SVET KAO PREDSTAVA

U sledeem izlaganju filozofije openhauerove mi emo se drati uglavnom

glavnog dela njegovog, i to prve sveske ovog poslednjeg, poto su, kao to smo
spomenuli, sva ostala dela samo dopune i objanjenja glavnog dela.
"Svet je moja predstava", ovaj stav ini polaznu taku filozofije openhauerove.
openhauer veli, da ta teza mora biti i da bi trebalo da bude polazna taka svake istinite
filozofije, tavie svake filozofije koja hoe da je potena. !azumeti smisao ovoga stava
znai u pravom smislu od nefilozofa postati filozof, zato emo se i mi zadrati malo
podue na njemu. "aivan ovek misli da svet, onakav kakvog ga on opaa, postoji i po
sebi, on misli da jo svetlost sjaji i kad se oko njegovo zatvori, da se jo zvuk razlee i
kad nema uha koje bi ga slualo, da je sto i onda tvrd kad ga nikakva ruka ne pipa itd.
#e$utim, sve je to zabluda, objekti naeg opaanja samo su objekti naeg apaanja i ne
postoje van nas. %eko je obinom naivnom oveku dokazati ovu fundamentalnu
filozofsku istinu, jer je zato, bar u prvi mah, potrebna izvesna dubina misli. &a
pokuamo postepeno dovesti ga do shvatanja njenog. 'rvo i prvo i svakom naivnom
oveku (a me$u takve pada, osim iroke neobrazovane mase, i velika veina nauno
obrazovanih) jasno je da za svet on zna samo iz svoga opaanja, da ne bi nikad za
svetlost znao da je nije video, za zvuk da ga nije sluao, za miris da ga nije mirisao itd.
&akle, prvobitno svet je dat (poznat) samo kao sadraj opaanja, samo kao sadraj
svesti, kao opaeni objekat. %o e svaki morati priznati, ovde sad nastaje pitanje, moe
li se zvuk prostirati (zvuati) i da ga niko ne uje, moe li svetlost svetliti i da je niko ne
vidi, voda topla biti i kad nema zamoene ruke u njoj itd.* %reba samo dublje promisliti,
pa e se namah uvideti da svetlost moe samo nekome svetliti, zvuk samo od nekoga
uven biti itd., da su svi ti sadraji svesti (jer oni su nam, kao to rekosmo, prvobitno
samo kao takvi poznati) samo sadraji svesti i nita vie i da van svesti kao takvi
postojati ne mogu. %o je eto tvr$enje idealistike filozofije nasuprot naivnom
realistikom stanovitu, na kome se nalaze svi obini ljudi. %o gledite ini i polaznu
taku openhauerove filozofije.
+vo opte gledite doputa nekoliko spe,ijalnih formi, ili se, naime, sadraji svesti
smatraju kao iste predstave, tj. kao neto to nije onako kao to se predstavlja, da je,
-
dakle, kao ist privid, predstava prostora nije i sama rasprostrta, predstava ,rvenoga nije
i sama ,rvena, ili se shvataju kao realni objekti svesti. 'rvo je gledite subjektivno
idealistiko, a drugo objektivno idealistiko. +sim toga, pored sadraja svesti moe se
uzeti da postoji jo i forma svesti, subjekt svesti koji opaa objekt, ima, sadri, ini
svesnim, ili se moe uzeti da takvog zasebnog subjekta pored sadraja svesti nema. 'rvo
je gledite supstan,ijalistiko, drugo fenomenalistiko. Spoje li se obe take gledita,
onda dobijamo ove mogue kombina,ije, subjektivno idealistiko gledite mora biti u
isto doba supstan,ijalistiko gledite, poto predstava, koju niko ne bi predstavljao, ne
bi bila nikakva predstava (jer se ovde predstava uzima u uem subjektivistikom smislu
njenom), obrnuto fenomenalistiko gledite mora biti objektivno idealistiko, dok
supstan,ijalistiko moe biti i objektivno i subjektivno, a objektivno i
supstan,ijalistiko i fenomenalistiko.
.li osim ovih pobrojanih gledita idealistikih, postoji jo jedno osobeno
idealistiko gledite koje je /ant u filozofiju uneo i nazvao ga trans,endentalno0
idealistikim. +sim subjekta koji opaa i objekta koji se opaa postoji kod /anta jo
jedan trei elemenat iskustva, to su subjektivne forme, forme pod kojima subjekt opaa
objekt. %e su forme forme opaanja subjekta, one, dakle, pripadaju subjektu, porekla su
subjektivnog, ali se odnose na objekt, uslovi su ulaska objektovog u subjekt. %e su
subjektivne forme po /antu prostor i vreme (forme ulnosti), kategorije razuma i ideje
uma. openhauer ak,eptira ovo uenje /antovo o subjektivnim formama, ali od
/antovih formi zadrava samo tri, prostor, vreme i kauzalitet. 'o /antu postoje tri moi
saznanja, ulnost, razum i um, te su tri moi tri stupnja opte moi saznanja, koja je
identina sa subjektivnim formama, kao sredstvom kojim subjekt saznaje za objekt.
1orme ulnosti jesu prostor i vreme. 1orme razuma jesu -2 kategorija (jedinstva,
mnoina, bie, nebie, mogunost itd.). 1orme uma jesu ideje: jedinstvo svesti (dua),
jedinstvo prirode (kosmos) i jedinstvo bia (3og). 4 kod openhauera postoje ove tri
moi saznanja, ali nisu sve tri identine sa /antovim i nije njihov me$usobni odnos isti
kao kod /anta. openhauer odba,uje potpuno um u smislu /antovom i pod umom
razume mo apstraktnih pojmova uopte, koja se nalazi samo kod oveka. 5ulnost
shvata openhauer potpuno kao i /ant (openhauer veli da je ovo uenje /antovo o
2
prostoru i vremenu kao subjektivnim apriornim formama drugi dijamant u kruni velikog
filozofa kenigzberkog), dok od -2 kategorija razuma zadrava jednu jedinu, naime
kategoriju kauzalnosti. 'rema tome samo su prostor, vreme i kauzalitet subjektivne
forme, dakle, forme koje dolaze iz subjekta, koje prema tome prethode objektu i nisu
njegove prvobitne osobine, koje se, dakle, ne mogu izvesti iz iskustva, ve prethode
svakome iskustvu, apriorne su.
openhauer je pokuao da sve moi saznanja svede na jednu jedinu osnovnu formu,
i time utvrdi njihovo jedinstvo za koje je /ant slutio da postoji, ali nije mogao dokazati
u emu je openhauer naime nalazi opti koren svih moi saznanja u stavu dovoljnog
osnova. +vaj se osnovni stav po njemu grana u etiri osnovna korena, od kojih su sva
etiri samostalna i ne daju se svesti jedan na drugi. Stav osnova javlja se ili kao stav
osnova u postajanju i objektivira se kao kauzalitet prirodnih pojava, kao materija, ili kao
stav osnova u biu i objektivira se kao prostor i vreme, ili kao stav osnova u saznanju,
refleksiji, umu i objektivira se kao su$enje6 ili naposletku kao stav osnova delanja na
motive i objektivira se kao voljna motiva,ija. Svakoj formi stava osnova odgovara,
dakle, po jedna klasa predstava, i osim ovih pobrojanih klasa ne nalazi se po
openhaueru u naoj svesti nijedna vie. %ime je is,rpen svet predstave, i to razume se
sa svoje objektivne strane. 4 ako openhauer smatra ove etiri forme stava osnova za
korenite (zato se i zove njegova rasprava o tome Uber die vierfache NJurzel des Satzes
vom zureichenden Grunde, ipak je on o njihovom me$usobnom odnosu toliko (u svom
glavnom delu i u spisu Uber den NJillen in der Natur kazao da se jasno moe videti
kako se oni mogu na mnogo manji broj redu,irati. U svojoj opirnosti uzet stav osnova
znai da se nita u naoj svesti (upravo u sadraju njenom, objektu) ne moe nalaziti bez
veze sa neim drugim, sa kakvim drugim objektom svesti, da svaki pojedini objekat
svesti egzistira samo u vezi sa ostalima, samo rela,ijom na ostale objekte. %o se vidi u
svakoj spe,ijalnoj formi stava razloga. 'rostor nije nita drugo do odnos objekata
ukoliko su oni jedan pored drugog, ovaj odnos "jedan pored drugog" ini sutinu
prostora, ini sutinu stava osnova u prostoru, tako isto ni vreme nije nita drugo do
odnos objekata, ukoliko oni dolaze jedan za drugim, ukoliko su suk,esivni, ovaj odnos
"jedan za drugim" ini sutinu vremena, ini sutinu stava osnova u vremenu, taka isto
7
ni materija nije nita drugo do kauzalitet skroz i skroz, ovaj odnos kauzalnosti, odnos
prouzroenja jednog stanja materije drugim ini sutinu stava osnova u postajanju. %ako
je isto stav osnova u umu skroz i skroz obrazloenje jednog suda drugim tako da to
obrazloenje ini sutinu stava osnova u su$enju. %ako isto je naposletku i stav osnova
u voljnim radnjama skroz i skroz motiva,ija voljne radnje predstavom. #otiva,ija se
odnosi na prouzrokovanje voljnih radnja predstavama (motivima), ne spada, dakle,
potpuno u svet predstave. %ako isto ni um nije prvobitna klasa predstava, ve se njegove
predstave odnose skroz i skroz na predstave ulnog opaanja, tako da su jedino ove
poslednje u pravom smislu svet predstave. 8ato emo prvo njih i posmatrati.
/ad bi stvari postojale u samom vremenu predstavljale bi samo jednu jedinu seriju
promena, u samom prostoru opet stvari (treba uvek imati na umu da pod stvarima
openhauer razume samo objekte svesti) bi bile apsolutno nepromenljive. %ek time to
se vreme sa prostorom spaja nastaje trajanje i simultaneitet stvari, njihovo trajanje u
vremenu dolazi od nepromenljivosti prostora, njihov simultanitet u prostoru od
promenljivosti vremena, jer tek u vremenu postoji razlika izme$u pre i posle, pa po
tome postoji i sada, dakle, i simultaneitet. %ek time to se stvari nalaze i u prostoru i u
vremenu, one su vezane tako da je promena jedne uzrok promeni druge, kauzalitet,
uzronost, poto se ista sastoji u promeni na ovom mestu u ovo vreme, mogua je,
dakle, samo u sintezi vremena sa prostorom. . kako materija, koja ini realni sadraj
objekata u prostoru i vremenu, nije, kao to smo videli, nita drugo do kauzalitet skroz i
skroz, to i ona mora na sebi nositi obeleje i prostora i vremena, kao neizostavnih
uslova kauzaliteta. 4 doista materija se sastoji iz dva elementa, iz nepromenljive
supstan,ije (koja odgovara prostoru, dok /ant supstan,iju izvodi iz vremena) i iz
promenljivih formi, ak,iden,ija (koje odgovaraju vremenu, promenljivosti), u kojima se
manifestuje kauzalitet, delatnost materije. /ao to se vidi, openhauer izvodi vrlo lepo
materiju iz sinteze prostora sa vremenom, pa ipak uzima kauzalitet kao zasebnu
kategoriju saznanja (to je jedna nekonzekven,ija u koju openhauer samo zato pada
to je navedena etiri korena stava osnova shvatio kao disparatne).
.li da ostavimo ovo na stranu, te da vidimo kako openhauer objanjava ulno
opaanje pomou svojih subjektivnih formi, pomou svoje tri kategorije (prostor, vreme
9
i kauzalitet). openhauer ponavlja neprestano, kako svi oni moraju od bogova biti
ostavljeni koji i posle epohalnog dela /antovog dre jo, da su prostor i vreme realni, da
se tamo napolju, van nas, tela nalaze u beskonanom prostoru i da se promene na njima
zbivaju u beskonanom vremenu. /ant je (u svojoj trans,endentalnoj esteti,i)
nepobitnim dokazima, veli openhauer, dokazao da je i taj beskonani prostor i to
beskonano vreme samo forma naeg subjekta, u koga on sadraje proizvedene uti,ajem
stvari po sebi stavlja. "ae je iskustvo, po /antu, stvor dva razlina prin,ipa, materije i
forme. #aterija dolazi spolja, ona je data subjektu, forma dolazi iznutra, ona dolazi iz i
od subjekta, nju subjekt primenjuje na materiju i time stvara objekt. 1orme subjekta su
tu samo zato da pomou njih subjekt shvati objekt, svaki objekt, da bi uao u subjekt, da
bi postao objekt subjekta, objekt za subjekt, mora ui u ove subjektivne forme, mora se
u njima nalaziti, tako da su subjektivne forme u isto doba i objektivne forme, forme
objekta. +tuda postaje lako iluzija, kao da su ove forme objekta kao takovog date na
objektu ve samom egzisten,ijom njegovom, da su one prvobitne osobine objekta (kao
to to misli naivni realizam). 're nego to pojedini subjekt pomou svojih subjektivnih
formi stvori svoj svet opaanja, dat mu je objekat samo u formi tamnih, neodre$enih
oseaja koji, po openhaueru, nisu nita drugo do afek,ije telesnih organa njegovih
usled delovanja spoljnjeg sveta (odnosno afek,ije subjekta volje na koje subjekt
saznanja primenjuje svoje forme). 'o kategoriji kauzaliteta subjekt mora svakom
pojedinom oseaju traiti uzrok, taj uzrok subjekt stavlja pomou opaanja prostora van
svoga tela u prostor, i na taj nain dolazi subjekt do svog objektivnog sadraja, do
objekta (koji u isto doba stavlja i u opaaj vremena).
.li ako je objekt koji opaamo skroz i skroz samo naa predstava, ako njemu van
predstave nita realno ne odgovara (ili ako je to to mu odgovara sasvim heterogeno od
njega), onda je pitanje kakva je razlika izme$u objekata u snu i na javi, kad su oboje
kao predstave sasvim jednaki* %o je .hilova peta subjektivnog idealizma, to je stena o
koju se subjektivni idealizam mora da razbije. openhauer je jedini toliko smeo da
prizna kako doista na ovome stanovitu nema i ne moe da bude fundamentalne razlike
objekata sna i jave s pogledom na njihovu realnost. to se kao razlika izme$u njih
navodi, naime da je veza predstava na javi dublja i trajnija od veze me$u predstavama
:
sna (koje ili nema ili je veoma slaba), to ne moe, veli openhauer, sainjavati nikakvu
fundamentalnu razliku, poto je razlika izme$u sna i jave u tom pogledu samo
kvantitativna, java je dugi san, san kratka java, java je kontinuirana i ini jednu ,elinu,
san se raspada u vie delova, kratkih snova, dok izme$u sna i jave kao i izme$u
pojedinih snova nema kontinuiteta. .psolutni kriterijum razlike izme$u sna i jave
openhauer priznaje da ne moe da da jer te apsalutine razlike po njemu i nema. 'o
ovome bi izlazilo da bi isto tako za san mogli rei da je java, kao to za javu moemo
rei da je san. openhauer pristaje uz ovu drugu identifika,iju, i to sasvim
konzekventno, jer za naivno realistiko shvatanje razlika izme$u predstava sna i
predstava jave u tome je to su one prve samo slike a ne realni objekti, dok su ove druge
realni objekti. im se i predstave jave shvate kao nerealni objekti, kao iste subjektivne
slike, kao to to ini openhauer, onda su one time dovedene na stupanj slika u snu,
onda je ,eo svet predstave samo san, jedan jedini dugi san, u kome ovek misli da ima
posla sa realnim objektima, a ono ima posla u stvari samo sa fantomima.
4 unutranja esen,ija sveta predstave navodi nas, nastavlja openhauer, na isti
zakljuak. Unutranja esen,ija sveta predstave odre$ena je osnovnim prin,ipom
njegovim, stavom razloga, a osobito najprostijom formom ovog poslednjeg, vremenom.
"itavilo sveta predstave ogleda se u tome, to se u njemu sve nalazi u neprekidnoj
promeni, to je prolo to nije vie tu, to je budue to jo nije tu, a ono to je sad, to je
u ovom momentu sadanje, ve u iduem momentu vie ne postoji. %ako je isto i u
pogledu na prostor svaka stvar relativna, pa po tome i u spoju prostora i vremena, u
kauzalitetu (u kome se izraava potpuno bie sveta predstave) ogleda se relativnost i
prolaznost predstava. Svet je predstave indijska maja (koprena), privid, san. %vrditi, veli
openhauer, da ovaj svet predstave nije ista slika, ve da njemu odgovara isti takav
realni svet koji svojim uti,ajem na nas proizvodi u nama te slike, stvar je nemogua,
poto zakljuak na spoljni svet kao uzrok naeg sveta predstave primenjuje stav osnova
koji vai samo za vezu predstave jedne s drugom, van sveta predstave. "iti se stav
osnova da primeniti na odnos subjekta prema objektu (predstavi) niti na odnos objekta
prema takozvanom realnom objektu. +bjekti nae svesti, predstave, realni su kao takvi,
kao predstave, to je njihov empirijski realitet. .li su oni kao tvorevine subjekta po sebi
;
bez ikakve realnosti, samo se nalaze u subjektu kao slike njegove, to je njihov
trans,endentalni idealitet.
'itanje o spoljnjem svetu ima, me$utim, jo jedan dublji smisao (inae teko da bi
se filozofi njime, veli openhauer, tako dugo i tako intenzivno zanimali), da li je ovaj
vidljivi svet jo neto drugo do samo moja predstava* &a li je i svet, koga sam ja
svestan samo na jedan nain, kao predstave, isto tako kao i moje telo, koga sam svestan
na dva naina (kao predstave i kao volje), s jedne strane, predstava, a s druge, volja*
!asprava ovog pitanja izvodi nas iz sveta predstave i uvodi nas u svet volje, izvodi nas
iz sna i uvodi nas u realnost, izvodi nas iz sveta pojave i uvodi nas u svet stvari po sebi.
.li pre nego to pre$emo na raspravu toga pitanja, moramo se zadrati jo na nekim
stranama sveta predstave. <ideli smo da se objekt ne da zamisliti bez subjekta, da je
ovaj raspad predstave u subjekt i objekt (predstava u uem smislu) osnovna forma,
osnovni tip njen i da na grani,i izme$u subjekta i objekta lee subjektivne forme, koje
polaze od subjekta a namenjene su objektu, i koje ine te je objekat objekat subjekta.
/ao to objekat ne moe biti bez subjekta, kao to je on skroz i skroz uslovljen
subjektivnim formama, tako je i, obratno, subjekt potpuno uslovljen objektom. Subjekt
bez objekta bio bi prazan, ne bi imao nikakvog sadraja, zato su subjektivne forme
samo forme iskustvenog sadraja i van njega nemaju nikakvog znaaja. +tuda i svaka
primena kategorija na natulne objekte, na stvari po sebi, patpuno je besmislena,
apriarna konstruk,ija realnosti je nemogua. %rea velika zasluga /antova po
openhaueru je ta to je on jednom za svagda pokazao nemogunost dogmatike
apsolutne metafizike (ra,ionalne teologije, psihologije i kosmologije) koja hoe sve da
sazna do krajnjih grani,a, da umom apriori (vo$ena stavom osnova) svet konstruie.
openhauer veli da je on ovu argumenta,iju /antovu sveo na pravu formulu njenu, da
je u ovoj taki /anta dopunio i popravio time to je stav osnova objavio za osnovni stav
koji vlada svetom objekta, svetom predstave, da taj stav vai prema tome samo za svet
predstave i da van njega nema nikakvog znaaja, da je prema tome i apsolutna apriorna
metafizika, koja poiva na primeni stava osnova na realnost po sebi, nemogua. 'o
openhaueru, metafizika je mogua samo kao empirijska nauka koja se osniva na
neposrednam iskustvu.
=
Stav osnova ne moe se ve ni po tome primeniti na stvari po sebi, to po njemu ne
moe biti ni postojati poslednjih osnova, poto sve to ini osnov neega mora imati i
svoj osnov van sebe itd. do u beskrajnost, tako da je red razloga kako u vremenu i
prostoru, tako i u kauzalnom nizu beskonaan. Samo stav razloga u saznanju, u umu
ini po openhaueru izuzetak od ovog opteg pravila. Um je mo apstrakinih pojmova, i
ta mo svojstvena je samo oveku. >ivotinja ima samo razum i prema tome ivi samo u
sadanjosti, poto je razum kategorija kauzalnosti, a u redu kauzalnom (vremenom) dat
je kao realan samo jedan momenat, momenat sadanjosti. "Svest je ivatinja, prema
tome, sama suk,esija sadanjosti od kojih nijedna nije pre svoga dolaska za ivotinju
budunost, ni posle svoga odlaska prolost, to je jedino odlika ljudske svesti". "o zato
ivotinja ima seanja, ima slika seanja, samo su ta seanja uvek momentana i vezuju se
uvek za jednu realnu predstavu u sadanjosti. %ek pomou apstraktnih pojmova dolazi
ovek do svesti i o onome to nije vie tu (prolost) i o onome to jo nije tu
(budunost). 'rema tome apstraktni se pojmovi moraju shvatiti kao zasebni od ulnih
opaaja razlini psihiki sadraji, moraju se shvatiti kao zasebna (trea) klasa predstava,
ali njihova je odlika u tome, to se oni odnose na ulni sadraj, to oni reflektiraju,
odslikavaju, ogledaju ovaj sadraj. 'rema tome nita ne moe biti u refleksiji to ne
postoji u opaanju, opaanje je jedina podloga svega umnog saznanja i prema tome
svega saznanja uopte. 'rema tome red razloga u oblasti umnog saznanja ne moe biti
beskrajan, jedan sud (a sud je veza pajmova) ima svoj razlog u drugom sudu, ovaj opet
u treem itd., ali na kraju moramo naii na jedan sud, iji osnov ne lei vie u drugom
sudu ve u ulnom opaanju. 4nae bi se moralo pretpostaviti da um moe ,elo iskustvo
da kanstruie isto iz sebe, bez obzira na iskustvo, to je stvar nemogua, poto um
samo odslikava, samo reflektira iskustvo, prema tome mora se osnivati na iskustvu (ova
je argumenta,ija, uzgred budi reeno, jedan circulus vitiosus. .pstraktno saznanje
mora se osnivati na intuitivnom saznanju, na saznanju opaanja. 8ato je i svaka dublja i
originalnija ideja prona$ena ne apstrak,ijom ve neposrednom intui,ijom, zato je i
svaki pravi genije (umetnik i filozof, jer samo ove rauna openhauer u genije) obdaren
mou neposredne intui,ije, a apstraktni darovi samo su talenti bez genija (matematiar
je tip takvog talenta, zato openhauer odrie matematiarima svaki filozofski talenat.
?
#atematika, me$utim, veli openhauer, ne bi sa apstrak,ijama trebala da ima nikakva
posla, njeni bi dokazi trebalo da budu opaajni, ime bi se ona znatno uprostila).
Svoju tezu, da samo ovek ima mo apstraktnih pojmova a da je ivotinje nemaju,
potvr$uje openhauer i svojom teorijom smeha. 'aznato je da smeh postoji samo kod
oveka. openhauer veli da smeh nastaje samo onda kada smo svesni inkongruen,ije
izme$u pojma i realnih objekata, koji su u ma kome pogledu tim pojmom shvatani, pod
njega supsumirani. Smeh se, dakle, uvek odnosi na shvatanje, na poimanje. .ko se
veoma razlini objekti pod jedan pojam podvedu i time identifikuju, onda je ova vrsta
smenoga vi,. .ko se pak, obrnuto, po$e od pojma i pre$e na praksu, pa se na$e da su
objekti koje smo smatrali za jedno iz osnova razlini, onda nastaje druga vrsta
smenoga, budalatina. 4 pendanterija je jedna vrsta budalatine, jer supsumira raznolike
objekte pod vrlo proste sheme i pravila. /alambur je jedna podvrsta vi,a i sastoji se u
podvo$enju dva pojma pod jednu re. Samo onde gde je mogua zabluda, mogu je,
dakle, i smeh, a zabluda je samo onde mogua gde je instrumenat saznanja odvojen od
materije saznanja, kao to je um prema ulnom opaanju.
Umom svojim ovek se uzneo nad prirodom i postao gospodar njen, jer se otrgao
sadanjosti, ali um je i, s druge jedne strane, od praktine vrednosti, kao sredstvo da se
bolovi nametnuti ivotom olakaju time to ovek umom uvi$a da su oni skopani sa
samim biem ivota. +vu praktinu stranu uma oliava stoi,izam. &a li je stoi,izam
mogu, da li je mogue da um utie na volju, da afek,ije njene moe suzbiti i smanjiti*
%o e nam pokazati ispitivanje prirode volje, na koje sad prelazimo.
SVET KAO VOLJA
Svet smo predstave posmatrali do sada sa isto formalne strane njegove, a sad emo
da vidimo i unutranju sadrinu njegovu, da vidimo ta je ono to ini da nae predstave
ne moemo da smatramo za iste fantome. 4 nauka se bavi sadrinom sveta predstave,
dovodei u vezu predstave po stavu osnova. +na se deli na morfologiju i etiologiju,
morfologija opisuje i klasifi,ira objekte, a etiologija (fenomenologija) ih objanjava po
zakonu kauzaliteta, i u njoj lei pravi zadatak nauke. .li ,elokupno etioloko
objanjenje svodi se na to da nam kae kakav po jednom izvesnom prirodnom zakonu
@
na ovom mestu u ovo vreme ova promena nastupa, ona nam ne mo!e da pokae zato i
kako uopte promene nastupaju, ona nam ne moe da objasni sutinu fenomena i tu
sutinu oznaava samo pojmom sile, kao neega to pod datim uslovima deluje, a to
ostaje za nas "ualitas occulta. &okle god se kreemo u svetu predstava pod vo$stvom
stava osnova, dotle ne moemo saznati sutinu fenomena. "#i tada na onoga naliimo
koji ide okolo jedne palate, traei uzalud ulazak u nju i samo fasade momentano
ski,irajui". &a vidimo da li ne moemo "kroz kakav podzemni hodnik u palatu ui*" 4
odista bez ovoga "podzemnog hodnika" u palatu sveta predstave, u unutranjost
njegovu, nikako se ui ne bi moglo. /ad bi mi bili isti posmatraki subjekti, isti
subjekti saznanja (krilata an$elska glava bez tela), veli openhauer, onda bi nam bio dat
samo i jedino svet predstave i mi bismo bili ne samo sanjari nego i sniveni u snu. .li mi
smo individualni subjekti, na subjekt saznanja jo je neto vie osim subjekta saznanja,
jer nam je svet objekta dat posredstvom jednog neposrednog objekta, naeg
individualnog tela. "Subjektu saznanja pak, koji se svojim identitetom sa telom javlja
kao individuum, ovo je telo dato na dva sasvim razlina naina, najpre kao predstava u
intelektualnom opaanju, kao objekt me$u objektima i zakonima njegovim potinjen,
zatim u isto doba i na jedan sasvim drugi nain, naime kao ono neto svakome tako
dobro poznato to se obeleava reju volja. Svaki pravi akt, njegove volje odmah i
neizostavno je i jedan pokret njegovog tela, on ne moe akt realno hteti, a da u isto doba
ne opazi, da se isti javlja kao pokret tela. .kt voljni i ak,ija tela nisu dva objektivna
saznata razlina stanja, vezana vezom kauzaliteta, oni ne stoje u odnosu uzroka prema
posledi,i, ve su jedno i isto samo na dva sasvim heterogena naina dato, najpre sasvim
neposredno, a zatim u opaanju za razum". <oljne odluke koje se odnose na budunost
ne smeju se raunati u akte voljne, poto su to samo zaklju,i uma o onome to e se u
budunosti hteti. 'oto je svaka ak,ija telesna objektivirani voljni akt, to je i obrnuto
svaki utisak na telo u isto doba i utisak na volju, taj je utisak ili bol, ako je volji
protivan, ili zadovoljstvo, ako joj odgovara, i intenzivne grada,ije ovih voljnih afek,ija
veoma su razline. 3ol i zadovoljstvo nisu prema tome predstave (niti se daju iz
predstava dedu,irati) ve neposredne afek,ije volje u njenoj pojavi, telu, one su
-A
iznu$eno momentano htenje ili nehtenje utiska koji telo prima. 4dentitet volje sa
telesnom ak,ijom naziva openhauer filozofskom istinom.
+dmah na ovu fundamentalnu istinu nadovezuje se najfundamentalnije pitanje
filozofije (teorije saznanja i metafizike), pitanje o egzisten,iji spoljnjeg sveta, da li i
ostalim predstavama posmatrakog (saznavalakog) subjekta odgovara po sebi neto to
nije vie predstava, neto realno, kao to predstavi naeg tela odgovara kao realna
podloga njena volja* &ve su mogunosti tu, ili da je predstava tela jedina me$u svima
predstavama, koja ima takav realan supstratum, da prema tome samo jedan jedini realan
individuum u svetu egzistira* %o je teorijski e#oizam (ili solipsizam, koji sve pojave
van sebe dri za same fantome, a samo sebe za realnog, ba kao to i praktiki e#oizam
smatra sve osim sebe za fantom i prema tome sa tim i postupa. openhauer veli da se
teorijski egoizam ne da nikada dokazima oboriti, ali da je on ipak u filozofiji
upotrebljavan uvek samo kao skeptiki sofizam, a da se kao ozbiljno uverenje moe
samo u ludni,i nai, gde mu i ne treba toliko dokazivanja koliko leenja. %eorijski se
egoizam moe smatrati "kao jedna mala pogranina tvr$ava, koja se ne da nikada
savladati, ali i ija posada nikako napolje ne moe izai, zato pored nje moemo proi i
bez opasnosti za le$ima je ostaviti". 4z ovoga se moe videti kako esto i najvei duhovi
ma kakvim sofizmom tee da neprijatne im probleme na stranu ba,e, kao to to ovde
openhauer ini ovim duhovitim ali i potpuno bespredmetnim upore$enjem.
openhauer samo stoga problem spoljnjeg sveta ne moe da rei to je zabranio
upotrebu stava osnova (razloga) van iskustva, openhauer je hteo da prodre u /antom
zakrenu oblast stvari po sebi, i uinio je pri tome jedan fundamentalan gigantski korak,
ali je trebalo da uini jo jedan, pa bi preao ,eo put, ovako je ostao na pola puta, jer se
/antovog trans,endentalnog idealizma nije mogao da oslobodi.
openhauer, dakle, uzima da i ostalim predstavama, osim one naeg tela, odgovara
neto realno. ta je taj realitet po svome kvalitetu* openhauer odgovara, volja., poto
su nama dati kao tipovi realiteta volja i predstava, kako ova druga ne moe biti pravi
realitet, ostaje samo ona prva.
U volji subjekt, nosila, sveta predstave, sebe je neposredno svestan, tu subjekt i
objekt (onaj to posmatra i ono to se posmatra) padaju ujedno, ali ne treba misliti da
--
smo mi stvari po sebi kao takve u njenom jedinstvu i nedeljivosti svesni, ne, nama je
volja data u mnoini voljnih akata koji se u vremenu jedan za drugim niu i koji su
odre$eni u svome toku motivima, tj. svesnim predstavama po kojima se voljni akti
upravljaju. #otivi ne odre$uju nita vie do to ta ja u ovo vreme na ovom mestu pod
ovim okolnostima hou, ali ne da ja uopte hou i ta ja uopte hou (tj. maksimu koja
,elo moje htenje karakterie, optu tenden,iju moga ,elokupnog delanja individualnog).
8ato se moje htenje ne da objasniti motivima, jer ovi odre$uju samo njegovu
manifesta,iju u datom momentu, samo su povod pri kome se moja volja pokazuje, ova
poslednja pak lei van oblasti zakona motiva,ije, ona je bezrazlo!na. ta je volja po
esen,iji svojoj ne da se, veli openhauer, reima iskazati, ali svakome je jasno ta je
volja kad samo raznolike pojave onoga to u svojoj unutranjosti naziva voljom uhvati u
onome to je njima svima zajedniko. <olja je te!nja, koja se za neim ose$a, to e biti
osnovni fenomen, ono to je zajedniko svima raznolikim voljnim aktima. 8ato svesti
snagu, ovu poslednju instan,u nauke, koja je upravo grani,a nauke, na volju, znai
odista svesti nepoznato na poznato, znai odista dati objanjenje.
openhauer prelazi sada na to da dokae kako ono to ini esen,iju najvieg stvora
prirode, oveka, mora initi esen,iju svih raznolikih stupnjeva njenih, esen,iju ,ele
prirode. Samo volja, veli openhauer, pri tome prenaanju volje na sve pojave prirodne
moe ispraviti onu osnovnu zabludu po kojoj je volja mogua samo kao svesna,
motivom (predstavom) vo$ena i determinisana volja. Ber da volja i onde deluje, gde je
saznanje ne vodi, vidimo najbolje na instinktu ivotinja. !azlika izme$u instinktivnih i
neinstinktivnih radnji ne moe biti fundamentalna, jer je ono to ini radnju radnjom,
naime ,ilj i aktivitet njen, u oba sluaja tu, a razlika je samo u tome to su one prve
radnje bez predstava koje bi ih vodile (samo postaje predstave koje ih prate), dok su ove
druge vo$ene predstavama, volja je, dakle, oevidno i u jednom i u drugom sluaju
unutranje bie tih radnji. U instinktu volja deluje slepo, tako isto i u naem telu deluje
ona u mnogom pogledu slepo, naime u svima onim funk,ijama naeg tela koje su za nas
nesvesne (varenje, disanje, krvotok, sekre,ija itd.). to vai za ivotinje vai i za biljke,
ono to se u bilj,i manifestuje kao snaga vegeta,ije po svome unutranjem biu
shvatiemo isto tako kao volju.
-2
Svesna volja (ivotinje i oveka) vo$ena je motivima (psihologija), nesvesna
organska volja %instinkt i ve#etabilitet vo$ena je nadra!ajem (fiziologija), dok se slepa
neorganska volja, na koju emo sada prei, vodi uzrocima (fizika). &o sad smo videli da
je snaga vo$ena nadraajima ista kao i snaga vo$ena motivima, naime volja. Samo
jedan dublji pogled na neorgansku prirodu uverie nas, veli openhauer, da su i slepe
neorganske prirodne snage po sutini svojoj volja. Ber "kad ih samo ispitivalakim
pogledom razmotrimo, kad vidimo silnu nezaustavljivu navalu kojom vode dubini
hitaju, postojanost kojom se magnet uvek severnom polu okree, enju kojom gvo$e
k njemu leti, estinu kojom polovi elektrini tee da se sjedine (i koja se, ba kao i elje
ljudske, preprekama poveava), kad vidimo kako se kristal brzo i naprasno naslae sa
toliko pravilnosti u obrazovanju svome, koja pravilnost oevidno nita drugo nije do
jedna jedina sasvim odluna i tano odre$ena i tako rei skamenjena tenja u razne
prav,e, kad posmatrimo izbor kojim se tela, stanjem tenim oslobo$ena od veza
vrstine, trae i bee, sjedinjavaju i rastavljaju, kad naposletku neposredno osetimo
teret, ija tenja ka zemaljskoj masi (teina) nae telo savija, pritiskuje i potiskuje,
imajui u vidu samo svoju tenju, onda nam nee ba tako mnogo fantazije trebati, pa
da i na toj tako velikoj daljini od nas upoznamo nae sopstveno bie, ono isto, to i u
nama pri svetlosti saznanja za svojim ,iljevima ide, ovde pak u najslabijim pojavama
svojim samo slepo, tamno, jednostrano i nepromenljivo tei, ali ipak stoga to je to u
stvari jedno i isto, kao to i prva slaba jutarnja svetlost i zra,i punoga dana nose isto ime
sunane svetlosti, ono mora i ovde i tamo nositi ime volja, ime se ono obeleava to
ini jezgro svake stvari u svetu i jedino jezgro svake pojave".
&a je volja unutranje bie svih stupnjeva prirode pokazuje nam jo i posmatranje
manifesta,ije kauzalnog odnosa na ovim raznim stupnjevima. "a najniem stupnju
prirode uzrok i posledi,a i kvalitativno i kvantitativno potpuno su jednaki, tako je pri
sudaru uzrok kretanju sudarne kugle kretanje kugle, to je sudar proizvela, i oba su
kretanja potpuno jednaka. +vde nam je kauzalni odnos sasvim jasan, a to nam je
nejasno to je samo prenos samog kretanja s jedne na drugu kuglu. <e pri zagrevanju
kao uzroku, irenju, topljenju, isparavanju kao posledi,i uzrok i posledi,a nisu jednaki i
kauzalni nam je odnos nerazumljiv, ali ipak moemo utvrditi izvestan stalan odnos
-7
izme$u njih. /od elektri,iteta stvar je jo mnogo zapletenija, ovde su uzrok i posledi,a
sasvim heterogeni, i njihova veza nerazumljiva. to god se vie penjemo, sve vie
izgleda da je teite kauzalnog odnosa u posledi,i, a ne u uzroku. %o se sasvim jasno
opaa kada u$emo u ogansko ,arstvo, zato se, na primer, na jednom istom zemljitu,
pod jednim istim podnebljem tako raznoliki biljni sokovi razvijaju za nas je potpuno
nerazumljivo. +vde je ostala samo opta shema uzroka i posledi,e, samo vidimo ta je
uzrok a ta posledi,a, ali nikako ne vidimo nain kauzaliteta. . kad stupimo u ,arstvo
svesnih bia, onda nalazimo kako izme$u radnje i predmeta, koji ju kao predstava
(motiv) izaziva, ne samo da nema nikakve slinosti nego i nikakvog odnosa. /od
ivotinje mora predstava biti uvek u sadanjosti, dok kod oveka ne deluje vie ono to
je sadanje, realno, ve ist pojam, dakle, neto to izgleda da nikakvog uti,aja na
realne radnje ne moe imati6 ovde je razdvojenost uzroka i posledi,e tako velika
postala, pa obinome razumu izgleda da tu i nema nikakvoga kauzalnoga odnosa, da
voljne radnje bivaju bez uzroka, slobodno. #e$utim dublje iskustvo i refleksija
pokazuju nam da je uzrok ovde samo u materiji za posledi,om izostao, ali ne i u
energiji. /ao to vidimo ovde je kauzalitet potpuno taman postao. .li nam ovde
najedanput priskae u pomo neto drugo neoekivano, naime unutranjost naa
obasjava nam ono to je ovako spolja idui sasvim tamno postalo. +na nam pokazuje da
je volja to to vezuje ak,iju sa motivom, da je volja unutranji agens naih ak,ija. "a
svima stupnjevima kauzalnog odnosa unutranja veza uzroka sa posledi,om ostajala
nam je uvek nepoznata, samo to je ona sve nepoznatija i tamnija postajala, sad kad smo
je na najviem stupnju njene tamnine obasjali, imamo pravo zakljuiti da e ona biti ista
na svima stupnjevima kauzalnog odnosa, da e volja biti unutranja veza uzroka sa
posledi,om, pa prema tome sutina, jezgro sveta predstave. "a taj nain zakon
motiva,ije postaje prin,ip interpreta,ije zakona kauzaliteta, i kauzalitet se svodi na ono
to je esen,ijalno u motiva,iji, na volju.
%ako je, dakle, volja unutranje bie sveta, ono to se javlja i u slepim neorganskim
snagama i u organskom, biljnom i ivotinjskom svetu i u oveku. Sve su to samo
razlini stupnjevi manifesta,ije, objektiva,ije volje. <ideli smo da su vreme i prostor
samo subjektivne forme posmatrakog subjekta, a sada vidimo kako je i sam subjekt
-9
samo jedan stupanj objektiva,ije volje. /ako mnoina stvari moe postojati samo u
prostoru i vremenu, koji su principium individuationis, a ovi postoje samo u
posmatrakom subjektu, a pasmatraki je subjekt samo jedna objektivna pojava (da se
posluimo ovim neopenhauerskim izrazom) volje, to je volja kao stvar po sebi potpuno
bez mnoine. .li ona nije ni u tom smislu jedna da je ona jedna jedina nedeljiva taka,
poto taka postoji samo kao elemenat prostora i vremena, a od ovih je slobodna stvar
po sebi. +na nije taka (ova se nalazi samo na jednom mestu), ve se kao ,ela i
nedeljiva nalazi u svakoj pojavi sveta u podjednakoj meri (tako da kad bi se per
impossibile i najmanja slami,a mogla savreno unititi, time bi i ,eo svet bio uniten).
.li ako je stvar po sebi, volja, jedna, ,ela i nedeljiva i u svakom pojavi sveta
podjednako data, onda ostaje nepojamno, kako moe biti govora o mnogim raznolikim
stupnjima objektiva,ije volje. +vde lei osnovna protivrenost openhauerovog
sistema.
'o openhaueru svaki pojedini stupanj objektiva,ije volje predstavlja jedan
nepromenljiv nain manifesta,ije njene, jedan nepromenljiv tip, i taj tip, veli
openhauer, nije nita drugo do &latonova ideja. /od oveka i ivotinje, kod tih dveju
najviih ideja, volja nije vie slepa, ve ima svestan subjekt sa njegovim trima
subjektivnim formama, prostorom, vremenom i kauzalitetom. 'rema tome tek u
posmatrakom subjektu postaje razlaz, raspad svake pojedine ideje u mnoinu
individualnih objekata. Stoga individue po sebi ne postoje, ve po sebi postoji samo
njihov stalni tip, njihova ideja. U neorganskom svetu svaka pojedina individua potpuno
predstavlja svoj tip. U organskom svetu ideja nije nikad potpuno u individuumu
predstavljena, uvek je tu ona vie ili manje nepotpuna, ukvarena, unakaena, to se od
niih formi organskih ide viima, sve se tip manje vidi, sve je individualnost vea.
4ndividualnost biljaka isto je spoljna, individualnost ivotinja ve je unutranja, ali tu
jo preovla$uje tip, spe,ija, tek kod oveka individualnost nadmaa spe,iju tako da je
svaki individuum ovekov tako rei jedna zasebna ideja 'latonova.
'oto u neorganskome svetu individue nemaju ni traga individualnog karaktera na
sebi, to se ideja u njima manifestuje potpuno stalnim i nepromenljivim nainom, i ova
stalnost delanja svake prirodne snage zove se prirodnim zakonom. 'rirodni je zakon
-:
upravo odnos ideje na formu njene pojave, ova je forma vreme, prostor i kauzalitet.
'osredstvom vremena i prostora razmnoavaju se ideje (razume se samo u
posmatrakom subjektu) u nebrojene pojave svoje, a red po kome se one javljaju u ovim
formama mnoine i raznolikosti stalno je odre$en zakonom kauzaliteta, to je norma koja
odre$uje grani,e onim pojavama raznih ideja, po kojima su one razdelile me$u sobom
vreme i prostor. +va se norma odnosi, dakle, na opti supstratum svih tih pojava, na
materiju, samo zato to su sve one raznolike ideje pri svojoj manifesta,iji u
(subjektivnoj) pojavi ukazane na jednu i istu materiju, potrebna je bila norma koja
odre$uje njihovo javljanje i nestajanje, inae ne bi nijedna drugoj mesta ustupile, poto
je svaka od njih izraz ,ele bezgranine volje na izvesnom stupnju njene objektiva,ije,
poto svaka od njih tei da materiju svu za sebe doepa, da se u njoj sva objektivira.
+tuda nastaje borba sila prirodnih me$u sobom, koju emo do,nije izblie posmotriti.
Svaka je prirodna snaga kao vena ideja van vremena, ona je sveprisutna i takorei eka
neprestano na okolnosti, pod kojima se moe javiti i doepati se jedne odre$ene
materije, izgonei iz nje snage koje su do tada tu bile. %ako, na primer, hiljadama
godina miruju hemijske snage u jednoj materiji dok ih dodir ove poslednje sa
reagen,ijama njenim ne oslobodi. %ako i u organskom svetu seme moe hiljadama
godina da zadri snagu vegeta,ije itd. /ao to se vidi, #albran je (koga openhauer
veoma visoko ,eni) imao pravo to je sve uzroke nazvao okasionalnim, jer doista
prirodni uzro,i nisu nita drugo do prilike pod kojima se prirodne snage (koje same nisu
uzro,i ve permanentni uslovi delanja prirodnih uzroka) manifestuju. "8ato jedan
kamen, na primer, sad pokazuje teu, sad vrstinu, sad elektri,itet, sad hemijske
osobine, zavisi od uzroka, od spoljnih uti,aja, te ima iz njih da se objasni, same te
osobine pak, dakle, njegovo ,elokupno bie koje se u njima svima skupa sastoji i prema
tome u njima svima manifestuje, to je on, dakle, uopte takav kakav je, to on uopte
egzistira, zato nema nikakvog razloga, ve je to samo objektiva,ija, vidljivost volje.
Svaki je uzrok, dakle, okasionalni uzrok, uzrok kao prilika, povod". %ako stoji u
nesvesnoj (organskoj i neorganskoj) prirodi, ali tako isto stoji i onde gde nisu vie
uzro,i i nadraaji ve motivi ono to odre$uje javljanje pojava u vremenu, naime u
delanju oveka i ivotinja. "#otivi ne odre$uju karakter ovekov, ve samo pojavu
-;
ovog karaktera, dakle, dela njegova, spoljni oblik njegovog ivotnog toka, a ne njegov
unutranji znaaj i sadraj, ovo poslednje dolazi iz karaktera, koji je neposredna pojava
volje, dakle, bezrazloan (ba kao i bie kamena)."
/ao to se iz svega dosadanjeg vidi, etiologija ne sme nikako za tim ii da
raznolike snage prirode, od neorganskih do organskih, svede jednu na drugu i
naposletku na prosto mehaniko kretanje i sudar, jer bi to znailo svesti sadraj sveta
predstave, vene ideje koje se u njemu manifestiraju, na formu njegovu, na ono u emu
se ideje tek manifestuju (na prostor i vreme). .li isto tako kao to etiologija ne treba da
sve razline pojave razlinih sila svede na manifesta,iju jedne jedine, isto tako ona se
mora uvati i od toga da za pojavu raznih sila dri ono to je manifesta,ija jedne i iste
sile pod razlinim uslovima. +rganizam se, veli openhauer, ne moe svesti na
hemizam i mehanizam, ve se organizam mora shvatiti kao objektiva,ija jedne zasebne
ideje (ivotne snage), kojoj su za njenu objektiva,iju potrebne nie sile prirodne, ali se
ona nikad na njih ne da svesti, kao to to hoe moderna fiziologija i biologija. "S druge
strane opet ne moe se odrei, da je u svima idejama, tj. u svim silama neorganskog i u
svim obli,ima organskog sveta jedna i ista volja ono to se objektivira, tj. u formu
predstave, u objektivnost ulazi. "Beno se jedinstvo prema tome mora ogledati u
unutranjem srodstvu svih njenih pojava." <iim formama njene objektiva,ije, u
biljnom i ivotinjskom svetu, to se vidi u optoj analogiji svih formi, u osnovnom tipu
koji se nalazi u svima pojavama i koji je osnovni prin,ip uporedne anatomije fran,uske
u ovom stoleu (koje se openhauer ne moe dovoljno da nahvali).
.li je isto tako vano utvrditi (i ovde lei zasluga one inae fantastine prirodne
filozofije elingove i njegovih uenika, veli openhauer), da je polaritet tj. razlaz jedne
snage u dve kvalitativno razline, suprotne i k svome sjedinjenju teee radnje osnovni
tip gotovo svih pojava prirode, od magneta i kristala do oveka. +vaj je polaritet izraz
bia voljinog, njenog samorazdvajanja, borbe njenih akata jednog s drugim. +va borba
postoji i izme$u pojedinih sila prirodnih, tako da svaki stupanj objektiva,ije volje porie
drugome materiju, prostor i vreme. U ovaj borbi razlinih stupnjeva objektiva,ije
voljine, pri kojoj se via ideja uvek objektivira samo time to nie ideje savla$uje i sebi
potinjava, lei unekoliko opravdanje pomenute tenje empirijske nauke (etiologije), da
-=
sve vie snage prirodne, sve vie ideje, svede na najniu, na neprobojnost (i teu), na
mehanizam. Ber kada vie sila neorganskog ,arstva do$u u konflikt jedna s drugom,
hotei svaka da se doepa materije, onda iz ove borbe proizlazi jedna via ideja koja sve
nie savlada, ali ih ne uniti potpuno ve ih samo modifikovane zadri6 tako postaju
postepeno, prvo pomou #eneratio aeljuivoca, a zatim asimila,ijom date kli,e, organski
sok (protoplazma), biljka, ivotinja i ovek (kao to se vidi prelaz neorganskog ka
organskom mogu je po openhaueru). "a taj nain iz borbe niih pojava proizlazi via,
koja ih sve proguta ali i tenju njihovu realizuje na jedan vii nain, na jednom viem
stupnju.
+va borba vie ideje sa niim nikada ne prestaje, otuda i u ivom organizmu (na
primer, ovejem) postoji neprestana borba izme$u animalnih i vegetativnih,
vegetativnih i hemijsko0fizikih funk,ija, dok naposletku smru organizma ove
poslednje najnie snage prirodne otrgnutu im materiju opet ne doepaju i svoje bie u
njoj ne objektiviraju. /ao to se vidi, u prirodi vlada svuda sva$a, borba i promenljiva
srea u njoj (pobeda prelazi s jedne snage na drugu). "ajjasnije se objektivira ova borba
u ivotinjskom svetu, kome biljni svet slui za hranu, i u kome je opet i svaka ivotinja
plen druge, tj. u kojoj svaka ivotinja mora materiju u kojoj svoju ideju objektivira da
ustupi drugoj za objektiva,iju njene ideje, dok naposletku ljudski rod, savla$ujui sve
ostale stvorove i smatrajui prirodu samo kao svoj fabrikat, ovu borbu, ovo
samorazdvajanje volje objektivira u najuasnijem obliku i homo homini lupus postaje.
.li ista se ta borba, isto se to potinjavanje moe videti i na niim stupnjevima
objektiva,ije voljine, tako u asimila,iji vode i ugljena u protoplazmu, biljke ili hleba u
krv, u kristalnim druzama gde jedan kristal drugoga ograniava, u nametanju
magnetizma gvo$u, u razdvajanju i najvrih hemijskih jedinjenja galvanizmom itd.,
a u velikome osobito u odnosu Sun,a i planeta, gde postoji neprestani napon izme$u
,entrifugalne (tangen,ijalne) i ,entripetalne sile, ime se kosmos odrava u kretanju. 'a
i u samoj materiji kao takovoj (kao supstan,iji) ogleda se ova priroda volje, materija je
u sutini svojoj spoj repulzivne i atraktivne snage (tako da neprobojnost i tea ine
najnie stupnjeve voljine objektiva,ije, ine, dakle, ono to se nalazi kao opta podloga
i u svima viim stupnjevima njenim) i borba ove dve snage osnovni je fenomen njen.
-?
'oto su svi stupnjevi objektiva,ije volje samo stupnjevi objektiva,ije volje, koja je
kao stvar po sebi jedna jedina, i nedeljiva, to se mora u svima stupnjevima njenim,
idejama 'latonovim, i u mnoini individua, u kojima se svaka od ovih ideja opet za sebe
(razume se samo u individualnom posmatrakom subjektu) objektivira, ogledati ovo
jedinstvo volje, ovo jedinstvo njihovog zajednikog supstratuma. +no se i ogleda u
harmoniji, u bitnoj vezi svih delova sveta, u onoj nunoj postepenosti ideja njegovih,
ukratko u ,iljnosti svih produkata prirode, a osobito u ,iljnosti organskih produkata
njenih. %a je ,iljnost ili unutranja i ogleda se u tako ure$enoj harmoniji svih delova
jednoga organizma da iz nje sleduje odranje ovoga i njegove vrste, ili je spoljanja i
ogleda se kako u odnosu neorganske prirode prema organskoj uopte, tako i u odnosu
pojedinih delova organske prirode jednog prema drugom, a to oboje ini moguim
odranje ,elokupne prirode organske i pojedinih spe,ija ivotinjskih i prema tome
sredstvo je za ovaj ,ilj. + unutranjoj ,iljnosti moe biti govora samo u organskom
svetu, jer se samo organizam moe smatrati kao samo,ilj, dok je neorganska priroda
,iljna samo u odnosu na neto van nje, na organsku prirodu.
Unutranju ,iljnost ovako objanjava osnovno gledite filozofije openhauerove.
'oto mnoina oblika i individua prirodnih ne pripada volji, ve samo njenoj
objektiva,iji, ideji i formi ove poslednje (u individualnom subjektu), to je volja kao
takva u svakoj pojavi u ,elini svojoj prisutna. Stoga svaku ideju moemo smatrati kao
jedan jedini nedeljivi voljni akt, u kome se bie voljino vie ili manje izraava, dok su
individue kao pojave ideja pojave tih akata u vremenu i prostoru. "a najniem stupnju
zadrava taj akt, kao to smo videli, u svakoj individualnoj pojavi ovo jedinstvo, dok
mu je na viim stupnjevima potrebna jedna ,ela serija stanja i razvia u vremenu da
svoje bie manifestuje. %ako ve biljka ne izraava ideju, koju objektivira, najedanput,
ve u suk,esiji razvia svojih organa, u vremenu. /od ivotinje ovo razvie organizma
nije vie dovoljno da izrazi odgovarajuu ideju, nego su jo potrebne i radnje njene, u
kojima se izraava empirijski karakter ,ele spe,ije kojoj ona pripada, pa da se izrazi
ideja njena. /od oveka naposletku u svakom je individuumu empirijski karakter
osoben. +no to se kao empirijski karakter manifestuje u mnoini pojedinih radnji u
vremenu jeste, kada apstrahiramo od ove vremenske forme pojavljivanja njegovog,
-@
inteli#ibilni karakter, kako ga /ant naziva, inteligibilni je karakter prema tome
identian sa idejom, sa prvobitnim nedeljivim voljnim aktom, koji se u njoj objektivira,
u ovom je smislu empirijski karakter svake pojave u svetu izraz inteligibilnog karaktera
njenog. Simultaneitet delova i suk,esivitet stanja jednoga organizma ne potiru, dakle,
nimalo jedinstvo ideje koja se u njemu manifestuje, nego ba naprotiv u odnosu i vezi
tih delova i stanja jednog s drugim po zakonu kauzalnosti ogleda se ovo jedinstvo. S
toga i nalazimo da su svi ovi razni delovi i funk,ije jednoga organizma uzajamno, jedno
drugom ,ilj i sredstvo. . kako je razlaz ideje u mnoinu delova i stanja mogu samo u
prostoru i vremenu, a ovi poslednji mogui samo kao forme posmatrakog
individualnog subjekta, to je jasno da o ,iljnosti stvari moe biti govora samo u domenu
sveta mnoine i raznolikosti, a da o ,iljnosti stvari po sebi ne moe biti ni rei.
to se tie druge, spoljanje ,iljnosti koja ne lei u unutranjoj ekonomiji
organizama, ve u pomoi koju oni spolja dobijaju bilo od neorganske prirode, bilo
jedan od drugog, i ona se lako objanjava iz jedinstva volje kao zajednikog
supstratuma svih pojava, i to se jedinstvo mora ogledati u harmoniji, u uzajamnom
prilago$enju pojava. .li ovo uzajamno prilago$enje pojava, ova harmonija sveta, ne ide
dotle da uniti onu ve pokazanu borbu koja se protee kroz sve pojave njegove. +va je
harmonija samo tolika da je njome ujemen opti opstanak sveta i njegovih stvorova,
zato se ona i protee samo na spe,ije i na opte uslove ivota, ali ne i na individue,
izme$u kojih plamti uvek borba na ivot i smrt, kao god to i me$ pojavama
neorganskih sila postoji neprestana borba za zadobijanje materije.
.li da ostavimo na stranu ,iljnost pojava svetskih, pa da se zapitamo za ,ilj samoga
sveta u ,elini, pa da se zapitamo na ta sva ova tenja za ivotom, kad se ivot sastoji
samo u borbi i kad individuum u ivotu svome nigde mira nema*
'ojedine radnje ivota imaju ,ilja, jer se odnase na druge radnje u njemu, ali na ta
je ,eo ivot kao takav, kao niz radnji i doga$aja* /ao to se vidi, ovde se primenjuje
stav razloga na ,elokupnost sveta pojave, pita se za njegov razlog, a to je nemogue, jer
se stav razloga odnosi na pojave u svetu. 4 doista svet kao objektiva,ija, kao pojava
jedne jedine jedinstvene volje i ne moe imati ,ilj, poto je supstratum njegov, volja, po
sutini svojoj ista tenja i nita vie, tenja bezgranina, bezrazlona i prema tome i
2A
bes,iljna. +va bes,iljnost supstratuma objektivira se u nemogunosti permanentnog
zadovoljenja tenje ma koje pojave voljine, u nemogunosti prestanka raznolikih tenji,
raznolikih pojava voljinih, taka da je veno postajanje, veni tok osnovni tip
objektiva,ije njene.
+ ovoj nemogunosti postignua tenji, elja, o ovom nitavilu ivota bie govora u
eudemonologiji i eti,i openhauerovoj, a sada emo ostaviti na stranu ovaj svet volje,
koji nam tako groznu perspektivu svoje unutranjosti otvara, pa emo se opet vratiti
svetu predstave, osmotriemo jedan udnovati odnos individualnog subjekta, ovoga
tvor,a sveta predstave, prema ovoj tvorevini svojoj, videemo kako se individualni
subjekt moe liiti svoje individualnosti, postati opti subjekt, i time potonuti, izgubiti
se u svetu istih ideja. %ime prelazimo na estetiku openhaueravu.
OPENHAUEROVA ESTETIKA
<ideli smo da ideje postaju individualne tek u individualnom posmatrakom
subjektu, i to stoga to samo individualni subjekt sadri kao forme svoga opaanja
prostor i vreme, a samo u ovim formama mogua je individualnost, mogua je mnoina.
'redstave individualnog subjekta nisu s toga iste ideje, ve ideje prevuene koprenom
vremena i prostora, ideje prelomljene i unakaene, one su, po 'latonovom izrazu, senke
realnih objekata, senke venih ideja. &a objasnimo ovo jednim primerom, kad se obla,i
kreu, figure koje pri tome na sebe primaju, nisu za njih neto bitno, ve su im kao takvi
sasvim indiferentne, ono to im je bitno, to je da su oni elastina para koju vetar moe
da skupi, rairi, rastera i ras,epi, u ovome lei priroda njihova, to je bitnost sila, koje se
u njima objektiviraju, to je ideja njihova. #i individualni subjekti ne moemo opaziti
oblake bez figure, jer je nae opaanje vezano za prostor, tako isto mi ih ne moemo
opaziti bez promenljivosti u vremenu. 4deja oblaka pak niti je u prostoru niti u vremenu,
bitnost njena (inteligibilni karakter oblaka) objektivira se u individualnom subjektu u
nizu vremenih akata, elastinost oblaka objektivira se u suk,esiji stanja rastezanja,
skupljanja, rastrzanja vetrom. .li ima momenata kada smo mi sposobni da opazimo i
2-
istu ideju jedne stvari, i to biva onda kad neku stvar posmatramo tako da izgubimo
sasvim iz vida da je ona u vremenu i prostoru, i kad sasvim izgubimo iz vida da se i
sami nalazimo u vremenu i prostoru, onda, dakle, kada prestajemo biti individualni
subjekti, jer vie ne posmatramo svet kroz staklo vremena i prostora, ve ga onakvog
posmatramo kakav je on po sebi, kao sistem venih i nepromenljivih ideja. #i tada
nismo vie individualni subjekti, ve isti posmatraki subjekti ili, bolje rei, ist
posmatraki subjekt, jer samo jedan takav egzistira. +vo udno tvr$enje openhauerovo
o egzisten,iji jednog jedinog istog, opteg, neindividualnog subjekta treba ovako
razumeti, svet ideja ini jedan neprekidni sistem postupnosti objektiva,ije voljine,
sistem poten,ija prirode od najniih do najviih snaga njenih. Svaki je taj stupanj dat
(egzistira) samo u jednom jedinom nedeljivom voljnom aktu, i tek individualni
posmatraki subjekt (koji postaje na najviem stupnju objektiva,ije voljine) predstavlja
svaki taj nedeljivi akt (inteligibilni karakter, ideju) u mnoini slinih i jednakih
individua. /orelatum sveta ideje pak ini jedan jedini nedeljivi subjekt posmatranja,
"veno oko svetsko", kao to ga openhauer naziva, poto se objekt ne moe zamisliti
bez subjekta, a i ista ideja kao objektiva,ija volje (a ne sama volja kao takva, kao jedna
jedina ,ela i nedeljiva stvar po sebi) jo je objekt, prema tome mora biti i objekt za
subjekt. /ad opti subjekt, korelatum sveta ideje, posmatra ideje pomou subjektivnih
formi, prostora, vremena i kauzaliteta, onda on postaje individualnim subjektom,
individualni subjekt nije, dakle, nita drugo do opti subjekt subjektivne forme. 'rema
tome i obratno individualni subjekt moe postati optim subjektom time to izgubi
subjektivne forme, time to prestane posmatrati ideje posredstvom subjektivnih formi,
ve ih posmatra onakve kakve su one po sebi, van ovih formi.
/ako i na koji je nain to mogue* <ideli smo ranije da je opaanje u prostoru i
vremenu, a po prin,ipu kauzaliteta, tek time mogue to su individualnom subjektu date
prvobitno afek,ije voljine koje jo nisu ure$ene u svet predstava, koje su samo sirovi
materijal na koji posmatraki subjekt (individualni) primenjuje svoje forme.
4ndividualni posmatraki subjekt mogu je, dakle, samo tako to je on dat kao zaseban
voljni subjekt, ije afek,ije voljne slue kao materijal subjektivnim formama njegovim.
'rema tome individualni subjekt prestaje tek time da bude individualni subjekt, tek time
22
postaje optim subjektom to prestaje da bude voljnim subjektom, to u njemu prestane
svaki voljni pokret, svaka tenja, svaka elja. +tuda je posmatranje istih ideja mogue
samo kao isto bezinteresno posmatranje, kao posmatranje koje ne tei za objektima,
ve ih samo gleda, posmatra i u sutini njihovoj upoznaje. /ako je volja, tenja, u
osnovi svojoj bol, patnja i oskudi,a, to je isto posmatranje uvek praeno potpunim
odsustvom svakog bola, patnje i oskudi,e, pri istom posmatranju individuum se
osloba$a od obinog (individualnog) ivota sa njegovim strastima, eljama, nadama,
strahom, bolovima i svakojakim nedaama, on se osea oslobo$en od slube ivotu, od
slube volji, i time se osea uzdignut6 uzvien, i s toga radostan, srean i blaen.
+seanje blaenstva, istog zadovoljstva, obuzima, dakle, posmatraki subjekt, im on
u stvarima opaa njihove ideje, zato se i za stvari, kad one postanu predmet istog
opaanja, kae da su lepe. Stvari, dakle, tek onda postaju lepe kad postanu objekt
posmatranja istog individualnog opteg subjekta, jer samo onda vezuje se za njih
oseanje istog zadovoljstva u ovom poslednjem, koje oseanje i ini te su stvari lepe.
&a neka stvar bude lepa, potrebna su, dakle, dva uslova, prvo ideja njena i drugo
ist posmatraki subjekt, i oni ine dva neizostavna faktora lepoga. &a osmotrimo prvo
ovaj drugi faktor, nain posmatranja istog posmatrakog subjekta. isto bezinteresno
posmatranje istog posmatrakog subjekta razlikuje se od obinog interesnog
posmatranja individualnog subjekta time to ono shvata ideje (ono to je stalno u
stvarima), dok se ovo odnosi na stvari kao takve, kao individualne objekte, koji su
motivi voljnih radnji. 'ri istom posmatranju individuum se osloba$a svoje
individualnosti, on prestaje biti individuum i stoga shvata stvari u njihovoj sutini,
shvata njihove ideje, ovaj nain saznanja ideja ini bie genija. Cenije nije nita drugo
do sposobnost objektivnog bezinteresnog shvatanja bia stvari, sposobnost opaanja
bia stvari, i ta sposobnost samo onda nosi ime genijalnosti kad nije momentana ve
trajna, i kad je spojena sa toliko trezvenosti i prisustva duha da moe shvaene ideje u
promiljenom umetnikom delu da ponovi i da na taj nain "ono to u promenljivoj
pojavi lebdi, utvrdi u stalnim mislima". +naj je individuum genijalan koji je sa toliko
snage saznanja obdaren da ova premaa potpuno saznanje koje je potrebno u slubi
ivota, u slubi volje individua. +bino se genije, veli openhauer, identifikuje sa
27
ovekom velike fantazije, ali pri tome se zaboravlja da istina genije ne moe biti bez
fantazije, ali da ovek s fantazijom ne mora biti genije. 1antazija nije nita drugo do
kopija realnih objekata, i ona je geniju u velikoj meri potrebna da bi pomou nje mogao
shvaenu ideju fiksirati i ponoviti je u svom umetnikom delu, ona mu je, dakle,
potrebna samo kao medijum prenoenja shvaene ideje. #oe se prema tome imati
velika fantazija, pa da ipak nedostaje genijalnost, da nedostaje sposobnost shvatanja
ideja u realnim objektima (to za sobom povlai i nedostatak shvatanja istih u slikama
fantazije, kao subjektivnim reprezentantima realnih objekata). +bian ovek nije
sposoban nimalo ili bar nije sposoban da trajnije ostane u stanju istog posmatranja, a
velika veina ljudi obinog je kalibra, dok su genijalne glave veliki raritet prirode.
+binog oveka zanimaju detalji ivota, on ivi ivotom, on se nalazi u njemu6
genijalnog oveka zanima ,elina ivota, zanima sutina ivota, on ne ivi ivotom, on
se nalazi nad njim. 8ato je genije i tako nepraktian u praktinom ivotu. "&ok je
obinom oveku njegova mo saznanja, laterna, koja mu osvetljava put, dotle je ona za
genijalnog oveka sun,e koje mu svet obasjava i otkriva".
Ceniju nedostaje ona to je za praktian ivat tako potrebna nedostaje mu praktina
pamet (um). . to isto nedostaje i ludome, ije se ludilo zasniva na nedostatku pamenja.
+tuda lud ivi uvek u sadanjosti ba kao i ivatinja, ba kao i genije, i ovde lei
dodirna taka genija sa ludilom. 'o openhaueru genije mora biti strasan, mora biti
ro$en od strasnog o,a i inteligentne matere, mora mu nervni sistem biti veoma razvijen,
mora imati visoko elo, kratak vrat itd. (vidi opirno o Ceniju).
'oto smo tako osmotrili genijalnog posmatraa lepote i sutine stvari, da pre$emo na
posmatranje drugog faktora lepote, na same stvari koje postaju lepe. 4ma objekata, koji
su samo time lepi, to ine da individualni subjekt veoma lako prelazi u opti, ist, to
ini da mi veoma lako zaboravljamo na tenje nae volje, to su, na primer, one divne
slike Dolan$ana, koje predstavljaju tih ivot. . ima objekata, koji svojom unutranjom
vanou nagone subjekat da ih u sutini njihovoj posmatra, to su ideje viih stupnjeva
objektiva,ije voljine, a osobito najvii stupanj njen, ovek. /ao to se vidi, lepota stvari
moe doi ili od strane posmatrakog subjekta ili od strane ovih poslednjih. #e$utim,
ini,ijativa estetikog stanja svesti moe poi i od strane subjekta, i usled toga postoji jo
29
jedna osobita modifika,ija estetikog stanja, a to je uzvi'eno. +d lepoga razlikuje se
uzvieno time to se pri posmatranju neega to je uzvieno individualni subjekt mora
svesno da uzdigne nad zavisnou, u kojoj se nalazi i koju opaa u odnosu na
posmatrani uzvieni objekt (poto ovaj stoji u neprijateljskom odnosu prema subjektu,
odnosno njegovoj volji) i svest o ovome nasilnome uzdizanju subjekta nad njegovom
voljom (koja se u ovom sluaju manifestuje kao strah, bojazan od objekta) ini razliku
izme$u oseanja uzvienog i lepog, stanje oseanja uzvienog traje samo dotle dok se
oseamo od posmatranog objekta obezbe$eni, nezavisni. %ako nam se, na primer, more
u svojoj uzburkanosti samo onda predstavlja kao uzvieno kada ga posmatramo sa
kakvog sigurnag mesta, oseajui se potpuno obezbe$eni od divljih, razuzdanih strasti
(sila) njegovih, koje bi nas inae progutale (dinamiki uzvieno). 3eskrajni nebeski
svod sa hiljadama zvezda na njemu proizvodi stoga u nama oseanje uzvienoga
(matematiki uzvieno) to se mi, s jedne strane, prema njemu oseamo mali i nitavni,
a s druge se strane, opet osloba$amo vrlo lako ove zavisnosti, jer ona ne lei na
povrini, ne tie se neposredno volje u obinom smislu, poto je ova upravljena na
objekte zemaljske ve se tie one dublje zavisnosti naeg bia, naeg individuuma od
,eline kosmosa kao dela njegovog, a od te se zavisnosti lako osloba$amo time to
postajemo svesni da je i ta velika ,elina od nas zavisna, da smo mi kao posmatraki
subjekt nosila, njen kao sveta predstave.
Uzvieno polazi, dakle, od posmatrakog subjekta i predstavlja aktivnu ini,ijativu
njegovu pri proizvo$enju estetikog stanja, aktivna ini,ijativa posmatranog objekta ne
proizvodi vie estetiko stanje, ve neestetiko stanje nadra!ljivo#, koje postaje time to
posmatrani objekt drai volju, stavljajui joj u izgled neposredno zadovoljenje njeno.
%ako, na primer, kada Dolan$ani predstavljaju jela u svojim Stillebenbilder, ime se
izaziva apetit, dakle, voljna strana naa, onda se time istre subjekt iz blaenog
estetikog stanja njegovog. 8ato nadraljivo kao takvo ne moe biti nikako predmet
umetnosti, dok runo to jo moe biti.
"'oto se svaka stvar moe posmatrati isto objektivno i van svake rela,ije, i poto
je svaka stvar izraz jednog odreenog stupnja objektiva,ije voljine, dakle, izraz ideje, to
je i svaka stvar lepa". !azlika u lepoti stvari dolazi jedno otuda to, kao to rekosmo,
2:
jedna stvar vie olakava isto posmatranje od druge (naime time to svojim raznolikim
i u isto doba odre$enim i jasnim oblikom lako postaje reprezentantom svoje ideje), a
drugo i stoga, to je sama ideja, koju stvar izraava, visok ili nizak stupanj objektiva,ije
voljine i stoga veoma znaajan ili ne (zato je i ovek kao najvia objektiva,ija volje pre
svega ostaloga lep, i predstavljanje bia njegovog najvii je ,ilj umetnosti, osobito
skulpture i poezije). &a li je via ili nia ideja, vii ili nii stupanj objektiva,ije voljine
predmet istog posmatranja, od toga zavisi da li e izvor estetikog uivanja leati vie
u ideji ili u posmatrakom subjektu. "%ako e pri estetikom posmatranju (u realnosti ili
posredstvom umetnosti) lepe prirode u neorganskom i vegetabilnom ,arstvu i dela lepe
arhitekture prevla$ivati uivanje istog bezvoljnog posmatranja, stoga to su ideje ovde
saznate samo niski stupnjevi objektiva,ije voljine, te nisu pojave dubokog znaaja i
sadrine. "o ako su ivotinje i ljudi predmet estetikog posmatranja i predstavljanja,
uivanje e leati vie u shvatanja samih ovih ideja, jer one objektiviraju najveu
raznolikost oblika, bogatstvo i duboki znaaj pojava i otkrivaju nam na najsavreniji
nain bie volje, bilo u njenoj estini, uasu, zadovoljenju, bilo u njenoj slomljenosti
(ovo u tragedijama), naposletku i u njenom obrtu ili samounitenju, to je osobito tema
hrianskog slikarstva, kao to slikanje doga$aja i drama uopte ima za svoj objekt
volju osvetljenu saznanjem."
'ored umetnosti, zadatak je i filozofije da nam iznese sutinu sveta. 8ato pored
umetnika jo jedino filozof moe biti genije. !azlika izme$u filozofskog i umetnikog
genija ne lei u objektu, ve u medijumu iznoenja njegovog, umetniki genije iznosi
nam ideje stvari posredstvom fantazije, (i u umetnikom delu), filozofski genije
posredstvom pojmova. +sim toga filozof posmatra ideje s pogledom na njihovu
vrednost u realnom ivotu, umetnik s pogledom na njihovu idealnu vrednost, vrednost
njihavu kao istih slika, kao objekata istog bezinteresnog posmatranja.
8adatak je umetnosti da nam ideje stvari iznese tako kako bismo ih mi u
umetnikom delu mogli odmah saznati i shvatiti, ovo iznoenje biva kroz medijum
genijalnog umetnika. Eepotu stvari shvata umetnik neposrednom intui,ijom, i zato je
tvoraka mo njegova neto uro$eno. Umetnost ima za zadatak, ne da nam iznese
pojmove stvari, jer to je zadatak nauke, ve ideje stvari, ono to prethodi mnoini
2;
individualnih stvari, ono to ini njihovo zajedniko bie. 4 pojam izraava zajedniko
bie mnogih stvari, i u tom pogledu odgovara ideji, ali dok je pojam apstraktan, u svojoj
sferi potpuno ogranien i stoga neplodan, dotle je ideja sasvim konkretna i plodna, jer
ra$a u subjektu, koji je shvata, nove ideje (zato se i alegorija ne sme trpiti u slikovnim
umetnostima, dok je ona u poeziji doputena i korisna). &a vidimo sada kako umetnost
u pojedinostima uspeva da iznese ideje sveta, i ta je zadatak svakoj njenoj grani.
"ajnia i prva po redu umetnost jeste arhitektura. "Ben je zadatak da nam predstavi
najnie stupnjeve objektiva,ije voljine, najnie snage prirode, teu, koheziju, vrstinu,
tvrdou, "ove opte osobine kamena, ove prve najprostije, najtamnije objektiva,ije
voljine, osnovne bas0tonove prirode, a zatim pored njih i svetlost, koja im je u
mnogome suprotna". /ako se i na ovom najniem stupnju svome, kao to smo videli,
volja objektivira kao sva$a, kao borba, to je upravo "borba izme$u tee i vrstine jedini
estetiki materijal lepe arhitekture". Svoj problem reava arhitektura time, to prvobitnu
zbijenu masu, koja, s jedne strane, neprestano tei da se sa zemljom spoji, s druge opet
strane vrstina joj njena ne da da ovu svoju tenju ispuni, rastavlja tako, da jedan deo
njen predstavlja onu prvu snagu, teu, a drugi deo onu drugu vrstinu, to biva
rastavljanjem mase u teret i podupira, u svod i stubove. Srazmera tereta i podupiraa
mora biti potpuna, pa da se potpuno oigledno predstavi ona borba tee sa vrstinom,
otuda potreba simetrije i propor,ije u arhitektonskim delima. 'rema tome, lepota
arhitektonskih dela ne lei u simetriji i propor,iji delova njihovih, ve je ova propor,ija
samo sredstvo, da se izrazi borba ove dve najprvobitnije snage prirodne, tee i vrstine
(neprobojnost). +sobite odnose pokazuju dela arhitekture prema svetlosti, ona su
dvostruko lepa u punom sunanom sjaju sa plavim nebom pozadi, a sasvim drukije
izgledaju pri meseini. %o lei, s jedne strane, u tome, to arhitektura ima zadatak da,
osim tee i vrstine, predstavi i svetlost. "eprovidne, otro ograniene i raznoobline
arhitektonske mase tako odbijaju svetlost da ona time potpuno pokazuje svoju prirodu, u
kojoj posmatra veoma mnogo uiva, jer je svetlost, kao objektivni korelat istog
bezinteresnog posmatranja, najradosnija stvar na svetu. +d ostalih umetnosti razlikuje
se arhitektura po tome, to ona u svojim delima ne prua sliku stvari ve samu stvar, u
2=
njoj umetnik gledao,u ne ponavlja objekt, ve ga samo tako nameta da omogui
gledao,u shvatanje ideje objektove.
&ela arhitekture retko slue isto umetnikim ,iljevima, ve ivotu, ima jo jedna
umetnost koja se, stoga to slui samo praktinom ivotu, i ne uvodi u red umetnosti, a,
sestra je arhitekture, to je umetnost vodovoda, i njen je zadatak da iznese ideju tenosti
kao to je zadatak arhitekture da iznese ideju vrstine. 4sto se tako i lepa umetnost
gradinarska ne uvodi u red umetnosti, poto i ona samo slui ivotu. Stoga je
vegetabilni svet kao objekt umetnosti, objekt slikarstva pejzaa, koje obuhvata i svu
ostalu nesvesnu prirodu. ivotinjski svet, trei stupanj prirode, objekt je slikarstva
ivotinja i skulpture ivotinja. "aposletku ideju, u kojoj volja dostie najvii stupanj
svoje objektiva,ije, ideju oveka, u neposrednom opaanju predstaviti zadatak je
slikarstva doga$aja i skulpture.
U ivotinjskom svetu, kao to smo videli, individualni karakter i karakter spe,ije
jo su jedno, zato ovde lepo (ideja) i karakteristino (individua) padaju ujedno,
najkarakteristiniji kurjak, na primer, i najlepi je. /od oveka odvaja se karakter
individualni od karaktera spe,ije, ovaj je poslednji lepota u objektivnom smislu, onaj
prvi izraz ili karakter njen, i zadatak je umetnosti da oboje u istom individuumu iznese
(spoji). oveanska je lepota potpuna objektiva,ija volje na najviem stupnju njenom, i
kao takva ona se izraava u prostornoj formi bez odnosa na vreme koje je svojstveno
pokretu. 'oto ivotinja i ovek, da bi izrazili svoje bie, potrebuju osim svoje forme u
prostoru jo itav niz radnji i pokreta u vremenu, to se lepoti prostorne forme mora
pridruiti #racija pokreta u vremenu i tek obe skupa izraavaju ideju oveka i ivotinje.
to god prostorna forma potpunije objektivira volju, sve je ona lepa, to nepotpunije,
runija, a to isto vai i za gra,iju. Cra,ija je nemogua bez lepote pokretnih organa,
poto je pokret i poloaj tela nemogu bez samog tela, a to god je ovo simetrinije i
lepe, time su mu i pokreti laki i propor,ionalniji, a u ovome poslednjem i lei gra,ija
pokreta.
!ekosmo da se kod oveanstva karakter odvaja od ideje, od karaktera spe,ije.
/arakter uvek izraava jednu stranu ideje oveanstva, i manifestuje se bilo u
fizionomiji i korporiza,iji, bilo u prolaznom afektu i strasti i u uzajamnoj modifika,iji
2?
saznanja i htenja (ovo drugo manifestuje se u prolaznim izrazima li,a i pokreta). "'oto
individuum uvek pripada oveanstvu, a s druge strane opet oveanstvo se uvek u
individuumu (tavie i sa osobitim idealnim znaajem) otkriva, to se ne sme unititi ni
lepota karakterom, ni karakter lepotom, jer unitenje karaktera spe,ije karakterom
individue proizvodi karikaturu, a unitenje individualnoga karaktera karakterom spe,ije
beznaajnost." Eepota i gra,ija predmet su skulpture, a pravi karakter duha, afekt, strast
i naizmenina igra saznanja i htenja, to se jedino, kao to videsmo, da izraziti izrazom
li,a i mimikom, uglavnom je zadatak slikarstva, a osobito slikarstva doga$aja koje nam
predoava ivotne s,ene od velike i male vrednosti, poto nijedan individuum i nijedna
radnja nije bez znaaja, jer se u svima otkriva, negde vie, negde manje6 ideja
oveanstva.
4 poeziji je zadatak da nam iznese i predstavi sve raznolike strane ljudskog ivota,
da nam predstavi ideju oveka. +na se od ostalih umetnosti razlikuje ne po objektu, ve
po nainu predstavljanja objekta (ideje), i njen je zadatak kao umetnosti bez sumnje taj,
da nam iznese ideje, ali ona to ne ini neposredno, ve pomou reima iskazanih
pojmova koji u sluao,u (itao,u) proizvode slike fantazije, koje su reprezentanti tih
pojmova, a tek u slikama fantazije treba upoznati ideje ivota. &a bi se fantazija
itaoeva stavila u pokret, moraju se apstraktni pojmovi, koji su neposredan materijal
isto tako poezije kao i najsuvlje proze, tako sastaviti da se presekom sfera njihovih svaki
od njih ogranii u svojoj optosti, da se svaki determinie i time svede na opaajnost. %o
biva u poeziji pomou epiteta, ritam i slik tako$e su pomona sredstva poezije i njihovo
veliko dejstvo izvodi openhauer iz toga to nam oni svojom pravilnou olakavaju
sledovanje mislima u njima iskazanim, ime ove poslednje dobijaju neku osobenu
snagu uverenja. 'oto materijal poezije, pojmovi, svojim obimom sve obuhvata, to je i
sadrina poezije vrlo velika, ,ela priroda, ideje svih stupnjeva mogu se njome
predstaviti, bilo da ona, prema vrednosti date ideje, samo opisuje, bilo da pria, bilo da
neposredno dramatski predstavlja. .li u predstavljanju nesvesne prirode pa i biljnog i
ivotinjskog sveta premaa je u mnogome slikovna umetnost, ukoliko je pak ovek
objekt njen, tu joj nijedna umetnost nije ravna.
2@
U predstavljanju oveka pak susreta se poezija jo i sa istorijom. +va tema, odnos
poezije prema istoriji, omiljena je tema openhauerova (kako i on sam kae), zato emo
se i mi na njoj malo podue zadrati. 4storiji je, kao i poeziji, zadatak da predstavi ivot
oveji u nizu radnji njegavih, a dok poezija predstavlja radnje, koje se mogu desiti i
koje se svagda deavaju, dotle je istoriji zadatak da predstavi one radnje koje su se
desile, i to onako kako su se one u realnosti desile. .li izme$u onoga to istorija o
ivotu kae i onoga to poezija o njemu iznosi postoji jedna ogromna razlika, u istoriji
mi se uimo ljude poznavati, dok nam jedina poezija daje da upoznamo oveka, tj. ideju
njegovu. 'oto je naime individualnost mogua samo u (prostoru) vremenu, to se u
,elom istorijskom toku, u svakom dobu istorijskom objektivira jedna ista ideja, ovek,
samo na malo drukije naine. 1undamentalne razlike ivota ljudskoga u razlinim
periodima istorije, kakvog progresa i evolu,ije u istoriji prema tome nema, zato istorija i
nema za objekt to svaka druga nauka ima, naime ona ne moe apsolutno nikakve
slinosti, niega zajednikog meda pojavama istorijskim kao takvim da otkrije, ona je
samo znanje, samo skup potpuno individualnih injeni,a (onoga to se samo jednom
desilo i deava i nikada vie), a ne i nauka, jer ova uvek pretpostavlja spe,ije. 8ato se iz
istorije ne moe ne samo dobro, ve ne moe nikako upoznati ideja oveka (osim ako se
ona poezijom ne umetne u samo istorijsko izlaganje, kao to je to sluaj kod starih
klasinih istorika), tako da su biografije (a me$u ovima osobito autobiografije) mnogo
bolji izvor za to, ali tek poezija upoznaje nas potpuno sa sutinom ivota ljudskog, sa
idejom oveka. 4 poezija predstavlja individualne karaktere, ali svaki je taj individualni
karakter jedna strana, jedan deo opteg karaktera spe,ije ljudske, jedan deo ideje
oveka, dok je individualnost istorijskih pojava bez ikakvog dubljeg idealnog znaaja,
odnosi se samo na spoljne odnose u prostoru i vremenu. "Samo unutranji znaaj vredi
u umetnasti, spoljni u istoriji. +boje je potpuno nezavisno jedno od drugog, mogu se
zajedno, ali i svaki za sebe javiti. Bedna za istoriju veoma vana ak,ija moe po
unutranjem znaaju svome biti sasvim obina i svakidanja, i obratno, jedna s,ena iz
obinog ivota moe biti od velikog unutranjeg znaaja, ako se naime u njoj
oveansko delanje i htenje do u najskrivenije kutie svoje javlja u potpunoj i jasnoj
svetlosti. . moe i pri veoma razlinoj spoljnoj vanosti unutranja vanost biti jedna
7A
ista, tako, na primer, svejedno je da li se ministri na geografskoj karti sva$aju oko
zemalja i naroda, ili se selja,i u krmi gloe oko karata i ko,ki, kao to je svejedno da li
se ah igra zlatnim ili drvenim figurama".
4deju oveanstva moe pesnik ili na taj nain predstaviti da je predstavlja
identian sa predstavljenim, kao to to biva u lirskoj poeziji (u kojoj se izraava samo
subjektivno oseanje pesnikovo), ili je predstavlja odvojen od onoga to se predstavlja,
kao to je to sluaj u svim ostalim delovima poezije, u kojima se predstavlja iza
predstavljenog vie ili manje gubi, u romansi predstavlja je jo tu, u idili on se ve
gubi, u romanu jo mnogo vie, gotovo sasvim u eposu, a naposletku bez ikakvog traga
u drami, koja je najobjektivnija, najsavrenija i najtea vrsta poezije (dok je lirska
najlaka, tako da nije potrebna genijalnost, pa da se esto i veoma lepe lirske pesme
ispevaju, jer su one produkt trenutka, a na trenutke moe se i obian ovek odueviti).
Eirska poezija izraava nam kako se subjekt volje (predstavlja) nalazi ili u stanju
zadovoljenog (radost) ili u stanju spreenog htenja (alost), uvek pak u stanju a fekta,
strasti. "'ored ovoga u isto doba s time pesnik postaje s pogledom na okolnu prirodu
svestan sebe kao subjekt istog bezvoljnog posmatranja, iji neizmenljivi blaeni mir
stupa u kontrast sa nagonom uvek ogranienog, uvek oskudnog htenja, oseanje ovoga
kontrasta, ove naizmenine igre (saznanja i htenja) upravo je ono, to se u ,elini (lirske)
pesme izraava i to uopte sainjava lirsko stanje." U objektivnim vrstama poezije,
osobito u romanu, eposu i drami dostie se ,ilj poezije, predstavljanje ideje
oveanstva, dvama sredstvima, pravilnim i duboko shvaenim iznoenjem znatnih
karaktera i iznalaenjem znaajnih situa,ija, u kojima se oni nalaze.
<rhuna, poezije, kako u pogledu veliine dejstva, tako i u pogledu tekoe
stvaranja bez sumnje je tra#edija. Filj je tragedije da predstavi razdvoj volje sa samom
sobom, onu unutranju uasnu prirodu voljinu, borbu jednog akta njenog sa drugim, na
najviem stupnju objektiva,ije njene, oveku, gde se ta unutranja protivrenost voljina
manifestuje u najjasnijoj i najpotpunijoj formi. "&opadanje, koje u tragediji nalazimo,
ne pripada oseanju lepog, ve uzvienog6 tavie, to je najvii stupanj ovoga oseanja.
Ber, kao to se pri pogledu uzvienoga u prirodi otremo od interesa volje, da bi ostali
samo kao posmatrai, tako se pri posmatranju tragine katastrofe odvraamo od same
7-
volje za ivot. U tragediji iznosi nam se naime strana strana ivota, jad oveanstva,
vlada sluaja i zablude, pad pravednoga, trijumf zloga6 dakle, ba taj naoj elji tako
protivni sklop sveta iznosi nam se pred oi. 'ri ovom pogledu oseamo se pozvani da se
od volje za ivat odvratimo, da ga vie ne htednemo i ne volimo. U trenutku tragine
katastrofe dolazimo vie no igda do uverenja, da je ivot jedan teak san, iz koga treba
da se probudimo. to u svemu traginom, maukakvom se obliku ono javljalo, daje
osobiti polet uzvienosti, to je dolaenje do saznanja da svet, da ivot ne moe dati
nikakvog pravog zadovoljenja, da prema tome nije vredan nae privrenosti, u tome se
sastoji tragini duh, on vodi prema tome rezigna,iji".
!uno oznaava nekongruen,iju pojave u vremenu i prostoru sa idejom kaoju
pajava izraava. 'rema tame runo ne postaji u idejama, sve su ideje lepe, ve samo u
pajavama njihovim. U ovoj tezi lei osnavna pogreka estetike openhauerave.
'oto smo tako pregledali sve umetnosti, od one to predstavlja najnie stupnjeve
objektiva,ije voljine, arhitekture (iji je zadatak bio da predstavi borbu voljinu na tom
najniem stupnju njenom), do poezije, upravo tragedije (iji je zadatak. da predstavi
borbu voljinu na najviem stupnju njenom, oveku), vidimo kako je u tome redu
izostala jedna umetnost, a to je muzika. . muzika je jedna tako prekomerno
velianstvena umetnost, njeno je dejstvo tako duboko i silno, jezik kojim ona govori
tako je jasan, da nam ne preostaje nita drugo do da u njoj gledamo jednu sasvim
osobenu umetnost, ija je veza sa biem sveta mnogo dublja i jaa od veze ostalih
umetnosti. &ok je zadatak svake umetnosti, koju posmatrasmo, bio da nam predstavi
volju na izvesnom stupnju njene objektiva,ije, dotle emo u muzi,i morati gledati
predstavu ,elakupnog bia voljinog, i to onakvog kakva je ona po sebi. "#uzika je
naime jedna isto tako neposredna objektiva,ija i slika ,ele volje, kao to je i ,eo svet,
tavie kao to su i saame ideje, iju razmnoenu pojavu svet pojedinih stvari sainjava.
#uzika, dakle, nikako nije, kao to su to ostale umetnosti, tek refleks ideja, ve refleks
same volje, iji su objekt i ideje", stoga dok ostale umetnosti govore o senkama, muzika
jedino govori o biu. 'oto su muzika i svet ideja objektiva,ija jedne i iste volje, to
mora postojati potpuna analogija izme$u muzike i ideja. 4 doista nje i ima. U najdubljim
tonovima harmonije, u osnovnom basu, gledam ja, veli openhauer, najnie stupnjeve
72
objektiva,ije voljine, neorgansku prirodu, masu planeta. 'oznato je da svi vii i
pokretljiviji tonovi postaju iz osnovnog tona, i to iz sporednih treptanja njegovih, to je
analogno postanku svih tela i organizama prirode iz mase planeta, takva ista analogija
lei i u tome, to postoji izvesna grani,a ispod koje se nikakav vie ton ne uje, ba kao
to ni materije ne moe biti bez forme. Sve to u harmoniji lei izme$u osnovnog tona i
melodije odgovara idejama prirode od viih neorganskih do najvie organske, dakle,
viim neorganskim snagama, biljnom i ivotinjskom svetu. U melodiji, koja ini ,elinu
punu znaaja i ,ilja od poetka do svretka svoga i koja izraava u raznolikosti delova
svojih jednu jedinu misao, ja vidim, veli openhauer, smiljeni i kontinuirani ivot i rad
ovekov. #elodija nam pria "istoriju volje saznanjem obasjane, iji je refleks u
realnosti niz voljnih radnji, ali ona kae vie, ona nam pria njenu najtajniju istoriju,
slika svaki pokret, svaku tenju njenu, sve ono, dakle, to um obuhvata pod irokim i
negativnim pojmom oseanja . . . (zato se muzika uvek i nazivala umetnou oseanja i
strasti, kao to su se rei nazivale jezikom uma)". %ako (da)o govori o patnjama velike
i plemenite tenje koja svaku malenu sreu prezire. . dur i mol, ta su oni drugo do
izraz vene prirode voljine, zadovoljenja i nezadovoljenja njenog, zadovoljstva i bola
njenogG !aznolike melodije izraavaju raznolike puteve, raznoliku sreu tenja voljinih.
.li sve ove navedene analogije nikako nas ne smeju navesti da mislimo da muzika ima
kakav direktan odnos prema njima, ne, njen je odnos prema njima samo indirektan, jer
se muzika ne odnosi na objektiva,iju volje, ideju, ve na volju samu, ona je neposredni
izraz samog bia sveta, volje za ivot kao takve. +tuda duboka ozbiljnost muzike, otuda
je i smeno, kao produkt sveta predstave i kao neto to se samo u njemu nalazi, sasvim
iskljueno iz muzike. 'ravilnost tonova tako$e je izraz ove ozbiljnosti i nepogrene
tanosti muzike. Eajbni, je6 gledajua6 samo na ovu spoljnu stranu muzike, na
pravilnost tonova, definisao muziku kao aritmetiko skriveno vebanje due koja
nesvesno rauna. openhauer duhovito parafrazira Eajbni,a i daje ovu defini,iju,
muzika je metafiziko, skriveno vebanje due koja nesvesno filozofira, poto je muzika
naime neposredan izraz volje, to bi onaj koji bi dao potpuno objanjenje muzike, koji bi
u pojmovima ponovio ono to muzika u tonovima izraava, time dao i objanjenje sveta
77
i ivota, dakle, dao istinitu filozofiju, prema tome i obratno se moe rei, da je muzika
filozofsko (nesvesno) vebanje due.
%ako nam, dakle, umetnost iznosi svet onakav kakav je on po sutini svojoj, te nas
time upoznaje sa njim. Feo je svet objektiva,ija, vidljivost volje, a umetnost je camera
obscura koja nam pomae da objekte sveta, pojedin,e i u skupu, istije i bolje
pregledamo, ona je igra u igri, pozorni,a na pozorni,i u "Damletu". Uivanje, koje nam
umetnost prua, poiva na tome, to nam ona objekte sveta, ideje, iznosi u istini
njihovoj, a posmatranje ideja kao takvih bez bolova je. .li umetnost nas samo za
momente otre od muka ivota, iste ideje koje ona iznosi i s kojima nas upoznaje, ne
postaju za umetnika i gledao,a kvietiv volje, ve su samo kratko vreme uteha u ivotu
njihovom. .li naposletku i gledala, i umetnik nasite se toga istog posmatranja, te
vesele igre estetike, ozbiljnost ivota, kontrast koji njegov realitet ini sa
posmatranjem istih ideja njegovih, nagone naposletku i umetnika i gledao,a da ideje
vie ne posmatraju kao iste slike bez interesa, ve kao ono to one jesu, da shvate
realni sadraj njihov, da shvate ozbiljnost ivota. 5im se ovo desi, umetnost prestaje,
filozofija nastaje, umetnost nas dovodi dotle da nam pokae ideje, filozofija nas ui da
ih upoznamo, i kad smo ih upoznali, da ih primenimo. Umetnost nas je izvela iz sveta
volje, pa nas je uvela u svet iste ideje, filozofija nas vraa opet iz sveta iste ideje,
istog bezinteresnog posmatranja njenog, u svet volje. 8ato je filozofija najvii stupanj
duhovnog ivota ljudskog, nauka nas ui upoznavati individualne objekte, umetnost
njihove ideje, a jedino filozofija pravo bie njihovo, volju za ivot. "a taj nain
prelazimo na poslednji, najvii, najvaniji i najinteresantniji odeljak filozofije
openhauerove, na eudemonologiju i etiku njegovu.
79