema optoj teoriji relativiteta, asovnici na mestima razliitih gravitacionih potencijala pokazuju razliita vremena'. 136 Tolman je, slino tome, tvrdio da se 'prividni paradoks lako reava u optoj teoriji relativiteta, ako se uzme u obzir postavka eksperimenta koja je nesimetrina'. 137 Fejnman je pak ukazivao na efekte usporenja i potonjeg ubrzanja koje e, za razliku od Predraga, doiveti samo Nenad, prilikom okretanja svog kosmikog broda. 138 Nevolja s ovakvim nestandardnim objanjenjima nije u samoj nestandardnosti kao takvoj. (Istini za volju, i ja sam sam takvim reenjima nekada bio sklon 139 ). Problem je u tome to se takva reenja pozivaju na neto to je u odnosu na samu specijalnu teoriju relativiteta spoljanje ili akcidentalno. Kada se, recimo, Bom i Tolman pozivaju na optu teoriju relativiteta, oni imaju u vidu odreeno proirenje specijalne teorije relativiteta, a kad se Rajenbah poziva na zvezde koje proizvode gravitaciono polje, on uzima u obzir neto akcidentalno, ega moe i da ne bude. Odatle sledi da se razlika u ostarelosti blizanaca ne moe objasniti unutar specijalne teorije relativiteta, to dovodi u pitanje i to da je razlika u ostarelosti uopte posledica ove teorije. Jer ako

102

bi po specijalnoj teoriji relativiteta situacija bila simetrina, to se navodno moe prevazii tek pozivanjem na neto drugo, onda ne bi bila posledica ove teorije to da e Nenad na kraju biti mlai od Predraga, ve u najboljem sluaju to da e jedan ili drugi od dva brata biti mlai. Drugim reima, ili bi specijalna teorija relativiteta bila protivrena -- ako bi svaki od blizanaca trebalo da ispadne mlai -- ili bi bila nepotpuna -- ako bi neim izvan nje trebalo objasniti koji e blizanac na kraju biti mlai. Ilustrujmo ovaj poslednji sluaj uz pomo poznatih dijagrama Minkovskog. 140 Radi onih koji u znaenje dijagrama Minkovskog nisu upueni, moramo naglasiti da linije na njima ne predstavljaju puteve koje Predrag i Nenad prelaze, ve takozvane svetske linije kao delove jedinstvenog prostor-vremenskog kontinuuma du kojih oni svoje ivote vode. To, drugim reima, znai da je svaka taka na dijagramu odreena ne samo prostornim koordinatama ve i odgovarajuom vremenskom koordinatom. Jer, ne zaboravimo, vreme, zbog topologije razgranatog vremena, nije vie jedinstveno svetsko vreme, ve je lokalno, vezano za odreeno mesto.

Neka na prethodnom dijagramu linija usmerena nalevo predstavlja Predragovu a ona usmerena nagore Nenadovu svetsku liniju. Zajednika taka oznaava taku rastanka, to jest vorite prethodno zajednikog prostor-vremenskog kontinuuma u kojem su braa ivela. Pretpostavimo da je brzina meusobnog udaljavanja posle rastanka takva da se po Lorencovim transformacijama dobija da je metrika Nenadovog vremena, kad

103

se posmatra iz Predragovog referencijalnog sistema, dvostruko dilatirana, to znai da dvema Predragovim godinama odgovara jedna Nenadova. To je na dijagramu prikazano tako to je taka oznaena sa 2 na Predragovoj povezana s takom oznaenom sa 1 na Nenadovoj svetskoj liniji. No isto tako vai i obrnuto, kad se posmatra iz Nenadovog sistema: dvema Nenadovim odgovara jedna Predragova godina, zbog ega je opet taka oznaena sa 2 na Nenadovoj povezana s takom oznaenom sa 1 na Predragovoj svetskoj liniji. Dilatacija je, dakle, uzajamna. Asimetrija nastupa kada, da bi se blizanci uopte sreli, jednu od njihovih svetskih linija moramo da prelomimo, to inae oznaava promenu referencijalnog sistema. Ako prelomimo Nenadovu, kako je to prikazano na prvom od sledeih dijagrama, dobiemo kao rezultat da je on taj koji e na kraju ispasti mlai od brata. Ako to uinimo s Predragovom svetskom linijom, kao na drugom dijagramu, onda e Predrag ispasti mlai. Trei dijagram odgovara sluaju kada e se braa sresti jednako ostarela.

Ako prihvataju da se iz ovakvih dijagrama -- koji se mogu varirati na neogranieno mnogo naina -- moe otitati koji e od blizanaca (ako ijedan) ispasti mlai (a to je neto to bar niko od pomenutih autora nije dovodio u pitanje), onda su nestandardna

104

reenja saglasna u tome da se bez pozivanja na neto to je u odnosu na specijalnu teoriju relativiteta spoljanje, ili to je akcidentalno, ne moe rei koji dijagram treba primeniti u konkretnom sluaju, bez obzira na to to iz specijalne teorije relativiteta navodno sledi da e neki dijagram predstavljati adekvatan prikaz onoga to se deava. Meutim, izgleda da se nestandardnim reenjima sugerie i neto vie, naime to da spoljnji ili akcidentalni faktori ne ukazuju samo na to koji dijagram Minkovskog treba primeniti u konkretnom sluaju, ve da ovi faktori predstavljavu i objanjenje same vremenske dilatacije. Kada, na primer, Rajhenbah kae da je dejstvo gravitacionog polja pri okretanju broda uzrok retardacije rada asovnika, onda on time implicira da do retardacije ne bi dolo da nije bilo nekog ovakvog dejstva gravitacionog polja Ovakvo jedno shvatanje je naprosto u neskladu sa specijalnom teorijom relativiteta, kao to pokazuje sledei primer.

Pretpostavimo da Nenada na njegovom putovanju presretne neki neznanac na nekom prostor-vremenskom mestu, koje na prethodnom dijagramu predstavlja taka B. Prepostavimo da Nenad i kosmiki neznanac imaju istovetno napravljene asovnike (to se moe ustanoviti kasnije, kada neznanac bude stigao na Zemlju), i da neznanac, u prolazu, usaglasi vreme na svom s vremenom na Nenadovom satu. Neka Nenad

105

nastavi svojim a neznanac svojim putem bez ikakvih usporavanja, ubrzavanja ili promene pravaca. Kad neznanac bude sreo Predraga (u taki C) ispostavie se -shodno specijalnoj teoriji relativitata -- da je zbir vremena koje je proiveo Nenad od trenutka rastanka s Predragom, u taki A, do susreta s kosmikim neznancem, u taki B, i vrmena koje je preiveo neznanac izmeu B i C manji od vremena koje je proiveo Predrag izmeu A i C, iako na putovanju od A preko B do C nije bilo nikakvih dejstava ili efekata izazvanih okretanjem kosmikog broda, o kojima govore Rajhenbah ili Fejnman. Nestandardna reenja razliku u vremenu u ovom sluaju naprosto ne objanjavaju. Fejnmanovo ukazivanje na efekte usporavanja i ubrzavanja koje e putnik osetiti prilikom okretanja kosmikog broda moglo bi da predstavlja, u najboljem sluaju, indikaciju toga da je dolo do promene smera kretanja broda, dok bi, u stvari, promena smera, a ne usporavanje i ubrzavanje (kojih u poslednjem primeru i nema), bila razlog rezultirajue razlike u ostarelosti blizanaca. Mogue je da je to imao u vidu Sklar, koji inae daje standardno reenje paradoksa blizanaca, ali ipak pominje i akceleraciju! 141 Nevolja je sad, kao to sam napomenuo, to ni standardno reenje ne daje dalje fiziko objanjenje zato promena smera dovodi do razlike u duini izmeu Predragovog i Nenadovog vremena, ve se, po pravilu, samo poziva na dijagram Minkovskog iz koga sledi da je tako. 142 Kao da geometrijska reprezentacija kao takva ve predstavlja potpuno razjanjenje problema! Mislim da se problem ne moe do kraja razjasniti ako se ne uzme u obzir da specijalna teorija relativiteta omoguava da se govori o apsolutnoj duini prostornih i vremenskih intervala prostor-vremenskog kontinuuma, a to, kako je gore bilo objanjeno, proizlazi iz pretpostavke o konstantnosti brzine prostiranja svetlosti.

106

To pak to postoji apsolutna duina prostornih i vremenskih intervala, mada odreena iskljuivo brzinom prostiranja svetlosti, doputa da se barem smisleno kae (ono to Ajntjan kae! 143 ) da se neko telo 'kree brzinom koja je bliska brzini svetlosti' ili da se 'jedno od dva tela kree brzinom koja je blia brzini svetlosti nego to je brzina kojom se kree neko drugo telo'. Drugo je pitanje kako emo mi to ustanoviti, i videemo da to u nekim sluajevima moe biti nereiv problem. Ali u konkretnom sluaju o kojem je re, to se moe ustanoviti ve na osnovu toga to je jedan od blizanaca, prethodno se udaljujui od drugog, promenio smer kretanja i uspeo ovoga da stigne. On je, naime, svakako preao vei put u apsolutnom smislu, pa je stoga i njegova prosena brzina morala biti blia brzini svetlosti. A onda je i njegovo vreme u apsolutnom smislu bilo krae. Dakle, nije ni dejstvo gravitacionog polja, ni usporavanje i ubrzavanje, pa ak ni promena referencijalnog sistema kao takva fiziki razlog iz kojih je jedan blizanac manje ostario od drugoga. Ubrzavanje i usporavanje (mada iskljueni u primeru s kosmikim neznancem, to pokazuje njihovu sutinsku zanemarljivost) omoguili su promenu smera, a promena smera je omoguila da se blizanci ponovo sretnu. Pravo fiziko objanjenje poinje tek kad saznamo koji je od blizanaca menjao smer kretanja, odnosno referencijalni sistem, ali ne zato to je ta promena sama po sebi dovela do dilatacije (to se inae 'standardno' kae), ve zato to emo na osnovu toga moi da zakljuimo o onom to je sutinsko u fizikom smislu, a to nije nita drugo do odgovor na pitanje ija je prosena brzina kretanja bila blia brzini prostiranja svetlosti. Jer, ako je samo Nenad menjao smer onda je prosena brzina njegovog putovanja bila blia brzini svetlosti nego li to je Predragova, jer je on, prethodno se udaljujui od ovoga, posle promene smera jo na kraju uspeo da ga stigne. Tek to to je ukupna (pa makar i prosena) brzina jednog blizanca bila vea od

107

ukupne brzine drugog u apsolutnom smislu predstavlja konano fiziko objanjenje (bar prema specijalnoj teoriji relativiteta) razlike u metrici vremena, koja u konkretnom sluaju ide u Nenadovu korist (ako je biti mlai neka prednost).

Ajntajnov operacionalizam i spor izmeu konvencionalista i realista Videli smo da je za jednog od blizanaca iz naizgled paradoksalne situacije bilo mogue rei da je pri ponovnom susretu s bratom mlai od njega zato to se on u vremenu izmeu rastanka i sastanka s bratom kretao prosenom brzinom koja je blia brzini prostiranja svtelosti nego to je, izmeu rastanka i sastanka, prosena brzina kretanja njegovog brata bila bliska brzini prostiranja svetlosti. Zbog ega pritom naglaavamo da je re o prosenoj brzini? Da li to znai da se ne moe rei nita preciznije? Ako je ve kretanje brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti uzrok vremenske dilatacije koja objektivno vodi manjoj ostarelosti, zar se onda ne moe rei koliko je vremena uteeno na kom delu puta? Zar se ne moe bar odluiti da li je manje ostareli brat tedeo vreme celim puta ili samo pre ili posle promene smera kretanja, to jest promene referencijalnog sistema? Problem je u tome to zbog neobinog ponaanja svetlosti, koja ne mari za zakon inercije, nema operacionalnog naina da se utvrdi kojom se brzinom neko telo kree u odnosu na brzinu kojom se prostire svetlost. Setimo se primera sa ubistvom iz laserskog oruja. Oba 'svetlosna metka' stigla su do tela ubijenog u istom trenutku, iako je jedan bio ispaljen sa Zemlje a drugi iz voza. Moglo bi se pomisliti da nam ovde moe pomoi poreenje sa sluajem ubistva iz obine puke. Metak ispaljen iz voza bio je metak od koga je rtva poginula. Zar to ne znai da se voz kree brzinom koja je (bar malo) blia brzini prostiranja svetlosti? Na alost, ne znai, poto se voz kree u odnosu na Zemlju ba kao to se i Zemlja kree

108

u odnosu na voz, samo u suprotnom smeru. Apokrifno se Ajntajnu pripisuje da je, dok je jednom prilikom putovao vozom, pitao da li sledea eljeznika stanica staje kod voza (umesto da pita da li voz staje na sledeoj eljeznikoj stanici). U ovoj apokrifnoj prii nije re samo o duhovitosti. Jer, zamislite da se voz, kad je iz njega pucano iz obine puke, kretao u suprotnom smeru od onog u originalnom primeru. Tada bi ovek koji je pucao sa drveta bio ubica. Ako bismo u originalnom primeru rekli da se voz kretao brzinom koja je (bar malo) blia brzini prostriranja svetlosti, sada bismo morali da kaemo da se Zemlja kretala brzinom koja je (bar malo) blia brzini prostiranja svetlosti. To, naravno, ve naruava itavu poentu korienja primera s obinim pukama, ali, osim toga, vodi i u protivrenost. Jer ako originalni primer, u kome se puca u smeru kretanja voza, i ovu varijaciju, gde se puca u suprotnom smeru, spojimo u istu priu, u kojoj dvojica gangstera pucaju iz voza u suprotnim smerovima, dobiemo kao rezultat da treba da kaemo da je voz taj koji se kree brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti, ba kao i da je Zemlja ta koja se kree brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti. Kada ovo primenimo na blizance, jasno je da injenica to je Nenad odleteo sa Zemlje velikom brzinom u odnosu na Zemlju ne znai da je njegova brzina blia brzini prostiranja svetlosti nego li to je to brzina Zemlje. Jer i Zemlja se isto tako (i to istom brzinom) kree u odnosu na kosmiki brod kao to se i ovaj kree u odnosu na Zemlju. Zato se u ovom sluaju i mogu primeniti Lorencove transformacije, koje, kao to smo videli (uporedi dijagram Minkovskog od koga smo poeli), daju simetrian rezultat. Dilatacija vremena u drugom sistemu, iz referencijalnog okvira prvog, ravna je dilataciji vremena u prvom, iz referencijalnog okvira drugog sistema. Verovatno je injenica da ono to vai u sliaju udaljavanja vai i u sluaju pribliavanja to to navodi one koji prihvaaju standardno reenje paradoksa blizanaca

109

da u objanjenju stanu kod konstatacije da je promena referencijalnog sistema razlog razliite ostarelosti blizanaca pri njihovom ponovnom susretu. Ali, videli smo da je tu pobrkan razlog iz kojeg se moe tvrditi da se onaj blizanac koji je promenio referencijalni sistem kretao brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti s fizikim uzrokom apsolutne (a ne samo relativne) dilatacije, koji se sastoji upravo u tome to se blizanac koji je promenio referencijalni sistem kretao brzinom koja je u apsolutnom smislu blia brzini prostiranja svetlosti. Apsolutna vremenska dilatacija je stvar objektivno razliitih metrika, koje se tiu vremenskih intervala, a nije neto to bi se moglo ostvariti trenutno, promenom referencijalnog sistema. To to se, dakle, operacionalno ne moe utvrditi da li se telo kree brzinom bliskom brzini prostiranja svetlosti, ili da li se kree brzinom koja je ovoj blia nego to je to brzina nekog drugog tela koje se od njega udaljava ili mu se pribliuje, ne znai da ne postoji smisao u kojem je to objektivno tako. Ako taj smisao naprosto ne bi bio doputen, ne bismo uopte smeli da govorimo o brzini bliskoj ili blioj brzini prostiranja svetlosti, pa, samim tim, ni u sluaju kada imamo razloga, kao u sluaju ponovnog susreta blizanaca, da kaemo, u retrospektivi, da se jedan od blizanaca morao kretati brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti. Konvencionalisti koriste okolnost to se na bilo kom delu puta blizanaca operacionalno ne moe utvrditi koja je brzina njihovog kretanja u odnosu prema brzini prostiranja svetlosti da tvrde kako specijalna teorija relativiteta govori u prilog njihove opte konvencionalistike teze o metrici prostora i vrmena. To je ono na ta sam mislio kad sam pomenuo da u specijalnoj teoriji relativiteta postoji jedan konvencionalistiki element. U nedostatku operacionalne mogunosti da se utvrdi da je neto sluaj, moe se izvriti ovaj ili onaj izbor. Na primer, moe se rei, da se Nenad prilikom udaljavanja od Predraga kretao veoma sporo u odnosu na brzinu

110

svetlosti, da bi onda pri povratku morao da se kree brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti nego to je to bila Predragova, te da je zato u ukupnom rezultatu njegova brzina bila blia brzini prostiranja svetlosti nego li to je to bila Predragova. No, svakako, moe se nainiti i neogranieno drugaijih izbora. Moglo bi izgledati da u prilog konvencionalistike teze ide to to mi uvek, poavi iz bilo kojeg od dva sistema, koristimo isti nain za izraunavanje dilatacije u drugom sistemu, ne obazirui se na navodno objektivnu razliku u pogledu njihove brzine u odnosu na brzinu prostiranja svetlosti. Naime, mi uvek koristimo Lorencove transformacije, koje, kao to smo videli, daju meusobno iste rezultate u pogledu dilatacije, bez obzira na to iz kojeg se od dva sistema preraunavanje vri. Ako je vreme u Nenadovom sistemu dvostruko usporeno, kad se stvar posmatra iz Predragovog sistema, onda je i Predragovo vreme isto toliko usporeno, kad se stvar posmatra iz Nenadovog sistema. Ali, ako se ovaj na nain preraunavanja shvati kao mogui izbor zasnovan na injenici da nezavisno od nekog izbora uopte i nema smisla u kojem se moe govoriti o dilataciji, jer tako neto po sebi ne postoji, postavlja se pitanje kako se onda, uprkos simetrinosti s obzirom na ralativnu dilataciju vrmena u dvama sistemima, moe oblasniti apsolutna dilatacija iz situacije koju opisuje paradoks blizanaca? esto se objanjenje daje uz pomo sledeeg dijagrama. 144

111

Posmatrano iz Nenadovog sistema, taki B kao poslednjoj taki sistema koji se od Predraga udaljava odgovara izvesna taka D na Predragovoj svetskoj liniji. Meutim, istoj taki B kao prvoj taki sistema koji se Predragu pribliava odgovara izvesna taka E na Predragovoj svetskoj liniji. Verovatno je to ono to imaju u vidu oni koji se u razreenju paradoksa blizanaca zadovoljavaju time da ukau na promenu referencijalnog sistema. Jer, iz samog dijagrama kao da proizlazi Nenadova manja ostarelost na kraju putovanja. Naime, on je utedeo vreme koje je Predrag iveo izmeu D i E. Isti rezultat se moe dobiti i kad se stvar posmatra iz Predragovog sistema. Izvesnoj taki F na Predragovoj svetskoj liniji odgovara taka B kao taka sistema koji se udaljava. Meutim, istoj taki F odgovara ne vie taka B nego taka G u sistemu koji se pribliava. Iz Predragovog sistema posmatrano sledi, dakle, da je manja Nenadova ostarelost pri susretu u taki C posledica toga to segment svetske linije izmeu B i G uopte i ne pripada Nenadovom stvarnom ivotu, ve ivotu koji bi on iveo da se ranije ukljuio u sistem koji se pribliava. Jer, posmatrano iz Predragovog sistema, svaka (proizvoljno izabrana) taka I izmeu B i G odgovara nekoj taki H na Predragovoj svetskoj liniji koja je izmeu A i F, a Nenad je stigao do B tek kad je Predrag stigao u F. Ostavljam itaocu da sam za sebe proceni plauzibilnost ovakvog konvencionalistikog reenja posmatranog po sebi. Ja elim samo da uporedim to reenje sa reenjem koje sam prethodno ponudio -- a koje se moe smatrati realistikim -- a po kojem sama promena referencijalnog sistema ne predstavlja dovoljno objanjenje fenomena o kojem je re, ve nam samo omoguuje da

112

zakljuimo koji se od blizanaca kretao prosenom brzinom koja je blia brzini prostiranja svetlosti. Zajedniko oboma objanjenjima je to to iz njih sledi da je Nenad de facto iveo manji broj godina (ako uzmemo da je godina jedinica mere u svakom od sistema). Meutim -- iako to moe delovati neoekivano -- prema konvencionalistikom objanejnju se moe rei i to da je duina godine u oba sistema ista, samo to je njihov broj u Nenadovom sluaju, zbog promene referencijalnog sistema, smanjen. Jer, ako se o vremenskim dilatacijama uvek govori iskljuivo relativno, i ako su rezultati uvek simetrini, onda nam upravo to omoguava da govorimo o istovetnosti metrike. Ako neko u jednom sistemu izrauna da njegove dve godine vrede koliko jedna u drugom sistemu i, isto tako, zna da e do brojano istog samo obrnutog rezultata doi i onaj koji stvar posmatra iz drugog sistema, onda nema razloga da ne kae da je trajanje svake godine i ovde i tamo isto, a da se razlike tiu samo perspektive (kao kad nam ovek u daljini izgleda zantno manji, kao i mi njemu, a da u stvari znamo na osnovu projektivne geometrije da smo priblino jednake visine). Prema realistikom objanjenju, nije pak re samo o manjem broju godina koje je Nenad proiveo, nego je taj broj manji zato to same godine na njegovoj svetskoj liniji nisu iste duine kao godine na Predragovoj svetskoj liniji. Re je, dakle, o razlici u metrici, koja pak proizlazi iz razliitih brzina kretanja u odnosu na brzinu prostiranja svetlosti. Nije ovo mesto da se uputamo u egzegezu teksta, ali mogu rai da mislim da je sam Ajntajn, po tome kako je 1911. godine opisao situaciju koja je kasnije nazvana paradoks blizanaca, u stvari bio realista. 145 Nije u specijalnoj teoriji relativiteta re samo o relativnim dilatacijama, koje su uvek simetrine, ve o tome da same duine intervala, ija je mera na istom mestu prostor-vremenskog kontinuuma fiksirana,

113

poinju stvarno da se razlikuju du razliitih grana kontinuuma iako iznose isti broj jedinica mere, i to nezavisno od toga da li emo mi ikada biti u situaciji da to konstatujemo (kao to u sluaju ponovnog spajanja grana jesmo). Ako se to prihvati, onda se sme koristiti i u objanjavanju fenomena, kao to sam ja i uinio kada sam se, umesto na promenu referencijalnog sistema, pozivao na razliku u metrici sistema. injenica je da je Ajntajn prihvatio Lorencove transformacije i da je u sluaju sistema koji se samo udaljavaju, samo pribliavaju ili, uopte, koji su se razdvojili ali se jo nisu spojili, govorio samo o relativnim dilatacijama koje su simetrine, ali to je, prema prethodnom tumaenju, inio iz razloga to je operaconalno nemogue utvrditi ita to bi se ticalo apsolutnih dilatacija. Meutim, prihvatanje operacionalistikih razloga u takvim situacijama ne znai automatski i prihvatanje konvencionalistikog stanovita. Konkretno, prihvatanje operacionalistikih razloga u takvim sluajevima ne obavezuje nas da u situaciji poput one opisane u paradoksu blizanaca, gde znamo (ili bar verujemo fiziarima) da je dolo do dilatacije u apsolutnom smislu, primenjujemo samo ona objanjenja koja se zasnivaju na relativnim dilatacijama. Korak od operacionalizma do konvenconalizma izgleda veoma mali, ali i mali korak nas moe odvesti na tuu zemlju. Konvencionalistiko razreenje paradoksa blizanaca objanjava metrike razlike topolokim razlikama vezanim za razliite svetske linije putnika. Zato je u tom objanjenju, kao to smo mogli da vidimo, korienje dijagrama Minkovskog od sutinskog znaaja. Zbog toga se ovo reenje ponekad i naziva geometrijsko. U realistikom razreenju je obrnuto. Topoloke razlike se objanjavaju razliitim metrikama koje vae u sistemima putnika. Poto su topologija i metrika u specijalnoj teoriji relativiteta, kao to smo takoe imali prilike da vidimo, sutinski povezane, u principu su mogua oba tipa objanjenja

114

(to ovoga puta ne znai da su trivijalno razliita!). Meutim, nije Ajntajnu bila zadana topologija, da bi onda trebalo ustanoviti kakve metrike razlike odatle slede, ve ga je pretpostavljena razlika u metrici navela da prihvati topologiju razgranatog vremena. Zato bi i objanjenje fenomena apsolutne dilatacije trebalo da bude zasnovano na metrikim a ne topolokim razlozima. A, na kraju krajeva, nije neizotropnost prostorno-vremenskog kontinuuma uzrok metrikih razlika u fizikom svetu, ve su, obrnuto, razlike u brzinama tela u odnosu na ono to je jedino apsolutno, a to je brzina svetlosti, uzrok razlike u metrikama, to onda uzrokuje neizotropnost prostor-vremenskog kontinuuma.

Problem metrike praznog vremena u topologiji razgranatog vremena Ako prihvatimo realistiko stanovite, onda je unutar standardne topologije dosta jednostavno govoriti o metrici praznog vremena, bilo da se radi o vremenu pre poetka sveta, bilo o vemenu posle kraja sveta, bilo o unutarsvetskim vakuumima. Tu nema ta da se doda onome to smo zaljuili u prolom poglavlju kada smo argumentisali u prilog standardne topologije u sluajevima vremenski ogranienog sveta. Meutim, tada u konkurenciji nije bila topologija razgranatog vremena. Da li se ideja o metrici praznog vremena moe primeniti i u ovom sluaju? Vreme u topologiji razgranatog vrmena -- odnosno prostor-vremena -- nije vie jedinstveno za sve svetske dogaaje, pa je oigledno da se metrika praznog vremena moe odrediti samo u odnosu na neku vremensku granu, to jest svetsku liniju. Problem se, meutim, sastoji u tome to, prema topologiji razgranatog vremena, bilo poetak bilo kraj dogaanja moe biti vorite iz koga su potekle ili u kome su se sustekle razliite svetske linije. Naime, ako bi, recimo, poetak sveta ve bio jedno vorite od koga poinju razliite svetske linije, onda je pitanje kako makar s obzirom

115

na jednu svetsku liniju odrediti metriku praznog vremena pre poetka sveta. Tekoa je analogna, samo je jo neposrednije saglediva, kada treba govoriti o praznom vremenu posle neke take u kojoj se sustie vie svetskih linija. Naime, poto svaka svetska linija moe da se razgrana, onda bi svaka od svetskih linija koje su se sustekle u krajnjoj taki sveta mogla da se razgrana u praznom vrmenu koje sledi. Da li, dakle, uopte ima smisla govoriti o metrici praznog vremena, odnosno prostor-vremena, u ovom sluaju? Ovde nam moe pomoi analogija sa MakLorenovom definicijom trenutne brzine. Prvi izvod funkcije za neku datu vrednost argumenta odreuje, kad je re o krivoj koja je njen grafik, koeficijent pravca tangente u taki ije su koordinate data vrednost argumenta i odgovarajua vrednost funkcije. Ako je funkcijom predstavljeno kretanje nekog tela, onda prvi izvod odreuje njenu 'trenutnu brzinu'. Videli smo da se 'trenutna brzina' ne mora shvatiti doslovno, ve da se moe razumeti kao eliptini izraz za to kako bi se, posle trenutka o kojem je re, telo dalje kretalo kada bi se kretalo brzinom koju je s obzirom na nain kako se prethodno kretalo dostiglo. Sada bismo mogli da kaemo, mutatis mutandis, da je, s obzirom na neku datu svetsku liniju, metrika u praznom prostor-vremenu odreena onim to se deavalo na kraju date svetske linije, jer je tim dogaanjima odreena metrika koja bi dalje vladala du svetke slinije, da je ova nastavljena i da se metrika, ako se prethodno i menjala, vie ne menja. Naravno, slino bi se moglo postupiti i u sluaju odreenja metrike praznog vremena pre poetka sveta. Jer kao to ono to se dogaalo na kraju sveta, ili bar jedne svetske linije, odreuje potonju metriku praznog vremena, tako i ono to se dogaalo na poetku odreuje metriku prethodnog praznog vremena.

116

Postavlja se sad vrlo zanimljivo pitanje, kakva bi bila metrika praznog vremena odreena u odnosu na neku svetsku liniju na kojoj je apsolutna dilatacija takva da na kraju svetske linije dosie stepen potpunog zaustavljanja vremena. Iako je pitanje zanimljivo, odgovor kao da se namee sam od sebe. U odnosu na takvu svetsku liniju ne bi se vie moglo govoriti o metrici potonjeg praznog vremena. Ako je sad ovo sluaj ne samo sa jednom ili samo sa nekima ve sa svim svetskim linijama, onda bi kraj sveta znaio i odsustvo metrike potonjeg praznog vremena. Isto, naravno, vai, mutatis mutandis, za prazno vreme pre nastanka sveta. Ako topologija razgranatog vremena zavisi od metrike -- a to je sluaj u specijalnoj teoriji relativiteta kako smo je gore protumaili -- onda izgleda da u ovakvom sluaju nee vie biti smisleno govoriti ni o metrici praznog vremena ni o nekoj njegovoj topologiji. Jer ako smo poli od topologije razgranatog vremena, koja je u opisanom sluaju suspendovana kad je re o praznom vremenu, onda izgleda da nemamo nikakvog osnova da prihvatimo ikakvu topologiju praznog vremena. ini se, dakle, da smo konano pronali sluaj u kome bi trebalo da kaemo da vremena pre poetka i posle kraja sveta jednostavno nema, a ne da je ono prazno. I zaista, ako bismo sluaj opisali naelno, bez pozivanja na specijalnu teoriju relativiteta, to bi bilo tako. Tako opisan sluaj ostaje sjajan primer za topologiju ogranienog vremena. Meutim, stvar se menja ako se ne ostane na naelnom nivou, ve se upravo specijalna teorija relativiteta eli iskoristiti za konkretizaciju navedene naelne mogunosti. Jer, na alost, specijalna teorija relativiteta sadri i izvesne specifine tvrdnje, zahvaljujui kojima je ipak mogue govoriti o metrici praznog vremena pre poetka i posle kraja sveta.

117

Re je o osnovnom postulatu ove teorije, po kojoj brzina prostiranja svetlosti nije samo invarijantna, ve i konana i maksimalno mogia. 146 Shodno tome, maksimalni stepen rastezanja vremenske metrike bio bi dosegnut kada bi telo u kretanju, per impossibile, dostiglo brzinu prostiranja svetlosti. 147 Ali ono to bi tada preostalo je metrika odreena samim prostiranjem svetlosti, kojom je, kao to smo videli, duina prostornih i vremenskih intervala odreena u apsolutnom smislu. Prema tome, ak i da svet ima poetak i kraj, i da pre poetka i kraja nema ne samo raznih svetskih linija nego ni same svetlosti, metrika praznog prostora -- i vremena pre poetka i posle kraja sveta -- bila bi odreena brzinom prostriranja svetlosti. Ako na poetku bee svetlost, onda pre poetka behu prazan prostor i prazno vreme ija je metrika odreena potonjim nainom prostiranja svetlosti. A ako e i na kraju biti svetlost, onda e i potonji prazan prostor i prazno vreme imati metriku odreenu prethodnim nainim prostiranja svetlosti.

118

SMER VREMENA

119

Poreklo i razjanjenje smisla pitanja o smeru vremena Kao to je to esto sluaj u filozofiji, tako je i u pogledu pitanja o smeru vremena potrebno uloiti napor da bi se uopte shvatilo da tu moe biti neeg problematinog. Zar nije sasvim oigledno da vreme ima smer i da se on sastoji u tome to se prolost i budunost razlikuju, a vreme tee od prolosti ka budunosti, a ne obrnuto? Prema dananjem stanju u filozofiji vremena, u prethodnom, naivnom i vie retorikom nego stvarnom, pitanju krije se velika zbrka. Prvo to je pogreno je to to se pitanje o smeru vremena svodi na pitanje o njegovom toku, odakle bi sledilo da se o smeru vremena ne bi moglo govoriti nezavisno od toga to ono tee. Kao to emo videti u sledeem odeljku, prema takozvanoj novoj teoriji 148 vremena vreme uopte ne tee, a da uprkos tome, prema bar nekim od znaajnih osnivaa ove teorije, ipak ima smer. 149 Dakle, hteli ne hteli, moraemo da paljivo razlikujemo pitanje smera i pitanje toka vremena. Meutim, neko bi cinino rekao da tako filozofi i stvaraju sami sebi probleme koji inae ne bi postojali, poto izgleda da pitanje o smeru vremena postaje ba onda problematino kad ga razdvojimo od pitanja o toku vremena. Jer, suprotno onome to bi mogli pomisliti neki koji su matematikim obrazovanjem stekli sasvim razliitu vrstu naivnosi od one neobrazovanog oveka, postoje nesavladive tekoe u pokuaju da se o smeru vremena govori na osnovu same ureenosi jednodimenzionalnog kontinuuma.

120

Kao to smo videli, kantorovski jednodimenzionalni kontinuum ureen je relacijama i <. Zar ve ove relacije ne odreuju smer kontinuuma time to se za svaka dva razliita elementa -- pa samim tim i svaka dva razliita trenutka, ako govorimo o vremenu -- moe rei koji je raniji a koji kasniji s obzirom na relaciju prethoenja? Tano je da se to moe rei, pa je samim tim tano i to da postoji izvestan tehniki smisao u kojem je relacijom prethoenja odreen i smer kontinuuma. Meutim, isti kontinuum je ureen i relacijama i >. Nita zato, jedva e doekati na brzinu obrazovani naivac. Relacija > je relacija inverzna relaciji <, i ona samo odreuje smer suprotan onome koji je odreen relacijom <. Problem, meutim, nastaje kada se uoi da ista relaciona struktura koja je model za formalnu teoriju koja je odreena sa devet navedenih kantorovskih aksioma predstavlja model i za teoriju u kojoj je na svim mestima u aksiomima < zamenjeno sa >, i to tako da e se za bilo koji par elemenata za koji je prethodno vailo da prvi element prethodi drugom sada vaiti da je kasniji od drugog. Nije, dakle, re o tome da je ista relaciona struktura model i za originalnu i za izmenjenu teoriju zato to se ureenje moe ostvariti i relacijom koja se inverzna u odnosu na prvobitnu -- tako da ako je a bilo pre b u odnosu na relaciju <, sada je b posle a u odnosu na relaciju > -- ve je isto a koje je bilo pre b s obzirom na relaciju < sada posle b s obzirom na relaciju >. Iz prethodnog sledi da se u sluaju beskonanog jednodimenzionalnog kontinuuma dodue moe govoriti o dva smera, ali da je potpuno arbitrarno koji e od njih biti proglaen 'pozitivnim' a koji 'negativnim'. Kada to direktno primenimo na vreme, onda to znai da se u sluaju kada kaemo da je neki trenutak posle nekog drugog za koji smo prethodno govorili da je pre onog prvog ne radi o prostoj zameni rei, kao kad bismo za neto to je manje poeli da govorimo da je vee od neeg drugog. Jer ako je Petar manji od Pavla on e to i ostati bez obzira na nau odluku da u budue

121

govorimo kako je Pavle manji od Petra, dok u sluaju zamene relacije < relacijom > nema niega to e 'preiveti' ovu zamenu u nekom objektivnom smislu, jer ne postoji takav smisao u kojem e trenutak koji je bio raniji od nekog drugog ostati raniji od njega. Ako takav objektivni smisao ne postoji, onda to znai da vreme, kada se posmatra kao beskonani jednodimenzionalni kontinuum i nije objektivno usmereno s jedne na drugu stranu kontinuuma. Drugim reima, ureenje kontinuuma ne moe nam pomoi da definiemo smer vremena, to znai da o smeru vremena ne moemo ni govoriti bez pozivanja na neto drugo. Ovo to smo zakljuili oigledno vai za standardnu topologiju vremena. Stvar se naizgled menja kada je re o vremenskim topologijama u kojima postoji samo poetak i samo kraj vremena, poto jedna zahteva odgovarajuu zamenu estog a druga sedmog aksioma. Ako se < zameni sa > u svim aksimima sistema u kojem je sedmi aksiom, koji govori o nepostojanju prvog elementa, zamenjen aksiomom koji govori o njegovom postojanju, dobie se teorija koja se moe interpretirati u istoj relacionoj strukturi koja je bila model za prethodnu teoriju, ali e prvi element biti prvi s obzirom na >, to znai najkasniji a ne najraniji trenutak, ako je re o vremenu. No to je upravo onaj isti smisao u kojem smo, kad je re o standardnoj topologiji, videli da neko a koje je bilo ranije od b posle zamene < sa > postaje kasnije od b, samo je sada re o tome da to a, ako je najranije, postaje najkasnije. Oigledno je onda da sve vai i za topologiju po kojoj vreme ima i poetak i kraj. Naime, kada se izbace esti i sedmi aksiom iz spiska kantorovskih devet aksioma i umesto njih dodaju odgovarajui aksiomi koji govore o tome da postoji prvi i poslednji element jednodimenzionalnog kontinuuma, dobie se formalna teorija iji e svaki model biti model i za teoriju koja se dobija kad se svuda u aksiomima < zaneni sa >, s tim to e prvi element postati poslednji a poslednji prvi.

122

Isto vai i za topoloiju razgranatog vremena. Gde god se razganati kontinuum moe urediti relacijom prethoenja, on e moi da se uredi i inverznom relacijom, tako da raniji trenutak od dva trenutka postane kasniji. Najzad, sve vai, mutatis mutandis, i za topologiju zatvorenog vremena, poto bi, slikovito reeno, sat mogao jednako dobro da radi i kad bi se njegove kazaljke kretale u smeru suprotnom od smera u kojem se standardno kreu. U sluaju kruga je nepostojanje smera jo i najoiglednije. Poto je, kao to smo zakljuili u prethodnom poglavlju, vreme po sebi metriki amorfno, ni metrika nam, kao ni topologija, ne moe pomoi u pokuaju definisanja njegovog smera. Ostaje nam da u pomo pozovemo neto spoljanje, a to je fiziki svet.

Pokuaj da se smer vremena definie preko principa fenomenoloke termodinamike Kada je tvrdio da postojanje vremena zavisi od postojanja fizikog sveta, Lajbnic je, pored hriansko-dogmatskih, imao u vidu naelne filozofske razloge koji su se, pre svega, odnosili na topologiju i metriku vremena. Manje od dva veka kasnije, fiziari su, drei se Lajbnicovog programa, postavili sebi zadatak da i smer vremena odrede prema tome ta se i kako dogaa u fizikom svetu, to se, s obzirom na zakljuak prethodnog odeljka, moe smatrati izuzetno vanim i opravdanim zadatkom. Naelno govorei, zadatak se sastoji u tome da se pronae neka sutinska asimetrija u svetskim zbivanjima kojom bi se opravdalo zato ranije mora ostati ranije a kasnije ostati kasnije u smislu u kojem e Petar, ako je manji od Pavla, ostati manji od njega i kad mi odluimo da govorimo obrnuto. Taj smisao moemo zvati ekspirovskim, imajui u vidu uveni stih o rui, koja e uvek ostati rua, i mirisati kao rua, kojim god je imenom inae nazivali. 150

123

Brzo se ispostavilo da zadatak nije ni malo lak, poto su fiziki procesi koje poznajemo ili oigledno reverzibilni, ili bi to barem u naelu mogli biti. I u fizici i u hemiji, sve bi se moglo vratiti u prvobitno stanje, kako god ono inae izgledalo. to se sastavilo moe se rastaviti, a to se rastavilo moe se sastaviti, bez obzira na to da li je re o hemijskim jedinjenjima ili o fuziji i fisiji atomskih jezgara. Ipak, izgleda da nam je primer pri ruci, jer je vezan za bia poput nas samih. Ko ne veruje u to da mi ivot ne moemo iveti unazad, ve neminovno od roenja ka smrti? Moda u to svi verujemo, ali biologija nije fundamentalna nauka, ve je to, na alost, fizika. ak i ako su prihvatali kao injenicu to da mi neminovno ivimo ka smrti (s im se, inae, kasnije ak i Hajdeger sloio), fiziari su se morali pozvati na neki princip svoje nauke, da bi definisali ireverzibilnost vremena. Pritom, verovali ili ne, u prvom traganju za 'strelom vremena' nisu mogli da izbegnu upravo smrt kao ono to daje smer vremenu, samo to se nije radilo o obinoj ljudskoj smrti ve o toplotnoj smrti univerzuma. Svi hvala bogu znamo kako zimi da zagrejemo prostoriju u kojoj provodimo vreme. Dobro zaloena pe nije samo topla, ona zagreva celu sobu. Meutim, proces zagrevanja se zavrava kad se temperature pei i vezduha izjednae. Iako bi se neko mogao zapitati zato pe ne bi mogla da i dalje zagreva vazduh tako to bi ona sama nastavila da se hladi, to se, na alost, ne dogaa. Prema drugom principu termodinamike -- koja se ponekad naziva fenomenolokom, jer samo opisuje fenomene 151 -- promena temperature je neto to prestaje kad se uspostavi potpuna entropija, to znai, kad se mesta koja su se razlikovala u pogledu temperature vie po tome ne razlikuju. Zato je i potrebno da ponovo zaloimo pe, ako hoemo da jo zagrejemo sobu. Pored ostalog, zato se ne moemo najesti jednom zauvek, ve moramo ponovo i opet jesti, ako ne elimo da se zauvek ohladimo.

124

Kada bi se drugi princip termodinamike primenio na itav univerzum, onda bi se kao rezultat dobilo upravo to da je sve to se u univerzumu dogaa nepovratno usmereno ka stanju totalne entropije, kaja e predstavljati smrt univerzuma utoliko to e nestati sve razlike koje pretpostavljaju tempreaturne razlike. Primedba koja je svojevremeno bila upuena ovakvoj generalizaciji pozivala se na razliku izmeu izolovanih i otvorenih sistema, 152 zbog ega bi prostorna beskonanost univerzuma ovome navodno mogla da spase ivot. Naime, koji god konaan deo univerzuma bio zahvaen entropijom, ima uvek novih regija u njemu za koje to ne bi moralo biti sluaj. Meutim, ovaj pokuaj spasavanja ivota univerzuma ne ide dugorono u korist regija zahvaenih veim stepenom entropije, ve samo na tetu onih u kojima je stepen entropije manji, i to, uz jo jedan s time povezani razlog, ini da bi eventualna injenica da je svet beskonaan mogla ovome samo da produi ivot, ali ne i da ga definitivno spase toplotne smrti. esto nekoga ko sobu zagreva, a da pritom, radi istog vazduha, dri otvorene prozore, pitamo da li on to greje sobu ili ulicu. U tom sluaju je soba regija s manjom entropijom, jer se zagreva, dok je vazduh napolju manje-vie ujednaene temperature. Ono to se pritom dogaa jasno pokazuje da e se stepen entropije u oblasti s veim stepenom entropije samo za izvesno vreme naruiti, dok e se porast entropije ne samo ubrzati u onoj drugoj oblasti, ve e u krajnjem ishodu entropija obuhvatiti obe oblasti. Drugi razlog, koji e zajedno s prvim presuditi stvar, sastoji se u tome to je, po pretpostavci, poveanjem entropije zahvaena svaka regija svemira posmatrana za sebe, nezavisno od toga da li je ovaj konaan ili beskonaan. Ako je to tako, a 'pomo' koja bi dola iz oblasti s manjim stepenom entropije moe samo kratkorono da

125

zaustavi poveanje entropije u 'ugroenim' regijama, onda ceo beskonani univerzum neminovno tei toplotnoj smrti. Prethodni argument (koji, istina, u obliku u kojem je izloen, nisam sreo u literaturi) omoguava da se drugi princip termodinamike primeni na itav univerzum, bio on konaan ili beskonaan, to onda, posledino, omoguava da se ranije i kasnije definiu kao objektivno razliiti, to jest, kao razliiti u ekspirovskom smislu. Ranije je ono vreme od dva razliita vremena u kojem je stepen entropije u univerzumu manji, dok je kasnije ono u kojem je stepen entropije vei. Zanimljivo je da se slina ideja moe nai kod Empedokla, mada ne u vezi s pitanjem smera samog vremena ve smera dogaanja unutar jednog kosmikog ciklusa. Pomenuli smo da su kod Empedokla vatra, vazduh, zemlja i voda, kao koreni svih stvari, u trenutku potpunog trijumfa Afrodite izmeani tako ravnomerno da nema dela te meavine u kojoj bi oni bili u drugaijem odnosu do u odnosu 1:1:1:1. Taj trijumf Ljubavi odgovara stanju potpune entropije i u stvari predstavlja ljubavnu smrt univerzuma. Na drugom kraju ciklusa koreni su pak potpuno razdvojeni. Kako odrediti da li smo na putu nadole ili na putu nagore (Heraklit bi rekao da je put nadole i put nagore jedan isti put)? Prema Empedoklu, treba ustanoviti da li se stepen diferencijacije poveava ili se pak smanjuje -- to odgovara smanjenju i poveanju entropije. (Ko veruje Empodoklu, mi smo, na sreu, na putu nadole!).

Statistika termodinamika i problem entropije Statistika termodinamika je omoguila, ve u obliku u kojem ju je izloio i protumaio Bolcman, 153 da se izbegne neminovnost toplotne smrti univerzuma implicirane fenomenolokom termodinamikom, ali je, na alost, time onemoguila ono to je za nas trenutno vanije, a to je definisanje smera vremena.

126

Statistika termodinamika je moda najlepa redukcionistika fizika teorija ikada sainjena, i nije udo to predstavlja klasian primer na kome se uimo tome ta je redukcija. Pritom se radi kako o redukciji jedne manje fandamentalne teorije na fundamentalniju, tako i o redukciji jednog sekundarnog kvaliteta na primarne kvalitete materije. Ovim poslednjim, milenijumima star Demokritov program 154 ostvaren je u odnosu na kvalitet toplote. U zakonu fenomenoloke termodinamike koji se odnosi na bilo kosi gas, a ija se specifinost karakrerie izvesnom konstantom oznaenom sa R, pritisak, zapremina i temperatura gasa, oznaene redom sa P, V i T, stoje u sledem odnosu: PV = RT, to znai da je temperatura direktno proporcionalna pritisku i zapremini gasa. Meutim, prethodna jednaina ne predstavlja nikakvu definiciju toplote kao sekundarnog kvaliteta, ve samo povezuje stepen toplote, izraen temperaturom, sa veliinom prostora koji gas zauzima i mehanikm pritiskom koji on vri. To samo znai, recimo, da na osnovu navedenog zakona moemo znati da ako ve dobro naduvani balon samo zagrevamo, on e, bez daljeg naduvavanja, ubrzo pui, jer e se poveavati kako zapremina tako i pritisak unutranjeg vazduha na opnu samog balona. I dok e nam to ta je zapremina rei ve geometrija, a ta je pritisak mehanika, toplota e ostati 'okultni kvalitet', kako su to kritiari Tome Akvinskog nekad govorili, koji poznajemo samo zahvaljujui oseaju. Meutim, pritisak i zapremina se pojavljuju i u isto mehanikim zakonima, kao to je sledei, koji ih povezuje sa brzinom kretanja estica gasa, na ta se na kraju krajeva svodi ono to se naziva njihovom kinetikom energijom, oznaenom sa E: PV = 2NE/3, gde je N Avogadrov broj, koji oznaava broj estica u jednom gram-molekulu gasa.

127

Uporeujui dva navedena zakona gasa, ovek dolazi na prirodnu ideju da, kada zbog istovetnosti levih strana formula dobije prvo RT = 2NE/3, a potom, odatle, T = 2NE/3R, samu toplotu definie kao srednju kinetiku energiju estica gasa (jer 2N/3R je konstanta). Prethodno ne znai nita drugo do da bi Bog, znajui njutnovske trajektorije svih estica vazduha u nekoj sobi, mogao na osnovu toga da nam kae da li e nam u toj sobi biti hladno ili toplo, i da bi, tavie, mogao da nam tano kae ta e biti rezultat do koga emo mi smrtnici doi na osnovu nae indirektne metode merenja temperature. Ipak, prethodnom redukcijom nije objanjena glavna stvar koja nas zanima. Zato dolazi do porasta entropije, kad je srednja kinetika energija estica ista i u sluaju neravnomerno i u sluaju ravnomerno zagrejane sobe? Odgovor na ovo pitanje je iznenaujui. Ono za ta prethodnim pitanjem sugeriemo da se ne moe dogoditi, moglo bi da se dogodi na osnovu toga ta toplota shodno prethodnoj definicije jeste, a uprkos drugom principu fenomenoloke termodinamike i svem naem svakodnevnom iskustvu! Istorijski gledano, mogunost o kojoj je re vezana je za Maksvelovog demona, koji, za razliku od Dekartovog, nije zao, ve bi tavie, zbog toga to bi spreavao porast entropije, pre podseao na Sokratovog dobrog demona. Mi emo ulogu Maksvelovog demona objasniti na jedan savremen nain, koji doputa da fiziari stvar uzmu krajnje ozbiljno, 155 a ne kao duhoviti misaoni eksperiment.

128

Modernizovani Maksvelov demon je bie koje bi, ne meajui se u dalje kretanje estica po njihovim njutnovskim trajektorijama, samo podesio poetne uslove tako da, umesto do oekivanog porasta, doe do smanjenja entropije. Savremena kompjuterska simulacija omoguava nam da stvar prikaemo na oevidan nain. Na sledeoj slici petnaest bilijarskih kuglica poreano je u obliku jednakostraninog trougla,

a na narednoj njihov raspored nastao u jednom kasnijem trenutku, poto su prethodno pogoene jednom novom bilijarskom kuglicom.

Sledea slika predstavlja komjutersku simulaciju procesa kojim je od prvog, ureenog stanja, dolo do potonjeg stanja nereda, pri emu je kretanje svake kuglice praeno du njene svetske linije prostor-vremenskog kuntinuuma (odozdo nagore).

129

Na sledeoj slici pak predstavljena je kompjuterska simulacija obrnutog procesa, u kojem bi stanje na bilijarskom stolu prikazano na drugoj slici bilo poetno, a ono prikazano na prvoj slici zavrno.

Kada je poznato svako prenoenje poetnog impulsa s kuglice na kuglicu, to dovodi do toga da njihove svetske linije, prilikom prelaenja iz stanja reda u stanje nereda, izgledaju kako izgledaju, onda se, samim tim, zna kakav bi smer i koju poetnu brzinu trebalo dati svakoj pojedinoj estici u stanju nereda da bi na kraju, posle njihovog kretanja po svetskim linijama u obrnutom smeru od prvobitnog, dolo do toga da se one formiraju u obliku jednakostaninog trougla. Samo to, kako izabrati poetni smer i impuls estica vazduha, je ono to bi trebalo da zna i Maksvelov demon, da bi nam hladnu sobu, bez pomoi ikakve pei, zagrejao samo tamo gde je radni sto, ili krevet (zbog ega e se ostali delovi sobe strano rashladiti). Naelno to znaju danas i smrtnici, pa zadatak ne izgleda preteak za jednog demona. Razlog zato se, bez pomoi Maksvelovog demona, u ivotu ne dogaa da nam se soba sama od sebe zagreje nije u tome to je bilo koje od stanja nereda verovatnije od nekog ureenog stanja. Radi se samo o tome da je ukupan broj stanja koja su priblino jednaka s obzirom na vrlo visok stepen entropije neuporedivo vei od broja stanja bilo kakve primetljive sreenosti. Sledee komjuterske simulacije uinie to oiglednim.

130

Leva slika pokazuje ta e se dogoditi ako se prilikom gore prikazanog prelaenja iz stanja reda u stanje nereda dogodi neznatan poremeaj na jednom jedinom mestu na jednoj jedinoj od svetskih linija bilijarskih kuglica. Rezultirajue stanje nereda veoma e se razlikovati od nereda u originalnom sluaju. Pa ipak, oba stanja nereda bie slina u pogledu stepena entropije. Na desnoj slici se vidi ta e se dogoditi prilikom prelaenja stanja nereda u stanje reda ako se tu dogodi neznatan poremeaj na jednom jedinom mestu na jednoj jedinoj od svetskih linija kuglica. Rezultirajue stanje e se ne samo veoma razlikovati od onog u originalnom sluaju, ve e se od ovoga isto tako razlikovati i po mnogo, mnogo veem stepenu entropije. I red i nered vode u nered s ogromnim stepenom verovatnoe, dok nered vodi u red s krajnje malim stepenom verovatnoe. Ako se setimo Empedoklovih kosmikih ciklusa, prethodni zakljuak se moe primeniti i na ono to se u njegovoj poemi O prirodi deava pod dejstvom Ljubavi i Mrnje. Afrodita ne bi morala da vodi rauna o tome kako se koreni stvari meaju. Ona moe da dopusti potpunu slobodu ljubavi, jer e se, na kraju krajeva, sve zavriti u sveoptem promiskuitetu ljubavne smrti univerzuma. Za razliku od Afrodite, Ares bi morao svoj posao obavljati poput Maksvelovog demona, da bi izveo svet iz totalne

131

entropije i omoguio sve veu i veu diferencijaciju. Ljubav moe biti slepa, dok mrnja mora biti krajnje promiljena. No, bez obzira na velike i male verovatnoe, i bogove i demone, strela vremena fenomenoloke termodinamike slomljena je na nivou fundamentalnijeg fizikog objanjenja. Jer, ne moe definicija ranijeg i kasnijeg poivati na visokom stepenu verovatnoe, i to ne verovatnoe stanja univerzuma opisanog na fundamentalnom nivou, ve verovetnoe koja se odnosi samo na klase stanja koja se meusobno ogromno razlikuju da bi predstavljala prirodnu vrstu, delei, naprotiv, samo jednu epifenomenalnu karakteristiku -- da su stanja visokog stepena nereda. Termodinamika strela vremena nije jedina o kojoj se govori u fizici. I sama entropija je postala iri pojam koji se ne odnosi samo na toplotnu ravnoteu ve na bilo koju vrstu neureenosti. esto se, na primer, govori o vremenskoj streli impliciranoj razliitim savremenim kosmologijama. Danas je u modi diskusija o takozvanom antropikom principu, prema kojem je ve na poetku sveta moralo mnogo toga biti vrlo precizno kalibrirano, da bi posle dugog razvoja kosmosa na kraju bio omoguen ak i nastanak ivota i samog oveka, po kojem je ovaj princip i dobio ime. Uprkos svemu tome, u ta se ovde ne moemo uputati, danas slavni fiziar Hoking je ostao do kraja konzervativan, tvrdei da se iz samog sistema, koji u ovom sluaju predstavlja itav univerzum, ne moe uopte rei da li se on nalazi u stanju poveanja ili smanjenja entropije, jer bi za to bilo potrebno poznavati poetne uslove. 156 Drugi se danas slavni fiziar Penrouz tome dodue suprotstavljao, nadajui se da bi budua teorija kvantne gravitacije mogla otkriti svetu intrinsinu asimetriju na osnovu samih zakona fizike. 157 Ali, dok se Penrouzov san ne ostvari (ili ne prosneva), ostaje injenica da nam posojee fizike teorije ne omoguije definisanje smera vremena.

132

Kauzalna teorija vremenskog smera Ispitaemo sada pokuaj da se razlika izmeu ranije i kasnije, shvaena u objektivnom, ekspirovskom smislu, definie uz pomo relacije kauzaliteta. Ali u emu treba da je trik ovog pokuaja, kad nam za odreenje smera vremena nisu pomogle naune teorije, koje treba da nude najbolja uzrono-posledina objanjenja koja smo uopte sposobni da damo? Moramo se prvo zapitati -- ma koliko pitanje na prvi pogled delovalo udno -- da li se naune teorije kao takve uopte bave objanjenjima konkretnih svetskih dogaaja. Da ublaimo ok koji ovakvo pitanje izaziva, setimo se da se u izlaganju Njutnove ili Ajnatajnove teorije nigde ne pominje Sunce kao takvo, Zemlja kao takva, ili konkretan kamen koji na Zemlju pada ili je sa nje uvis baen. Jo je Hegel mogao da se naruga Krugu to je ovaj od njega traio da u izvoenju svega i svaega to apsolutna ideja u sebi obuhvata dedukuje i postojanje konkretnog pera kojim Krug pie. Tek kada se ova ili ona teorija pimeni na odreeni nain, dobija se objanjenje stvarnih zbivanja. Ova trivijalna i na prvi pogled nevana razlika, izmeu tipova objanjenja koje jedna nauna teorija nudi i konkretnih objanjenja koje omoguava, ima jednu vanu, mada neoekivanu i ne lako uoljivu posledicu. Reverzibilnost fizikih procesa, koja nam je u prolom odeljku nanela tolike muke, znai samo to da je ista fizika teorija u stanju da objasni procese i kada se oni odvijaju u jednom i kada se odvijaju u obrnutom smeru. Odatle ne sledi da se neki konkretan proces koji se u svetu odvija ne odvija de facto u jednom odreenom smeru, a kauzalna relacija, kao kandidat za odreenje objektivnog smera vremena, tie se -- ili se barem moe shvatiti kao da se tie -- konkretnih procesa. Treba primetiti, uzimajui u obzir sam

133

primer s bilijarskim kuglicama koji smo koristili govorei o reverzibilnim procesima, da se u jednom smeru posmatrano radi o prenoenju impulsa jedne kuglice na ostale, dok se u obrnutom smeru radi o impulsima koje su dobile sve kuglice na stolu da bi se vratile u prvobitno stanje, to ini konkretnu razliku izmuu dva inae reverzibilna procesa. Na ovom mestu je zgodno setiti se poznate Mekijeve analize pojma uzrone veze. 158 Pojam uzroka se, dodue, moe analizirati pomou pojmova nunih i dovoljnih uslova, ali ne tako to e se rei samo da je uzrok neto to je nuan i dovoljan uslov za pojavu onoga to je njegova posledica. Naime, pojava koja se smatra posledicom onoga to se navede kao njen uzrok mogla se javiti i kao rezultat neke sasvim drugaije pojave. Poar koji je de facto izazvan nesmotrenim paljenjem ibice mogao je biti izazvan i kvarom u elektrinim instalacijama. Zato se paljenje ibice moe shvatiti kao nuan uslov poara u konkretnom sluaju, ali ne kao nuan uslov poara kao poara. Slino tome, paljenje ibice je bio i dovoljan uslov za pojavu poara u konkretnom sluaju, ali ono nije moralo to biti, kao to i nije u tolikim slinim sluajevima. Parafrazirajui Mekija, moemo rei da je uzrok neke pojave neto to je sluajno bilo nuno i dovoljno za pojavu onoga to ini njegovu posledicu. Moda su pravu oni koji, kao jo Ogist Kont, 159 misle da naunim teorijama pojam uzroka i posledice uopte i nije potreban, ve da im je dovoljan pojam zakona. Ali, ako je to tano, onda to nije zato to je pojam uzrone veze mistian i to pripada prevazienom periodu ljudske misli, ve zato to se taj pojam pojavljuje tek kada se naune teorije primene u objanjenju konkretnih situacija u kojima se neto dogodilo. Ne moe se rei da je Hans Rajhenbah, 160 prvi znameniti zastupnik kauzalne teorije vremenskog smera, izgradio svoju teoriju na prethodnoj analizi, ali je ovakva

134

anliza u svakom sluaju primenljiva u sluaju jednog od najznaajnijih ivih zastupnika ove teorije, Hju Melora. 161 Ako kauzalnu vezu shvatimo kao neto to je primenljivo samo u konkretnim sluajevima, i ako posledicu shvatimo kao neto to je de facto zavisno od uzroka, onda ovu ontoloku zavisnost, koja je po pretpostavci asimetrina, moemo iskoristiti za definiciju objektivnog smera vremena. U odnosu na bilo koje konkretno svetsko deavanje ranije je ono vreme koje zauzima uzrok, a kasnije ono koje zauzima njegova posledica. Meutim, ima onih koji su osporavali ak i to da je sama kauzalna veza meu konkretnim dogaajima asimetrina. Tako su uveni Viler i Fejnman jo polovinom prolog veka tvrdili da ako iskaz 'Kamen je pogodio tlo zato to je isputen s visine' predstavlja (nauno zasnovano) kauzalno objanjenje, onda to predstavlja i iskaz 'Kamen je isputen s visine zato to je pogodio tlo'. 162 ini se, mautim, da je 'zato to' upotrebljeno u dva navedena iskaza u razliitom smislu, od kojih je samo smisao u prvom iskazu takav da se 'zato to' odnosi na kauzalnu vezu izmeu dve pojave o kojima je re. Naime, drugi iskaz, koji samo izgleda kauzalno-objanjavalaki, u stvari govori o tome kako smo mi zakljuili da je kamen isputan s visine: 'Kamen je morao biti isputan s visine zato to je to (verovatni ili jedini verovatni) uzrok kauzalnog objanjenja toga to je pogodio tlo'. U sledea dva odeljka baviemo se dvama shvatanjima koja na razliite naine dovode u pitanje kauzalnu teoriju po kojoj se vremenski smer na jedinstven nain moe odrediti pomou kauzalne relacije. Prvo od ta dva shvatanja ne dovodi u pitanje asimetrinost same kauzalne veze, ali implicira da vreme objektivno ima dva smera ako se definie preko nje, jer se sama uzronost navodno moe protezati u dva smera. Drugo shvatanje pak implicira da vreme nema smer ako se definie preko smera

135

kauzalne veze, zato to se, bez promene smisla rei, moe izvriti sistematska zamena tako da uzrok bude posledica onoga to je prethodno bila njegova posledica a njegova posledica bude uzrok onoga to je bio njen uzrok, to je upravo ono to su Viler i Fejnman imali u vidu, bez obzira na to to nesretno izabrani primer koji su naveli, sam po sebi. tome ne ide u prilog, ve pre navodi na to, kao to smo videli, da se cela zamisao o zamenljivosti uzroka i posledice shvati kao neto to poiva na ekvivokaciji.

Retroaktivna uzronost i dvostrukost vremenskog smera Sam pojam retroaktivne uzronosti -- bez obzira da li se iskoristi za definiciju vremenskog smera ili ne -- deluje kao contradictio in adjecto, jer dozvoljava mogunost da postoje etiri dogaaja a, b, c i d takvi da su a i d, s jedne, i b i c, s druge strane, jednovremeni dogaaji, a da je pritom dogaaj a uzrok dogaaja b, a dogaaj c uzrok dogaaja d. Kao i u ranijim sluajevima kada je trebalo opravdati neko nestandardno shvatanje, i ovoga puta emo opisati situaciju koja bi trebalo da nas navede na to da prihvatimo prethodno navedenu mogunost i, time, retroaktivnu uzronost. Primer, koji emo izloiti samo u grubim crtama, potie od Dameta. 163 Zamislimo da naiemo na pleme iji izvesni specijalno odabrani lanovi, koje moemo zvati vraima, u vreme lova odlaze na neko daleko mesto duboko u umi i tamo, uz ritualno igranje i pevanje, nastoje da lovcima plemena obezbede dobar lov. Meutim, na nae iznenaenje, oni to ne rade blagovremeno da bi uopte, ako zaista u delotvornost svoga poduhvata veruju, svojim lovcima mogli pomoi. Jer, do trenutka kad vrai budu stigli do mesta gde e igrati i pevati, lovci e ve uveliko okonati lov. No, na nae jo vee iznenaenje, vrai nam, kad im skrenemo panju na

136

neblagovremenost njihove akcije, kau kako uopte nije tano da je to to oni rade neblagovremeno, jer je iskustvo dovoljno potvrdilo delotvornost onoga to oni rade, a oni to uvek rade po istom rasporedu. Pretpostavimo da nam ak ponude, ili da mi uspemo da ih na to nagovorimo, da se napravi eksperiment koji e pokazati da li su oni u pravu. Eksperiment se prosto sastoji u tome to se uporede uspesi u lovu kad oni svoju aktivnost na uobiajeni nain obave sa uspesima lovaca u situacijama kad ova aktivnost izostane. I pretpostavimo, na kraju, da se pokae da su vrai u pravu, koliko god puta da ponavljamo eksperiment. Da li emo i dalje nepokolebljivo tvrditi da je njihova akcija neblagovremena? Da otklonimo moguu dvosmislenost u vezi s prethodnim pitanjem, moemo pretpostaviti da mi sami naelno verujemo u mogunost da ritualne igre doprinose uspehu u lovu. U pitanju o blagovremenosti ili neblagovremenosti akcije nije, dakle, re o tome da li same ritualne igre imaju smisla, nego samo o tome da li ima smisla obavljati ih kada je lov ve zavren. Jasno je da se eksperiment moe i dalje mnogostruko profinjivati, u zavisnosti od toga ta ko smatra da je slaba taka u celoj prii. Ali Dametov primer je ostvario cilj ako uopte dopustimo smislenost eksperimentalnog proveravanja, jer ako je retroaktivna uzronost contradictio in adiecto, onda znamo a priori da je akcija vraa neblagovremena. Ostavimo pleme i njegove vrae i prenesimo poentu Dametove prie na polje nauke. Setimo se za poetak jedne epizode iz istorije kvantne mehanike. Situacija koju su 1935. godine opisali Ajntajn, Podolski i Rozen 164 trebalo je da ukae na jednu paradoksalnu posledicu kvantne mehanike, po kojoj rezultat merenja na jednom od dva veoma udaljena mesta utie na rezultat jednovremenog merenja na drugom mestu. Danas za fiziare to vie nije paradoksalna posledica jedne teorije, ve se

137

distantne korelacije, posle velikog broja izvrenih eksperimenata, smatraju nespornom naunom injenicom, bez obzira kako koja kola tu injenicu tumai. No da su naunici od poetka smatrali da se radi o neemu to je nemogue iz pojmovnih razloga, ta injenica ne bi ni bila ustanovlena, jer ne bi bili izvoeni odgovarajui eksperimenti. Da li je slinost ove situacije i onoga to bi se u nauci moglo dogoditi i kad je u pitanju retroaktivna uzronost dovoljna da dopustimo mogunost uticaja na vremenski ranije dogaaje? Treba odmah naglasiti da eventualna mogunost uticanja na vemenski ranije dogaaje ne znai mogunost izmene onoga to se dogodilo. Ve u Dametovom primeru je jasno da se smiao onoga to rade vrai ne sastoji u tome da se neuspean lov pretvoriti u uspean. Ono to se desilo, desilo se. Meutim, ono se moda ne bi desilo da se neto drugo kasnije nije dogodilo. U vezi sa ovim poslednjim, oveku odmah pada na pamet ideja da bismo mogli da, posle svakog uspeno obavljenog lova, spreimo vrae da obave svoju ritualnu igru, i da je sama ta mogunost dovoljna da kaemo da ritualna igra u ovom sluaju ne moe biti uzrok uspenosti u lovu. Ali ta nam garantuje da emo i u jednom sluaju kada je lov bio uspean uspeti da spreimo vrae da obave svoj ritual? Moglo bi nam se uvek dogaati ono to se deava u filmu Rene Klera Dogodilo se sutra, gde glavni junak, upravo nastojei da sprei da se neto dogodi omoguuje da se to dogodi. U svakom sluaju, 'dogodilo se sutra' i 'dogodie se jue' su analogoni, i izgleda da Dametovo 'dogodie se jue' pretpostavlja Klerovo 'dogodilo se sutra'. S time emo sresti u sledeem odeljku. Ne izgleda da se pojam retroaktivne uzronosi moe svesti na apsurd, i neki su, kao Jan Fej, prihvatajui kauzalnu teoriju odreenja vremenskog smera, dobili kao

138

rezultat to da vreme objektivno ima dva smera. 165 Jedan smer odreen je relacijom izmeu dogaaja a i b, a drugi, njemu suprotan smer, relacijom izmeu dogaaja c i d. Pritom rezultat nije -- naglasimo to -- da vreme moe, prema naem izboru, imati bilo koji smer, to bi znailo da objektivno nema smer, ve da vreme mora imati dva objektivno razliita smera, poto je kauzalna relacija asimetrina, te to to je dogaaj a uzrok dogaaja b znai da dogaaj b nije uzrok dogaaja a, iako je dogaaj c, koji je jednovremen s dogaajem b, uzrok dogaaja d, koji je jednovremen s dogaajem a. Iako je ovakva jedna zamisao o vremenu s dva objektivno razliita smera konzistentna, to jo ne znai da treba da prihvatimo da vreme ima dva smera. Situacija je potpuno analogna sluajevima koje smo razmatrali u vezi s nestandardnim topologijama. Jedna stvar je pitanje uslova pod kojima bi neka nestandardna teorija bila prihvatljiva, a druga stvar je pitanje ispunjenosti tih uslova. Na osnovu svega to znamo i to je naukom pretpostavljeno, nemamo razloga da prihvatimo postojanje retroaktivne uzronosti, pa samim tim ni teoriju o dva objektivna smera vremena.

Prekognicija i odsustvo vremenskog smera Za razliku od teorije o dva objektivna smera vremena, baziranoj na retroaktivnoj uzronosti, teorija koju je u svojoj nedavno objavljenoj knjizi izgradio Hju Prajs porie da vreme objektivno uopte ima smer, a kauzalnu relaciju ne smatra asimetrinom ve usmerenom iskljuivo prema tome ta mi izaberemo da bude vremenski smer. 166 To bi znailo da nam ni uzimanje u obzir fizikog sveta ne bi bilo od pomoi pri pokuaju da objektivno odredimo vremenski smer (jer tako neeg nema), i time bismo bili vraeni u poloaj u kojem smo bili kada su nam na raspolaganju bile samo topologija i metrika istog vremena.

139

ta god bili razlozi u prilog ovakvoj jednoj teoriji, ini se da e bar jedna stvar uvek govoriti protiv nje, a to je ono na ta je ukazao jo sveti Avgustin. Naime, mi se moemo seati samo neega to se dogodilo, dok se naa nadanja i oekivanja mogu smisleno ticati samo neega to se jo nije dogodilo. Meutim, pretpostavimo da postoje ljudi, poput prekognicionista iz Spilbergovog filma Minority Report (kod nas prevedenog kao Suvini izvetaj), koji ono to e se dogoditi 'vide' isto toliko jasno, ili ak jasnije, nego ono ega se seaju. Zaplet u filmu se i osniva na tome to je u jednom sluaju 'obino' seanje, to jest seanje na neto to se dogodilo, namerno protumaeno kao 'seanje na budunost'. Ono to u Spilbergovom filmu i inae smeta, a pogotovu s obzirom na svrhu primera koji elim da iskoristim u daljem izlaganju, jeste to to, iako prekognicionisti vide ono za ta bi trebalo rei da se dogodilo u budunosti, policija na osnovu toga u mnogim sluajevima uspeva da sprei da se to dogodi. U tom smislu je dosledniji pomenuti Klerov film Dogodilo se sutra. No svejedno, pretpostavimo da se budunost, kao u Klerovom filmu, ne moe izmeniti uprkos svim naim naporima, te da je i u tom smislu izbrisana razlika izmeu seanja na prolost i seanja na budunost. Ako bi stvari tako stajale, onda bi i nadanja usmerena na budunost bila ravna nadanju da se neto nije dogodilo, to jest, bila bi bazirana isljuivo na naem neznanju u pogledu toga ta se stvarno dogodilo, bilo u prolosti, bilo u budunosti. Brisanjem ovakvih razlika u jednom svetu u kojem bi prekognicija bila normalna, a ne paranormalna, pojava bio bi otvoren put za opravdano poistoveenje onoga to se dogodilo u prolosti i onoga to se 'dogodilo u budunosti'. Ako celu priu ne shvatimo u uskom epistemolokom smislu, ve je reinterpretiramo ontoloki, onda poenta Prajsove teorije postaje sasvim jasna. Ako dogaanja posmatramo u odnosu na neki vremenski trenutak, onda se moe rei da je

140

itav budui niz dogaaja kauzalno odreen prethodnim dogaajima, i da je sve to to e se dogoditi isto toliko deo realnog sveta koliko i ono to se dogodilo. I dalje, s obzirom na odsustvo ontoloke razlike izmeu dva niza dogaaja o kojima je re, isto se tako moe rei i da je ono to se dogodilo kauzalno odreeno onim to e se dogoditi. Verovatno je to ono to su jo Viler i Fejnman hteli da kau primerom s kamenom koji je pao na zemlju. Teorija o odsustvu vremenskog smera deluje prihvatljivije od teorije o postojanju dva objektivna vremenska smera, mada je pitanje koliko je Prajs svestan znaaja razlike izmeu ove dve teorije, poto o retroaktivnoj uzronosti govori bez ukazivanja na to da u kontekstu teorije o vremenu bez smera to znai neto drugo od onoga to znai u teoriji o postojanju dva objektivno razliita smera. 167 No, u svakom sluaju, uporedne prednosti teorije o vremenu bez smera su, prvo, to to izgleda da se 'dogodilo se sutra' i 'dogodie se jue' uzajamno pretpostavljaju, i drugo, to to teorija o dva objektivna vremenska smera poiva na retroaktivnoj uzronosti, koju, uprkos konzistentnosti, nemamo razloga da prihvatmo, dok se teorija o odsustvu vremenskog smera moe zasnovati i na veri u sveopti determinizam, nezavisno od spornog fenomena prekognicije. Zato ovu teoriju zasad treba uzeti ozbiljno, a kojoj su inae danas fiziari veoma skloni (i kad je jasno ne razlikuju od teorije o dva objektivna vremenska smera i poistoveuju je, pogreno, sa teorijom o odsustvu vremenskog toka). Tek naredna poglavlja trebalo bi, pored ostalog, da odlue i o definitivnoj prihvatljivosti ili neprihvatljivosti ove teorije.

141

TOK VREMENA

142

Tok vremena i razlika meu vremenima Verovatno je tok vremena ono na ta prvo pomislimo kada se govori o vremenu, jer se ini da je to to tee njegova glavna karakteristika, ili ak njegova differentia specifica u odnosu na druge jednodimenzionalne, a onda i sve ostale viedimenzionalne prostorne entitete koji se ne menjaju, ili, ako se menjaju, to ine upravo zahvaljujui tome to vreme tee. Meutim, nije nimalo lako razjasniti ta se pod tokom vremena u stvari podrazumeva, budui da sam izraz 'tok vremena' lii na metaforu izgraenu na drugim, oiglednim primerima toka, kao to je, recimo, tok reke. Ali reka tee zato to se voda u razliitim vremenima (trenucima ili intervalima) nalazi na razliitim mestima, ili je bar to to se voda u razliitim vremenima nalazi na razliitim mestima posledica toga to reka tee, dok se nita slino ne moe rei za tok samoga vremena. Ne samo to se ne vidi kako bismo se u sluaju toka vremena mogli pozvati na razliita mesta (jer vreme, ako tee, tee i na jednom istom mestu), nego izgleda besmisleno govoriti i o razliitim vremenima u kojima se vreme, per impossibile, negde nalazilo, jer bi to znailo da je samo vreme smeteno u vremenu. No neuspeli pokuaj da se analogija s tokom reke direktno primeni na razjanjenje toga ta je tok vremena moda ipak ukazuje na neto znaajno. ini se, naime, da su nam za razumevanje toka vremena u svakom sluaju potrebna razliita vremena, samo to se ta razlika ne moe sastojati samo u tome to je jedno vreme ranije a drugo kasnije. Ta razlika meu vremenima bi mogla biti razlika izmeu prolosti,

143

sadanjosti i budunosti, pri emu se ona sama ne bi mogla svesti na razliku izmeu ranijeg, jednovremenog i kasnijeg. Pozivajui se na Lajbnicov zahtev, makar u oslabljenom obliku u kojem smo ga dosad prihvatali, uvedimo u igru dogaaje, oznaene sa e1, e2, e3,, da bismo jasnije videli zato se vremena koja su nam potrebna za razjanjenja toka vremena ne mogu svesti na razliku izmeu ranijeg i kasnijeg vremena, to e nam pomoi da odredimo onu razliku meu vremenima koja nam je potrebna. Pretpostavimo da je dogaaj e1 raniji od dogaaja e2. Da li se odatle moe zakljuiti da je dogaaj e1 proli a dogaaj e2 budui dogaaj? Oigledno ne moe, poto i e1 i e2 mogu biti proli kao to mogu biti budui dogaaji, a, isto tako, bilo koji od njih moe biti sadanji dogaaj. Moglo bi se rei da je time to se kae da je dogaaj e1 raniji od dogaaja e2, a pod uslovom da se e2 ne nadovezuje na e1, bar neto reeno i o prolosti i budunosi, na primer, da mora postojati vreme kad je samo e1 bio proli dogaaj, dok, suprotno tome, nije moglo biti vremena kada je samo e2 bio proli dogaaj. To je, pod pretpostavkom da vreme ima smer, nesumnjivo tano, ali nam i dalje ne pomae da kaemo ta je sluaj: da li su i e1 i e2 proli dogaaji, da li je samo e1 proli ili samo e2 budui dogaaj, ili su i e1 i e2 budui dogaaji. Oigledno je potreban neki dadatni uslov da bi se to moglo uiniti. Uslov za kojim tragamo sastoji se u tome to se stanja u svetu u ranije i kasnije vreme ne smeju razlikovati samo po tome to se u njima deavaju razliiti dogaaji ili po tome to se isti dogaaji deavaju u razliito vreme, ve i po tome to je jedno od stanja sveta sadanje, ime ostala bivaju odreena kao prola ili budua, u zavisnosti od toga da li su ranija ili kasnija od onog stanja koje je sadanje. Zanemarivanje ovoga uslova omoguuje konstrukciju paradoksa kojim se MakTagart proslavio. 168

144

MakTagartov paradoks i atemporalistika teorija vremena Ovde u izloiti samo prvi deo MakTagartovog paradoksa, jer je on ve sam po sebi dovoljan da se uvidi emu vodi zanemarivanje uslova do koga smo doli u pokuaju da razjasnimo tok vremena. Pritom u eksplicirati i ono to je u MakTagartovom argumentu preutno pretpostavljeno -- a to je vezano upravo za zanemarivanje pomenutog uslova -- da bi bilo sasvim jasno da je paradoksalni zakljuak valjano izveden. Prva je pretpostavka da se izmeu svih dogaaja istorije sveta i (ne nuno svih) elemenata (uzeemo) aristotelosvkog jednodimenzionalnog kontinuuma (ili jednog njegovog segmenta, svejedno) moe uspostaviti obostrano jednoznana veza. Samim tim su ovi dogaaji ureeni odgovarajuim relacijama kojima je ureen i kontinuum, i to je ono to dogaaje istorije sveta ini pripadnim onome to MakTagart naziva Bserijom dogaaja (Maktagart ne uzima u obzir relacije preklapanja i ukljuenosti, ali to je u ovom trenutku nebitno). Druga (neeksplicirana, ali oigledno implicitno prisutna) pretpostavka je da su sve razlike meu razliitim stanjima sveta ve ovim odreene, bez obzira na ono ta e biti reeno treom pretpostavkom. Trea pretpostavka je da za sve dogaaje istorije sveta vai da su prvo budui, potom sadanji i najzad proli. Ovaj niz odreenja ini same dogaaje pripadnim onim to MakTagart naziva A-serijom dogaanja. Poto se, po prvoj i drugoj pretpostavci, nita u B-seriji ne moe promeniti time to e bilo koji dogaaj biti proli, sadanji ili budui, a poto svaki digaaj ujedno pripada i A-seriji, to e na kraju svakom dogaaju morati da se pripiu sva ova tri svojstva -- biti budui, biti sadanji i biti proli -- to je, s obzirom na inkompatibilnost ovih svojstava, nemogue.

145

Kako je MakTagart bio uveren da je ovaj argument ne samo validan (to ja mislim da oigldeno jeste) ve i zdrav -- to znai da se sve njegove pretpostavke moraju prihvatiti -- nije mu preostalo nita drugo do da ustvrdi da je sam pojam vremena protivrean u sebi, odakle je, naravno, zakljuio i da vreme ne moe biti neto realno. Tako je njutnovski shvaeno vreme, proavi kroz niz ontolokih istilita 169 u kojima je gubilo jednu po jednu od svijih karakteristika, na kraju doivelo i to da, ak i uz zadovoljenje Lajbnicovog zahteva, u celini bude izbrisano s inventarne liste realnih entiteta. Tako smo, dakle, kroz MakTagarta (i njegovog neo-hegelijanskog kolegu Bredlija 170 ) doiveli svojevrstan dvadesetovekovni povratak Parmenidovom venom i nepromenljivom biu. Meutim, istorija sveta je isuvue znaajna stvar da bi zadugo, ak i meu filozofima, mogla da se smatra prividom, a na ta je de facto svedena unitenjem vremena. Danas dominirajua teorija vremena nala je spas u tome to je odbacila poslednju od navedenih pretpostavki, po kojoj dogaaji realno pripadaju MakTagartovoj A-seriji, ostavivi ih pak poreane u B-serijama. 171 Pritom je svejedno da li se vremenu priznaje objektivna usmerenost, kao kod Hju Melora, ili se usmerenost smatra rezultatom naeg izbora, kao kod Hou Prajsa. Dovoljno je to to je, bez obzira na smer, istorija sveta objektivno ureena B-serijama, to je sve to vreme treba da omogui. Poto po ovakvoj teoriji razlika izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti nije realna razlika, to znai da nije realan ni tok vremena, jer, kao to smo videli, tok vremena pretpostavlja upravo ovakvu vrstu razlike, a ne samo razliku izmeu ranijeg, jednovremenog i kasnijeg, to je razlika unutar B-serija. S obzirom na to da se razlika izmeu prolih, sadanjih i buduih dogaaja izraava pomou razliitih glagolskih vremena (mada, kao to emo videti, tu ima

146

znaajnih odstupanja i razlika kad su u pitanju razliiti jezici), na engleskom je teorija koja porie realnost razlike izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti nazvana tenseless theory of time, poto 'tense' oznaava vreme u gramatikom smislu. Naravno, ovde se 'tenseless' ('bezvremen') odnosi na ono o emu se govori korienjem razliitih glagolskih vremena, a ne na same glagole u gramatikom smislu. Poto u naem jeziku nema razlike koja bi odgovarala razlici izmeu time i tense (u definisanom smislu), mi emo iskoristiti latinski neologizam i teoriju o kojoj je re zvati atemporalistika teorija vremena, pri emu atemporalnost mora da se shvati kao odsustvo vremena (u pluralu!) a ne kao bezvremenost. I uopte, o vremenima (tempora) emo odsad govoriti samo u smislu u kojem se to odnosi na prolost, sadanjost i budunost a ne na ono to odgovara poloaju dogaaja u B-seriji. Atemporalistika teorija deluje vrlo neobino, poto razlika izmeu prolosti i budunosti izgleda ne samo oigledna nego nam se ini kao neto to je objektivno i od nas nezavisno. Videemo, meutim, kada se budemo bavili atemporalistikom reinerpretacijom ove razlike, da u svojoj elaboriranoj formi atemporalistika teorija moe da deluje i intuitivno prihvatljivo.

Tok vremena i dvodimenzionalna reprezentacija istorije sveta Pribegavanje atemporalizmu nije i jedini nain da spasemo vreme od dejstva MakTagartovog ontolokog purgatorijuma. Da bih MakTagartov argument uinio validnim, ja sam eksplicirao drugu, podrazumevanu pretpostavku, po kojoj je razlika meu stanjima svetske istorije u potpunosti odreena ve njihovim mestom u B-seriji, to znai da se istorija sveta ne menja u zavisnosti od toga da li je ovo ili ono stanje sadanje. I ova pretpostavka se moe dovesti u pitanje -- a u cilju spasavnja ne samo

147

vremena ve i njegovog toka upravo je to potrebno uiniti, jer, kao to smo videli, uslov da bi se moglo govoriti o toku vremena sastoji se u tome to se stanja u svetu ne smeju razlikovati samo po tome to se u njima deavaju razliiti dogaaji ili po tome to se isti dogaaji deavaju u razliito vreme, ve i po tome to je jedno od stanja sadanje, ime ostala bivaju odreena kao prola ili budua. Ako prihvatimo da se svetska istorija, ma koliko dogaaji koji je ine bili ureni u B-seriji, menja u zavisnosti od toga koje je stanje sadanje, onda nam je za njen shematski prikaz neophodna dvodimenzionalna reprezentacija. 172 Uzmimo, radi jednostavnosti, da se itava svetska istorija sastoji od samo etiri dogaaja, e1, e2, e3 i e4, koji zauimaju radom vremenske intervale t1, t2, t3, i t4, takve da t1t2, t2t3, t3t4. Tada se cela istorija sveta moe prikazati pomou sledee dvodimenzionalne matrice, gde svaki od horizontalnih redova prikazuje svetsku istoriju s obzirom na to koji je od etiri dogaaja sadanji.

t1 t1 t2 t3 t4

t2

t3

t4

e1 e1 e1 e1

e2 e2 e2 e2

e3 e3 e3 e3

e4 e4 e4 e4

Prazni, poluprazni i puni kruii predstavljaju, redom, budue, sadanje i prole dogaaje. Prvi red oslikava svetsku istoriju u trenutku t1, kada je e1 sadanji dogaaj, drugi red nastalu promenu u svetskoj istoriji u trenutku t2, koja je posledica toga to je tada e2 sadanji dogaaj, trei konsekutivnu promenu, u trenutku t3, kada je e3 postao sadanji dogaaj, a etvrti poslednju promenu, u trenutku t4, kada je e4 sadanji dogaaj.

148

Pri dvodimenzionalnom predstavljanju istorije sveta nema vie protivrenosti u tome to je jedan dogaaj i budui, i sadanji, i proli, jer je on to u razliitim stanjima svetske istorije, poto je jedna stvar rei da se dogaaj odigrava u nekom vremenu, a druga stvar rei da je on pre toga budui, u tom vremenu sadanji, a posle toga proli dogaaj. Samim tim je jasno zato se vremenska razlika izmeu dva dogaaja ne iscrpljuje u tome to je jedan raniji od drugog (kad je to sluaj). Tako se vremenska razlika izmeu dogaaja e2 i e3 i sama moe razlikovati po tome to su u t1 oba ova dogaaja budua, dok je u t2 e2 sadanji a e3 budui, a u t3 e3 sadanji a e2 proli dogaaj, dok su u t4 i e2 i e3 proli dogaaji. Sada se vidi i zato analogija izmeu toka reke i toka vremena nije sasvim promaena. Kao to reka tee tako to je, ili zato to je, voda u razliitim vremenskim trenucima (ili intervalima) prisutna na razliitim mestima renog kanala, tako vreme tee tako to je, ili zato to je, sadanjost u razliitim vremenskim trenucima (ili intervalima) pisutna u razliitim dogaajima svetske istorije. Razlika u znaenju izmeu 'tako to' i 'zato to' u formulaciji prethodne analogije vrlo je suptilna (moda i presuptilna). No svejedno, sve to sam navoenjem tih alternativnih formulacija eleo jeste to da ostavim otvorenim da li je razlika izmeu vremena (tempora) posledica toga to vreme tee ili to to vreme tee poiva na realnosti razlike izmeu vremena svetske istorije. U skladu s Lajbnicovim zahtevom, trebalo bi prihvatiti drugu varijantu, jer samom vremenu ne bi smelo da se dopusti da tee nezavisno od svetskih zbivanja, pa samim tim ni da bude uzrok razlike u vremenima. No u svakom sluaju, vreme tee ako (a, po Lajbnicu, i samo ako) postoje dogaaji koji se realno i nesvodivo razlikuju i po tome to su jedni proli a drugi budui, pri emu se, uz to, du B-serije dogaanja, sama ova razlika, od vremena do vremena, odnosi na razliite dogaaje.

149

Vremena, datumi i dve vrste teorija toka vremena Kao to smo se ve dogovorili, pod vremenima (tempora) podrazumevaemo prolost, sadanjost i budunost, a sad samo da dodam, anticipirajui, i razne njihove kombinacije. Datumi e pre svega biti odreeni vremenski intervali, ali u irem smislu nego to se to uobiajeno uzima. Tako e datum biti 5. oktobar 2000. godine, ali i esta sekunda 18. marta 2003, kao i sam mart 2003. ili sama 2003. godina, 21. vek, i tome slino ad libitum. Osim odreenih intervala, nema zasad razloga da datumima ne smatramo i odreene trenutke, kao, recimo, pononi trenutak izmeu stare i nove godine. Kada je re o datumima kao vremenskim intervalima, onda je njihova metrika, kao to je to i u svakodnevnoj upotrebi sluaj, zavisna od nekog zbivanja, kakvo je, recimo, kruenje Zemlje oko Sunca. U kontekstima pak u kojima se metrika moe zanemariti, datumi ostaju jo samo ono to je u formalnim teorijama kontinuuma oznaavano individualnim konstantama. U prethodnom dvodimenzionalnom predstavljanju istorije sveta, koje je omoguilo odreenje toka vremena, mi smo se koristili i datumima i vremenima. Datumi su bili vremenski intervali t1, t2, t3, i t4, koji su nam omoguili da odredimo mesto dogaaja e1, e2, e3 i e4 u B-seriji, to je poredak koji je nepromenjen u svim redovima koji predstavljaju svetsku istoriju u svakom od ovih vremenskih intervala. Sam izgled svetske istorije u t1, t2, t3, i t4 bio je pak odreen prema tome koji je od dogaaja e1, e2, e3 i e4 sadanji u kom od ovih intervala, za ta smo, dakle, morali da se koristimo ne vie samo datumima nego i vremenima. Dakle, teorija koja na ovakav nain predstavlja istoriju sveta i, shodno tome, prihvata realnost toka vremena, jeste temporalistika, iako se koristi i datumima, koji sami po sebi s temporalnou nemaju veze. Drugim reima, suprotnost izmeu atemporalistike i temporalistike teorije

150

nije u tome to jedna od njih ne bi prihvatala realnost B-serije, ve u tome to temporalizam prihvata i A-seriju dogaanja time to prihvata realnost vremen. 173 Ima, meutim, onih koji su, poput pre svega Prajora, 174 a nedavno i Pitera Ladlova, 175 izgradili teoriju po kojoj je ono to je realno samo sam tok vrmena i svet koji je u tom toku sadanji. Ta teorija je, zbog priznavanja realnosti samo onome to je u toku vremena sadanje, nazvana prezentizam. 176 Prezentizam je oigledno suprotstavljen i atemporalistikoj i temporalistikoj teoriji, atemporalistikoj ve po tome to ova ne priznaje tok vremena, a temporalistikoj, koja tok vremena prihvata, po tome to realnost ne priznaje ne samo B-serijama ve ak ni prolosti i budunosti. To to je, prema prezentizmu, jedino sadanje stanje sveta realno ne znai da se ne moe govoriti o stanju koje je bilo realno. Tome i slue glagolska vremena. Meutim, neto prolo nije bilo realno zato to se nekog datuma dogodilo, nego zato to je s obzirom na tok vremena bilo neto sadanje. Za to da bi neko stanje bilo realno i nuan i dovoljan uslov je da je sadanje, pa je samim tim nuan i dovoljan uslov za to da je neko stanje bilo realno to da je bilo sadanje. Budue stanje niti jeste niti je bilo realno, poto u toku vremena nikad nije bilo sadanje.Tako prezentizam, naizgled paradoksalno, moe da objasni razliku izmeu prolosti i budunosti a da ni prola ni budua stanja ne smatra realnim. to se pak datuma tie, jasno je da ako neki proli dogaaj nije realan, onda to nije ni vreme u kome se dogodio. Meutim, kao to se moe govoriti o prolosti uopte, zahvaljujui tome to je neto bilo sadanje, tako se moe govoriti i o preciznije odreenoj prolosti kao o vremenu kada je neto bilo sadanje, na ta se, po prezentizmu, govor o datumima u potpunosti svodi. Drugim reima, pre i kasnije, koji su relacije B-serije svodivi su na relacije A-serije. 177 Za oreenje datuma, kao vremena kada je neto bilo sadanje, moramo se sluiti izrazima koji igraju ulogu

151

takozvanih temporalnih anafora. 178 Naime, u nastojanju da odredimo neki proli datum, mi uvek polazimo od neeg sadanjeg, barem implicitno, i zatim pomou niza eksplicitnih ili implicitnih referiranja na dogaaje koji su bili sadanji na kraju stiemo i do dogaaja koji nam kao nekada sadanji omoguava da odredimo odgovarajui datum kao vreme kada je on bio sadanji dogaaj: neto je bilo sadanje pre onoga to je sadanje, neto drugo je pre toga bilo sadanje, neto tree pre toga, i tako dalje dok ne stignemo do dogaaja zahvaljujui kome je odreen datum kao vreme kada je on bio sadanji dogaaj. Prezentizam i nije tako neobina teorija kad se ima u vidu ona naa intuicija po kojoj je samo sadanjost stvarna, a na emu je zasnovano poznato ivotno geslo po kojem o prolosti ne treba misliti, dok o budunosti treba misliti samo utoliko ukoliko e biti sadanjost naeg ivota. Naelna slabost ove teorije mogla bi biti to to je suvie antropocentrika i to se za odreenje sadanjosti kao svog osnovnog pojma slui jednim indeksikalom ('sada'). 179 Ironino bismo mogli da pitamo, aludirajui na Hajdegerovo 'tu-bie', zato prezentisti ne proire svoj pristup i na prostor i ne kau da je realna samo ovdanjost, dok su tolika druga mesta na svetu (za koja bismo naivno rekli da su realna) samo bila ili e biti realna. to se raznih specifinih tekoa prezentizma tie, elim da ukaem samo na jednu koja se ne pominje, a koja je, osim toga to mi se sama po sebi ini vanom, znaajna i zato to je temporalistika teorija, koja se takoe slui sadanjou, nema, ili bi je se bar lako mogla osloboditi. Da li prezentisti sadanjost shvataju kao neto trenutno ili je vezuju za vremenski interval? Ako je prvo sluaj, onda oni dodue mogu da govore o apsolutnoj sadanjosti, ali se pritom izlau svim onim neugodnim pitanjima kojima smo se bavili u prvom poglavlju kada smo govorili o prednostima aristotelovske intervalske teorije

152

kontinuuma posle uvoenja u igru svojstava fizikog sveta. Da li se, naime, uopte moe govoriti o tome kakav je svet u trenutku? Ako je svet do nekog trenutka bio drugaiji nego to e potom biti, da li je on u trenutku onakav kakav je bio ili kakav e biti, ili je pre ni ovakav ni onakav? Ali kakav je onda? Osim toga, u trenutku se nita ne dogaa, osim to moda neto prestaje a neto drugo poinje da se dogaa, a Ladlov, govorei o temporalnim anaforama, eksplicitno govori o dogaajima. Na kraju, kako emo pomou 'sada' referirati na neproteni trenutak, kada ve i sama boja pomaisao, a kamoli naa izjava o tome, traje neko vreme? Ako se prezentisti opredele za drugu alternativu, pa o sadanjosti govore kao neemu to je vezano za vremenski interval, onda nastupaju tekoe druge vrste. Da li je sadanjost neto to se dogaa u sekundi, minutu, satu, danu, mesecu, godini, deceniji, veku, ili jo i duem vremenskom intervalu. Odatle se naravno lako dolazi do pitanja gde se zavrava realnost koja navodno pripada samo sadanjosti, a gde poinje nerealnost prolosti. Prezentisti, naime, ne bi smeli da svoj osnovni pojam ostave toliko neodreenim, a ne vidi se kako bi mogli da ga odrede osim potpuno arbitrarno. Realnost i neralnost ne bi pak smele da budu neto toliko arbitrarno. Temporalistika teorija nema ovakvu vrstu tekoa kako god da se opredelimo da govorimo o sadanjosti, jer je njoj sadanjost potrebna samo za to da bi se mogla napraviti razlika izmeu prolosti i budunosti. Ako o sadanjem stanju sveta govorimo kao o stanju u vremenskom intervalu (kao to je to sluaj u primeru koji nam je posluio za dvodimenzionalnu reprezentaciju svetske istorije), onda je jasno da nema apsolutne sadanjosti, jer svaki interval ima podinterval koji je proli u odnosu na neki njegov drugi podinterval. Ali poto temporalistika teorija ne protee granice realnosti samo do granica sadanjosti, odsustvo apsolutne sadanjosti nema nikakve neeljene implikacije. Ono to je bitno i

153

dovoljno je to da koji god dogaaj proglasili sadanjim, postoji jasna razlika izmeu dogaaja koji su u odnosu na njega proli i onih koji su u odnosu na njega budui. Zagovornici temporalistike teorije mogu, meutim, ako ele, da govore i o apsolutnoj sadanjosti, kao graninom trenutku izmeu prolosti i budunosti, poto za njih to ne mora, kao to sadanjost u prezentizmu mora, da bude stanje sveta. Drugim reima, umesto da o realnosti apsolutne sadanjosti govore kao o realnosti sadanjeg stanja sveta, temporalisti mogu o njoj govoriti kao o realnosti trenutka koji je najnia gornja i najvia donja granica izmeu vremena u kojem su se dogodili svi proli dogaaji i vremena u kojem e se dogoditi budui dogaaji. Najzad, bez obzira na to u kojem smislu se odlue da govore o sadanjosti (a mogue je prihvatiti oba jednovremeno, jer se ne iskljuuju), temporalisti mogu prihvatiti da budunost nije realna, jer se budui dogaaji (jo) nisu dogodili, a da realnim smatraju sva ostala stanja sveta. Unutar tih stanja bi mogli razlikovati ona koja su prola simpliciter -- a to su ona o kojima se u engleskom jeziku govori glagolskim vremenom koji se i zove simple past tense -- i onih koja su sadanja iako imaju delove koji su proli -- o kojima se u engleskom govori korienjem glagolskog oblika koji se, opet sasvim opravdano, zove present perfect tense. U ovom poslednjem sluaju, naime, potrebno je da se stanje prostire sve do granice s budunou, to jest do trenutka apsolutne sadanjosti. S obzirom na navedene prednosti temporalizma u odnosu na prezentizam, mi emo spor izmeu onih koji veruju da je tok vremena neto realno i onih koji to poriu razmatrati kao sukob izmeu temporalizma i atemporalizma. Dodatan razlog za ovo je i to to temporalisti ne poriu realnost B-seriji dogaanja, pa je zanimljivo videti da li nam je pod tom pretpostavkom, i ako jeste, radi ega tano, potreban i tok vremena.

154

Temporalna logika dogaaja Artur Prajor se proslavio svojim sistemima vremenske logike. 180 Meutim, u tim sistemima se ne koriste datumi ve samo vremenski operatori, tako da je teorija koja iza tih sistema stoji u stvari prezentizam. Ja u u ovom odeljku izgraditi sistem logike dogaaja koji pretpostavlja i datume i vremena, to znai, dvodimenzionalni nain predstavljanje istorije sveta. To u uiniti iz tri razloga. Prvo, temporalistika teorija deluje, bar na prvi pogled, vrlo prihvatljivo, pa zasluuje da se jedan njoj odgovarajui formalni sistem uvede u igru. Drugo, sam sistem e pokazati da je temporalistika teorija ne samo konzistentna, ve i da je imuna na razna mogua opovrgavanja u stilu MakTagarta, kao to je ono (koje nismo razmatrali) po kojoj izbegavanje paradoksa navodno vodi u beskonaan regres. I najzad, skicirani sistem e nam omoguiti da u sledeem odeljku jasno sagledamo u emu se sastoji atemporalistika reinterpretacija iskaza u kojima se pojavljuju vremena. Sistem emo nadgraditi na aristotelovski sistem jednodimenzionalnog kontinuuma koji je formulisan u prvom poglavlju. Razlog za korienje ovog sistema umesto kantorovskog lei jednostavno u tome to su dogaaji primarno neto to se deava u nekom vremenskom intervalu a ne trenutno. Da bi bilo neposredno jasno da se radi o vremenskim intervalima, promenljive emo oznaavati sa t1, t2, t3,, a pojedine intervale konstantama t1, t2, t3, Dogaaje emo oznaavati sa e, e', e", i smatraemo da su osim u vremenskom pogledu dobro individuirani, 181 tako da potpunu individuaciju doivljavaju uparenjem sa nekim vremenskim intarvalom. Tako e e(t1) znaiti da se inae dovoljno individuirani dogaaj e javlja u vremenskom intervalu t1 i da zauzima ceo ovaj interval. Slino tome, e(t1) e znaiti da inae dovoljno individuirani dogaaj e zauzima interval koji promenljiva t1 uzme za vrednost prelazei preko skupa svih intervala.

155

Radi jednostavnosti pretpostaviemo jo da su dogaaji e, e', e", elementarni u smislu u kojem smo u poslednjem odeljku prvog poglavlja govorili o holistikim svojstvima, to jest, da se za svaki od ovih dogaaja koji se javlja u nekom intervalu, moe rei i da se javlja u svakom podintervalu datog intervala. 182 To emo, posle jo neto neophodne formalne pripreme, eksplicitno tvrditi aksiomom, koji e, s obzirom na devet ve pretpostavljenih aksioma aristotelovskog sistema, biti deseti. Doli smo do najvanije take u izgradnji sistema. 183 Kako uvesti vremena? Neka je A asertoriki operator pomou kojeg e biti uvedene nove elementarne formule, pored onih koje aristotelovski sistem ve sadri. Tako e Ae(t1) biti elementarna formula kojom se tvrdi da se e javlja u t1, a slino tome e elementarne formule biti i sve one koje se dobiju zamenom dogaaja e nekim drugim dogaajem i/ili konstante t1 nekom drugom konstantom ili promenljivom. Operator A moe delovati redundantno, poto bismo mogli uzeti da ve e(t1) znai ono to Ae(t1) znai. Meutim, ovaj operator je znaajan zbog toga to nam omoguuje da objasnimo zato se razliita vremena ne mogu uvesti uz pomo operatora, kao u Prajorovim vremenskim sistemima bez datuma. Naime, ako bismo Prajorov vremenski operator N, koji znai 'sada', stavili ispred Ae(t1) dobili bismo neto to je trivijalno. Jer ako je Ae(t1) istinito, ono je istinito uvek, pa je redundantno rei da je sada istinito, kao i da je bilo ili da e biti istinito. Drugim reima, u naem sluaju ne moemo primeniti strategiju zamene govora o vremenima dogaaja govorom o vremenima iskaza o tome. Umesto toga mi N, kao i bilo koje drugo slovo kojim se u igru uvodi neko od vremena, moramo staviti posle operatora A, ime N prestaje da bude operator i postaje predikatsko slovo koje oznaava svojstvo sadanjosti. A da su vremena svojstva dogaaja, to je tano ono to temporalistika teorija i pretpostavlja.

156

Poto smo opravdali uvoenje operatora A, moemo formulisati najavljeni deseti aksiom, kojim se implicitno definie elementarni dogaaj: 10. (tn)(Ae(tn) (tm)(tm tn Ae(tm)). Naime, dogaaj je elementaran ako i samo ako za njega vai deseti aksiom. Preko elementarnih, lako bi bilo definisati i sloene dogaaje, ali oni nam nee biti potrebni. Poto smo videli kako, ostaje da vidimo i koja emo sve vremena uvesti u sistem. Dosad smo pominjali prolost, sadanjost i budunost. Meutim, sada emo stvar obogatiti sa jo nekoliko vremena, ali drei se jednog jasnog principa, koji e nam rei koliko tano elementarno razliitih vremena moe da bude. Skup prolih dogaaja nije jednom zauvek fiksiran, to isto vai i za sadanje i budue digaaje. Koji e dogaaji biti proli, koji sadanji, a koji budui, to zavisi od toga u kojem se vremenskom intervalu o dogaajima govori, odnosno, na kojem vremenskom intervalu iskaz o prolosti, sadanjosti ili budunosti odreenih dogaaja treba da bude istinit. Na primer, oni dogaaji su sadanji koji su jednovremeni sa intervalom u kojima se o njima govori (ili bi se moglo govoriti). No vremenski intervali koje sami dogaaji zauzimaju i oni u kojima bi iskazi o njima bili istiniti mogu biti u vie od tri vrste odnosa, da bi se broj vremena ograniio na tri -- ako ovaj odnos uzmemo za princip po pojem emo uvoditi razliita vremena, a to deluje kao jedini 'principijelni' princip. Kad uzmemo u obzir da intervali o kojima je re mogu biti u odnosima prethoenja, preklapanja, ukljuenosti i jednovremenosti (razlika izmeu nadovezivanja i prethoenja bez nadovezivanja u ovom sluaju nije 'principijelna'), onda razliitih vremena moe biti tano osam, to e se jasno videti iz istinosnih uslova koje emo navesti za svaku od odgovarajuih elementarnih formula. Imajui u vidu da se prolost, sadanjost i budunost standardno obeleavaju sa P, N i F, mi emo osam vremena oznaiti kombinujui ove oznake, tako to e F, FN, F-N,

157

N, F-N-P, N-P, NP i P, (kao predikatska slova!) u interpretaciji znaiti da je dogaaj, kojem se svako od ovih svojstava redom pripisuje, budui, delimino-buduidelimino-sadanji, sadanji-i-delimino budui, sadanji, delimino-buduisadanji-i-delimino-proli, sadanji-i-delimino-proli, delimino-sadanjidelimino-proli, proli. Vano je primetiti da to to smo neka vremena dobili kombinacijom F i N, N i P, ili F, N i P, ne znai da ona nisu elementarna i da bi se mogla razloiti. Tako, na primer, to to je neki dogaaj delimino-proli-delimino-sadanji ne znai da je on i proli i sadanji (to bi bilo protivreno). Naime, dogaaj je delimino-proli-deliminosadanji ako se odigrava u intervalu koji se preklapa sa intervalom u kojem se o dogaaju govori (odnosno, na kome je iskaz da je dogaaj delimino-prolidelimino-sadanji istinit), pa zbog toga (zbog ovakvog preklapanja) nije tano ni da je dogaaj proli ni da je sadanji, ve upravo jedino i nesvodivo da je deliminoproli-delimino-sadanji. Definiimo sada istinisne uslove za elementarne formule Ae(t1), AFe(t1), AFNe(t1), AF-Ne(t1), ANe(t1), AN-Pe(t1), AF-N-Pe(t1), ANPe(t1) i APe(t1). t-osa e(t1) Ae(t1) je istinito ako i samo ako se dogaaj oznaen sa e dogaa u vremenskom intervalu t1. Fe(t1) t-osa e(t1) AFe(t1) je istinito na i samo na intervalima koji prethode t1, ako je uz to Ae(t1) istinito.

158

FNe(t1) t-osa e(t1) AFNe(t1) je istinito na i samo na intervalima koji se preklapaju sa t1, ako je uz to Ae(t1) istinito. F-Ne(t1) t-osa e(t1) AF-Ne(t1) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t1 ukljuen tako da nijedan podinterval ovih intervala nije kasniji od t1, i ako je uz to Ae(t1) istinito. Ne(t1) t-osa e(t1) ANe(t1) je istinito na i samo na samom intervalu t1, ime je i ANe(tn) istinito na svakom intervalu tn koji je u t1 ukljuen, ako je uz to Ae(t1) istinito. N-Pe(t1)

e(t1) AN-Pe(t1) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t1 ukljuen tako da nijedan podinterval ovih intervala nije raniji od t1, i ako je uz to Ae(t1) istinito.

159

F-N-Pe(t1) t-osa e(t1) AF-N-Pe(t1) je istinito na i samo na intervalima u koje je interval t1 ukljuen tako da svaki od ovih intervala ima i podinterval koji je raniji i podinterval koji je kasniji od t1, ako je uz to Ae(t1) istinito. Npe(t1)

e(t1) ANPe(t1) je istinito na i samo na intervalima s kojime se t1 preklapa, ako je uz to Ae(t1) istinito. Pe(t1)

e(t1) APe(t1) je istinito na i samo na intervalima koji su kasniji od t1, ako je uz to Ae(t1) istinito. Nijedna od navedenih elementarnh formula koja sadri neko vremensko predikatsko slovo, iako ne sadri promenljive, nije jo zatvorena, to jest nije reenica, sve dok se ne kae na kojem intervalu se tvrdi ono to se njom tvrdi. Tu neophodnu specifikaciju emo uvesti tako to emo, pre svega, dozvoliti da bilo koja od navedenih elementarnih formula, pa ak i Ae(t1), bude prefiksirana nekom individualnom konstantom. Tako e, recimo, [t5]Ae(t1) znaiti da se Ae(t1) tvrdi u t5.

160

Dok je u sluaju Ae(t1) prefiksiranje trivijalno, pa ga po dogovoru moemo i izostavljati, to sa ostalim elementarnim formulama, koje sadre vremenske predikate, nije sluaj. Tako e, na primer, [t5]APe(t1) biti istinito ako i samo ako je, pored toga to je Ae(t1) istinito, istinito i t1 t5.

Kad je re o elementarnim formulama koje umesto individualnih konstanti sadre promenljive, a ije je istinosne uslove lako izvesti iz onih koje smo definisali za elementarne formule sa konstantama, za njihovo zatvorenje e dovoljni biti i kvantifikatori, s tim to kvantifikovana individualna promenljiva ne sme da se javlja u samoj elementarnoj formuli, ve mora ostati prividno slepa, i jedina slepa, promenljiva. Tako e, recimo, (t2)(t1)ANe(t1) biti istinito ako i samo ako je uvek istinito tvrditi da je ANe(t1) istinito za svaku vrednost promenljive t1. Slino tome, (t2)(t1)ANe(t1) e biti istinito ako i samo ako potoji bar jedna vrednost promenljive t2 takva da je na intervalu koji predstavlja tu vrednost istinito tvrditi da je ANe(t1) istinito za svaku vrednost promenljive t1. Pri svemu tome se kvantifikator sa prividno slepom promenljivom moe, u odnosu na ostale kvantifikatore, javiti na bilo kom mestu. I naravno, kvantifikovana prividno slepa promenljiva se moe prefiksirati i elementarnoj formuli s konstantom. Tako je, na primer, (t2)ANe(t1) istinito ako i samo ako je uvek istinito tvrditi ANe(t1). Imajui sve ovo u vidu pogledajmo nekoliko sluajeva zatvorenja koji e nam pokazati eminentno temporalni karakter skiciranog sistema. 184 Izostavljujui kvantifikaciju prividno slepe promenljive u sluaju elementarne formule koja ne sadri vremenske predikate, (tn)Ae(tn) je istinito ako i samo ako postoji bar jedna vrednost promenljive tn za koju je Ae(tn) istinito. Mautim, zahvaljujui desetom aksiomu, ako postoji ijedna, nikad ne postoji samo jedna vrednost za koju je Ae(tn) istinito. Iz istog razloga ne postoji ni apsolutno sadanji

161

dogaaj. No nema razloga da se ne dopusti da se neki dogaaj ne protee kroz sve vreme. Drugim reima, (tm)Ae(tm) moe biti kontingentno istinito. Ali, zanimljivo je, i za razumevanje temporalnog karaktera sistema krajnje znaajno, da ni tada, kada je (tm)Ae(tm) istinito, (tn)(tm)ANe(tm) nije istinito, to vai i za svaki drugi sluaj u kome bi na mestu N stajao neki drugi vremenski predikat. Jer, redosled kojim su uvedeni kvantifikatori zahteva da se pri evaluiranju uvek prvo fiksira vrednost promenljive tn, a tada je uvek mogue nai vrednost za tm za koju e ANe(tm) biti lano. Na primer, ako je tk fiksirana vrednost za tn, onda je u valuaciji u kojoj je tl vrednost promenljive tm, a tl tk, ANe(tl) lano. Ono to vai za (tn)(tm)ANe(tm),

vai, a fortiori, i za (tn)(tm)ANe(tm). Ako je (tm)Ae(tm) istinito, univerzalno zatvorenje prividno slepom promenljivom ne daje istinu ni u drugom redosledu uvoenja kvantifikatora, to jest, (tm)(tn)ANe(tm) je takoe lano (to ostavljam itocu da proveri konsultujui navedene istinosne uslove). Meutim, ako je (tm)Ae(tm) istinito, (tm)(tn)ANe(tm) jeste istinito, kao i u svakom drugom sluaju u kojem umesto N stoji neki drugi vremenski predikat (neka se italac sam u to uveri). Naravno, poto je i (tn)(tm)ATe(tm), i (tn)(tm)ATe(tm), i (tm)(tn)ANe(tm), pri svakoj zameni shematskog slova T nekim vrmenskim predikatom, lano ako je (tm)Ae(tm) istinito, to e biti sluaj i ako je samo (tm)Ae(tm) istinito a (tm)Ae(tm) lano, i, a fortiori, ako je (tm)Ae(tm) lano. No i (tm)(tn)ATe(tm) je istinito samo ako se dogaaj e protee kroz sve vreme, to jest ako je (tm)Ae(tm) istinito, dok je u svim drugim sluajevima lano (to se lako moe proveriti). U svim drugim sluajevima, jedina istinita zatvorenja su ona koja imaju formu (tm)(tn)ATe(tm). To znai da su same istine o vremenima temporalne. Ova temporalizacija istina o neemu to je nesvodiva karakteristika sveta predstavlja glavnu taku neslaganja temporalista i atemporalista.

162

Jo jednu stvar treba uoiti kad je re o elementarnim vremenima, koju smo ve nagovestili, a koja se sad moe dokazati. Bez obzira da li se dogaaj e protee kroz sve vrmene ili ne, to jest, bez obira da li je istinito i (tm)Ae(tm), ili samo (tm)Ae(tm), ne postoji nijedna valuacija za koju bi formule dobijene bilo iz (tm)(tn)ATe(tm) bilo iz (tm)(tn)ATe(tm) zamenom shematskog slova dvama razliitim predikatima bile obe istinite. To znai da za svaki dogaaj, protezao se on kroz sve vreme ili ne, vai da je ekskluzivno ili budui, ili delimino-budui-delimino-sadanji, ili sadanji-idelimino budui, ili sadanji, ili delimino-budui-sadanji-i-delimino-proli, ili sadanji-i-delimino-proli, ili delimino-sadanji-delimino-proli, ili proli. To znai da je osmolana podela vremena, pored toga to je iscrpna, i ekskluzivna. Iscrpnost i ekskluzivnost podele vremena dovoljne su za tvrenje da je temporalistika teorija, uprkos odsustvu apsolutne sadanjosti, neprotivrena, bar kada su u pitanju elementarna vremena. To je jedna od prednosti formalizma. Sad moemo da kaemo da je zakljuak o neprotivrenosti u odnosu na elementarna vremena konkluzivan. Ostaje nam da vidimo da li stvar ostaje nepromenjena i u sluaju sloenih vremena, koja se formalno grade iteracijom vremenskih predikata. 185 Samo znaenje elementarnih formula koje se dobijaju iteracijom vremenskih predikata intuitivno je potpuno jasno. Na primer, AFPNe(tn) tvrdi da e biti sluaj da je bio sluaj kada je dogaaj e, za koji se tvrdi da se javlja u tn, bio sadanji. Formalna pak rekurzivna definicija istinosnih uslova svih elementarnih formula sa iteriranim vremenskim predikatima nalazi se u apendiksu II. U istom apendiksu nalaze se i etiri leme dokazive matematikom indukcijom (tri su i dokazane, a dokaz za jednu od njih je preputen itaocu). Ovde u rezimirati smisao tvrenja ovih lema, odakle e se videti njihov filozofski znaaj za temporalistiku teoriju.

163

Prva lema pokazuje da se iteriranjem vremenskih predikata nikad ne dobija formula koja je istinita na svim intervalima, to znai da nijedna istina o vremenima dogaanja nije ni sama atemporalna. Drugim reima, ima uvek neeg nesvodivog to se o svetu moe rei, a to predstavlja temporalnu istinu. Druga lema pokazuje da ukoliko je uopte istina da se neki dogaaj deava u nekom vremenskom intervalu, onda je bilo koje tvrrnje o tome koje sadri bilo koji niz iteriranih vremenskih predikata bar nekad istinito. To znai da nijedna temporalna tvrdnja nije atemporalno lana samo na osnovu toga to je temporalna, ve to moe biti jedino ako je tvrenje da se dogaaj deava u naznaenom untervalu samo lano. Trea lema pokazuje ekskluzivnost bilo koga vremena u odnosu na ostala vremena istog stepena kompleksnosti. Ako je neko temporalno tvrenje o nekom dogaaju istinito, onda nijedno drugo tvrrnje o tom dogaaju koje sadri isti broj vremenskih predikata ne moe biti istinito. etvrta lema pokazuje da nijedna vremenska iteracija nije trivijalna, to znai da dodavanje novog vremenskog predikata transformie tvrenje istinito na nekom intervalu u tvrenje koje je na tom intervalu lano, izuzev kada je re o dodavanju vremenskog predikata N. Ovo poslednje ogranienje je potpuno razumljivo, jer ako neko kae da je neki dogaaj sadanji (ili da je proli, budui, itd.), on nita netrivijalno nee dodati ako kae da je ta sadanjost dogaaja (odnosno njegova prolost, budunost, itd.) sadanja. Prethodne leme pokazuju da se sloena vremena na benigan nain mogu neogranieno nadgraivati na elementarna. Ne samo to time nee ni u jednom trenutku biti naruena nijedna karakteristika koju je sistem imao na nivou elementarnih vremena, to ukljuuje njegovu neprotivrenost, ve se u ovoj nadgradnji ne radi ni o kakvom loem regresu, poto uvoenje i smisao elementarnih

164

vremena, kao i bilo kojeg sloenog vremena, ni na koji nain ne zavisi od uvoenja i smisla vremena veeg stepena sloenosti. Dvodimenzionalno predstavljanje istorije sveta, odnosno toka vremena, pokazuje kako se procesom svetske istorije ispunjavaju, i kako daljim tokom prestaju da budu ispunjeni, istinosni uslovi tvrenja koja sadre vremenske predikate. AFe(t1) je istinito u svim redovima koji istoriju sveta prikazuju tako da dvodimenzionalnom reprezentacijom nije obuhvaen nijedan interval koji je u AFe(t1) ukljuen. Zato se u svim intervalima obuhvaenim tim redovima dvodimenzionalnog predstavljanja informacija da Ae(t1), ako je tana, moe istinito dopuniti informacijom po kojoj je dogaaj e budui dogaaj. Svaki sledei red u kojem dvodimenzionalna reprezentacija obuhvata intervale ukljuene u t1, ali tako da oni nemaju sa t1 zajedniki kraj, odnosie se na situaciju u kojoj su zadovoljeni uslovi za istinitost AFNe(t1), te e u toj, i samo u toj, situaciji tvreenje da je Ae(t1) istinito biti mogue dopuniti istinitim tvrenjem da je dogaaj e delimino-budui-delimino-sadanji. I tako redom. Vano je primetiti da u dvodimenzionalnoj reprezentaciji nijedna dva vremena iz niza F, FN, F-N, N, F-N-P, N-P, NP i P nee nikada pripadati istom redu, a to vai i za svaka dva razliita sloena vremena. Ukaimo na kraju na jednu razliku izmeu nae temporalne logike dogaaja i takozvanih prirodnih jezika, koji se takoe koriste i datumima i vremenima. Na sistem sadri osam razliitih elementarnih vremena, jer to, s logike take gledita, predstavlja listu koja je iscrpna i ekskluzivna. U prirodnim jezicima broj gramatiki razliitih glagolskih oblika u tom pogledu prilino varira od jezika od jezika, ali su prirodni jezici po pravilu siromaniji. Tako, recimo, nemaki jezik sadri pet razliitih oblika: pluskvamperfekat, imperfekat, obian perfekat, sadanje i budue vreme. Pluskvamperfekat se koristi kada se govori o daljoj prolosti (to bi odgovaralo

165

sloenom vremenu PPe(t1)), dok se imperfekt i obino prolo vreme koriste manjevie alternativno. Oblik za budue vreme, meutim, uopte se ne koristi za govor o buduim digaajima, jer se za to koristi prezent. Tako se, da se izrazi da u sutra doi, kae 'Ich komme morgen', a ne, kao to govore oni koji gramatiko budue vreme ne znaju da koriste pravilno, 'Ich werde morgen kommen'. Naime, ovaj se oblik koristi samo za to da istakne moju odlunost da sutra doem. Engleski jezik je u pogledu broja elementarnih vremena bogatiji. Ve smo ukazali na razliku izmeu vremena simple past tense i present perfect tense. No, bilo kako bilo, i broj i nain korienja razliitih glagoskih vremena izgleda krajnje proizvoljan i neprincipijelan s isto logike take gledita, to nije nikakva kritika prirodnih jezika. U prirodnim jezicima moe da bude vanija neka nijansa, kao ona u nemakom izmeu 'Ich komme morgen' i 'Ich werde morgen kommen', nego iscrpnost i ekskluzivnost glagolskih vremena, ije se odsustvo obino nadoknauje kontekstom ili nekim drugim pomagalom koje nam obian jezik nudi. tavie, nije jasno da li je bogatstvo glagolskih oblika uopte prednost jednog prirodnog jezika u odnosu na neki drugi priridni jezik. Sa atemporalistikog stanovita, prednost bi pre bila siromatvo, jer se time prirodni jezik blii idealnom jeziku atemporalista, ija je reinterpretacija temporalnih jezika i temporalne logike dogaaja predmet sledeeg odeljka.

Atemporalistika reinterpretacija temporalne logike Vidimo, posle svega, da se atemporalisti ne mogu pozivati na MakTagartov paradoks u cilju opravdavanja svoga stanovita, poto se ovaj paradoks moe uspeno otkloniti i na nain kojim se realnost A-serija ouvava. Meutim, oni mogu pribei strategiji koja mnogo vie obeava. Naime, priznajui konzistentnost temporalizmu, oni mogu

166

pokuati da reinterpretiraju vremena, koja su u temporalistikoj logici nesvodiva monadika svojstva dogaaja, tako da ona postanu definljiva preko osnovnih relacija u kojima stoje vremenski intrvali u kojima se dugaaji odigravaju i vremnski intervali u kojima se o dogaajima govori. Poto su ove relacije neto to se u temporalizmu priznaje, temporalistima ostaje jo samo da, poredei svoju teoriju sa temporalistilom, citiraju Okamov brija (entia praeter necessitatem non sunt multiplicanda!), da bi vremena (mada ne i vreme) definitivno izbrisali sa inventarne liste entiteta koji realno postoje. Ima nekoliko stvari koje ve na prvi pogled ine ovakvu jednu strategiju privlanom. Prvo, injenica je da se u bilo kojoj verziji temporalizma -- pa i onoj koja poiva na intervalskom sistemu kontinuuma na koji je u prolom odeljku nadgraen temporalni logiki sistem -- dogaaji vezuju za istu vrstu elemenata vremenskog kontinuuma za koju se vezuju i tvrenja kojima se vremenski predikati dogaajima pripisuju, tako da ima smisla proveriti ideju da to koji e se vremenski predikat nekom dogaaju pripisati zavisi iskljuivo od odnosa u kojem stoji vreme tvrenja prema vremenu samog dogaanja. Drugo, a to je naroito indikativno, istinosni uslovi za pripisivanje vremenskih predikata menjaju se upravo prema tome kako se menja odnos izmeu vremena u kojem se dogaaj odigrava i vremena u kojem se o tome govori. I tree, a s obzirom na cilj atemporalista najvanije, sami ovi istinosni uslovi su atemporalni, to jest u njima se ne pojavljuju vremena ve samo datumi. Razmotrimo detaljnije svaku od ove tri stvari. Ako ima razloga to smo koristili aristotelovski sistem kontinuuma za smetanje dogaaja u vreme, isti razlozi nas navode (i naveli su nas) da i tvrenja kojima se ovim dogaajima pripisuju tamporalna svojstva takoe smestimo na intervale aristotelovskog kontinuuma. Pritom je vano uoiti da se pod vremenskim intervalom

167

u kojem je neka tvrdnja izreena ne misli striktno na interval koji nije ni dui ni krai od duine trajanja samog izriaja tvrdnje. U obinom jeziku nam najee kontekst pomae da se bar okvirno odredi o kom je intervalu re kada se govori o vremenu u kojem je neto tvreno. S jedne strane, kad kaem da pada kia, ja ne govorim ni o neem prolom ni o neem buduem, ali takoe ne elim da se ograniim samo na interval koji moja izjava zauzima. Rei 'pada kia' mogu se izgovoriti za sekundu ili dve, a ja sigurno ne elim da se sadanjost koju padanju kie pripisujem protegne samo na sekundu ili dve. S druge strane, neki su pak dogaaji toliko kraki da ne mogu dovoljno brzo da kaem da se sada deavaju. Tako sam prinuen da sa zakanjenjem uzviknem 'Uh, to me neto probode!', poto u vreme trajanja dogaaja u kome bih eleo da o njemu govorim u sadanjem vremenu prosto nisam bio u stanju da izgovorim odgovarajuu reenicu o tome ta se deava. Ako elim da budem precizan, ili eksplicitan u pogledu onoga to kontekst implicitno odreuje, mogu rei, na primer, da kia od jutros pada, upotrebljavajui sadanje vreme. To znai da tvrdnja o sadanjem padanju kie i sama vai od jutros, kao da sam jo jutros poeo da je izgovaram i tek sad zavrio. U svakom sluaju, vreme za koje se eksplicitno kae ili implicitno podrazumeva da je vreme u kojem tvrenje treba da vai ne sme biti krae od vremena trajanja samog dogaaja za koji se tvrdi da je sadanji, jer bi inae tvrenje bilo lano, poto dogaaj ne bi bio sadanji nego ili delimino-sadanjidelimino-proli (NP), ili sadanji-i-delimino-proli (N-P), ili delimino-buduidelimino-sadanji (FN), ili sadanji-i-delimino-budui (F-N), ili delimino-buduisadanji-i-delimino-proli (F-N-P). Ali ne samo to. Pod uslovom da je dogaaj za koji se kae da je sadanji sam vremenski dobro individuiran, vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrenje treba da vai ne sme da bude ni due od vremena samog dogaaja za koji se kae da je sadanji, ovoga puta zato to to vie ne

168

bi bilo tvreenje o tom nego o nekom drugom dogaaju. Treba naime uoiti da prema desetom aksiomu za elementarne dogaaje dodue vai da, ako je tm tn, onda Ae(tn) povlai za sobom Ae(tm), ali Ae(tn) i Ae(tm) nisu tvrdnje o istom dogaaju, ako se ima u vidu i njegova vremenska individuacija, pa samim tim tvrditi ANe(tn) nije isto to i tvrditi ANe(tm). Sve u svemu, to to vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrenje o sadanjosti nekog dogaaja treba da vai ne sme da bude ni krae ni due od vremena u kojem se dogaaj o kojem je re deava, ve mora biti jedno isto vreme, ini da su istinosni uslovi iskaza o sadanjosti dogaaja token reflexive, 186 to ne znai nito drugo do da je vreme dogaaja za koji se kae da je sadanji jednoznano odreeno vremenom na koje se sam konkretan iskaz protee. Tako je konkretan iskaz o tome da kia sada pada istinit ako i samo ako kia zaista pada u vremenu koje je eksplicitno ili implicito 187 odreeno kao vreme u kojem dotian iskaz treba da vai. Preimo sad na drugu stvar, za koju sam rekao da je indikativna s obzirom na namere atemporalista. Iz same injenice da vreme za koje se pretpostavlja da je vreme u kojem tvrenje o sadanjosti nekog dogaaja treba da vai ne sme da bude ni krae ni due od vremena u kojem se dogaaj o kojem je re deava, ve mora biti jedno isto vreme, sledi da e svaka promena u vremenu dogaanja automatski naruiti istinitost tvrenja o njegovoj sadanjosti i ispuniti neke druge istininosne uslove, to jest uslove za pripisivanje nekog drugog vremena. 188 Ali to znai ujedno da i ovi drugi uslovi zavise iskljuivo od odnosa izmeu pretpostavljenog vremnena u kojem tvrenje o odgovarajuem novom vremenu dogaanja treba da vai i vremena u kojem se sam dogaaj odigrava. I tako dalje, i tako dalje. Novozadovoljeni istinosni uslovi bie zadovoljeni dok se ne narui dati odnos izmeu vremena pretpostavljenog vaenja iskaza i vremena odigravanja dogaaja, kada e ponovo biti zadovoljeni neki

169

trei istinosni uslovi, to jest uslovi za pripisivanje nekog novog vremena. Na primer, dogaaj koji je prethodnom promenom od sadanjeg (N) postao delimino-sadanjidelimino-proli (NP) dogaaj, tako da je ANe(tn) prestalo da bude a ANPe(tn) postalo istinito, postae u jednom trenutku proli (P) dogaaj, ime e sad ANPe(tn) prestati da bude a APe(tn) poeti da bude istinito. Drugim reima, konkretne istancijacije temporalnih iskaza doivee promenu tokom istorije sveta iskljuivo zbog promene odnosa izmeu vremena kad su iskazi izreeni i vremena u kome se dogaaj o kome govore deava. To, pored ostalog, znai da su u stvari istinosni uslovi svih konkretnih istancijacija (token) temporalnih izkaza token reflexive, poto je to da li su istiniti zavisno od vremena kada su izgovoreni, jer, kao to smo videli, svaki temporalan iskaz o nekom dogaaju je bar nekad istinit, ako dogaaj uopte pripada istoriji sveta. Sada dolazimo do najvanije stvari. Iako se istinosni uslovi temporalnih iskaza menjaju tokom istorije sveta, oni se, dakle, menjaju na sistematski nain, koji zavisi iskljuivo od odnosa izmeu vremena kada su iskazi izreeni, odnosno intervala na kojima bi trebalo da vae, i vremena kada se dogaaj o kojem je re dogodio. To omoguava da se ovi istinosni uslovi odrede i atemporalno, to jest bez pozivanja na vremena o kojima iskazi govore, to sam i ja sam uinio u prolom odeljku, skicirajui sistem temporalne logike. A to to su istininosti uslovi temporalnih iskaza sami atemporalni dovoljno je atemporalistima da izvre logiko-ontoloku reinterpretaciju temporalnih iskaza koja im omoguava da poreknu realnost vremena. Ovde treba biti vrlo oprezan i ne pouriti pa tvrditi da je mogue izvriti znaenjsku redukciju temporalnih izkaza na atmporalne, to je bilo ono to je u ranoj verziji atemporalizma pokuao da uini Bertrand Rasel. 189 Protiv znaenjske redukcije govori ve to to se u ekvivalenciji kojom se tvrde istinosni uslovi temporalnih iskaza s leve strane nalazi neto to ne moe biti uvek istinito, a s desne,

170

naprotiv, neto to je, ako je uopte istinito, uvek istinito. Ali, ako je tako, oveka bi moglo da zbuni ve to to se doputa ekvivalencija izmeu nuno samo nekad i moda uvek istinitog. Reenje se, naravno, sastoji u tome to se s leve strane ekvivalencije nalazi izkaz objekt-jezika, a s njene desne strane izkaz meta-jezika. Ako je, naime, ono to stoji na levoj strani de facto istinito u vremenu kada je tvreno, onda je vanvremena istina tvrena desnom strane ekvivalencije to da je iskaz s leve strane izreen u vremenu kad je istinit. Kada za padanje kie kaem da je sadanji dogaaj, i kia pritom zaista pada, onda su ispunjeni istinosni uslovi za to tvrenje, te je vanvremena istina da je iskaz izreen u vreme kada je istinit. Ostaje da se razjasni najdelikatnija stvar. Ako savremeni temporalisti ne vre znaenjsku redukciju temporalnih iskaza, 190 kako to to su istinosni uslovi ovih izkaza atemporalni omoguuje ontoloku redukciju vremen? Razmotrimo jedan analogan sluaj ontoloke redukcije koji danas ne bi bio nerazumljiv ni ne-filozofima. Nekada se verovalo da je svojstvo biti lep objektivno svojstvo neega ili nekoga i svakodnevni jezik jo uvek sadri tu implikaciju. Meutim, danas tako da ko veruje da je to sluaj. Neki pas nije lep sam po sebi, ve je lep samo ako mi, ili na mozak, reagujemu na njegovu pojavu na odreeni nain. Ba zato i nema protivrenosti izmeu dva naizgled protivrena iskaza, od kojih jedan za istog psa tvrdi da je ruan za koga drugi iskaz tvrdi da je lep. I ovde nas samo navoenje istinosnih uslova koje daju psiholozi (ili neurofiziolozi), a koje bi danas i obian ovek razumeo i s njima se sloio, navodi na to da kaemo da svojstvo biti lep, za razliku od svojstava biti tog i tog oblika ili biti te i te veliine, nije realno svojstvo samog psa, ve da su naka njegova druga svojstva uzrok izvesne nae reakcije na njegovu pojavu, zbog ega kaemo da je lep. I ovde se, dakle, radi o ontolokoj

171

eliminaciji jednog svojstva, za koje se prethodno verovalo da je svojstvo stvari u svetu samih po sebi, na osnovu istinosnih uslova iskaza kojima se to svojstvo neemu pripisuje. Slino ovom, nadam se nespornom, sluaju, nema nieg nelegitimnog u tome to atemporalisti na osnovu vanvremenih istinosnih uslova iskaza kojima se vremenska svojstva dogaajima pripisuju, a pozivajui se pritom na Okamov brija, odbacuju tvrdnju da su temporalna svojstva svojstva dogaaja samih po sebi. To ne znai da oni smatraju da je nelegitimno govoriti o temporalnim svojstvima dogaaja -- ba kao to mi ne prestajemo da govorimo da je neko lep. To samo znai da temporalna svojstva nisu realna u smislu u kojem to satraju temporalisti. Bez ovog komparativnog smisla koji se tie realnosti neega teko da bi ikoja ontoloka eliminacija uopte imala smisla. Ontoloka eliminacija vremena ne znai da nama temporalni jezik i temporalna logika nisu potrebni i vani. Ako nemam sat, nita mi ne vredi to mi neko kae da je najavljeno bombardovanje mosta preko koga treba da preem i navede tano vreme u koje e se to dogoditi. Za mene je u tom sluaju vano to je bombardovanje mosta budui dogaaj, koji se moe desiti ba kada ja most budem prelazio. Ali, objanjenje toga zato je to meni vano, dok se odluujem da li da preem most, poiva u potpunosti na tome to je moje odluivanje ranije od najavljenog bombardovanja, a ne na navodnoj realnosti samog temporalnog svojstva biti budui koje se bombardovanju pripisuje. Da bismo atemporalistiku eliminaciju vremena uinili intuitivno prihvatljivijom, pogledajmo ta se u analognom sluaju deava sa prostornim svojstvima. Teko da bi neko rekao da je svojstvo biti ovdanji, to je prostorni analogon svojstva biti sadanji, realno svojstvo neke stvari ili nekog dogaaja. Neto je ovde samo zato to

172

se ja nalazim gde i to neto. Ako su pak biti ovdanji i biti sadanji prostornovremenski analogoni, onda nas oigledna neprihvatljivost toga da je biti ovdanji realno svojstvo dogaaja po sebi navodi da to isto kaemo i za svojstvo biti sadanji. Moglo bi se pomisliti da nas sam jezik ovde zavodi, jer kad je re o vremenu mi koristimo razliite glagolske oblike kada govorimo o prolim, sadanjim i buduim dogaajima (ili je to bar tako u veini jezika), dok kad je u pitanju prostor tome analogni jeziki oblici ne postoje. No setimo se jo jednom jezika Hopi indijanaca, u kojem to nije tako, ve se za govor o prostorno udaljenim dogaajima koriste razliiti glagolski oblici. Hopi indijanci su moda skloni da zbog toga veruju da je biti ovdanji objektivno svojstvo dogaaja po sebi. Od Frankene potie izraz 'naturalistika greka', 191 koji se odnosi na sluajeve, poput onoga iz primera sa svojstvom biti lep, kada neto, iz razloga to nas na to navodi jezik, pogreno smatramo neim to kao takvo pripadna samom svetu. Tako bismo mi, koji govorimo neki standardni indo-evropski jezik, verovatno bez oklevanja rekli da Hopi indijanac koji zaveden svojim jezikom veruje da je svojstvo biti ovdanji realno svojstvo dogaaja, zbog ega same dogaaje objektivno razlikuje i po tome to jesu i nisu ovdanji, u stvari pravi naivnu naturalistiku greku. Na slian bi nain atemporalisti mogli gledati na temporalistie, udei im se da se jo nisu oslobodili toga da veruju u realnost vremen, te bi ih optuili da prosto ine naturalistiku greku. Posle svega, izgleda, dakle, da se i temporalistika teorija, uprkos njenim prednostima u odnosu na prezentizam, moe optuiti da za antopocentrizam. No glavna predsnost atemporalistike teorije je u tome to njena reinerpretacija temporalnih iskaza, uz primenu Okamovog brijaa, opravdava ontoloku eliminaciju vremen, bar dok se spor izmeu temporalista i atemporalista kree u okvirima onoga to smo razmatrali u ovom odeljku, a to je okvir u kojem se spor i vodi u tekuoj

173

literaturi. Zato moemo i razumeti zato je atemporalizam danas takorei zvanino prihvaena teorija. Meutim, entia non sunt multiplicanda samo praeter necessitatem, pa zato ne smemo tvrditi da su atemporalisti dobili rat, ako im i priznamo da su dobili ovu odreenu bitku. Razmatranje odnosa vremena i modalnosti, ime emo se baviti u sledeem odeljku, moglo bi stvar okrenuti u korist temporalizma.

174

VREME I MODALNOST

175

Semantika moguih svetova i unutarsvetski modaliteti Semantiku moguih svetova izloiemo samo u onoj meri u kojoj e nam to biti potrebno za definiciju pojma unutarsvetskih modaliteta, koji e nam pak biti neophodan za povezivanje vremena i modalnosti unutar sistema vremenske modalne logike dogaaja. 192 Moguim svetom smatra se svaki svet koji se moe u potpunosti opisati nekim neprotivrenim skupom reenica. Aktualni svet je bilo koji mogui svet koji se iz bilo kojih razloga smatra aktualnim. Ovo trivijalno formalno odreenje je zgodno jer nas ne obavezuje a priori da kaemo koji je svet aktualan, poto to ta e se smatrati aktualnim svetom zavisi od daljih specifikacija koje mogu znatno varirati od teorije do teorije. Pojam aktualnog sveta ne treba brkati s pojmom realnog sveta, poto je pojam aktualnog sveta obino ui od pojma realnog sveta. Naime, aktualni svet moe biti isto to i realni svet, ali realni svet moe biti i skup vie na odreeni nain povezanih aktualnih svetova, koji ak ne moraju biti ni meusobno neprotivreni, jer se ne zahteva da aktualni svetovi budu jednovremeno aktualni. Kao to skup svih moguih svetova sadri kao elemente i svetove koji su meusobno protivreni, tako i realni svet kao skup, ako ne svih, ono nekih na odreeni nain povezanih aktualnih svetova,

176

moe, u naelu, kao svoje elemente sadravati i svetove koji su meusobno protivreni. Naravno, kao i u sluaju aktualnog sveta, i to koji e svet biti smatran realnim moe varirati od teorije do teorije. Odnos izmeu pojedinih moguih svetova odreen je takozvanom relacijom dosezivosti. Ova relacija se obino ne definie nego se smatra primitivnim pojmom, to jest neim to mogue svetove ureuje kao to, na primer, relacija prethoenja ureuje elemente jednodimenzionalnog kontinuuma Meutim, mi emo, s obzirom na specifine svrhe zbog kojih nam je semantika moguih svetova potrebna, relaciju dosezivosti ipak definisati, i to na nain koji e nam potom omoguiti da definiemo unutarsvetske modalitete. Za mogui svet wn rei emo da je doseziv iz sveta wm ako i samo ako iz pretpostavke da je svet wm aktualan ne sledi da svet wn nije aktualizibilan, po teoriji po kojoj bi se reklo da je svet wm aktualan (uz izvinjenje zbog izraza 'aktualizibilan', koji nam je taman toliko potreban koliko je nezgrapan). Ova definicija svakako zahteva razjanjenje. Prvo, u naelu bi se za svaki mogui svet moglo rei da je aktualizibilan, to jest, da bi mogao biti aktualan ve samim tim to je svaki mogui svet neprotivrean. U prethodnoj definisiji nije re o takvoj vrsti mogunosti, ve o jednom pojmu mogunosti koji je mnogo restriktivniji. Prema pojmu aktualizibilnosti koji je upotrebljen u definiciji, za svet wn bi se reklo da nije aktualizibilan, iako bi naelno mogao biti aktualan, ako bi aktualnost sveta wm bila nespojiva s aktualnou sveta wn. Drugo, ako je svet wn nije doseziv iz sveta wm, to ne znai da nije doseziv iz nekog sveta wk. To onda znai i da bi svet wn mogao biti aktalizibilan pod pretpostavkom da je svet wk aktualan a neaktualizibilan pod pretpostavkom da je svet wm aktualan. Da li to onda dalje znai da bi u tom sluaju bilo nemogue da i svet wk i svet wm budu

177

aktualni, poto bi aktualnost jednog implicirala aktualizibilnost, a aktualnost drugog neaktualizibilnost sveta wn? To iz same definicije ne sledi, poto u njoj nije re o aktualizibilnosti u nespecifikovanom smislu. Pretpostavimo da se moe iveti samo u aktualnom svetu (to ba i nije neka neobina pretpostavka). Sve to bi pod tom pretpostavkom sledilo jeste da, ako su i wk i wm aktualni svetovi a svet wn aktualizibilan samo s obzirom na wk, vi nikad ne biste mogli da ivite u wn, ako ve ivite u wm, dok biste, ako ivite u wk, mogli iveti i u wn. I najzad, to to definicija ne zahteva aktualnost sveta iz kojeg je neki drugi svet doseziv, ve samo govori o tome ta bi iz pretpostavke aktualnosti prvog sledilo, omoguuje da se govori i o dosezivosti izmeu puko moguih svetova. Sama relacija dosezivosti moe biti refleksivna, simetrina, tranzitivna, kao i nita od toga. Dosezivost je refleksivna s obzirom na svet wn ako i samo ako je sam svet wn doseziv iz sebe samog. Dosezivost je simetrina u odnosu na neka dva sveta, wm i wn, ako i samo ako je svet wn doseziv iz sveta wm kao i svet wm iz sveta wn. Dosezivost je tranzitivna u odnosu na svetove wk, wm i wn ako i samo ako iz dosezivosti wm iz wk i dosezivosti wn iz wm sledi dosezivost wn iz wk. Naravno, relacija dosezivosti moe biti takva da za neke svetove vai a za neke druge ne vai bilo refleksivnost, bilo simetrinost, bilo tranzitivnost. Ako je relacija dosezivosti refleksivna u odnosu na bilo koji od tri sveta, simetrina u odnosu na bilo koja dva od njih i tranzitivna u odnosu na bilo koji poredak ova tri sveta, onda i samo onda je ona relacija ekvivalencije u odnosu na tri sveta o kojima je re. Razni sistemi modalne logike razlikuju su upravo po tome koja vrsta relacije dosezivosi vai u njihovim modelima. Najjai sistem je sistem S5 Klarensa Irvinga Luisa, u ijim modelima je relacija dosezivost relacija ekvivalencije i to u odnosu na

178

sve svetove iz skupa moguih svetova. Drugim reima, modeli sistema S5 su takvi da je svaki mogui svet doseziv iz bilo kojeg od njih. Pogledajmo sada kako se u modalnoj logici uvode modalni operatori i kakvo je njihovo znaenje s obzirom na semantiku moguih svetova. Modalni operatori (koji itamo: 'nuno je da') i ('mogue je da') stoje ispred formula (i ba se zato i ponaaju kao operatori), jer se govor o nunosti i mogunosti dogaaja, ili ve bilo ega drugog u svetu, zamenjuje govorom o nunoj i moguoj istinitosti iskaza kojima se o tome govori. Ako je re o nunosti dogaaja, onda se, umesto da se kae da je nuno da se dogaaj desi, kae da je tvrenje o tome nuno istinito. Slino je sa mogunou da se neto dogodi. Umesto toga se kae da je mogue da je tvrrnje o tome istinito. Interpretacija iskaza A i A (gde je A bilo koja reenica kojom se o nekom moguem svetu neto tvrdi) vrlo je jednostavna. A je istinito u nekom moguem svetu wn ako i samo ako je A istinito u svim svetovima dosezivim iz wn. A je pak istinito u wn ako i samo ako postoji bar jedan svet diseziv iz wn u kojem je A istinito. U sluajevima kada istinitost A i A varira u zavisnosti od toga u kojem su moguem svetu tvreni, potrebnu specifikaciju je mogue napraviti tako to e se uz operator i staviti indeks koji oznaava svet u kojem se iskazi A i A tvrde. Na primer, wnA nedvosmisleno kae da je A istinito u bar jednom moguem svetu dosezivom iz wn. Sada konano moemo definisati unutarsvetske modalitete na jedan uopten nain. Kako unutarsvetska nunost tako i unutarsvetska mogunost ticae se svetova dosezivih iz nekog segmenta realnog sveta kao mogueg sveta. Drugim reima, iskaz A odnosie se na unutarsvetsku nunost ako i samo ako je mogui svet u kojem se ovaj iskaz tvrdi segment realnog sveta. Slino tome, iskaz A e se odnositi na

179

unutarsvetsku mogunost ako i samo ako je mogui svet u kojem se ovaj iskaz tvrdi segment realnog sveta. To automatski znai da e u sluaju unutarsvetskih modaliteta dosezivi svetovi biti samo oni koji su dosezivi iz nekog segmenta realnog sveta. Dalju specifikaciju pojma unutarsvetskih modaliteta daemo u sledeim odeljcima kada ovaj pojam budemo povezali sa vremenom, to e ujedno zahtevati i dalju specifikaciju pojma realnog sveta.

Deterministiki aksiom i odsustvo objektivnog smera vremena Kad uvedemo u igru vreme, onda, ako se i dalje koristimo intervalskim sistemom kontinuuma, segmenti realnog sveta o kojima se govori u definiciji unutarsvetskih modaliteta postaju svetovi aktualni u nekom intarvalu vremena. Realni svet emo pak definisati kao skup svih aktualnih svetova uzajamno povezanih relacijom dosezivosti, ali tako da je ova relicija relacija ekvivalencije. Ova definicija ostavlja mogunost da postoji vie (i ak beskonano mnogo) razliitih realnih svetova, ali ujedno tu mogunost ini irelevantnom za razmatranje unutarsvetskih modalitata. Jer, pretpostavimo da dva razliita realna sveta imaju najdui zajedniki segment, kakav je na sledeoj slici segment a, koji se prostire izmau taaka A i B kao taaka fuzije i fisije (ili fisije i fuzije) dva sveta.

U stvari, iako se pre fisije moe govoriti o samo dva realna sveta, onom kojem pripadaju b i a i onom kojem pripadaju c i a (ako je A taka fuzije a B taka fisije), posle fisije se mora govoriti o etiri sveta: onom kojem pripadaju b, a i d, onom

180

kojem pripadaju b, a i e, onom kojem pripadaju c, a i d, i onom kojem pripadaju c, a i e. Meutim, ne samo to su ovi svetovi uzajamno dobro diferencirani, jer se shodno definiciji tano zna koji aktualni svet kao segment realnog sveta kome od njih pripada, ve je za govor o unutarsvetskim modalitatima sveta kojem pripadaju, recimo, b, a i d irelevantno to to je mogui svet e ne samo doseziv iz a, ve i aktualan (kao segment jednog drugog realnog sveta). Naime, e bi bio doseziv i kad bi bio samo aktualizibilan a ne i aktualan, te kao to tada, kao samo aktualizibilan, ne bi pripadao realnom svetu kome pripadaju b, a i d, tako tom svetu ne pripada ni kao aktualan, jer izmeu d i e ne vai ralacija dosezivosti. Ako se na ovom mestu setimo teorije relativiteta, onda je je jasno da po prethodnoj definiciji jedan realni svet ini sve ono to se dogaa na jednoj svetkoj liniji, poto su samo vremenski uporedivi segmenti uzajamno dosezivi. To znai da e nam za formalizaciju unutarsvetskih modaliteta biti dovoljna standardna topologija vremena. Zato emo ponovo pretpostaviti vaenje devet aksioma aristotelovskog sistema jednodimenzionalnog kontinuuma, koji implicitno definiu satandarnu topoloku vremensku strukturu. Pihvatajui atemporalistiku reinetrpretaciju temporalne logike dogaaga, u modalnim vremenskim sistemima u kojima emo definisati unutarsvetsku nunost, odnosno unutarsvetsku mogunost, nee biti ni vremenkih operatora ni vremenskih predikata ve jedino datuma oznaenih individualnim vremenskim konstantama. Osim toga, dogaaji e, e', e", e i dalje oznaavati elemntarne dogaaje implicitno definisane desetim aksiomom uvedenim u prolom poglavlju. Poto je u jednom realnom svetu u kome emo definisati unutarsvetske modalitete svaki njegov segment kao segment tog realnog sveta dovoljno individuiran ve time to zauzima odreeni vremenski intarval, nee nam biti potrebno da posle modalnih

181

operatora piemo indekse koji pokazuju u kojem se svetu neki Ae(tn) i Ae(tn) tvrde, ve emo to moi izraziti odgovarajuim vremenskim prefiksom ili kvantifikatorom, na primer [t3]Ae(tn) ili (tm)Ae(tn). U sloenim formulama nee ak biti neophodno da kvantifikovana promenljiva koja odreuje na kom se segmentu tvrenje svake potformule izrie bude prividno slepa (to znai da e moi da se javlja i u ostatku formule). Pritom, meutim, treba biti jako oprezan prilikom itanja odgovarajue formule. Tako se u formuli (tn)(tm)(tm tn Ae(tn)), na primer, za Ae(tn) tvrdi da

vai na svakom segmentu realnog sveta koji prethodi intervalu koji promenljiva tn uzme za vrednost, dok u formuli (tm)((tn)Ae(tn) tm da vai na svakom intervalu koji tn uzme za vrednost. Formulisaemo sada deterministiki aksiom, kao jedanaesti aksiom sistema, kojim e implicitno biti definisana unutarsvetska nunost. Pritom ova unutarsvestka nunost nee znaiti da unutar sveta postoji kauzalni lanac zbog kojeg se svaki dogaaj koji se u realnom svetu javlja nuno javlja tada kada se javlja. Naime, razlozi iz kojih je neki dogaaj nuan bie ostavljeni po strani. To dodue moe biti i zato to u svetu postoji kauzalni lanac dogaaja, ali moe biti tako i iz bilo kojih drugih razloga, kao recimo zbog toga to je jednoznano uparenje dogaaja i vremenskih intervala rezultat prestabilirane harmonije ustanovljene od strane Boga. Drudim reima, vrsta determinizma nas nee zanimati, ve samo jezgro znaenja samog termina 'determinizam'. Kao to smo videli, rei da je neki dogaaj nuan formalno e biti izraeno tako to e se rei da je reenica kojom se to tvrdi nuno istinita na segmentu realnog sveta u kojem se tvrdi. Uzmimo, za primer, dogaaj e za koji se eli rei da se nuno javlja u intervalu t1. Ne uzimajui u obzir vrstu relacije dosezivosti, morali bismo pre svega da odredimo sam segment realnog sveta u kojem reenica treba da je istinita, da tn), recimo, Ae(tn) treba

182

bismo potom tvrdili Ae(t1). Meutim, poto je, po pretpostavci, ralacija dosezivosti definisana na skupu svih segmenata realnog sveta kao relacija ekvivalencije, vaie i (tn)Ae(t1). Kako to to se e nuno javlja u inetvalu t1 znai da je odsustvo dogaaja e u t1 nemogue, dok, isto tako, nunost odsustva dogaaja e u intravalu t1 znai da je nemogue da se on u t1 javlja, to moemo na svakom segmentu realnog sveta tvrditi da vai Ae(t1) Ae(t1). Ovo tvrenje nije nikakva trivijalna logika istina ve, naprotiv, veoma jako tvrenje. Tvrenje nije trivilalno zato to se ne moe dobiti necesitacijom principa iskljuenja treeg, poto (Ae(t1) Ae(t1)) ne povlai za sobom Ae(t1) Ae(t1). A da je tvrenje veoma jako vidi se iz njegove generalizovane forme, koja predstavlja sam aksiom potpunog unutarsvetskog determinizma. Ako uvedemo E kao shematsko slovo zamenljivo bilo kojim od dogaaja e, e', e",, onda deterministiki aksiom (koji emo oznaiti sa 11(d)), a kojim se implicitno definie unutarsvetska nunost i ujedno tvrdi da je ona potpuna, glasi: 11(d). (tm)(tn)(AE(tn) AE(tn)) Iz ovog aksioma neposredno sledi i (tn)(AE(tn) AE(tn)), 193 poto iz toga to je AE(tn) AE(tn), bez odzira na kom se segmentu tvrdilo, istinito za svaku vrednost tn, sledi da je istinito i kad se tvrdi na samom intervalu u kojem se e javlja. Potpuni determinizam tvren prethodnim aksiomom povlai za sobom potpuni kolaps razliitih modaliteta u jedan jedini -- realitet realnog sveta -- poto su jedini dosezivi svetovi segmenti samog realnog sveta. To, meutim, ne znai da je sam

183

deterministiki aksiom redundantan, poto je gubitak razlike meu modalitetima posledica ovog aksioma, kojim se tvrdnja o kolapsu eksplicira u samom sistemu. Ovakvu vrstu nunosti, koja se odnosi na sve injenice, David Luis je nazivao fatalistikom. 194 Meutim, na najoptijem nivou, na kojem imamo u vidu samo jezgro znaenja samog termina 'determinizam', razne vrste determinizma se i ne mogu razlikovati od fatalizma. Razmotrimo sada jednu izuzetno znaajnu posledicu ovakvog potpunog unutarsvetskog determinizma, koja e nas naterati da, bar u ovom sluaju, prihvatimo tvrenje Vilera, Fejnmana i Prajsa da objektivni smer vremena ne postoji. Krugovi na dva sledea dijagrama predstavljaju mogue svetove u tenutku t1 u kojima je Ae(t1), odnosno Ae(t1), istinito.

Ae(t1)

Ae(t1)

t1

t1

Ae(t1)

Ae(t1)

t1 B B

t1

Prvo to treba naglasiti jeste da ovde take B na oba dijagrama ne oznaavaju vorita od kojih polaze po dve svetske linije (kao na dijagramima Minkovskog), te utoliko ne oznaavaju ni taku grananja vremena. Te take oznaavaju prosto granine trenutke izmeu ranijeg i kasnijeg vremena na vremenskoj osi. E sad, u vremenu pre trenutka B i mogui svetovi u kojima je Ae(t1) istinito, i oni u kojima je Ae(t1) istinito mogli bi biti dosezivi da dosezivost jednih ili drugih nije iskljuena deterministikim aksiomom. Isprekidane linije oznaavaju vezu sa moguim ali nedosezivim svetovima, a pune vezu sa jedino dosezivim svetom, to, u zavisnosti od toga da li je

184

istinito Ae(t1) ili Ae(t1), mora ili biti svet u kojem je Ae(t1) istinito ili svet u kojem je Ae(t1) istinito. No pretpostavimo sada da je taka B, osim to je granina taka izmeu dva vremenska perioda realnog sveta, de facto i prostorvremenska taka od koje polaze dve svetske linije, tako da se du jedne dogaaj e javlja a du druge ne javlja. Sada izgleda da smo dovedeni u velike tekoe, jer izgleda da i svet u kojem je Ae(t1) istinito i svet u kojem je Ae(t1) istinito treba da budu dosezivi, dok prema naem sistemu jedan od njih treba da je nedoseziv. Da li to znai da postoji nesklad izmeu naeg deterministikog sistema i specijalne teorije relativiteta, koja je takoe deterministika? Spasonosni izlaz iz ove neprijatne situacije sastoji se u tome to segment pre take B nije segment samo jednog realnog sveta, ve (u ovom sluaju) bar dva realna sveta, jednog koji osim tog segmenta obuhvata i onaj u kojem se dogaaj e javlja, i drugog u kojem se dogaaj e ne javlja. To znai da za odreenje toga ta je segment realnog sveta moramo uzeti u obzir ceo realni svet, to e rei i ono to se u odnosu na taku B kasnije dogaa. To pokazuje ne samo to da vremena nisu realna, ve i to da se taka B mora moi posmatrati i kao taka fuzije a ne samo fisije dva realna sveta. Jer ako se posmatra kao taka fuzije, onda je ve na prvi pogled jasno da nema protivrenosti izmeu posledica deterministikog aksioma i teorije relativiteta. Strogo uzev, to to se e javlja na jednoj svetskoj liniji dok se na drugoj ne javlja ne bi ni smelo da se iskae pomou Ae(t1) i Ae(t1), jer vreme oznaeno sa t1 i nije isto vreme na obe svetske linije. Dakle, ostaje tano da su svetovi u kojem je Ae(t1) istinito nedosezivi iz realnog sveta u kojem je Ae(t1) istinito, a to znai i iz svakog njegovog segmenta pre take B, dok su svetovi u kojem je Ae(t1) istinito nedosezivi iz sveta u kojem je Ae(t1) istinito, a to znai i iz svakog njegovog segmenta pre take B.

185

Da su, pod pretpostavkom sveopteg unutarsvetskog determinizma, Viler, Fejnman i Prajs u pravu formalno sledi ve iz toga to se i posle uvoenja deterministikog aksioma zamenom relacija i inverznim relacijama i u svim aksiomima naeg

sistema dobija sistem koji se moe interpretirati u svim relacionim strukturama koje su modeli za originalni sistem, pri emu, ne ostajui u ekspirovskom smislu ono to su bili, ranije postaje kasnije a kasnije ranije.

Indeterministiki aksiom i realnost toka vremena U svetu koji ne bi bio potpuno deterministiki, to jest za koji deterministiki aksiom ne bi vaio u svom neogranienom obliku, morao bi da postoji bar jedan dogaaj e, kao i bar po jedna vrednost za svaku od dve promenljive tm i tn, koji su takvi da se jednovremenom zamenom na odgovarajuim mestima u (tm)(tn)(AE(tn) AE(tn)) dobija iskaz koji je laan. Pretpostavimo da je to tako kad se E zameni sa e, a tn sa t1, i ispitajmo za koju bi vrednost promenljive tm to moglo biti sluaj (jer to moda ne mora biti svejedno), kao i na koji nain bi trebalo zapisati odgovarajui iskaz koji bi bio istinit. To to elimo da kaemo da je mogue da se dogaaj e dogodi u intervalu t1 moemo direktno zapisati sa Ae(t1). Slino je i u sluaju kada treba da je mogue da se dogaaj e ne dogodi u intervalu t1, a to se direktno moe zapisati sa Ae(t1). Metutim, to to nije nuno ni da se dogaaj e dogodi ni da se ne dogodi u untervalu t1 znai da oba iskaza, i Ae(t1) i Ae(t1), treba da vae jednovremeno, to znai da na nekom segmentu realnog sveta konjunkcija Ae(t1) Ae(t1) treba da je istinita. Sada poinju tekoe. Ako je konjunkcija Ae(t1) Ae(t1) istinita na nekom segmentu realnog sveta, onda to znai da i svet u kojem je Ae(t1) istinito i onaj u kojem je Ae(t1) istinito moraju biti dosezivi iz tog segmenta realnog sveta. Ali, ako

186

je Ae(t1) istinito u realnom svetu, onda, po definiciji realnog sveta, segment realnog sveta u kojem je to sluaj mora biti ne samo aktualizibilan nego i aktualan, to svet u kojem bi Ae(t1) bilo istinito ini nedosezivim iz bilo kojeg segmenta realnog sveta. Isto vai, mutatis mutandis, i u sluaju da je Ae(t1) istinito u realnom svetu. Tada bi, naime, aktualnost sveta u kojem je Ae(t1) istinito inila svet u kojem bi Ae(t1) bilo isinito nedosezivim iz bilo kojeg segmenta realnog sveta. Stvar se oigledno moe reiti jedino promenom neke od dve pretpostavke koje smo dosad prihvatali, a to u sluaju definisanja unutarsvetske nunosti nije predstavljalo problem. Naime, ili moramo odbaciti pretpostavku o jednom realnom svetu, ili moramo redefinisati relaciju dosezivosti tako da ona prestane da bude realacija ekvivalencije. Sledei dijagram odgovara promeni prve od dve pretpostavke.

Ae(t1)

t1

Ae(t1)

t1

Pune linije kojima su oznaeni svetovi u kojim su Ae(t1) i Ae(t1) istiniti ukazuje na to da su oba ova sveta realna, dok to to su linije kojima je taka B s njima povezana pune ukazuje da su oba ova sveta doseziva iz nekog segmenta realnog sveta koji se zavrava u taki B. Vano je uoiti da ravanje u taki B ne mora (mada moe) da bude ravanje svetskih linija na dijagramu Minkovskog. Naime, ravanje o kojem je ovde re, a koje obezbeuje realnost svetovima u kojima je Ae(t1), odnosno Ae(t1), istinito mora da vai i u sluajevima gde jo nije dolo da ravanja svetskih linija, jer svaki dosezivi

187

svet treba da bude segment nekog realnog sveta. Dva sveta, jedan u kojem je Ae(t1) i drugi u kojem je Ae(t1) istinito, mogu oba biti doseziva do kraja intervala t1, poto istinitost iskaza Ae(t1) moe da onemogui i neto to se dogodi pred sam kraj intervala t1, to jest u nekom, koliko god kratkom, intervalu koji je u t1 ukljuen. Zato, u stvari, i ne postoje samo dva realna sveta u kojima je Ae(t1), odnosno Ae(t1), istinito, ve klasa beskonano mnogo takvih svetova. Ovo reenje, dakle, zahteva jedno vrlo neprirodno shvatanje realnosti, i na njemu se moda ne bih ni zadravao da ono nije u skladu s modalnim realizmom Davida Luisa, 195 koji je opet, sa svoje strane, srodan sa Everetovom interpretacijom kvantne mehanike, 196 koja u poslednje vreme dobija na popularnosti. Modalni realizam je ontoloki uasno obavezujue stanovite, jer se sve ono za ta priznamo da se realno moglo dogoditi realno i dogodilo u nekom svetu. Ono to uobiajeno smatramo realnim svetom razlikuje se od beskonano drugih realnih svetova samo po tome to je taj realni svet na. Nezavisno od ontolokih, postoje i isto metodoloki razlozi iz kojih treba razmotriti drugu mogunost, kojom bi se zadrala pretpostavka o jednom realnom svetu, jer ne izgleda da se o relanim mogunostima kao unutarsvetskim mogunostima ne bi moglo govoriti i u sluaju da postoji samo jedan realan svet. A ako to uspemo da uinimo, onda ne moramo tvrditi da postoji samo jedan realan svet, ali se ne moramo ni obavezivati na to da je svaki dosezivi svet realan. Reenje o kome e sada biti re ne zahteva redefinisanje same relacije desezivosti ve samo odustajanje od toga de je ona relacija ekvivalencije definisana na skupu svih segmenata realnog sveta. Videli smo da je ono to nam je stvorilo tekoe to to je realnost samo jednog od svetova, ili onog u kojem je Ae(t1) ili onog u kojem je Ae(t1) istinito, inilo onaj

188

drugi svet nedosezivim. I dok se reenje u duhu Luisovog modalnog realnizma sastoji u tome da se oba ova sveta uine realnim, pogledajmo ta se deava ako se oboma, kao dosezivima, porekne realnost. To, kao to emo odmah videti, ne znai da im se realnost porie tout court, ve se to ini s obzirom na segmente iz kojih su dosezivi.

Ae(t1)

t1

Ae(t1)

t1

Na perthodnom dijagramu su i krugovi i linije koje njima vode od take B nacrtani isprekidano zato da bi se ukazalo na to da se radi o dosezivim, i utoliko aktualizibilnim, ali ne i aktualnim svetovima. Njihov modalni status je ravnopravan, i utoliko imamo pravo da ih smatramo jednako dosezivim, zbog ega, barem na segmentima realnog sveta pre B, smemo tvrditi Ae(t1) Ae(t1). Ali ta je sa samima Ae(t1) i Ae(t1), ako se tvrde na nekom segmentu realnog sveta pre B? Ni Ae(t1) ni Ae(t1) ne moe biti istinito simpliciter, bar na bilo kojem segmentu pre take B, jer ni svet u kojem je Ae(t1) istinito ni svet u kojem je Ae(t1) istinito nisu aktalni ve samo aktualizibilni. Dakle, Ae(t1) i Ae(t1) mogu biti istiniti samo u kvalifikovanom smislu, ako se naime kae u odnosu na koji dosezivi svet se o njihovoj istinitosti govori. No ba zbog toga nije neophodno uiniti ono to je 1920. godine, opisujui slinu situaciju, predloio Lukaievi u svom uvenom rektorskom govoru. 197 Naime, Lukaievi je predloio odbacivanje principa bivalencije, i to je bio datum kada su, ako ne roene, ono bar zaete polivalentne logike. Ali Lukaievi nije imao na raspolaganju semantiku moguih svetova.

189

Ovo to smo dosad rekli o drugom reenju predstavlja, naravno, samo prvu polovinu prie. Iako se, dok se o njima govori na segmentima pre B, unutarsvetske mogunosti ne odnose na aktualne svetove, one su kao realne povezane s realnim svetom ne samo po tome to se o njima govori iz realnog sveta, ve i po tome to e, posmatrano iz vremena posle t1, ili Ae(t1) ili Ae(t1) biti istinito simpliciter, poto je u tom vremenu jedan od svetova, ili onaj u kojem je Ae(t1) ili onaj u kojem je Ae(t1) istinito, aktualan, i kao takav segment je realnog sveta (vidi sledea dva dijagrama).
Ae(t1) Ae(t1)

t1

t1

Ae(t1)

Ae(t1)

t1 B B

t1

Dakle, ako je, posmatrano iz vremena posle t1, svet u kojem je Ae(t1) istinito aktualan, onda je svet u kojem bi Ae(t1) bilo istinito nedoseziv, i obrnuto, ako je, posmatrano iz vremena posle t1, svet u kojem je Ae(t1) istinito aktualan, onda je svet u kojem bi Ae(t1) bilo istinito nedoseziv. To pokazje zato relacija dosezivisti vie ne moe da bude relacija ekvivalencije definisana na skupu svih aktualnih svetova kao segmenata realnog sveta. Broj aktualizibilnih svetova vei je od broja aktalnih. Pri tom treba imati u vidu da to to jedan svet u kasnijem vremenu nije doseziv ne ukida njegovu dosezivost iz ranijeg vremena. Naime, i posle t1 je istinito da je, prema levom dijagramu, i svet u kojem je Ae(t1) istinito doseziv iz vremena pre B, kao to je istinito, prema desnom dijagramu, da je i svet u kojem je Ae(t1) istinito doseziv iz vremena pre B.

190

Da bismo formulisali aksiom kompletnog indeterminizma, moramo jo ispitati situaciju u vremenu posle B a pre potpunog isteka t1. 198 Aktualizibilnost sveta u kojem bi Ae(t1) bilo istinito moe biti iskljuena ve na bilo kojem poetnom segmentu intervala t1, ali, kao to smo napomenuli, moe biti iskljuena i neim to bi se dogodilo pred sam kraj intervala t1. Imajui to u vidu, aksiom kompletnog indeterminizma, koji emo oznaiti sa 11(in), treba da glasi ovako: 11(in). (tn)((AE(tm) AE(tm) tn tm (tk)(tntk tk tm (AE(tk)AE(tm)))) U ovom sluaju nam nije potrebna prividno slepa promenljiva, jer je odnos izmeu intervala tm, u kojem se dogaaj deava ili ne deava, i intervala tn, na kojem se AE(tm) AE(tm) tvrdi, specifikovan na desnoj strani ekvivalencije. Sada dolazimo do najvanijeg. U krajnje zanimljivom kontrastu prema situaciji iz prethodnog odeljka, gde je sistem temporalne logike dozvoljavao njegovu atemporalistiku reinterpretaciju, sada sistem koji ne sadri ni vremenske operatore ni vremenske predikate implicira realnost razlike meu vremenima, to znai da nam je neophodna pretpostavka da vreme tee! Jer jedino realnost toka vremena omoguava da u realnom svetu bude tano i ono to je predstavljeno sledeim dijagramom:
Ae(t1)

t1

Ae(t1)

t1

i ono to je predstavljeno jednim od sledea dva dijagrama:

Ae(t1) Ae(t1)

t1

t1

Ae(t1)
B B

191

Ae(t1)
B B

t1
B B

t1
B B

Srednjevekovni logiari upotrebljavali su izraz necessitas per accidens da oznae da je neto to samo po sebi nije nuno moe biti nuno iz akcidentalnih razloga. Nama bi vie odgovaralo da govorimo o nedosezivosti per accidens, jer jedan od svetova koji je bio doseziv, odnosno aktualizibilan, protokom vremena postaje nedoseziv. Dakle, ako elimo da govorimo o unutarsvetskim mogunostima, kao o svetu inherentnim, 199 ili realnim mogunostima, 200 klauzula praeter necessitatem iz Okamovog brijaa nee vie biti zadovoljena, pa smo utoliko ovlaeni da zahtevamo da se prizna realnost toka vremena. Naime, svet atemporalista nije samo lien realnih vremena, nego i realnih mogunosti, i ako stnanje u savremenoj fizici, kvantnoj mehanici na primer, zahteva da indeterminizam shvatimo ontoloki, onda moramo prihvatiti i realnost toka vremena. Shvatiti indeterminizam ontoloki znai prihvatiti da u realnom svetu pre intervala t1, ili, pod navedenim uslovima, i do isteka ovog intervala, nema niega to bi bilo iskaz Ae(t1) bilo iskaz Ae(t1) uinilo istinitim simpliciter. Oni su istiniti samo u odgovarajuim dosezivim moguim svetovima, od kojih u to vreme nijedan jo nije segment realnog sveta. 201 Atemporalisti gledaju na realni svet kao da on ve u celini pripada prolosti. Meutim, ne samo to nema razloga da se ovakav nain posmatranja prihvati -- ako nam potreba da govorimo o unutarsvetskim mogunostima nalae suprotno -- ve, prema estom aksiomu, ovaj nain posmatranja nee nikada biti opravdan, jer ne postoji poslednji interval vremena.

192

Tako smo, bavei se odnosom vrmena i modaliteta -- pod standardnim pretpostavkama (pace David Luis!) -- doli do toga da, makar u ime mogunosti ontolokog indeterminizma, prihvatimo realnost toka vremena.

Ontoloki rulet i realna vremena Dok aksiom 11(d) vai u svetu koji je potpuno deterministiki, aksiom 11(in) vai u svetu koji su potpuno indeterministiki. Naravno, svet moe biti, a bar na verovatno i jeste, delom deterministiki, delom indeterministiki. U tom sluaju deterministiki i indeterministiki aksiom ne mogu vaiti kao takvi, to jest u svoj svojoj optosti, ali se u sluaju svakog pojedinog dogaaja moe iskoristiti ili ono to deterministiki aksiom implicira kad je u pitanju deterministiki ili ono to indeterministiki aksiom implicira kad je u pitanju indeterministiki dogaaj. No dovoljno je da postoji samo jedan jedini indeterministiki dogaaj, pa da mora biti toka vremena. Tok vremena pak znai da je razlika meu razliitim vremenima realna. Sada emo opisati jedan neobian izum, 202 koji bi Bogu mogao da poslui kao neka vrsta asovnika koji bi mu govorio koji je dogaaj u nekom od realnih svetova sadanji. Pritom se treba setiti da mi prepostavku o vie realnih svetova nismo koristili za definisanje unutarsvetskih modaliteta, ali takvu mogunost nismo iskljuili. Pretpostavimo da se Bog nalazi izvan svetova koje je stvorio -- nezavisno od toga da li to treba da znai, kao kod Oklandera, 203 i izvan vremena -- i da postoje dva sveta koja se ni po emu ne razlikuju osim po tome to sadanji dogaaj u jednom nije i sadanji dogaaj u drugom. Na primer, dok se u jednom svetu ve ratuje nevidljivim avionima, u drugom se jo uvek koriste strele. Ali, na kraju krajeva, sve to se dogaa u prvom svetu desie se i u drugom. Prema principu identitas indiscernibilium,

193

ovakva dva sveta se, kao kod Melora, 204 i ne bi razlikovala, da zbog toga to nisu potpuno deterministika sama razlika u vremenima ne znai realnu razliku. To to se uprkos (bar deliminom) indeterminizmu istovetni dogaaji deavaju u oba sveta moe, na kraju krajeva, biti posledica iste sluajnosti: uvek se od vie aktualizibilnih svetova aktualiziju oni koji su u oba realna sveta istovetni. No ako realna razlika meu vremenima poiva na unutarsvetskim mogunostima, onda mora da bi Bog upravo razliku u pogledu ovih mogunosti, bez obzira na odsustvo svake druge realne razlike, mogao da iskoristi da odredi koje je stanje u svakom od ova dva sveta sadanje. Za opis rada ovakvog jednog Bojeg asovnika, a koji emo zvati ontoloki rulet, posluie nam sledai dijagram.

(0)

(1)

(2)

(3)

(4)

(5)

(6)

...

t5 t4 t3 t2 t1 t0

Neka su t0, t1, t2, vremenski intervali takvi da se svaki iji je indeks vei od nule nadovezuje na onaj iji je indeks za 1 manji od njegovog vlastitog indeksa. Neka ontoloki rulet pone sa radom u intervalu t0, i neka funkcionie tako to pokazuje 0 u t0, i onda redom brojeve 0, 1, 2, 3,, k, u sledeim intervalima, ali tako da, ako

194

pokae k u tn, u tn+1 moe da pokae samo 0 ili k+1, pri emu to ta e od ovoga dvoga pokazati nije niim predetrminirano. Tada je jasno da u intervalu t0 broj moguih ishoda u tn iznosi n+1, da u intervalu t1 iznosi n (ako je n > 1), da u intervalu t2 iznosi n-1 (ako je n > 1), i tako dalje, sve dok na kraju ne bude ravan jedinici. Ravanje mogunosti predstavljeno je, dakle, iskljuivo uz pomo B-serije. No zapitajmo se koji je broj mogunosti u, recimo, intervalu t7? Nema odgovora koji bi se na to mogao dati bez pozivanja na interval t0, ili interval t1, ili interval t2, ili, ili t7. Broj mogunosti je, naime, 8 u t0, 7 u t1, 6 u t2,, 2 u t6, 1 u t7 (kao i za svaki indeks koji je vei od 7). To znai da vreme realno tee kako se broj mogunosti smanjuje od 8 ka 1. A to vai za t7 vai, mutatis mutandis, i za svaki drugi tn (n > 0). Neogranieno funkcionisanje ontolokog ruleta implicira neogranieni tok vremena poev od t0. Funkcionisanje ontolokog ruleta ne zavisi od metrike, poto t0 moe biti dan, t1 sekunda, t2 minut, i tako dalje ad libitum. Tako bi Bog, koristei odgovarajui ontoloki rulet, mogao da kae da je tn sadanji dan (minut, sekunda, ili ta god ve) u datom realnom svetu, znajui samo da je k+1 broj moguih ishoda u tn+k, za k > 0, kao to mi, obrnuto, moemo zakljuiti da je k+1 broj moguih ishoda u tn+k na osnovu toga to sada opaamo neki dogaaj koji se javlja u tn (odnosilo se sada na dan, minut, sekundu, ili ta god ve). Kada, uporeujui dva sveta koja se inae ni po emu drugom ne razlikuju, Bog, na osnovu brojeva unutarsvetskih mogunosti koje mu pokazuju ontoloki ruleti, konstatuje da smo mi u 21. veku, a nai dvojnici u 4. veku pre nove ere, onda on otkriva raziku koja se odnosi isljuivo na vremena, pri emu ona postaju ono to su bila u prethodnom odeljku, kada smo skicirali sistem temporalne logike dogaaja: realna monadika svojstva dogaaja.

195

Tako smo, bavei se odnosom vremena i modaliteta, neoekivano povratili izgubljeni tok vremena, koji smo prethodno prognali iz realnog sveta koristei Okamov brija. Pomenuli smo ve da bi se za neophodnost toka vremena, odnosno realnost razlike izmeu vremena, mogli pozvati na indeterminizam kvantne nehanike, koji se smatra ontoloki nesvodivim, to jest, ne neim to poiva iskljuivo na naem neznanju. Libertarijanci, koji veruju u nesvodivost slobode nekih naih postupaka, moda bi se radije na to pozivali nego na kvantnu mehaniku. Protestantski teolozi bi se pak mogli pozivati na neophodnost da se ostavi mogunost za Boju intervenciju u istoriji. Mi kao filozofi moemo biti zadovoljni i samo time to smo otkrili da sam pojam svetu inherentnih mogunosti zahteva pretpostavku toka vremena. Za atemporaliste su sve mogunosti istog tipa, radilo se pritom o prostoru ili vremenu. Zato, suprotno Nikolasu Reeru, 205 Robin Lepedevin eksplicitno kae da budunost ne moe biti ontoloki ve samo epistemoloki neodreena. 206 Neto bi moglo biti drugaije boje, ali ono je ipak takvo kakvo je. Neto drugo se moglo dogoditi, ali se ipak dogodilo ono to se dogodilo. Atemporalisti ne mogu da naprave razliku izmeu 'moe biti i ovako i onako' i 'moglo je biti i drukije iako je tako kako je'. Zato oni i o indeterminizmu mogu govoriti samo u izvesnom specifinom smislu, koji je u odnosu na ono to predstavlja jezgro znaenja termina devijantan. Atemporalistika teorija implicara determinizam, dok indeterminizam u punom smislu te rei zahteva pretpostavku o toku vremena.

196

VREME I BESKONANOST

197

Da li je mogu beskonani a ogranieni compositum reale? Jedan od dva najvanija zakljuka prvog poglavlja ticao se trivijalnosti razlike izmeu aristotelovskog i kantorovskog sistema jednodimenzionalnog kontinuuma. No taj zakljuak nije mogao nita da nam kae o tome da li je samo vreme, posmatrano po sebi, compositum ideale, kako je to mislio Aristotel, ili je compositum reale, kako je to mislio Kantor. Da bi se ovo pitanje sa smislom postavilo bilo je potrebno proiriti sisteme kontinuuma monadikim predikatima, jer se tako pruala mogunost da se ispita ne samo to kojoj se vrsti entiteta svojstva primarno pripisuju -- takama i trenucima ili intervalima -- ve i da li je mogue da takva svojstva budu jednovremeno pripisana svim elementima kontinuuma. Na drugi najvaniji zakljuak bio je da, poto dozvoljavanje takve mogunosti vodi u velike tekoe, treba prihvatiti Aristotelovo shvatanje, po kojem su elementi kontinuuma samo njegovi potencijalni delovi, koji nikada ne mogu svi biti jednovremeno aktualizovani. Ve tada sam pomenuo da je problem beskonanosti moda od presudnog znaaja za ovo drugo pitanje. Razlog to emo se time tek sada pozabaviti sastoji se u tome to je, kao to emo videti, ovo pitanje, iako ima prostorni analogon, u svom najteem

198

obliku vezano za vremenski tok, a tok vremena je neto do ega smo bili stigli tek u prolom poglavlju. Ni beskonanost ne predstavlja problem dok se u igru ne uvede compositum reale, poto se kontinuum, ukoliko bi elementi njegove strukture bili samo potencijalni, iz njih ne bi ni sastojao. Dok se bar neki elementi ne smatraju aktualnim delovima, kontinuum se ne sastoji ni iz dva dela, a onda, a fortiori, ni iz beskonano mnogo delova. Problem beskonanosti se svodi na pitanje da li se neki ogranieni compositum reale moe sastojati iz beskonano mnogo delova. Mi emo ovaj problem prvo razmotriti u varijanti u kojoj se on odnosi na prostorni compositum reale, da bismo jasnije sagledali koje dodatne tekoe nastupaju u sluaju njegovog vremenskog analogona.

Finitizam versus infinitizam u odnosu na ogranieni prostorni compositum reale U prostornoj varijanti problema pitanje se svodi na to da li se jedno ogranieno telo, pod pretpostavkom da je prostor koji zauzima arhimedovski, moe sastojati iz bekonano mnogo delova koji se jedni na druge nadovezuju, a od kojih su svaka dva susedna heterogena u fizikom smislu. 207 To to je prostor arhimedovski znai, kao to smo videli, da u njemu nema beskonano malih veliina, kao to ih ni u kantorovskom ni u aristotelovskom sistemu ni nema, a za to da svaka dva susedna dela budu heterogna u fizikom smislu dovoljno je da su im pripisana razliita nerelaciona svojstva. To pak znai da su nam za konstrukciju primera dovoljna dva takva svojstva, poto se ne iskljuuje mogunost da je heterogenost obezbeena time to se svojstva naizmenino smenjuju. Mi emo takva dva svojstva zvati 'zeleno' i 'crveno', pri emu to ne znai da je re o bojama, ve o nekim nerelacionim svojstvima materije, koja e moda jednom biti i otkrivena,

199

a za koje vai da se mogu pripisati svakom, ma koliko malom, deliu materije, nezavisno od okoline (ova svojstva, dakle, nisu holistika). Nevano je ta bi o takvim svojstvima rekli sledbenici poznog Vitgentajna, 208 ili fiziari zaokupljeni svojim teorijama, 209 i to ne samo zbog toga to ni jedni ni drugi naelno ne mogu da iskljue mogunost da ovakva svojstva postoje, ve pre svega zato to e infinitisti takva svojstva i onako rado doekati, 210 a finitizam ovde neemo braniti pozivanjem na obian jezik ili tekue naune teorije. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je, uz prihvatanje prethodnih pretpostavki, bitka za finitizam ve unapred izgubljena, poto sledei ogranieni a beskonani compositum reale izgleda oigledno mogu (vidi dijagram).

red

green

red

etc.

Naka se neko telo sastoji iz 'crvenih' i 'zelenih' paralelepipeda koji se naizmenino jedni na druge nadovezuju, pri emu je, gledano s leva na desno, svaki naredni dvostruko tanji od prethodnog. Drugim reima, ako je prvi levi paralelepiped 'crven' i dugaak pola metra, drugi je 'zelen' i digaak etvrt metra, trei 'crven' i dugaak osminu metra, i tako redom. Unutar samo jednog metra bie smeteno beskonano mnogo ovakvih paralelepipeda. Naime, kada se pitamo o broju ovako poreanih paralelepipeda unutar jednog metra, nijedan konaan broj ne moe da slovi kao odgovor, jer iza svakog n-tog paralelepipeda se nalazi i sledei, dvostruko tanji od njega. A ako nijedan konaan broj ne moe da slovi kao odgovor, onda to valjda mora da znai da je paralelepipeda beskonano mnogo.

200

Pretpostavimo, meutim, neto to s prethodnim pretpostavkama i celom konstrukcijom primera ni u emu nije inkompatibilno, naime, da je po oi opasno gledati u pravcu 'crvenih' a bezopasno gledati u pravcu 'zelenih' stvari, i da je, uz to, svaki 'zeleni' paralelepiped, ma koliko tanak bio, dobar tit za oi, ako je njime potpuno zaklonjena 'crevena' stvar. Da li je, onda, opasno ili bezopasno gledati u pravcu ovakvog jednog dela s desne strane (vidi prethodnu sliku)? Poto se posle svakog 'zelenog' paralelepipeda (gledano s leva na desno) nalazi jedan 'crveni', trebalo bi da je opasno gledati prema datom telu na opisani nain. No, isto tako, iza svakog 'crvenog' paralelepipeda nalazi se jedan 'zeleni', odakle bi sledilo da nije opasno posmatrati telo na opisani nain. Drugim reima, poto je svaki 'zeleni' paralelepiped zaklonjen nekim 'crvenim', a svaki 'crveni' isto tako zaklonjen nekim 'zelenim', trebalo bi da je gledati prema telu s desne strane i opasno, i bezopasno, ili, ni opasno, ni bezopasno! Da li se ovaj paradoksalni zakljuak moda moe nekako protumaiti tako da prestane da bude paradoksalan? Teko da bi se to ikako moglo uiniti, poto otpada mogunost da 'crveno' i 'zeleno' proizvedu na desnoj strani tela neko superponirano svojstvo (koje bi gledanje ostavilo opasnim, uinilo ga bezopasnim, 'poluopasnim', 'manje opasnim', ili svejedno kakvim). Naime, raspored paralelepipeda je takav da nikad ne dolazi do njihovog preklapanja, ili do toga da se neki 'crveni' i neki 'zeleni' paralelepiped zavre na istom mestu. A pozivanje na neto izmeu tela i oiju posmatraa bilo bi pozivanje na neto akcidentalno, to bi se uvek moglo otkloniti. Jedino to infinitistima ostaje na raspolaganju jeste da zabrane samo pitanje. 211 Poto bi smislenost pitanja otkrila protivrenost, proglasimo samo pitanje besmislenim! Naravno, ovakvo reenje predstavlja ad hoc primenu definicionalnog 'fiat!' u najgorem smislu rei.

201

Zato, umesto da pribegnemo ovakvoj neprihvatljivoj straregiji, treba jednostavno da prihvatimo da prethodni primer, suprotno prvobitnom oekivanju, predstavlja, u stvari, reductio ad absurdum infinitistike teze, po kojoj je mogue da neki compositum reale bude i ogranien i beskonaan. Lako je, naime, videti da apsurd koji smo otkrili moe uvek da se ustanovi, bez obzira na koji nain su aranirani heterogeni delovi nekog ogranienog tela, ako njihov broj treba da je beskonaan. Ali, sada infinitisti mogu da krenu u kontraofanzivu. Zar mi nismo prihvatili da nijedan konaan broj ne moe da slovi kao valjan odgovor na pitanje o broju paralelepipeda araniranih na opisani nain? Na ovo pitanje, meutim, postoji vrlo plauzibilan odgovor. 212 Ono to smo prihvatili samo je to da nijedan odreeni broj ne moe da se navede kao broj od kojeg broj paralelepipeda ne bi mogao biti vei, bez implikacije da paralelepipeda moe biti vie nego konano i u jednom pojedinanom sluaju. Naime, to to paralelepipeda moe uvek biti vie nego to ih je i u jednom pojedinanom sluaju ne znai da ih moe biti beskonano i u jednom pojedinanom sluaju. Odbijanje infintistike teze moe se iskazati i tako to e se rei da u ogranienom prostoru jednostavno nema dovoljno mesta za beskonano mnogo heterogenih delova. A to to matematiari opravdano govore o beskonano mnogo podintervala nekog ogranienog intervala ne poiva samo na tome to u njihovom svetu nema 'crevenog' i 'zelenog' nego, u krajnjoj liniji, na tome to oni ne govore o pojedinim sluajevima u kojima bi delovi bili ti-i-ti, ve govore o delovima koji bi mogli biti delovi u bilo kojem pojedinanom sluaju. Ali ti delovi su potencijalni, i ne mogu nikad svi jednovremeno biti aktualni. Koliko god bio prihvaen i predstavljao dominirajue shvatanje, 213 infinitizam je naposto pogrean. Pritom je, kao to vidimo, pogreno i pozivanje infinitizma na

202

matematiku. Nije problem u samoj matematici, kao da bi matematika bila pogrena ako infinitizam ne bi bio ispravan. Stvar je u tome to su pogreni kako infinitistiko tumaenje smisla matematikog infinitizma tako i na tome zasnovana ekstrapolacija na sluajeve u kojima se radi o neemu to je compositum reale. Da bismo rasvetlili istorijski kontekst u kome je ova dvostruka greka napravljena, razmotrimo dva pogleda na istoriju matematike za koja se moe rei da su obeleila i filozofiju matematike dvadesetog veka. Vajertrasu, osim zbog toliko toga drugog, pripada slava i zbog toga to je prvi definisao funkciju koja je svuda kontinuirana a nigde diferencijabilna. 214 Analitiki oblik ove funkcije je f(x)= n= 0 bncos(anx) (pri emu je a neparan ceo broj, a b pozitivna konstanta manja od 1, tako da je ab<1+3/2). To to ova funkcija, iako kontinuirana, nije nigde diferencijabilna trebalo bi da znai da njen grafik predstavlja kriva koja ni u jednoj taki nema tangentu. Od vremena Vajertrasa definisane su jo mnoge druge neobine krive, kao fon Kohova, Peanova ili Sjerpinskova (kojima sam se bavio u prethodnoj knjizi). 215 Za nae sadanje svrhe bie, meutim, dovoljan i segment funkcije koja, u tom segmentu, nije diferencijabilna samo u jednoj jedinoj taki. Definiimo funkciju f(x) tako da je f(x) = xsin1/x za 2/ x < 0 i 0 < x 2/, a f(x) = 0 za x = 0. Ova funkcija je kontinuirana na celom intervalu izmeu 2/ i 2/, ali nije diferencijabilna u taki (0, 0). To bi znailo da u toj taki kriva koja je njen grafik nema tangentu (vidi dijagram).

203

Analitika definicija prethodne funkcije nije sporna. Ono to je sporno tie se samo pitanja da li je geometrijski entitet definisan takvom funkcijom neto to bi moglo potojati u realnom svetu. Karl Menger je tvrdio da, ako neka re ima znaenje u svakodnevnom ivotu koje je preciznije definisano u nauci -- u ovom sluaju matematici -- onda nema razloga da se svakodnevno i nauno znaenje smatraju kontradiktornim. 216 Slaui se s Mengerom, Fridrih Vajsman je eksplicitno tvrdio da shvatanje po kojem je linija granica izmeu dve raznobojne povrine ne protivrei shvatanju po kojem su linije svi entiteti koji su jednodimenzionalni i kontinuirani shodno analitikoj definiciji odgovarajue matematike funkcije. 217 Slino tome, on je tvrdio da i ordanova, a u stvari jo Ksenokratova definicija, po kojoj je linija neto to bi moglo nastati kretanjem take po ravni, takoe ne protivrei shvatanju po kojem su entiteti definisani nediferencijabilnim funkcijama krive. 218 Prema Mengerovom i Vajsmanovom shvatanju, u istoriji matematike nema diskontinuiteta kada je re o tome ta su krive, poto su navodno jo od doba starogrke matematike jednodimenzionalnost i kontinuiranost bili nuni i dovoljni uslovi za to ta e se smatrati krivom. Jedino je re o tome da su matematiari nekada bili u 'rajskom stanju neznanja', kako se izrazio Feliks Klajn, pa govorei o kontinuiranosti nisu rezlikovali 'dobro' i 'zlo', to jest diferencijabilne i nediferencijabilne funkcije. 219 Po ovom shvatanju definisanje nediferencijabilnih funkcija predstavlja otkrie novih krivih, pri emu se sam pojam krive nije promenio. Suprotno shvatanju Mengera i Vajsmana, Hans Han, stvarni osniva Bekog kruga, smatrao je da je otkrie nediferencijabilnih funkcija dovelo do redefinisanja i samog pojma krive, pri emu je moralo doi i do prestanka pozivanja na intuiciju, jer nam ona u novim sluajevima vie ne moe biti od koristi. 220 Kriva je jednostavno

204

svaki jednodimenzionalni entitet implicitno definisan nekom analitikom definicijom kontinuirane fukcije. Mislim da Hanovo shvatanje, a ne Mengerovo i Vajsmanovo, odgovara istorijskim injenicama, iako mi je Hanov filozofski zakljuak neprihvatljiv. Da su Mengerovo i Vajsmanovo shvatanje pogreni pokazae nam odmah primer segmenta nae sinusne funkcije, koja je nediferencijabilna u taki (0, 0), jer se lako moe videti da dve navedene definicije krive, po kojima je ona granina linija raznobojnih povrina, odnosno neto to bi moglo nastati kretanjem take u ravni, nisu koekstenzivne s treom, koja krivu definie iskljuivo analitiki. Pretpostavimo da bog -- ovoga puta nam je dovoljan Zevs -- eli da nacrta grafik koji bi odgovarao segmentu date sinusne funkcije. On bi za to mogao da se koristi izvesnom mainom koja, u skladu sa prvom od dve definicije koje Vajsman prihvata, ostavlja jednodimenzionalni trag kao granicu izmeu raznobojnih otisaka koje, kretanjem u jednom od pravaca linije dodira, proizvode dva potpuno priljubljena, neogranieno elastina i meusobno raznobojna tela. 221 Pretpostavimo da Zevs grafik crta s leva na desno i da je nekako stigao do take (0, 0). Kako on treba da nastavi sa crtanjem? Da mainu pokrene du x-ose, to bi bilo oigledno pogreno, jer nijedan segment krive ne treba da se poklapa sa bilo kojim segmentom x-ose. Da se zaputi u prvi kvadrant bilo bi takoe pogreno, jer prema definicije funkcije ne postoji prvi, ma koliko kratki, segment koji od take (0, 0) kree nagore. Iz slinog razloga bi bilo pogreno usmeriti mainu prema etvrtom kvadrantu. Ali kako se onda uopte moe dalje crtati grafik, koji treba da bude smeten u prvom i etvrtom kvadrantu, kad se, poev od take (0, 0), ne sme krenuti ni u jednom pravcu koji vodi u prvi i etvrti kvadrant?

205

Odgovor se, naravno, kao i u sluaju tela sastavljenog od 'crvenih' i 'zelenih' paralelepipeda, sastoji u tome to grafik date funkcije nije objekat koji bi mogao pripadati realnom svetu, poto je definisan s obzirom na potencijalne oscilacije, iji broj ne moe biti beskonaan ni u jednom pojedinanom sluaju. No za opovrgavanje Mengerovog i Vajsmanovog shvatanja dovoljno je samo to to tri definicije nisu koekstenzivne, te je Han u pravu kada tvrdi da je i sam pojam krive redefinisan. Nevolja s Hanovim shvatanjem je u tome to je on, kao tipini predstavnik logikog empirizma, tako suzio pojam egzistencije da pitanje o tome da li bi neto moglo postojati u realnom svetu nije moglo zavisiti od filozofskih argumenata. Naime, pitanje egzistencije u potpunosti je preputeno matematiarima i fiziarima. Od doba Hilberta, u matematici se o egzistenciji govori na dva naina. 222 Jedan je sasvim trivijalan i tie se takozvane unutarnje egzistencije. Ako se unutar jednog aksiomatskog sistema moe dokazati neko tvrenje koje poinje egzistencijalnim kvantifikatorom, onda postoji ono na ta se odgovarajue egziszencijalno tvrenje odnosi. Pitanje spoljanje egzistencije ispostavilo se teim nego to je to Hilbert mogao da sluti, ali se, u svakom sluaju, svodi na pitanje neprotivrenosti nekog aksiomatskog sistema ili formalne teorije, poto sistem ima model ako i samo ako je neprotivrean. To znai da je, u matematikom pogledu, postojanje nediferencijabilnih krivih obezbeeno ve neprotivrenou njihovih analitikih definicija. 223 Osim ova dva smisla u kojem se govori o egzistenciji, Han je doputao jo samo pitanje koji od objekata ija je egzistencija matematiki zagarantovana de facto postoji u realnom svetu, to je pak, kao aposteriorno pitanje, u potpunosti prepustio fiziarima. Tako nije ostalo mesta za pitanje da li ovi ili oni objekti ija je egzistencija matematiki zagarantovana uopte mogu postojati u realnom svetu.

206

Mislim da dananja rasprostranjenost infinitizma poiva na tome to su filozofi, drei se ovakvog shvatanja, poeli da se toliko udvaraju matematiarima da su esto postajali vei katolici od pape. U jednom pismu Malbranu Lajbnic je rekao da su matematiari uvek imali potrebu da budu filozofi, kao to su i filozofi imali potrebu da budu matematiari. 224 Ali on pritom svakako nije mislio da nema razlike izmeu matematike i filozofije. Kao znaajnu istorijsku reminiscenciju na Lajbnica moemo navesti to to je veliki David Hilbert, koji je kao matematiar prihvatio 'raj u koji nas je uveo Kantor', kao filozof bio finitista, ne verujui u mogunost da u svetu postoji ogranieni a beskonani compositum reale. 225 Imajui u vidu ishod spora izmeu finitista i infinitista, mislim da se moe rei da filozofi ne samo to ne moraju nego ni ne smeju da prihvate podelu rada koju je predloio Han, a koja je, po mnogo emu, obeleila filozofiju dvadesetog veka, bilo zbog uzdranosti filozofa bilo zbog njihovog okretanja glave na drugu stranu (to je, svakako, bilo potpomognuto i drugim razlozima). Generalno uzev, matematiari su, kad je u pitanju ono to bi u realnom svetu moglo da postoji, suvie liberalni, kao to su fiziari suvie dogmatini. Naravno, filozofi, koji na ovo pitanje treba da odgovore, mogu svoj posao raditi loe, to je najee i sluaj, zbog ega su matematiari i fiziari pozvani da im pomognu. Ali kad se takvim jednim pitanjem pozabave, oni moraju postati filozofi. Profesionalni muziar moe bolje kuvati od profesionalnog kuvara, ali kad kuva, on je kuvar.

Problem beskonanih procesa koji se odvijaju u ogranienom vremenu Prihvatanje finitistikog reenja problema u sluaju ogranienog tela ne znai da se time automatski reava i problem vezan za pitanje beskonanosti aktualno izdiferenciranih faza nekog procesa koji se odvija u ogranienom vremenu. U stvari,

207

ova varijanta problema, koja je vezana za vreme, predstavlja pravi izazov za finitizam, jer se, ako se prihvati postojanje toka vremena -- to smo mi to na kraju prihvatili -broj aktualnih faza poveava korak po korak, tako da se ne vidi, bar na prvi pogled, kako bi se mogla koristiti strategija razlikovanja pojedinanih sluajeva, u kojima bi broj aktualnih faza bio konaan, i skupa potencijalnih faza, kojih je uvek vie nego u bilo kojem pojedinanom sluaju. 226 U cilju operacionalizacije problema odvijanja beskonanih procesa u ogranienom vremenu smiljene su razne 'beskonane maine', poput Vjlove maine, 227 Blekovih transportnih maina, 228 Tomsonove lampe, 229 -maine, 230 i drugih. Ovim mainama sam se detaljno bavio u prethodnoj knjizi, 231 pa u ovde, umesto njih, iskoristiti jednu staru verziju problema, koja se nalazi kod Aristotela, da bih je, u dopunjenom obliku, iskoristio za definisanje i analizu problema. Komentariui Zenonovu drugu kinematiku aporiju, koju je nazvao Ahil, Aristotel navodi i varijantu paradoksa koja se sastoji u tome to bi se za trkaa, da bi stigao na cilj, moglo rei da je prinuen da prebroji sve deonice puta ija se duina smanjuje geometrijskom progresijom, jer s njima trei dolazi u dodir. 232 Sam Aristotel nije u tome video neku veu tekou, jer su po njemu i faze kontinuiranog kretanja i delovi samog puta, bar od neke take, samo potecijalni a ne i aktualni. Drugim reima, po Aristotelu se kretanje ne moe prikazati onako kako je to predvieno navedenom verzijom paradoksa. Meutim, moda je nepoznati autor ove varijante Ahila imao u vidu neto mnogo dublje, preko ega je Aristotel olako preao. Sloimo se s Aristotelom da se samo Ahilovo kretanje, kao kontinuirani proces, ne moe pravilno predstaviti na predvieni nain. 233 To, meutim, ni najmanje ne spreava Zevsa da, dok tri paralelno s Ahilom, 234 ne uini upravo ono za ta se u navedenoj varijanti, makar i pogreno, kae da mora uiniti Ahil (vidi sliku).

208

Naime, dok prelazi prvu polovinu puta, Zevs konstatuje da je to prva deonica, dok prelazi polovinu preostalog dela puta konstatuje da je to druga deonica, dok prelazi sledeu polovinu preostalog puta konstatuje da je to trea deonica, i tako redom. Ako tako nastavi da neogranieno postupa, Zevs, kako se ini, nee moi da stigne na cilj a da ne izbroji beskonano mnogo deonica puta, koje su, sa svoje strane, aktualizovane time to im je Zevs dodelio jedan redni broj. Tako izgleda da ovako formulisana verzija Ahila ujedno dovodi u pitanje i finitistiko reenje prostorne varijante problema. Ni u ovom sluaju neemo pribei reavaju problema pozivanjem na razloge akcidentalne prirode, koji bi se u ovom sluaju ticali onoga to je Rasel (u slinom kontekstu) nazvao 'medicinskim ogranienjima'. 235 Neemo, naime, dovoditi u pitanje mogunost postojanja jednog bia s moima koje u ovom primeru treba da ima Zevs, jer se on od nas smrtnika, po pretpostavci, ne razlikuje ni po emu drugom osim po tome to mu se neogranieno sniava perceptivni i aperceptivni prag. Dovoditi mogunost tako neega u pitanje bilo bi isto to i dovoenje u pitanje 'crvenog' i zelenog' svojstva u primeru iz prethodnog odeljka, to bi bilo ravno porazu. Za takvo 'lako reenje' nije onda trebalo troiti papir ni za pretodnih nekoliko strana.Takvim presecanjem Gordijevog vora se ceo problem vezan za beskonanost moe uvek ve na poetku otkloniti.

209

Meutim, to to verzija problema s kojom smo suoeni predstavlja izazov za finitizam ne znai da ona ne suoava i infinitizam s novim tekoama, pored onih nasleenih iz prostorne varijante problema. Dodatna, rekao bih nepremostiva, tekoa za infinitizam sastoji se u tome to se Zevsovim brojanjem konanost broja izbrojanih deonica rekurzivno odrava, i to se te konanosti Zevs korak po korak ne moe osloboditi. 236 A brojanje se upravo odvija korak po korak. Ova tekoa je u ovom sluaju infinitizmu imanentna, jer se ne radi samo o kardinalnim brojevima, koji govore o moi skupa izbrojanih deonica, ve i o ordinalnim brojevima kojima su deonice oznaene. 237 Po samoj teoriji ordinalnih brojeva ne moe se neogranienim produavanjem niza konanih ordinala nikad dostii neki beskonaan ordinal, bio to ordinal ili ma koji od ovoga konano puta manji beskonani ordinal. 238 Nije, dakle, problem u tome ta e nam Zevs na kraju puta rei o ukupnom broju deonica, ve je problem u tome to se ne vidi kako bi, ako nastavi s brojanjem, uopte do kraja puta mogao stii.

Finitizam, tok vremena i nedostina budunost To to ne moemo razjasniti kako bi Zevs, ako neogranieno produi da obeleava deonice puta na opisani nain, uopte mogao stii do kraja puta moe nas navesti da posumnjamo da e on ikada i stii na cilj. S jedne strane bi poricanje mogunosti da Zevs ikada stigne na cilj pod datim uslovima bio najdirektniji i najprirodniji odgovor na tekoe s kojima se suoavaju i finitizam i infinitizam, mada je takvo reenje neto to oveku poslednje padne na pamet, jer, s druge strane posmatrano, izgleda suvie oigledno da e vreme kada bi Ahil trebalo da stigne na cilj pre ili kasnije istei, a onda i Zevs, koji se, po pretpostavci, kree paralelno s Ahilom, nee imati da bude gde drugde nego na cilju. Ispitajmo celu situaciju detaljnije.

210

Problem sada vie ne bi bio vezan za beskonanost koraka koje bi Zevs morao da napravi, jer ako on, izvravajui dosledno svoj zadatak, nikada ne bi ni stigao na cilj, onda ni koraka, odnosno obeleenih deonica puta, nikada ne bi moralo da bude vie nego konano. Problem je u tome to su Ahil i Zavs svoju sudbinu vezali jedan za drugoga, tako da bi Zevsov neuspeh da stigne na cilj povlaio za sobom i Ahilov, dok bi samo Ahilovo prispee na cilj pokazalo da je Zevs svoj zadatak mogao da izvri. Ali da li ovo poslednje mora da bude tano? Ako je tano da Zevs ne moe da stigne na cilj pod pretpostavkom da neogranieno nastavlja da obeleava deonice puta, onda to to je Ahil, pa samim tim i Zevs, stigao na cilj , povlai za sobom da Zevs svoj zadatak nije izvrio. Naime, ako je vreme potrebno da se stigne na cilj isteklo, onda situacija postaje potpuno istovetna s onom u kojoj smo se pitali o broju 'crvenih' i 'zelenih' paralelepipeda smetenih unutar ogranienog prostora. I kao to je tamo broj paralelepipeda u svakom sluaju konaan, iako je mogao da bude vei nego to u bilo kom konkretnom sluaju de facto jeste, tako je ovde broj obeleenih deonica u svakom sluaju konaan, iako je mogao da bude vei nego to je u bilo kojoj konktretnoj trci de facto bio. Tako kao jedini problem ostaje sjuaj kad Zevs od izvrenja svog zadatka nikada ne odustane, poto ta situacija, prema reenju koje proveravamo, povlai za sobom da ni Ahil nikada nee stii na cilj. Meutim, moda je ovaj problem psiholoke a ne principijelne prirode. Naime, mi ivimo u svetu u kojem ne prisustvujemo, niti bismo iz 'medicinskih razloga' ikada i mogli prisustvovati, beskonanom procesu koji se odvija u ogranienom vremenu, tako da, i kad elimo da stvari posmatramo iz Zevsove perspektive, mi ih u stvari posmatramo iz Ahilove. No, uloimo napor i pokuajmo da se do kraja uivimo u to kako stvari izgledaju Zevsu dok neogranieno produava da obeleava deonice puta. Bez obzira na sve krae trajanje vremenskih

211

intervala u kojima se nove i nove deonice prelaze, Zevs u stvari, za vreme kretanja prema cilju trke, vodi jedan beskrajan ivot, poto broj vremenskih intervala kojih e on biti svestan nije ogranien. Ako ve moe da broji i obeleava deonice, on isto tako moe da tokom tih njegovih nebrojenih 'dana' jede, pije, vodi ljubav i baca gromove (koje smrtnici, dodue, nikada ne bi mogli da percipiraju kao razdvojene dogaaje). Beskrajan ivot se moe iveti i u ogranienom vremenu, samo to vreme onda nikad nee istei. Da bi to vreme isteklo, bilo bi potrebno da istekne cela beskrajna budunost, to je, naravno, nemogue. Tako se problem sam od sebe reava ako imamo dovoljno 'crne ui' da se uivimo u Zevsovu situaciju. Treba primetiti da nijedno tree lice ne bi moglo, iz logikih razloga, da bude svedok i Zevsovog neogranienog brojanja deonica puta i Ahilovog prispea na cilj. 239 Pretpstavimo da Hera, Zevsova ljubomorna ena, pone da pijunira svoga mua, ne bi li ustanovila ta on to radi sa Ahilom (ona bi, kao boginja, mogla da ima istu sposobnost neogranienog snienja perceptivnog i aperceptivnog praga koju, po pretpostavci, ima Zevs). Ona bi tim svojim pijuniranjem automatski ivela u Zevsovom svetu i, ako bi elela da doeka Zevsa na cilju, mogla bi se samo nadati da e on napustiti Ahila i odustati od neogranienog brojanja deonica njegovog puta. Iz prethodnog reenja ne sledi niti da je Ahilovo prispee na cilj nemogue niti da je Zevsovo brojanje deonica puta neto to se mora prekinuti. Sledi samo da nije mogia konjunkcija ove dve mogunosti. 240 U modalnoj logici iz A B ionako ne sledi (A B). Pretpostavimo sada da je u ast Ahilovog prispea na cilj pripremljena velika gozba. Oznaimo taj dogaaj sa e(tn). Poto je mogue da Zevs nee odustati od svog brojanja, mogue je i da i Ae(tn) i Ae(tn) ostanu zauvek istiniti samo u dosezivim moguim svetovima i da nikada ni jedno od njih ne postane istina o realnom svetu!

212

Naime, prema indeterministikom aksiomu, Ae(tn) Ae(tn) moe biti istinito na svim intervalima pre tn, to e u sluaju da Zevs ne odustanje od brojanja deonica puta i biti sluaj. I Ae(tn) i Ae(tn) e tada pripadati nedostinoj budunosti. Moglo bi se pomisliti da e onda ipak Ae(tn) biti istina o realnom svetu. Meutim, rei to bilo bi pogreno, poto se u indeterministikom svetu ne sme uzimati u obzir samo ono to se dogaa ve i ono to bi se moglo dogoditi, a Zevs bi uvek mogao prestati da se inati i omoguiti vrmenu da istekne, a time i gozbi da se odri. Setimo se sada da smo, prihvatajui oslabljeni Lajbnicov zahtev, dopustili da se govori o praznom vremenu, i da smo tavie dozvolili da se metrika realnog sveta na to vreme ekstrapolira. Sada vidimo da takvu ekstrapolaciju ne smemo dopustiti kada je u pitanju tok vremena. Naime, u sluaju da Zevs ne odustane od svog brojanja, vreme u kome gozba treba da se odri ostae zauvek prazno, dok e de facto beskrajno tei unutar intervala u kojem se trka odvija. Drugim reima, u sluaju toka vremena treba prihvatiti Lajbnicov zahtev u njegovoj jakoj formi. Treba takoe prmetiti da bi vreme moglo ostati prazno i kada bi, recimo, prispeem Ahila na cilj svet prestao da postoji. Ali u tom bi sluaju Ae(tn) postalo istinito simpliciter, kao uostalom i svako drugo tvrenje kojim bi se negiralo da se posle Ahilovog prispea na cilj neto dogaa. Ono to je zanimljivo u sluaju neogranienog Zevsovog brojanja jeste to to bi isto ono vreme koje bi bilo prazno u sluaju kraja sveta i sada bilo prazno, samo bi se ivot, i to beskrajni, odvijao u ranijim intervalima, u kojima bi vreme neogranieno teklo. Rasistimo na kraju jo jednu stvar. Mi smo bitku za finitizam vodili, i nadam se dobili, uz prepostavke koje ine najvee mogue koncesije koje se infinitistima uopte mogu ponuditi (to smatram jedinim principijelnim filozofskim pristupom). Mitoloka i nauna fantastika u koju smo se pritom upustili posledica je samo toga to same

213

infinitistike pretpostavke to omoguuju. Iz svega prethodnog, meutim, nikako ne sledi da je verovatno da u realnom svetu ima procesa koji se neogranieno odvijaju unutar ogranienog vremena. Naprotiv, krajnje je neverovatno da takvih procesa ima, poto nam ivot stalno iznova svedoi da svako ogrenieno vreme na kraju istekne. Ali filozofija je, po svojoj prirodi, vrlo neobina stvar. Nekada je razlika izmeu krajnje neverovatnog i nemogueg mnogo znaajnija nego razlika izmeu krajnje verovatnog i krajnje neverovatnog. Iako se, bar shodno ponuenom reenju, neogranieni procesi u ogranienom vremenu u svetu u kojem ivimo ne odvijaju, oni su ipak, u principu, mogui, samo je zakljuak koji se odatle moe izvesti radikalno razliit od infinitistikog. Poto se prema infinitistima (zahvaljujui navodnom matematikom opravdanju) bekonani procesi mogu u potpunosti okonati u ogranienom vremenu (iako pojmovni razlozi koji se tiu beskonanosti i okonanosti govore suprotno 241 ), po njima je ne samo mogue nego i verovatno da takvih procesa u svetu de facto ima. Od ezdesetih godina prolog veka, kada je Adolf Grinbaum etablirao infinitizam kao zvanino prihvaeno stanovite, 242 njegovi su sledbenici samo smiljali ingeniozne primere ovakvih procesa koji bi navodno bili u skladu sa savremenom fizikom, ne pitajui se vie za naelnu mogunost da se beskonani procesi okonaju. Tako su Don Irman i Don Norton, aludirajui na poznati film Rene Klera (ne onaj na koji sam se ja u poglavlju o smeru vremena pozivao), naslovili jedan od svojih lanaka eksklamacijom 'Forever is a day!'. 243 Prema reenju do koga smo mi doli moglo bi biti samo obrnuto, mada s vrlo malim stepenom verovatnoe, da za neki odreeni dan vai: 'The day is forever!'.

Reenje problema zatvorenog vremena

214

Iako prihvatanje topologije koja dozvoljava postojanje praznog vremena (a to bi shodno zakljucima Drugog, Treeg i Sedmog poglavlja trebalo prihvatiti) uz istovremeno vezivanje toka vremena za jaku verziju Lajbnicovog zahteva (to smo upravo uinili u prethodnom odeljku) moe na prvi pogled delovati protivreno, to u stvari samo ukazije na to da o vremenu moemo govoriti i onda kada ono nema sve karakteristike koje u nekim sluajevima moe, ili ak mora imati (ako njegovo postojanje u naelu veemo za oslabljenu verziju Lajbnicovog zahteva). Naime, i ako prihvatimo da vreme bar nekad mora biti ispunjeno -- pri emu u bar delimimo indeterministikom svetu ono tada i tee -- o njemu moemo, poavi od toga perioda kada je ispunjeno, govoriti i onda kada nije ispunjeno i kada ne tee, a kada bi se u njemu mogli, ili su se mogli, desiti izvesno dogaaji. To neispunjeno, ili jo neispunjeno, vreme je dato in toto kao compositum ideale, ija su struktura i metrika potencijalnih delova odreeni strukturom i metrikom aktualno ispunjenog svetskog vremena. to je najinteresantnije, prihvatanje unutarsvetskih mogunosti, koje impliciraju postojanje toka vremena, namee pojmovni okvir u kojem se moe govoriti i o praznom vremenu, iako u praznom vremenu ne moemo govoriti o toku vremena. No ta da kaemo o sluaju zatvorenog vremenu, u kojem, po definiciji, nema praznog vremena? Kako u tom sluaju govoriti o razliitim unutarsvetskim modalitetima? Ako se setimo Eudemovog pitanja u vezi s nizom dogaaja za koje su ispunjeni svi uslovi razmatrani u Drugom poglavlju shodno kojima bismo te dogaaje mogli da smestimo u zatvoreno vreme, umesto da ih smatramo pripadnim ciklusima koji se ponavljaju u otvorenom vremenu, to bi i trebalo da uinimo ukoliko za sve te dogaaje vai da su deterministiki. Jer, kao to smo videli, deterministiki niz dogaaja ne zahteva tok vremena i ne omoguuje da se odredi njegov smer u

215

objektivnom, ekspirovskom smislu. Odsustvo objektivnog smera i toka vremena savreno odgovara topologiji kruga. Meutim, stvar drugaije stoji ukoliko je re o (bar delimino) indeterministikom svetu. Naime, unutarsvetski indeterminizam zahteva jo neispunjeno vreme i zato bismo -- bez obzira na akcidentalnu istovetnost ciklinog ponavljanja -- trebalo prihvatiti topologiju otvorenog vremena. Tako smo, neoekivano, uzimajui u obzir implikacije determinizma i indeterminizma s obzirom na smer i tok vremena, dobili odgovor na spor izmeu Rasela i Ejera u vezi s Lajbmicovim principom identitas indiscernibilium. 244 I tako se i u ovom poslednjem spornom sluaju pokazalo da pitanje izbora vremenske topologije nije subdeterminirano u Kvajnovom smislu. I ako se, na kraju, jo jednom setimo Niea i njegovog venog vraanja istog, moemo konstatovati da su njegova (bar implicitna) indeterministika opredeljenja nesaglasna sa zatvorenim vremnom, koje bi, kao to smo sugerisali, odgovaralo onome to zadovoljstvo 'eli' u Zaratustrinoj 'krunoj presmi'. Umesto Nieovom Zaratustri, zatvoreno vreme bi vie odgovaralo mitskom determinizmu Vagnerovog Prstena Nibelunga.

216

ZAKLJUAK

217

Pobrojmo, na kraju, najvanije razultate do kojih smo doli u prethodnim poglavljima, a koji su, u odnosu na veinu pitanja, u suprotnosti s onim za ta bi se moglo rei da predstavlja zateeno ili preovlaujue miljenje. 1. Suprotno kako miljenju koje se posle Kantora etabliralo kao standardno, a po kojem se vreme kao jednodimenzionalni kontinuum sastoji iz neprotenih trenutaka, tako i miljenju znatno malobrojnijih zagovornika nekada dominiraeg aristotelovskog shvatanja, po kojem se vreme sastoji iz (potencijalnih ili aktualnih) intervala, mi smo doli do toga da je razlika izmeu ova dva stanovita trivijalna kada je re o vremenu posmatranom po sebi i zabe. Naime, u generalizovanom smislu, koji smo formalno definisali, navedena shvatanja su, kada se iskau u obliku aksiomatskih sistema, i sintaksiki i semantiki samo trivijalno razliita, poto se svaka istina o modelu bilo kojeg od dva sistema moe izkazati na jeziku bilo kejeg od njih i, uz pomo definisanih pravila prevoenja, dokazati kao teorema u oba sistema.

218

2. Posle proirenja oba sistema predikatima koji oznaavaju svojstva fizikog sveta, a ime dva sistema prestaju da budu samo trivijalno razliita, sistem intervala, u kojem se svojstva primarno pripisuju intervalima, postaje prihvatljiviji od rivalskog sistema -- suprotno implicitnom miljenju fiziara i ekspliciranom miljenju veine filozofa dvadesetog veka -- dok se istine o trenutnim svojstvima, poput svojstva trenutne brzine, moraju preformulisati da bi bile prihvatljive. 3. Kao posledica tivijalnosti razlike izmeu sistema trenutaka i sistema intervala, svaka od raznih moguih topolokih struktura vremena moe se predstaviti bilo kojim od dva rivalska sistema, jer predstavlja ono to je u odnosu na njihovu razliku invarijantno. Ovaj injenica nije mogla ranije da bude utvrena, jer je za nju neophodan strogo definisani pojam trivijalne razliitosti formalnih teorija u generalizovanom snislu. 4. U skladu sa dananjim miljenjem, razne topologije vremena su se i pokazale konzistentne i prima facie prihvatljive pod uslovima koje smo precizno odredili. Meutim, suprotno Kvajnovoj tezi o subdeterminiranosti teorija u odnosu na injenice, pokazalo se da je bi upoznatost sa irim ili celokupnim poljem relevantnh injenica favorizavalo jednu odreenu topoligiju. 5. to se ontolokog statusa vremena tie, prihvatili smo Lajbnicovo shvatanje po kome karakteristike vremena zavise od toga kakav je fiziki svet i ta se u njemu dogaa. Meutim, kada je u pitanju samo postojanje vremena Lajbnicov princip smo prihvatili samo u njegovom oslabljenom obliku, jer smo zakljuili da u nekim sluajevima treba prihvatiti mogunost postojanja praznog vremena, mada je ono prazno samo u odnosu na vrmene koje je ispunjeno nekim dogaanjem u fizikom svetu.

219

6. Suprotno ne samo Lajbnicu nego i veini dananjih filozofa, zakljuili smo da prihvatljivost postojanja praznog vremena podrava usvajanje standardne topologije i u nekim sluajevima kada bi prima facie trebalo prihvatiti neku nestandardnu. tavie, ima razloga da se u nekim sluajevima prihvati i postojanje metrike praznog vremena. 7. U potpunosti smo prihvatili vladajue miljenje po kojem je vreme posmatrano po sebi metriki amorfno. Meutim, naveli smo razloge zato ne treba prihvatili dominirajue konvencionalistiko shvatanje, po kojem metrika vremena nije potpuno odreena samim fizikim svetom i onim to se u njemu dogaa, ve je zavisna od fizike teorije, koja se uvek moe usklaivati za nekom izabranom ili unapred zadanom metrikom. 8. Iako smo se sloili sa standardnim reenjem takozvanog paradoksa blizanaca, po kojem je razlika u ostarelosti blizanaca posledica promene referencijalnog sistema u sluaju onog koji se na kraju ispostavio relativno mlaim, nismo se sloili i sa standardnim nainom na koji se razjanjava kako to sledi iz specijalne teorije relativiteta. Razlozi moraju biti metrike a ne isto topoloke prirode, poto je pri formulisanju teorije relativiteta razika u metrici bila razlog za prihvatanje topologije razgranatog vremena, a ne obrnuto. 9. Kada je u pitanju smer vremena, sloili smo se sa opteprihvaenim shvatanjem po kojem vreme po sebi posmatrano nema smer. Sloili smo se i sa time da se na osnovu poznatih fizikih teorija smer vremena takoe ne moe odrediti. to se tie same relacije kauzaliteta, ija bi asimetrinost trebalo vremenu da da usmerenje, sloili smo se da u potpuno detrministikom svetu to ipak ne bi bilo tako, ali smo pritom ukazali na znaajnu razliku izmeu onih koji se pozivaju na mogunost retroaktivne uzronosti, ije bi prihvatanje

220

znailo da vreme ima dva objektivna smera, i onih koji tvrde da vreme uopte i nema objektivni smer. 10. Kada je re o toku vremena, pokazali smo kako se MakTagartov paradoks moe reiti pomou dvodimenzionalne reprezentacije istorije sveta, odakle sledi da se atemporalisti, koji poriu realnost razlike izmeu prolosti i budunosti, ne mogu pozivati na pomenuti paradoks. tavie, formulisali smo i sistem temporalne logike dogaaja, za koji smo dokazali da je konzistentan, a u kojem se koriste i datumi i predikati koji oznaavaju razliita vremena kao monadika svojstva dogaaja. Meutim, pokazali smo isto tako kako se ovaj sistem moe atemporalistiki reinterpretirati, to, uz korienje Okamovog brijaa, opravdava atemporalistiku eliminaciju razlike meu vremenima i poricanje postojanja toka vremena. 11. Definisanje unutarsvetskih modaliteta u temporalnoj modalnoj logici dogaaja pokazalo je, meutim, da je atemporalizam spojiv samo sa deterministikim aksiomom, dok indeterministiki aksiom zahteva pretpostavku o postojanju toka vremena. Time je naruena klauzula praeter necessitatem iz Okamovog brijaa, to pokazuje da je, uprkos svojoj takorei sveoptoj prihvaenosti, atemporalizam neprihvatljiv. 12. Poto smo prihvatili da prostor i vreme nisu compsita realia, problem beskonanosti smo sveli na pitanje da li je mogu beskonaan a ogranien compositum reale, bilo da je re o nekom teli ili o nekom beskonanom procesu koji se odvija u ogranienom vremenu. Poto smo pokazali na kojem se pogrenom tumaenju matematike beskonanosti infinitizam zasniva i u emu su njegove tekoe kada je u pitanju prostorna varijanta problema, posebno smo se pozabavili vremenskom varijantom problema, koja, pod

221

pretpostavkom realnosti toka vremena, stvara dodatne tekoe i infinitizmu i finitizmu. No kako su te tekoe u sluaju infinitizma njemu imanentne a nepremostive, to ne vai za finitistiko reenje, koje smo ponudili, na kraju smo morali odbaciti i infinitizam, uprkos njegovoj etabliranosti u dananjoj filozofiji. Finitistiko reenje je, sa svoje strane, zahtevalo da se, za razliku od metrike, koja se moe ekstrapolirati i na prazno vreme, tok vremena vee za realni svet u skladu sa jakom varijantom Lajbnicovog principa. Kao to se iz prethodnoga jasno moe videti, esto su odgovori na pitanja stizali 'sa zakanjenjem', to jest tek u kontekstu novih pitanja. To je razlog tome to smo i aristotelovskom sistemu intervala i kantorovskom sistemu trenutaka morali prvo priznati ravnopravan status, da bismo kasnije, uvodei u igru svojstva fizikog sveta, favorizovali sistem intrvala. Slino tome smo morali da priznamo da vreme nema smer, sve dok nismo bili prinueni da priznamo da ima tok. A i to da ima tok smo takoe poricali, slaui se sa atemporalistikom reinterpretacijom, sve dok nas na suprotno nije navelo definisanje unutarsvetskih modaliteta. A jaku verziju Lajbnicovog principa u odnosu na tok vrmena prihvati smo tek zahvaljujui finitistikom reenju problema beskonanih procesa. Ovakva meuzavisnost odgovora na sva razmatrana pitanja i jeste razlog zato se ne moe direktno rei ta je vreme i koje su mu karakteristike. To je, ako se gleda isto metodoloki, najinteresantniji zakljuak ove knjige.

222

APENDIKS I
Pravila prevoenja formula sistema taaka SP u formule sistema intervala SI Pravila prevoenja C1- C5 definisana su u odnosu na preslikavanje promenljivih f : n a2n1, a2n (n = 1, 2,). C1: n m =C a2n1 a2n a2m1 a2m a2n1 a2m, C2: n < m =C a2n1 an a2m1 a2m a2n1 C3: FP =C C(FP), gde je FP formula iz SP prvedena u skladu sa C1-C5 u formulu C(FP) iz SI, C4: FP'FP" =C C(FP')C(FP"), gde stoji umesto or or or , a FP' i FP" umesto dve formule iz SP prevedene u skladu sa C1-C5 u dve formule iz SI: C(FP') i C(FP"), C5: FP((Q1n)(Q2m)FPS(n, m)) =C =C C(FP)(C()(Q1a2n1)(Q1a2n)C()(Q2a2m1)(Q2a2m)C() C(FPS)(a2n1, a2n, a2m1, a2m)C()), gde je FP formula iz SP a C(FP) formula iz SI u koju je FP prevedena u skladu sa C1-C5 kada su strukture formula FP i C(FP) (oznaene u zagradama) takve da su:
223

a2m a2n1 a2m,

Q1 i Q2 kvantifikatori, FPS formula iz SP koja sadri n and m i koja je prevedena u skladu sa C1-C5 u formulu C(FPS) iz SI koja sadri a2n1, an, a2m1 i a2m, , , ili prazna mesta ili kvantifikovane promenljive i/ili formule iz SP prevedene prema C1-C5 redom u C(), C() i C(), ili prazno mesto ili formula iz SP prevedena prema C1-C5 u C().

Pravila prevoenja formula sistema intervala SI u formule sistema taaka SP Pravila prevoenja C*1- C*5 definisana su u odnosu na preslikavanje promenljivih f* : an 2n1, 2n (n = 1, 2,). C*1: an = am =C* 2n1 < 2n 2m1 < 2m 2n1 2m1 2n 2m,

C*2: an C*3: FI =C* C*(FI), gde je FI formula iz SI prevedena u skladu a C*1-C*5 u formulu C(FI) iz SP, C*4: FI'FI" =C* C*(FI')C*(FI"), gde stoji umesto or or or , a FI' i FI" umesto dve formule iz SI prevedene u skladu sa C*1-C*5 u dve formule iz SP: C*(FI') i C*(FI"), C*5: FI(R(Q1an)T(Q2am)UFS(an, am)W) =C* =C* C*(FI)(C*(R)(Q12n1)(Q12n)C*(T)(Q22m1)(Q22m)C*(U) C*(FS)(2n1, 2n, 2m1, 2m)C*(W)), gde je FI formula iz SI a C*(FI) formula iz SP u koju je FI prevedena u skladu sa C*1-C*5 kada su strukture formula FI i C*(FI) (oznaene u zagradama) takve da su: Q1 i Q2 kvantifikatori, am =C* 2n1 < 2n 2m1 < 2m 2m1 < 2n,

224

FIS formula iz SI koja sadri an i am i koja je prevedena u skladu sa C*1-C*5 u formulu C*(FIS) iz SP koja sadri 2n1, n, 2m1 i 2m, R, T, U ili prazna mesta ili kvantifikovane promenljive i/ili formule iz SI prevedene u skladu sa C*1-C*5 redom u C*(R), C*(T) i C*(U), W ili prazno mesto ili formula iz SI prevedena u skladu sa C*1-C*5 u C*(W).

APENDIKS II
Rekurzivna definicija istinosnih uslova elementarnih formula temporalne logike dogaaja koje sadre iterirane vremenske predikate ATkTk-1T2T1e(tn), za k > 1 gde su T1, T2,Tk-1,Tk vremenski predikati, a t1, t2,, tk1, tk promenljive implicitno prisutne pri aplikaciji predikata T1, T2,,Tk-1,Tk je (1) lano za bilo koju vrednost promenljive tk (znai, na svim intervalima) ako je ATk-1T2T1e(tn) lano (znai, ATkTk-1T2T1e(tn) je lano za bilo koju valuaciju za koju je ATk-1T2T1e(tn) lano), (2) istinito, za bilo koju datu valuaciju za koju je ATk-1T2T1e(tn) istinito, (i) (ii) za sve vrednosti tk takve da tk prethodi tk-1 ako na mestu Tk stoji F; za sve vrednosti tk takve da se tk preklapa sa tk-1 ako je FN na mestu Tk; tk nije kasniji od tk-1 ako je F-N na mestu Tk; (iv) za sve vrednosti tk takve da je tk ili identino sa ili ukljueno u tk-1 ako na mestu Tk stoji N; ( v) za sve vrednosti tk takve da je tk-1 ukljueno u tk ali pri emu postoje kako podintervali intervala tk koji su kasniji tako i oni koji su raniji od tk-1 ako na mestu Tk stoji F-N-P; (vi) za sve vrednosti tk takve da je tk-1 ukljueno u tk ali pri emu nijedan podinterval tk nije raniji od tk-1 ako na mestu Tk stoji N-P; (vii) za sve vrednosti tk takve da se tk-1 preklapa sa tk ako je NP na mestu Tk; (viii) za sve vrednosti tk takve da tk-1 prethodi t k ako na mestu Tk stoji P.

(iii) za sve vrednosti tk takve da je tk-1 ukljueno u tk ali gde nijedan podinterval

etiri leme dokazive matematikom indukcijom

225

Lema 1: Svako zatvorenje otvorene reenice ATkTk-1T2T1e(tn) koje sadri bar jedan univerzalni kvantifikator koji se odnosi na promenljive t1, t2,, tk1, tk daje reenicu koja je lana.

Dokaz. Shodno istinosnim uslovima koji se odnose na elementarna vremena, AT1e(tn) nije istinito za sve vrednosi t1. Ali onda, shodno istinosnim uslovima koji se odnose na iterirana vremena, AT2T1e(tn),, ATk-1T2T1e(tn), ATkTk-1T2T1e(tn) ne moe takoe biti istinito za sve vrednosti t1. To ini inductivnu bazu. Kao induktivni korak, pretpostavimo da je ATi e(tn), gde je 1 i < k, istinito u nekoj valuaciji. Onda je, shodno istinosnim uslovima za iterirana vremena, ATi+1Ti e(tn) istinito za neke ali ne i sve vrednosti ti+1, pa je tako, za one vrednosti a koje je ATi+1Ti e(tn) lano, ATkTk-1T2T1e(tn) takoe lano. To znai da svaka pojava univerzalnog kvantifikatora vezana za jednu od promenljivih t1, t2,, tk1, tk daje reenicu koja je lana.

Lema 2: Ako je (tn)Ae(tn) istinito, (tk)(tk-1)(t2)(t1)(tn)ATkTk-1T2T1e(tn) mora takoe biti istinito pri bilo kojoj zameni predikata T1, T2,,Tk-1,Tk i za svako k. (Dokaz preputen itaocu) Lema 3: Ako se nizovi vremenskih predikata TkTk-1T2T1 i TkTk-1T2T1 razlikuju na bar jednom mestu, onda ne postoji valuacija za koju bi bili istiniti i ATkTk-1T2T1e(tn) i ATkTk-1T2T1e(tn). Dokaz. Induktivna baza: Za svaku valuaciju za koju je Ae(tn) lano, lani su i AT1e(tn) i AT1e(tn), pa tako i ATkTk-1T2T1e(tn) i ATkTk-1T2T1e(tn), dok za bilo koju valuaciju za koju je Ae(tn) istinito, ali na mestu T1 i T1 ne stoje isti vremenski predikati, AT1e(tn) i AT1e(tn) ne mogu oboje biti istiniti, tako da su ili lani kako
226

ATkTk-1T2T1e(tn) tako i ATkTk-1T2T1e(tn), ili je, ako je ATkTk-1T2T1e(tn) istinito, ATkTk-1T2T1e(tn) lano, ili je obrnuto sluaj. Induktivni korak: Za bilo koju valuaciju for koju su i ATi e(tn) i ATi e(tn) istiniti (1 i < k), ali na mestu Ti+1 i Ti+1 ne stoje isti vremenski predikati, ATi+1Ti e(tn) i ATi+1Ti e(tn) ne mogu oboje biti istiniti, tako da su ili i ATkTk-1T2T1e(tn) i ATkTk-1T2T1e(tn) lani, ili je, ako je ATkTk-1T2T1e(tn) istinito, ATkTk-1T2T1e(tn) lano, ili je obrnuto sluaj.

Lema 4: Ne postoji zajednika vrednost za tk-1 i tk (k >1) koja bi i ATkTk-1T2T1e(tn) i ATk-1T2T1e(tn) uinila istinitim, izuzev ako na mestu Tk stoji N.

Dokaz. Pretpostavimo da je ATk-1T2T1e(tn) istinito u nekoj valuaciji u kojoj je tk-1 zamenjeno za tk-1. Na osnovu istinosnih uslova koji se tiu iteriranih vremenskih predikata neposredno sledi da nas bilo koja dalja iteracija koja ne bi bila izvrena predikatom N pomera levo ili desno du vremenske ose, pa ATkTk-1T2T1e(tn) mora biti lano u istoj valuaciji kada se tk zameni sa tk-1.

227

REFERENCE

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15

Vidi Kron 1988 i 1999. Ilijada, XII, 26. Vidi Owen 1974 i Platon, Tim. 37 e - 38. DK 28 B 3, 6.1-2. Ibid., 28 B 8.5-6,22. Vidi, takoe, Odiseja, IX, 74. DK 28 B 8.5-6. Ibid. 28 B 8.22. Ibid. 29 B 1-3. Cf. Frnkel 1942, Abraham 1972. Cf. Frege 1953, 30. DK 29 B 2. Cf. Metaph. 1001 b 7-13. Cf. Phys. 231 b 6. Cf. Metaph. 1001 b 7.

228

16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45

Vidi Arsenijevi 1986, 38c i Chappell 1962. Vidi Solmsen 1971 i Arsenijevi 1986, 41. Cf. Freeman 1966, str. 157 i Arsenijevi 1986, 41. Cf. Furley 1974, 'The atomist's reply to the Eleatics' i Burnet 1975, str. 334ff. Cf. Aristotel, De gen. et corr. 315 b 29. Cf. ibid. 325 a 27ff. Vidi Aristotel, De coelo 303 a 20, 306 a 26. Arietotel, De gen. et corr. 316 a 11. Vidi, takoe, Kant 1787, str. 305. DK 31 B 12, 13, 14. Vidi Booth 1957, str. 4, nap. 5. Vidi, na primer, Phys. 206 a 18ff., 231 b 16. Phys. 206 a 20. Vidi, na primer, Topica 110 b 16, Metaph. 1003 a 33, 1004 a 22. Vie o primarnim znaenjima uopte vidi u Owen 1960. Cf. Metaph. 1034 b 32, Phys. 200 b 25ff., 228 a 24ff. Cf. Metaph. 1040 b 14. Phys. 226 b 23. Cf. Phys. 226 b 18ff. Cf. De gen. et corr. 316 a 25ff. 5. Kant 1787, str. 304. Vidi Cohn 1896, Wieleitner 1914. Vidi Wallner 1904 i Arsenijevi 1986, 78-85. Vidi Robinson 1970. Vidi Ehrlich 2001. Vidi Luria 1932, str. 174. Vidi Furley 1974, str. 523, nap. 39, Heath 1921, str. 181. Vidi Epicurus 1926, Letter to Herodotus, fr. 58. Ibid. loc. cit. Vidi Petronijevics 1906, 1907, 1928.

229

46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75

Vidi Nicol 1936. Aristotel 1963, On indivisible lines. Cf. Tannery 1887, str. 266, Evelin 1893, str. 382ff., Noel 1893, str. 107, Brochard 1926 , str. 4. Vidi Arsenijevi 1986, str. 92. Cf. Arsenijevi 1988, str. 32ff. 78-89. Cf. Luria 1932 i Mau 1957. Cf. Hasse und Scholz 1928. Heiberg und Zeuthen 1906-1907. Vie o tome vidi u Arsenijevi 1986, 78-79. Vidi Petronijevics 1934. Cf. Cauchy 1932, ser.2, tom 13: Exercies d'anlyse et de physique mathmatique, str.13. Vidi Leibniz, GM, IV, 91-95. Vidi Ehrlich 2001. Cantor 1962, str. 190, 275. Vidi Tannery 1885. Cf. Dedekind 1892. Vidi Boyer 1939, str. 285ff. Cantor 1962, str. 194. Ibid. loc cit. Cf. Cantor 1962, str. 333 i Gdel 1964. To je prvi put uraeno u Arsenijevi 1992a. Kao u Hamblin 1969 i 1971, Needham 1981, Burgess 1982 i Bochman 1990. Vidi Arsenijevi 2002a (appendix) i 2002b (appendix A). Quine 1961, str. 13; vidi takoe Quine 1943. Vidi Cantor 1962, str 450.. Vidi ibid., odelj. II. Van Benthem 1991, str.84. Vidi, takoe, Tannery 1885, Russell 1903, str. 469ff. Hegel 1969, 84-88.

230

76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105

Arsenijevi 1992b. Cf. Arsenijevi 2002a, str. 127. Vidi Owen 1957-8, str. 220. Aristotel, Phys. 235 b 14ff. Vidi Boyer 1939, str. 233. Vidi takoe Euler 1913, 83, 86, 97. Vidi Leibniz, GM, 178-183. Cf. Arsenijevi 2003, odelj. III. Vidi epanovi 1999. Vid Kirk and Raven 1977, str. 41. DK 59 B 13. Ibid. 59 B 4. DK 31 B 17, 26, 35. Platon, Tim. 37 d-e. DK 58 B 34. Cf. Aristotel, Phys. 250 b 11 - 252 b 6. Cf. Augustine 1970, str. 234ff. Cf. Van Fraassen 1970, str. 36ff. Cf. Swinburne 1968, str. 207. Cf Newton-Smith 1980, str.98ff. Vidi Wittgenstein 1975, str. 164. Vidi Kondrashev 1990, Barrow and Dabrowski 1995. Nietzsche 1968a, str. 399-400. Nietzsche 1968b, str. 549. Vidi Einstein 1905, 1920; Minkowski 1923. Cf. Bergson 1923. Quinton 1962, str. 146. Vidi Whorf 1956, str. 53. Aristotel, Phys. 251 b 19. Cf. Quinton 1962, Swinburne 1968, str. 297ff. Vidi Leibniz 1956.

231

106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135

Cf. Newton 1953, str. 17. Cf, Leibniz 1973, str. 212, 218, 230. Vidi ibid., str. 88-89, 133ff. Strawson 1959, str. 123. Cf. Leibniz 1973, str. 205ff. Cf. Platon, Tim. 37 d-e. Cf. Bernays 1935. Cf. Barrow 1916, str. 37ff. Vidi Quine 1970, str. 179. Cf. Brouwer 1975-76, str. 411, Heyting 1966, str. 47ff. Cf. Dummet 1973, str. 617. Vidi Shoemaker 1969. Vidi ibid., str. 379. Vidi Newton-Smith 1980, str. 44ff. Cf. Deutsch 1990. Cf. Grnbaum 1973, str. 495ff, 547ff. Cf. Newton-Smith 1980, VII, 5, 6. Cf. Duhem 1956, str. 439ff. Cf. Poincar 1913, str. 223ff. Cf. Reichenbach 1950, 116ff. Cf. Grnbaum 1973, str. 106ff, Quinn 1969. Vidi Putnam 1975, str. 165. Maxwell, Matter and Motion, 19. Vidi Einstein 1977, str. 17. Vidi ibid., str. 39ff. Cf. Minkowski 1923, str. 83ff. Cf. Einstein 1977, str. 25ff. Bohr 1967, str. 98. Cf. Einstein 1911. Cf. Reichenbach 1950, str. 192ff.

232

136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165

Bohm 1965, str 166. Tolman 1950, 79. Feynman 1964, 16-2. Vidi Arsenijevi 1986, 122 i Arsenijevi 1987. Cf. Minkowski 1923, Sklar 1977, str. 60. Sklar 1977, str. 270-271. Vidi ibid., loc. cit. i Newton-Smith 1980, str. 194. Vidi Einstein 1911, str.12. Sklar 1977, str. 270, Newton-Smith 1980, str. 191. Einstein 1911, str. 12ff. Cf. Einsrein 1905. Cf. Einstein 1911, str. 11ff. Vidi Oaklander and Smith 1994. Vidi Mellor 1998, 11. Cf. Geach 1972, str. 139. Van Fraassen 1970, str. 86. Cf. Boltzmann 1964, str. 446. Cf. ibid., loc. cit. DK 68 B 9, 11. Cf. Weyl 1952, str. 46ff. Cf. Hawking and Penrose 1996, str. 8. Cf. Penrose 1979. Mackie 1975. Cf. Comte 1910, str. 23ff. Cf. Reichenbach 1950, str. 136ff. i 1956. Mellor 1998, 10.2. Wheeler and Feynman 1949, str. 425. Dummett 1964. Einstein, Podolsky and Rosen 1935. Faye 1989,

233

166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 195

Price 1996, str. 159ff., 166ff. Vidi, takoe, Gruji 1998, str. 94ff. Price 1996, str. 171ff. Vidi MakTaggart 1908. Cf. Arsenijevi 2002b, str. 325ff. Cf. Bradley 1966, str. 33ff. Vidi Grnbaum 1967, Smart 1980, Mellor 1981, Le Poidevin 1991, Oaklander and Smith 1994. Cf. Schlesinger 1994a, 1994b i Arsenijevi 2002b, str. 328. Vidi Arsenijevi 2002b, str. 329. Vidi, na primer, Prior 1967, V. Ludlow 1999. Cf. Smith 1993, II. 5.1. Ludlow 1999, str. 126. Ibid., str. 12, 134. Cf. Adams 1989. Vidi Prior 1967, Appendix A and B. Vidi Arsenijvi 2002a, 3. Vidi ibid., str. 127-8. Vidi Arsenijevi 2002b, str. 331ff. Cf. ibid., str. 334. Cf. ibid., str. 335ff. Cf. Mellor 1998, 3.2. Cf. Paul 1997, str. 62ff. Cf. Beer 1994, str. 91ff. Cf. Russell 1906. Vidi Oaklander and Smith 1994, str. 10ff. Frankena 1939. Vidi Arsenijevi 2002a, 3. Cf. ibid., str. 130. Lewis 1973, str. 8. Cf. Lewis 1986.

234

196 197 198 199 200 201 202 203 204 205 206 207 208 209 210 211 212 213 214 215 216 217 218 219 220 221 222 223 224 225

Vidi Everett 1957, DeWitt and Graham 1973. Lukasiewicz 1920. Cf. Arsenijevi 2002a, str. 133. Cf. Stalnaker 1976. Cf. Deutsch 1990. Cf. Arsenijevi 2002a, 141ff. Cf. Arsenijevi 2002b, str. 346. Oaklander 1994, str. 326. Cf. Mellor 1998, str. 19ff. Cf. Rescher 1968. Le Poidevin 1991, str. 130. Vidi Arsenijevi 1989. Cf. Black 1954, str. 116ff, Peach 1954, str. 43ff., Schwayder 1955, str. 455ff. Na primer, Ushenko 1946. Vidi Maxwell and Feigl 1961, Grnbaum 1968, str. 83, nap. 51. Cf., na primer, Benacerraf 1962. str. 782. Cf. Arsenijevi 1989. Vidi Russell 1914, VI, VII, Carnap 1928, Taylor 1951, 1952, Grnbaum 1968, II, Salmon 1975, II. Weierstrass 1894-1927, II, str. 71-74. Arsenijevi 1986, 127. Vidi, takoe, Arsenijevi 1994, 2. Menger 1928, str. 75. Waismann 1966, str. 165. Ibid., str.159. Ibid., loc. cit. Hahn 1921, str. 146, Hahn 1980, str. 98. Arsenijevi 1994, str. 101. Vidi Hallett 1995, 1. Cf. Barnays 1935. Leibniz, Pismo Malbranu, marta 1699. Cf. Hilbert 1926.

235

226 227 228 229 230 231 232 233 234 235 236 237 238 239 240 241 242 243 244

Vidi Arsenijevi 1986, 59, Arsenijevu 1988, IV. 1 Weyl 1949, str. 41. Black 1951. Thomson 1954. Grnbaum 1968, str. 79. Arsenijevi 1986, 22, 56, 99. Aristotel, Phys. 233 a 22, 263 a 8. Vidi, takoe, Hinton and Martin 1954. Cf. Chihara 1965, Ryle 1969. Russell 1935-36, str. 143. Cf. Weil 1949, str. 42. Cf. Arsenijevi 1992b, str. 204. Cantor 1962, str. 445. Cf. Arsenijevi 1988, str. 51, Arsenijevi 1995, str. 92. Cf. Arsenijevi 1995, str. 91. Vidi, na primer, TeHennepe 1963, str. 48. Grnbaum 1968, 1969. Earman and Norton 1993. Cf. Russell 1951, str. 102ff, Ayer 1969, str. 32ff.

236

LITERATURA

Abraham, W. E. 1972: The nature of Zenos Argument Against Plurality in DK 29 B 1, Phronesis 17. Adams, R. M. 1989: Time and thisness in: J.Almog, J. Perry, and H. Wettstein (eds.), Themes from Kaplan Oxford University Press. Aristoteles 1831: Opera ex recensione Immanuelis Bekkeri; edidit Academia Regia Borussica, editio prima, Walter de Gruyter et socii, Berolini, 1831. Aristotle 1963: Minor Works, Harvard University Press and William Heinemann. Arsenijevi, M. 1986: Prostor, vreme, Zenon, Beograd-Zagreb. Arsenijevi, M. 1987: 'Einsteinov "paradoks dvojkov"', Dialogi 23. Arsenijevi, M. 1988: Solution of the staccato version of the Achilles paradox, in: A. Pavkovi (ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Kluwer. Arsenijevi, M. 1989: How many physically distinguished parts can a limited body contain?, Analysis 38. Arsenijevi, M. 1992a: Eine aristotelische Logik der Intervalle, die Cantorsche Logik der Punkte und die physikalischen und kinematischen Pradikate I: Logik der Pukte und Logik der Intervalle, Philosophia naturalis 2 (161-180). Arsenijevi, M. 1992a: Eine aristotelische Logik der Intervalle, die Cantorsche Logik der Punkte und die physikalischen und kinematischen Pradikate II: Die mit physikalischen und kinematischen Prdikaten erweiterte Logik der Intervalle und Logik der Punkte, Philosophia naturalis 2 (181-209). Arsenijevi, M. 1994: Mathematics, infinity and the physical world, Dialektik 3. Arsenijevi, M. 1995: Logic, mathematics and philosophy, in: Physik, Philosophle und die Einheit der Wissenschaften (L. Krger und B. Falkenburg eds.), Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg/Berlin/Oxford.
237

Arsenijevi, M. 2002a: Determinism, indeterminism and the flow of time, Erkenntnis 56/2. Arsenijevi, M. 2002b: Real tenses, in: Q. Smith and A. Joki (eds.), Time, tense, and reference, MIT Press. Arsenijevi, M. 2003: Generalized concepts of syntactically and semantically trivial differences and instant-based and period-based time ontologies, The Journal of Applied Logic 1. Augustine 1970: Confessions, Harvard University Press. Ayer, A. 1969: 'The Identity of indiscernables', in: Ohilosophical Essays, MacMillan, New York. Barrow, I. 1916: Geometrical Lectures, Open Court, Chicago. Barrow, J. D. and Dabrowski, M. P. 1995: 'Oscillating universes', Monthly Noticies of the Royal Astronomical Society 275. Beer, M. 1994: 'Temporal indexicals and the passage of time', in: L. N. Oaklander and Q. Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press. Benacerraf, P. 1962: Tasks, Super-Tasks and the Modern Eleatics, Journal of Philosophy 24. Bergson. H. 1965: Duration and Simultaneity, Bobbs-Merrill. Bernays, P. 1935: Sur le platonisme dans les mathematiques, Lenseignement mathematique 34. Black, M. 1951: 'Achilles and the tortoise', Analysis. Black, M. 1954: Problems of Analysis, Cornell University Press. Bochman, A. 1990: Concerted instant-interval temporal semantics, Notre Dame Journal of Formal Logic 31. Boltzmann, L. 1964: Lectures on Gas Theory, (S. G. Brush trans.), University of California Press, Berkeley. Booth, N. B. 1957: Were Zenos arguments a Reply to Attack upon Parmenides?, Phronesis. Bohr, N. 1967: Niels Bohr: His Life and Work as Seen by His Friends and Colleagues, S. Rozental ed., North-Holland -- John Wiley and Sons. Bohm, D. 1965, The Spetial Theory of Relativity, W. A. Benjamin; New York.

238

Boyer, C.B. 1939: The Concepts of the Calculus: A Critical Discussion of the Derivative and the Integral, Dover Publications. Bradley, F. H. 1966: Appearance and Reality -- A Metaphysical Essay, Clarendon Press. Brochard, V. 1926: Les arguments de Znon d Ele contre le mouvement in: Etudes de philosophie ancienne et de philosophie moderne, Paris, 3-14. Brouwer, L. E. J. 1975-76: Collected Works I and II, North-Holland. Burgess, J. P. 1982: Axioms for tense logic II: Time periods, Notre Dame Journal of Formal Logic 23. Burnet, J. 1975: Early Greek Philosophy, Adam and Charles Black, London. Cantor, G. 1962: Gesammelte Abhandlungen, Georg Olms, Hildesheim. Carnap, R. 1928: Die logische Aufbau der Welt, Felix Meiner. Cauchy, A. 1932: Oeuvres completes, Gauthier-Villars . Chappell, V. C.1962: Time and Zenos Arrow, Journal of Philosophy 59/8. Chihara, C. S. 1965: On the possibility of completing an infinite process, Philosophical Review 74. Cohn, L. J. 1896: Geschichte des Unendlichkeitsproblems im abendlaendischen Denken bis Kant, Wilhelm Engelmann, Leipzig. Comte, A. 1910: Philosophie positive, Tome premier, Ernest Flammarion, Paris. Dedekind, R. 1892: Stetigkeit und irrationale Zahlen, Brunswick. Detsch, H. 1990: 'Real possibility', Nous 24. DeWitt, B. and Graham, N. (eds.) 1973: The Many-Worlds Interpretation of Quantum Mechanics, Princeton University Press. Diels, H. (DK): Die Fragmente der Vorsokratiker, hrsg. W. Kranz, Weidemann, 1989. Duhem. P. 1956: Le systm du Monde, VII, Hermann, Paris. Dummett, M. A. E. 1964: 'Bringing about the past', Philosophical Review 73. Dummett, M. A. E. 1973: Frege: Philosophy of Language, Duckworth.

239

Earman, J. and Norton, J. D. 1993: Forever is a day: Supertasks in Pitowsky and Malament-Hogarth spacetimes, Philosophy of Science 60. Einstein, A. 1905: 'On the electrodynamics of moving bodies' (Annalen der Physik 17) in: The Principles of Relativity, by H. A. Lorentz, A. Einstein, H. Minkowski and H. Weyl, Methuen and Co., London, 1923. Einstein, A. 1911: 'Die Relativitts-Theorie', Vierteljahrsschrift der Naturforschenden Gesellschaft in Zrich. Einstein, A. 1977: Relativity -- The Special and the General Theory, Methuen and Co., London. Einstein, A., Podolsky, B. and Rozen, N. 1935: 'Can quantum-mechanical description of physical reality be considered complete?', Physical Review 47. Epicurus 1926: The Extant Remains, Clarendon Press. Erlich, P. 2001: 'Number systems with simplicity hierarchies: A generalization of Convey's theory of surreal numbers', The Journal of Symbolic Logic 66. Euler, L.1913: Institutiones calculi differentialis in Opera omnia, Leipzig. Evellin, F. 1893: Le mouvement et les partisans des indivisibles; Revue de Mtaphysique et de Morale 1. Everett, H. III. 1957: '"Relative state" formulation of quantum mechanics', Review of Modern Physics 29. Faye, J. 1989: The Reality of the Future, Odense University Press. Feynman, R. P., 1964: Lectures on Physics, vol 1.1., 2nd Print Reading, Mass. Frnkel, H. 1942: Zeno of Eleas attacks on plurality, American Journal of Philosophy 63 (pp. 1-25, 193-206). Frankena, W. K. 1939: 'The naturalistic falacy', Mind 48. Freeman, K. 1966: The Presocratic Philosophers, Basil Blackwell. Frege, G. 1953: Die Grundlagen der Mathematik, Basil Blackwell. Furley, D. J. 1974: 'Two studies in the greek atomists', in: A. P. D. Mourelatos (ed.), The Pre-Socratics, Anchor Press-Doubleday and Garden City, New York. Geach, P. T. 1972: Logic Matters, Basil Blackwell. Godel, K. 1964: What is Cantors continuum problem?, in: P. Benacerraf, P. and H. Putnam (eds.), Philosophy of Mathematics Englewood Cliffs, New Jersey.

240

Gruji, P 1998: 'Da li je vreme prohodno?', Theoria XLI/3. Grnbaum, A. 1968: Modern Science and Zenos Paradoxes, George Allen & Unwin. Grnbaum, A. 1969: Can an infinitude of operations be performed in a finite time?, British Journal for the Philosophy of Science 20. Grnbaum, A. 1973: Philosophical Problems of Space and Time, Reidel. Hahn, H. 1921: Theorie der reellen Funktionen, Berlin Hahn, H. 1980: Does the infinite exist? and The crisis of intuition in: Empiricism, Logic and Mathematics, Reidel. Hallett, M. 1995: 'Logic and existence' in: Physik, Philosophle und die Einheit der Wissenschaften (L. Krger und B. Falkenburg eds.), Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg/Berlin/Oxford. Hamblin, C. L. 1969: Starting and stopping, The Monist 53. Hamblin, C. L. 1971: Instants and intervals, Studiun generale 24. Hasse, T. L. und Scholz, H. 1928: Die Grundlagenkrisis der griechischen Mathematik, Kurt Metzner. Hawking, S. W. and Penrose, R. 1996: The Nature of Space and Time, Princeton University Press. Heath, T. L. 1921: A History of Greek Mathematics I, Clarendon Press. Hegel, G. W. F. 1969: Enzyklopdie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, Felix Meiner. Heiberg, J. L. und Zeuthen, H. G. 1906-1907: Eine neue Schrift des Archimedes, Bibliotheca Mathematica -- Zeitschrift fur Geschichte der mathematischen Wissenschaften. Heyting, A. 1966: Intuitionism -- An Introduction, North-Holland. Hilbert, D. und Bernays, P. 1968: Grundlagen der Mathematik I, Springer Verlag. Hilbert, D. 1926: ber das Unendliche, Mathematischen Annalen 95.. Hinton J. M. and Martin C. B. 1954: Achilles and the Tortoise, Analysis 14. Kant, I. 1787: Kritik der reinen Vernunft (in: Werke III, Berlin, 1911).

241

Kardashev, N. S. 1990: 'Optimistic cosmological model', Monthly Noticies of the Royal Astronomical Society 243. Kirk, G. S. and Raven, J. E. 1977: The Presocratic Philosophers, Cambridge University Press. Kron, A. 1988: Temporal modalities and modal tense operators, in: A. Pavkovi (ed.), Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach, Kluwer. rn, A., 1999: . , , 38, N 4, 1999, 383-408. Le Poindevin, R. 1991: Chance, Cause and Contradiction: A Defense of the Tenseless Theory of Time, St. Martin's Press, New York. Leibniz, G. W. Gesammelte Werke, G. H. Pertz Hrsg., ser 3, Halle, 1849-63. Leibniz, G. W. 1956: Leibniz-Clarke Correspondence, H. G. Alexander trans. and ed., Manchester Univerisy Press. Leibniz, G. W. 1973: Philosophical Writings, trans. M. Morris and G. H. R. Parkinson (ed.), Everyman's Library, London and Melbourne. Ludlow, P. 1999: Semantics, Tense, and Time, MIT Press. Lukasiewicz, J. O determinizmie, Z zogodanien ligiki i filozofii, Warszawa. Luria, S. 1932: Die Infinitesimaltheorie der antiken Atomisten, Quellen und Studien zur Geschichte der Mathematik, Astronomie und Physik 2, Heft 2. Mackie, J. L. 1975: 'Causes and conditions', in: E. Sosa ed., Causation and Conditionals, Oxford Readings in Philosophy, Oxford University Press. Mau, J. 1957: Zum Problem des Infinitesimalen bei der antiken Atomisten, Berlin. Maxwell G. and Feigl, H. 1961: Why ordinary language needs reforming, Journal of Philosophy 58. Maxwell, J. C. (s.a.): Matter and Motion, Dover Publications. McTaggart, J. M. E. 1908: The unreality of time, Mind 17. Mellor, D.H. 1981: Real Time, Cambridge University Press. Mellor, D.H. 1998: Real Time II, Routledge. Menger, K. 1928: Dimensionlehre, Teubner.

242

Minkowski, H. 1923: 'Space and Time', in: The Principles of Relativity, by H. A. Lorentz, A. Einstein, H. Minkowski and H. Weyl, Methuen and Co., London. Needham, P. 1981: Temporal intervals and temporal order, Logique et Analyse 24. Newton, I. 1953: Newton's Philosophy of Nature (H. S. Thayer ed.), Hafner, New York. Newton-Smith, W. H. 1980: The Structure of Time, Routledge. Nicol, A. T. 1936: Indivisible lines, Classical Quarterly 30. Nietzsche, F. 1968a: Also sprach Zarathustra, in: Werke, Walter de Gruyter. Nietzsche, F. 1968b: The Will to Power, Random House, New York. Nol, G. 1893: Le mouvement et les arguments de Znon d Ele, Revue de Mtaphysique et de Morale I. Oaklander, L. N. 1994: 'Thank Goodness it's over' in: L. N. Oaklander and Q. Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press. Oaklander, L. N. and Smith, Q. (eds.) 1994: The New Theory of Time, Yale University Press. Owen, G. E. L. 1960: Logic and methaphysics in some earlier works of Aristotle, in: J. Dring and G. E. L. Owen (eds.), Aristotle and Plato in Mid-Fourth Century, Elanders Boktryckeri Aktie bolag, Gteborg. Owen, G.E.L. 1974: Plato and Parmenides on the timeless present in: A. P. D. Mourelatos (ed.), The Pre-Socratics, Anchor Press-Doubleday and Garden City, New York. Owen, G. E. L. 1957-8: Zeno and mathematicians, Proceedings of the Aristotelian Society. Paul, L. 1997: 'Truth conditions of sentences types', Synthese 111. Peach, B. 1954: 'Logical and practical contradictions', Analysis 14. Penrose, H. 1979: 'Singularities and time-asymmetry', in: S. W. Hawking and W. Israel (eds.), General Relativity: An Einstein Centenary Survey, Cambridge University Press. Petronijevics, B. 1906: Zenons Beweise gegen die Bewegung, Archiv fr Geschichte der Philosophie 20. Petronijevics, B. 1907: Die typischen Geometrien und das Unendliche, Heidelberg.

243

Petronijevics, B. 1928: Lespace discret et la geometrie noneuclidienne, Archiv fr systematische Philosophie und Soziologie 31, Heft 3-4. Petronijevics, B. 1934: ber Leibnizens Methode der direkten Differentiation, Isis 22. Platon, Timaeus, Harvard University Press and William Heinemann, 1966. Poincar, H. 1913: The Foudation of Physics, The Science Press, New York. Price, H. 1996: Time's Arrow and Archimedes' point, Oxford University Press. Prior, A. 1967: Past, Present, Future, Clarendon Press. Putnam, H. 1975: Mind, Language and Reality, Cambridge University Press. Quine, W. van O. 1943: Notes on existence and necessity, Journal of Philosophy 40. Quine, W. van O. 1961: From a Logical Point of View, Harvard University Press. Quine, W. van O. 1970: 'On the reasons for indeterminacy of translation', Journal of Philosophy. Quinn, Ph. 1969: 'The status od D-Thesis', The Philosophy of Science 36. Quinton, A. 1962: 'Spaces and times', Philosophy 37. Reichenbach, H. 1950: The Philosophy of Space and Time, Dover Publications.. Reichenbach, H. 1956: The Direction of Time, University of California Press, Berkeley. Rescher, N. 1968: 'Truth and necessity in temporal perspective', in: R. M. Gale (ed.), The Philosophy of Time -- A Collection of Essays, Humanities Press. Robinson, A. 1970: Non-Standard Analysis, North-Holland. Russell, B. 1903: The Principles of Mathematics, George Allen & Unwin. Russell, B. 1906. 'Review of MacCall's Symbolic Logic and its Applications, Mind 15. Russell, B. 1914: Our Knowledge of the External World, George Allen & Unwin. Russell, B. 1935-36: The limits of empiricism, Proceedings of the Aristotelian Society, NS 36. Russell, B. 1951: An Inquiry into Meaning and Truth, Georg Allen and Unwin, London.

244

Ryle, G. 1969: Achilles and the Tortoise in: Dilemmas, Cambridge University Press. Salmon, W. C. 1975: Space, Time, and Motion, Dickenson. epanovi, S 1999: 'Mogua znaenja apeirona kod Anaksimandra', Theoria 42/3. Schlesinger, G. 1994a: 'Temporal becoming', in: L. N. Oaklander and Q. Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press. Schlesinger, G. 1994b: 'The stream of time', in: L. N. Oaklander and Q. Smith (eds.), The New Theory of Time, Yale University Press. Schwayder, D. S. 1966: Achilles unbound, Journal of Philosophy 52. Shoemaker, S. 1969: Time without change, Journal of Philosophy 66. Sklar, L. 1977: Space, Time and Spacetime, University of California Press. Smart, J. J. C. 1980: 'Time and becoming', in: P. Inwagen (ed.), Time and Cause, Reidel. Smith, Q. 1993: Language of Time, Oxford University Press. Solmsen, F. 1971: The tradition of Zeno of Elea re-examined, Phronesis 16. Stalnaker, R. 1976: 'Possible worlds', Nous 10. Strawson, P. F. 1959: Individuals, Methuen, London. Swinburne, R. 1968: Space and Time, Macmillan, London. Tannery, P. 1885: Le concept scientifique du continu -- Znon dEle et Georg Cantor, Revue philosophique 20. Tannery, P. 1887: Pour l'histoire de la science Hellne, Paris. Taylor, R. 1951: Mr. Black on temporal paradoxes, Analysis 12. Taylor, R. 1952: Mr. Wisdom on temporal paradoxes, Analysis 13. TeHennepe, E. 1963: Language reform and philosophical imperialism: Another round with Zeno, Analysis 23. Thomson, J.F. 1954: Tasks and super-tasks, Analysis 15. Tolman, R. C. 1950: Relativity, Thermodynamics, and Cosmology, Clarendon Press.

245

Ushenko, A. 1946: 'Zeno's paradoxes', Mind 55. Van Benthem, J. 1991: The Logic of Time, Kluwer. Van Fraassen, B. C. 1970: An Introduction to the Philosophy of Time and Space, Random House. Waissmann, F. 1966: Introduction to Mathematical Thinking, Hafner, London. Wallner, C.R. 1904: Entwickelungsgeschichtliche Momente bei Entstehung der Infinitesimalrechnung, Bibliotheca Mathematica 3, V, 1904. Weierstrass, K. 1894-1927: Mathematische Werke, Berlin. Weyl, H. 1949: Philosophy of Mathematics and Natural Science, Princeton University Press. Weyl, H. 1952: The Open World, Yale University Press. Wheeler, J. A. and Feynman, R. P. 1949: Review of Modern Physics 21. Whorf, B. L. 1956: Language, Thought, and Reality, MIT Press. Wieleitner, H. 1914: Zur Geschichte der unendlichen Reihen im christichen Mittelalter, Bibliotheca Mathematica 3, XIV. Wittgenstein, L. 1975: Philosophical Remarks, Basil Blackwell.

246