DIPLOMATSKO I KONZULARNO OSOBLJE SAD U TEHERANU

MEUNARODNI SUD PRAVDE

Presuda od 24. maja 1980. godine
U svojoj presudi u sluaju Diplomatskog i konzularnog osoblja SAD u Teheranu, Sud je odluio
da je (1) Iran prekrio i da i dalje kri obaveze koje ima prema SAD; (2) da ova krenja ukljuuju
odgovornost Irana; (3) da drava Iran mora odmah osloboditi dravljane SAD koje dri kao taoce
i ustupiti diplomatske prostorije dravi zatitnici; (4) da nijedan lan diplomatskog ili
konzularnog osoblja SAD ne moe biti podvrgnut nikakvom sudskom postupku, niti u
postupcima mogu uestvovati kao svedoci; (5) da je Iran obavezan da nadoknadi tetu za
povrede uinjene SAD, i (6) da e oblik i iznos naknade utvrditi Sud, ukoliko strane u sporu ne
uspeju oko naknade da postignu sporazum.
* *
SAD je 29. novembra 1979. godine tubom pokrenula postupak protiv Islamske Republike Irana
u pogledu spora u vezi zadravanja i dranja kao talaca lanova amerikog diplomatskog i
konzularnog osoblja.
Tubeni zahtev SAD glasi:
Vlada SAD.zahteva od Suda da donese presudu:
a) da vlada Islamske Republike Irana, dozvoljavajui, toleriui, ohrabrujui, priznajui i
proputajui da sprei i kazni ponaanje navedeno u Izjavi o injenicama, prekrila svoje
meunarodnopravne obaveze prema SAD, kako su predviene:
- l. 22, 24, 25, 26, 27, 29, 31, 37, 44 i 47 Beke konvencije o diplomatskim
odnosima;
- l. 5, 27, 28, 31, 33, 34, 35, 36, 40 i 72 Beke konvencije o konzularnim
odnosima
- l. II, st. 4, XIII, XVIII i XIX Ugovora o prijateljstvu, privrednim odnosima i
konzularnim pravima, zakljuenim 1955. godine izmeu Irana i SAD
- l. 2, 4 i 7. Konvencije o spreavanju i kanjavanju krivinih dela uperenih protiv
meunarodno zatienih lica, ukljuujui i diplomatsko osoblje.
b) zbog krenja navedenih meunarodnih obaveza
- vlada Irana e odmah obezbediti vraanje u posed SAD prostorije amerike
ambasade i konzulata, tako da se stave pod iskljuivu kontrolu SAD, i njihovu
efikasnu zatitu;
- vlada Irana e odmah obezbediti oslobaanje svih amerikih talaca;
- vlada Irana e obezbediti sve privilegije i imunitete diplomatskog i konzularnom
osoblju, i ponudie im potpunu zatitu koja im pripada na osnovu meunarodnog
prava;
- vlada Irana e obezbediti imunitet od sudstva, pod ovim imunitetom
podrazumevajui i imunitet od obaveze svedoenja i davanja bilo kakvih
informacija, bez obzira na naziv postupka
- vlada Irana e nadlenim vlastima SAD izruiti odgovorna lica radi krivinog
gonjenja i kanjavanja;
c) Vlada SAD ima pravo na naknadu tete koja je uinjena njoj direktno, kao i pravo na
naknadu tete koju su pretrpeli njeni dravljani, iju naknadu zahteva na osnovu svog
prava vrenja diplomatske zatite. Naknadu e u docnijem postupku utvrditi Sud.
injenice (para. 11-32)
Predmet razmatranja su dogaaji od 4. novembra 1979. godine, kojima su prethodili incidenti.
Tako je 14. februara 1979. godine, za vreme nereda u Iranu koji su nastupili nakon pada vlade dr
Bahtiara, poslednjeg premijera kojeg je imenovao ah, oruana grupa je napala i zaposela
ameriku ambasadu u Teheranu i zadrala je u zatoenitvu 70 lica koja su se tamo nalazila,
ukljuujui i ambasadora. Poginula su dva lana ambasade i priinjena je teta. Tom prilikom je
dravna policija brzo reagovala i zvanina vlada je izrazila aljenje povodom incidenta. U isto
vreme su se desili napadi i na amerike konzulate u Tabrizu i irazu. Oktobra 1979. godine vlada
SAD je razmotrila zahtev biveg iranskog aha, koji se u to vreme nalazio u Meksiku, da mu
dozvoli boravak u SAD radi leenja. Iran je izrazio protest, ali je ahu bio doputen ulazak 22.
oktobra 1979. godine. Ve 1. novembra su odrane velike demonstracije u Teheranu zbog
ovakve amerike odluke. Demonstranti su bili i ispred amerike ambasade, ali je dravna policija
obezbeivala zgradu i bila u stalnom kontaktu sa lanovima diplomatskog osoblja kako bi zatita
bila efikasna. Zvanine vlasti su odgovarale demonstrante od ulaska u ambasadu.
Meutim, 4. novembra 1979. godine, oko 10.30 je oruana grupa od nekoliko stotina lica zauzela
objekte amerike ambasade u Teheranu. Iranske snage bezbednosti su nestale sa lica mesta. U
svakom sluaju nisu uinile nikakav vidljiv napor da odvrate ili spree demonstrante od nasilnog
ulaska u prostorije misije. Grupa militantnih studenata, sledbenika imamove politike, lanove
diplomatskog osoblja su uzeli za taoce. Amerika ambasada je slala pozive za pomo, ali vlasti
Irana nisu uinile nita da im obezbedi sigurnost, niti su pokuali da odvrate, spree ili isteraju
naoruane studente. Napadnute su bile i ambasade SSSR i Iraka, ali je iranska policija reagovala
i opsada ovih ambasada je okonana prema instrukcijama Ajatolaha Homeinija.
Meu taocima su se nalazila i lica koja na osnovu Beke konvenciji o diplomatskim odnosima
imaju status lanova diplomatskog osoblja i koje je kao takve priznala vlada Irana. Dokazano
je neadekvatno postupanje prema taocima; ukraden je vei deo arhiva i dokumenata iz amerike
ambasade, i to onaj koji lanovi misije nisu uspeli da unite. Uskraena je zatita otpravniku
poslova SAD koju je on zatraio od Ministarstva inostranih poslova, poto se u njemu zatekao u
vreme incidenta. Garantovana mu je bila bezbednost dok se nalazi u ministarstvu, a po izlasku
neka padne u ruke pravde...a o njegovoj sudbini e odluiti Imam nacije; ili Revolucionarni
savet. Kasnije je Ajatolah Homeini pozdravio studente i zabranio bilo kakve pregovore sa
vladom SAD o vraanju taoca, nazivajui vladu SAD neprijateljem, a ambasadu centrom
pijunae. Imam je tom prilikom rekao Ako SAD izrue aha Iranu....i prestanu sa
pijunaom, put za razgovor e biti otvoren. U nekoliko docnijih pokuaja Iran je odbio
pregovore.
Sud izraava aljenje to se Iran nije pojavio kao strana u postupku da iznese svoje argumente.
Izostanak Irana iz postupka aktivira primenu l. 53. Statuta, na osnovu kojeg se trai da, pre nego
to odlui u korist tuioca, utvrdi injeninu osnovanost tube.
U tom pogledu Sud zakljuuje da mu je bila dostupna velika koliina podataka iz razliitih
izvora, ukljuujui i slubene izjave iranskih i amerikih vlasti. (..) Sud nalazi da su injenice na
kojima se zasniva tuba SAD osnovane.
Doputenost (para. 33-44)
Prema ustaljenoj praksi, Sud je, na osnovu l. 53. Statuta, duan da samoinicijativno sprovede
ispita sva prethodna pitanja u vezi sa doputenosti tube i nadlenosti.
U pogledu doputenosti Sud zakljuuje, nakon razmatranja dva pisma koja je Iran dostavio Sudu,
da ne postoji nijedan osnov zbog kojeg Sud ne bi trebalo ili ne bi mogao razmatrati spor. Niti
Sud nalazi da imenovanje Komisije za utvrivanje injenica u Iranu, koju je osnovao Generalni
sekretar UN, a u skladu sa sporazumom obe strane, predstavlja bilo kakvu smetnju postupku, niti
onemoguava Iran da iznese svoje zahteve, ime bi se olakalo reenje spora izmeu dve drave..
Nadlenost (para. 45-55)
SAD se pozivaju na etiri meunarodna ugovora kao osnov nadlenosti Suda u ovom sporu. To
su Fakultativni protokol koji se o obaveznom reavanju sporova, kao protocol uz Beke
konvencije, o diplomatskim odnosima iz 1961. godine i konzularnim odnosima iz 1963., Ugovor
o prijateljstvu, privrednim odnosima i konzularnim pravima zakljuen izmeu SAD i Irana iz
1955, koji, prema miljenju Suda, obezbeuju nadlenost u ovom sporu.
Sud smatra da, stoga, nije potrebno razmatrati da li l. 13. Konvencije o spreavanju i
kanjavanju krivinih dela protiv meunarodno zatienih lica ukljuujui i diplomatske agente
iz 1973. godine, kao etvrtog meunarodnog ugovora na koji se poziva SAD, takoe predstavlja
osnov nadlenosti.
MERITUM: Pripisivanje dravi Iran akata krenja meunarodnog prava (para. 56-94)
Sud, na osnovu l. 53. Statuta, mora dokazati da su tubeni zahtevi pravno osnovani. Da bi to
proverio, Sud mora utvrditi da li i u kojoj meri, na osnovu vaeih pravila, akti na koje ukazuju
SAD mogu biti pripisane Iranu kao dravi (za razliku od akata onih koji su okupirali Ambasadu)
i da li su ovi akti u saglasnosti ili protivni obavezama Irana iz meunarodnih ugovora i drugih
relevantnih pravila meunarodnog prava.
(a) Dogaaji od 4. novembra 1979. godine (para. 56-68)
Prvu grupu dogaaja, na kojima se zasnivaju tubeni zahtevi, ine oruani napad na ambasadu
SAD koje su 4. novembra 1979. godine izveli militantni studenti (Muslimanski studenti
sledbenici Imamove politike), nasilan ulazak u prostorije misije, uzimanje talaca, prisvajanje
imovine i arhiva, i ponaanje organa Irana u vezi sa ovim dogaajima.
Sud ukazuje na to da se ovi akti militantnih studenata mogu neposredno pripisati Iranu, samo ako
se dokae da su oni postupali u ime drave. Podaci kojima Sud raspolae ne dokazuju sa
sigurnou da je ovo bio sluaj. Ipak, drava Iran kao drava prijema u kojoj se nalazi
akreditovana misija, bila je obavezna da preduzme odgovarajue korake radi zatite ambasade
SAD nije uinila nita da bi napad spreila, prekinula ili nagnala studente da se povuku iz
prostorija i oslobode taoce. Ovakvih propusta nije bilo u slinim situacijama, kada su iranske
vlasti adekvatno reagovale. Sud, zato, nalazi da je re o jasnom i ozbiljnom krenju obaveza
Irana prema SAD na osnovu l. 22, st. 2, 24, 25, 26, 27. i 29. Beke konvencije o diplomatskim
odnosima iz 1961. i l. 5. I 36. Beke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963, i l. 11, st. 4
Ugovora iz 1955. Krenja koja su usledila bile su posledica propusta zatite konzulata u Tabrizu i
irazu.
Sud zato zakljuuje da su na dan 4. novembra 1979. godine iranske vlasti bile u potpunosti
svesne svojih obaveza iz vaeih konvencija, kao i nunih mera koje su hitno morale preduzeti,
svim sredstvima na raspolaganju, da bi ispunile svoje obaveze. Iranske vlasti su to propustile da
uine.
(b) Dogaaji nakon 4. novembra (para. 69-79)
Druga grupa dogaaja na kojima se zasniva tuba SAD su akti koji su usledili nakon to su
militantni studenti okupirali ambasadu. Iako je obaveza iranskih vlasti bila da preduzmu sve
mogue mere na raspolaganju da bi okonali kontinuirano krenje nepovredivosti prostorija
misije i diplomatskog osoblja, kao i to je obaveza bila da se ponudi odgovarajua naknada, oni
nisu uinili nita slino. tavie, odmah nakon ovih dogaaja usledila su brojna odobravanja od
strane iranskih vlasti. Ajatolah Homeini je pozdravio zauzimanje ambasade i uzimanje talaca.
Ambasadu je opisao kao centar pijunae, objavio da e taoci (uz neke izuzetke) ostati
pritvoreni sve dok SAD ne vrate biveg aha i svu njegovu imovine. Istom prilikom zabranio je
sve pregovre sa SAD o ovom pitanju. Kada su ovim aktom iranske vlasti odobrile sporne akte i
odluile da zadre ovakvo stanje kao sredstvo pritiska protiv SAD, ovi akti su postali akti iranske
drave: militantni studenti stu tako postali organi drave, koja je ovim postala meunarodno
odgovorna za njihove akte. Tokom narednih est meseci nije dolo do znaajnijih promena:
Naredbu ovog Suda od 15. decembra 1979. godine iranske vlasti su javno odbacile, a Ajatolah je
objavio da e taoci ostati u pritvoru sve dok iranski parlament ne donese odluku o njihovoj
sudbini.
Odluka iranskih vlasti da odri ovakvo stanje, tj. Okupaciju ambasade i zadravanje osoblja kao
talaca, dovela je do viestrukog ponavljanja krenja ugovornih obaveza Irana, pored onih krenja
koja su se ve desila zauzimanjem ambasade (Konvencija iz 1961, l.22, 24, 25, 26, 27 i 29;
Konvencije iz 1963: inter alia, l. 33; 1955 Ugovor, l. II, st. 4)).
Otpravnik poslova i dva lana diplomatske misije SAD, koji se nalaze u Ministarstvu inostranih
poslova Irana od 4. novembra 1979. U vezi sa tim, Sud zakljuuje da im je Iran uskratio zatitu i
naine kako bi bezbedno napustili Ministarstvo. Prema tome, Sud smatra da je u pogledu ovih
lica dolo do povreda l. 26. i 29. Beke konvencije iz 1961.
Imajui, takoe, u vidu i niz sluajeva u kojima su iranske vlasti pretile pojedinim taocima da e
biti izloeni sudskom postupku, odnosno da e biti prinueni da svedoe, Sud zakljuuje da bi
sprovoenje ovih pretnji dovelo do krenja l. 31. iste Konvencije.
(c) Eventualno postojanje posebnih okolnosti (para. 80-89)
Sudu sada predstoji ispitivanje postojanja posebnih okolnosti, prema navodima iz dva pisma koja
je uputila vlada Irana, usled kojih bi navedeni akti mogli biti opravdani. U pismima Iran optuuje
SAD za niz krivinih radnji. Sud smatra da, ak i da su navodi istiniti, oni ne bi mogli biti
okolnost koja iskljuuje protivpravnost niti odbrana protiv SAD, poto diplomatsko pravo kao
jedine mogunosti u takvim sluajevima predvia prekid diplomatskih odnosa odnosno
proglaenje onih lanova diplomatske ili konzularne misije za koje se sumnja da su izvrila
krivina dela, za persona non grata. Sud zato zakljuuje da je vlada Irana koristila silu protiv
ambasade SAD i njenog osoblja umesto uobiajenih mera koje su joj bile na raspolaganju.
(d) Meunarodna odgovornost (para. 90-92)
Sud zakljuuje da Iran, zbog sukcesivnog i kontinuiranog krenja obaveza iz Bekih konvencija
iz 1961. i 1963. godine, Ugovora iz 1955. godine, kao i pravila meunarodnog obiajnog prava,
snosi meunarodnu odgovornost za ove akte prema SAD. Iz toga proizilazi obaveza za vladu
Irana da SAD nadoknadi nastalu tetu. Kako se krenje meunarodnog prava nastavlja, oblik i
iznos naknade tete se jo ne moe ustanoviti.
(e) Operacije SAD u Iranu 24. i 25. aprila 1980. godine (para. 93 i 94)
Sud mora izraziti zabrinutost zbog akata koje su preduzele specijalne vojne jedinice SAD 24. i
25. aprila 1980, s obzirom da se na ovaj nain ozbiljno ugroava postupak pred Sudom. U
svakom sluaju, ovi akti ne mogu uticati na doputenost iranskih akata od 4.novembra 1979.
Nalazi Suda, prema tome, nisu ugroeni postojanjem ovih operacija.
*
* *
Na osnovu ovog obrazloenja, Sud donosi sledeu odluku.
DISPOZITIV PRESUDE
SUD
1. Utvruje da je Islamska Republika Iran, zbog postupanja koje je navedeno u presudi, na vie
naina prekila i nastavila da kri, obaveze koje ima prema vladi SAD na osnovu meunarodnih
ugovora koji vae izmeu ove dve drave, kao i na osnovu dugotrajnih obiajnih pravila
meunarodnog prava;
2. Utvruje da krenje ovih obaveza jeste meunarodna odgovornost Islamske Republike Irana
prema SAD;
3. Nareuje vladi Irana da odmah preduzme sve mere kako bi ispravila nelegalnu situaciju
nastalu dogaajima od 4. novembra 1979, kao i posledice ovih dogaaja, te da u tom cilju
preduzme sledee:
(a) odmah oslobodi otpravnika poslova i ostalo diplomatsko i konzularno osoblje SAD, i poveri
ih sili zatitnici (l. 45. Beke konvencije o diplomatskim odnosima);
(b) obezbedi njihov siguran povratak i naputanje iranske teritorije;
(c) bez odlaganja poveriti sili zatitnici prostorije, imovinu, arhive i dokumentaciju koje
pripadaju ambasadi SAD u Teheranu i konzulatima u Iranu;
4. Odluuje da nijedan lan diplomataskog ili konzularnog osoblja SAD ne moe biti podvrgnut
nikakvom sudskom postupku, niti obavezi svedoenja;
5. Utvruje obavezu Irana da SAD naknadi tetu nastalu neposredno ili posredno u dogaajima
od 4. novembra 1979. godine;
6. Utvruje da e oblik i iznos naknade utvrditi Sud, ako stranke ne uspeju da se o tome
dogovore.