BOGOJAVLJENSKA NO

Preveo: Velimir Zivojinovi LICA ORSINO, vojvoda ilirski SEBASTIJAN, Violin brat ANTONIO, pomorski kapetan, prijatelj Sebastijanov JEDAN POMORSKI KAPETAN, prijatelj Violin VALENTIN, KURIO plemii, u sviti vojvodinoj VITEZ TOBI TUCALO, Olivijin ujak VITEZ ENDRJU JEZOLIKI MALVOLIO, nastojnik u Olivije FABIJAN, FEST, LUDALO sluge Olivijine OLIVIJA, bogata groftca VIOLA, zaljubljena u vojvodu Orsina MARIJA, Olivijina sluzavka VELIKODOSTOJNICI, SVETENICI, MORNARI, SLUBENICI, SVIRAI I DRUGI LANOVI SVITE Mesto radnje JEDAN GRAD U ILIRIJI. MORSKA OBALA U NJEGOVOJ BLIZINI. PRVI IN

SCENA PRVA Odaja u Vojvodinoj palati. (Ulaze VOJVODA, KURIO, DVORANI i PRIDVORNI SVIRAI.) VOJVODA. Ako se ljubav hrani muzikom Svirajte jo; tu hranu dajte meni U preobilju, te od presitosti

elja za jelom da prenemogne I premine. Ponov'te napev taj! Zvuk njegov zamre k'o da izdahnu: O! lepr'o je oko uha mog K'o milozvuni dah to, klizei Po leji ljubiica, miris krade I prosipa ga. Dosta! vie ne: Nema ve vie slast od maloas. O! kol'ko si prevrtljiv, kol'ko nesit, Ljubavi due ti! Ma kol'ko da si Prijemivou obiman k'o more, Niega ipak nema, ma to bilo Ne znam koliko vredno i visoko, A da se, kad u tebe utone, Ne obesceni i ne umali se U cigli tren: toliko vidova Uzima ljubav, da je basnoslovna Po udljivosti svojoj mimo svega. KURIO. Hoete l' poi, gospodaru moj, U lov? VOJVODA. A ta da lovim, Kurio? KURIO. Srnu. VOJVODA. Ja nju ve lovim, plemenitu vema Od sviju koje imam. O! kad spazi Oliviju moj pogled prvi put, Uini mi se da je vazduh sav Od kunih klica bio proien. Srndaem tada moje srce posta, I otada me, kao besni psi, Progone elje moje. (Ulazi VALENTIN.) ta je bilo? Kakve mi vesti donosi od nje? VALENTIN. Izvin'te, pristup nisam mogao Dobiti, gospodaru; al' od njene Sluavke ovaj nosim odgovor: Dok sedam letnjih ega ne mine Nee ni samom nebu ona dati Da spazi njeno lice potpuno; No e, k'o duvna, hoditi pod velom, I slanom vodom koja oi teti kropiti svakog dana po jedared Odaju svoju svuda uokrug: A ovo sve da ljubav prema svom Mrtvome bratu ovekovei Balsamom ovim, jer bi htela sveom I postojanom nju da sauva

U ucveljenom svome seanju. VOJVODA. O, kad je tako nena sastava Njezino srce da bratovljevoj Ljubavi ve ovako plaa dug, Kako e tek da voli ona, o! Kad jato svih naklonosti ostalih, Koje u njojzi ive, pobije Prezlatna ona strela; kad joj jetra, Srce i um, ta prestolja vladarska, Sva zauzeta budu, kada jedan Jedini kralj sva slatka savrenstva Ispuni njena. Divnom cvetnom logu Vodite mom: pod venjacima tavnim Odar je bogat mislima ljubavnim. (Izlaze.)

SCENA DRUGA Morska obala. (Ulaze VIOLA, KAPETAN i MORNARI.) VIOLA. Koja je ovo zemlja, prijatelji? KAPETAN. Ilirija je ovo, gospoo. VIOLA. A ta da ponem ja u Iliriji? Moj dragi brat je u Elizijumu. Ili je moda dobri sluaj dao, ta vi, mornari, kaete? da on Utopio se nije? KAPETAN. Dobar sluaj Bio je to se spasoste i vi. VIOLA. Jadni moj brat! al' moda se, ko zna? Sluilo da se spasao i on! KAPETAN. Imate pravo, gospoo: i da bih Mogunou vas takvom uteio, Uveravam vas da sam, kad se va Raspao brod, i kad ste vi sa onom Nekolicinom s vama spasenom O un na, valom noen, veali se, Video vaeg brata kako se, Pronicljiv vrlo u opasnosti, Za jednu snanu katarku privez'o, Koja je jo na moru trajala A nauk su mu odvanost i nada Dali za ovo - pa se, video sam, K'o Arion na leima delfina Sa talasima tamo bratimio Dogod sam mog'o oima da pratim.

VIOLA. Evo ti zlata to mi kaza to. Nadu mi budi sopstveni moj spas, Da se i s njim ovako moglo zbiti, A potkrepljenje prua govor tvoj Nadanju mome. Zna li zemlju ovu? KAPETAN. Znam i te kako, gospoo; do mesta U kom sam ovaj ugledao svet Tri sata hoda nema. VIOLA. Ko tu vlada? KAPETAN. Vojvoda jedan plemenit po biu Koliko i po svome imenu. VIOLA. Kako se zove? KAPETAN. Orsino. VIOLA. Orsino! Ja sam sluala o njemu Od oca svog: tad enjen nije bio. KAPETAN. Ni sada nije; bar donedavno Nije to bio; jer ni mesec dana Nema otkad sam oti'o odavde: A tad se ba o tome aputalo K'o to se ve, i sami znate to, O onome to ine velikai Me' sitnim svetom blebee - da ite Dobiti ljubav lepe Olivije. VIOLA. Ko je i ta je ona? KAPETAN. Devojka vrsna, grofa jednog ki; On je pre jedno dvanaest meseci Umro i svoju ostavio ker Pod zatitom svog sina, njenog brata, Koji tu skoro preminu i sam: Iz prevelike ljubavi za njim Ona se, vele, drutva odrekla I sklonila se svetu s oiju. VIOLA. O, da mi je u ove gospoe Da sluim, a da, sve dok nekako Ne udesim da zgodna prilika Za mene bude zrela, svet ne dozna Ko sam i ta sam. KAPETAN. Nee biti lako Sprovesti to, jer ona niije Ne prima molbe, ak ni vojvodine. VIOLA. Dranje ti je lepo, kapetane; I mada esto priroda pobusa Bedemom lepim runu kaljugu, Ipak sam voljna verovati ja Da je u tebe dua podudarna Sa lepom ovom spoljanjou tvojom. Molim te - a za ovo platiu ti

S dareljivou - da pritaji ko sam I pomogne mi da se preruim Onako kako smeru mome, moda, Prikladno bie. Tome vojvodi Hou da sluim: treba da me njemu Predstavi kao evnuha: a to e Isplatiti se; jer da pevam umem, I muzikom ga razgovoriti Od svake ruke znam, te moja sluba Svu svoju vrednost posvedoie. ta se jo moe inae da slui, To vremenu prepustiu, al' mojoj Dovitljivosti prilagodi ti utanje svoje. KAPETAN. Njegov evnuh vi Budite; va mutavko biu ja: Zucne l' mi jezik to, nek' moja dva Oka to plate VIOLA. Hvala; vodi me. (Odlaze.) SCENA TREA Odaja u Olivijinom domu. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO i MARIJA) VITEZ TOBI. ta je to, muku mu, naumila moja neaka kad tako prima svog brata smrt? Za mene je, kao jedan i jedan dva, da je seta ivotu dumanin. MARIJA. Due mi, vitee Tobi, vi biste nou morali ranije da se vraate; vaa neaka, moja gospoa, tom vaem dolaenju u nevreme izuzetno zamera. V. TOBI. E, pa onda neka neizuzetno zamera. MARIJA. Da, ali bi trebalo da zaodenete svoje dranje sa vie uljudnosti i da se drite u skromnim granicama reda. VITEZ TOBI. Da zaodenem s vie uljudnosti! Nemam ja ta uljudnije da se odevam. Ovo odelo je dovoljno dobro da se u njemu pije, a i ove izme: a ako nisu, neka se obese o svoje sopstvene uice. MARIJA. Urnisae vas to opijanje i to natreskavanje: ba jue sam ula kako je moja gospoa govorila o tome; a i o nekom aavom vitezu kojega ste jedne noi dovukli da bude

njen prosilac. VITEZ TOBI. Ko? Vitez Endrju Jezoliki? MARIJA. Da, on. VITEZ TOBI. Didija je on, kao ko mu drago u Iliriji. MARIJA. Kakve to veze ima? VITEZ TOBI. Ama, pada njemu tri tisue dukata na godinu. MARIJA. Da, ali e sa svim tim dukatima izgurati jedva godinu dana: on je suta budala i raspikua. VITEZ TOBI. Neka vas je stid za ovakav govor! Ta on svira u violonelo i govori tri ili etiri jezika, re po re, naizust; obdaren je od prirode svakojakim divnim darovima. MARIJA. I jeste, doista, bezmalo svakojakim darovima udaren od prirode; jer, sem toga to je aav, on je i velika prznica; i kad ne bi imao dar kukavice, da ublai njegovu svaalaku naklonost, mudri ljudi misle da bi ubrzo dobio raku na dar. V. TOBI. Tako mi ove ake, lupei su i panjkala oni koji tako govore o njemu. Ko su ti? MARIJA. Oni koji, povrh toga, dodaju kako se on svaku bogovetnu no opija u vaem drutvu. VITEZ TOBI. Napijajui u zdravlje moje neake. Piu ja u njeno zdravlje sve dok mi bude klizilo kroz guu i sve dok bude pia u Iliriji. Kukavica je i vucibatina svaki koji nee da pije u zdravlje moje neake sve dok mu mozak ne uzme da se vrti na jednom prstu kao igra. Pa, devojko! Castiliano vulgol jer evo dolazi vitez Jezoliki. (Ulazi vitez ENDRJU JEZOLIKI.) VITEZ ENDRJU. Vitee Tobi tucalo! Kako je, vitee Tobi tucalo? VITEZ TOBI. Mili vitee Endrju! V. ENDRJU. Blagosloveni da ste, lepa gospodarice. MARIJA. I vi, gospodine. VITEZ TOBI. Guraj vitee Endrju, guraj! VITEZ ENDRJU. Ko je to? VITEZ TOBI. Sobarica moje neake. VITEZ ENDRJU. Draga gospoo Guraj, eleo bih da se bolje upoznam. MARIJA. Ja se, gospodine, zovem, Meri.

VITEZ ENDRJU. Dobro, gospoo Meri Guraj... VITEZ TOBI. Ti si me pogreno razumeo, vitee: "Guraj" je to i: prii joj, opsedaj je, salei je, navali na nju. VITEZ ENDRJU. Vere mi, ne bih ja nju natezao ovako javno. Je l' to znai ono "guraj"? MARIJA. Zbogom, gospodo. VITEZ TOBI. Ako je pusti da tako ode, vitee Endrju, dabogda nikad vie ne trgao ma iz korica! VITEZ ENDRJU. Ako tako odete, gospoo, dabogda ja nikad vie ne potegao ma iz korica! Da ne mislite, lepa gospoo, da su vam dole pod ruku budale? MARIJA. Pa vi mi niste pri ruci, da biste mi doli pod ruku. VITEZ ENDRJU. No, trebalo bi da doem. MARIJA. No, gospodine, "na misli se ne plaa porez": povedite, molim vas, svoju ruku do podruma i napojite je. VITEZ ENDRJU. A zato to, srce moje slatko? ta hoete da kaete tim obrtom? MARIJA. Suva je, gospodine. V. ENDRJU. Pa dabome da je: nisam ja ba takav magarac da ne bih umeo da odravam ruku suvom. Nego kakva je to vaa ala? MARIJA. Suva ala, gospodine. VITEZ ENDRJU. Jeste li natueni njima? MARIJA. Da, gospodine, sve do vrka svojih prstiju: ali sad putam vau ruku da ide svojim putem, pa sam prazna. (Ode.) VITEZ TOBI. Eh, vitee, tebi nedostaje aa kanarskog; da li sam te ikad video tako dotuena do nogu? VITEZ ENDRJU. Nikada u mom ivotu; sem kad ste me videli dotuena kanarskim vinom. Cini mi se da ponekad nemam duha vie no kakav hrianin ili kakav prostak; nego ja satirem govedinu, pa verujem da to kodi mojoj dovitljivosti. VITEZ TOBI. Nema spora. VITEZ ENDRJU. Kad bih znao da je tako, zarekao bih se da je ne okusim. Sutra u da odjezdim kui, vitee Tobi. VITEZ TOBI. Pourquoi, dragi moj vitee? VITEZ ENDRJU. ta mu je to 'purkuoi'? - da

odem ili da ostanem? O, kamo da sam posvetio vreme jezicima, umesto maevanju, igrankama i hajkama na medvede. O, bar da sam tu vetinu uvrteo sebi u glavu! Ali ja to nisam brenovao. VITEZ TOBI. Da jesi, tad bi imao divnu kovrdavu kosu. V. ENDRJU. Zar bi to pomoglo mojoj kosi? VITEZ TOBI. Ne pitaj, jer vidi da nee od prirode da se kovrda. V. ENDRJU. Ali mi dosta lepo stoji, zar ne? VITEZ TOBI. Izvanredno; visi kao kuina na preslici, pa sve ekam da te neka domaica uzme meu noge, pa da je prede. VITEZ ENDRJU. Sutra, bogami, idem kui, vitee Tobi: vaa neaka nee da se pokae; ili, ako i hoe, ja evo stavljam etiri na jedan da nee hteti ni da uje za mene. Sam vojvoda iz naeg komiluka prosi njenu ruku. VITEZ TOBI. Nee ona da uje za vojvodu; ne eli ona da se uda za nekoga koji je iznad nje bilo poloajem, bilo godinama, bilo pameu; uo sam da se zaklela na to. Iha! jo tu sva koplja nisu polomljena. VITEZ ENDRJU. Ostau jo jedan mesec. Nema na svetu oveka udnije udi no to sam ja; ponekad vam ne uivam ni u em drugom do u maskaradama i bekrijanju. V. TOBI. Zar si ti vet ovim triarijama, vitee? VITEZ ENDRJU. Kao i bilo ko u Iliriji, pa bio on ko bio, ako ne ide u one koji su plemenitiji od mene; dabome, ne mogu da se merim s nekim starim majstorom. V. TOBI. A koliko se odlikuje u galjardi, vitee? VITEZ ENDRJU. Mogu ja, bome, estoko da reznem kad ipam. VITEZ TOBI. A ja mogu da uz to reznem malo ovetine. VITEZ ENDRJU. I drim da mogu prostonaprosto tako visoko da ipam unatrake kao i ko mu drago u Iliriji. VITEZ TOBI. Zbog ega se ovakve stvari prikrivaju? Zato se stavlja zavesa ispred tih darova? Zar e da ih pokrije praina kao slikuj gospoe te i te? Zato da ne ide u crkvu igrajui galjardu, i da se ne vraa kui cupkajui koranto? Ja bih i hodao tresui tro-

janac a mokrio bih samo uz laganu etvorku. Sta veli? Ja bih rekao, sudei po vanrednoj graenosti tvojih nogu, da su one pod zvezdom galjarde dobile svoj oblik. VITEZ ENDRJU. Da, pojake su, a poprilino se istiu u arapama plamene boje. Hoemo li da zasednemo da bekrijamo? VITEZ TOBI. A ta moemo drugo? Zar se nismo rodili u znaku Bika? VITEZ ENDRJU. U znaku Bika! To je znamenje za bokove i srce. VITEZ TOBI. Ne, gospodine, ve za noge i bedra. Dede da vidim kako ipa. Ha, vie, vie; ha, ha, vanredno! (Odlaze.) SCENA ETVRTA Odaja u vojvodinoj palati. (Ulaze VALENTIN i VIOLA u mukom odelu.) VALENTIN. Ako vojvoda i dalje bude pokazivao prema vama ovakvu naklonost, Cezario, vi ete po svoj prilici daleko doterati: nema ni tri dana otkako vas zna, a vi ve niste ovde stranac. VIOLA. Vi ili se pribojavate njegove udljivosti, ili strahujete od moga nehata kad dovodite u sumnju postojanost njegove naklonosti. Je li on, gospodine, nepostojan u svojim privrenostima? VALENTIN. Ne, verujte mi. VIOLA. Hvala vam. Evo dolazi grof. (Ulaze VOJVODA, KURIO i SVITA.) VOJVODA. Vide li kogod Cezarija? Hej! VIOLA. Na slubi, gospodaru; ovde sam. VOJVODA. Povucite se askom. Cezario, Ti zna ve nita manje nego sve; Otkrio sam ti najskrivenije Stranice srca svog; pa zato k njoj Uputi, dragi mladiu, svoj korak, I ne daj da ti uskrati se pristup: Stoj ispred njenih vrata, reci im Da ti se noga, kao da je tu U tle urasla, nee maknuti Dok te ne primi.

VIOLA. Svakojako ona, Moj plemeniti gospodaru, nee Nipoto hteti da me pusti sebi Ako se tako tuzi predala K'o to se pria. VOJVODA. Tad galami, prei Radije preko sviju granica Uljuenosti, samo bez dobitka Ne idi natrag. VIOLA. Recimo da s njom, Moj gospodaru, govorim. ta onda? VOJVODA. O! tada njoj izloi svu estinu Ljubavi moje, stuti se na nju Razlaganjem o mojoj vrednosti: Da jade moje glumi, to e tebi Stojati lepo; ona e s usana Mladosti tvoje naklonjenije Na njih da pazi nego sa usana Ozbiljnijega kakvog poslanika. VIOLA. Ne bih to rek'o, gospodaru. VOJVODA. Hoe, Veruj mi to, moj deko dragi: jer bi Blaena tvoja leta klevetao I sada i jo dugo ko bi rek'o Da si ti ovek: usne u Dijane Nenije nisu ni rumenije; Tanani glas tvoj, glasu devojakom Toliko nalik, visok je i zvuan; I sve na tebi eni nalikuje. Ja znam da tvoja zvezda raskono Poslu je ovom blagonaklona. etiri-pet vas budite mu svita; Poite, ako hoete, i svi; Jer je za mene onda najbolje Kad sam u drutvu najmanje. Izvri Sreno tu stvar, i ti e iveti Slobodno kao i gospodar tvoj, I njegovo e moi svojim zvati. VIOLA. Sve to do mene stoji iniu Da damu vau pridobijem, (Za sebe.) ali, Teke li borbe! Prosila ma koju, Bih da on mene za enu uzme svoju. (Odlaze.)

SCENA PETA

Odaja u domu Olivijinom. (Ulaze MARIJA i LUDALO.) MARIJA. Ne, ili da si mi kazao gde si bio, ili ni toliko neu otvoriti usta radi tvog izvinjenja koliko bi bilo dovoljno da se protne ekinja kroz njih. Obesie te moja gospoa to te nije bilo. LUDALO. Neka me obesi: ko je valjano obeen na ovom svetu nema da se boji da nee imati petlje. MARIJA. Da ujem zato. LUDALO. Pa imae je. MARIJA. Valjano mrav odgovor. Mogu da ti kaem gde se porodila ta izreka, naime: "Ne bojim se da neu imati petlje." LUDALO. A gde, draga gospoo Meri? MARIJA. U ratu; a i to e, boj se, biti drsko da kaete u svojoj ludosti. LUDALO. Pa lepo, neka Bog da pameti onima koji je imaju; ko je budala, neka se pomogne svojim talentima. MARIJA. No, ipak ete biti obeeni to vas za toliko nije bilo; ili, ako budete najureni, zar to nee biti za vas ni vie ni manje no kao da ste obeeni? LUDALO. Valjano veanje spreava u mnogo sluajeva da se ovek ravo oeni; a to se tie najurivanja, neka samo podri leto. MARIJA. Ba ste, dakle, uporni? LUDALO. To ne, nipoto; ali se upirem o dva potpornja. MARIJA. Pa ako jedan popusti, odrae drugi; ali, ako oba popuste, srozae vam se akire. LUDALO. Prikladno, due mi; veoma prikladno. Lepo, putuj kud si pola: ako bi se vitez Tobi okanio pia, bila bi ti dovitljivo pare Evinog mesa, nita manje no bilo koje mu drago u Iliriji. MARIJA. Umuknite, bitango, ni rei vie o tome! Evo dolazi moja gospoa: opravdajte se na pametan nain, to bi vam bilo najbolje. (Ode.) LUDALO. Dovitljivosti, ako je volja tvoja, budi mi na ruci za jednu dobru alu. Oni domiljani to misle da te imaju esto se pokau kao prave budale; a ja, koji zacelo znam da te nemam, mogu da proem i za pametnjako-

via: jer ta veli Kvinapalus "Bolja je umna luda od bezumna mudraca". (Ulazi OLIVIJA sa MALVOLIJEM) Blagoslovio te Bog, gospoo! OLIVIJA. Udaljite budalu. LUDALO. Hej, zar ne ujete? Udaljite gospou. OLIVIJA. Hajte, vi ste uplja budala; neu vie da znam za vas. Sem toga, vi ste se pronepotenili. LUDALO. To su dva nedostatka, madona, koji oe se ispraviti piem i dobrim savetom: jer podajte upljoj budali da pije, pa onda nee biti uplja; i naredite nepotenjakoviu da popravi svoje vladanje, pa ako ga popravi, on onda nije vie nepotenjakovi; a ako to nije kadar, dajte onda krparu da ga opravi. Jer svaka popravljena stvar je samo zakrpljena: vrlina kad uini prestup samo je zakrpljena grehom; a greh kad se popravi samo je zakrpljen vrlinom. Ako ovaj prosti silogizam uzmogne da poslui, neka bude; ako ne, ta se tu moe? Kao to je samo jad pravi rogonja tako je i lepota cvet. Gospoa nareuje da se udalji budala, zato ja opet kaem da se udalji ona OLIVIJA. Gospodine,.ja sam im naloila da udalje vas. LUDALO. Omaka s oteavajuim okolnostima! Gospoo, cucullus non facit monachum to e rei da nije skrpljen od arenih krpa i moj mozak. Draga madona, dopustite mi da vam dokaem da ste budala. OLIVIJA. Hoete li biti kadri? LUDALO. Bez greke, dobra madona. OLIVIJA. Dokaite. LUDALO. Morauvam radi toga, madona, da postavljam pitanja kao katiheta. Dobri miu vrline, odgovarajte mi. OLIVIJA. Dobro, gospodine, poto nemam ime drugim da ispunim dokolicu, hajde da se podvrgnem vaem dokazivanju. LUDALO. Dobra madona, zbog ega tui i jaduje? OLIVIJA. Dobra budalo, zbog smrti svoga brata. LUDALO. Ja mislim da je njegova dua u paklu, madona. OLIVIJA. Ja znam da je njegova dua na

nebu, budalo. LUDALO. Utoliko ste vea budala, madona, kad jadikujete zbog toga to je dua vaega brata na nebu. Udaljite budalu, gospodo. OLIVIJA. ta velite vi o ovoj budali, Malvolio? Je l' te da se popravlja? MALVOLIO. Da; i terae tako i dalje, sve dokle se ne zatrese u samrtnim mukama. Staraka odrtavelost, koja pametnog nainje, ini od budale sve savreniju budalu. LUDALO. Neka bi vam onda Bog poslao to pre odrtavelost, gospodine, kako bi uznapredovala vaa ludost! Vitez Tobi e se zakleti da ja nisam lisica, ali nee, pa gro da mu date, zaloiti svoju re da vi niste budala. OLIVIJA. ta velite na ovo, Malvolio? MALVOLIO. udim se kako moe vae gospodstvo da zabavlja ovakva upljoglava hulja? Video sam kako ga je pre neki dan poklopio jedan najobiniji ludov, koji nema razuma ni koliko kamen. Pogledajte, ve je priteran uza zid; i ako se ne budete smejali i pritekli mu u pomo, zaepie mu se usta. Uveravam vas da one pametne ljude koji se cere ovom soju naruenih budala ne smatram za to bolje doli za pajace ovakvih budala. OLIVIJA. O, vi bolujete od samoljublja, Malvolio, pa vam je sa obolela apetita sve bljutavo. Ako ovek hoe da bude plemenit, iste savesti i prostosrdaan, valja da prima ove stvari kao zatupljene strele za ptice, dok ih vi smatrate za topovsku ulad. Nareena budala ne kleveta, mada, ko to radio da radio, on rui i ruga se; dok se opet ovek poznat sa svoje razboritosti ne ruga, iako stalno zamera i kudi. LUDALO. No, dabogda te Merkur obdario umenou laganja, jer lepo govori o budalama. (Vraa se MARIJA) MARIJA. Gospoo, na kapiji je jedan mladi gospodin i veoma eli da govori s vama. OLIVIJA. Od grofa Orsina, zar ne? MARIJA. Ne znam, gospoo; neki lep mladi, s valjanom pratnjom. OLIVIJA. Ko ga je od mojih ljudi zadrao? MARIJA. Vitez Tobi, gospoo, va roak.

OLIVIJA. Uklonite ga, molim vas; taj govori stalno kao da mu fali neka daska. Pfuj! (MARIJA ode.) OLIVIJA. Otidite vi, Malvolio: ako je to nekakva poruka od grofa, onda sam bolesna ili nisam kod kue; kako vam drago, samo mi je skinite s vrata! (MALVOLIO ode.) OLIVIJA. Evo, vidite, gospodine, kako su vaa ludijanja obajatila, pa obljutavila svetu. LUDALO. Ti si nas zastupala, madona, kao da e tvoj prvenac biti budala; pa njegovu lobanju neka Jupiter nakljuka mozgom, jer evo dolazi jedan od tvoga roda u kojega je zdravo slaba pia mater. (Ulazi VITEZ TOBI TUCALO.) OLIVIJA. asti mi, polupijan. Ko je to na kapiji, roae? VITEZ TOBI. Neki gospodii. OLIVIJA. Gospodii! Kakav gospodii? VITEZ TOBI. Gospodii jedan ovde - kuga odnela tu usoljenu haringu! ta je, tupane? LUDALO. Dragi vitee Tobi. OLIVIJA. Roae, roae, kako ste se ve zorom tako naljoljali? VITEZ TOBI. Nalolao! Taman je meni do lolanja! Ima tamo neko na kapiji. LUDALO. Pa dobro, a ko je on? VITEZ TOBI. Neka bude i kusi ako hoe, briga mene: vere vi meni dajte, to ja velim. Pa dobro, svejedno. (Ode.) OLIVIJA. Na ta ti lii pijan ovek, budalo? LUDALO. Na utopljenika, na budalu i na ludaka. Kad je ovek ve zagrejan, pa popije gutljaj vie, on pobudali, od narednog gutljaja pomahnita, a od treega se utopi. OLIVTJA. Idi potrai lekara za umrlice, pa neka pregleda moga roaka, jer je ovaj u treem stupnju pijanstva, utopio se; idi, pripazi na njega. LUDALO. Ama, on je tek mahnit; a budala e da pripazi mahnitoga, madona. (Ode.) (Vraa se MALVOLIO.) MALVOLIO. Gospoo, ono se mome zaklinje da e da govori s vama. Rekao sam mu da

ste bolesni, a on zaintaio da je za toliko ve obaveten i da zato ba hoe da govori s vama. Rekao sam mu da spavate, a on kao da je i to unapred znao, pa ba zato dolazi da govori s vama. ta da mu se kae, gospoo? Naoruao se protiv svakog odbijanja. OLIVIJA. Reci mu da nee govoriti sa mnom. MALVOLIO. Reeno mu je to, a on ree da e stojati pred vaim vratima kao erifov straar i da e biti podupira za klupu, ali da e govoriti s vama. OLIVIJA. Kakav je to soj oveka? MALVOLIO. Pa, muki soj. OLrVIJA. Kakvog je ponaanja i udi? MALVOLIO. Veoma opake; hoe da govori s vama, hteli vi ili ne hteli. OLIVIJA. Kako izgleda i koliko je star? MALVOLIO. Nije jo dovoljno star za oveka, a ni dovoljno mlad za deka, kao boranija pred zrenje ili kao nedozrela jabuka; doe mu nekako kao voda izmeu plime i oseke, na sredini izmeu deka i oveka. U liku je zaista skladan a na jeziku kao zolja: rekao bi ovek da je tek odbijen od sise. OLIVIJA. Pustite ga da ue. Pozovite ovamo moju dvorkinju. MALVOLIO. Moja gospoa zove dvorkinju! (Ode.) (Dolazi MARIJA) OLIVIJA. Daj veo; pa mi pokrij lice. ujmo jo jednom ta poruuje Orsino. (Ulazi VIOLA sa SVITOM) VIOLA. Ko je potovana gospodarica ovoga doma? OLIVIJA. Govorite meni; ja u odgovarati za nju. elite? VIOLA. Presjajna, izvanredna i nedosena lepoto - recite mi, molim vas, je li ovo gospodarica ovoga doma, jer jaje nikad nisam video. Ne bih nipoto voleo da bacim u vetar svoj govor; jer, sem toga to je izvrsno sastavljen i napisan, ja sam grdnu muku video dok sam ga nabubao napamet. Drage lepotice, nemojte me izvrgavati poruzi; ja sam veoma osetljiv, ak i prema najmanjem ravom postupku. OLIVIJA. Odakle dolazite, gospbdine? VIOLA. Ja, sem onoga to sam nauio, malo

to mogu da kaem; a ovo pitanje nije obuhvaeno mojom ulogom. Draga plemenita gospoo, dajte mi ma i najskromniju potvrdu da ste vi gospodarica ovoga doma, da bih mogao da nastavim svoj govor. OLIVIJA. Jeste li vi glumac? VIOLA. Nisam, srce moje umno! Pa ipak, tako mi svih kanda pakosti, ja nisam ono to izigravam. Jeste li vi ovde domaica? OLIVIJA. Ako samu sebe bespravno ne prisvajam, onda jesam. VIOLA. Pa, ako ste vi ona, onda je van svakoga spora da prisvajate sebe bespravno; jer ono to vam je dato da poklonite nije vam dato da zadrite. No ovo je van okvira mog punomoja: nastaviu svoj govor u vau pohvalu i izloiti vam sr svog poklisarstva. OLIVIJA. Preite na ono to je tu od vanosti - pohvale ste oproteni. VIOLA. Avaj, grdnu sam muku imao da to nauim, a i veoma je poetino. OLIVIJA. Utoliko je verovatnije da je izmiljeno; zadrite to za sebe, molim vas. ula sam da ste bili drski pred mojim vratima i dopustila sam da doete vie radi toga da vam izrazim svoje uenje no da vas sluam. Ako niste bez mozga, idite; ako imate to stvarno da iznesete, budite kratki: nije meni vrana popila mozak da traim vreme u takvom razgovoru zbrda-zdola. MARIJA. Hoete li dignutijedra, gospodine? Ovamo vodi put. VIOLA. Ne, draga laarska metlo; ja ne mislim tako brzo da dignem kotvu iz ovih voda. Ukrotite malo, slatka gospoo, ovu svoju grdosiju. OLIVIJA. Recite mi ta ste voljni. VIOLA. Ja sam izaslanik. OLIVIJA. Zacelo je uasno to to imate da saoptite, kad tako strano okoliite. Recite svoju poruku. VIOLA. To se tie samo vaega uha. Ne donosim ni objavu rata ni nalog za kletvenika davanja: u ruci mi je maslinova granica; rei su moje koliko miroljubive toliko i znaajne. OLIVIJA. A ipak ste otpoeli grubou. Ko ste i ta ste vi? ta hoete?

VIOLA. Grubosti koja se u meni ispoljila pouio me nain na koji sam primljen. ta sam i ta hou - stvar je tako tajna kao i devianstvo; za vae uho boije otkrovenje, za svako drugo obesveenje. OLIVIJA. Ostavite nas same: ba da ujemo to boije otkrovenje. (MARIJA i SVITA odlaze.) Pa, gospodine, da ujemo to to imate da mi kaete. VIOLA. Najslaa gospoo OLIVIJA. To je uenje ohrabrujue i imalo bi mnogo ta o njemu da se kae. Gde poiva taj va tekst? VIOLA. U Orsinovim grudima. OLIVIJA. U njegovim grudima! A u kojem njihovom poglavlju? VIOLA. Ako u po tom metodu da odgovorim, u prvom poglavlju njegovoga srca. OLIVIJA. O, itala sam ga: to je jeres. Nemate nita vie da kaete? VIOLA. Draga gospoo, dopustite da vam vidim lice. OLIVIJA. Zar vam je va gospodar naloio da pregovarate s mojim licem? Sad se ne drite svoga teksta. No mi emo povui zavesu i pokazati vam sliku. (Skine veo.) Pogledajte, gospodine, eto takva sam vam bila dana dananjega; zar nije dobro sazdano? VIOLA. Vanredno sazdano, ako je tu sve od boije ruke. OLIVIJA. Boja se ta ne skida, gospodine; izdrae vetar i nevreme. VIOLA. Ta je lepota usklaena divno: Rumenilo i belilo je tu Priroda sama rasporedila Umenom rukom: gospoo, od vas Svirepijega ivog stvora nema, Ako u grob te drai ponesete A otisak ne ostavite svetu. OLIVIJA. O, gospodine, tako nemilosrdna neu biti. Razdau ja spiskove svoje lepote; bie nainjen popis i svaki e deli i svaki predmet biti poimenino prikljuen uz moju poslednju volju; kao item dve usne, prilino rumene; item, dva siva oka, zajedno s trepavicama; item, jedan vrat, jedna brada i tako dalje. Jeste li vi poslani

amo da mi odreujete cenu? VIOLA. Vidim ja ta ste: vi ste odve gordi; No, ma i avo bili, vi ste lepi. Gospodar moj vas voli: o! pa da ste I krunom carskom ovenani vi, Takva bi ljubav neocenjivom Lepotom samo mogla da se plati. OLIVIJA. Kako me voli? VIOLA. S oboavanjem, Sa pljuskom suza, s jecajima koji Ljubavlju grme, s plamen-uzdasima. OLIVIJA. Miljenje moje va gospodar zna; Ne mogu da ga volim; jest da ja Verujem da je pun vrlina on, K'o plemenita znam ga, znam da golem Imetak ima, da je mladou Obdaren sveom i neokaljanom; Da je na dobrom glasu, da je hrabar, Izdaan, uen; da je ljubak stas I oblik njemu dala priroda; Ali ne mogu da ga volim: on je Do odgovora davno mog'o doi. VIOLA. Kad bih vas strasno kao moj gospodar Voleo ja, toliko trpe, tol'ko ivotom smrti slinim ivei, Ja smisla ne bih u odbijanju Naao vaem; shvatio ga ne bih. OLIVIJA. No, ta biste? VIOLA. Pred vaim vratima Opleo bih vam vrbovi kuerak, Pa bih iz doma duu svoju zvao; O prezrenoj bih jednoj ljubavi Pokorne psalme pisao i njih U samu gluvu no bih pevao; Put brda koja jeku odaju Vae bih ime izvikivao, Te vasionsku onu brbljuu Primorao da vie "Olivija"! O! vama izme' zemlje i nebesa Poinka ne bi bilo dok se na me Ne biste saalili. OLIVIJA. Vi biste svata mogli postii. Kakvog ste roda? VIOLA. Vieg no to moje Stanje to kae, mada rav nye Poloaj moj: od plemike sam loze. OLIVIJA. Svom gospodaru idite: ne mogu

Njega da volim. Nek' se slanja proe, Sem ako, moda, ne biste do mene Vi opet doli da mi javite Kako je ovo primio. Pa zbogom: Hvala za trud: a to u moje ime Popijte. VIOLA. Nisam ja pod platu glasnik; Zadr'te kesu, gospoo, jer lien Nagrade nisam ja, ve moj gospodar. Dabogda da se skameni u kamen Srce u onog koga zavolite, Pa ar va, k'o i ar mog gospodara, Da naie na prezir, prepun zlosti! Ostajte zbogom, lepa svireposti. (Ode.) OLIVIJA. "Kakvog ste roda?" "Vieg no to moje Stanje to kae, mada rav nije Poloaj moj: od plemike sam loze." Bih se i sama zaklela da jesi. Udovi, kretnje, lik tvoj, jezik, duh Petostruk grb su. Da ne prenaglim: Polako, o, polako! Osim da je On sam na mestu svoga gospodara. Al' gle! Zar tako brzo mora ta oveka epa? K'o da oseam Kako se savrenstva tog mladia Neopazice, kradom, lukavo, U zenice mi upuzavaju. Pa neka bude! Hej, Malvolio! (Vraa se MALVOLIO.) MALV.: Evo me, stojim, gospoo, na slubL OLIVIJA. Bre za onim glasnikom, za onim Joguncem, lugom grofovim, poteci: Ostavio je, htela ne htela, Taj prsten ovde: reci da ga neu. Kai mu neka svoga gospodara Ne hrabri nit' podrava u nadi: Ja nisam za nj. A ako mladi taj Htedne i sutra svratiti do mene, Dobie objanjenje. Sad pouri. MALVOLIO. Gospoo, hou. (Ode.) OLIVLJA. Ne znam ta inim; duu mi estoko, Bojim se, miti zaneseno oko! Nek' kob pokae mo: mi nismo svoji; Nek' bude kako pisano nam stoji.

(Odlazi.)
DRUGI CIN

SCENA PRVA Morska obala. (Ulaze ANTONIO i SEBASTIJAN.) ANTONIO. Nedete zar da ostanete? A nedete ni da idem s vama? SEBASTIJAN. Ne zamerite, nedu. Mrko nada mnom sija moja zvezda; zlodudnost moje kobi mogla bi moda da ozlojedi i vau kob; stoga du izmoliti od vas doputenje da svoje nevolje ponesem sam. Ravo bih vam uzvratio ljubav, ako bih koju od njih navukao na vas. ANTONIO. Recite mi bar kuda ste naumili podi. SEBASTIJAN. Ne, doista, gospodine: putovanje na koje nameravam da poem besciljno je tumaranje. No, ja sam na vama uoio tako divnu crtu krotkosti da mi nedete silom izmamljivati ono to sam voljan da zadrim za sebe. Stoga mi pristojnost utoliko vie nalae da se pred vama otkrijem. Treba, dakle, da znate, Antonio, da se ja zovem Sebastijan, a nazvao sam sam sebe Roderigo. Otac mi je bio onaj Sebastijan iz Mesaline o kojem znam da ste uli. On je ostavio za sobom mene i moju sestru, roene u isti as: da je tako nebu bilo drago, voleo bih da smo tako i zavrili! Ali vi ste to izmenili, gospodine; jer koji as pre nego to ste me vi izvukli iz uzburkanog mora, moja se sestra utopila. ANTONIO. Avaj, kakva nesreda! SEBASTIJAN. Bila je to, gospodine, ena koju su, ma koliko da se govorilo da veoma lii na mene, mnogi drali za lepu. No, mada ne bih mogao u preteranom divljenju idi dotle da u to

verujem, ipak du idi tako daleko da smelo izjavim: duh je u nje bio takav da bi i sama zavist rekla da je lep. Ona se ved, gospodine, utopila u slanoj vodi, a ja kao da u takvu vodu jo jednom utapam njenu uspomenu. ANTONIO. Oprostite mi, gospodine, to vas nisam najbolje ugostio. SEBASTIJAN. O, dobri Antonio! oprostite vi meni to sam vam zadao truda. ANTONIO. Ako nedete da me ubijete zbog moje ljubavi, dopustite da vam budem sluga. SEBASTIJAN. Ako nedete da ponitite ono to ste uinili, a to de redi da ubijete onoga koga ste spasli, na zahtevajte to. Ukratko, ostajte zbogom! Srce mi je prepuno razneenosti: a ja sam jo toliko po dudi na majku da de moje oi, bude li im se pruio ma i najmanji povod, svata da napriaju o meni. Uputidu se na dvor kneza Orsina. Zbogom! (Ode.) ANTONIO. Neka te milost svih bogova prati! Dumana mojih pun je dvor Orsinov. A uskoro bih onde inae Potraio te; al' to bude - bude: Volim te tol'ko da je ala samo Opasnost za me: podi du onamo. (Ode.)

SCENA DRUGA Ulica. (Ulazi VIOLA, za njom MALVOLIO.) MALVOLIO. Da niste vi maloas bili kod grofice Olivije? VIOLA. Ba ovog asa, gospodine: i ba sam, korak po korak, stigao dovde tek. MALVOLIO. Ona vam vrada ovaj prsten, gospodine. Mogli ste mi utedeti trud da ste ga sami poneli. Ona, pored toga, dodaje da poruite svome gospodaru da moe biti oajno ubeen da ona nede da uje za njega. I jo

jednu stvar pride: da se vi ni za ivu glavu ne drznete dolaziti opet po njegovoj stvari, osim ako biste doli da joj dojavite kako je va gospodar ovo primio. Elem, uzmite ga. VIOLA. Prsten je ona uzela od mene; da ujem nedu za nj. MALVOLIO. eknite malo, gospodine, vi ste ga bezobrazno bacili njoj, i njena je volja da on na isti nain bude vraden. Ako vredi da se ovek sagne zbog njega, on vam je tu pred oima; ako li ne, neka pripadne onom koji ga nae. (Ode.) VIOLA. Nikakav prsten ostavila nisam: Kud cilja ova gospoa? Da nije, Sauvaj Boe, moja spoljanost Oarala je? Bacala je meni Poglede ljupke; jeste, i to tol'ko, Da zbilja mislim da su oi njene Bunile jezik njen i saplitale, Jer je njen govor tekao na preskok I rasejano. Voli me, zacelo. To me po ovom glasniku prostaku Poziva njene strasti prepredenost. Za prsten moga gospodara ona Nede da zna! Pa poslao ga njoj I nije on. Na mene ona cilja: Ako je tako, kao to i jeste, Onda bi bolje bilo da se, jadna, Zaljubila u kakav san. O! ti si, Preruenosti, lupetvo u kojem Svata je kadar avo lukavi. Kako u vosak enskog srca lako Laljivci lepi utisnu svoj oblik! Vaj! Nismo krive mi, ved slabost naa! Jer kakve Bog nas stvori takve jesmo. Na ta li ima ovo da izie? Nju moj gospodar voli neizmerno; Ja opet, jadna nakaza, u njega Zacopana sam; ona pak, s pometnje, Za mnom je, kanda, zabrljavila. Kud li to vodi? Jesam li mukarac, Nema mi nade da du stedl ljubav

Svog gospodara; jesam li, pak, ensko, Kuku i lele! to de se uzalud Nauzdisati jadna Olivija! Ti, vreme, vor razmrsi taj, ne ja; Preved je vrsta za me petlja ta.

SCENA TREDA Odaja u domu Olivijinom. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO i VITEZ ENDRJU JEZOLIKI) VITEZ TOBI. Pristupi, vitee Endrju: ne biti posle ponodi u postelji, znai biti rano na nogama; a diluculo surgere ti zna VITEZ ENDRJU. Ne, vere mi, ne znam; ali znam da biti na nogama kasno znai biti kasno na nogama. VITEZ TOBI. Pogrean zakljuak, a to mrzim kao prazan vr. Biti na nogama posle ponodi i tad otidi u postelju, to je rano; te podi u postelju posle ponodi znai otidi u postelju na vreme. Zar se na ivot ne sastoji iz etiri elementa? V. ENDRJU. Zaista, tako vele; ali ja bih rekao da se on pre sastoji iz krkanja i zalivanja. V. TOBI. Ti si uevnjak; zato daj da krkamo i da se zalivamo. Marijana, hej! Kupu vina! (Ulazi LUDALO) VITEZ ENDRJU. Vere mi, evo budale. LUDALO. Pa kako ste mi, srca moja? Niste zar nikad videli sliku "nas trojica". VITEZ TOBI. Dobro doao, magare. De da zapevamo jednu ujedalicu. V. ENDRJU. Vere mi, budala ima izvanrednu glasinu. Voleo bih da imam njegove krake i njegov umilni glas, no da mi da etrdeset ilinga. Budalio si se sinod, due mi, da ne moe biti slae kad si priao o Pigrogromitusu i o Vapiancima kako prelaze nebeski ekvator Kvezbus; bilo je da ne moe biti bolje, vere mi. Poslao sam ti estak za tvoju lutkicu; jesi

li dobio? LUDALO, Strpao sam ja u dep tvoju napojnicu; jer Malvolijev nos nije bialje: bela je ruka u moje gospe, a Mirmidoni nisu birtije. VITEZ ENDRJU. estoko! Ovakvom budaljenju, pravo reeno, nema premca. A sad oei jednu pesmu! VITEZ TOBI. Ded', ded'; evo vam estak; da ujemo neku pesmu. VITEZ ENDRJU. Evo ti jedan estaid i sa moje strane: ako neki vitez da, recimo... LUDALO. Hodete li ljubavnu, ili neku o bogougodnom ivotu? VITEZ TOBI. Ljubavnu, ljubavnu. VITEZ ENDRJU. Jest, jest; ba me briga za bogougodni ivot. LUDALO. Gde ti to vrlja, milo moje? Stoj, uj: i tanko zna da poje I krupno dika tvoj, da ta! Mani se, duo, tumaranja: Vee je radi sastajanja; To svak' ko nije aav zna. VITEZ ENDRJU. estoko, pa to; bogami. VITEZ TOBI. Dobro, dobro. LUDALO. Ljubav - to nije ne znam kada: Sad te golica, smej se sada; Vrbov je klin bududa ast. Od skanjeranja nema vajde, Mladost se aba; zato, hajde, Cmokni me stoput, al' u slast. VITEZ ENDRJU. Medljikast glas, ne bio ja odistinski vitez. VITEZ TOBI. Glasina da umre. VITEZ ENDRJU. Ba slatka i da umre od nje, vere mi. VITEZ TOBI. Kad se slua kroz nos, ederna do umiranja. No, da li da udesimo da zbilja i sveci na nebu zaigraju? Da li da ispudimo i buljinu u nodi nekom ujedljivom zapevancijom koja bi i iz kakvog tkaa tri due iscimala? Da li? VITEZ ENDRJU. Hajdete, ljubavi vam; ja

sam sila za ujedljive zapevancije. LUDALO. Bogorodice mi, vitee, i poneki pas ume da ujede pa prosto da zapevate. VITEZ ENDRJU. Nita tanije. Ded' neka naa zapevancija bude: "Ti, huljo". LUDALO. Dakle, "Jezik za zube, ti huljo!", vitee? Bidu onda prinuen da te tom prilikom nazovem huljom, vitee. VITEZ ENDRJU. Nije to prvi put to sam ja nekog prinudio da me nazove huljom. Poinji, budalo; to poinje "Jezik za zube". LUDALO. Nikada nedu modi poeti ako budem drao jezik za zubima. VITEZ ENDRJU. Dobra ti je ta, vere mi. Hajde, poni. (Pevaju neku rugalicu.) (Ulazi MARIJA.) MARIJA. U kakvo ste to maukanje tu udarili? Ako moja gospoa nije pozvala svoga nastojnika Malvolija da vas glavake izbaci kroz vrata, ne bila ko sam. V. TOBI. Moja gospoja je Kitajka; mi smo sve sampolitiar; Malvoliojebabaroga, a'Trivesela brata smo mi". Zar nisam ja rod roeni? Zar ne tee u meni njena krv? Tandara-brod, gospoja! U Vavilonu iveo ova, gospoja, gospoja! LUDALO. Neka me avo nosi, vitez se ludira da je to milina! VITEZ ENDRJU. Pa jeste, ume on to dosta dobro kad mu doe; a i ja: kod njega to ispada ljupkije, ali kod mene je to prirodnije. VITEZ TOBI. O! vee predbogojavljensko MARIJA. Ako za Boga jednoga znate, tie! (Ulazi MALVOLIO.) MALVOLIO. Gospodo, jeste li pomahnitali, ili ta ste? Zar nemate ni pameti, ni uljudnosti, ni obzira kad tu u ovo doba nodi angrljate kao da krpite kotlove? Hodete li od doma moje gospoe da nainite birtiju kad skiite tu svoje krparake zapevke, ne ublaujudi i ne pritajujudi svoj glas? Zar vam ni mesto, ni persone, ni doba ne ulivaju duan takt?

VITEZ TOBI. Drali smo se mi takta u svojim zapevancijama, gospodine. Idi, obesi se! MALV.: Vitee Tobi, moram da govorim s vama bez uvijanja. Moja gospodarica mi je naloila da vam kaem kako se ona, iako vam je kao srodniku dala skrovite, nikako ne saglaava s vaim raspojasanostima. Ukoliko biste bili kadri da se odreknete svoga naopakog ponaanja, vi ste joj dobrodoli u njenom domu; ukoliko ne, ona bi vam, ako izvolite uzeti oprotaj od nje, od sveg srca rekla zbogom. VITEZ TOBI. Srdace, zbogom; kad ved druge nema. MARIJA. Nemojte, dobri vitee Tobi. LUDALO. Pogled mu kae:put neba se sprema. MALVOLIO. Dakle, tako? V. TOBI. Da umrem? Ja? Ni pomena o tome. LUDALO. Vitee Tobi, slagaste sad, bome. MALVOLIO. Alal vam vera! VITEZ TOBI. Da ga najurim, a? LUDALO. ta de tad biti, ta? VITEZ TOBI. Da ga najurim, a? bez etikete. LUDALO. Nedete, nedete, ne; vi to ne smete! VITEZ TOBI. "Nismo se drali takta!" Gospodine, vi laete. Kad si ti bio to vie od nastojnika? Ne misli tek valjda da, zato to si ti ovek neporoan, da zato na svetu ne treba vie da bude kolaa i piva? LUDALO. Jeste, svete mi Ane; a nede ni isiot prestati da pee nepce. VITEZ TOBI. U pravu si. Idite vi, gospodine, pa ucaklite svoj nastojniki lanac mrvicama od hleba. Cimentu vina, Marija. MALVOLIO. Gospoo Marija, kada biste cenili naklonost moje gospoe ikoliko vie no njen ukor, vi ne biste davali sredstva za ovo neuljudno vladanje: ona de o tome biti obavetena, tako mi ove ruke. (Izlazi.) MARIJA. Haj'te, pa proklatite malo svoje ui. VITEZ ENDRJU. Kao to je dobro delo napiti se kad si gladan, isto tako bi bilo dobro iza-

zvati ga na dvoboj, pa onda ne odrati re i tako ga namagariti. VITEZ TOBI. Uinite to, vitee; napisadu ti ja izazivanje; ili du mu usmeno isporuiti tvoje ogorenje zbog nanesene uvrede. MARIJA. Slatki vitee Tobi, strpite se za nodas. Otkad je onaj grofov deko bio u moje gospoe danas, ona je veoma uznemirena. to se tie musje Malvolija, pustite da se ja s njim ponesem: ne nasadim li ga tako da ue u poslovicu i ne postignem li da se s njim sprda ceo svet, smatrajte da nemam ni toliko mozga u glavi koliko da se prudim u svojoj posteljL Znam da du uspeti. VITEZ TOBI. Uputi nas, uputi nas; obavesti nas malo o njemu. MARIJA. Pa, gospodine, on vamje pokatkad neka vrsta puritanca. VTEZ ENDRJU. O, da sam to slutio, istukao bih ga kao psa. V. TOBI. Kako? Zbog toga to je puritanac? A kakvi su tvoji premudri razlozi za to, dragi vitee? VITEZ ENDRJU. Premudrih razloga za to nemam, ali imam dovoljno dobar razlog. MARIJA. Davola je on postojani puritanac ili ta bilo drugo osim vrdalama koja se povija prema vetru; izvetaeni magarac, koji buba gromopucatelne fraze naizust, pa ih prosipa u velikim otkosima: samouveren kako samo moe biti; tako nadeven prevashodnostima, kako on misli, da je temeljno naelo njegovog vjeruju kako se svako mora da zaljubi u njega im ga samo vidi. A ba ta njegova mana posluide kao odlian temelj za izvrenje moje osvete. VITEZ TOBI. ta si naumila da uradi? MARIJA. Posejadu put kojim on prolazi zatutuljenim ljubavnim pisamcima; a u njima de on, po boji svoje brade, po obliku svojih nogu, po nainu svoga hoda, po tome kako izgledaju njegove oi, njegovo elo, boja njegova lica nadi sebe ocrtana da ne moe biti opipljivije.

Umem da piem vrlo slino rukopisu svoje gospoe, vae nedake; kad je u pitanju neto to smo zaboravile, jedva moemo da razaznamo koje je ija ruka. VITEZ TOBI. Izvrsno! Njuim smicalicu. VITEZ ENDRJU. I ja je imam u nosu. VITEZ TOBI. On treba da pomisli da pisma koja de ti spustiti potiu od moje nedake i da se ona u njega zaljubila. MARIJA. Moja namera je zbilja konjic od te farbe. VITEZ ENDRJU. I sad de va konjic od njega napraviti magare. MARIJA. Magare, ne sumnjam u to. VITEZ ENDRJU. O, to de biti divota! MARIJA. Bogovsko uveseljavanje, jamim vam. Znam da de moj lek delovati kod njega. Namestidu vas dvojicu, i budalu tredeg, tamo gde on treba da nae pismo. Motrite kako de ga protumaiti. A za nodas u postelju i snevajte o onome to de se sluiti. Zbogom. (Ode.) VITEZ TOBI. Laku nod, Pentesilea! VITEZ ENDRJU. ivota mi, valjana cura. VITEZ TOBI. Ona je kao vile iste pasmine, a pored toga me oboava; no, ta je s tim? V. ENDRJU. I ja sam nekad bio oboavan. VITEZ TOBI. Da se ide u postelju, vitee. Potrebno je da poalje po jo neto novca. VITEZ ENDRJU. Ako ne dobijem tvoju nedaku, onda sam obrao bostan. VITEZ TOBI. Poalji po novac, vitee; ako ne bude na koncu tvoja, reci mi da sam kusi ogat. VITEZ ENDRJU. Ne uradim li to, nikad vere u mene da nemate, pa sad uzmite to kako god hodete. VITEZ TOBI. Hajde, hajde: ja idem da skuvam malo kanarskog vina; odved je kasno da se sad ide u postelju. Hajde, vitee; hajde, vitee! (Odu.)

SCENA ETVRTA Odaja u vojvodinoj palati. (Ulaze VOJVODA, VIOLA, KURIO i DRUGI.) VOJVODA. Dajte mi malo muzike. A sad Dobro vam jutro, prijatelji. Dede, Pesmicu, dobri moj Cezario, Starinsku onu pesmu udnu, koju Sluasmo sinod; ona je veoma, Rek'o bih, patnju moju blaila, Vie no lake popevke i vie No birane i nauene rei Toliko naglog i vrtoglavog Vremena ovog: hajdete i dajte Bar koji stih. KURIO. Nije ovde, neka ne zameri vae gospodstvo, onaj koji bi imao to da peva. VOJVODA. Ko je to bio? KURIO. Fest, lakrdija, gospodaru; budala u kojem je veoma uivao otac plemenite gospoice Olivije. On je tu negde oko kude. VOJVODA. Pronaite ga; vi za toliko Svirajte napev. (Odlazi KURIO. Muzika.) Deko, prii mi. Ako te lubav skoli kad, a ti se U slatkoj muci njenoj seti mene; Jer svaki koji voli odano Isti je k'o i ja: u drugim svim Osedanjima svojim on je dudljiv I nepostojan, samo se u njega Ne menja slika bida koje voli. Kako ti ovaj napev godi? VIOLA. On je Naprosto odjek stanita u kojem Ljubav svoj presto ima. VOJVODA. Re je tvoja Majstorskog kova. Kladim se u ivot, Da ti se, ma koliko da si mlad,

Oko za milost ved ulaguje Nekome bidu voljenom. Zar nije Ovako, deko moj? VIOLA. Pa, pomalo, Sa doputenjem vae milosti. VOJVODA. A kakva je po liku ena ta? VIOLA. Nalik na vas. VOJVODA. Tad nije tebe vredna. A, zbilja, kojih godina? VIOLA. Donekle Godina vaih. VOJVODA. Neba mi, odved stara. ena vazda Treba da uzme starijeg od sebe, Tada se ona prikloni pod narav Svojega mua, tada postojano Njegovim srcem upravlja i vlada: Jer ma koliko hvastali se mi, Deae moj, naklonosti u nas Dudljivije su, kolebljivije, Pohlepnije su, prevrtljivije, I linjaju se bre, gube bre Nego u ena. VIOLA. Tako, gospodaru, Mislim i ja. VOJVODA. Pa zato sebi ti Za drago svoje mlau izaberi, Il' ti naklonost istrajati nede; Jer ene su k'o rue, iji cvet Opada im se razvije. VIOLA. O, klet Usud je njin; kad ponu tek da zru Do savrenstva, onda uprav mru. (Vrada se KURIO sa LUDALOM.) VOJVODA. Daj, mome, onu pesmu sinodnu. Utuvi nju, Cezario; starinska, Priprosta pesma to je; pevaju je Pod vedrim nebom pletilje i prelje, I bezbrino je pevaju devojke Kad svilen vez u tkanje uplidu Iglom od koske; priprosta, zacelo, Nevinu ljubav ona s ljubavlju Kiti i ara, kao to i ine

Vremena stara. LUDALO. Jeste li spremni? VOJVODA. Da; molim te, pevaj. (Muzika.) Doleti, smrti, doleti, Nek' empres-koveg prihvati me blago; Odleti, duo, odleti, Svirepo moje usmrti me drago. Pokrov, ukraen tisom, sprem'te meni, Beo, edan, Verniji dosad svetom ne promeni Nijedan. Ni cvet, ni cvet nek' ne padne: Da crni koveg mirisom celiva; Ni drug, ni drug nek' ne dadne Pozdrav mom grobu to mi kosti skriva. Nek' prah moj, da bi manje suza bilo, Tamo gnjili, Gde nad njim nede dodl drago milo Da cvili. VOJVODA. Evo ti za trud. LUDALO. Nema tu nikakvog truda, gospodaru; ja u pevanju nalazim uivanje, gospodaru. VOJVODA. Onda du da platim tvoje uivanje. LUDALO. Doista, gospodine, i uivanje se plada, bilo pre bilo posle. VOJVODA. A sad mi dopusti da te otpustim. LUDALO. Pa neka te bog melanholije titi, i neka ti kroja naini prsluk od tafta ija se boja preliva i menja, jer duh je tvoj pravi opal! Voleo bih da ljude takve postojanosti bacim na more gde bi mogli da se bave ime mu drago i da se upucuju kuda mu drago; jer nita se samo tako dobro provoza. Zbogom. (Ode.) VOJVODA. Nek' drugi svi iziu. (Odlaze KURIO i SVITA) Ti, do one Prelepe svireposti jo jedared, Cezario, otidi: reci njoj Da moja ljubav, plemenitija Negoli svet, ne ceni zamanost

Prljave zemlje; miraz koji sudba Podari njoj ja cenim, reci joj, Isto toliko malo k'o i sudba; Al' udo ono, onaj alem-kamen, Koji je njoj, po sjaju nenadmaan, Priroda dala da je ukrasi, To mami duu moju. VIOLA. Ali ako Ne moe ona da vas voli? VOJVODA. Nedu se modi da zadovoljim Tim odogovorom. VIOLA. Bome, moradete. Uzmimo, to i jeste moda tako, Da gospoica nekakva postoji U koje srce isto tako pati Zbog vas k'o vae zbog Olivije: A vi je niste kadri voleti; I kaete joj to; zar da se ona S tim odgovorom tad ne pomiri? VOJVODA. Nema tih enskih grudi Koje bi bile kadre da podnesu Udarce strasti tako snane kakve Mom srcu ljubav zadaje; toliko Veliko ensko srce ne postoji Da u se tol'ko primi; nije njima Data sposobnost zadravanja. Vaj! Prohtevom se moe nazvati Njihova ljubav, stanite joj nije Jetra no nepci, te i presiti, Dotua ona, izazove ak Gaenje; dok je ljubav moja sva Nesita kao more i da svari Isto toliko moe. O, ne sravnjuj S ljubavlju mojom spram Olivije Ljubav to moe da je oseda Nekakva ena prema meni. VIOLA. Da, Ali ja znam VOJVODA. ta zna? VIOLA. Veoma dobro kakvu ljubav moe Da gaji ena spram mukarca: zbilja, ene su srca verna k'o i mi.

U mog je oca bila jedna kdl Koja je jednog volela mukarca Ba tako kao to bih, moda, ja, Kada bih ensko bio, voleo Vae gospodstvo. VOJVODA. Nu, i povest njena Kakva je bila? VIOLA. List neispisan, Moj gospodaru. Ljubav rekla nije Ved ostavila da prikrivanje Kaono crv u kakvom pupoljku Nagriza njene obraze rumene: U mislima je tekim, amedl, Venula ona i sa setom bledom Sedela k'o na spomeniku kakvom Strpljenje olieno, pa se svome Smekala jadu. Nije li to bila Istinska ljubav? Mi mukarci vie Imamo rei, vie se kunemo; Ali u stvari mi obedavamo Obino vie nego to smo voljni Da ispunimo, jer na zakletvama Svakada mnogo posvedoavamo, Al' malo toga i u ljubavi. VOJVODA. Pa je li tvoja sestra, mladidu, I umrla od ove ljubavi? VIOLA. Jedina kdi sam ja, i brat jedini, Iz doma oca mog; pa ipak ne znam. Da poem onoj gospi, gospodaru? VOJVODA. Da, to je ono glavno. K njoj potecL Taj kamen dragi daj joj, pa joj reci Da ljubav moja nit' ustupa, niti Prima da moe odbaena biti. (Izlaze.)

SCENA PETA Olivijin vrt. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO, VITEZ ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN) VITEZ TOBI. Samo hajde, sinjor Fabijane.

FABIJAN. Pa nego da hodu. Propustim li ma i ovolicko od te lakrdije, kuvao se dabogda u melanholiji dok ne crknem. V. TOBI. ar ne bi uivao ako bi se ta pogana gnjida, taj iskeeni dukac svojski nasamario? FABIJAN. Ma likovao bih, ovee; vi znate da je njegovo maslo to sam iziao iz volje milostivoj gospoici kada smo ono draili i kinjili medveda. V. TOBI. Da bismo mu natrljali nos, udesidemo opet ono s medvedom, pa demo ga draiti i kinjiti namrtvo. Zar nedemo, vitee Endrju? VTEZ ENDRJU. Pa ne uinimo li tako, bide sramota od Boga to smo ivi. VITEZ TOBI. Evo malog spadala. (Ulazi MARIJA.) Pa kako je, biljuru moj indijski? MARIJA. Sakrijte se sva trojica iza onog buna od imira. Malvolio upravo silazi ovim etalitem; bio je sve dosad tamo na suncu, i pola sata je drao vebe sa svojom senkom kako da se vlada. Obratite panju na njega, tako vam uivanja u sprdnji; jer znam da de ga ovo pismo preobraziti u zablenutog blesana. Da niste pisnuli, tako vam ludijanja! A ti lezi ovde (Bacipismo na tle.)jer evo pastrmke koja valja da se ulovi aoljenjem. (Ode.) (Ulazi MALVOLIO.) MALVOLIO. To je samo sreda; sve je samo kob i sreda. Marija mi je jednom rekla da me ona voli: a uo sam je i samu gde se zatrala i rekla da bi ovek u kog bi se zaljubila morao da izgleda kao ja. Sem toga, ona prema meni postupa sa daleko vedom potom no i prema kome od onih koji je dvore. ta mi valja da mislim o tome? VITEZ TOBI. Da uobraena li lupea! FABIJAN. Ta dutite! Kad razmilja, pretvara se u durana kome nema para; prosto de da pukne pod raepurenim perjem. VITEZ ENDRJU. to bih slatko izdevetao

toga nikogovida, sunca mi! VITEZ TOBI. Mir, kad kaem! MALVOLIO. Biti grof Malvolio! VITEZ TOBI. O, utvo! VITEZ ENDRJU. Ustreli ga, ustreli ga! VITEZ TOBI. Mir, mir! MALVOLIO. Evo tu primera: gospodarica od Straija udala se za svog nadzornika odede. VITEZ ENDRJU. Pljuni ga, Jezavelja! FABIJAN. Ta, mir! Sad se do gue zagnjurio u to; gledajte kako se nadima od uobraenosti. MALV.: Nakon tri meseca braka s njom, sededi na svojoj sveanoj stolici s baldahinom... VITEZ TOBI. O, da mi je kakva pradka, da mu bacim kamen u oko! MALVOLIO. Sazivam oko sebe svoje slubenike, sededi u svom somotskom kaputu izvezenom granjem i lidem, doavi sa poivala, na kojem sam ostavio Oliviju da spava. V. TOBI. O, munje te palile i prio se u paklu! FABIJAN. O, dutite, mir! MALVOLIO. Pa onda mi dolazi volja da ispoljim dudljivost koja odgovara mom gospodstvu: i poto sam natenane preao mrkim pogledom po svima, da im kaem kako ja znam ko sam i ta sam, te da i oni treba da znaju ko su i ta su, ja pitam za svoga roaka Tobija VITEZ TOBI. Strele te i bukagije! FABIJAN. O, mir, mir, mir! Sad, sad. MALVOLIO. Sedmorica od mojih ljudi pokorno skoe i nagnu da ga trae. Ja utoliko stutim obrve; i uzmem, moe biti, da navijam sat, ili da se igram svojim - skupocenim kakvim dragim kamenom. Eto Tobija; pa mi se klanja VITEZ TOBI. Pa zar da mu ne zavrnem vrat? FABIJAN. Makar nam rei kletima upali iz usta, dutite! MALVOLIO. Ja mu pruam ovako ruku, sputavajudi svoj prijateljski osmeh strogim pogledom uzdranosti -

VITEZ TOBI. Pa zar da vas onda Tobi ne ljisne po njuci? MALVOLIO. Pa du redi: "Roae Tobi, to to me je sudbina zdruila s vaom nedakom ovladuje me da vam kaem -" VITEZ TOBI. ta, ta? MALVOLIO. "Da valja da se popravite i okanite se pijanenja." VITEZ TOBI. isti se, gubo! FABIJAN. Ama, dutite, da ne podseemo koren onome to smo namislili. MALVOLIO. "Sem toga, vi tradite blago svoga vremena s nekim tamo aavim vitezom -" VITEZ ENDRJU. To sam ja, uveravam vas. MALVOLIO. "S nekim vitezom Endrju -" VITEZ ENDRJU. Znao sam da sam to ja; jer me mnogi nazivaju ludim. MALVOLIO (spazi pismo). A emu li nam ovo ovde? FABIJAN. Sad je ljuka pred klopkom. VITEZ TOBI. O, mir! I neka bi ga duh ludijanja nadahnuo da glasno ita! MALV. (podigne pismo): ivota mi, ovo je ruka moje gospoe! Ovo je ba njeno C, i njeno U i njeno T; a tako pravi i svoje veliko P. Tu se pitanje i ne postavlja, ovo je njena ruka. V. ENDRJU. Njeno C, U, njeno T; zato da...? MALVOLIO (ita). Nepoznatom voljenom ovo uz moje najlepe elje; upravo njen nain izraavanja! Vi dete dopustiti, vosku. Gle! A otisnuta je u vosku njena Lukrecija, kojom ona obino peati: to je moja gospoa. Kome li to moe biti upudeno? FABIJAN. To ga mora uvudi u klopku do same digerice! MALVOLIO. Zevs zna da volim ja; Al' koga? Pst, usne! niko ne sme to da zna Za iva Boga! "Niko ne sme to da zna." I onda? promenjen broj stopa! "Niko ne sme to da zna"; kad bi to bio ti, Malvolio!

VITEZ TOBL Vala obesi se, jazave! MAL.: Gde volim, mogu da nalaem. Ali Dutanje de mi srce da prostreli ICo Lukrecijin ma, kog krv ne zali. M, O, A, I, moj ivot proima celi. FABIJAN. Bombaste li zagonetke! VITEZ TOBI. Sjajna cura, kad vam kaem! MALVOLIO. "M, O, A, I, moj ivot proima celi." Ali, ne, ekaj prvo da vidimo, davidimo, da vidimo. FABIJAN. Kakvu mu je otrovnu poparu skuvala! VITEZ TOBI. I s kakvim je zaletom jastreb navalio na nju. MALVOLIO. "Gde volim, mogu da nalaem." Pa da, ona moe da mi nalae: ja je sluim: ona je moja gospoa. Pa da, to je jasno za svaku zdravu pamet; tu nema nikakve tekode. A kraj, ta treba da znai poredak one azbuke? Kad bih mogao da udesim da to nekako pristaje uz mene. - ek, ek! - M, O, A, I VITEZ TOBI. O, nuto, raspetljaj to: naiao je sad na izvetreo trag. FABIJAN. A ipak de kucov kevtati nad njim, kao da mu je miris otar poput lisiijeg traga. MALVOLIO. M, Malvolio; M, dabome, njim poinje moje ime. FABIJAN. Zar nisam rekao da de zapeti iz petnih ila; on je izvanredan kad izgubi trag. MALVOLIO. M - ali se ne slae ono dalje; ne izdrava probu. Trebalo bi da doe A, ide meutim O. FABIJAN. I svride se, nadam se, sa O. VITEZ TOBI. Da, ili du ga ja bubecati, dok ne zavikne O! MALVOLIO. A naposletku odostrag dolazi I. FABIJAN. Da, i da imate koje oko odostrag, videli biste vie pokora za svojim petama nego li srede pred sobom. MALVOLIO. M, O, A, I; ovo zamumuljivanje druke je od onog malopre; pa ipak, ako bi se ovo malice izmesilo, navilo bi se k meni, jer

svako od tih slova nalazi se u mom imenu. ek, evo i proze! Ako ti ovo padne ruku, razmisli se i razgledaj sa svake strane. Moja me je zvezda uzdigla iznad tebe; ali neka te velikanstvo ne plai: neki su roeni veliki, neki stiu veliinu, a nekima veliina pada s neba. Tvoje sudaje otvaraju svoje ake; prihvati ih srcem i duom; a da bi se svikao na ono to ima izgleda da postane, skini svoju skromhu kouljicu, pa se pokai u novom liku. Roaku pokaii zube, prema slugama budi osoran; sa usana neka ti odzvanja dostojanstveno umovanje; a sam se ponaaj nastrano. Taj ti uput daje ona koja uzdie za tobom. Opomeni se koje hvalio tvoje iute arape, ko je eleo da te vazda vidi sa ukrtenim podvezicama: velim, opomeni se. Prioni, bide na konju, ako to eli; ako li ne, neka te i dalje gledam kao nastojnika ije su drutvo sluge i koji nije dostojan da se takne prstijuFortuninih. Zbogom. Onakojabielela da se u sluzbi trampi s tobom. Sredna oajnica. Ni puklo polje i boje videlo ne bi otkrilo vie: ovo je sasvim oito. Bidu gord, itadu politike pisce, obrecivadu se na Viteza Tobija, otredu se prostakog drutva, i bidu u dlaku ovek na svome mestu. Nedu ja sad da magarim samoga sebe, pa da pustim da me uobraenje sroza do kljusine, jer sve navodi na to da me moja gospoa voli. Ona je tu pre neki dan odala priznanje mojim utim arapama, ona je hvalila to su mi na nogama ukrtene podvezice; a ovde mi sama obelodanjuje svoju ljubav i prisiljava me, gotovo s nekom vrstom naloga, da se odevam kako se njoj svidi. Hvala mojoj zvezdi zatitnici, sredan sam. Bidu nastran, gledadu s visine i nadmeno, nosidu ute arape i ukrtene podvezice, a stavidu ih im pre mognem. Slava Zevsu i mojim zvezdama. Ali evo tu i nekakav postskriptum. Nemogudeje da ne zna ko sam. Ako si sklon

mojoj lj'ubavi, pokai to osmehom; osmeh ti lepo stoji; stoga se u mome prisustvu stalno smekaj, draga duo moja, molim te. Hvala ti, Zevse! Osmehivadu se; inidu sve to od mene trai. (Ode.) FABIJAN. Ne bih svoj deo ovoga uivanja dao ni za ne znam kakvo blago persijskog aha. VITEZ TOBI. Mogao bih se oeniti tom curom zbog ove njene dosetke. VITEZ ENDRJU. Mogao bih ba i ja. VITEZ TOBI. A ne bih traio nikakav drugi miraz do jo jednu ovakvu smejuryu. VITEZ ENDRJU. Ne bih ba ni ja. FAB.: Evo moje divne klopkice za mamlaze. (Vrada se MARIJA) VITEZ TOBI. Hode li da mi stane nogom na vrat? VITEZ ENDRJU. Ili ba i meni? VITEZ TOBI. Hode li da stavim svoju slobodu na kocku, pa da ti postanem rob? VITEZ ENDRJU. Doista, ili ba i ja? VITEZ TOBI. Pa ti si ga uljuljala u takav san da de on neizostavno poludeti ako bude lien tog uobraenja. MARIJA. Ne, recite mi ozbiljno: je li imalo dejstva na njega? VITEZ TOBI. Kao rakija na babicu. MARIJA. Ako vam je po volji, ne propustite onda da vidite plod ove ege, posmatrajte ga kad bude prvi put prilazio mojoj gospoi. Dodi de k njoj u utim arapama, a to je boja od koje se ona grozi; i dodi de s ukrtenim podvezicama, a njoj je odvratno kad ih ko tako nosi; i smeide se na nju, a to de za nju, onako predanu melanholiji, biti tako neprilino i nesaglasno s njenim raspoloenjem da de on kod nje morati izazvati samo zamaan prezir. Ako elite to da vidite, hajdete za mnom. VITEZ TOBI. I do u same eljusti Tartara, ti nenadmani avole dosetljivosti!

VITEZ ENDRJU. Taj sam i ja. (Odlaze.)

TRECI CIN

SCENAPRVA Olivijin vrt. (Ulaze VIOLA i LUDALO s malenim bubnjidem.) VIOLA. Bog neka je na pomodi, prijatelju, tebi i tvojoj muzici. Ti ivi pod okriljem bubnja? LUDALO. Ne, gospodine, ja ivim pod okriljem crkve. VIOLA. Ti si sveteno lice? LUDALO. Ni govora, gospodine: ja ivim pod okriljem crkve, jer stanujem u svojoj kudi, a kuda mi je kraj crkve. VIOLA. Onda bi se moglo redi da i kralj ivi pod okriljem prosjakinje ako bi se prosjakinja nala kraj njega; ili da crkva stoji pod okriljem bubnja, ako bi bubanj stojao kraj crkve. LUDALO. Uzeste mi re iz usta, gospodine. - to ti je ovo doba! Nema tog izraza koji za dobrog dovitljivca nije podoban rukavici od jarede koe: dok dlan o dlan, prevrne se na naopaku stranu. VIOLA. Pa dabome: ko se veto poigrava reima, oas ih moe da preobrati u raspusne triarije. LUDALO. Stoga bih voleo, gospodine, da mi sestri nisu ni dali ime. VIOLA. Zato, ovee? LUDALO. Pa, gospodine, njeno ime je re: a poigravajudi se tom reju, od moje bi sestre mogla oas da se stvori raspusnica. No, re je doista postala pravi nikogovid otkad su joj obveznice ubile ugled. VIOLA. A razlog, ovee?

LUDALO. Ja vam ga, vaistinu, gospodine, ne mogu da dam osim reima, a rei su se tako prolagale, da mi se ne mili da njima dajem razloge. VIOLA. Ti si, kladio bih se, neki veseljak koji ni o emu ne razbija glavu. LUDALO. Nije ni tako, gospodine, razbijam ja glavu o toemu; ali, da govorimo po dui, vi niste taj o kom razbijam glavu, gospodine: ako bi to imalo da znai ne razbijati glavu ni o emu, onda bih voleo da to bude razlog da se stvorite nevidljivim. VIOLA. Ti si, zar ne, budala u plemenite gospoe Olivije? LUDALO. Zacelo ne, gospodine. Gospoa Olivija nije pobudalila. Budale ona nee drati, gospodine, dok se ne uda, a budale su nalik na mueve koliko i sardele na haringe; muevi su ona krupnija riba. Ja u stvari nisam njena budala, ved njen izdeva rei. VIOLA. Video sam te nedavno kod vojvode Orsina. LUDALO. Budalastost, gospodine, putuje oko sveta kao sunce; sija ona svuda. ao bi mi bilo kad budale ne bi bilo toliko isto esto u vaeg gospodara koliko i u moje gospoe. Rekao bih da sam video tamo vau premudrost. VIOLA. E, ako misli da pone i sa mnom, nedu vie da imam posla s tobom. Dri, evo ti jedan gro. (Daje mu novac.) LUDALO. Neka ti Jupiter, im bude imao kose napretek, poalje bradu na dar. VIOLA. Bogami sam, to da ti ne kaem, prenemogao za jednom bradom, iako ne bih eleo da izraste na mom podbratku. Je li gospoa unutra? LUDALO (upirudi prstom u novac). Kad bi bila dva ovakva, gospodine, zar ne bi oni mogli da dobiju i porod? VIOLA. Bi, ako bi ih drao jednog kraj drugog i naveo ih da se puste u promet.

LUDALO. Voleo bih, gospodine, da igram onog gazda-Pandara iz Frigije, da bih ovom Troilu podveo neku Kresidu. VIOLA. Shvatio sam vas, gospodine: to znai prositi spretno. LUDALO. Njje to, nadam se, bogzna ta, gospodine, prositi neku prosjakinju. Kresida je bila prosjakinja. Moja je gospoa unutra, gospodine. Prepadu je vedu odakle dolazite; a ko ste i ta hodete - to je izvan moje sfere; mogao bih redi "elementa", ali ta je re otrcana. (Ode.) VIOLA. Bratac je ovaj mudar dovoljno Da igra ludu, jer da mogne to Raditi k'o to valja, potrebno je Da ima neku vrstu pameti. Proceniti mu valja nastrojenje I dud u onog s kojim egu tera, I pravi as, pa tad, k'o divlji soko, Da se na svaku ptiicu zaleti Koju mu oko spazi. To je zanat Toliko isto naporan koliko I umenost mudraca; jer je ludost Na mestu kad se pametno iskae; A ludost mudrog pamet ne pokae. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO i VITEZ ENDRJU JEZOLIKI) V. TOBI. Pomozi Bog, plemeniti gospodine. VIOLA. I vama, gospodine. VITEZ ENDRJU. Dieu vousgarde, monsieur! VIOLA. Et vous aussi; votre serviteur. VITEZ ENDRJU. Vi jeste to, nadam se, gospodine; i ja va. VITEZ TOBI. Idete li naem domu u sretanje? elja je moje nedake da uete ako vas posao vodi k njoj. VIOLA. Vaoj nedaci sam se uputio, gqspodine. Hodu da kaem da je ona meta moga puta. VITEZ TOBI. Okusnite svoje noge, gospodine, stavite ih u pokret. VIOLA. Bolje mene, gospodine, razumeju mo-

je noge, no to ja razumem ta hodete vi da kaete kad me pozivate da okusnem svoje noge. VITEZ TOBI. Mislim da poete, gospodine, da uete. VIOLA. Odgovoridu vam time to du podi i udi. No, evo smo preduhitreni. (Ulaze OLIVIJA i MARIJA) Najizvrsnija i savrena gospoo plemenita, neka bi kiu mirisa prosulo nebp na vas. VITEZ ENDRJU. Ovaj mladid je neobian udvara. "Prosulo kiu mirisa", lepo. VIOLA. Bezglasnoje, milostiva gospoo, ono to me dovodi amo, osim za vae otroumno i blagonaklono uvo. VITEZ ENDRJU. "Mirisi", "otroumno" i "blagonaklono". Sve to troje du da imam vazda u pripravnosti. OLIVIJA. Neka se zatvore batenska vrata, i ostavite me da ga sasluam. (Odlaze VITEZ TOBI, VITEZ ENDRJU i MARIJA.) Pruite mi ruku, gospodine. VIOLA. Vama na slubi, gospo, prepokorno. OLIVIJA. Kako se zovete? VIOLA. Cezario je sluzi vaem ime, Kneginjo lepa. OLIVIJA. Sluga moj? Od kad se, Gospodine, naziva Ijubaznodu Pritvornost niska, otad veselosti Nema na svetu. Vi ste, mladidu, Grofa Orsina sluga. VIOLA On, pak, va; Te njegov nuno mora biti va; Vaega sluge sluga, gospoo, I va je sluga. OLIVIJA. Sto se njega tie, Misao moja ne bavi se njim; A to se tie misli njegovih, Bolje je da su i neispisane No da su mnome ispunjene. VIOLA. Ja sam

Ba zato, gospo, tu, da podstaknem U prilog njemu nene misli vae. OLIVIJA O, ne zamer'te, molim vas, al' ja sam Molila da o njemu nikad vie Ne govorite; ako biste pak Imali drugo to da zaitete, Molbu bih takvu ula radije Nego li pesmu sfera nebeskih. VIOLA. Gospoo draga OLIVIJA Izvinite me, preklinjem vas. Ja sam Za vama jedan prsten poslala Kad ste me ono ovde proli put Omaijali: tako sebe samu, I slugu svog, pa bojim se, i vas Obmanula sam: sad sam izloena Tumaenjima vaim surovim, Bududi da sam, sa lukavstvom stidnim, Nametala vam ono to ste znali Da nye vae: ta ste morali Da pomislite? Niste li za stub Svezali moju ast i hukali Na nju sve misli nepristojne, koje Surovom srcu na um pasti mogu? Za nekog koji shvata kao vi Ispoljeno je dovoljno. Ne grudi, Ved tanan veo pokriva mi srce. Pa dajte, progovorite i vi. VIOLA. ao mi vas je. OLIVIJA. Do ljubavi je stepenica to. VIOLA. Ni basamaid; poto svako zna Da se i duman moe aliti. OLIVIJA. Nu, tad je, drim i za osmeh opet Doao as. O, svete! kako se Oas ponese siromaak. Ako Plen valja biti, mnogo je tad bolje Da se pred lava, no pred vuka padne. (uje se zvono.) to vreme tradim, asovnik me kori. Ne plaite se, dragi mladidu; Ne traim da vas dobijem: a ipak, Kad vam do etve um i mladost sazru, Vaa de ena, izgleda, da ponje

Valjana mua; evo vaeg puta, Pravo na zapad. VIOLA. Nu na zapad tad! Nek' vedra dud i boja milost prate Gospodstvo vae! Nita nemate Da poruite, gospoo, po meni Mom gospodaru? OLIVIJA. Stani: Molim te, reci ta o meni misli? VIOLA. Mislite, drim ja, da niste to ste. OLIVIJA. Mislim li to, tad mislim i o vama Da niste to ste. VIOLA. Onda mislite Kako i jeste: ja i nisam to sam. OLIVIJA. A volela bih da ste kao to bih elela da ste. VIOLA. Zar bi, gospoo, To bilo bolje nego da sam to sam? I ja to vrlo elim jer sam sad Vaa budala. OLIVIJA. O, koliko divno S njegove usne deluje to neto Podsmeha u prezrenju i u srdbi. Ni krvav greh se bre ne odaje, No ljubav to skrivena eli da je; Njena je ponod podne. Srce svoje, Tako mi asti i vrline moje, Tako mi rua proletnjih u cvetu, I devianstva mog, i sveg na svetu Sve sam ti srce tol'ko dala ja, Cezario, da razboritost sva Ne moe ljubav da pritaji tu, Ma kol'ko ti s visine gled'o nju. Ne kuj iz ovog silom razlog kako, Kada ti ljubav svoju ja ovako Nudim i sama - nema ti rad ega Da ini to; ved pripoji pre svega Uz razlog razlog tako: kad se da Traena ljubav, sreda je; al' kada I netraena da se, tada ta Ljubav na srce mnogo slae pada. VIOLA. Ja posedujem, mladosti mi moje,

I nevinosti, srce jedno svoje, Odanost jednu vernu, prsa jedna; A njih, sem mene, ena ba ni jedna Ne poseduje, nit' ijedna ima Ikad da bude gazdarica njima Sem mene samog. Zbogom sad ostajte, Gospoo draga. Prosipati, znajte, Nikada vie nedu - ne d'o Bog! Pred vama suze gospodara svog. OLIVIJA. Al' doi opet, jer de moda modi Podstadi ovo srce i pomodi, Da mu se svidi, te i da uiva U tom to grozu sada mu uliva. (Odlaze.)

SCENA DRUGA Odaja u Olivijinom domu. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO, VITEZ ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN.) VITEZ ENDRJU. Ne, bogami, ne ostajem ni ovolicno dalje. V. TOBI. A razlog, dragi otrove? Da ujem razlog. FABIJAN. Neizostavno morate navesti razlog, vitee Endrju. VITEZ ENDRJU. E pa, bogamu, video sam da vaa nedaka tom grofovom posluniku ukazuje naklonostj vie no to ju je ikad darivala meni; video sam to u vrtu. VITEZ TOBI. A da li te je u taj mah videla, matorko moj? To mi reci. V. ENDRJU. Jasno, kao to ja vas sad gledam. FABIJAN. Pa to je bio s njene strane veliki dokaz ljubavi prema vama. VITEZ ENDRJU. O, sunce mu boje! Hodete da me namagarite? FABIJAN. Dokazadu to po svim pravilima, gospodine, uz jamstvo razboritoga suenja a i pravoumlja.

VITEZ TOBI. A ovi su bili vrhovni porotnici jo pre no to je Noj otiao u mornare. FABIJAN. Ona se na vae oi umiljavala oko onog mladida samo da bi vas razbesnela, da bi probudila vau dremljivu sranost, da bi tutnula ar u vae srce i sumpor u vau digericu. Trebalo je onda da joj priete pa da kojom blistavom, tek iskovanom dosetkom klepnete tog mladida, te mu se uzme jezik od straha. To se oekivalo sa vae strane, a to je sad eto proputeno: dozvolili ste da vreme splavi dvostruku pozlatu ove pruene prilike i sad ste zabrodili u severne rejone miljenja moje gospoe, gde dete visiti kao kakav ledeni mosor o bradi kakvog Holandeza, ukoliko se ne otkupite kakvim dinim pothvatom, bilo na polju sranosti, bilo na polju politike. VITEZ ENDRJU. Ako ved na ovaj ili onaj nain ima to da bude, onda to mora da se izvede sranodu, jer politiku mrzim; koliko sam oran da budem u sekti braunista, toliko i da budem politiar. VITEZ TOBI. Nu pa ded' mi onda zasnuj svoju sredu na temelju sranosti; izazovi mi toga grofovog deka na dvoboj; zadaj mu jedanaest rana. Mojoj nedaci de to zapasti za oko, a budi uveren da nema provodadije na svetu koji bi enskoj strani bolje preporuio nekog mukarca negoli glas o njegovoj sranosti. FABIJAN. Drugog vam puta osim toga nema, vitee Endrju. VITEZ ENDRJU. Bi li mu koji od vas dostavio moje izazivanje? VITEZ TOBI. Da ide pa da ga marcijalnom rukom napie. Budi osoran i kratak; nije vano koliko je dosetljivo, samo neka je reeno i nadahnuto: koliko crnila bude u mastilu toliko ga nacrni i narui. Nede biti zgorega ako mu i dva-tri put kae "ti"; naikaj ga laima koliko god ih se mogne da naslae i prostre po toj hartiji pa ma ona bila velika koliko i prostirka za postelju u engleskom

gradu Ver: hajde, zasui rukave. Neka u tvome mastilu bude dovoljno ui; a to de pisati guijim perom ne mari nita: prioni. VITEZ ENDRJU. Gde du da vas naem? V. TOBI. Pozvademo te iz tvoga cubiculo: idi. (VITEZ ENDRJU ode.) FABIJAN. Neisplativa je za vas ta lutka, vitee Tobi. V. TOBI. Neisplativ sam i ja bio za njega, mome, neke dobrane dve hiljade, ili tako neto. FABIJAN. Dobidemo divota pismo od njega. No, vi ga nedete predati. VITEZ TOBI. Hodu, ne bio ko sam; a vi navalite iz petnih ila na deka da odgovori. Drim da njih dvojicu ni volovska zaprega ne bi sastavila. Jer, ako vi u Endrjua, kad bi ga ovek rasporio, naete i toliko krvi u njegovoj digerici koliko bi buva mogla da ponese na svojoj nozi, ja du da pojedem sve to preostane od tog trupa. FABIJAN. A na licu njegovog protivnika, onog mladida, malo moe da se proita od neke krvoednosti. V. TOBI. Gle, evo najmlaeg od devetoro carida. (Ulazi MARIJA) MARIJA. Ako elite da se kidate od smeha dok vas pupak ne zaboli, hajdete za mnom. Onaj mamlaz Malvolio prometnuo se u neznaboca, u sutog otpadnika. Jer nikad jedan hridanin, koji se nada da de ga prava vera spasti, nede poverovati u onoliko beslovesan prostakluk. Obuo je ute arape. VITEZ TOBI. I ukrstio podvezice? MARIJA. Da ne moe biti nakaradnije; kao kakav ua koji dri kolu u crkvi. unjala sam se za njim po tragu kao da sam mu krvnik. Povinovao se taku po taku onom pismu koje sam bacila da ga nagaravim: razvlai usne toliko na smeh da mu se na licu pojavi vie crta no to ih ima na novoj mapi, uvedanoj dvema Indijama. Tako neto jo niste videli: jedva se savlaujem da mu ne tresnem togod

o glavu. Znam da de ga moja gospoa oamariti, a uini li ona to, on de se osmehivati i smatrade to za veliku milost. V. TOBI. Hajde, povedi nas tamo gde je on. (Odlaze.)

SCENA TREDA Ulica. (Ulaze SEBASTIJAN i ANTONIO.) SEBASTIJAN. Voleo ne bih da sam ja na vas Natovario tu glavobolju Po svojoj volji; ali poto trud ini vam zadovoljstvo, to vas nedu Da korim vie. ANTONIO. Zaostati za vama nisam mog'o: Gonila me je napred elja moja, Otrija nego elik izbrueni; I ne tek moja elja da vas gledam Mada tolika da bi bila kadra Odvudi i na dui put oveka Nego i briga ta vas zadesiti Moe na putu, jer ste neveti Stranama ovim, to su prema strancu, Kad voe nema niti prijatelja, Surove i bez gostoljubivosti: Tako je moja ljubav usrdna, Utol'ko vie to je potkrepljena Tim strahom bila, pohitala da vas Gde bilo nae. SEBASTIJAN. Mili Antonio, Ja ne znam drugi odgovor do: hvala, I hvala, i na veki hvala; jeste Da esto novcem tim van opticaja Bivaju dobroinstva namirena; No da je moj imetak temeljan Onako kao moja uviavnost, Postupio bih bolje s vama ja. ta da inimo? Da l' da poemo Pa da starine gradske pogledamo?

ANTONIO. To sutra, gospodaru. Bolje prvo Da pogledamo nadi stan za vas. SEBASTIJAN. TJmoran nisam, a do nodi jo Podosta ima: dajte, molim vas, Da ugodimo svojim oima Razgledajudi znamenitosti I spomenike razne s kojih je Grad ovaj uven. ANTONIO. Mene, molim vas, Izvinidete; ja ne mogu idi Tim ulicama bez opasnosti: Jednom u jednoj bici pomorskoj Protiv brodova kneevih i ja sam Uesnik bio; pa jo, dua valja, U takvom vidu, da bih muno mog'o, Ako bih ovde bio uhvaden, Da se izvuem. SEBASTIJAN. Valjada ste mnogo Njegovih ljudi pobili? ANTONIO. Od tako Krvave vrste greh moj nije bio, Mada su vreme, a i spor, po onom Kakvi su bili, razloga za krv Davali nama. Moglo se je novcem Kasnije da naravna ono to smo Uzeli njima, pa je to vedina Iz naeg grada i uradila Za ljubav trgovine, samo ja Izostao sam, te bih platio Zbog ovog skupo kad bih uhvaden U ovom mestu bio. SEBASTIJAN. Odved javno Nemojte onda etati. ANTONIO. I ne bi Zgodno za mene bilo. Drite; Evo vam moje kese, gospodaru. Najbolje bide odsesti kod "Slona", To je u junom predgrau; a ja du Za obed na da poruim to treba, Dok etnjom vreme vi zavaravate I svoje znanje, grad razgledajudi, Pothranjujete: tamo me potra'te.

SEBASTIJAN. Nato mi vaa kesa? ANTONIO. Za oko moe da vam zapadne Sitnica neka, koju biste moda Kupiti hteli; vi pak nemate, Gospodine, zacelo, gotovine Za kupovine izline. SEBASTIJAN. Bidu vam kesonoa i ostavidu vas za jedan as. ANTONIO. Kod "Slona". SEBASTIJAN. Utuvidu. (Odu.)

SCENA ETVRTA Olivijin vrt. (Ulaze OLIVIJA i MARIJA) OLIVIJA. Poslah po njega: kae da de dodi; Kako du da ga ugostim? I im? I ime da ga darujem? Jer mladost Mnogo se ede kupi nego to se Umoli il' na pozajmicu uzme. Preglasno zborim. Gde li je Malvolio? Ozbiljan je I utiv on, pa podesan za slugu U prilikama kao to su moje. Gde li je Malvolio? MARIJA. Evo ga gde dolazi, gospoo; samo kao nekako strano nastran. S njim, zacelo, nisu ista posla, gospoo. OLIVIJA. Sto? u emu je stvar? Da nije dobio nastup? MARIJA. Ne, gospoo, samo se neprestano smei. Najbolje bi bilo, milostiva gospoo, da se neko nae kraj vas ako doe, jer je taj ovek, svakako, pomerio pamedu. OLIVIJA. Idi ga zovni. (MARIJA ode.) K'o on, i ja sam luda; samo to je Ludilo vedro u nj; a setno moje. (Vrada se MARIJA s MALVOLIJEM.) Kako je, Malvolio?

MALVOLIO. Slatka gospoo, ho, ho! OLIVIJA. Smeka se? Po ozbiljnom sam poslu pozvala te. MALVOLIO. Ozbiljnom, gospoo! Mogao bih ja biti ozbiljan: samo to ove ukrtene podvezice ometaju pomalo rad moga krvotoka. No, ta je s tim? Ako se to svidi oku one jedne, onda vam kod mene stoji stvar onako kako se to kae u onom zaista istinitom sonetu: "Hode l' me jedna, hode me i sve." OLIVIJA. Ama kako si, ovee? ta je to s tobom? MALVOLIO. Crno mi u dui nije iako mi je uto na nogama. Dolo mi je do ruku, a nalog ima da se izvri: mislim da mi poznajemo slatku rimsku ruku. OLIVIJA. Bi li ti poao u postelju, Malvolio? MALVOLIO. U postelju! Da, srdace slatko; i dodi du k tebi. OLIVLJA. Bog s tobom! to se jednako smeka i svaki as ljubi svoju ruku? MARIJA. Kako vam je, Malvolio? MALVOLIO. Vi pitate! Dabome; slavuji de da odgovaraju avkama. MARIJA. to ste izili pred moju gospou s tom smenom bezonodu? MALVOLIO. "Neka te ne plai veliina": dobro je to napisano. OLIVIJA. ta hode tim da kae, Malvolio? MALVOLIO. "Neki su roeni veliki" OLIVIJA. Ha! MALVOLIO. "Neki stiu veliinu" OLIVIJA. ta kae? MALV.: "A nekima veliina pada sa neba." OLIVIJA. Neka ti je Bog na pomodl MALVOLIO. "Opomeni se ko je hvalio tvoje ute arape" OLIVIJA. Tvoje ute arape! MALVOLIO. "I ko je eleo da te vidi s ukrtenim podvezicama." OLIVIJA. S ukrtenim podvezicama! MALV.: "Prioni, bide na konju, ako to eli" -

OLIVIJA. Ja du biti na konju? MALVOLIO. "Ako li ne, neka te i dalje gledam kao slugu." OLIV.: Nu, pa ovo je suto ludilo od sunanice. (Ulazi SLUGA.; SLUGA. Gospoo, onaj mladi gospodin od grofa Orsina vratio se. Jedva sam ga nagovorio da doe ovamo. On eka na nalog vaeg gospodstva. OLIVIJA. Evo me k njemu. (SLUGA odlazi.) Draga Marija, nastojte da se neko nae oko ovog momka. Gde je moj roak Tobi? Neka se neko od mojih ljudi posebno pobrine oko njega. Ne bih ni po cenu polovine svoga miraza elela da mu se slui kakvo zlo. (Odlaze OLIVIJA i MARIJA) MALVOLIO. Oho! Sad ste ved poeli da me shvatate, je li? Niko manje nego ba vitez Tobi da se nae oko mene! To se upravo poklapa s pismom: ona ga alje jer hode da se pokaem grub prema njemu; jer me u pismu na to podbada. "Zbaci kouljicu svoje skromnosti", veli ona; "pokai zube roaku, prema slugama budi osoran; sa usana neka ti odzvanja dostojanstveno umovanje, a sam se ponaaj nastrano"; i zatim odreuje na koji nain ima to da se uradi; a, naime, ozbiljnim licem, dostojanstvenim dranjem, govorom na note, onako kako to radi kakav vien ovek i tako dalje. Uhvatio sam je na lepak. Ali to je Jupiterovo delo, i neka bi dao Jupiter da na tome budem zahvalan. A sad, kad je odlazila, veli: "Nastojte da se neko nae oko ovoga momka"; momka! Ne kae Malvolija, niti me imenuje prema poloaju, nego "momka". Elem, sve se slae jedno s drugim, tako da nema ni trunke sumnje, niti sumnje o nekoj sumnji, niti ima prepreke ili kakve neverovatne ili nepouzdane okolnosti. - ta da se tu kae? Od svega onoga to bi moglo da se slui niega nema to bi moglo da se isprei izmeu mene i savrenog izgleda na ispunjenje mojih nada. Pa lepo,

nisam ja, ved je Jupiter isposlovao sve ovo, pa se njemu i duguje zahvalnost. (Vrada se MARIJA s VITEZOM TOBIJEM TUCALOM i FABIJANOM) V. TOBI. Kojim je putem poao, tako vam imena Gospodnjeg? Ma se bilo skrdilo u njega avola za itav pakao u malom, i ma ga bila opsela itava legija, ja du ipak da ga oslovim. FABIJAN. Evo ga, evo ga. Kako ste, gospodine? Kako vam je, ovee? MALVOLIO. Gubite se - otputeni ste. Pustite me da uivam za svoj gro. istite se. MARIJA. Poujte samo kako prozuklo govori avo iz njega! Sta sam vam rekla? Gospodine Tobi, moja vas je gospoa molila da uzmete na sebe brigu oko njega. MALVOLIO. Aha! uradila je to, je l' te? VITEZ TOBI. De, de; mir, mir! Moramo blago da postupamo s njim. Pustite, to du ja sam. Kako ste, Malvolio? Kako vam je? Ta, ovee, pokaite vi avolu ipak! Imajte na umu da je on nepryatelj ljudskoga roda. MALVOLIO. Pojmite li vi ta govorite? MARIJA. Lele! Jeste li videli kako mu se to kosne srca kad govorite ravo o avolu. Daj Boe, da nije stao na sugreb. FABIJAN. Da si odmah odnela vraari njegovu mokradu! MARIJA. Ama, nego kako, i to du uiniti koliko sutra, samo ako budem iva. Ne bih umela ni da kaem ta bi sve moja gospoa dala samo da ga ne izgubi. MALVOLIO. Oho! Gle sad, gospoa! MARIJA. O, Gospode! VITEZ TOBI. Molim te, samo polako; to nije nain. Zar ne vidite da ga uzrujavate? Ostavite vi mene samog s njim. FABIJAN. Blagodu, i nikako drukije; blagodu, blagodu: zli duh je namdor i ne voli da se s njim namdorasto postupa. VITEZ TOBL Elem, kako je, kokane moj? Kako si mi, pilence moje?

MALVOLIO. Gospodine! VITEZ TOBI. Nu, pili - pili - pili; hajde lepo da poemo. Ta, ovee ne prilii asnom i dostojnom licu da igra klisa sa satanom; o granu s tim garavim grenikom! MARIJA. Privolite ga da oita molitvu, dragi vitee Tobi, privolite ga da oita molitvu. MALV.: Molitvu, devojuro, da bi li devojuro! MAR: Ne, ni da uje za Boga nede, kaem vam. MALV.: Tornjajte se, o granu s vama svima! Vi ste zaludniari i tikvani. Nisam ja od vaeg drutva. udete vi ved malo vie potom. (Ode.) VITEZ TOBI. Da veruje ili da ne veruje? FABIJAN. Da se to sad izvodi na nekoj pozornici ja bih pljunuo na to kao na kakvu neuverljivu izmiljotinu. VITEZ TOBI. Zaraen je, ovee, do dna due naom smicalicom. MARIJA. Samo odmah za njim, kako nau spletku ne bi uhvatio vazduh, pa da se progrua. VITEZ TOBI. Ama, navedemo ga da uistinu poludi. MARIJA. Utoliko de kuda biti mirnija. VITEZ TOBI. Hajde da ga zatvorimo u neku mranu odaju i da ga veemo. Moja nedaka ved veruje da je on lud: moemo, sebi na uivanje, a njemu za kaznu, da teramo s tim dotle dok i samom naem ludijanju ne ponestane daha, pa nas navede da mu se smilujemo; i tada demo zaveri da uinimo kraj, a tebe demo da kruniemo za vetaka kod ustanovljavanja ludaka. No, gle'te, gle'te! (Dolazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI.) FABIJAN. Evo jo hrane za pokladne dane. VITEZ ENDRJU. Evo izazivanja, proitajte: glavu dajem da ima u njemu i sirdeta i papra. FABIJAN. Zar je tako zainjeno? VITEZ ENDRJU. I te kako, jamim vam: itajte samo. VITEZ TOBI. Daj. Mladidu, ma ta ti bio, ti si ipak samo kurvin sin.

FABIJAN. Dobro, i hrabro. VITEZ TOBI. Ne udi se niti se zapanjuj u dui to te tako nazivam, jerja ti razloge za ovo nedu izneti. FABIJAN. Zgodan obrt, jer vas on uva da ne doete pod udar zakona. VITEZ TOBI. Ti dolazi u pohode plemenitoj gospodi Oliviji, i ona na moje oi postupa Ijubazno prema tebi: ali ti si suta laovina; nije to razlog to te izazivam. FABIJAN. Dugo doista nije, nimalo; a i iznimnog smisla ima - nimalo. VITEZ TOBI. Priekadu te u zasedi kad se bude vradao kudi; pa ako te tu poslui sreda, da me smakne... FABIJAN. Lepo. V. TOBI. Smaknude me kao hulja i nitkov. FABIJAN. Stalno se drite u zavetrini od zakona: tako i treba. VITEZ TOBI. Zbogom poao, i neka se Bog smiluje duijednoga od nas! Mogudeje da de se smilovati mojoj dui; alija se boljemu nadam;zato sepripazi. Tvoj prijatelj u zavisnosti od toga kako bude postupao sa mnom; i tvoj zakleti neprijatelj, Endrju Jezoliki. Ako ga ovo pismo ne nagna da se uzmuva, noge ga na to nede nagnati. Dadu mu ga. MARIJA. Imadete priliku kao poruenu za to: on sad ba neto razgovara s mojom gospoom, i samo to nije krenuo da ide. VITEZ TOBI. Poi, vitee Endrju; privrebaj mi ga na doku od vrta kao kakav pandurica: pa im ga spazi, trgni ma; a im trgne ma, uzmi da psuje to gre moe; jer esto biva da masna psovka, kad se izvali uz razmetljivu dreku, prua mnogo jae svedoanstvo o sranosti no to bi ga ikad ponjela sama sranost na delu. Putuj! V. ENDRJU. E, ako je da se psuje, pustite vi samo mene. (Ode.)

VITEZ TOBI. Sad nedu da predam ovo njegovo pismo, jer dranje toga mladog gospodiida svedoi da je valjan i po sposobnostima i po rodu; a da je tako pokazuje u ne manjoj meri i uloga koja mu je dodeljena u posredovanju izmeu moje nedake i njegovog gospodara. Stoga ovo pismo, ovako grozno neznalaki sastavljeno, nede poroditi strah u mladida: videde da ga je sastavljala neka duskija. Nego du ja, gospodine, da izruim njegovo izazivanje usmeno; dadu mu na znanje da je Jezoliki na glasu kao hrabar ovek i navedu tog gospodiida - a znam da de on, kako je mlad, primiti novo za gotovo - da stekne najuasnije miljenje o njegovom besu, okretnosti, razjarenosti i plahosti. To de i jednog i drugog toliko preplaiti da de se klati pogledima kao adaje. FABIJAN. Evo dolazi s vaom nedakom: uklonite mu se s puta, dok ne uzme oprotaj, a onda smesta za njim. VITEZ TOBI. Dotle du da razmislim kako da sroim neko oblikom jezovito izazivanje. (Odlaze VITEZ TOBI, FABIJAN i MARIJA; vradaju se OLIVIJA i VIOLA) OLIVIJA. Odved sam rekla srcu kamenom I nesmotreno odved svoju ast Izloila sam: neto me u srcu Za ovu greku kori, al' je ta Pogreka tako uporna da samo Ismeva prekor taj. VIOLA. Isto se tako vladaju i jadi Mog gospodara k'o i vaa strast. OLIVIJA. Evo; taj nakit uzmite na dar Za ljubav moju; to je slika moja; Ne odbijajte; jezika on nema Da bi vam mog'o dosaivati; Pa doite i sutra, molim vas: ta je to to bih ja, da zatraite, Odbila vama, a to moe ast Dati bez ljage kad se zatrai? VIOLA. Nita do ovo: ljubav odanu

Za moga gospodara. OLIVIJA. Kako njemu Ono da dam to dadoh vama ved, A ast da spasem? VIOLA. Ja vas obaveze Reavam te. OLIVIJA. Al' sutra doi. Zbogom! Odmamio bi duu moju lako Sotona tebi slian i u pak'o. (Ode.) (Vradaju se VITEZ TOBI TUCALO i FABIJAN) V. TOBI. Pomogao ti Bog, plemeniti gospodine. VIOLA I vama, gospodine. VITEZ TOBI. Imao to imao pri ruci za odbranu, prihvataj se toga; kakve su prirode uvrede koje si mu naneo, ja ne znam; ali te, pun nipodatavanja, krvoedan kao lovaki pas, eka na kraju vodnjaka onaj koji de banuti ispred tebe; isukuj svoj jatagan, pripravljaj se to bre ume, jer je tvoj napada hitar, vet i smrtonosan. VIOLA. Vi ste u zabludi, gospodine. Niko nije u zavadi sa mnom, to znam zacelo. U mome sedanju nema ni senke od kakve uvrede koju bih ja bio nekom naneo. V. TOBI. Videdete da stvar drugojae stoji, uveravam vas. Stoga se priuvajte ako svoj ivot ma i ovolicno cenite jer va protivnik poseduje sve to oveku moe da stavi na raspolaganje mladost, snaga, vetina i jarost. VIOLA. A ko je on, gospodine, molim vas? V. TOBI. Vitez je on koji je o rukopoloenju dobio neokrznut ma, a za zasluge steene trenjem sagova u razmiljanju; ali je satana u linoj kavzi: tri je due odvojio od tela, a njegova je jarost u ovome trenutku tako neumoljiva da je, sem kanda smrti i sem rake, nita drugo ne moe zadovoljiti. Liho ili tako: to je njegovo geslo: udri ili bijem. VIOLA. Vratidu se u kudu i zamoliti gospou da mi da neto pratnje: ja nisam maevalac.

uo sam da ima takvih ljudi koji hotimice zapodevaju kavgu s drugima da bi okuali njihovu hrabrost; izgleda da je i taj ovek na tu ruku. V. TOBI. Ne, gospodine: uvreda vie nego dovoljna izazvala je njegov pravedni bes. Stoga se pripravljajte da ispunite ono to on eli. Nedete podi natrag u kudu, osim ako se ne mislite poduhvatiti da i sa mnom raspravite ono za ta biste sa isto toliko bezbednsoti mogli sa njim da se obraunate: stoga, napred, ili isukujte ma iz korica da ga vidim golog golcatog; jer tudi se morate, druge vam nema, ili se morate odredi pod zakletvom da ubudude nosite ma o bedrima. VIOLA. To je isto toliko nepristojno koliko i udno. Budite ljubazni, preklinjem vas, pa me bar obavestite ime sam to uvredio toga viteza. To mi se svakojako omaklo s nepanje, a nikako nije dolo hotimice s moje strane. V. TOBI. Uinidu tako. Sinjor Fabijane, ostanite uz ovoga gospodiida dok se ja ne vratim. (Ode.) VIOLA. Molim vas, gospodine, da li vi znate to o ovome? FABIJAN. Znam da je taj vitez smrtno besan na vas i reen da se bori na ivot i smrt, ali nita poblie ne znam o tome. VIOLA. Recite mi, najlepe vas molim, kakav je on ovek? FABIJAN. Ako ga sudite po izgledu, nedete uoiti na njemu nita od onoga izvanrednog i divnog, to dete svakako imati prilike da naete u njemu kad bude delom zasvedoavao svoju hrabrost. Muno da biste, gospodine, nali ma gde u Iliriji protivnika okretnijeg, krvolonijeg i kobnijeg. Hodete li da mu poete u susret? Pomiridu vas s njim ako budem kadar. VIOLA Veoma dete me obavezati time. Ja sam vam od onih koji radije idu s gospodinom popom no s gospodinom vitezom; ja i ne hajem da se

bogzna koliko uje o mojoj hrabrosti. (Odlaze.) (Vradaju se VITEZ TOBI i VITEZ ENDRJU) VITEZ TOBI. Ama, ovee, on ti je suti avo; takve vatre ive jo nisam video. Izmenjao sam s njim nekoliko udaraca, onako s rapirom, kanijom i svim skupa, i on mi je zadavao udarce s tako smrtonosnim potezima da je nemogudno bilo izbedi ih; a kad uzvrada, budi uveren da de dobiti svoje ama ba isto onako neizostavno kao to de stati petom na zemlju kad stupa po njoj. Vele da je bio uitelj maevanja kod persijskog aha. VITEZ ENDRJU. Kuga ga pojela! Nedu ja da se bijem s njim. VITEZ TOBL Jest, ali on sad nede ni da uje o primirenju. Fabijan ga tamo na jedvite jade zadrava. VITEZ ENDRJU. Trlema ga satrla! Da sam znao da je tako hrabar i tako vet mau, pustio bih radije da ga avo odnese no to bih ga izazvao na dvoboj. Navedite ga da pusti tu stvar niz vodu, pa du mu pokloniti svog konja, svog ogata Kapileta. VITEZ TOBI. Predloidu mu to. Stojte tu i uzmite nehajan izraz; svride se to bez gubljenja due. - (Za sebe.) Vala jaidu ja vaeg konja kao to jaim vas. (Vradaju se FABIJAN i VIOLAj (FABIJANU) Dobijam njegovog konja da izgladim spor. Ubedio sam ga da je onaj deko satana. FABIJAN. I on o njemu ima isto tako strano miljenje; a lupa mu srce i pobledeo je kao da mu je medved za petama. V. TOBI. Nema leka, gospodine; hode da se tue s vama jer se zakleo. On je, vidite li, malo bolje promozgao o svojoj zaevici, i nalazi da je sad jedva i vredno troiti rei na nju. Stoga izvucite svoj ma, koliko da ne pogazi zakletvu; on sveano izjavljuje da vas nede ozleditl

VIOLA (za sebe). Gospode, molim ti se, ti me odbrani! Zamalo pa da im reknem ta mi sve nedostaje pa da budem muko. FABIJAN. Odstupajte ako vidite da je besan. VITEZ TOBI. Elate, vitee Endrju, tu nema leka: gospodin hode, svoje asti radi, da izmenja s vama nekoliko udaraca; nemogude mu je po pravilima duela da to izbegne; ali mi je obedao, na viteku i vojniku re, da vas nede obraniti. Elate, na posao! VITEZ ENDRJU. Molim ti se, Boe, da odri svoju zakletvu. (Potee ma.) VIOLA. Uveravam vas da je ovo protiv moje volje. (Vadi ma.) (Ulazi ANTONIO.) ANTONIO. Uklon'te ma. Je l' vitez ovaj mladi Uvredio vas, ja krivicu primam; Nanosite li uvredu vi njemu, Ja mesto njega vas izazivam. V. TOBI. Vi? Ama ko ste vi, gospodine? ANTONIO. Neko ko vie, moj gospodine, Njemu za ljubav drznuti se sme, No to ste uli da se on pred vama Hvalio da je drznuti se voljan. VITEZ TOBI. E, ako ste vi dever kod dvoboja, stojim vam na raspolaganju. (Tre ma.) FABIJAN. O, stan'te, dragi vitee Tobi, evo straara! VITEZ TOBI. Videdemo se ved ubrzo. VIOLA (VITEZU ENDRJUU). Molim vas, gospodine, uvucite svoj ma u korice, ako dete biti tako ljubazni. V. ENDRJU. Bogami, hodu, gospodine; a za ono to sam vam obedao, bidu dostojan svoje rei. Noside vas kao u ijuljaci, a slua uzdu. (Ulaze DVA STRAZARA) PRVI STRAAR. To je taj; vri svoju dunost. D. STRAAR. Ja te na zahtev vojvode Orsina Hapsim, Antonio.

ANTONIO. Gospodine, U meni ste se vi zabunili. P. STRAAR. O, ne, nimalo. Ja, gospodine, Znam dobro vae lice, mada sad Mornarske kape nemate na glavi. Vodite: zna on da ga dobro znam. ANT.: Pokoriti se moram. (VIOLI) To je dolo Otuda to sam po'o da vas traim. No leka nema tu: i platidu. Al' kako nuda mene nagoni Da svoju kesu zatraim u vas, ta dete vi sad? Vedma mi je ao Zbog toga to ne mogu da se naem Vama na ruci, negoli zbog toga to me je ovo snalo. Zgranuti ste: Al' budite bez brige. DRUGI STRAAR. Hajde, hajde, Pod noge put, gospodine. ANTONIO. Ja moram Za neto onog novca da vas molim. VIOLA. Novca, gospodine? Zbog toga to ste prema meni divno Duevni bili maloas, a delom I neprilikom ovom trenutnom Pobuen vaom, neto du vam ja, Od svoga skromnog, mravog imetka Dati na zajam: nemam bogzna ta; Podelidemo to pri sebi imam. Evo vam, to je pola mog bogatstva. ANTONIO. Odredi me se sada hodete? Zar moe biti da ubedljivosti Nemaju moje zasluge za vas? Ne dovodite moju nevolju U iskuenje, jer bi moglo to Uiniti da budem tako nizak I usluge vam one prebacim Koje ukazah vama. VIOLA. Poznata mi Nije ni jedna; niti ste mi vi Po glasu nit' po licu poznati. Ja mrzim nezahvalnost u oveka Vedma no la, no brbljivo pijanstvo,

No naduvenost, ili bilo koju Poronu mrlju koja nae stan U naoj krvi slabanoj za svoju Razornu trule. ANTONIO. O, nebesa vinja! D. STRAAR. Hajte, gospodine: izvolte, molim. ANTONIO. Dozvolite da kaem samo neto. Mladida ovog to je tu pred vama Iz eljusti sam smrti, tako redi, Otrg'o ja, na ruci njemu bio S toliko uzviene ljubavi, A njegov lik sam oboavao, Taj lik to, miljah, vrednost obedava Dostojnu potovanja. PRVI STRAAR. To se nas Ne tie nita. Vreme leti: napred! ANTONIO. Al' kakav li se opak idol, vaj! Iaurio iz boanstva tog! Nanosi ljagu, Sebastijane, Obliju lepom. Zla dud jedino Prirodu prlja, pa unakaen Samo je onaj ko je zaraen Neljudskom dudi: dar je skup lepota; Al' gde je zlu dud odela krasota Davo je tu u prazne koveide Upis'o samo are i cvetide. P. STRAAR. Taj je van sebe ved Odvedite ga. Hajdemo, hajd'mo ved, gospodine. ANTONIO. Vodite me. (Odlaze STRAARI s ANTONIJEM) VIOLA. S kol'ko su strasti, kanda, rei sve Tekle mu k'o da veruje. - Ja ne. Ne izdaj, slutnjo moja, re odri, Da mene on za brata moga dri. V. TOBI. Ovamo, vitee; ovamo, Fabijane: da proukamo jednu ili dve baka mudre izreke. VIOLA. Sebastijanom zvao me, a ja sam Svog brata suta slika; likom sva sam Na njega ja; i nosim isti kroj I vez i boju ruha k'o brat moj. Jer ja mu podraavam. O, da htedne Tako da bude! Tad bi izvanredne

Krotkodu bile bure, tad bi slani Talasi bili duom izatkani! (Ode.) V. TOBI. Zbilja je bedan nevaljalac ovaj deran, i veda je kukavica od zeca. Da je nepotenjakovid pokazuje to to je ostavio ovde u nevolji svog prijatelja i to ga se odrekao; a to se njegovog kukaviluka tie, pitaj Fabijana. FABIJAN. Kukavica, prepodobna kukavica, sva predana kukaviluku. VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, podi du za njim da ga izdevetam. VITEZ TOBI. I treba; izbubecaj ga propisno, ali samo ne izvlai ma. VITEZ ENDRJU. Ne uradim li tako (Ode.) FABIJAN. Hajdemo da vidimo ta de se izledi. VITEZ TOBI. Stavidu to hode u opkladu da se nede izledi nita. (Odu.)

ETVRTI IN

SCENA PRVA Put pokraj Olivijinog doma. (Ulaze SEBASTIJAN i LUDALO.; LUDALO. Hoete li da me navedete da poverujem kako nisam poslan po vas? SEBASTIJAN. Idi! O, idi, ti si, brajko, lucnut: Proi se mene. LUDALO. Lepa upornost, bogami! Ne, ja vas ne poznajem; i moja me gospoa nije poslala da vas zamolim da doete na razgovor s njom; niti se vi zovete gospodin Cezario; niti je ovo opet moj nos. Sve to stoji - ne stoji. SEB.: Odui, molim, drugde ludost svoju: Ne poznaje ti mene. LUDALO. Da oduim svoju ludost! uo ovu re od nekog velikana, pa je sad primenjuje na budalu. Da oduim svoju ludost! Bojim se pokazae se da je ovaj veliki klipan, svet, neko

kuvarsko prenemagalo. Moliu te sada da otpae svoje osobenjatvo, pa da mi kae ta ja da oduim pred svojom gospoom. Da li da oduim pred njom saoptenje da e doi? SEB.: Molim te, idi, luckasti aljivko, Evo ti koja para: otee li, Dobie goru platu. LUDALO. Due mi, iroke si ruke. Umnik koji budali daje novaca dobie tapiju na dobar glas nakon jedno etrnaestak godina uplaivanja. (Ulazi VITEZ ENDRJU.; VITEZ ENDRJU. Aha! gospodine, jesmo li se opet nali? Evo vam. (Udari SEBASTIJANA.) SEBASTIJAN. Evo i tebi, evo, evo, evo! (Tue VITEZA ENDRJUA) Je l' sav svet ovde lud? (Ulaze VITEZ TOBI i FABIJAN) VITEZ TOBI. Da ste stali, gospodine, ili u odbaciti va ma preko krova. LUDALO. Trim da ispriam ovo svojoj gospoi. Ne bih voleo da sam u koi kojega od vas, pa da mi gro date. (Ode.) VITEZ TOBI (zadrava SEBASTIJANAJ. Ovamo, gospodine: stanite! VITEZ ENDRJU. Ne, pustite ga samo; preistiu ja s njim raune na drugi nain. Parnicu u zbog batina da povedem ja protiv njega, ako ima suda u Iliriji. Iako sam ja njega lupio prvi, nita zato. SEBASTIJAN. Skidaj sa mene ruku. VITEZ TOBI. eknite, gospodine, ne putam vas ja. Hajde, sklanjajte tu svoju gvouriju, mlada delijo. Ostrvili ste se; priekajte samo. SEBASTIJAN. Da si se meni skinuo sa vrata! (Otme se.) ta hoe ti sad? Drzne li se klipka Sa mnom da vue, onda ma izvuci! VITEZ TOBI. ta, ta! E onda u morati da iscedim koji gram te bezobrazne krvi iz vas. (Trgne ma.) (Ulazi OLIVIJA.; OLIVIJA. Stoj, Tobi! Stoj, po cenu svog ivota! VITEZ TOBI. Gospoo! OLrVIJA. Zar dovek tako? Propalice gruba!

Za ume i za divlje peine Sazdan si, gde se ne zna za uljudnost. Sa oiju mi idi! - Nemoj srcu Da prima to, Cezario moj dragi. Divljae, idi! (VITEZ TOBI i VITEZ ENDRJU i FABIJAN odu.) Umu divnom svom, Moj plemeniti prijatelju, daj Prevlast, a nemoj, molim te, da daje Prevagu strasti u tom neuljudnom I nepravednom napadu na mir tvoj. Hajde, do mene doma poi sa mnom, Da uje samo kol'ko je ovakvih Nedotupavnih budalatina Zamesio taj divljak, te da mogne Da im se smeje. Mora poi sa mnom, Nema ti druge: odbiti me nemoj! Preplai on u tebi - kleti gad Jedno siroto moje srce sad. SEB.: im li me gali to? Kud tee, kud Matica ta? Il' sanjam, il' sam lud: Opsena ova nek' mi ula sva U Leti stia! Ako ovo sna Zove se vid, nek' vek prospavam ceo! OLIVIJA. Molim te, hajde! Kad bi samo hteo Moju da slua. SEBASTIJAN. Hou, nego kako! OLIVIJA. O, tako reci! I nek' bude tako! (Odlaze.)

SCENA DRUGA Soba u Olivijinom domu. (Ulaze MARIJA i LUDALO; MALVOLIO u susednoj mranoj sobi.) MARIJA. Dede, molim te, stavi na sebe ovaj haljetak i ovu bradu; navedi ga da poveruje kako si ti gospodin Topas, duhovnik. Samo pouri; a ja u dotle da pozovem viteza Tobija. (Ode.) LUDALO. Lepo, natakariu ovo i udvoliiu se; a voleo bih da sam ja prvi koji se u ovoj odei udvoliio. Ja nisam dovoljno krupan da bi mi to zvanje lepo stajalo, ni dovoljno tanaan da bi me smatrali za propisnog oveka od

knjige; ali naziv estita oveka i valjana domaina prikladan je isto toliko koliko i naziv briljivca i velikog uenjaka. Dolaze ortaci. (Ulaze VITEZ TOBI TUCALO i MARI JA.) VITEZ TOBI. Bog te blagoslovio, oe paroe. LUDALO. Bonos dies, vitee Tobi: jer, kao to je praki pustinjak, koji ponjatija nije imao ni o peru ni o mastilu, zdravo dubokomisleno rekao neaci kralja Gorboduka: "to jeste, ieste", tako i ja, budui da sam otac paroh, ja sam otac paroh. Jer ta je "to", ako nije "to", a ta "jeste" ako nije "jeste"? V. TOBI. Hajdete k njemu, gospodine Topase. LUD.: Hoj, hoj, velim! - Mir zatvoru ovom! VITEZ TOBI. Dobro podraava ta bitanga; bitanga i po. MALVOLIO (spolja). Ko to zove? LUDALO. Gospodin Topas, upnik, koji je doao da poseti Malvolia mahnitoga. MALVOLIO. Gospodine Topase, gospodine Topase, dragi gospodine Topase, otidite do moje milostive gospoice. LUDALO. Da bi se tornjao odatle, satano nad satanama! Na kakve muke stavlja toga oveka! Zar ti ni o em drugom ne ume da pria do o gospoicama? VITEZ TOBI. Dobra vam je ta, oe paroe. MALV.: Gospodine Topase, takva nepravda jo nikad nije uinjena ivoj dui. Dragi gospodine Topase, nemojte da mislite da sam ja lud: strpali su me ovamo u groznu pomrinu. LUDALO. O, sram da te bude, satano pokvarena! Jo ti ja dajem savreno blage nazive, jer sam jedan od onih duevnih ljudi koji nastoje da budu ljubazni i sa samim avolom. Veli da ti je odaja tamna? MALVOLIO. Kao pakao, gospodine Topase. LUDALO. Pa ona ima doksatske prozore providne kao kakav plot, i svetlarnike prema severo-jugu blistave kao abonosovina; a ti se ipak tui da si zatarabljen? MALVOLIO. Ja nisam lud, gospodine Topase. Velim vam da je ova odaja tamna. LUDALO. U zabludi si, ludae: ja velim da nema tame osim neznanja, koje te je pomelo i smuilo vema no Misirce njihova magla.

MALVOLIO. Ja velim da je ova odaja mrana kao neznanje, pa makar neznanje bilo mrano kao pakao; i velim da jo nikom ivom nije nanesena takva uvreda. Ako ste vi ludi, to sam i ja lud: pitajte to mu drago odreeno, pa proverite to. LUDALO. Kakvo je Pitagorino miljenje odnosno divlje ivine? MALVOLIO. Da dua nae prababe boravi moda u kakvoj ptici. LUDALO. ta ti misli o ovom shvatanju? MALV.: Ja o dui mislim na plemeniti nain, i nipoto ne odobravam njegovo miljenje. LUDALO. Zbogom da si: ostani veito u tami. Pre nego to ti priznam pamet, valja da prihvati miljenje Pitagorino, pa da strahuje da zakolje ljuku, ako nee da najuri duu svoje prababe iz njenoga stana. Zbogom ostao! MALV.: Gospodine Topase! Gospodine Topase! V. TOBI. Nadasve sjajni gospodine Topase! LUD.: Ama, plivam ja kuda god da me baci. MARIJA. Pa mogao si sve ovo da izvede i bez te brade i te odee; on te ne vidi. VITEZ TOBI. Obrati mu se svojim glasom, pa mi dojavi kako ti izgleda. Voleo bih da se sreno iskobeljamo iz ove uncutarije. Ako bi mogao na zgodan nain da bude osloboen, voleo bih da to i bude, jer sam se toliko zakavio sa svojom neakom da mi je nemogue da teram s tom egom do kraja bez bruke i nevolje. Doi to pre u moju sobu. (Izlaze VITEZ TOBI i MARIJA) LUDALO. Hej, Robine lepotane, Reci ta ti drago radi. MALVOLIO. Budalo! LUDALO. Drago mi se duri, vrag joj babi. MALVOLIO. Budalo! LUDALO. A to je avaj! takva? MALVOLIO. Budalo, velim! LUDALO. Drugoga voli. Hej, ko zove? MALVOLIO. Draga budalo, ako si voljan da me iim zadui, pomozi da doem do svee, pera, mastila i hartije. Ne bio ovek od rei ako ti tu ljubav ikad budem zaboravio. LUDALO. Gospodin Malvolio? MALVOLIO. Da, dobra budalo.

LUDALO. Avaj, gospodine, kako to da se otpadite od svojih pet duhovnih moi? MALVOLIO. Ama nikad se, budalo, ni s kim nye postupilo na tako savreno svirep nain; ja sam, budalo, isto toliko pri zdravoj pameti kao to si i ti. LUDALO. Samo toliko? Onda ste zbilja ludi ako nemate vie zdrave pameti no to je ima budala. MALVOLIO. Postupaju sa mnom kao da sam neka stvar; dre me u pomrini, alju mi popove, magarce neke, i ine sve to mogu da enem pameu. LUDALO. Pripazite ta govorite, svetenik je ovde. Malvolio, Malvolio, neka ti nebo povrati pamet! Nastoj da zaspi i proi se ovog besmislenog klepetanja. MALVOLIO. Gospodine Topase! LUDALO. Ne uputaj se u razgovor s njim, dobro mome. - Ko? ja, gospodine? Ne dao Bog, gospodine. Gospod neka vas prati, dobri gospodine Topase. Elem, amin. Hou, gospodine, hou. MALVOLIO. Budalo, budalo, budalo, velim! LUDALO. Avaj, gospodine, strpite se. ta kaete, gospodine? Izbrusili su me to sam govorio s vama. MALV.: Draga budalo, pomozi mi da doem do kakve svee i do neto hartije; velim ti da sam itave pameti kao ko mu drago u Iliriji. LUD.: Kamo te lepe sree da ste, gospodine! MALVOLIO. Tako mi ove ruke, jesam. Dobra budalo, malo mastila, hartije i neku sveu; i doturi mojoj gospoici ono to u da napiem: bie ti od koristi vie no to je ikad ikome bilo noenje nekog pisma od koristi. LUDALO. Biu vam u tome na ruci. Ali recite mi poteno da li niste vi uistinu ludi, ili se samo pravite? MALV.: Veruj da nisam, velim ti poteno. LUDALO. Ne, ludaku ja ne verujem nikad ni doveka, sve dok mu ne bih zagledao u mozak. Doneu vam sveu, hartiju i mastilo. MALVOLIO. Platiu ti to, budalo, kako samo moe biti; molim te, idi. LUDALO. Nestau, gospodine, Al' smesta u, gospodine,

Ponovo do vas da zaem; Vama u u tren oka, K'o drveni Porok, kraj boka U nudi da se naem; Koji sa maem od daske, Pun besa i praske Na satanu: aha! vie: Da vam, k'o mahnit neko, Podseem nokte, deko; Zbogom, blesavi strie. (Odlazi.)

SCENA TREA Vrt Olivijin. (Ulazi SEBASTIJAN) SEB.: Ono je rasko suneva, t'o vazduh, To biser to ga ona meni dade, A koji gledam i opipavam; I ma koliko da sam obavijen Mreom udesa, ipak ovo sve Ludilo nije. No Antonio Gde li je samo? Nisam ga kod "Slona" Mogao nai. Al' je tamo bio, I tamo misle da po gradu on Tumara da me nae. Njegov savet Sad bi mi zlata vredeo; jer mada ulima mojim duh moj s pravom kae Da ovo nije ludilo, ve moda Zabuna neka, ipak je toliko Nepojmljivo i besprimerno ovo to mi se slui i to potop sree Srui na mene, da sam gotov skoro Da ne verujem svojim oima, Il' da sa svojim zavadim se umom Koji nastoji da me ubedi Da poverujem u ta bilo drugo, Samo u to ne da sam lud, il' da je Gospoa ova luda; jer, da jeste, Tad ne bi mogla upravljati domom, Niti bi mogla naloge da daje Posluzi svojoj, niti poslove Da prima i da njih ureuje Onako spretno, mudro, spokojno, K'o to to ona, video sam, ini.

U tome varka nekakva se krije. Al' evo amo ide gospoa. (Ulaze OLIVIJA i SVETENIK) OLIVIJA. Ne korite me to se tako urim. Ako valjano mislite, vi onda S ovekom svetim tim i sa mnom sad Poite u kapelu tu do nas; Pa mi pred njime, a pod onim svetim Svodom polo'te tvrdu zakletvu Na vernost svoju; da bi dua moja, Prepuna sumnji, nepoverljiva, Mogla da ivi u spokojstvu. On e Drati to za sebe sve dok vama Ne bude drago da se oglasi; A tada emo svadbu svetkovati Kako to mom poreklu dolikuje. ta vi na to velite? SEBASTIJAN. Poi u S tim asnim licem i sa vama. Dau Na vernost re i drati je znau. OLIVIJA. Vodi nas, oe. A nek' nebo zasja Da ovaj in moj naklono obasja. (Odlaze.)
PETI IN

SCENA PRVA Put ispred Olivijinog doma. (Ulaze FABIJAN i LUDALO) FABIJAN. Hajde, ljubavi ti, pokai mi njegovo pismo. LUDALO. Dragi gospodine Fabijane, uinite vi meni drugu jednu ljubav. FABIJAN. Kakvu god hode. LUDALO. Ne traite da vidite to pismo. FABIJAN. To je kao kad bi mi poklonio psa, pa mi onda, za uzdarje, traio da ti psa vratim. (Ulaze VOJVODA, VIOLA, KURIO i SVITA) VOJVODA. Jeste li vi od ljudstva plemenite gospoe Olivije, prikani? LUD.: Da, gospodine, mi smo delid njenih uresa VOJ.: Tebe dobro znam; kako si, dobro mome? LUDALO. Po dui da kaem, gospodine, od

neprijatelja pomozi Boe, a od prijatelja da te Bog sauva. VOJ.: Tano obrnuto: od prijatelja pomozi Boe. LUD.: Ne, gospodine, nego da te Bog sauva. VOJVODA. Kako to moe biti? LUDALO. Pa, gospodine, oni me uznose i magare me; a neprijatelji mi otvoreno kau da sam magarac. Tako da je od neprijatelja, gospodine, moje saznanje o sebi u daru, dok od prijatelja ono trpi utrb: te tako, ako vam i kod zakljuaka kao i kod poljubaca etiri negacije daju dve afirmacije, onda je od neprijatelja: pomozi Bpe, a od prijatelja: sauvaj Boe. VOJVODA. E, to je izvrsno. LUD.: Bogami, gospodine, nije; iako je vama bilo ugodno da se ubrojite u moje prijatelje. VOJVODA. Da ti ne bi od mene bilo "sauvaj Boe", evo ti zlata. LUDALO. Kad to ne bi bilo dvostruko postupanje, voleo bih kad biste izradili i drugi ovakav, pa ga udvostruili. VOJVODA. O, vi mi dajete rav savet. LUD.: Tutnite za ovaj mah svoju velikodunost u dep, pa neka se vaa krv i vae meso velikoduno njoj odazovu i posluaju je. VOJVODA. Dobro, bidu do te mere grenik da dvostruko postupam: evo ti i drugi. LUDALO. Ima jedna lepa igra koja se zove: primo, secundo, tertio; a stara poslovica veli: "Triput Bog pomae"; takt od tri etvrtine je pak divan takt za igranje; a moete se setiti, gospodine, i zvona na crkvi Svetog Benedikta, koja udaraju: jedan, dva, tri. VOJV.: Jo novaca od mene izbudaliti nedete u ovom deljenju: ako pak htednete da dojavite svojoj gospoi da sam doao ovamo da govorim s njom, i ako je dovedete ovamo, to bi moglo da probudi moju naknadnu dobrotu. LUD.: E pa, lepo, gospodine; uljuljkavajte vi svoju dobrotu dok se ja ne vratim. Idem, gospodine, no ne bih voleo da pomislite kako je moja elja za dobitkom porok lakomostL Ali kao to ste rekli, gospodine, nek' vaa dobrota malo prodrema, a ja du je potom probuditi. (Ode.) VIOLA. Evo onog oveka, gospodaru, koji me je spasao.

(Ulazi ANTONIO sa STRAARIMA) VOJVODA. Pamtim ja dobro ovaj njegov lik, Mada je, kad ga poslednji put videh, Sav ratnim dimom bio uprljan, Garav k'o Vulkan. Bio je kapetan Laici nekoj krhkoj, bezvrednoj Zbog plitkog dna i trupa njenog, al' je Njom tako teke tete zadao Najboljem unu naeg brodovlja, Da su mu ak i otedenog glas, I sama zavist glasno odali Slavu i ast. O emu re je tu? PRVI STRAAR. Orsino, to je taj Antonio to ote "Feniks" s tovarom na njemu Dovezenim iz Kandije, a on je I "Tigra" zakvaio, kada Tit, Va mladi nedak, nogu izgubi. Uhvatismo ga tu na ulici Gde se, za stid i red i ne hajudi, Upustio u linu kavgu bio. VIOLA. Uslugu meni, gospodaru, on Uinio je, ma je on u moju Odbranu potrgao; no je potom Govorio na udan nain sa mnom. Ako to nije rastrojenost bila, Ja ne znam ta je. VOJVODA. Kakva li te luda Navede drskost, morski lupeu, Ozloglaeni gusare, da padne Na milost i 'na nemilost u ruke Ba onih koje krvavo i skupo Nagna da tebi budu dumani? ANTONIO. Orsino, gospodaru plemeniti, Dozvolite mi da sa sebe stresem Nazive koje dadoste mi sad. Antonio ni gusar niti lupe Nikada nije bio, mada jeste, Priznajem, bio dumanin Orsinu S razloga dosta. ini su me neke Dovele amo. Iz zapenuene eljusti besne mora surovoga Izvukoh ja tog deka nezahvalnog to stoji tu kraj vas: za njega nade Nikakve nije bilo: ivot njemu Podarih ja i jo mu ljubav svoju Neuzdranu, beskrajnu poklonih; Njemu se sav posvetih, njega radi, Nadahnut samo ljubavlju spram njega,

Izloih povrh toga sebe sam Opasnostima svim u ovome Neprijateljskom gradu; trgoh ma Te ga odbranih kad ga napadoe: A kad me tamo pri tom uhapsie, Poui njega neasno lukavstvo, Tek da opasnost sa mnom ne deli, Da mi u brk poree da me zna, ime se, dok bi ovek trenuo, Za dva'est leta otui od mene, Pa mi i kesu moju ospori, Koju mu ja pre ciglo pola asa Predao bejah da se slui njom. VIOLA. Kako to moe biti? VOJVODA. Kadjeon U ovaj stig'o grad? ANTONIO. Danas, moj gospodaru, a do tada Tri meseca smo bili zajedno I dan i nod, odvajali se nismo Ni jednog trena. VOJVODA. Evo grofice: Nebo po zemlji eta sad! A to se Tebe, pak, bratac, tie, tvoje rei Suta su ludost, bratac: ovaj mladid Tri meseca u mene slui ved; Al' o tom vie potom. Sklonite ga. (Ulazi OLIVIJA s PRATNJOM.) OLIVIJA. ta bi, sem onog to uzalud trai, eleo moj gospodar, ime bi mu Olivija na slubi mogla biti? Cezario, vi niste obedanje, Koje ste meni dali, odrali. VIOLA. Gospoo VOJVODA. Draesna Olivijo. OLIVIJA. ta kaete, Cezario? Moj knee VIOLA. Gospodar moj bi hteo re, pa dunost Udutkuje me. OLIVIJA. Je li togod to Od stare pesme i na stari glas, Moj gospodaru, to je ved toliko Za moje uho otuno i mrsko Koliko rika posle muzike. VOJVODA. Svirepi tako vazda? OLIVIJA. Vazda tako, Moj gospodaru, postojana. VOJVODA. ta? U onom to je protivprirodno? O, neljubazna gospoo, na ijim

Neblagodatnim i nenaklonjenim Oltarima je tamjan due moje Uzvijao se pravoverniji No to ga ikad oboavanje Prinosilo na rtvu! ta da inim? OLIVIJA. to god se mome gospodaru svidi Pristajade mu. VOJVODA. Zato ne bih onda, Kada bih srca imao za to, Onu to volim ubio k'o onaj Misirski lupe kad mu mreti bee? Ljubomora je divlja to, to katkad Plemenit ukus ima. Ali ujte: Poto na moju odanost ni glave Ne osvrdete, a ja delom znam Orue koje iz naklonosti Istiskuje me vae da me lii Mesta u njoj, vi onda ivite I ostanite prsa mramornih; Al' ja du toga vaeg miljenika, Kojega znam da volite, a koji Drag je i meni, svedok mi je Bog, Njega du ja iupati iz vaeg Svirepog oka, gde je on, uprkos Svom gospodaru, seo krunisan. Mladidu, sa mnom! Sazrelo je zlo U mojoj misli. Da napakostim Tom gavran-srcu u toj golub-eni, Na rtvu dadu jagnje drago meni. (Polazi.) VIOLA. A ja bih rado, spremno, tisud puta Umro za mir va ovoga minuta. (Pode za VOJVODOM) OLIVIJA. Cezario, kud ode? VIOLA. Ja za onim Kojega volim vie nego vid, I vie nego sami ivot svoj, Kojega volim vie, tako meni Sviju tih vie, nego to du eni Ikojoj ikad ljubavi da dam. Ima l' pritvorstva ovde ma i pram, Nebeska svetlost nek' me kazni ta to svoju Ijubav oskrnavih ja. OLIVIJA. Vaj, omrznute mene! Zavedene I prevarene! VIOLA. Ko vas prevari? Ko uvredi? OLIVIJA. Zar zaboravi sebe?

Zar je to tako davno bilo? Amo Dozov'te svetog oca. (Odlazi JEDAN IZ PRATNJE.) VOJVODA (VIOLI). Hajd'mo! OLIVIJA. Kamo, Moj gospodaru? Cezario, stoj; Moj muu, stani! VOJVODA. Mu? OLIVIJA. Pa mu je moj; Moe li on to da poree? VOJVODA. Kako, Gospodiidu, mu njen? VIOLA. Nikako, Moj gospodaru, ne ja. OLIVIJA. To te goni, Vaj! tvoga straha niskost da se bida Odrie svoga. Ne, Cezario, Ne boj se; srede prihvati se svoje, Budi to zna da jesi, pa de biti Veliki k'o i taj od kog se boji. (Ulazi SVETENIK) O, dobro do'o, oe. Ja te, oe, Pozivam da nam, poziva ti asnog, Izloi ovde - mada maloas Smerasmo da u tamu zavijemo Ono to sluaj sad na videlo Iznese pre no stiglo je da sazri ta se, po tvome znanju, izme mene I tog mladida zbilo malopre. SVETENIK Uglavljena je veza ljubavi Na sva vremena, pa je uzajamnim Spajanjem vaih ruku potvrena, I zajamena svetim poljupcem I uvrdena izmenom prstenja; A ceo obred sporazuma tog Zapeaden je svetom slubom mojom I mojim svedoanstvom; jedva da sam, Kako to meni asovnik moj kae, Od asa kad se to dogodilo Dva cigla sata blie grobu svom. VOJVODA. O, potvdjeno drebe! ta de tek Iz tebe biti kada ti sedinom Poseje grivu vreme? II' de tol'ko Prepredenjatvo procvasti u tebi Da nogu jednom podmetne sam sebi? Zbogom! I evo ti je. Ali pazi Da nikad odsad ja na svojoj stazi Ne susretnem te.

VIOLA. Svetoga mi Boga, Moj gospodaru OLIVIJA. O, okan' se toga, Ne kun' se! Barem malo re odri, Mada si strahom obuzet do sri. (Ulazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI razbijene glave.) VITEZ ENDRJU. Lekara, ljubavi vam boje! Poljite smesta jednoga i vitezu Tobiju. OLIVIJA. U emu je stvar? V. ENDRJU. Svu mi je glavu razlupao, a i vitezu Tobiju je natukao krvavu ludaku kapu. Ljubavi vam boje, pomozite! Dao bih od sveg srca etrdeset funti samo da sam kod kude. OLIVIJA. Ko je to uradio, vitee Endrju? VITEZ ENDRJU. Onaj grofov plemid, neki Cezario; mi smo drali da je kukavica, ali on je suti inkardinirani avo. VOJVODA. Moj plemid, Cezario? VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, evo njega. Vi ste mi rascopali glavu nizata! a to sam uradio, uradio sam po nagovoru viteza Tobija. VIOLA. to govorite meni? Nipoto vas Ranio nisam ja. Na mene vi Trgli ste ma bez razloga, a ja sam Govorio sa vama lepo ba I nipoto vas obranio nisam. VITEZ ENDRJU. Ako je krvava ludaka kapa rana, onda ste me obranili: rekao bih da za vas krvava ludaka kapa mje nita. Evo dolazi vitez Tobi naramljujudi; (Ulazi VITEZ TOBI pijan, a vodi ga LUDALO j udete vi jo tota: no da on nije bio pijan, proaoljio bi on vas drugaije. VOJVODA. No, vitee! ta je to s vama? VITEZ TOBI. Svejedno, ranio me, pa kraj. Budalo, jesi li video vidara Dika, budalo? LUDALO. O, on se opio, vitee Tobi, jo pre jednog sata; oi su mu zale oko osam ujutru. VITEZ TOBI. Onda je on neka hulja, neka etvorka u osam koraka. Mrzim pijane hulje. OLIVIJA. Vodite ga odavde! Ko ih je tako iskupusao? VITEZ ENDRJU. Pomodi du vam ja, vitee Tobi, jer demo zajedno da se previjemo. VITEZ TOBI. Pomodi dete vi? Vi, magareda tikvo i budalin prapore i onjo! Uskolika

onjo i zvekane! OLIVIJA. U postelju ga stavite i rana Njegova nek' se vida. (Odlaze LUDALO, FABIJAN, VITEZ TOBI i VITEZ ENDRJU.) (Ulazi SEBASTIJAN.) SEBASTIJAN. ao mi je, Gospoo, to vam ranih roaka; Al' bi me razbor i bezbednost moja Nagnali da ovako postupim I prema svome bratu roenom. Presekli ste me strogim pogledom, Te vidim da ste uvreeni tim, No uprav radi zakletava onih, Koje smo maloas izmenjali, Oprostite mi, mila. VOJVODA. Isti glas, Odelo, lice, a stvorenja dva. Prirodnim putem odraeni privid Koji i jeste a i nije to. SEBASTIJAN. Antonio! Antonio moj dragi! Kol'ka li behu muenja za mene Trenuci otkad tebe izgubih. ANTONIO. Sebastijan ste vi? SEBASTIJAN. A to? zar ti Moe u to, Antonio, da sumnja? ANTONIO. Kako ste sebe prepolovili? Jabuka da se na dvoje presee, Pa ne bi dala takve blizance K'o ova dva stvorenja. Ko je tu Sebastijan od ove dvojice? OLIVIJA. Beskrajno udno! SEB.: Da l' ja to stojim tamo? Nikad brata Imao nisam; niti je u mene Mod nadzemaljska, pa da budem ovde I budem svuda. Imao sam sestru Koji su slepi vali progutali. Tako vam boje milosti, u kakvom Srodstvu ste sa mnom vi? Iz koje zemlje? Kojeg ste roda? Kako se zovete? VIOLA. Iz Mesaline ja sam. Otac moj Sebastijan se zvao, zvao mi se Tako i brat, i tako ba odeven U vodeni je grob svoj poao. Ako su kadri duhovi da uzmu Na sebe lik i ruho, onda ste Doli ovamo da nas plaite. SEBASTIJAN. I jesam duh zacelo; al' odeven

U isto ono grubo oblije Koje mi od roenja pripada. Kad biste bili ena, k'o to sve Podudara se drugo, obraze bih Orosio vam svojim suzama I rekao bih: "Triput dobrodola, Violo utopljena!" VIOLA. Otac moj Nad obrvom je mlade imao. SEBASTIJAN. Moj isto tako. VIOLA. A trinaest je godina Viola Ba napunila kad je umro on. SEB.: O, iv je spomen taj u mojoj dui. Zbilja je smrtni vek on okonao Upravo onog dana kad je ona Trinaest leta napunila bila. VIOLA. Nema l' za nau sredu druge smetnje Sem mukog ruha prisvojenog ovog, Ne grlite me, dok okolnost svaka Odnosno mesta, vremena i zgoda Ne uskladi se i ne pokae Da sam Viola; a za dokaz tome Do kapetana jednog odvedu vas Ovde u gradu gde mi devpjako Odelo lei: uz blagorodnu Njegovu pomod spasena sam ja, Da sluim ovom grofu plemenitom. A sve to potom sluilo se sa mnom Dogodilo se izme' ovog ovde Gospodina i ove gospoe. SEBASTIJAN (OLIVIJI). Na taj je nain, gospoo, do vae Zabune dolo: ali je u tome Priroda ila kud je naginjala. Nakanili ste bili svezati se S devojkom jednom; ali niste tu Na krivom putu bili, due mi: Vereni sad ste i sa devojkom I sa mukarcem. VOJVODA. Zadivljeni tol'ko Nemojte biti; on je plemid pravi. Ako je tako, a i reklo bi se Da nije varka nego istina, Ja du u ovom srednom brodolomu I sam da naem nekog udela. Ti, deko, ree hiljadama puta Da nikad nede enu voleti Koliko mene.

VIOLA. I pod zakletvom du Sve to to rekoh i da ponovim I zakletvu du ovu postojano U srcu svome drati onako K'o to i onaj svetli obru dri Vatru to dan od nodi deli. VOJVODA. Ruku Svoju mi prui, i pokai mi se U devojakom ruhu svom. VIOLA. To ruho U kapetana nalazi se onog Koji me prvi izvede na kopno; On sad zbog nekog svoga postupka Zatvoren lei, a Malvolio, Koji gospodin pratnji pripada Gospoiinoj, zatrai da on Zatvoren bude. OLIVIJA. Odmah da ga puste! Malvolija mi zovite. - Al', da, Sedam se sad: za njega, avaj! vele Da je veoma rastrojen, siromah. Iz sedanja sam svog, jer sopstvenim Bezumljem bejah obuzeta sva, Bezumlje istisnula njegovo. (Vradaju se LUDALO, sa pismom, i FABIJAN) Kako je on, mome? LUD.: Due mi, gospoo, on se nosi s Belzebubom koliko god je to ovek u njegovom sluaju kadar. Evo vam je napisao pismo: trebalo je da vam ga dam jo jutros; no, poto ludake poslanice nisu jevanelje, to nije bogzna kako vano kad de da se predaju. OLIVIJA. Otvori ga i itaj. LUDALO. Pripazite onda da dobro prosvetite i okrepite duu dok budala bude tolkovao ludaka. Tako mi svevinjega, gospodo OLIVIJA. ta ti je! Da nisi pomahnitao? LUDALO. Nisam, gospoo, ved samo itam ono to je mahnitost: ako vae gospodstvo eli da to dobije onoliko kao to valja i trebuje, onda mi morate dozvoliti da pustim glasinu. OLIVIJA. Molim te, itaj, kao ovek koji je pri istoj pameti. LUDALO. Pa to i inim, madona: ali da bih itao ono to je njegova ista pamet, valja mi da itam ovako. Stoga proumite, princeso, i

sasluajte me. OLIV. (FABIJANU): Proitajte vi to, mome. FABIJAN. Tako mi svevinjega, gospoo, vi mi inite nepravdu, i svet de to doznati: iako ste me strpali u pomrinu i dali svompijanom roaku vlast nada mnom, ja ipak vladam svim svojim ulima ba isto tako kao i vae gospodstvo. U mene je vae vlastito pismo koje me je navelo da uzmem na sebe izgled koji sam uzeo; a ono de mi, u to ne sumnjam, dati veoma za pravo, ili de vas veoma postideti. Mislite o meni kako vamje drago. Ja za trenutak zaboravljam na duzni obzir i govorim kao ovek kojemje nanesena uvreda. Nabedeno ludi Malvolio. OLIVIJA. Je li to on napisao? LUDALO. Jeste, madam. VOJV.: To mnogo ne mirie na rastrojstvo. OLIVIJA. Pogledaj da se pusti, Fabijane; I amo ga dovedi. (Odlazi FABIJAN.) Ako vam je Po volji, gospodaru, kad o svem tom Porazmislite, da me zamislite Ne kao enu, ved k'o urnjaju, Nek' se u isti dan, o troku mom tad U domu mome krunie ta veza, Ako vam ovo godi. VOJVODA. Gospoo, Ponudu vau primam oberuke. (VIOLI) Sad vas gospodar va razreuje; Za slubu pak u njega vrenu, Slubu za pol va tako protivnu, I za poreklo vae tanano Toliko nisku; a i zato to ste Zvali me gospodarem tol'ko vreme, Evo vam ruke: gospodarica Bidete odsad svome gospodaru. OLIVIJA. Zaova! O, pa jeste, vi ste ena. (Vrada se FABIJAN s MALVOLIJEM.j VOJVODA. Je l' to taj ludi? OLIVIJA. Jeste, gospodaru, On glavom. Kako je, Malvolio? MALV.: Nepravdu grdnu naneli ste meni, Nepravdu grdnu, gospoo. OLIVIJA. Ko? Ja? Ne nisam. MALVOLIO. Jeste, gospoo, ba vi. Prouite to pismo, molim vas.

Nedete sada tek da poriete Da je to vaa ruka: pokuajte Drukijom frazom ili rukopisom Da napiete, ako moete; Il' recite da nije va taj peat I ova zamisao: ne moete Redi da nije. Dakle, priznajte, I recite mi asno i poteno to ste mi tako jasnim znacima Naklonost svoju pokazivali, Nalagali mi da vam s ukrtenim Podvezicama dolazim, da osmeh Imam na licu, i da obujem arape ute, i da mrtim vee Kad se u mome drutvu vitez Tobi Il' ko od sveta neznatnoga nae; A kad, pun nade povinujudi se, Ovako i postupih, zato ste Pustili da me zatvore i dre U mranoj izbi, da mi posetu Svetenik ini, da me magare I egu sa mnom teraju i sprdnju Da se od ove gora nikada Smisliti nije mogla? Zato to? OLJVIJA. Avaj! Malvolio, to moja ruka Pisala nije, mada je taj potez, Priznajem, vrlo slian mom. Al' to je, Van svake sumnje, ruka Marijina: I sad se sedam da je uprav' ona Prva i rekla da si lud; a ti si Doao potom nasmejan i bio Udeen uprav tako kako se U pismu ovom trailo od tebe. Molim te, budi strpljen: tebe su Veoma gadno nasamarili; Al' kad saznamo ko to uini, I ta ga je na ovaj in navelo, Tuilac ti de tad i sudija U svojoj stvari sopstvenoj da bude. FABIJAN. Gospoo dobra, ujte to du redl, I ne dozvol'te da raspoloenje Trenutka ovog, arobnog za mene, Zasene raspre budude i kavge. U nadi da do ovog nede dodi, Priznajem otvoreno da smo ja I vitez Tobi ovu smicalicu Izveli protiv tog tu Malvolija, A sve zbog nekih grubih, neljubaznih

Njegovih crta, koje smo u dudi Njegovoj zapazili. Marija je, Nakon golemog navaljivanja Viteza Tobi, pismo sastavila, Zbog ega se je on, za uzdarje, Venao potom s njom. Sa kakvom sve Pakosnom egom izveli smo ovo, To bi, zacelo, bilo kadro pre Da izazove smeh no odmazdu, Ukoliko bi bile odmerene Sa pravinodu uvrede sa jedne I s druge strane nanesene. OLIVIJA. O! Ludove jadni, to te udesie! LUDALO. Pa, "neki, su roeni veliki, neki stiu veliinu a nekima veliina pada s neba". I ja sam, gospodine, saraivao u onoj lakrdiji. Bio sam neki gospodin Topas, gospodine; no to je svejedno. "Tako mi gospoda Boga, budalo, ja nisam lud." A sedate li se samo onoga: "Kako moe, gospoo, da vas zabavlja ovakva upljoglava hulja? Ako mu se ne budete smejali, zaepide mu se usta"; te tako vam, eto, vrteka vremena donese ved svoju osvetu. MALVOLIO. Osvetidu se bagri vaoj celoj! (Ode.) OLIVIJA. Uvreda mu je bila nanesena Zamana vrlo. VOJVODA. Poite za njim, Pa ga umol'te nek' se umiri; No on nam nije nita rekao O kapetanu: kad saznamo to, I zlatno vreme bude prikladno, Nek' nae due drage sjedini Sveana veza. Dotle odavde, urnjajo draga, ne idemo mi. Hajte, Cezario; jer to sve dotle Bidete dok ste muko; ali kada Pokaete se u drugaem ruhu, Bidete moja gospodarica I biti srcu mom vladarica. (Svi odlaze sem LUDALA) PESMA LUDALO. Kada maleni vrda ono beh, Hej, vetre, vij, hej, kio, lij! as posla behu ludanje i smeh; A sipi, sipi svaki dan. A kada stasah, tad je ceo svet,

Hej, vetre, vij, hej, kio, lij. Od lupea zatvar'o dver i klet; A sipi, sipi svaki dan. Kad se do ene dokobeljah, vaj! Hej, vetre, vij, hej, kio, lij. epurenju je tada bio kraj; A sipi, sipi svaki dan. A kad me snaga izdade i mod, Hej, vetre, vij, hej, kio, Mj. S pijandurama ljemah dan i nod; A sipi, sipi svaki dan. Svet ovaj poe Bog te pita kad, Hej, vetre, vij, hej, kio, lij. Teto! komadu naem kraj je sad; Bdedemo da se svidi svaki dan. (Odlazi.)

KRAJ