Viljem ekspir

KRALJ DON
(The Life and Death of King John) Preveli: ivojin Simi i Sima Pandurovi LICA KRALJ DON PRINC HENRI, kraljev sin ARTUR, vojvoda od Bretanje, kraljev sinovac GROF OD PEMBRUKA GROF OD ESEKSA, vrhovni sudija Engleske GROF OD SOLZBERIJA LORD BIGOT HUBERT DE BURG ROBERT FOKANBRID, sin ser Roberta Fokanbrida FILIP KOPILAN, njegovpolubrat DEMS GARNI, sluga ledi Fokanbrid PITER IZ POMFRITA, prorok FILIP, kralj Francuske LUJ, dofen LIMO, vojvoda od Austrije KARDINAL PANDULF, papin izaslanik MELEN, francuski lord ATIJON, francuski ambasador na engleskom dvoru KRALJICA EUNORA, majka kralja Dona KONSTANCA, Arturova majka BLANKA, sestriinakrcdjaDona LEDI FOKANBRID LORDOVI, GRADANI ANERA, ERIF, GLASNICI, OFICIRI, VOJNICI, PRATIOCI Mesto radnje ENGLESKA I FRANCUSKA

PRVI CIN SCENA PRVA Dvor kralja Dona. (Ulaze KRALJ DON, KRALJICA ELINORA, PEMBRUK, ESEKS, SOLZBERI, ATIJON i DRUGI.) K. DON. ta Francuska trai od nas, atijone? ATIJON. Kralj Francuske, posle pozdrava, poruuje, I to preko mene, vaem velianstvu, Prisvojenome engleskom velianstvu... ELIN.: udno! "prisvojenom velianstvu" veli. K DON. uti, dobra majko, sasluaj poruku. AT.: Filip, kralj Francuske, u ime Artura Plantadeneta, sina tvog pokojnog Brata Defrija, polae zakonsko pravo Na ovo ostrvo i zavisne oblasti, Na Irsku, Poatje, Anu, Turen, Men I nareuje ti da oturi ma Kojim otmiarski vlada njima sad, I da preda skiptar mladome Arturu, Sinovcu tvom i pravnom suverenu. KRALJ DON. ta sleduje ako odbijemo to? AT.: Okrutna prinuda, straan, krvav rat Za povraaj prava nasilno oduzetog. K. DON. Odgovoriemo ratom na rat, krvlju Na krv, na silu silom, reci Francuskoj. ATIJON. Tad objavu rata moga kralja uj S mojih usta; to je poslednja mi re. K. DON. Saopti i moju njemu; idi s mirom. pouri, brzo k'o munja Francuskoj; Jer pre nego to javi moj dolazak, ue se tamo topovi to grme. Odlazi! Budi truba gneva naeg I kobni predznak vlastitog vam sloma. Dajte mu dostojnu pratnju.Pembrue, Postaraj se za to. Zbogom, atijone. (PEMBRUK i ATIJON izlaze.) ELINORA. Eto, sine; nisam li vazda govorila Da slavoljubiva Konstanca ne miruje Dok ne zapali Francusku i svet Za stranku i za prava sina svog? Moglo se zagladiti i svriti sve

Sa malo truda lepim ophoenjem; A sad moraju kraljevine dve Da krvavim, stranim ratom ree to. KRALJ DON. Snaan posed, pravo na naoj su strani. ELINORA (tiho). Mnogo vie snaan posed nego pravo. To ti moja savest uhu apue, Da ne uje niko sem bog, ti i ja. (Ulazi ERIF nortamptonske grofovije i govori neto ESEKSU na uvo.) ESEKS. Gospodaru, neki najudniji spor Za koji uh: tu su parniari Iz zemlje; mole va sud. Da ih pustim? KRALJ DON. Neka dou. Platie manastiri i nae opatye Trokove ov.og ratnog pohoda. (Ulaze ROBERT FOKANBRID i FILIP, njegov brat po majci.) Ko ste vi? KOPILAN. Ja sam va veran podanik i plemi, Roen u Nortamptonaji i, pretpostavljam, Najstariji sin Roberta Fokanbrida, Ratnika to je poviteen slavnom Rukom Lavovoga Srca na bojitu. KRALJ DON. Ko si ti? ROB.: Sin i naslednik tog istog Fokanbrida. KRALJ DON. Pa on stariji, a ti naslednik? Onda, izgleda, niste od iste majke. KOP.: Od iste, sasvim izvesno, moni kralju To se zna; a, mislim, i od istog oca; Al' za dokaz o tom ja vas upuujem Nebu i mojoj majci. A ja sumnjam, Kao to bi to i svako dete moglo. ELINORA. Sram te, bestidnie! Bruka svoju majku, I ranu joj asti zadaje sumnjom tom. KOP.: Ja, gospoo? Ne, jer nemam razloga Na to se poziva moj brat, a ne ja. I dokae l', biu oteen okruglo Sa pet stotina funti godinje. Bog uvao zemlju i moje majke ast! K. DON. Smeo mladi Zato on, iako mlai Polae pravo na tvoje nasledstvo? KOP.: Ja ne znam, sem da bi doao do zemlje Jednom me obedi kao kopilana.

Al' da 1' sam estito roen, ili ne, To ostavljam da majka moja kae. A da sam dobro roen, gospodaru, (Mir kostima to se potrudie za me!) Uporedite nam lica, pa presudite. Ako nas oba stari ser Robert rodi, I ako su otac i ovaj sin slini, Onda, ser Roberte, oe, kleei Zahvaljujem bogu to ti nisam nalik! K DON. to nam nebo posla budalinu tu. ELINORA. Lik mu slika lika Lavovoga Srca A naglasak mu slian njegovom. Ne vidi li neke znake moga sina U krupnom stasu ovoga oveka? K DON. Njegovo sam telo dobro odmeri Vidim: suti Riard. - Prijatelju, reci, Pobudu to trai zemlju brata svog? KOPILAN. Jer ima profil slian ocu mom Za taj polulik mi trai zemlju svu, Za lik slian grou pet stotina funti. ROBERT. Gospodaru, dok mi otac bee iv Va brat je koristio esto oca mog. KOP.: Pa s tim ne moe dobiti moju zemlju Kai kako mi je koristio majku. ROBERT. I jednom ga posla k'o ambasadora U Nemaku, da s carem pregovara O vanim stvarima doba tadanjeg. To odsustvo je koristio kralj I boravio u domu oca mog. Kako je uspeo, stid me je da priam, Al' to jest-jeste; zemlje su i mora Razdvajali oca i raajku, k'o to sam esto sluao iz usta oevih, Kad se taj snani gospodin rodio, Na samrtnom odru otac je pismenom Voljom ostavio mi imanje, zaklevi se Da ovaj sin moje majke nije njegov, Jer je prerano doao na svet. Za itavih etrnaest nedelja. Stoga, dobri kralju, dajte mi to je moje, Oeve zemlje po tom zavetanju. K DON. Prijatelju, brat tvoj zakonit je sin; ena tvog oca rodi ga u braku, Pa ma i neverna - krivica je njena; A ta krivica je opasnost kojoj se Izlae svaki enjen mu. Reci mi

ta e, kad bi brat moj, koji se, to kae, Potrudi da rodi tog sina, traio Njega od tvog oca kao sina svog? Tvoj otac bi, prijatelju, mog'o Drati to tele svoje krave protiv Celog sveta. Zbilja, i da je on mog brata, Moj brat ga ne bi mogao traiti, Nit' ga se tvoj otac k'o tueg, odrei. Dakle: sin moje majke je rodio Naslednika tvog oca, a nasledniku oca Pripasti mora zemlja oeva. ROB.: Zar poslednja volja mog oca ne moe Da tue dete lii nasledstva? KOPILAN. Mislim da mu volja nije snanija U mom nasledstvu no u mom roenju. ELINORA. Da li bi radije bio Fokanbrid, Liio na brata i im'o tu zemlju; I1' bio sin slavan Lavovoga Srca, Lord i po liku, a bez zemlje te? KOP.: Gospoo, kad bi mi brat bio k'o ja, A ja k'o on i pokojni ser Robert; Da su mi noge dva takva prutia, Ruke napunjene jeguljine koe, A lice tako mravo, da ne bih Smeo zadenuti ruu za uvo, Da ljudi ne reknu: "Gle, evo troparca!" Pa da sam takav, naslednik te zemlje Pre bih se sa ovog ne makao mesta I dao do stope sve za ovaj lik, A nipoto hteo biti ser Roberti. ELIN.: Svia mi se. Hoe se odreci nasledstva, Dati mu tu zemlju, pa da poe sa mnom? Ja sam ratnik i sad idem za Francusku. KOP.: Uzmi, brate, zemlju; meni to srea da! Lice ti dobi pet stotina funti, A skupo bi bilo i za pet penija. Gospoo, ii u za vama i u smrt. ELIN.: Pa, pre bih da tamo ode ispred mene, KOP.: Prvenstvo obino pripada boljima. KRALJ DON. Kako se zove? KOP.: Filip, gospodaru, to mi je prvo ime: Filip, najstariji sin ene ser Roberta. KRALJ DON. Odsad nosi ime ije i oblije Nosi. Filipe, klekni, da se digne vei. (Poviteava ga udarcem maa

pljotimice po ramenu.) Ustani, ser Riarde Plantadenete! KOP.: Brate moj po majci, daj mi ruku sad! Moj mi otac dade ast, a zemlju tebi tvoj. Blagosloven as taj, dana ili noi, Kad bih zaet, dok je ser Robert na putu! ELIN.: Gle, pravi duh je to Plantadeneta! Baba sam ti, i tako zovi me, Riarde. KOP.: Sluajno, ne po tazbini; aP ta mari? Neto malo kriom i zaobilazno, Kroz prozor ili preko kapije. Ko ne sme da ide danju, mora nou; Ko ulovi, ma kako, dobar je lovac to. Pogodak je dobit, zbliza il' daleka; I ja sam ja, ma kako da sam roen. K DON. Idi, Fokanbride, ima to si hteo; Vitez bez zemlje zemlju ti je dao. Hajd', majko, Riarde; moramo uriti Za Francusku, Francusku, jer je potrebno. KOP.: Zbogom, brate, neka tebe srea prati, Jer si asno roen. (Izlaze SVI, sem KOPILANA) Za stopu sam asti bolji no to bejah, A za mnogu, mnogu stopu zemlje gori. AP seljanku mogu napraviti damom! "Ser Riarde, dobar dan!" "O, dobar dan, ovee!" Ako je Dord, zvau ga Petar. Nov vitez ljudima zaboravlja ime, Da nije odve utiv i druevan Za svoj visoki poloaj. A sad, Evo putnika za stolom mog gospodstva, Sa akalicom. I kad mi viteki eludac bude sit, ja sisam zube I obraam se tom naputovanom, Preotmenom oveku: "Dragi moj," Poinjem pitanjem "Ja bih vas molio", A on odgovara kao iz bukvara: "O, gospodine, zapovedite samo, Stojim na usluzi". A na to u ja: "Ne, gospodine, ja sam sluga va". I tako, pre no odgovor i zna ta pitanje hoe, ugaamo jedan Drugom laskavim reima, prelazimo Na razgovor o Alpima, Apeninima, I Pirinejima, i reci P6; i tako Doe kraj obedu. AT to je otmeno

I dolikuje mome slavoljublju. Onaj je samo kopile doba svog Koji ne mirie na servilnost tu; A ja sam kopilan, miris'o il' ne; I ne po navici, manirima tek, Izgledu spoljanjem, spoljnoj opremi, Ve po srcu nisam za nisku, otrovnu Lasku, slatku nepcima dananjice. Al' mada mi ne treba da obmanjujem, Nauiu je, da me ne obmanu, Jer e, k'o cvee, pokriti staze uspona mog. Al' ko to uri u jahaem odelu? Koja je to ena? Zar nema mua svog Da njen dolazak javi duvanjem u rog? (Ulaze LEDI FOKANBRID i DEMS GARNIJ Ah! to je moja majka. Kako ste, dobra gospo? Sta vas tako urno dovodi u dvor? LEDI FOKANBRID. Gde je taj rob, brat tvoj? Gde je on to svuda Napada na moju ast? KOPILAN. Moj brat Robert? Je l'sin starog ser Roberta? Taj div Kolbrand, taj tako moni ovek? Traite li vi ser Robertovog sina? LEDI FOKANBRID. Ser Robertovog sina! Da, drski deae, Sina ser Roberta. A to mu se ruga? On je ser Robertov sin, kao i ti. KOPILAN. Demse Garni, ostavi nas nasamo za asak. GARNL Dobro, moj Filipe. KOPILAN. Filip! vrabac! Demse, Neto se desilo. Re' u ti docnije. (GARNI izlazi.) Gospoo, ja nisam ser Robertov sin. Svoj deo u meni on moe pojesti Na veliki petak, da se ne omrsi. Recimo istinu: zar me je ser Robert Mogao roditi? O, ser Robert ne. Znamo mu tvorevinu. Stoga, dobra majko, Kome da zahvalim za ove udove? U ovoj nozi nieg ser Robertovog nema. L. FOKANBRID. Jesi li i ti s bratom u zaveri, Mada rad sebe treba da brani moju ast? emu to prezrenje, nevaspitano derle?

KOP.: Vitez, vitez sam, majko, kao Bazilisko. Poviteen udarom maa po ramenu. Al' ja, majko, nisam ser Robertov sin. Odrekoh se ser Roberta i zemlje; Otilo je ime, zakonitost, sve. Zato, dobra majko, kai mi mog oca; Valjan je, nadam se. Majko, ko je on? L. FOKAN.: Jesi li odrekao da si Fokanbrid? KOP.: Iskreno, k'o to se odriem avola. LEDI FOKANBRID. Kralj Riard Lavovog Srca je otac tvoj, Zaveo me dugim, estokim udvaranjera Da mu u postelji svog mua mesta dam. Nek' mi ne upie nebo to u greh! Ti si plod prestupa to mi je nametnut Snagom protiv koje nisam mogla nita. KOPILAN. Da se opet rodim, svetlosti mi ove Gospoo, ne bih eleo boljeg oca. Ima grehova to se prataju, Pa takav je i va; taj greh nije ludost. Vi ste mu morali dati srce svoje K'o danak toj ljubavi gospodarskoj. Jer protiv Riardove plahosti i snage Ni neustraivi lav nije mogao Sauvati carsko srce od te ruke. Ko snagom uzima lavovima srce Moe i ensko osvojiti. Da, Majko, hvala od srca na ocu. Ko se iv usudi rei da je runo to me rodi duu toga u pakao! Nek' ti se lice mom rodu pokae; Svi e rei da se u tom greh ne krije to ne odbi Riarda, oca mog. Ko kae Da je to greh - lae; ja kaem da nije. (Izlaze).

DRUGI IN

SCENA PRVA Francuska. Pred Anerom. (Ulazi sjedne strane VOJVODA OD AUSTRIJE s VOJSKOM, DOBOAEIMA

itd.; a s druge strane francuski kralj FTLIP i njegova VOJSKA, LUJ, ARTUR, KONSTANCA i PRATNJAJ LUJ. Pred Anerom te pozdravljam, hrabra Austrijo, Arture, ovaj smeli vojvoda Velikoga je pretka tvoje loze, Riarda to lavu srce istre, to je krstake ratove Palestinom Vodio, prerano poslao u grob. U naknadu za to njegovom potomstvu, Doao je sad, na nae navaljivanje, Da rad tebe, mladiu, razvije svoj steg I kazni za nasilno prisvajanje krune Tvog nakaznog strica, Dona engleskog. Zagrli ga, voli, nek' ti je dobrodoao. ARTUR. Bog e vam oprostiti smrt Lavovog Srca, Tim pre to mu ivot dajete potomku, titei ratnim krilima mu pravo. Slabom rukom vam pruam dobrodolicu, Al' sa srcem punim iste ljubavi. Dobro doli pred kapije Anera, vojvodo. LUJ. Plemeniti deko, ko ne bi s tobom bio? AUSTRIJANAC. Na tvoj obraz stavljam topli poljubac taj. K'o peat zaveta moje ljubavi, Da se vratiti neu domu svom Dok te Aner, tvoje zemlje u Francuskoj, Zajedno sa onom bledom obalom to hune plime prezrivo odbija I uva od drugih svoje ostrvljane, Sve dok te i Engleska, okruena morem, Vodom opasana tvrava ponosna, Obezbeena od spoljne najezde, Ne prizna za kralja. Sve dotle, lepi moj, Ne mislim domu, biu pod orujem. KONSTANCA. Ali, primite majinu zahvalnost, udoviku, Dok mu vaa snana ruka ne pomogne Da ojaa i ljubav vau nagradi. AUSTRIJANAC. Veni mir e stei ko digne svoj ma U ovom asnom, milosrdnom ratu. K FILIP. Onda, na posao! Topove uperimo U elo ovog buntovnoga grada.

Pozovite nae glavne vojskovoe, Da najbolji plan za napad sastave. Kraljevske nam kosti ostae pred gradom, Francuska e krv se gaziti do trga, Al' on e potinjen biti tom mladiu. KONST.: Odgovor na vau poruku saekajte, Da prerano ma ne obojite krvlju. Moda lord atijon iz Engleske nosi Bez borbe pravo, zbog kog bi zaratili I kajali se za svaku kap krvi Nepravo prosute zbog nerazumne urbe. (Ulazi ATIJON.) K FILIP. Gle uda, gospoo! Kao po vasoj elji, Na poklisar atijon dolazi! ta Engleska kae, plemeniti lorde? Mi mirno ekamo; reci, atijone. ATIJON. Od te nitavne opsade okrenite Sve svoje snage za veu borbu sad, Va pravedni zahtev engleski kralj odbija. I dig'o je vojsku. Nepovoljni vetar, to mi je smetao, dade mu vremena Da iskrca trupe ba kad i ja preoh. Ka ovom gradu ide brzim marem; Vojska je velika, vojnici pouzdani. S njima dolazi i kraljica-mati, Ata, to ga na krv i borbu podbada; S njom unuka, ledi Blanka iz panije, Uz njih i vanbrani sin pokojnog kralja, I svi nemirni duhovi te zemlje, Lakoumni, smeli, drski dobrovoljci Devojaka lika, a zmajevske udi. Prodali su svoje zemlje i ponosno Nose na leima svoje naslee, Da ovde novu okuaju sreu. Recju, bolji izbor drskih duhova Od tog to engleski brodovi prenee Nikad ne doplovi na talasima plime, Rad zla i pokora po hrianluku. (uju se doboi.) Surova lupa njihovih doboa Prekida mi sada re. Oni su tu, Za pregovore il' borbu. Pazite. K. FELIP. Kako nam nenadno dolazi pohod taj! AUSTR.: to nenadnije tim smo voljniji Za odbranu, jer hrabrost samo raste Sa opasnou. Neka su dobrodoli,

A mi smo spremni. (Ulaze KRALJ DON, ELINORA, BLANKA, KOPILAN, LORDOVI i VOJSKAJ KRALJ DON. Mir Francuskoj, ako Francuska dozvoli Nasledno nam pravo i imovinu nau. Ako ne, Francuska krvavi se; a mir Nek' ode nebu, dok mi, boji zastupnik, Ne kaznimo drskost to mir nebu posla. KRALJ FILIP. Mir Engleskoj, ako se engleska vojska vrati Iz Francuske natrag i tamo miruje, Englesku volimo, i radi Engleske Pod teretom se oruja znojimo. Taj trud bi trebalo da bude pos'o tvoj; Ali ti toliko ne voli Englesku, Da si joj zakonitog kralja potkopao, Sek'o red naslea, zastraio dete Pred njegovim pravom, i vrlinu Deviansku krune silovao. Gle ovaj lik tvog brata Defrija, Te oi, obrve, kao njegove, Taj mali izvor sadri ono veliko to umre s Defrijem; i ruka vremena Ispisae sve to u tako velik list. Taj Defri je bio tvoj stariji brat, A to je sin njegov. Engleske je pravo Defrijevo, a ovo Defrijev naslednik. Otkuda se onda ti naziva kraljem, Kad kroz slepoonice tih vena struji krv S pravom na krunu kojom gospodari? K DON. A ko je Francuskoj dao punomostvo Da odgovor trai na te optube? K FILIP. Najvii sudija, to dobre misli kree U grudima monih i podstie njih Da nanete ljage pravdi spiraju. Taj sudija me odredi za zatitnika ovog Deka; po njegovom ti ovlaenju sudim Krivicu, i pomou njega kazniu je. KRALJ DON. Ha! ti otima vlast? KRALJ FILIP. Ne, gonim otmiarstvo. ELIN.: Koga to Francuska zove otmiarom? KONST.: Ja odgovaram: tvog sina otmiara. ELIN.: Bestidnice! eli da ti je kopile kralj, Da kraljica bude i da tlai svet.

KONST.: Postelja mi bee verna sinu tvom K'o tvoja tvom muu. Taj deko i Defri Sliniji su likom nego ti i Don Po ponaanju; a slini ste k'o kia I voda, il' avo i njegova majka. Moj sin kopile! Due mi, ja mislim Da mu otac nije tako asno roen; A nije ni mog'o, jer si mu ti majka. ELIN.: To ti je dobra mati to kalja oca tvog. KONST.: To ti je dobra baba, sine, koja baca ljagu na tebe. AUSTRIJANAC. Mir! KOPILAN. ujte telala. AUSTRIJANAC. Koji si ti avo? KOPILAN. Taj to e terati avola iz tebe, Gospodine, ako te uhvati nasamo. Ti si zec, o kome poslovica kae Da mrtvom lavu hrabro upa bradu. Ispraiu ti to krzno kad te naem, ovee, pazi se; vere mi, hou ba. BLANKA. O, kako je krasno to lavovsko ruho Stajalo onom to ga skide s lava. KOPILAN. A sad je na leima tog tamo, i stoji K'o ogrta velikog Herkula na magarcu. Al' u ti, magare, skinuti to breme I staviti od eg' pucae ti plee. AUSTR.: Kakav je ovo hvalisavac to nam Zagluuje ui glupavim brbljanjem? Kralju Filipe, odlui ta emo. K FILIP. ene i budale, dosta s razgovorom Kralju Done, evo u emu je sve: Englesku, Irsku, Anu, Turen, Men, U ime Artura, zahtevam od tebe. Hoe li ih dati, baciti oruje? KRALJ DON. Radije svoj ivot Ja ikam Francusku. Arture od Bretanje, poveri se meni, I ja u ti iz iste ljubavi dati vie No to bi ti straljiva Francuska osvojila. Predaj mi se. ELINORA, Hodi svojoj babi, dete. KONSTANCA. Idi, dete; idi babi, dete moje Daj kraljevinu babi, a baba e Dati tebi ljiva, treanja, smokava. Dobra je to baba! ARTUR. Mila majko, uti!

Voleo bih da leim na dnu groba sad. Ne vredim te buke dignute zbog mene. ELINORA. Stidi se majke; jadni deko pla KONST.: Stid tebe, pa stidi V se on nje ili ne! Babine nepravde, a ne majin sram, Mame mu iz oka taj biser, to dirljiv I za nebo, ono uzima k'o danak. Da, te kristalne inuve nebo prima, Da mu uva prava, a da kazni tebe. ELINORA. Klevetnice strana i zemlje i neba! KONST.: Ti vrea grozno i nebo i zemlju! Ja klevetnica! A ti i tvoj sin Prisvojili ste zemlje, presto, prava Tog jadnog deka. Ovo je sin tvoga Najstarijeg sina, nesrean zbog tebe. Jadno dete tvoje grehove ispata; Propisi Zakona pogaaju njega, Jer je jedino za jedno pokolenje Udaljen od tvoje grene utrobe. KRALJ DON. Bestidnice, dosta. KONSTANCA. Kazau jo ovo: Da se on zlopati ne samo za njen greh, Ve da su i njen greh i ona mora Za njenog unuka to zbog nje ispata I trpi kaznu to ona zasluuje. Njen greh je zlo za njega, njezina Sadanja nedela njegova su teta. Zbog nje ga bog kazni, kuga je satrla! ELIN.: Bezona svaalice! postoji poslednja Volja koja niti prava sina tvog, KONSTANCA. Da, ko sumnja u to? Volja! Volja zla! Volja ene, volja zlobne babe, da! KRALJFILIP. Mir, ledi! Prestani, il' seumeri, Ne lii da ovo drutvo ovde slua I da odobrava grube rei te. Nek' truba pozove amo na zidine Anerce, da kau da li uvaavaju Prava Arturova ili Donova, (Truba zasvira. NEKOLIKO GRADANA pojavljuje sena zidinama.) PRVIGRAD.: Ko nas to poziva na zidine sad? KRALJ FILIP. Francuska za Englesku. KRALJ DON. Engleska za sebe. Vi Anerci, moji verni podanici... K FILIP. Anerci, Arturovi verni podanici,

Truba vas zove na miran razgovor. K DZON. O naoj stvari; stog ujte prvo nas. Francuske zastave to se ovde viju Pred oima i licem vaeg grada Na vau su tetu ovde donesene. Utrobe topova ovih puni gnev, A stavljeni su ovde da izbljuju Svoj gvozdeni bes na vae zidove; Francusku spremu opsade krvave I nemilosrdnog napada gleda grad Va pred zatvorenim vaim kapijama. I da nismo doli, to mirno kamenje Ve bi pod dejstvom njihovih topova Izbaeno bilo iz malterisanog, vrstoga leita; a po razorenju, Krvava bi sila jurnula na va mir. Ali, pri pojavi zakonitog kralja Vaeg, to trudno, brzim marevima Dovede vojsku pred vae kapije, Da ugroeni obraz grada vam sauva, Francuzi, zapanjeni, nude pregovore. I sad, umesto da vrelom uladi Groznicu zadaju vaim zidovima, Izbacuju mirne, obmanljive rei, Da grenim neverstvom napune vam ui. Stoga im, dobri graani, ne verujte, I pustite mene, vaeg kralja, ije Snage, iscrpene brzinom pohoda, eznu da im va grad utoita da. K FILIP. Posle mene, dajte odgovor obojici. Gledajte, ovoj desnici je data Najsveanije zatita prava onog Kog grli, a to je mladi Plantadenet, Sin starijeg brata ovoga oveka, Kralj njegov i svega to zove njegovim. Zbog pogaene pravde stupili smo U bojnom stroju na vae zelene Livade pred gradoiiL AT nismo dumanii Sem ukoliko nam savest, gostoprimstvo, Nalau da ovom deku potlaenom Pruimo pomo. Zato izvrite Obavezu prema onome kome ste I duni, a to je ovaj mladi princ. Tada e naa vojska, kao medved S brnjicom, biti bezopasna, osim Po izgledu; nai e topovi uzaludno

Bacati srdbu na oblake neba, I s blagoslovenim, mirnim povlaenjem Neokrzanih maeva, lemova, Vratiemo kui onu hrabru krv Kojom smo hteli poprskati vam grad, I s mirom pustiti ene, decu, vas. Al' odbijete l' nau ponudu, Nee vas sakriti od naih vesnika Rata te vae stare zidine, Pa ma u krugu njihovom bili svi Ovi Englezi i njihova vojska. Recite hoe V nas va grad nazvati Gospodarom, u korist naeg tienika, Ili emo naem gnevu dati znak I kroz krv doi do nae imovine. PRVI GRADANIN. Kratko: podanici smo engleskoga kralja Za njega, po pravu mu, drimo ovaj grad. KRALJ DZON. Priznajte onda kralja, u grad me pustite. P. GRAD.: To ne moemo; al' dokazanom kralju Dokazaemo vernost. A do tada Za ceo svet smo kapije zabravili. KRALJ DON. Zar kruna engleska ne kae ko je kralj? Ako je tako, dovodim svedoke, Trideset hiljada engleskoga soja... KOPILAN. I kopilana, i ostale, da. KRALJ DON. Da svojim ivotom pravo nam dokau. K FILIP. Toliko i isto tako plemenite krvi... KOPILAN. I neka kopUad. K FILIP. Stoje ovde da mu ospore zahtev. P. GRAD.: Dok ne reite ije je pravo najbolje, Rad najboljeg, sporimo pravo obojici. KRALJ DON. Nek' bog prosti onda grehe svim duama Koje e veeras, pre no rosa padne, U stranoj bici za kralja svoje zemlje Odleteti venom boravitu svom. K FILIP. Amin! Na konje, vitezi! K oruju! KOPILAN, O, sveti Dore! ti to ubi zmaja, I otada Na konju si na firmi moje krmarice Naui nas maevanju! (VOJVODI OD AUSTRIJE)

Da sam, gospodine, u domu, u vaoj Jazbini i sa vaom lavicom Na lavlju vam kou natak'o bih glavu Vola, napravio od vas udovite. AUSTRIJANAC. ut'! Ni rei vie! KOPILAN. O, drete, jer riku lava ujete. KRALJ. DON. A sad, na gornji deo ravnice, gde emo Najbolji poredak trupama naim dati. KOP.: Pourimo, da bolje mesto zauzmemo. KRALJ FILIP (LUJU). Neka tako bude; naredi svima da su Na drugom bregu. - Bog i nae pravo! (Izlaze.) (Posle bitke, GLASNIK FRANCUSKI, zajedno s TRUBAIMA, prilazi gradskim kapijama.) FR. GLASNIK Anerci! otvorite irom kap I pustite Artura, vojvodu od Bretanje to je danas rukom Francuske zavio U crno mnoge majke engleske, iji sinovi lee rasuti razbojitem. Mu mnoge udovice lei niice Hladno grlei obojenu zemlju, A pobeda, bez velikih gubitaka, lebdi Vrh lepravih zastava Francuza to su pobedniki ovde postrojeni, Da k'o osvajai uu i proglase Artura od Bretanje engleskim i vaim kraljem. (Ulazi ENGLESKI GLASNIK s TRUBAIMA; ENGLESKI GLASNIK Anerci, radujte se, zazvonite zvona! Kralj Don, engleski i va kralj, junak Ovoga vrelog, zlog dana dolazi. Oklopi nam, to sjajni k'o srebro odoe, Vraaju se francuskom krvlju pozlaeni. Nijedna perjanica na engleskom lemu Francuskim kopljem nije oborena; Nae zastave se vraaju u rukama to ih ponosito odavde ponee; I kao vesela druina lovaca, Hrabri Englezi su tu crvenih ruku Obojenih krvlju palih protivnika, Otvorite kapije i put pobedniku.

PR. GRAD.: Glasnici, sa naih kula gledali smo S poetka do kraja napade i ustuk Obe vojske, u ijoj podjednakoj snazi Ne vidi razliku najotriji vid. Krv je krv lila, udarci odgovarali Na udarce; Snaga se ravnala sa snagom, i mo Nosila s moL Snage su podjednake i jednako ih volimo. Jedna e prevagnuti; jer dok su tako ravne Nismo ni za jednu, mada smo za obe. (DVA KRALJA ulaze odvojeno sa svojim VOJSKAMA.) K DON, Ima li Francuska jo krvi za baca Da l' e nam nesmetano reka prava tei? Jer matica joj, tvojom branom ometana, Napustie svoje korito, preplaviti Nemirnim tokom i tvoje tesne obale, Ako ne pusti da njena srebrna voda Uvire mirno u okean. KRALJ FILIP. Engleska u ovom okraju nije Ni kap krvi vie spasla no Francuska. Naprotiv, vie gubi. Tako mi ove ruke, Koja vlada zemljom pod ovim podnebljem, Pravedno poneto oruje ne bacamo Dok te, upereno na tebe, ne obori, Il' dok kraljevsku nam glavu ne dodamo Mrtvima, krasei kraljevskim imenom Listu poginulih u krvavom ratu. KOPILAN. Ha, velianstvo! Visoka ti je slava Kad kraljevska se bogata krv rasplamti! O, smrt sad orua eljusti elikom; Maevi su njeni zubi razdirai, I ona se gosti ljudskim mesom sad, Iskoriujui neslogu kraljeva. to kraljevske vojske stoje zauene? Kraljevi, naredite "juri"! Na bojite, Vi, jednake snage, vi besni duhovi! Pa nek' poraz jedne nagrada je drugoj. A sve dotle nek' su udarci i krv, I smrt! K DON. Koga priznaju graani ovog grada? K FILIP. Recite, graani, ko vam je sad kralj. PRVI GRADANIN. Engleski, kad budemo znali ko je on. K FILIP. U nama je, to mu prava titimo.

KRALJ DON. U nama, jer ja sam svoj lini predstavnik. I dolazim ovde lino k'o gospodar Svog prava, Anera i vas Aneraca. PRVI GRA.: Veca mo od nae porie sve to. Dok se to ne rei, mi smo bez odluke Iza naih vrsto zatvorenih vrata; I strah nam je kralj, sve dok ne bude Rasteran svrgnuem jednog od kraljeva. KOP.: Neba mi, ti anerski se ugavci rugaju Vama kraljevima, Bezbedno stojei na svojim utvrenjima K'o u pozoritu, gde posmatraju Scene, inove smrti to izvodite. Uin'te k'o zavaene strane jerusalimske: Sprijateljite se za asak i zajedno Okrenite ljuti gnev na ovaj grad. Nek' Engleska s Francuskom uperi S istoka i zapada pune topove I stranom paljbom njihovom izlomi Kamena rebra tog prkosnog grada. Ja bih pucao bez prestanka dok se Te zidine ne srue, a te rage Ne ostanu, k'o vazduh, bez zatite. A posle, razdvojte ujedinjene snage I rastavite zdruene zastave, Pa ukrstite maeve u borbi; I brzo e doi as kada e srea Na jednoj strani izabrati svog Ijubimca I podariti mu uspeh toga dana I poljubiti ga slavnom pobedom. Da l' vam se, velmoe, svia savet taj? Zar ne mirie na mudru politiku? K DON. Tako mi tog neba iznad naih glava, Meni se svia. Hoe li Francuska Da spojimo snage, sravnimo Aner s tlom, Pa borbom odluimo ko e mu biti kralj? KOP.: Ako ti je priroda kraljevska, poto te Taj udljivi grad, k'o i nas, uvredi, Okreni usta svoje artiljerije, K'o to emo i mi, na tvrde zidove; Pa kad do temelja budu srueni, Podelimo megdan, jurnimo sumanuto Jedni na druge: kom' nebo - kom' pakao! K FILIP. Nek' bude. Odakle ete napadati vi? K DON. Mi emo sa zapada sruiti unitenje

U grudi grada. AUSTRIJANAC. Ja sa severa. K FILIP. Grmljavina naih topova e s juga Mecima ovaj zavejati grad. KOPILAN (za sebe). Da mudre strategije! Sa severa na jug! Austrjja e i Francuska pucati Jedna drugoj u usta. Podstai u ih. Hajd'mo! PRVI GRAANIN. Veliki kraljevi, ujte! Ostan'te jo malo, Da vam predloim mir i savez lep, Da bez borbe, rana osvojite grad, A namenjenim rtvama bojita Spasete ivot za smrt u postelji. Ne idite, ujte, moni kraljevi! K DON. Pa, eto, govori; voljni smo te uti. PRVI GRAD.: Ta ki panije, ledi Blanka je Engleska sestriina. Gledajte godine Dofena Luja i lepe devojke te. Kad bi eljna ljubav traila lepotu, Gde bi nala drau no to je Blankina? Da odana ljubav potrai vrlinu, Gde bi istiju nala od Blankine? Trai li ponosna ljubav visok rod, Gde je plemenitija krv nego Blankina? I kakva je rodom, lepotom, vrlinom, Takav je i mladi prestolonaslednik. Ako ne, to stoga to on nije ona. A kod nje nema nikakvog nedostatka, Sem ako je mana to ona nije on. On je polovina blaenog oveka Koga ona, takva, samo dopunjava; A ona je divna pola savrenstva ija bi potpunost leala u njemu. O, kad se takvi srebrni potoci spoje, o'ni veliaju obale kud teku; A dve obale slivenih potoka, Dve ograde ete biti vi, kraljevi, Tom princu i devi, ako ih venate. Taj savez bi bio moniji od topova Na zatvorene kapije, jer bismo vam Zbog toga braka, bre nego to bi Barut nametnuo, otvorili vrata I dali ulaz. Ali bez tog braka Ni razbesnelo more nije gluvlje, Ni lav pouzdaniji, ni planine, stene

Nepokretljivije, pa ni sama smrt Odlunija u ubilakom besu No mi u odbrani grada, KOPILAN. To je in to istresa truli kostur stare smrti Iz njenih dronjaka! Ta velika usta Bljuju smrt, planine, i stene i mora, Govore prisno o lavovima besnim Kao devojica o psetancu svom! Kakav li tobdija rodi tog manijaka? Govor mu je paljba topova, dim, plotuni; Po uima nas tue; re mu jaa Od francuske pesnice, Neba mi, Izdevetan tako ne bejah otkako Bratovljevog oca nazvao sam tatom. ELIN. (tiho kralju Donu): Sine, primi predlog, zakljui taj brak; Daj dovoljno velik miraz uz unuku, Jer tim e vorom vrsto obezbediti Nesigurnu krunu koju nosi sad, Te onom zelenom deku sunce nece Nikad dati cveta za bogati plod. Vidim poputanje u oku Francuza. Gle kako apuu. Podstakni ih sad, Dok su im due tom inu naklonjene, Da im uzdiui dah molbi, saaljenje I kajanje ne bi hladili, stvrdnuli Dobru volju opet u ono to je bilo. P. GRAD.: Zato velianstva vaa ne odgovore Na ponudu mira ugroenog grada? K FILIP. Nek' Engleska prva kae, jer je prva Govorila gradu. ta kaete vi? KRALJ DON. Ako prestolonaslednik, va plemeniti sin, Proita u knjizi te lepote: "Volim", Njen miraz bi bio ravan kraljiinom, Jer e Anu, lepi Turen, Men, Poatje I sve to na ovoj strani mora - osim Ovoga grada koji smo opseli Pripada naoj kruni i suverenstvu Pozlatiti njenu branu postelju, Dati joj titule, poasti, dostojanstva, Poto je lepotom, vaspitanjem, krvlju Ravna ma kojoj princezi na svetu. K FILIP. ta kae ti, sine? Pogledaj devojku. LUJ. Gledam, gospodaru; u oku joj vidim

udo, divno udo, Lik svoje senke u njenome oku; A ona, mada senka vaeg sina, Postaje sunce, a senka va sin. Priznajem da sebe nisam voleo Sve dok sad nisam video svoj lik Uramljen u laskavom okviru njenog oka. (apue s BLANKOM.) KOPILAN. Uramljen u laskavom okviru njenog oka! Obeen o namrgoenu boru njenog ela, Raereen u njenom srcu! On pokazuje Sebe k'o izdajnika ljubavi. Kakva teta to je taj obeen, uramljen, raereen I podli zvekan toliko zaljubljen. BLANKA. Ujakova volja i moja je volja. Ako se njemu u vama neto svia, To e se lako dopasti i meni. Ili, hoete l' da sam jasnija, Ja u to lako zavoleti. Neu Da vam laskam, prine, niti da kaem da je Sve to vidim kod vas dostojno ljubavi; Al' kaem da nita ne vidim u vama, ak ni sudei sa najstroega Gledita, to bi ikakvu mrnju zasluilo. KRALJ DON- ta kae dvoje mladih? ta veli ti, Sestriino? BLANKA. Da mi ast nalae da uvek uradim Ono to vaa mudrost odredi. K DON. Reci nam sada, prestolonaslednie, Moe li ovu princezu voleti? LUJ. Pre pitajte da li mogu uzdrati Ljubav, jer ja je volim najsrdanije. KRALJ DON. Onda ti uz nju dajem Volkesan, Turen, Men, Poatje i Anu, svih tih pet Pokrajina, a uz to jo i trideset Hiljada maraka engleskoga zlata. Kralju Francuske, ako si zadovoljan, Naredi da se sin i ki rukuju. KRALJ FILIP. Jesam. Rukujte se, deco. AUSTR.: I poljubite se; jer se dobro seam Da sam k'o zarunik tako uinio. KRALJ FILIP. A sad, Anerci, otvor'te kapije,

Pustite prijateljstvo koje ste stvorili; Jer emo u kapeli svete Marije sad Venanje obaviti. Da li je ledi Konstanca u toj gomili? Znam da nije, jer bi ona inae Ometala jako ovu veridbu. Ko zna gde je ona i njen sin, nek' kae. LUJ. U atoru je vaem, tuna, uzbuena. K FILIP. Vere mi, taj savez to smo sklopili, Slabo e njenu izleiti tugu. Engleski brate, kako emu tu Udovicu da zadovoljimo? Rad' njenog smo prava doli ovamo, I sad smo ga, bog zna, izokrenuli U vlastitu korist. KRALJ DON. Zaleiemo sve. Mladi e Artur biti vojvoda Od Bretanje, grof od Rimonda, gospodar Ovoga lepog i bogatog grada, Pozov'te ledi Konstancu. Brz glasnik Neka je pozove na nau svetkovinu. Nadam se da emo je, iako nepotpuno Po njenoj elji, ipak zadovoljiti I zaustaviti to jadikovanje. Hajdemo to bre na nepripremljenu, Neoekivanu ovu sveanost. (Izlaze SVI, sem KOPILANAJ KOP.: Lud svet! lud sporazum! ludi kraljevi! Don, da ne prizna Arturu celo pravo, Jednog se dela odrie dragovoljno. A Filipu, kome savest oklop skopa, Koga milosre i pobonost posla Na bojite kao bojega ratnika, apue onaj isti prekritelj Odluka, taj lukavi avo i posrednik to stalno razbija glavu vernosti, Taj svakodnevni izdajnik zaveta to dobija od svih: kraljeva, prosjaka, Staraca, mladia; to ak i devojci, Koja nema drugo, oduzima ime Devojke prevarom, to slatkoliko mome, To golicavo koristoljublje to je Podstreka sveta. Svet, to je po sebi dobro uravnoteen, Ide pravo svojim putem dok ga ta Korist, taj podli podstreka, podbada,

To koristoljublje ne skrene od svake Pravednosti, pravca, namere, toka, cilja. Taj isti podstreka, to koristoljublje, Taj bludnik i ta re to menja sve Zaslepi kolebljivog kralja Francuske, Odvrati da pomo da nezatienom, Da nameravani asni rat povede, I navede na sraman, podlo sklopljen mir. Al' to ja ruim to koristoljublje? Zato to me ono jo nije mamtlo, A ne to u moi da zatvorim ruku Kad lepi aneli htednu pomaziti mi dlan. I tako, zbog jo neoprobane ruke, Ruim bogatae k'o siromah prosjak. I dok siromaan budem, ruiu, Govoriu da nema greha sem bogatstva. A kad bogat budem, vrlina e mi rei Da je siromatvo na porok najvei. Kad kraljevi kre veru radi ara, I ja hou korist za svog gospodara, (Izlazi.)

TRECI CIN SCENA PRVA Francuska. ator francuskog kralja, (Ulaze KONSTANCA, ARTUR i SOLZBERIJ KONSTANCA (SOLZBERIJU). Otili na venanje! Da se na mir zakunu! Lana krv spojena s lanom! Da se zdrue! Zar Luj dobija Blanku, a Blanka te oblasti? To je la; pogreno si rekao i uo. Promisli dobro, pa priu ponovi. To ne moe biti; ti to kae samo. Nadam se da ti se u re nije uzdati, Jer je ona samo besmislen dah prostaka. Vere mi, ovee, ja ti ne verujem; Kralj mi se na sasvim suprotno zakleo. Kanjen e biti to me tako plai, A bolesna sam i podlona strahu; Straljiva, jer me tite nepravde; U strahu, jer sam udova, bez mua,

I strahu, prirodno, sklona kao ena. I ako prizna da si se alio, Uznemiren duh mi nee se smiriti, No drhtati i tresti ceo dan. ta hoe da kae tim klimanjem glave? to tako tuno gleda sina mog? ta znai ta ruka na tvojim grudima? to ti alna suza na oko navire K'o ponosna reka kad obale plavi? Da P ti znaci tvoju re potvruju? Onda mi reci, ne celu poruku, Ve jedno: da li je to zbilja iP ne? SOLZB.: Ba tolika kol'ko vi smatrate lanim One to vam delom tvrde istinu. KONST.: O, kad me ve ui veri u taj jad, Naui jad taj da me ubije, Pa nek' se vera i ivot sukobe Kao dva gnevna, oajna oveka to padaju, ginu u prvom okraju. Luj se eni Blankom? A gde si, sine, ti? Francuska s Engleskom, a ta e biti s tobom? ovee, odlazi; ne mogu da te gledam. Najrunijim stvorom pravi te ta vest. SOLZBERL Gospoo dobra, ta uinih zlo, Sem to javljam o zlu to drugi uini? KONST.: To zlo je po sebi ve tako uasno, Da govor o njemu ini svakog zlim. ARTUR. Molim vas, dobra majko, smirite se. KONST.: Da si ti, to kae meni da se smirim, Grozan, gad, sramota majine utrobe, Pun runih pega i odvratnih mrlja, Sakat, blesast, grbav, crn, ili pokriven Bradavicama gnusnim i belegama, Tad marila ne bih i bila bih mirna, Jer mi ne bi bio drag, ne, nit' bi ti Dostojan bio svog roda i krune. Al' ti si lep; pri tvom se roenju zdrui Priroda se sreom, da bude veliki. Prirodan dar ti je lepota ljiljana I polucvetale rue. Ali srea, o, Podmiena je, od tebe oteta; Svaki as bludnii s tvojim stricem Donom; I zlatnom rukom privole Francusku Da dostojanstvo kraljevstva pogazi I spusti ga do bluda njihovog. Francuska je bludnica sree i kralja Dona!

Te razvratne sree, tog otmiara Dona! Zar nije francuski kralj krivokletnik? Reci, otruj ga reima, il' idi I ostavi jade same, koje sama Moram da snosim. SOLZBERL Opros'te, gospoo, Al' bez vas ne smem ii kraljevima. KONST.: Sme i hoe, jer ja neu poi s tobom Nauiu svoju tugu oholosti. Mada sam pognuta pritiskom alosti, Meni i velianstvu velike mi tuge Nek' kr^ljevi dou; jer mi je bol golem, Da ga tek ogromna, vrsta zemlja dri. Ja i moj bol smo tu; tu nam je presto. Nek' kraljevi dou da mu se poklone, (Seda na zemlju.) (Ulaze KRALJ DON, KRALJ FILIP LUJ, BLANKA, ELINORA, KOPILA VOJVODA OD AUSTRIJE i PRATIOCI) KRALJ FILIP. Da, lepa keri, ovaj srean dan Uvek e biti praznik u Francuskoj. Da proslavi dan taj, zrano Sunce staje U hodu svom i, kao alhemiar, Pretvara sjajem oka svog mravu, Busenastu zemlju u blistavo zlato. Tok godine koji donosi taj dan Gledae ga vazda kao svetkovinu. KONST-: Dan je to greha, a ne sveti dan! (Ustaje.) ime je zasluan taj dan? ta uini, Da zapisan bude zlatnim slovima Meu velike praznike kalendara? Bolje da bude izbaen iz sedmice Ovaj dan nesree, srama, krivokletstva Il', ako ostane, nek' se trudne ene Mole da poroaj im ne padne u taj dan, Da im se sve nade udno ne izjalove; Nek' se moreplovci boje brodoloma I kre pogodbe sklopljene tog dana; Svemu to se pone bio rav kraj, Pa i sama vera postala neverstvo! K FILIP. Neba mi, gospoo, necete s razlogom Proklinjati lepa dela ovog dana. Ne dado' l' u zalog svoje velianstvo? KONST.: Zavarali ste me lanim zlatom, koje

Lii na velianstvo; a kad se opipa, Proveri, vidi se da je bez vrednosti. Krivokletnik ste. Poli ste s orujem, Da prolijete krv mojih dumana; A sad ih jaate. Krvav tmurni rat Pretvorili ste u drubu, laljiv mir. Gaenjem naih prava stvoriste savez va. Ustani, nebo, na te laljive kraljeve! Udova vapije: budi mi mu, nebo! Ne pusti da asovi bezbonoga dana Proteknu u miru, ve pre smiraja Daj oruan sukob nevernih kraljeva! uj me, o uj me! AUSTRIJANAC. Gospoo Konstanco, mir! KONSTANCA. Rat! Rat! ne mir! Mir je za mene rat. O Limoe! Ti sramoti, Austrijo, Taj krvav plen! Ti robe, ti bednie, I kukavico! Mali si u hrabrosti, veliki u nevaljalstvu! Na jaoj strani ti si uvek jak! Vitee sree, to se ne bori dok Ta udljiva dama nije pored tebe, Da te obezbedi! I ti si krivokletnik. Ugaa veliini. Budalo, razmetljiva Budalo, to si se hvalio, silio, kleo Da si za mene! Ti maloduni robe, Nisi li grmeo da si na mojoj strani ti, Da se uzdam u tvoju zvezdu, sreu, mo; A sad prilazi mojim dumanima? Lavovsku kou nosi! Skini je od stida, I obesi teleu o kukavike udove. AUSTR.: Ha! Da mi je ovek rekao te rei! KOPILAN. I obesi teleu o kukavike udove. AUSTR.: Ne ponovi, huljo, ako ivot voli. KOPILAN. I obesi teleu o kukavike udove. K DON. To mi se ne svia; ti se zaboravlja. (Ulazi PANDULFJ KRALJ FILIP. Dolazi sveti papin izaslanik. PAND.: Zdravo, miropomazani zamenici neba! Kralju Done, tebi nosim svetu poruku, Ja, Pandulf, kardinal lepoga Milana I poslanik sada pape Inoentija. U njegovo ime sveano te pitam Zato osiono potcenjuje crkvu, Nau svetu majku, i silom zadrava

Stivna Lantona, izabranog arhiepiskopa Kcnterberijskog od svete stolice njegove? U ime pomenutog svetog oca naeg, Pape Inoentija, ja te pitam to. K. DON. Koje to zemaljsko ime sme podvri Sasluanju slobodu venanoga kralja? Da me na odgovor prinudi, kardinale, Nisi mogao nai nedostojnije, Bednije, smenije ime od papinog. Reci mu to; i dodaj iz usta Engleske Da nijedan talijanski svetenik nee moi U naim oblastima kupiti neki bir. Poto smo, pod bogom, vrhovni gospodar, To emo, pod njime, i tu suverenost Tamo gde vladamo sami drati, Bez pomoi ma kakve smrtne ruke. Tako reci papi, nimalo ne estvujui Njega i njegovu prisvojenu vlast. K FILIP. Engleski brate, to je bogohuljenje. K DON. Mada ti, i svi kraljevi hrianluka, Glupo zavedeni tim popom nametljivim, Plaei se kletve to novac otkupi; Cenom gnusnog zlata, prahom i pepelom, Kupujete varljiv oprotaj od oveka Koji tom prodajom gubi oprotaj; Mada ti i drugi, glupo zavedeni, Pomaete novcem varljivu maiju tu, Ja se, sam ja, suprotstavljam papi I prijatelje mu smatram dumanima. PAND.: Onda, po zakonitom ovlaenju mom, Bie proklet i iz crkve iskljuen; A blagosloven taj to se pobuni Protiv podanike vernosti jeretiku; I zasluna e biti ona ruka, Kanonisana, smatrana svetakom, Koja ti, nekim tajnim putem, uspe Da uzme ivot. KONSTANCA. O, nek' je zakonita I moja kletva zajcdno sa Rimom! Reci, dobri oe kardinale, amin Na nju; jer bez nepravde nanete mi Nema jezika to pravo kleti zna. PAN.: Za moju kletvu postoji zakon i ovlaea$e. KONSTANCA. I za moju. Kad zakon ne moe dati pravdu, Onda je zakon da se ne spreava zlo.

Zakon mi sinu ne daje kraljevinu, Jer taj to dri nju dri i zakon. A kad je zakon najvea nepravda, Moe P mom jeziku zabraniti kletvu? PAND.: Kralju Francuske, pretei ti kletvom, Pozivam te da ostavi ruku jeretika, I na glavu mu srui mo Francuske, Ako se Rimu ne pokori on. ELIN.: Izgleda bled, kralju? Ne povlai ruku. KONSTANCA. Postaraj se, vrae, da se on ne pokaje, I pakao jednu ne izgubi duu. AUSTR.: Kralju Filipe, posluaj kardinala. KOPILAN. I obesi teleu kou o kukavike mu udove. AUSTRIJANAC. Pa, prostae, moram gutati uvrede te, Jer... KOP.: Va eludac moe najbolje da lh svan. KRALJ DON. Filipe, ta kae kardinalu ti? KONST.: ta drugo do ono to kardinal ree? LUJ. Promisli, oe, jer je pred tobom Izbor izmeu teke kletve Rima I lakog gubitka engleskog prijateljstva. Izberi to je lake. BLANKA. Kletva Rima. KONST.: Budi vrst, Luje! Tebe avo kua U obliku svee nagizdane neveste. BLAN.: Gospoa Konstanca ne kae to u veri, Ve u nevolji. KONSTANCA. Ako mi priznaje nevolju, Koja od smrti vere samo ivi, Ta nevolja kae samo istinu: Smru bi nevolje vera oivela. Onda mi ubijte nevolju, i vera e se dii; Dignite nevolju - vera je zgaena. K DON. Kralj je uzbuen i ne odgovara. KONSTANCA. Nek' mu uzbuenje odgovor dobar da! AUSTR.: Da, kralju Filipe, ne budi u sumnji. KOPILAN. Ve u teleoj koi, najslai deae. KRALJ FILIP. Zbunjen sam, i ne znam ta da kaem sad. PAND.: ta bi mog'o rei, da te zbuni vie, No ako bude iskljuen i proklet? KRALJ FILIP. Zamislite, asni oe, da ste ja,

Pa recite ta biste uradili tad. Ta kraljevska je ruka s mojom tek stisnuta, A skoranji je i spoj dua nam vezanih U savezu, sparenih, zdruenih Svom verskom snagom sveanih zaveta. Poslednji dah naih usta je oglasio Stamenu zakletvu na vernost, drubu, mir, Iskrenu ljubav naih zemalja i nas. A ba pre tog mira, tek kol'ko trebae Da operemo ruke, da bismo Rukovanjem sklopili taj kraljevski mir, One su, nebo zna to, bile umrljane Krvavom pisaljkom kojom osveta Crta strani razdor gnevnih kraljeva. Pa zar da te ruke, od krvi tek oprane, Spojene ljubavlju, mone u borbi i prijateljstvu, Prekinu stisak i svoj sporazum? Zar da opsenjujemo vernou, zar da se alimo s nebom, da nepostojanu Decu igramo, kidamo s prijateljstvom, Prekrimo veru, na svadbeni odar Nasmeenog mira krvave vojske vodimo, I da razbijemo plemenito elo Prave iskrenosti? O, asni oe moj, Preasni oe, ne dozvoli to! Iz milosti smisli, naredi, nametni asnije reenje; i biemo sreni, Vrei vau volju, drei nau vernost. PAN.: Svako reenje je pogreno, besmisleno, Sem suprotnoga drubi sa Engleskom. Stoga, na oruje! Postani borac crkve, Ili e majka crkva te prokleti Majinom kletvom - svog pobunjenog sina. Francuska e lake drati jezik zmije, Ili gnevnog lava za opasnu apu, II' gladnog tigra za zub, nego to e U miru stiskati ruku to sad dri. K FHIP. Ruku povui mogu, al' datu veru ne. PAND.: Tad si svojom verom neprijatelj veri, Stvara rat zakletve protiv zakletve, Svog jezika protiv svog jezika. Zavet Da si borac crkve, prvo nebu dat, Izvri prvo prema nebu. Ona Docnija zakletva je zakletva protiv tebe, Pa je ti ne moe ni izvriti.

Zlo delo na koje si se zakleo nije zlo Ako ga, zato to ono vodi zlu, Ne ispuni verno. Nevernost je onda Najbolja vernost. Pogrenu nameru Popravlja najbolje kad se o nju grei. Mada je to nevernost, ta nevernost Upravljena je protiv neveraosti vee. Greka lei greku, a vatra hladi vatru U vrelim venama opeenog tek. Vera je ta to ini osnov zakletvama. Ali, ti si se, u ime vere, zakleo Protiv vere, i zato tvoja vera vai, A ne zakletva. Dao si zakletvu i tim pruio jamstvo Za nevernost prema tvojoj prvoj, veoj Zakletvi; al' ti vernost prvoj trai Da bude neveran drugoj; jer inae Zaklinjanje bi bilo lakrdija. Kad se greno kune, ta bi zakletva Bila jo grenija ako je izvri. Stog druga zakletva protiv prve znai Pobunu u tebi protiv tebe samog; I lepu pobedu ne moe dobiti No oruanjem svog vreg, boljeg ja Protiv nerazumnih, grenih iskuenja. Molitve e nae pomoi tvoje bolje Ja ako ih primi. Ako ne, onda znaj Da e nae kletve pasti na tebe teko, Da ih nee izbaciti, no da e oajan Umreti pod crnom teinom njihovom. AUSTRIJANAC. Na ustanak! bunu! KOPILAN. Da li e to biti? Da 1' ti usta koa telea zapui? LUJ. K oruju, oe! BLANKA. Na dan tvog venanja? Zar protiv krvi s kojom se orodi? Zar da nam gozba bude sa mrtvacima? Da trube to trete, surova lupa doboa, Buka pakla bude nam svadbena muzika? Ah, mue, uj me! Vaj, kako je nova Re mu u mojim ustima! Rad' nje Kleei te molim: ne idi u boj Protiv mog ujaka. KONSTANCA. O, ja te kleei Molim na ve otvrdlim kolenima, vrli Prestolonaslednie, ne menjaj odluku

Koju je samo nebo predodredilo! BLANKA. Videu tvoju ljubav. Koja je pobuda Za tebe jaa nego supruanska? KONSTANCA. Ona koja ga uzdie, k'o i tebe: Njegova ast. ast tvoja, Luje, tvoja ast. LUJ. udno da je vae velianstvo hladno Na podstrek tako dubokih obzira. PANDULF. Baciu kletvu na njegovu glavu. K FILIP. Nee biti nuno. Engleska, otpau Od tebe. KONSTANCA. Da lepog povratka prognanog velianstva! ELIN.: Da podle pobune francuskog neverstva! KRALJ DON. U asu e se Francuska kajati za taj as. KOP.: Je 1' to volja vremena, tog starog sajdije, Celavog zvonara? pa onda - kajae se. BLAN.: Sunce je krvavo; lepi dane, zbogom! S kojom stranom poi? Ja sam sa obema. Po jednu mi ruku dre vojske dve; I u svome besu one se rastaju; Ja, drei obe, biu rastrgnuta. Mue, ne mogu se moliti da pobedi; Ujae, moram se moliti da izgubi; Oe, ne mogu ti poeleti sreu; Bako, ne elim da ti elje uspeju. Ma ko dobio, ja u izgubiti; Gubitak mi stoji pre svrene igre. LUJ. Princezo, sa mnom! sa mnom je srea tvoja. BLANKA. Gde mi srea ivi tu moj ivot mr K DON. Roae, idi; vojsku nam pokum (KOPILAN odlazi.) P Francuska, ja gorim od plamenog gneva. Bes mi je u tako zaarenom stanju, Da ga nita nee moi ugasiti Do krv, i to najbolja krv Francuske. KRALJ FILIP. Sagoree ti bes, pretvoriti se U pepeo pre no zgasi ga naa krv. U opasnosti si, uvaj ivot svoj. K DON. Ne vie no onaj to preti. - U boi! (SVI odlaze.)

SCENA DRUGA

Francuska. Ravnica kraj Anera. (Borba. Bojni pokliL Ulazi KOPILAN s glavom VOJVODE OD AUSTRIJEJ KOPILAN. ivota mi, ovaj dan je pretopao; Vazduasti neki vrag je u nebesima I sipa zlo dole. Austrijaneva Glavo, lezi tu, dok Filip odahne. (Ulaze KRALJ DON, ARTUR iHUBERT.J KRALJ DON. Huberte, uvaj tog deka.; Filipe, pouri; Majka mi je u naem atoru napadnuta. Strah me da je zarobe. KOPILAN. Spasoh je, gospodaru. Ne pla'te se, njena visost je bezbedna. Ali, gospodaru, s malo truda jo, I posao nam bie sreno okonan. (Odlaze SVI.)

SCENATREA Francuska. Ravnica kraj Anera. (Borba. Bojni poklii. Odstupanje. Ulaze KRALJ DON, ELINORA, ARTUR, KOPILAN, HUBERT i LORDOVI.; KRALJ DON (ELINORI). Neka bude tako; tvoja visost e Ostati pozadi, dobro uvana. (ARTURU) Sinove, ne budi tuan! Tvoja te baba voli, a tvoj stric e ti . Biti mio, kao i otac to je bio. ARTUR. Ah, moja e majka umreti od tuge. K. DON (KOPILANU). Roae, u Englesku! pouri. I pre dolaska nam istresi vrece sve Bogatih igumana, i pusti u slobodu Anele zatvorene. Debelim rebrima mira Gladni se moraju hraniti sad. Koristi Ovlaenje nae do krajnjih granica. KOP.: Zvonce, knjiga i svea nee me vratiti, Kad zlato i srebro na dolazak me mame. Odlazim, velianstvo. Bako, moliu se, Ako se ikad setim da budem poboan, Za vae dobro zdravlje. Ljubim ruku.

ELINORA. Zbogom, roae plemeniti. KRALJ DON. Zbogom. (KOPILAN odlazi.) ELIN.: Prii mi, mali unue, i jednu re uj. KRALJ DON. Hodi, Huberte. O, plemeniti Huberte moj, Duni smo ti mnogo. U ovom zidu telesnom Postoji dua koja te smatra poveriocem, I misli da s vikom tvoju ljubav plati. Dobri prijatelju, tvoja dobrovoljna Zakletva s ljubavlju u naem srcu ivi. Daj mi ruku. Htedoh da ti kaem neto, Ali to ostavljam za neko bolje vreme. Vere mi, Huberte, skoro me je stid Rei ti kako te mnogo cenim ja. HUB.: Mnogo sam zahvalan vaem velianstvu. K DON. Nemajo razloga, dobri prijatelju. Ali e imati. Ma kako vreme milelo, Doi e as da ti dobro uinim. Htedoh ti neto rei, ali neka. Sunce je na nebu, i ponosni dan Zadovoljstvima sveta zauzet, Odve je lakomislen, zanet igrakama, Da bi me saslu'o. Da ponono zvono Gvozdenim jezikom, bronzanim ustima U dremljivo uvo noi zvoni sad; Da je groblje ovo mesto gde stojimo, A ti podstaknut hiljadom nepravdi; Da ti je taj mrzovoljni duh, melanholija, Sasuio, zgusno krv da bude teka, Mada inae golicavo tee Venama, inei da idiot smeh Obuzme oi, obraze veselou, Toliko mrskom mojim namerama; II' da me moe videti bez oiju, uti bez uiju i odgovoriti mi Bez jezika, jedino koristei um, Bez oka, uva, opasnog zvuka rei, Onda bih ti, uprkos budnog dana, Izlio na grudi moje misli sve. Ali, ah, neu. Ipak te mnogo volim, A mislim da mnogo voli i ti mene. HUBERT. Toliko da bih, neba mi, uinio Ono to kaete, pa ma me to stalo ivota. KRALJ DON. Zar ja ne znam da ti bi?

Dobri Huberte, Huberte, ne skidaj oka S ovog deka. Rei u ti neto, prijatelju. On mi je prava zmija na mom putu. Gde god mi noga stupi On lei preda mnom; da li me razume? Ti si mu uvar. HUBERT. uvau ga tako Da ne kodi vaem velianstvu. KRALJ DON. Smrt. HUBERT. Gospodaru? KRALJ DON. Grob. HUBERT. On nee iveti. KRALJ DON. Dosta. Sad bih veseo bio. Huberte, volim te. Neu ti rei ta s tobom nameravam. Ali, misli na to. Gospoo, sad zbogom. Poslau trupe vaem velianstvu. ELINORA. Neka te moj blagoslov prati. KRALJ DON. Sinove, za Englesku Poi. Hubert e te pratiti, sluiti Dobro i verno. Sad za Kale, hej! (Odlaze.)

SCENA ETVRTA Francuska. ator francuskog kralja. (Ulaze KRALJ FILIP, LUJ, PANDULF i PRATIOCIJ KRALJ FILIP. Pobesnela bura je na moru Celu poraenu ratnu mornaricu Rasturila, brod od broda razdvojila. PANDULF. Hrabrost, pribranost, pa bie dobro sve. KRALJ FILIP. ta moe biti dobro, kada smo proli zlo? Nismo li tueni? Je 1' Aner izgubljen? Artur zarobljen. Prijatelji mrtvi. Krvavi Don se vratio u Englesku, Svladav sve prepreke, uprkos Francuskoj. LUJ. Sve to je osvojio utvrdio je smesta. Tolika brzina s takvom smiljenou, Mudra odmerenost i plahovit podvig Besprimerni su. Ko je ikada itao il' uo za delo slino tom?

KRALJ FILIP. Podneo bih to Engleskoj pripada hvala ta, Da ima primera i naoj sramoti. (Ulazi KONSTANCAJ Gle ko dolazi! Sam grob due te to je, venu, dri protiv njene volje U bednoj tamnici u kojoj se pati. Hajdete sa mnom, ledi, ja vas molim. KONST.: Ah, sad! sad vidite ishod vaeg mira. K FHIP. Stipljenja, ledi! Smir'te se, Konstanca! KONST.: Ne, ne treba mi nikakav savet, lek, Sem onog to svaki savet okonava: Pravi lek, smrt. O, draga, divna smrti! Mirisni zadahu! zdrava trulosti! Ustani sa odra veite noi, ti Mrnjo i uase srenih, da poljubim Tvoje gnusne kosti i svoje oi stavim U tvoje prazne duplje zasvoene, Da prstenujem prste tvojim crvima, Zaustavim ovaj dah gadnom prainom, I budem leinasto udo kao ti. Doi, iskezi se, misliu to je osmeh I poljubiti te k'o ena. Dragano Bola, doL KRALJ FILIP. uti, o, lepa patnice! KONST.: Ne, ne6i, dok imam daha da vapijem. O, da mi je jezik u ustima groma! Tad bih bolom svojim uzdrmala svet, Probudila iz sna taj svirepi kostur Koji ne uje enin slabi glas I prizivanja naa prezire. PANDULF. Ledi, to govori ludilo, ne alost. KONST.: Nisi sveti kad mi tvrdi neistinu. Nisam luda. Kosa je, to je upam, moja. Zovem se Konstanca. Bejah Defrijeva ena. Mladi Artur mi je sin i izgubljen je. Nisam luda; kamo te sree da jesam! Jer tad bih mogla zaboraviti sebe. O, da mogu, kakav bih zaboravila jad! Ui me filozofiji od koje se ludi I kanonisan e biti, kardinale. Nisam luda, ve sam svesna svoje tuge, Pa mi um pametno kazuje kako u Osloboditi se ovih jada svih, I veli: uby se, ili obesi. Da sam luda, sina bih zaboravila svog

II' mislila da je on lutka od krpa. Nisam luda; odve, odve dobro znam Mnogobrojne jade svake nesree. K FILIP. Uveitekose. O, kakvuljubavvidim U toj njenoj lepoj, bignoj kosi sad! Gde sluajno padne srebrna kap tu se Oko suze skupi po deset hiljada Tih vlaknastih druga iskreno, u tunoj Nenosti, koje se nerazdvojne, verne Ljubavi, dre u zajednikom bolu. KOSTANCA. Za Englesku, ako hoe. KRALJ FILIP. Vei kosu. KONSTANCA. Da, hou; a zato hou? Iupah je iz njenih stega i zavapih: "O, kad bi mi ruke sina oslobodile, K'o to ovoj kosi dadoe slobodu!" Al' joj na slobodi ja sada zavidim, I opet u joj staviti okove, Jer je moje jadno dete zarobljenik. Oe kardinale, kaete da emo opet Svoje mile videti, poznati na nebu. Ako je istina, jo 61 videti sina svog. Od Kaina, prvoroenog mukarca, Do odojeta to od jue die Tako ljupko bie nije roeno. Al' e moj pupoljak tuge gristi crv I oterati mu lepotu sa lica, I bie upalih obraza k'o avet Taman i mrav k'o grozniav bolnik, I takav umreti. Takav se i vazneti. Pa kad ga sretnem nebeskom dvoranom, Neu ga poznati. I tako, nikad, nikad Videti neu mog lepog Artura. PAND.: Suvie se greno podaje bolu svotffe KONST.: To mi kae oh to nikad sinanemae; K FILIP. Vi volite tugu kol'ko i svoje dete. KONSTANCA. Tuga mi uze mesto mog nestalog deteta; Lei mu u postelji, ide sa mnom svud; Uzima na sebe njegov lepi lik, Ponavlja mu rei, sea me na tu ljupkost, Puni prazno ruho njegovim oblijem, Te imam razloga da svoju tugu volim. Zbogom! Da si izgubio ono to sam ja, Dala bih ti bolju utehu no ti meni. Neu da drim ovaj red na glavi,

Kad mi je sva dua u neredu tom! O, gospode! dete moje, moj Arture, moj lepi sine! ivote moj, radosti moja, hrano moja, sve moje na svetu! Moja udovika uteho, meleme moje alosti! (Odlazi.) KRALJ FILIP. Uinie neto sa sobom. Idem za njom. (Izlazi.) LUJ. Nita me vie na svetu ne raduje. ivot je dosadan k'o ponavljana pria to vrea uvo dremljivog oveka. Zagorala mi je sramota slast sveta, I on mi prua samo gorinu i sram. PANDULF. Pre no to se teka bolest izlei, ak pred oporavak i pred ozdravljenje, Napad je najjai; zla koja odlaze Pokau s odlaskom i najvee zlo. ta si izgubio gubitkom ovog dana? LUJ. Sve dane slave, radosti i sree. PAND.: Da si pobedio danas, bio bi u gubitku. Da, da. Kad srea najbolju nameru ima Spram ljudi, ona ih gleda pretei. udno je pomisliti koliko je Don Izgubio onim to smatra svojim velikim dobitkom. ali li to je Artura zarobio? LUJ. K'o to se on raduje to ga je dobio. PANDULF. Um ti je mlad jo k'o i tvoja krv. uj to e ti rei moj proroki duh; Jer i sam dah onog to hou da kaem Oduvae svaki trun, slamku, prepreku Sa staze kojom e tvoja noga stii Prestolu Engleske; stog zapamti ovo. Don je zarobio Artura; al' dok topli ivot stregi venama tog deteta, Nee Don otmiar imati ni asa, Ni minuta, da, ni tihog daha mira. Skiptar, zgrabljen nemirnom rukom, mora Braniti silom, jer je silom uzet. Ne ustruava se onaj na klizavom tlu Od podlosti, da se na njemu odri. Da bi Don stajao, Artur rnora pasti. Pa nek' bude tako, kad drukije nije. LUJ. Pa ta ja dobijam kad mladi Artur padne?

PAND.: Na osnovu prava ene, ledi Blanke, Polagae pravo na sve to Artur trai. LUJ. Izgubiti ivot i sve, kao Artur. PANDULF. Kako si zelen i nov u ovom starom svetu! Don ti koristi, vreme ti je u zaveri drug Jer onaj to kvasi bezbednost svoju krvlju Pravog naslednika ima groznu, lanu Bezbednost. Taj zli in e ohladneti Srce naroda, smrznuti oduevljenje, Te e koristiti rado i najmanju Priliku da mu ometa vladavinu. Nee na nebu biti meteora, Prirodne pojave, ni udljivog dana, Obinog vetra, prostog dogaaja, A da ga narod od prirodnog mu uzroka Ne odvoji, nazove natprirodnim, udnim, Strahotom, predznakom ili jezikom Neba to nagovetava osvetu nad Donom. LUJ. Moda on nee dirati u ivot mladog Artura, A sigurnim se smatrati dre' ga u tamnici. PAND.: O, gospodine, uje li za tvoj dolazak, Ako mladi Artur ne bude mrtav ve, Njega e taj glas ubiti; i onda Pobunie se na kralja narod sav, Svet ljubiti usne nenadne promene I snaan razlog za bunu i gnev Izvui iz krvavih prstiju Donovih. ini mi se, vidim ve tu uzbunu. ta bi se bolje izleglo za tebe Od ovog to kaem! Kopilan Fokanbrid Sad je u Engleskoj; pljaka crkvu, vrea Milosre. Dvanaest Francuza oruanih Bili bi k'o mamac za deset hiljada Engleza, da im priu, il' k'o grudva Snega to kotrijanjem postane planinom. Prestolonaslednie, hajde sa mnom kralju. uda se stvaraju kad narod negoduje. Sad, kad mu je dua puna jeda, idi Za Englesku; ja u podstai kra^ja na to. LUJ. Velikom delu vodi i razlog uvek vei Ako ti kae jeste, kralj nee porei. (Izlaze.)

ETVRTI IN

SCENA PRVA Nortampton. Odaja u zamku. (Ulaze HUBERT i DELATIJ HUBERT. Usijaj ova gvoa; a ti stoj Za zidnim zastorom; pa, im ja udarim Nogom o pod, uleti tad i deka Koga zatekne sa mnom vrsto vei Za stolicu. Budi oprezan; odlazi. PRVI DELAT. Za to delo, nadam se, imate ovlaenje. HUBERT. Podle sumnje! Ne boj se; ve hajd' na posao. (DELATI izlaze.) Mladiu, hodi, da ti kaem neto. (Ulazi ARTURJ ARTUR. Dobroj'tro, Huberte. HUBERT. Dobroj'tro, mali prine. ART.: Mali sam princ, zbilja, s obzirom na moje Prestolonasledniko pravo. - Tuan si. HUBERT. Da, bivao sam veseliji. ARTUR. Avaj! ini mi se niko tuan osim mene. Ipak se seam, kad bejah u Francuskoj, Gospodiia setnih kao no Iz otmenosti. Tako mi moje vere, Da sam van tamnice, pa ma uv'o ovce, Bio bih veseo po vasceli dan. Pa bio bih i sad, kad ne bih strepeo Da mi stric sprema neko vee zlo. On se mene plai kao i ja njega. Jesam li kriv to sam ja Defrijev sin? Doista, ne. Ah, voleo bih da sam Tvoj sin; onda bi me voleo, Huberte. HUBERT (za sebe). Ako razgovaram s njim, on e mi svojim Nevinim reima Probuditi, sada mrtvo, saaljenje. Stoga u biti brz i svriti. ARTUR. Bolan si, Huberte? Ti izgleda bled? A voleo bih da si pomalo bolestan, Jer bih onda svu no kraj tebe bio, bdeo. Veruj mi, volim te vie no ti mene.

HUB. (za sebe): Njegove me rei u srce diraju. Citaj to, Arture. (Daje mu neko pismeno.) ta je, lude suze? Terate iz mene delatski svirep duh! Morau biti brz, da odluka mi ne bi Iskapala na oi u nenim enskim suzama. Moe li proitati? Je 1' lepo napisano? ART.: Odve lepo za takvu strahotu, Huberte. Mora li mi gvoem saei oba oka? HUBERT. Mlado mome, moram. ARTUR. A hoe li? HUBERT. Hou. ARTUR. Zar nema srca? Kad te je samo glava Zabolela, Vezah ti elo mojim jaglukom, Najlepim, to mi je princeza izvezla, I nikad ti ga natrag ne zatraih. Rukom sam ti glavi davao pomoi I, kao budni minuti asovima, Olakavao ti teak tok vremena Pitajui: "eli togod?" - "ta te boli?" II' "ta bih mogao uiniti za te?" Mnogi bi sirotinjski sin mirno leao I ne bi ti rek'o ni jednu lepu re, A tebe bolesnog dvorio je princ. II' moda e misliti da je ljubav moja Pretvorno lukavstvo; pa, misli to hoe. Je F volja neba da mi ini zlo, Onda mora. Hoe mi iskopati oi Oi to se na tebe ne namrtie nikad, I nee? HUBERT. Zakleh se da to uinim, I vrelim gvoem ih moram sagoreti. ART.: O, niko sem ljudi gvozdenog doba ovog Ne bi to inio; i usijano gvoe, Pribliujui se ovim oima, Pijui mi suze ugasilo bi gnev, U tom izlivu moje nevinosti; A zatim bi ga ra izela, Jer mi vatrom htede sagoreti oi. Jesi li ti tvri od kovanog gvoa? Kad bi mi aneo doao i rek'o: Hubert e tvoje iskopati oi, Ne bih mu verovao, nit' ma kom jeziku, Sem Hubertovom.

HUBERT. Hodi ovamo. (Udari nogom o pod. Ulaze DELATI sa uetom, gvozdenim ipkama itd.) inite to vam nareujem. ARTUR. O, spasi me, Huberte, spasi! I sam zverski pogled tih ljudi gasi mi oni vid. HUB.: Dajte mi ipku, kaem, i veite ga ovde. ARTUR. O, to mora da si tako besno surov? Neu se opirati, stajau kao kip. Neba radi, Huberte, ne daj da me veu! uj me, Huberte: oteraj te ljude, pa u, kao jagnje, mirno sedeti; Neu se pomai, trgnuti, rei re. Ni pogledati ljutito u gvoe. Isteraj samo te ljude, pa ti pratam, Ma na kakve me muke stavio. HUBERT. Idite za zastor; svriu sam s njim. P. DELAT. I volim da nisam u takvome delu. (DELATI izlaze.) ARTUR. Vaj! oter'o sam svoga prijatelja! On ima strog pogled, ali srce neno. Vrati ga, da bi njegovo saaljenje Oivelo tvoje. HUBERT. Pripremi se, deko. ARTUR. Zar nema izlaza? HUBERT. Sem vid da izgubi. ARTUR. O, nebo! da je u tvom oku trn, Zrnce, komarac, zalutala dlaka, Ma kakva nelagodnost u skupom ulu tom, Onda bi ti, zbog bola od tih malih stvari, Ta gnusna namera bila uasna! HUB.: Jesi 1' to obe'o? Hajd, obuzdaj jezik. ARTUR. Huberte, ni govor dva jezika ak Nije preterana molba za dva oka. Ne trai da utim, Huberte, ne trai; Ili, ako hoe, odseci mi jezik, Da spasem oi. O, ostavi mi oi, Da, ako ne vie, bar gledam u tebe! Gle, vere mi, orue je hladno i ne bi mi Nanelo zla. HUBERT. Ja. ga mogu zagrejati. ARTUR. Ne, ne, vaistinu; vatra je umrla Od tuge, jer je na dobro stvorena, A ne za svirepe ciljeve. Pogledaj, U tom paljenome uglju nema zla,

Dah mu je neba oduvao duh, Posuo mu glavu pepelom kajanja. HUBERT. Al' mojim ga dahom mogu oiveti. ARTUR. Uini li, on e pocrveneti I zbog tvog nedela zaariti se stidom, A moda ti iskru baciti u oko, K'o to na borbu napujdani pas Ujede gazdu koji ga podstie. Sve to upotrebi da mi stvori zlo Odrie ti slubu; a ti si bez milosti Koju pokazigu vatra, gvoe - stvari Poznate sa svoje grozne upotrebe. HUBERT. Eto ti vid, ivot. Neu ti u oi Ni za sve blago tvog strica dirnuti; A zakleo sam se i hteo, deae, Da ih sagorim ba ovim gvoem tu. ARTUR. Sad si pravi Hubert! A sve ovo vreme Bio si pod maskom. HUBERT. uti; ni re. Zbogom. Jer stric tvoj mora misliti da si mrtav. pijunski psi e laan izvetaj zgrabiti. Lepo dete, spavaj bez strepnje i briga; Hubert ti ni za sve blago sveta nee initi zla. ARTUR. Boe! Hvala ti, Huberte. HUBERT. Hajde tajno sa mnom. uti, ni re, kaem. Velikom se jadu zbog tebe izlaem. (Izlaze.)

SCENA DRUGA Dvor kralja Dona. (Ulaze KRALJ DON, PEMBRUK, SOLZBERI i drugi DVORANIJ K DON. Opet smo na tronu, opet krunisani I gledani, nadam se, radosnim oima. PEMB.: To "opet", drago vaem velianstvu, Bilo bi suvino. Vi ste ve krunisani. Ta vlast kraljevska nije prekidana; Vernost sveta nije prljala pobuna, Nit' nove nade zemlju podsticale Nikakvom tenjom za promenom stanja. SOL.: Stogaje ponovljena sveanost krunisanja,

Kraenje titule bogate i ranije, Pozlata zlata, kienje ljiljana, Prskanje mirisa na ljubiicu, Glaanje leda, dodavanje boje Dugi, ili pojaavanje svetlosti Lepog nebeskog oka sveicom Samo rasipna, bez smisla prekomernost. PEMB.: Da to ne bee kraljevska vaa volja, Taj in bi liio na staru priu, opet Prianu i dosadnu s prepriavanja, Jer je nametnuta uhu u nevreme. SOLZBERI. Njime je drevni, dobro poznat lik Starog obiaja znatno izoblien; I kao promenjen vetar jedro, on Tera tok misli na zaobilazak; On iznenauje i plai razmiljanje, Zdrav sud zaraava, sumnjii istinu, Zato to oblai ruho novog kroja. PEMB.: Kad radnici hoe da dadu neto bolje, Zbunjuju vetinu preteranim ciljem. Pravdanje greke je esto greka gora, Kao to zakrpa na poderotini Skrivanjem ini manu upadljivijom No to je bila pre toga krpljenja. SOLZBERI. To je smisao saveta nam pre Ponovnog krunisanja bila. Al' je volja Vaeg velianstva prela preko toga. Ipak smo zadovoljni, jer su nam elje sve Podreene elji vaeg velianstva. K DON. Neke razloge za drugo krunisanje Ja sam vam rek'o i smatram da su jaki. I razloge jae od mog malog straha Dau vam. Meutim, vi samo kaite ta elite da se na bolje izmeni, Pa ete jasno videti da 61 rado Sasluati i vae molbe zadovoljiti. PEMB.: Onda ja, k'o jezik svih ovih lordova. to elju njihovih srca izraava, U ime svoje i njino, a pre svega Rad' sigurnosti vam koju ja i oni Najbolje pazimo, srdano vas mdlim Da oslobodite Artura. Ropstvo mu Podstie gunav glas nezadovoljstva Da izusti ovaj opasan zakljuak: Kad s pravom drite to drite mirno, Zato vas strah koji, kau, sleduje

Zlu, tera da u zatvoru drite Plemenitog sestria, da tamo traje dane U varvarskom neznanju, kratei mladosti Toj bogatu korist dobre obuke. Da neprgatelji dananjeg stanja ne bi Koristili to svakom zgodom, dopustite Da im kaemo da ste nas vi podstakli Na molbu za njegovu slobodu, koju traimo, Ne rad naeg dobra, sem kol'ko to dobro, Dato od vas, smatra mu slobodu vaim dobrom. (Ulazi HUBERT.) KRALJ DON. Neka bude tako. Ostavljam njegovu mladost Vaem vostvu. Huberte, ta donosi novo? (Odvodi ga u stranu.) PEMB.: Taj ovek treba da svri krvav in. Mom prijatelju je pokaz'o ovlaenje Lik gnusnog, groznog zloina se vidi U oima mu; taj pritajen izgled Odaje stanje uznemirenog srca. Strepim od pomisli da je ve svreno Ono za ta, boj se, dobi nalog svoj. SOLZBERI. Boja se kraljevog lica tamo-amo Izmeu savesti i smera mu eta, K'o glasnici izme' dve dumanske vojske. Njegov jed je zreo i mora prsnuti. PEMB.: A kad se provali, strah me da e kao Gnusan gnoj iz njega izbiti smrt deka. KRALJ DON. Nemoni smo da snanu ruku smrti spreimo. Lordovi dobri, iva mi elja bee Da vam usliim molbu, al' - ona je mrtva. Javlja da je Artur noas preminuo. SOLZ.: I plaismo se da mu bolesti nema leka. PEMBRUK Da, usmo da je deko blizu smrti Pre nego to se oseti bolesnim. Za ovo se plaa bilo tu, il' drugde. K DON. Zato me tako mrgodno gledate? Mislite 1' da drim makaze sudbine? Da li ja bilom ivota gospodarim? SOLZ.: To je jasno podla, lana igra; sram je to je veliina neveto izvodi. Nespretno i dajje igrajte je. Zbogom. PEMB.: Lorde Solzberi, ekaj; i ja u s tobomi Pronai u naslee tog jadnog deteta,

Malo mu kraljevstvo, njegov krvav grob. On, kom pripadae sve ovo ostrvo, Dri dva arina te zemlje; 0 zla! Ovo se ne sme ovako trpeti. Opti jad e doi i, nadam se, skoro. (LORDOVI izlaze.) K DON. Ti gore od gneva. Kajem se; na krvi Temelja vrstog nema; obezbeen ivot se smru drugih ne postie. (Ulazi GLASNIK.) U oku ti strah je. Gde je krv koju sam Viao svagda u tvojim obrazima? To tmurno se nebo ne vedri bez bure. Izljj svoj p^jusak; kako je u Francuskoj? GLASNIK. Francuska cela ide na Englesku. Nikad u zemlji, za rat u inozemlju, Monija vojska nije skupljena. Nauie se brzini od vas; Jer kad bi trebalo rei: spremaju se, Dolazi glas da su oni svi ve tu. K. DON. O, gde se nae uhode izopijae? Gde se uspavae? Gde mi je budnost majke? Kad se takva sila skupi u Francuskoj, A ona ne u? GLASNIK- Kralju, njeno uho Prahom je zaptiveno; prvoga aprila Vaa je plemenita majka premmula. uh da je ledi Konstanca umrla Izbezumljena, tri dana pre nje. Al' to po uvenju i ne znam sigurno. K. DON. Zaustavi svoju brzinu, strasilo! Udrui se sa mnom, dok ne zadovoljim Liutite perove. ta? Majka mi mrtva! Kakva li pometnja vlada u Francuskoj! Pod ijim je vostvom vojska iz Francuske, Za koju kae da se iskrcala? GLASNIK. Dofenovim. KRALJ DON. Ti si mi zad'o vrtoglavicu Tim ravim vestima. (Ulaze KOPILAN i PITER IZ POMFRITA.) (KOPILANU) A ta kae svet O tvom radu? Nemoj da mi puni glavu Ravim vestima, jer je puna ve. KOPILAN. Ali, ako se plaite najgorega,

Nek' vam se, nesasluano, srui tad na glavu. K DON. Strpi se, sinove. Bio sam obamro Pod plimom. Al' opet diem sad na njenoj Povrini, i mogu sasluati Svaki jezik, ma o emu govorio. KOP.: Kako sam uspeo kod svetenika, to e Kazati svote koje sam skupio. Al' dok sam kroz zemlju iao ovamo, Primetih udno stanje u narodu: Uzbuen glasovima, pun fantastih snova, Pun straha, a ne zna od ega se plai. Ovde je prorok koga sam doveo S ulica Pomfrita, gde sam ga naao S mnogim stotinama u stopu za njim. Pevae im prostu i neskladnu pesmu, Da e pre podneva idueg Spasovdana Vae velianstvo predati svoju krunu. K DON. Ti, bedno sanjalo, to si to inio? PITER. Jer znam da e se tako dogoditi. K DON. Huberte, vodi ga i zatvori smesta. U podne tog dana na koji kae da 61 Ustupiti krunu nek' bude obeen. Predaj ga sigurnim rukama, pa se vrati, Jcr si mi potreban. (HUBERT izlazi s PITEROM.) Moj dobri sinove, Jesi li uo vesti, ko je doao? KOP.: Francuzi, gospodaru; sva usta puna toga. Sreo sam lordove Bigota, Solzberija, Oiju crvenih k'o raspaljena vatra, I mnoge druge, gde idu i trae Arturov grob; vele da je on ubijen Noas, po vaem nalogu. KRALJ DON. Sinove Plemeniti, idi, ui u to drutvo. Kako u im ljubav zadobiti znam. Dovedi mi ih. KOPILAN. Idem da ih traim. KRALJ DON. Ali pouri. to bre, to bolje. Podanik mi ne sme biti dumanin Kad stran neprijatelj plai mi gradove Stranom paradom snane najezde. Budi Merkur, svoje noge okrilati, I od njih k meni, k'o mis'o, doleti. KOPILAN: Duh vremena e me uiti brzini. (OdlazL)

KRALJ DON. Odgovara mi k'o hrabar, estit vitez. Idi za njim; moda e mu biti potreban Kakav glasnik izme' mene i perova. Budi ti taj. GLASNIK. Od sveg srca, gospodaru. (Izlazi.) K DON. Moja mati mrtva! (Ulazi HUBERT.) HUBERT. Gospodaru, vele pet meseca noas Bee: etir' stoje, a peti kruae Oko ostalih brzinom udnovatom. KRALJ DON. Pet meseca! HUBERT. Starci, starice ulicama Na osnovu toga proriu strane stvari. Arturovom smru puna su im usta. Kad govore o tom, tresu glavama I jedan drugom na uvo apuu. Govornik dri sluaa za zglob Ruke, a ovaj mrtenjem, klimanjem Glave, kolutaiyem oyu izraava Svoj uas. Kova, s ekiem ovako, Dok mu se gvoe na nakovnju hladi, Zinuo i guta krojaeve vesti; A ovaj, s makazama i metrom u ruci, U papuama, koje je u hitnji Na suprotne stopale natakao, Pria o hiljadama borbenih Francuza Svrstanih u Kentu u bojni poredak. Drugi, neumiven, mrav, prekida mu Priu i govori o Arturovoj smrti! K DON. Zato pokuava da mi strah ulije? to esto pominje Arturovu smrt? Tvoja ga ruka ubi. Ja sam im'o Razloga da mu smrt elim, al' ti Ba nikakvoga da ga ubije. HUBERT. Nikakvog, gospodaru! Zar me vi ne teraste? KRALJ DON. To je i prokletstvo kraljeva, jer ih slue Robovi to ud im smatraju naredbom Za provalu u dom krvi i ivota. Mig gospodara tumae k'o zakon I misle da znaju misao velianstva, Kada se ono sluajno namrti Iz trenutne udi, a ne smiljenosti.

HUB.: Za moj in je ovde potpis, peat va. K DON. Pri obraunu poslednjem izmeu Neba i zemlje, potpis, peat taj, Na veno prokletstvo, bie protiv nas! Gledanje u sredstvo zla esto dovodi Do zloina! Da ti nisi bio tad Kraj mene, ovek prirodom odreen, Obeleen, roen za sramna dela ta, To ubistvo mi ne bi na um palo. Ali, gledajui tvoj gnusni lik, videi Da si sposoban za kakav zloin, vet, Zgodan za opasna dela^ja sam ti Nejasno pomen'o Arturovu smrt; A ti, da bi se kralju umilio, Nisi se libio da ubije princa. HUBERT. Gospodaru... K DON. Da si bar ustukn'o, zatresao glavom, Kad sam zavijeno pomen'o svoj smer; I1' me u lice pogled'o sumnjajui, Da bi me nater'o da to jasno kaem, Ja bih od dubokog stida zanemeo, Prekinuo o tom, a tvoj bi me strah Zastraio, Al' ti si me shvat'o po znacima nekim I znacima ve'o sa grenom pomilju. Bez ustezanja ti srce pristade, A zatim grozna ruka, da izvri Odve gnusno delo, da mu se ime zna. Idi mi s oiju da te ne vidim nikad vie! Plemstvo me naputa, dravi mi preti Ve pred kapijama dvora tua sila. Da, u ovoj zemlji od mesa, u ovoj Kraljevini, ovoj oblasti krvi, daha, Vlada sad graanska buna, straan rat Savesti moje i smrti mog sinovca. HUBERT. Budite spremni za druge dumane, A ja u smiriti vas i vau duu. iv je mladi Artur. Ova moja ruka Devianski jp nevina i sada, Neuprljana mrljama od krvi. U ove grudi jo nikad nije u'o Ubilake misli grozni podsticaj. Prirodu ste u mom liku klevetali, Jer on, iako surove spoljanjosti, Sadri ipak duu odve istu Da bi bila delat nevinog deteta.

K DON. iv je Artur? O, poteci perovima. Izlij taj izvetaj na njihov arki gnev, Pripitomi ih i vrati u poslunost! Oprosti primedbu to mi je strast dala O tvom izgledu. Gnev mi je bio slep; I oi, zamagljene krvavim mislima, Videle su te groznijeg no to si. Ne gubi vreme odgovorom, ve Dovedi lordove koje sad bes dri. Molba mi je spora, a ti budi bri. (Odlaze.)

SCENA TREA Pred zamkom. (ARTUR se pojavljuje na zidinama.) ARTUR. Zid je visok, al' cu ja skoiti dole. Saali se, dobra zemljo, ne povredi! Tu me ne zna niko; a i da me zna, obansko me je odelo preruilo. Hvata me strah, ali ipak moram smeti. Padnem li samo neslomljenih udova, Lako u pobei. Treba l' da se mre, Onda je svejedno: po bekstvu il' pre, (Skoi dole.) Avaj! Striev duh je u stenju zacelo. Boe, primi duu; ti, Engleska, telo. (Umire.) (Ulaze PEMBRUK, SOLZBERI i BIGOT.J SOL.: Sastau se s njim u Sent-Edmundsbariju. Bezbednosti radi, moramo prihvatiti Tu asnu ponudu opasnog vremena. PEMBRUK Ko je doneo pismo od kardinala? SOLZB.: Grof Melen, plemeniti vitez francuski, iji je poverljiv izvetaj o dofenu I ljubavi mu vei od pisma tog. BIGOT. Onda, da se sutra sastanemo s njim. SOLZB.: Bolje rei, da tad poemo, jer treba Dva dana puta do naseg sastanka. (Ulazi KOPILAN.) KOPILAN. Po drugi put danas, zdravo, gnevni lordovi! Kralj vas, preko mene, odmah zove sebi.

SOLZ.: Kralj se nas odrek'o. A mi neemo Da postavljamo tanki mu, uprljan Ogrta naom istom au, niti Ii za stopom to krvav trag ostavlja. Tako mu reci; uli smo i najgore. KOPILAN. Ma ta mislili, dobar ton je, mislim, najbolji. SOLZBERL Jad na, ne maniri, rasuuje sad. KOPILAN. Al' u vaem jadu malo je mudrosti, Stog mudrije da vam bolji bude ton. SOLZBERL Ovo je taj zatvor. Ko to lei ovde? (Opazi ARTURA.) PEMBRUK. O smrti! ista prinevska lepota ini te ponosnom! Zemlja nema jame da to delo skrije. SOLZBERL Ubistvo, mrzei ono to uini, Pokazuje zloin, traei osvetu. BIGOT. I kad je osudilo na grob tu lepotu, Vidi da je odve kneevska za raku. SOLZBERI. Ser Riarde, ta mislite! Jeste 1' Ikada videli, itali, uli, mogli Zamisliti? Il' i sad jedva verujete, Iako vidite? Bez toga prizora, Bi l' misao mogla zamisliti to? To je vrh vrhunca ubilakog zla, Najkrvavija sramota, najgroznije Divljatvo, i udar najgnusniji to su Gnev iskolaenih oiju i bes Pokazali suzi nenog saaljenja. PEMB.: Sva su ubistvabezgrena spram ovog: A ovo, usamljeno i nenadmaeno, Davae izgled svetlosti, istote Neroenom grehu buduih vremena, I kvroprolie smrtno pokazae Kao alu pred tim groznim prizorom. KOPILAN. To je prokleto i krvavo delo, Surovo nedelo neke teke ruke, Ako je uopte delo neke ruke. SOLZBERL Ako je uopte delo neke ruke! Imali smo o tom vec obavetenja. To je sramno delo Hubertove ruke I kraljevoga naloga i plana, Stog dui poslunost kralju zabranjujem, I kleei pred tom ruinom miloga ivota, dahom izdahloj vrlini Prinosim tamnjan svetoga zaveta,

Da neu okusiti slast ovoga sveta, Ni osetiti radost, niti znati Za mir i odmor dok ovu ruku slavom I dostojanstvom osvete ne ukrasim! PEMBRUK i BIGOT. Tvoje rei nam dua pobono potvruje. (Ulazi HUBERT.) HUB.: Zagrejah se, lordovi, urei da vas naem Artur je iv; kralj je poslao po vas. SOLZ.: Drzak li je! i pred smru ne crveni. Odlazi, mrski nitkove, odlazi! HUBERT. Nisam nitkov. SOLZBERL Zar da zakon liim plena? (Vadi ma.) KOP.: Ma vam je ist, lorde; u korice s njim. SOLZBERL Prvo u korice ubieve koe HUB.: Natrag, lorde Solzberi, natrag, kaem! Neba mi, ma mi je otar k'o i va, Ne bih hteo da se zaboravite, lorde, I pravednoj mi se odbrani izloite, Da ne bih, zbog vae jarosti, smeo s uma Vau vrednost, vau veliinu, plemstvo BIGOT. Odlazi, ubre! Zar sme plemia izazivati? HUBERT. Ni za ivu glavu. Ali smem braniti Svoj nevini ivot i od samog cara. SOLZBERL Ti si ubica, HUBERT. Nemoj da postanem tvoj. Nisam ubica. Kad jezik govori krivo, Ne kae istinu, a ko nju ne kae Lae. PEMBRUK Na komade ga iseci! KOPILAN. Mir! kaem. SOLZBERL U stranu, ili u te raniti, Fokanbride! KOPILAN. Bolje da rani avola, Solzberi. Ako se samo namrti, mrdne nogom, Dopusti naglom gnevu da me rui Ubiu te. Vrati svoj ma za vremena, Jer u prebiti i tebe i raanj taj, Da e pomisliti avo sam iz pakla, BIGOT. ta hoce da ini, slavni Fokanbride? Da pomogne nitkovu i ubici? HUB.: Lord Bigote, nisam ni jedno ni drugo. BIGOT. Ko je ubio princa? HUB.: Ni sat nema otkad ga ostavih zdravoga.

Potovah ga, voleh, i plakau Celog veka zbog gubitka tog ivota. SOLZBERI. Ne veruj lukavoj vodi tih oiju; Nitkovluk s dovoljno suza raspolae. On, vian u tome, puta ih da teku K'o da su reke milosti, nevinosti. Haj'te sa mnom, svi vi kojima se due Gnuaju neistog zadaha klanice, Jer me gui greha ovaj strani smrad. BIGOT. Da, napred za Bari, hajdemo dofenu! PEMB.: Kai kralju da nas tamo moe nai. (LORDOVI odlaze.) KOP.: udan je svet ovo! Jesi V znao za to? Ako si izvrio to delo smrti, Huberte, Proklet si i izgnan izvan beskonanog Dosega milosti. HUBERT. ujte me, gospodine. KOPILAN. He! rei u ti neto. Proklet si k'o crna dua - nema crnje Dublje si proklet od princa Lucifera; Nema tako runog avola u paklu K'o to e ti biti ako to dete ubi. HUBERT. Due mi... KOPILAN. Ako si i pristao na to Najgroznije delo, ostaje ti oaj. Treba V ti ue, i najtanje vlakno to je ikad pauk iz utrobe preo Posluie ti da se ugui; trska e Biti greda da se obesi, iP ako Hoe da se davi, naspi malo vode U kaiku, i to e biti sav okean Dovoljan da takvog nitkova udavi. Duboko si mi sumnjiv. HUB.: Ako sam delom, pristankom il' milju, Kriv za otmicu tog milog daha to je Bio u ovoj divnoj ilovai, Nek' pak'o iscrpe muke svoje sve Na meni. Ja sam ga zdravog ostavio. KOPILAN. Idi, odnesi ga na svojim rukama, - Zapanjen sam, kanda, i gubim svoj put U opasnostima i trnju sveta tog. Kako ti lako die svu Englesku! Iz tog komadia mrtvoga kraljevstva Odleteli su nebu ivot, pravo, Istina sve nae zemlje, i Engleska Gloi se, gua i kida zubima

Zbog gorde drave bezvlasnikog dobra. Sad, rad oglodane kosti velianstva, Svirepi rat se rogui i rei Na neno lice mira. Tue vojske I nezadovoljnici se nai svrstavaju U isti red. Ogromna pometnja eka, K'o gavran na bolesnoj, paloj ivotinji, Otete vlasti skoro truljenje. Srean onaj iji pojas i ogrta Izdre tu buru. Odnesi to dete I brzo se vrati meni. Idem kralju. ekaju nas posla itave pregrtL I samo nebo na zemlju se mrti. (Odlaze.)

PETI IN

SCENA PRVA Dvor kralja Dona. (Ulaze KRALJ DON, PANDULF i PRATIOCI.) K DON. Evo, predajem u tvoje ruke venac Moje slave. (Daje krunu.) PANDULF. A sad, primi opet ti Iz moje ruke, k'o od samog pape, Svoju suverenu veliinu, vlast K DON. Odri re svetu: idi Francuzima; Svoju mo, u ime njegove svetosti, Upotrebi da im mar zaustavis Pre nego to nas plamen zahvati. Nezadovoljne se grofovije bune; Na narod se dig'o protiv poslunosti I zaklinje se na vernost i ljubav Tuinskoj krvi, stranom kraljevstvu. Ti moe spreiti poplavu tog zla. Zato pouri: sadanjost je bolna, I mora joj se hitno dati lek, Jer neizleiv trenutak nastupa... PANDULF. Moj dah je bio digao tu oluju Zbog tvog okrutnoga stava prema papi. Ali, poto si sad preobraenik,

Moj jezik e buru rata utiati. Upamti, danas na Spasovdan, posle Zakletve tvoje da verno slui papi, Idem, da Francuze na mir nagovorim. (Izlazi.) KRALJ DON. Je l' danas Spasovdan? Zar prorok ne ree Da u pre podneva na sam Spasovdan Predati krunu? Tako sam i uinio, Mislio sam da e to biti prinudno; Ali, hvala bogu, bee dragovoljno. (Ulazi KOPILAN.) KOP. Ceo Kent je pao. Nita se ne drijo Sem doverskog zamka. London je primio K'o mio domain dofena sa vojskom. Plemii vam nee ni da uju za vas, Stupie u slubu vaih protivnika, A divlja pometnja juri gore-dole Vae malobrojne, sumnjive prijatelje, K DON. Zar se lordovi ne htedoe vratiti Ni kad su uli da je Artur iv? KOP. Nali su ga mrtvog, baenog na ulicu, K'o korpu, iz koje je neka kleta ruka Dragoceni kamen ivota ukrala. K DON. Onaj nitkov Hubert ree da je iv. KOPILAN. Dodue, bio je, kol'ko je on znao. - Al' to ste klonuli? to ste neveseli? Budite veliki delom k'o to ste bili milju. Ne dajte da svet vidi kako strah i tuno Kolebanje vlada u kraljevskom oku. Brzi k'o vreme, nek' ste vatra vatri; Zapretite onom ko preti, zastraite elo hvalisavog uasa, pa e tad Oi niih, to od viih stav svoj zajme, Postati velike k'o vae, zasjati Neustraivim duhom odlunosti. Napred; zablistajte k'o bog rata kad Namerava da stupi na bojite. Pokaite smelost, astoljublje, veru. Zar da u peini lava zateknu, Zastrae ga, da on zadrhti u njoj? O, ne dajte da se to kae! Idite U susret pobuni, daleko od vrata, Hvatajte se s njom ukotac pre no prie. KRALJ DON. Papin poslanik je bio maloas. Srean sam sporazum zakljuio s njim;

I on mi obea da raspusti vojsku Koju dofen vodi. KOPILAN. Da neslavne sprege! Zar na tlu nae zemlje da aljemo Utive poruke, nudimo ustupke, Ravnanje, pregovor, ponizno primirje Najezdi oruanoj? da golobrado mome Razmaen, svilen, mekuac prkosi Poljima naim i bodri svoj duh U naoj ratnikoj zemlji, rugaju' se Podneblju drsko dignutim zastavama, I ne nae otpor? K oruju, moj kralju! Kardinal moda nee mir sklopiti. A i da ga sklopi, neka se bar kae Da smo na odbranu svoju bili voljni. K DON, Preuzmi ti vostvo u ovom trenutku. KOPILAN. Onda, hrabro, napred! Jer mogu jo, znam, I oholijem borcu otpora da dam.

SCENA DRUGA Dofenov logor kod Sent-Edmundsbarija. (Ulazepod orujem LUJ, SOLZBERI, MELEN, POMBRUK, BIGOT i VOJNICI.) LUJ. Moj lorde Melene, nek' se to prepie, Pa prepis uvajte rad' naeg podseanja, A original vratite lordovima, Da bi, po napisanom asnom sporazumu, I oni i mi, po glasu tog pismena, Dobro znali ono na to se zaklesmo, uvajui vrsto zadatu nam veru. SOLZ.: S nae strane nee biti prekrena, Ali, plemeniti dofene, mada smo Neprinueno dali re da verno Pomaemo vae delo, ipak, prine, Nije mi milo to bolest vremena Trai melem u toj prezrenoj pobuni I lek dubokom, kunom iru jedne Rane u ranama mnogim. O, boli me Sto a morati isukati ma Da stvaram udovice, i to tamo ba Gde e estita odbrana u bedi

Uzvikivati, vapiti: Solzberi! Al' takva je bolest naeg vremena, Da za isceljenje i zdravlje naeg prava Moramo delati rukama nepravde I poma'nitalog graanskog rata, Nije li alosno, tuni prijatelji, Da smo mi, sinovi, deca tog ostrva Roeni da ovaj doekamo as, Kad mariramo sa tuincem protiv Svoje rodne grude, punei redove Neprijatelja - ah, povukao bih se, Da plaem zbog ljage ovoga pothvata! Diui ast plemstva daleke drave I stojei tu pod stranim zastavama. Ba tu! O, narode, to nisi daleko. O, da te Neptunove ruke to grle zemlju Odnesu odavde, gde samo sebe zna, I ostave na nekom bezbonikom alu, Gde bi dve hrianske vojske spojile Dumansku krv u savezniki tok, Umesto to je nesusedski liju. LUJ. Iz tebe govori plemeniti duh. U grudima ti boj velikih strasti Plemenitosti izaziva trus. Kakvu si asnu borbu vodio Izmeu lanog i pravog rodoljublja! Daj da ti tu istu rosu obriem to ti se, srebrnasta, lije niz obraze, Srce mi se i na enske suze topi, Mada je to stalan i obian sliv; Ali taj izliv muanskih kapljica Iznenauje me i zauava me Vie no da videh sav nebeski svod Ispunjen plamteim meteorima. Digni elo svoje, moj slavni Solzberi, I rasteraj tu buru junaki; Ostavi te suze dejim oima to ne videe gnev divovskog sveta Ni igru sudbine, sem pri gozbama Punim askanja i lake veselosti. Razvedri se; jer e u kesu blagostanja Duboko zavui ruku k'o sam Luj, A tako isto plemii i vi svi to s mojim snagama zdruiste miice. I nebo nam, kanda, ape odobrenje. (Ulazi PANDULF.)

Gle, uri nam sveti papin izaslanik, Da nam iz ruku neba da dozvolu I na podvig pravde imenom ukrasi Svojim svetim dahom. PANDULF. Plemeniti prine Francuske, zdravo! Kralj Don se pomirio S Rimom; preobraen je njegov duh koji je Ustao protiv svete crkve, velike Prestonice i stolice Rima. Stog' savij svoje pretee zastave, Ukroti svirepi duh pomamnog rata, Da bi on, kao rukom gajen lav, Leao mirno ukraj nogu mira I opasan bio samo po izgledu. LUJ. Nek' oprosti vaa milost: natrag Odve sam visoka roda da sam stvar Iija, da mi drugi bude vo; ir da sam koristan sluga i orue Ma koje suverene drave na svetu. Tvoj dah je mrtvo ugljevlje rata prvi Raspalio izme' te zemlje i mene I za ovu vatru doneo goriva. Sad je i suvie velika da bi je Isti slabi vetar mog'o ugasiti. Ti si mi lice pravde pokazao, Upoznao s mojim pravom na tu zemlju I usadio mi u srce taj pothvat. A sad dolazi i kae da je Don Sklopio mir s Rimom. ta me se to tie? Ja, po svom braku, posle smrti mladog Artura imam prava na tu zemlju; I sad iz upola osvojene treba Da se vratim, jer je taj Don sklopio Mir s RimonL Jesam li ja rob Rima? Je li Rim dao pare, ljude i oruje Za ovaj podvig? Nisam li ja taj to snosi sav teret? Ko se jo, sem mene I onih koji priznaju moja prava, Znoji u tom poslu i dri taj rat? Nisu li ostrvljani ovi klicali MVive le roi!ff dok sam prolazio pored Njihovih gradova? Zar nemam u ruci Najbolje karte u igri za krunu? Pa zar dobijene karte da ustupim? Due mi, to jiikad uiniti neu. PAND.: Ti jedino spolja gleda na tu stvar.

LUJ. Spolja iF iznutra - vratiti se neu, Dok se moj podvig ne proslavi, kao to si mi ti nadi velikoj obeao Pre nego to skupih hrabru vojsku tu, Sabrah vatrene junake iz sveta, Da prkosimo porazu, otmemo Slavu iz eljusti i pretnje i smrti (uje se truba.) Koja nas to glasna truba doziva? (Ulazi KOPILAN s pratnjom.) KOP.: Kao to je to obiaj u svetu, ujte me. Kralj me posla, sveti knee od Milana Da doznam ta ste za njega uradili; Pa, po odgovoru, znau ta da kaem U granicama svoga ovlaenja. PAND.: Dofen je samovoljan, uporan, i nee Da uje za moje molbe; otvoreno Kae da nee prekinuti rat. KOPILAN. Tako mi sve krvi to sam prolio, Mome kae pravo. Sad ujte engleskog Kralja, ije velianstvo govori kroz mene. On je spreman - ima i razloga za to. Ovom majmunskome, bezonom upadu, Toj naoruanoj maskaradi, ludoj Terevenci, toj deakoj vojsci Kralj se smeje, i dobro je spremljen Da ovaj rat kepeca, tu pigmejsku vojsku Istera iz kruga svih svojih oblasti. Ruka je ta znala da vas ak pred vaim Vratima izlupa, tera da skaete Kroz prozor, ronite k'o vedro u bunare, Da se krijete u slamu vaih tala, Leite k'o zaloge u svojim sanducima, I sa svinjama se grlite, da spas traite U podrumima, hapsu, da drete ak i na krik vaeg narodnog gavrana, Mislei da je naoruan Englez. Pa zar e pobednika ruka, to je znala Tui vas u kui, biti slaba ovde? Ne; znajte, hrabri je monarh pod orujem, K'o orao, lebde nad tiima, gotov Ustremiti se na sve to mu gnezdo dira. A vi, nezahvalni, nakazni buntovnici, Krvavi Neroni to utrobu majke Engleske porite, crven'te od stida; Jer vae ene, keri bledolike,

K'o amazonke idu za doboima brzo, S rukavicom za ma mesto naprstka, S kopljirna mesto igle, i sa srcima Punim vatrene, krvave ratobornostL LUJ. Prestani s draenjem, i idi u miru, Znamo da nas moe nagrditi; zbogomVreme nam je skupo, da ga traimo Sa takvim brbljivcem. PANDULF. Pusti da govorim. KOPILAN. Ne, ja u govoriti. LUJ. Ni jedan ni drugi! Udrite u doboe; neka jezik rata Govori o naem pravu to smo tu. KOPILAN. Zajaukae ti doboi udareni, A i ti kad bude tuen. im probudi Odjek lupom doboa, tu e blizu Odjeknuti dobo glasno k'o i tvoj. Lupne li u drugi, i na drugi e Glasno k'o tvoj uvom neba zatutnjiti Rugajui se tmuloj grmljavini; jer je Ve stigao amo ratoborni Don; Na elu mu je golorebra smrt to e proderati hiljade Francuza. LUJ. U doboe! Gde je ta kob to se sprema? KOP.: Na e je, dofene, u to sumnje nema. (Odlaze.)

SCENA TREA Bojite. (Uzbuna. Ulaze KRALJ DON i HUBERT.) K DON. Kako se razvija dan po nas, Huberte? HUB.: Bojim se ravo. Kako ste, velianstvo? K DON. Groznica ova, to me mui davno, Teko mi pada. Ah, srce poputa. (Ulazi GLASNIK.) GLASNIK Gospodaru, va hrabri sinovac, Fokanbrid, eli da velianstvo vam napusti bojite I po meni javi kojim putem ide. KRALJ DON. Reci mu, odlazim za Svajnshed, u tamonju Opatiju,

GLASN.: Raspoloite se; jer znatno pojaanje Koje dofen eka pretrpe brodolom Na gudvinskoj obali. Ova vest Upravo je sada doneta Riardu. Francuzi se bore bez volje i povlae. K DON. Vaj! ovaj tiranin groznica me er I ne puta da se radujem dobroj vest. Hajd'mo za Svajnshed; dajte mi nosiljku; Slabost me hvata i glava mi se vrti. (Odlaze.)

SCENA ETVRTA Drugi deo bojita. (Ulaze SOLZBERI, PEMBRUK i BIGOT.) SOLZBERL Ne znadoh da kralj ima toliko prijatelja, PEMBR.: Jo jedan juri; hrabrimo Francuze! Gube li oni, gubiemo i mi. SOLZB.: Onaj avolski kopilan, Fokanbrid, Uprkos svemu, sam dri bojite. PEMB.: Kau, kralj Don, ozbiljno bolestan, Napustio je bojno polje ve. (Ulazi MELEN, ranjen.) MELEN. Vodite me engleskim pobunjenicima. SOLZ.: Dok sreni besmo druke su nas zvali. PEMBRUK To je grof Melen. SOLZBERI. On je smrtno ranjen. MELEN. Plemeniti Englezi, beite; Kupljeni ste i prodati. Man'te Surovu i teku bunu; prigrlite Odbaenu veru. Naite kralja Dona I kleknite pred njim; jer ako Francuzi Budu gospodari ovog bunog dana, Luj e vam platit' odsecanjem glava. Tako se zakleo, i ja s njim, i drugi, Na oltaru u Sent-Edmundsbariju. Istom oltaru na kom se zaklesmo Vama na vernost i veitu ljubav. SOLZBERL Je li to mogue? Moe li to biti? MELEN. Nije li mi gnusna smrt pred oima? Zar malo ivota to mi je ostalo Ne krvari se, ne gubi, k'o to se

Votana flgura topi kraj plamena? ta bi me navelo jo da obmanjujem, Kad je ve svaka obmana izlina? to bih govorio la kad gledam smrt, A duu mogu da spasem istinom? Opet kaem: ako danas Luj pobedi, Bie krivokletnik ako vae oi Vide na istoku cik sutranjeg dana. Jo ove noi crna, kuna daha to se dimi oko goreeg kotura Slabog Sunca ovim danom umorenog, Izdahnuete ove noi zle Plaaju' globu izdajstva korienog; Jer izdajniki biete pogubljeni, Kad, vaom pomou, Luj danas pobedi. Kod vaeg je kralja neki Hubert; vi ga Pozdrav'te; jer ljubav spram njega i seanje Da mi je ded bio Englez probudie Moju savest da vam prizna ovo sve. U nagradu za to, molim vas, vodite me Daleko od huka i buke bojita, Negde gde mogu u miru srediti Misli, gde e mi se dua rastati S telom u molitvi i u pobonostL SOLZBERI. Verujemo ti. Prokleta mi dua, Ako mi se ne svia taj izgled Najlepe prilike da nae korake Okrenemo od bekstva sramnoga I da, k'o poplava koja se povlai, Napustimo ovaj neredovni tok, Vratimo u granice koje smo preplavili, Da mirno teemo u poslunosti Naem okeanu, velikom kralju Donu. Moja e te ruka odvesti odavde, Jer ti je u oku svirepi bol smrti. Hajd'mo prijatelji, sad u bekstvo ovo; Starom pravu sreno preduzee novo! (Izlaze, odvodei MELENA.)

SCENAPETA Francuski logor. (Ulazi LUJ sa svojom pratnjom.) LUJ. Kanda se Suncu nije zalazilo;

Stalo je, i zapadno nebo porumene Kad su Englezi merili svoje tle U malaksalome uzmaku. Lep kraj Bee kad izlinom paljbom topova, Po krvavom boju rekosmo: laku no. I leprave zastave savismo Poslednji s bojita, skoro mu gospodari! (Ulazi GLASNIKJ GLASNIK Gde je moj princ, dofen? LUJ. Ovde; ta je novo? GLASN.: Grof Melen je mrtav, Engleski lordovi, Po nagovoru njegovom, opet su OtpalL Pojaanja to ekaste, Potonula su pored obale Gudvina. LUJ. Prokleta zla vest! Prokleto ti srce! Nisam mislio da u noas biti Tuan k'o sad to sam. Ko mi ono ree Da je Don pobeg'o sat-dva pre no to je Mrana no nam snage umorne razdvojila? GLASNIK Ma ko bio, kralju, to je istina, LUJ. Dobro. Starajte se za budne strae noas. Ujutru u ustati pre zore. Da okuam sreu sutranjice. (Odloze.)

SCENA ESTA Otvoreno mesto u blizini Svajnshedske opatije. (Susreu se KOPILAN i HUBERT.) HUBERT. Ko je? govori, hej! brzo, iT pucam. KOPILAN. Prijatelj. A ti? HUBERT. Sa engleske strane. KOPILAN. Kuda e? HUBERT. ta te se tie? Nemam li Prava da pitam tebe k'o ti mene. KOPILAN. Mislim da si Hubert HUBERT. Pogodio si tano. Onda mislim da si i ti moj prijatelj, poto mi poznaje tako dobro glas. Ko si ti? KOPILAN. Ko hoel Ako ti je volja, Moe me, kao prijatelja, smatrati Da sam po jednoj lozi Plantadent.

HUBERT. O, slabo pamenje, ti i slepa no Obmkaste me. Ratnie hrabri, prosti, to se s tvog jezika oteo i zvuk, A moje ga uvo nije poznalo. KOP.: Dobro. Bez laskanja samo. ta je novo? HUBERT. Eto, po ovoj mranoj noi idem, Da bih vas naao. KOPILAN. Brzo: ta je novo? HUB.: Ah, dragi gospodine, vest je k'o ta no Crna, oajna, strana i uasna, KOPILAN. Pokai najgoru ranu vesti te: Nisam ena, neu padati u nesvest. HUBERT. Kralja je neki kaluer otrovao. Ostavih ga skoro nemog; iskradoh se, Da vam zlo javim, da biste bili bolje Spremni za ovu nenadnu nesreu No onda kad biste docnije saznali. KOPILAN. Kako uze otrov? Ko je ku'o jelo? HUB.: Kaluer, rekoh vam, neki reen nitkov, ija je utroba odmah pukla. Kralj jo Pomalo govori; moda e prezdravitL KOPILAN. A ko neguje njegovo velianstvo? HUB,: Zar ne znate? Svi su se lordovi vratili; Doveli su sa sobom princa Henrija; Na njegovu molbu, kralj im je oprostio. Svi su sad oni s njegovim velianstvom. KOP.: Zadri svoj gnev, o mono nebo ti, I ne kuaj nas van granica moi! Znaj, Huberte, noas pola mi je vojske U tim ravnicama zahvatila plima, Te je progutae linkolnske movare. Jedva sam na dobrom konju pobegao. Hajde, odvedi me kralju- Bojim se Da e umreti pre no to mu doem. (Odlaze.)

SCENA SEDMA Vonjak Svajnshedske opatije. (Ulaze PRINC HENRI, SOLZBERI i BIGOT.) P. HENRL Suvieje dockan. Zivot mu je krvi Otrovan sasvim, a njegov zdrav mozak, Za koji se misli da je troni stan

Due, ve svojim udnim primedbama Predskaz\ye i kraj njegove smrtnosti. (Ulazi PEMBRUKJ PEMB.: Njegovo velianstvo jo govori: misli, Ako bismo ga izneli na vazduh, Da bi to smanjilo zaareno dejstvo Stranoga otrova koji ga napada. P. HENRI. Neka ga donesu ovamo u vonjak. Bunca li jo? (BIGOT odlazi.) PEMBRUK Ne; sad je strpljiviji No kad ga ostaviste. ak je i pevao. P. HENRI. O, slepa tatino bolesti! Krajnosti Ne oseaju jedna drugu u svom toku. Smrt, poto razori spoljne delove, Nevidljiva ih naputa, i opseda Um, koji bode i ranjava mnogim Legionima udnih matarija, Me' kojima, pri tom poslednjem napadu Na tu tvravu, nastaje pometnja. udno je da smrt peva. Mladi sam labud tog bledog, slabog labuda to vlastitoj smrti tubalicu peva I svirkom orguljske svirale slabosti alje duu, telo u veiti pokoj. SOLZBERL Utei se, prine, jer si zato roen Da uoblii haotinu zbrku Koju on ostavlja surovu, bezoblinu. (Ulazi BIGOT s PRATIOCIMA, koji donose KRALJA DONA u stolici.) K DON. Ah, tu mi je dui osloboen put; Ne htede izai kroz prozor ni na vrata, U grudima mi je tako arko leto, Da mi se sva creva stvaraju u prah. Slika sam ja sad naslikana perom Na pergamentu, koja na toj vatri Sagoreva, PRINC HENRI. Kako je vaem velianstvu? KRALJ DON. Otrovan sam - zlo je mrtav sam, naputen, A niko od vas da kae zimi da mi Stavi svoj ledeni prst u eludac, Ni da pusti reke kraljevstva da poteku Kroz vrele mi grudi, il* zamoli sever Da mi otri vetri poljube suve usne, Olakaju hladnoom- Ja ne traim mnogo.

Samo tu hladnu utehu; a vi ste Tvrdi, nezahvalni, ne date mi to. P. HENRL O, kad bi mi suze imale mo Da vam olakaju. KRALJ DON. Vrua je njina so. A u meni je pakao; ovaj otrov, K'o avo zatvoren, mui mi svu krv Neopozivo namenjenu smrti. (Ulazi KOPILAN.) KOPILAN. Sav sam gola voda od velike urbe Da to pre vidim vae velianstvo. K DON. Sinove, do'o si da mi sklopi oi. Uzad, jedra srca su iskidana; Od svega to treba ivotu da plovi Ostao mi samo konac, mala vlas. Tanak koni dri moje srce jo, I izdrae dok ne kae mi vesti. A onda sve ovo to vidi bie samo Grudva zemlje i lik unitenog kralja. KOPILAN. Dofen se ovamo sprema. Samo bog zna kako da ga doekamo; Jer mi je noas najbolji deo vojske, Kad sam se u zgodnom asu povukao, Neoekivana plima iznenadno Na movarama progutala. (KRALJ umire.) SOLZB.: Vest o smrti mrtvom uhu si rekao. Gospodaru! Gospodaru! Dosad kralj, a sad ovo! P. HENRL I moj e ivot tako tei i prestati. Gde je u svetu sigurnost, nada, mo, Kad maloas kralj je sada ilovaa? KOPILAN. Zar da tako ode? Ali ja ostajem, Da za tebe samo osvetu izvrim. A potom e moja dua te na nebu Sluiti k'o to je sluila na zemlji. (PLEMIIMA) A sad, sad, vi zvezde to se kreete Pravim putevima, gde su vae vojske? Dokaite da ste se vratili vernosti, I poite sa mnom, Da isteramo unitenje, sram Kroz vrata nae malaksale zemlje. Potraimo ga, jer e on traiti nas. Razjareni dofen prati nas u stopu. SOLZBERI. Izgleda da ti zna manje no mi.

Kardinal Pandulf se unutra odmara. Pre pola asa je doao od dofena S ponudama mira koje moemo Primiti bez tete po ugled i ast. On predlae da rat odmah prestane. KOPILAN. To e uiniti utoliko pre Kad vidi da smo za otpor spremljeni. SOLZBERL Unekoliko je to ve uraeno; Jer je mnoga kola poslao za morsku Obalu, a svoju stvar i svoj spor Poverio je kardinalu. S njim e Ti, ja i nai ostali lordovi, Ako se s tim sloi, otputovati Po podne, da sreno okonamo stvar. KOP.: Nek' tako bude. Vi, plemeniti prine, Sa lordovima, koje ne treba voditi, Postarajte se za pogreb vaeg oca. P. HENRI. Sahraniemo mu telo u Vusteru, Jer je tako hteo. KOPILAN. Prenesite ga tamo. elim, mili prine, da sreno nosite Naslednu, slavnu krunu nae zemlje. Kleei, ja vam se skrueno zaklinjem Na podaniku vernost zauvek. SOLZBERI. I mi vam nau ljubav nudimo, Koja e bez mrlja biti veito. P. HENRI. Ganuta mi dua rado bi vam rekla Zahvalnost, al' ne zna kako, sem suzama. KOPILAN. Ne podajmo se veoj alosti No to je prilika, jer smo je oalili. Engleska nikad nije leala, I nee, pod nogom oholog osvajaa, Sem ako pomogne da bude ranjena. Sad, kad joj se njeni lordovi vratie, Tri strane sveta mogu oruane Doi - mi emo ih poraziti sve; I nita nas vie ojadilo ne bi Kad Engleska samo bude verna sebi. (Odlaze.)

KRAJ