Anton Pavlovi ehov

Ivanov


Drama u etiri ina
Prevod: Kiril Taranovski


LICA:
IVANOV, NIKOLAJ ALEKSEJEVI, stalni lan ureda za seljaka pitanja
ANA PETROVNA, njegova ena, roena Sara Abramson
ABELJSKI, MATVEJ SEMJONOVI, grof, njegov ujak
LEBEDEV, PAVLE KIRILOVI, predsednik zemske uprave
ZINAIDA SAVINA, njegova ena
SAA, ki Lebedevih; 20 godina
LJVOV, JEVGENIJE KONSTANTINOVI, mladi zemski lekar
BABAKINA, MARFA JEGOROVNA, mlada udovica, posednica, ki bogatog
trgovca
KOSIH, DIMITRIJE NIKITI, finansiski inovnik
BORKIN, MIHAILO MIHAILOVI, dalji roak Ivanova, upravnik njegova
imanja
AVDOTJA NAZAROVNA, starica neodreene profesije
JEGORUKA, gotovan kod Lebedevih
I GOST
II GOST
III GOST
IV GOST
PETAR, lakej Ivanova
GAVRILO, lakej kod Lebedevih
Gosti oba pola, lakeji.

Radnja se dogaa u jednom srezu centralne Rusije.
























PRVI IN

Park na imanju Ivanova. S leve strane fasada kue sa terasom. Jedan prozor
otvoren. Pred terasom irok poluokrugao prostor od koga vode - pravo i desno -
aleje u park. S desne strane pletene fotelje i stolovi. Na jednom stolu gori lampa.
Smrkava se. Kad se zavesa digne, uje se kako u kui uvebavaju duet za klavir
i elo.

I
Ivanov i Borkin
Ivanov sedi za stolom i ita knjigu. Borkin, u velikim izmama, s pukom,
pojavljuje se u dubini parka; on je podnapit; spazivi Ivanova, prilazi mu na
prstima, i stigavi do njega, niani mu u lice.

IVANOV (spazivi Borkina, zadrhti i skoi): Mio, kakve su to stvari... uplaili
ste me... Ja sam ve i onako nervozan, a vi jo zbijate glupe ale... (Seda.)
Uplaio me, pa se jo i raduje...

BORKIN (smeje se): Dobro, dobro... oprostite, oprostite (Seda pored njega.)
Neu vie, neu vie. (Skida kaput.) Vruina. Verujete li, duo moja, da sam za
neka tri sata preao sedamnaest vrsta... Mrtav sam umoran... Pipnite kako mi
kuca srce...

IVANOV (itajui): Dobro, docnije...

BORKIN: Ne, ne, pipnite sada. (Uzima njegovu ruku i stavlja je na svoje grudi.)
ujete li? Tapa-tapa-tapa. To znai da imam sranu manu. Svakog trenutka
mogu naprasno umreti. ujte, hoe li vam biti ao ako umrem?

IVANOV: Ja itam... docnije...

BORKIN: Ozbiljno, hoe li vam biti ao ako naprasno umrem? Nikolaju
Aleksejeviu, hoe li vam biti ao ako umrem?

IVANOV: Ostavite me na miru!

BORKIN: Dragi moj, recite: hoe li vam biti ao?

IVANOV: Meni je ao to zaudarate na rakiju. To je, Mio, odvratno.

BORKIN (smeje se): Zar zaudaram? udnovata stvar... Uostalom, nije to nita
udnovato. Sreo sam u Plesnicima istranog sudiju; priznajem, popili smo po
jedno osam aica. Nego ozbiljno - pie kodi zdravlju. ta mislite, je l' te da
kodi? A? kodi?

IVANOV: Ovo je ve neizdrljivo... Razumejte, Mio, to je maltretiranje...

BORKIN: Dobro, dobro... oprostite, oprostite!... Neka, neka, samo sedite...
(Ustaje i polazi.) udan svet, ak ne moe ni da porazgovara. (Vraa se.) Aha!
Samo to nisam zaboravio... Molim vas osamdeset i dve rublje!...

IVANOV: Zato osamdeset i dve rublje?

BORKIN: Treba sutra isplatiti radnike.

IVANOV: Nemam.

BORKIN: Hvala lepo! (Podraava ga.) Nemam... A treba isplatiti radnike? Je l'
te da treba?

IVANOV: Ne znam. Danas nemam nita. Priekajte do prvog, dok primim
platu.

BORKIN: Eto, izvolte, razgovarajte s ovakvim ljudima!... Radnici nee doi po
novac prvog, nego sutra izjutra!...

IVANOV: Pa ta sad da radim? Pa dobro, secite me, koljite... Vi imate odvratan
obiaj da me saleete ba onda kad itam, piem ili...

BORKIN: Pitam vas: treba li isplatiti radnike ili ne? ta da razgovaram s
vama?... (Odmahne rukom) I to su mi neke spahije, avo ih odneo,
zemljoposednici... Racionalna privreda... Hiljadu jutara zemlje - a u depu ni
prebijene pare... Ima vinski podrum, a nema izvojac za zapuae... A ja ni pet ni
est - prodau sutra trojku! Dabome! Jeam sam ve prodao na zeleno, a sutra u
prodati i ra. (eta po pozornici.) Mislite da u se ustruavati? Je l' te? Varate se,
nisam od takve sorte...

II
Isti, abeljski iza pozornice i Ana Petrovna.
Glas abeljskog iz kue: S vama se ne moe svirati... Imate manje sluha nego
fairana tuka, a udar strahovito rav.

ANA PETROVNA (pojavljuje se na prozoru): Ko je to ovde maloas
razgovarao? Jeste li to vi, Mio? to tako etate?

BORKIN: Kako da ne etam kad razgovaram s vaim Nicolas-voil!

ANA PETROVNA: Sluajte, Mio, naredite da se donese seno na kroketsko
igralite.

BORKIN (odmahne rukom): Ostavite me, molim vas...

ANA PETROVNA: Kakav je to ton!... Taj ton vam nikako ne odgovara. Ako
hoete da vas vole ene, nemojte se nikad pred njima ljutiti i ne pravite se
ozbiljni... (Muu.) Nikolaju, hajde da se valjamo po senu!...

IVANOV: Anjuta, tebi kodi kad stoji kraj otvorenog prozora. Skloni se, molim
te... (Vie.) Ujko, zatvori prozor.
Prozor se zatvara.

BORKIN: Ne zaboravite jo i to da kroz dva dana treba platiti interes Lebedevu.

IVANOV: Znam. Danas u otii do Lebedeva i zamoliu ga da prieka... (Gleda
na sat.)

BORKIN: Kada ete poi?

IVANOV: Odmah.

BORKIN (ivahno): Stanite, stanite!... Danas je, ini mi se, urokin roendan...
Tatata... A ja sam zaboravio... Ba nita ne pamtim! (Skae.) Idem, idem...
(Peva.) Idem i ja. Idem askom da se okupam, povakau malo hartije, popiu
tri kapi amonijaka i opet mogu ispoetka... Dragi moj Nikolaju Aleksejeviu,
srce moje, anele due moje, vi se stalno kidate, vajkate se, stalno ste
neraspoloeni, a mi bismo zajedno mogli uda da napravimo! Radi vas sam
spreman na sve... Hoete li da se radi vas oenim Marfuom Babakinom? Pola
miraza vama... Upravo, kako pola, uzmite ceo!...

IVANOV: Nemojte da lupate kojeta...

BORKIN: Ja to ozbiljno! Hoete li da se Marfuom oenim? Miraz delimo...
Uostalom, zato vam to govorim? Zar vi moete razumeti? (Podraava ga.) Ne
mojte da lupate kojeta. Vi ste dobar ovek, pametan, ali nemate onu icu,
nemate, razumete, one irine... Da mi je da napravim dumbus da se i avolima
smui... Vi ste psihopat, mama, a da ste normalan ovek - za godinu dana imali
biste milion. Na primer, sada da imam dve hiljade trista rubalja, za dve nedelje
imao bih dvadeset hiljada. Ne verujete? I to su gluposti po vaem miljenju? Ne,
nisu to gluposti... Dajte mi dve hiljade trista rubalja i ja u vam za dve nedelje
doneti dvadeset hiljada. Na onoj obali Ovsjanov prodaje jednu njivu, ba prema
naem imanju, za dve hiljade trista rubalja. Ako kupimo tu njivu, obe e obale
biti nae. A kad obe obale budu nae, onda mi, razumete, imamo pravo da
zagradimo reku. Zar ne? Da sagradimo vodenicu, i im objavimo da emo
podii branu, svi koji su na donjem toku reke nadae dreku, a mi emo im
odmah: komenzi hir, ako elite da ne bude brane, platite. Razumete? Fabrika
Zarevskog dae pam pet hiljada, Koroljkov tri hiljade, manastir pet hiljada...

IVANOV: Mio, sve su to trikovi... Ako neete da se svaate sa mnom, zadrite
ih za sebe.

BORKIN (seda za sto): Dabome!... To sam mogao misliti! I sami nita ne radite
i meni ne date da radim...

III
Isti, abeljski i Ljvov.
ABELJSKI (izlazi sa Ljvovim iz kue): Lekari su isto to i advokati, samo s
tom razlikom to advokati samo pljakaju, a lekari i pljakaju i ubijaju... O
prisutnima ne govorim. (Seda u iroku fotelju.) arlatani, eksploatatori... moda
u nekakvoj Arkadiji ima izuzetaka od opteg pravila... ali sam ja, u toku svog
ivota, valjda dvadeset hiljada potroio na leenje i nisam sreo nijednog lekara
koji mi se ne bi uinio stoprocentnom varalicom.

BORKIN (Ivanovu): Da, i sami nita ne radite i meni ne date da radim. Zato i
nemamo novaca...

ABELJSKI: Ponavljam: o prisutnima ne govorim... Moda ima izuzetaka, ali
uostalom... (Zeva.)

IVANOV (zatvara knjigu): ta mislite, doktore?

LJVOV (pogleda u prozor): Ono to sam i jutros rekao: ona mora odmah na
Krim. (eta po pozornici)

ABELJSKI (prsne u smeh): Na Krim!... Zato, Mio, ja i ti ne leimo? To je
tako jednostavno... Kad pone da kalje iz dosade neka madam Ango ili Ofelija,
uzmi hartiju i pii po pravilima nauke: prvo mlad lekar, zatim odlazak na Krim,
na Krimu - Tatarin...

IVANOV (grofu): Molim te, nemoj zanovetati! (LJvovu) Da poe na Krim,
treba novaca. Recimo da u ih nai, ali ona ni za ivu glavu nee da ide...

LJVOV: Da, nee da ide...
Pauza.

BORKIN: Je l' te, doktore, zar je Ana Petrovna tako ozbiljno bolesna da mora na
Krim?

LJVOV (pogleda na prozor): Jeste, tuberkuloza...

BORKIN: Pst!... ne valja... Ja sam ve odavno po njenom izgledu primetio da
nee dugo.

LJVOV: Govorite tie... u kui se sve uje.
Pauza.

BORKIN (uzdie): ta je na ivot... ivot ljudski lii na cvet koji bujno raste u
polju: doe jarac, pojede ga i - nema cveta...

ABELJSKI: Sve su to gluposti, gluposti, gluposti!... (Zeva.) Gluposti i
marifetluci.
Pauza.

BORKIN: A ja, gospodo, stalno uim Nikolaja Aleksejevia kako se zarauju
pare. Ispriao sam mu jednu divnu ideju, ali je moj barut, kao obino, pao na
vlano tlo. Njemu se ne moe dokazati... Pogledajte na ta lii: melanholija,
splin, tuga, hipohondrija, seta...

ABELJSKI (ustaje i protee se): Za svakoga, genijalna glavo, neto pronae i
svakoga pouava kako treba iveti - kad bi i mene bar jednom posavetovao...
Posavetuj me, pametna glavo, pokai izlaz...

BORKIN (ustaje): Idem da se kupam... Zbogom, gospodo... (Grofu.) Vi imate
dvadeset izlaza... Da sam ja na vaem mestu, imao bih za nedelju dana dvadeset
hiljada. (Polazi.)

ABELJSKI (ide za njim): Na koji nain? Hajde, objasni mi.

BORKIN: Tu nema ta da se objanjava. Sasvim prosto... (Vraa se.) Nikolaju
Aleksejeviu, dajte mi rublju!
Ivanov mu utke prua novac.

BORKIN: Merci. (Grofu.) Vi jo imate mnogo aduta u rukama.

ABELJSKI (idui za njim): Koji su to aduti?

BORKIN: Da sam na vaem mestu, ja bih za nedelju dana imao trideset hiljada,
ako ne i vie. (Odlazi s grofom.)

IVANOV (posle pauze): Suvini ljudi, suvine rei, neizbeno odgovaranje na
tua pitanja - sve me je to, doktore, zamorilo da sam se prosto razboleo. Postao
sam razdraljiv, prek, otar i toliki sitniar - da sam sebe ne mogu poznati.
Danima me boli glava, patim od nesanice, zuji mi u uima. I apsolutno nemam
kud... Apsolutno...

LJVOV: Nikolaju Aleksejeviu, hteo bih da ozbiljno govorim s vama.

IVANOV: Govorite.

LJVOV: Re je o Ani Petrovnoj. (Seda.) Ona ne pristaje da ide na Krim sama, a
s vama bi pola.

IVANOV (porazmislivi): Da poemo zajedno, treba novaca. Osim toga, ja ne
mogu dobiti due odsustvo. Ove godine sam ve imao odsustvo...

LJVOV: Recimo da je to istina. Sada dalje. Najbolji je lek od tuberkuloze -
apsolutan mir, a vaa ena nema ni trenutka mira. Nju stalno uzbuuje va odnos
prema njoj. Oprostite, ja sam uzbuen i govoriu otvoreno. Vae ponaanje nju
ubija. (Pauza) Nikolaju Aleksejeviu, uinite da o vama bolje mislim...

IVANOV: Sve je to istina, istina... Ja sam, verovatno, strahovito kriv, ali su mi
misli pometene, duu mi je okovala nekakva lenjost i ja nisam kadar da
razumem samog sebe. Ja ne razumem ni ljude ni sebe... (Gleda kroz prozor.)
Mogu nas uti, hajde da se proetamo. (Ustaju.) Ja bih vam, prijatelju, sve od
poetka ispriao, ali je to duga pria i tako komplikovana da ni do zore ne bih
zavrio. (Pauza) Auta je divna, neobina ena... Zbog mene je promenila veru,
napustila roditelje, odrekla se bogatstva, i kad bih ja od nje traio stotinu rtava,
ona bi ih prinela, a ne bi ni okom trepnula. Elem, a ja - niti sam neobian ovek
niti sam ita rtvovao. Uostalom, to je duga pria... Sva je stvar u tome, dragi
doktore, (snebiva se) da sam se... kratko i jasno, oenio iz strasne ljubavi i kleo
sam se da u je veno voleti, kad... prolo je pet godina, ona me jo uvek voli... a
ja... (iri ruke.) Vi mi, na primer, kaete da e ona skoro umreti, a ja ne oseam
ni ljubavi, ni saaljenja, ve nekakvu prazninu, zamor. Kad me sa strane neko
gleda, to mora izgledati strano; a ja ni sam ne razumem ta mi se deava u
dui...
Odlaze u aleju.


IV
abeljski, docnije Ana Petrovna

ABELJSKI (ulazi i smeje se): asnu re, ovo nije gica, nego mislilac, virtuoz!
Treba mu podii spomenik! U njemu samom skupio se sav savremeni gnoj.
Svim njegovim oblicima: i advokata, i lekara, kukujevca
1
i blagajnika. (Seda na
donji stepenik od terase.) I nigde izgleda, nije diplomirao - to je najudnije...
Prema tome, kakav bi tek genijalan podlac bio da je savladao kulturu,
humanitarne nauke! Vi - veli - za nedelju dana moete imati dvadeset hiljada.
Vi - veli - imate jo u rukama adutskog keca - svoju grofovsku titulu. (Smeje
se.) Za vas e goi svaka miradika...
Ana Petrovna otvara prozor i gleda dole.

ABELJSKI: Hoete li, veli, da vam isprosim Marfuu? Qui est ce que cest
Marfua? Ah, pa to je ona Balabalkina... Babakalkina... ona to lii na veerku.


1
Kukujevci - krivci za elezniku katastrofu osamdesetih godina na Kukujevskom nasipu kod
Mcenska.
ANA PETROVNA: Jeste li to vi, grofe?

ABELJSKI: ta je?
Ana Petrovna se smeje.

ABELJSKI (s jevrejskim akcentom): I zato se vi smejete?

ANA PETROVNA: Setila sam se jednog vaeg vica. Seate li se ta ste rekli za
rukom? Robijau otputenom, konju... Kako ono bee?

ABELJSKI: ivutinu pokrtenom, robijau otputenom, konju izleenom - ista
je cena.

ANA PETROVNA (smeje se): ak ni obian vic ne moete da kaete bez
pakosti. Vi ste pakostan ovek. (Ozbiljno) alu na stranu, grofe, vi ste jako
pakosni. Pored vas je ivot dosadan i jeziv. Vi uvek gunate, za vas su svi -
hulje i nitkovi. Recite mi, grofe, otvoreno: jeste li ikad rekli za nekoga neto
lepo?

ABELJSKI: Kakav je to ispit?

ANA PETROVNA: Ja ivim s vama pod istim krovom ve pet godina i jo
nijednom nisam ula da ste govorili o ljudima mirno, bez ui i bez ironije. ta
su vam ljudi uinili naao? Zar zbilja mislite da ste vi najbolji?

ABELJSKI: To nikako ne mislim. I ja sam hulja i svinja u elepuu kao i svi
ostali. Prostak i stara paavra. Ja uvek sebe grdim. Ko sam ja? ta sam ja? Bio
sam bogat, slobodan, pomalo srean, a sada... uljez, gotovan, lakrdija, bez svoje
linosti. Ja negodujem, prezirem, a meni se na to smeju; ja se smejem - na mene
tuno pokazuju glavom i govore: enuo starac... A ponajee - ne sluaju me i
ne primeuju...

ANA PETROVNA (mirno): Opet kreti...

ABELJSKI: Ko kreti?

ANA PETROVNA: Buljina. Svako vee kreti.

ABELJSKI: Neka je, neka kreti. Gore od ovoga to je sada nita ne moe da
bude. (Protee se) Eh, mila moja Saro, kad bih dobio neto sto ili dvesta hiljada
na kartama, pokazao bih ja vama!... Odmah bih se izgubio. Pobegao bih iz ove
rupe, od besplatnog hleba, i ne bih vie ni nogom kroio ovamo sve do stranog
suda...

ANA PETROVNA: A ta biste uradili kad biste dobili?

ABELJSKI (razmislivi): Prvo bih otiao u Moskvu da ujem Cigane. Zatim...
zatim bih otiao u Pariz. Uzeo bih tamo stan, odlazio bih u rusku crkvu...

ANA PETROVNA: I ta jo?

ABELJSKI: Danima bih sedeo na eninom grobu i mislio. Sedeo bih na grobu
dok ne bih crkao... ena mi je u Parizu sahranjena...
Pauza.

ANA PETROVNA: Strano je dosadno. Da odsviramo opet duet, hoemo li?

ABELJSKI: Dobro, spremite note.


V
abeljski, Ivanov i Ljvov

IVANOV (pojavljuje se u aleji s Ljvovom): Vi ste, dragi prijatelju, diplomirali
tek prole godine, jo ste mladi i ili, a meni je trideset pet godina. Ja imam
pravo da vas savetujem. Ne enite se ni Jevrejkama, ni psihopatkinjama ni
uenim enama; birajte neto proseno, sasvim obino, bez jakih boja, bez
suvinih zvukova. Uopte - udeavajte svoj ivot po ablonu. Ukoliko je
pozadina bezbojnija i monotonija, utoliko bolje. Dragi moj, ne ratujte sami s
hiljadama, ne borite se s vetrenjaama, ne probijajte glavom zid... Neka vas bog
sauva od raznih racionalnih gazdinstava, neobinih ala, vatrenih govora...
Zavucite se u svoju koljku i radite svoj mali, bogom dani posao... To je
prijatnije, potenije i korisnije po zdravlje. A ivot koji sam ja proiveo - kako je
on zamoran! Ah, kako je zamoran! Koliko greaka, nepravdi, koliko gluposti!
(Opazivi grofa, nervozno.) Ujko, uvek se ti vrti pred oima; ne da mi ni s kim
da progovorim nasamo.

ABELJSKI (planim glasom): avo me odneo, nigde nemam utoita! (Skoi i
odlazi u kuu.)

IVANOV (vie za njim): Pa dobro, oprosti, oprosti! (Ljvovu) Zato sam ga
uvredio? Zaista, ja sam potpuno izgubio nerve. Mora se neto uraditi. Mora...

LJVOV (uzbueno): Nikolaju Aleksejeviu, sasluao sam vas i... i, oprostite,
govoriu otvoreno, bez uvijanja. U vaem glasu, u vaoj intonaciji, da ne
govorim ve o reima, toliko je svirepog egoizma, toliko hladne bezdunosti...
Stvorenje koje vam je blisko umire ba zato to vam je blisko, dani su mu
izbrojani, a vi... moete da ga ne volite, da se etate, da dajete savete, da se
pravite interesantni... Ja ne mogu sve da vam iskaem, ne umem da govorim,
ali... ali ste mi vi duboko antipatini!

IVANOV: Moda, moda... To vi sa strane bolje vidite... Veoma je mogue da
ste me razumeli... Bie da sam kriv, mnogo kriv... (Oslukuje) ini mi se da su
stigla kola. Idem da se obuem. (Polazi prema kui i zastaje.) Vi me, doktore, ne
volite i ne krijete to. To ini ast vaem srcu... (Ulazi u kuu.)

LJVOV (sam): Prokleta narav... Opet sam propustio priliku i nisam govorio s
njim kako treba... Ne mogu da razgovaram s njim hladnokrvno! Samo to
otvorim usta i izgovorim jednu re, ovde (pokazuje na grudi) neto poinje da
me gui, sve se u meni prevrne i vee mi se jezik. Mrzim ovog Tartifa,
uzvienog lupea, svom duom... Eto, sad on odlazi... Za nesrenu enu sva je
srea u tome da on bude pored nje, ona ga oboava, preklinje ga da ostane s
njom bar jedno vee, a on... on ne moe. Njega, znate, kod kue neto sputava i
gui. Kad bi samo jedno vee ostao kod kue, skresao bi sebi metak u glavu, jer
ne moe da izdri ovu amu. Jadnik... Njemu treba irine - da izmisli neku novu
podlost... O, ja znam zato svako vee odlazi kod tih Lebedevih! Znam!





VI
Ljvov, Ivanov sa eirom na glavi i u kaputu, abeljski i Ana Petrovna

ABELJSKI (izlazi s Ivanovom i Anom Petrovnom iz kue): Najzad, Nicolas,
to je bezduno!... Sam odlazi svako vee, a mi ostajemo sami. Iz dosade
odlazimo na spavanje u osam sati. To vie nije ivot, nego robija! I zato ti
moe da odlazi, a mi ne? Zato?

ANA PETROVNA: Grofe, ostavite ga. Neka ide, neka...

IVANOV (eni): Pa kud bi ti, ovako bolesna? Ti si bolesna, ti ne sme biti
napolju kad zae sunce... Pitaj doktora. Nisi dete, Anjuta, treba da bude
pametna... (Grofu) A ta e ti tamo?

ABELJSKI: Ja bih i avolu u pakao, krokodilu u eljusti, samo da ne ostanem
ovde. Dosadno mi je! Otupeo sam od dosade! Svima sam dodijao. Ti me
ostavlja ovde da joj ne bi bilo dosadno, a ja sam je izmuio, izvadio sam joj
duu!

ANA PETROVNA: Ostavite ga, grofe, ostavite! Neka ide ako mu je tamo
prijatno.

IVANOV: Ana, emu taj ton? Ti dobro zna da ja ne idem tamo da se
zabavljam. Treba da govorim o menici.

ANA PETROVNA: Ne razumem zato se pravda! Idi! Niko te ne zadrava!

IVANOV: Gospodo, nemojmo da jedemo jedno drugo! Zar se bez toga ne
moe?

ABELJSKI (planim glasom): Nicolas, dragi moj, molim te povedi i mene
sobom! Videu tamo lupee i budale i moda e me to razveseliti. Pa ja od
Uskrsa nisam nigde bio!

IVANOV (ljutito): Pa dobro, hajdemo! Kako ste mi svi vi dosadili!

ABELJSKI: Dakle dobro? E, merci, merci... (Uzima ga veselo pod ruku i
odlazi s njim u stranu.) Mogu li da uzmem tvoj slamni eir?

IVANOV: Moe, samo pouri, molim te! (Grof tri u kuu.) Kako ste mi svi
dosadili! Uostalom, boe moj, ta ja to govorim? Anja, ja govorim s tobom
nemoguim tonom. To mi se ranije nikad nije deavalo. Hajde, zbogom, Anja,
vratiu se u jedan sat.

ANA PETROVNA: Kolja, dragi moj, ostani kod kue!

IVANOV (uzbueno): Mila moja, roena, jadnice moja, preklinjem te, ne
zadravaj me uvee kod kue. To je svirepo s moje strane, nije pravo to to
inim, ali dopusti mi to! Kod kue mi je strahovito teko! im zae sunce, duu
mi obuzima ama. Jo kakva ama! Ne pitaj otkud to... Ne znam ni sam. Kunem
ti se da ne znam! Ovde ama, a kad odem kod Lebedevih, tamo je jo i gore; kad
se vratim kui, ovde opet ama, i tako celu no... Prosto oajanje!...

ANA PETROVNA: Kolja... to ne ostane! Razgovaraemo kao nekad...
Veeraemo zajedno, itaemo neto... Ja i onaj gunalo nauili smo mnogo
dueta za tebe... (Grli ga) Ostani! (Pauza) Ne razumem te. Evo ve godinu dana
kako to traje. Zato si se promenio?

IVANOV: Ne znam, ne znam...

ANA PETROVNA: A zato nee da i ja uvee idem s tobom?

IVANOV: Ako ba hoe, mogu da ti kaem. Malo je svirepo rei to, ali bolje je
da ti kaem... Kada me obuzme ama, ja... poinjem da te ne volim. Onda i od
tebe beim. Jednom reju, moram da odlazim od kue.

ANA PETROVNA: ama? Razumem, razumem... Zna ta, Kolja? Probaj, kao
pre, da peva, da se smeje, da se ljuti... Ostani, smejaemo se, piemo liker, i
tvoju emo tugu rasterati za tili as. Hoe li da ti pevam? Ili hajdemo u tvoj
kabinet, da sednemo u mraku, kao pre, i ti e mi priati o svojoj ami. Ti ima
tako paenike oi! Ja u te gledati u oi i plakau i bie nam oboma lake.
(Smeje se i plae.) A moda je, Kolja, ovo tano: cvee se obnavlja svakog
prolea, a radost - ne? Je li tako? Hajde, idi, idi...

IVANOV: Pomoli se za mene bogu, Anja! (Polazi, zastaje i premilja.) Ne, ne
mogu! (Odlazi)

ANA PETROVNA: Idi... (Seda za sto.)

LJVOV (eta po pozornici): Ana Petrovna, uzmite sebi za pravilo: im izbije
est, treba da uete u kuu i da ne izlazite sve do jutra. Veernja vlaga vam
kodi.

ANA PETROVNA: Razumem!

LJVOV: ta razumem! Ja govorim ozbiljno.

ANA PETROVNA: Aja neu da budem ozbiljna. (Kalje.)

LJVOV: Eto vidite - ve kaljete...

VII
Ljvov, Ana Petrovna i abeljski

ABELJSKI (u kaputu i sa eirom na glavi izlazi iz kue): A gde je Nikolaj?
Jesu li kola dola? (Brzo prilazi Ani Petrovnoj i ljubi joj ruku.) Laku no,
lepotice! (Krevelji se, s jevrejskim akcentom.) U pomo! Pardon, molim vas!
(Brzo odlazi.)

LJVOV: Lakrdija!
Pauza; iz daljine se uje harmonika.

ANA PETROVNA: Kako je dosadno!... Eno, koijai i kuvarice prireuju bal, a
ja... ja sam kao naputena... Jevgenije Konstantinoviu, gde ste vi? Doite
ovamo, sedite!...

LJVOV: Ne mogu da sedim.
Pauza.

ANA PETROVNA: U kuhinji sviraju ,,ia. (Peva) iu, iu, gde si bio? U
umi sam votku pio. (Pauza) Doktore, imate li roditelje?
LJVOV: Otac mi je umro, a mati jo iva.

ANA PETROVNA: eznete li za majkom?

LJVOV: Nemam kad da eznem.

ANA PETROVNA (smeje se): Cvee se obnavlja svakog prolea, a radost - ne.
Ko li je to rekao? Daj boe da se setim... ini mi se da je Nikolaj to rekao.
(Oslukuje) Opet buljina kreti!

LJVOV: Neka je, neka kreti.

ANA PETROVNA: Ja, doktore, poinjem da mislim da mi je sudbina mnogo
zakinula. Ima mnogo ljudi koji su, moda, i gori od mene, ali su sreni i nita ne
plaaju za svoju sreu. A ja sam za sve plaala, apsolutno za sve!... I te kako
skupo! Zato da mi se uzima tako veliki interes?... Dragi moj, svi se vi obazrivo
ophodite sa mnom, ustruavate se, bojite se da mi kaete istinu i mislite da ja ne
znam od ega bolujem. Vrlo dobro znam. Uostalom, dosadno je o tome
govoriti... (S jevrejskim akcentom.) Pardon, molim vas! Umete li da priate
smene anegdote?

LJVOV: Ne umem.

ANA PETROVNA: A Nikolaj ume. Ja poinjem takoe da se udim
nepravinosti ljudi: zato na ljubav ne odgovaraju ljubavlju i za istinu plaaju
laju? Recite, dokle e me roditelji mrzeti? Oni ive nekih pedeset vrsta odavde,
a ja i danju i nou, ak i u snu, oseam njihovu mrnju. A kako da shvatim
Nikolajevu melanholiju? On kae da me ne voli samo uvee, kada ga obuzme
ama. Ja to razumem i doputam, ali zamislite ako me on uopte prestane voleti!
Naravno, to je nemogue, ali recimo? Ne, ne, o tome ne treba ni misliti... (Peva)
iu, iu, gde si bio?... (Trgne se) Kako su mi strane misli!... Vi, doktore,
nemate porodicu i mnogo tota ne razumete.

LJVOV: Vi se udite... (Seda pored nje.) Ne, ja, ja se udim vama! Hajde,
objasnite, rastumaite mi kako ste vi, tako pametna, tako estita ena, skoro
svetica, dozvolili da vas tako drsko prevare i uvuku u ovo gnezdo ukova? ta
ete vi ovde? ega imate zajednikog s tim hladnim, bezdunim... ali ostavimo
vaeg mua! - ega imate zajednikog s ovom praznom, trivijalnom sredinom?
O, gospode, boe moj!... Ovaj uvek dandrljivi, olinjali, ludi grof, ovaj
probisvet, lupe nad lupeima, Mia, sa svojom gnusnom fizionomijom...
Objasnite mi, ta ete vi ovde? Kako ste se ovde nali?

ANA PETROVNA (smeje se): Tako mi je i on nekad govorio... Ba tako... Ali
on ima velike oi, i kad neto pria i padne u vatru, one mu se sijaju kao
eravice... Govorite, govorite!...

LJVOV (ustane i odmahne rukom): ta da govorim? Idite u kuu...

ANA PETROVNA: Vi kaete da je Nikolaj i ovo i ono. Otkud ga vi znate? Zar
se za pola godine moe upoznati ovek? To je, doktore, divan ovek i ja alim
to ga niste poznavali pre dve tri godine. On je sad mrzovoljan, uti, nita ne
radi, ali pre... Kako je bio divan!... Zavolela sam ga na prvi pogled. (Smeje se)
Samo to sam ga pogledala, a miolovka - tap! Rekao mi je: Poimo... Ja sam
presekla sve veze, kao to se, znate, makazama odseca trulo lie, i pola...
(Pauza) Sada je sve drukije... Sada on odlazi kod Lebedevih da se zabavlja s
drugim enama, a ja... sedim i sluam kako kreti buljina... (Noni uvar lupa u
dasku.) Doktore, imate li brae?

LJVOV: Nemam.
Ana Petrovna jeca.

LJVOV: Jo i to... ta vam je?

ANA PETROVNA (ustaje): Ne mogu, doktore, idem tamo...

LJVOV: Kuda ete?

ANA PETROVNA: Tamo gde je on... Idem... Naredite da upregnu konje. (Tri
u kuu.)

LJVOV: Ne, ja apsolutno odbijam da leim u ovakvoj situaciji! Nije ni to dosta
to mi nita ne plaaju, jo mi i duu vade... Ja odbijam! Dosta je bilo! (Ulazi u
kuu.)
Zavesa










DRUGI IN

Sala u kui Lebedevih; pravo - izlaz u park; s leve i desne strane vrata. Starinski,
skupoceni nametaj. Luster, svenjaci i slike - sve je u navlakama.

I
Zinaida Savina, Kosih, Avdotja Nazarovna, Jegoruka, Gavrilo, sobarica,
starice-goe, gospoice i Babakina
Zinaida Savina sedi na divanu. S obe strane od nje starice-goe; na stolicama
omladina. U dubini sale, pored izlaza u park, kartaju se Kosih, Avdotja
Nazarovna, Jegoruka i drugi gost. Gavrilo stoji kraj desnih vrata; sobarica sa
posluavnikom u rukama posluuje goste. Na desna vrata u toku celog ina
ulaze i izlaze gosti. Babakina ulazi na desna vrata n prilazi pravo Zinaidi
Savinoj.
ZINAIDA SAVINA (obradovana): Srce moje, Marfa Jegorovna...

BABAKINA: Dobro vee, Zinaida Savina! ast mi je da vam estitam erkin
roendan... (Ljube se) Daj boe da...

ZINAIDA SAVINA: Hvala vam, duo moja, toliko se radujem... A kako ste vi
sa zdravljem?

BABAKINA: Vrlo sam vam zahvalna. (Seda pored nje na divan.) Dobro vee,
mladii!...
Gosti ustaju i klanjaju se.

I GOST (smeje se): Mladii... a zar ste vi stari?

BABAKINA (uzdiui): Gde u ja sad s omladinom...

I GOST (smeei se utivo): Zaboga, ta kaete... To se samo tako kae -
udovica, a inae svakoj devojci moete dati deset poena fore.
Gavrilo slui Babakinu ajem.

ZINAIDA SAVINA (Gavrilu): to si ovako doneo? to ne donese neko
slatko? Moe ono od ogrozda...

BABAKINA: Ne brinite se, vrlo sam vam zahvalna.
Pauza.

I GOST: Je l' te, Marfa Jegorovna, jeste li doli preko Mukina?

BABAKINA: Ne, preko Zajmita. Tamo je bolji put.

I GOST: Da, da.

KOSIH: Dva pika.

JEGORUKA: Dalje.

AVDOTJA NAZAROVNA: Dalje.

II GOST: Dalje.

BABAKINA: Obveznice, duo moja Zinaida Pavlovna, opet naglo skau.
Neuvena stvar: prvi zajam ve kota dvesta sedamdeset, a drugi neto manje od
dvesta pedeset... Nikad to nije bilo.

ZINAIDA SAVINA (uzdie): Blago onome ko ih ima mnogo...

BABAKINA: Varate se, duo moja: iako im je dobra cena, ne isplati se ulagati u
njih kapital. Samo osiguranje koliko kota!

ZINAIDA SAVINA: Ono jeste tako, pa ipak, mila moja, ovek se nada...
(Uzdie) Dae bog...

III GOST: to se mene tie, mesdames, ja ovako rezonujem: u dananje vreme
nije nimalo unosno imati kapital. Hartije od vrednosti donose vrlo malo
dividende, a dati novac u promet vrlo je rizino. Ja smatram, mesdames, da je
ovek koji danas ima kapital u mnogo kritinijem poloaju od onog, mesdames,
koji...

BABAKINA (uzdie): To je tano!
Prvi gost zeva.

BABAKINA: Zar se sme zevati u drutvu dama?

I GOST: Pardon, mesdames, sluajno.
Zinaida Savina ustaje i izlazi na desna vrata; due utanje.

JEGORUKA: Dve kare.

AVDOTJA NAZAROVNA: Dalje.

II GOST: Dalje.

KOSIH: Dalje.

BABAKINA (za sebe): Gospode, ala je dosadno, prosto da umre od dosade!

II
Isti, Zinaida Savina i Lebedev

ZINAIDA SAVINA (ulazi na desna vrata s Lebedevom, tiho): ta si zaseo
tamo? Kao neka primadona! Sedi s gostima! (Seda na svoje staro mesto.)

LEBEDEV (zeva): Oh, gospode, ta smo ti zgreili! (Opazivi Babakinu)
Gospode, pa tu je eerlema! Ratluk! (Pozdravlja se) Kako ste sa zdravljem?

BABAKINA: Vrlo sam vam zahvalna.

LEBEDEV: E, hvala bogu! Hvala bogu! (Seda u fotelju.) Tako vam je to...
Gavrilo!
Gavrilo mu donosi aicu rakije i au vode; on ispije rakiju i srkne malo vode.

I GOST: Na zdravlje!

LEBEDEV: More kakvo zdravlje! Jo ne crkavamo, e pa hvala bogu. (eni)
Zuzice, a gde je naa slavljenica?

KOSIH (planim glasom): Recite mi zato smo jedanput pali? (Skae)
Doavola, zato smo izgubili?
AVDOTJA NAZAROVNA (skae, ljutito): Zato, brate, da drugi put ne seda
kad ne zna da igra. Kako sme da poe tuom bojom? Eto zato ti se i ukiselio
kec!
Oboje istravaju napred.

KOSIH (planim glasom): Dozvolite, gospodo... Ja imam u karama: keca, kralja,
damu - osam komada sa majorskom tercom, keca pik i jednog, razumete, jednog
malog erca, a ona, doavola, nije mogla da objavi mali slem!... Ja sam rekao:
bez aduta...

AVDOTJA NAZAROVNA (upadajui mu u re): Ja sam rekla bez aduta! Ti si
rekao: dva bez aduta...

KOSIH: To je, strano!... Dozvolite... vi imate... ja imam... vi imate...
(Lebedevu) Prosudite, Pavle Kiriloviu... Ja imam u karama: keca, kralja, damu
- osam komada sa majorskom tercom...

LEBEDEV (zapui ui): Ostavi me na miru, molim te...

AVDOTJA NAZAROVNA (vie): Ja sam rekla bez aduta!

KOSIH (besno): Recite mi da sam podlac i hulja ako ikad sednem da igram s
ovom nadakbabom.
Brzo odlazi u batu. Drugi gost odlazi za njim, za stolom ostaje samo Jegoruka.

AVDOTJA NAZAROVNA: Uf!... Sva sam se preznojila... Nadakbaba!... Ti si
ba nadakbaba!...

BABAKINA: Pa i vi ste, bako, stroga ena...

AVDOTJA NAZAROVNA (spazivi Babakinu, pljesne rukama) Srce moje,
lepotice!... Ovde je ona, a ja, orava, i ne vidim... Golubice... (Ljubi je u rame i
seda do nje) Ala je to radost! Daj da te pogledam, labudice bela! Pu, pu, pu... da
te ne ureknem!...

LEBEDEV: to si se raspevala... Bolje da joj nae mladoenju...

AVDOTJA NAZAROVNA: Nai u, nego ta! Neu, grenica, umreti dok nju i
Sau ne udam!... Neu umreti... (Uzdie) Samo gde e da ih nae, mladoenje?
Evo ih, nae mladoenje, sede narogueni kao pokisli petlovi!...

III GOST: Vrlo neuspelo poreenje. Ja mislim, mesdames, da su, tako rei,
socijalne prilike krive to dananji mladii vie vole bearski ivot...

LEBEDEV: De, de, de!... Nemoj da filozofira!... Ne volim!...

III
Isti i Saa
SAA (ulazi i prilazi ocu): Vreme je tako lepo, a vi sedite ovde, gospodo, u
zaguljivoj sobi.

ZINAIDA SAVINA: Saa, zar ne vidi da je dola Marfa Jegorovna?

SAA: Oprostite. (Prilazi Babakinoj i pozdravlja se s njom.)

BABAKINA: Poneli ste se, Saa, poneli ste se, bar jednom da ste svratili. (Ljube
se) estitam, mila moja...

SAA: Zahvaljujem. (Seda pored oca.)

LEBEDEV: Da, Avdotja Nazarovna, teko je sad s mladoenjama. Ne samo
mladoenju - ne moe ni estite svedoke na venanju da nae. Dananja
omladina, neka mi ne zameri, nekako je kisela, mlitava, bog bi je znao... Ni da
igra, ni da pria ni da pije kako valja...

AVDOTJA NAZAROVNA: E, to se toga tie, oni su majstori, samo im daj...

LEBEDEV: Nije velika mudrost piti - i konj ume da pije... Nego, hajde, popij
kako valja!... U nae vreme, po ceo dan smo bili na predavanjima, a kad doe
vee, ide pravo nekud u goste i sve do zore vrti se kao igra... I igra, i
gospoice zabavlja i ovo. (Lupi prstom po vratu.) I pria gluposti i filozofira
dok ti se jezik ne saplete... A ovi dananji... (Odmahne rukom) Ne razumem...
Ne vrede ni bogu ni avolu. U celom srezu imamo samo jednog mlaeg oveka
koji neto vredi, samo i on je oenjen (uzdie), a i u njega je, ini mi se, ve uao
avo...

BABAKINA: Ko je to?

LEBEDEV: Kolja Ivanov.

BABAKINA: Da, on je privlaan mukarac (pravi grimasu), samo nesrean!...

ZINAIDA SAVINA: Pa i kako bi, duo moja, bio srean! (Uzdie) Kako se on,
siromah, prevario!... Oenio se svojom ivutkom i raunao je, siromah, da e joj
roditelji dati zlatna brda u miraz, a ispalo sasvim drukije... Otkako je promenila
veru, roditelji nee ni da uju za nju, prokleli su je... I on nije dobio ni prebijene
pare. Sada se kaje, ali je kasno...

SAA: Mama, to nije istina.

BABAKINA (vatreno): urotka, kako da nije istina? Pa to svi znaju. Da, nije bio
interes posredi, zato bi se Jevrejkom enio? Zar je malo Ruskinja? Prevario se,
duo moja, prevario se... (ivo) Gospode, ala sad ona izvlai od njega! Prosto
smejurija! im doe kui, odmah njoj: Tvoji su me roditelji prevarili! Mar
napolje iz moje kue! A kuda da poe? Roditelji je nee primiti; pola bi u
sluavke, ali nije nauila da radi... A on je samo grdi dok se grof ne umea. Da
nije grofa, davno bi je u grob oterao...

AVDOTJA NAZAROVNA: A ponekad je zakljua u podrum i kae: Jedi,
ubre jedno, beli luk... I jede ti ona, jede, dok joj ne pokulja na usta.
Smeh.

SAA: Tata, pa to je la!

LEBEDEV: Pa ta je s tim? Neka ih, neka truaju do mile volje... (Vie)
Gavrilo!
Gavrilo mu donosi rakiju i vodu.

ZINAIDA SAVINA: Zato je i materijalno propao, siromah. S poslovima je,
duo moja, potpuno krahirao... Da jo Borkin ne gleda imanje, on i njegova
ivutka ne bi imali ta da jedu. (Uzdie) A kako smo mi, duo moja, zbog njega
nastradali!... Tako smo nastradali, sam bog zna! Verujete li, mila moja, ve tri
godine duguje nam devet hiljada!

BABAKINA (uasnuta): Devet hiljada!

ZINAIDA SAVINA: Da... to je moj dragi Pavle naredio da mu se da. Ne gleda
kome se moe dati, a kome ne. O glavnici ve i ne govorim - neka je, samo da
interes plaa na vreme!

SAA (temperamentno): Mama, o tome ste ve hiljadu puta priali!

ZINAIDA SAVINA: A ta se to tebe tie? Zato ga ti brani?

SAA (ustaje): Kako imate due da govorite sve to o oveku koji vam nije nita
naao uinio? Hajde, recite, ta vam je on uinio?

III GOST: Aleksandra Pavlovna, dozvolite mi da vam kaem dve rei! Ja
potujem Nikolaja Aleksejevia i uvek sam smatrao za ast, ali govorei entre
nous, meni se ini da je on avanturista.

SAA: E pa onda estitam ako vam se tako ini.

III GOST: A kao dokaz naveu vam jedan sluaj koji mi je ispriao njegov
atae ili, tako rei, ierone Borkin: Pre tri godine, za vreme stone epizootije,
on je nakupovao stoke, osigurao je...

ZINAIDA SAVINA: Da, da, da! Seam se tog sluaja. I meni su priali.

III GOST: Osigurao ju je, to ne zaboravite, a onda zarazio kugom i dobio
osiguranje.

SAA: Ah, sve su to gluposti! Gluposti! Niko nije ni kupio ni zarazio stoku! To
je Borkin izmislio takav plan i svuda se njime hvalio. Kada je Ivanov to uo,
Borkin ga je dve nedelje molio za oprotaj. Ivanov je kriv samo toliko to nije
dovoljno jak i to nema kurai da otera tog Borkina, i kriv je to i suvie veruje
ljudima! Sve to je imao - sve su mu ljudi razneli, razvukli; pored njegovih
velikodunih poduhvata bogatio se svako ko je samo hteo.

LEBEDEV: ura-vatro! Dosta!

SAA: A zato priaju gluposti? Ah, kako je sve to dosadno, dosadno! Ivanov,
Ivanov, Ivanov - i nita drugo ne znaju da kau. (Polazi vratima, ali se vraa.)
udim se! (Mladiima) Strano se udim vaem strpljenju, gospodo! Zar vam
nije dosadno da sedite ovako? Pa ovde se i vazduh ustajao od dosade! Govorite
neto, zabavljajte gospoice, pokrenite se! Kad ve nemate drugih tema osim
Ivanova, smejte se, pevajte, igrajte...

LEBEDEV (smeje se): Izbrusi ih, izbrusi ih dobro!

SAA: ujte vi, uinite mi jedno zadovoljstvo. Ako ve neete da igrate, da se
smejete, da pevate, ako vam je sve to dosadno - onda, molim vas, preklinjem
vas, bar jedanput u ivotu, ale radi, koliko da nas iznenadite ili zasmejete,
prikupite svu snagu i svi zajedno smislite neto duhovito i sjajno, recite ak i
neto drsko ili trivijalno, samo da bude smeno i novo! Ili svi zajedno izvedite
neto sasvim siuno, skoro neprimetno, neto to bar malo lii na podvig, da bi
devojke, gledajui vas, bar jedanput u ivotu mogle rei: Ah! ujte, kad ve
elite da se dopadate, zato se ne trudite da se dopadnete? Ah, gospodo! Svi vi
niste kako treba! Gledajui vas, muve crkavaju i lampe poinju da aave. Ne,
niste kako treba! Hiljadu puta sam vam govorila i uvek u govoriti da niste kako
treba, niste kako treba!...


IV
Isti, Ivanov i abeljski

ABELJSKI (ulazi s Ivanovom na desna vrata): Ko ovde deklamuje? Vi,
uroka? (Smeje se i stee joj ruku) estitam vam, anele moj, daj boe da to
kasnije umrete i da se ne rodite po drugi put...

ZINAIDA SAVINA (obradovana): Nikolaj Aleksejevi! Grof!

LEBEDEV: A! Koga vidim... grof! (Polazi mu u susret.)

ABELJSKI (spazivi Zinaidu Savinu i Babakinu, prua ruke prema njima):
Dve banke na jednom divanu!... Milina je pogledati! (Rukuje se. Zinaidi
Savinoj.) Dobro vee, Zuzice! (Babakinoj) Dobro vee, krofnice!

ZINAIDA SAVINA: E ba se radujem. Vi ste, grofe, tako redak gost kod
nas!... (Vie) Gavrilo, donesi aja! Izvolte sesti! (Ustaje, izlazi na desnu stranu i
odmah se vraa; neobino je zabrinuta.)
Saa seda na svoje mesto. Ivanov se utke rukuje sa svima.
LEBEDEV (abeljskom): Otkud ti? ta te je donelo ovamo? Ovo je ba
iznenaenje! (Ljubi ga) Grofe, ti si pravi lupe. Tako ljudi od reda ne rade.
(Vodi ga za ruku ka rampi.) Zato nam nikako ne dolazi? Ljuti se, valjda?

ABELJSKI: A kako da doem? Da uzjaem svoj tap pa da doem? Ja nemam
svojih konja, a Nikolaj nee da me vodi sobom, nareuje mi da sedim sa Sarom,
da joj ne bi bilo dosadno. Poalji ti svoje konje po mene, ja u uvek doi...

LEBEDEV (odmahne rukom): Taman! Zuzica bi pre pukla nego to bi dala
konje. Dragi moj prijatelju, ti si mi blii i drai od cele familije! Od stare garde
ostali smo samo nas dvojica! U tebi volim svoje stare patnje i mladost svoju
koje nema vie... alu na stranu, ja samo to ne plaem... (Ljubi ga.)

ABELJSKI: Pusti, pusti! Smrdi na rakiju...

LEBEDEV: Duo moja, ti ne moe ni zamisliti kako mi je dosadno bez
prijatelja! Prosto da se ovek obesi. (Tiho) Zuzica je svojim zelenatvom
rasterala sve pristojne ljude, ostali su, kao to vidi, sve sami zulukaferi... razni
Dutkini, Butkini... Hajde, pij aj.
Gavrilo slui grofa ajem.

ZINAIDA SAVINA (zabrinuto Gavrilu): Kako to slui? to ne donese neko
slatko?... Moe od ogrozda...

ABELJSKI (prsne u smeh; Ivanovu): ta sam ti rekao? (Lebedevu) Ja sam se
usput s njim kladio da e nas Zuzica, im stignemo, ponuditi slatkim od
ogrozda...

ZINAIDA SAVINA: Vi ste, grofe, pravi eret... (Seda)

LEBEDEV: Skuvali smo dvadeset buradi tog slatka, pa kud e sad s njim?

ABELJSKI (seda za sto): A vi, Zuzice, gomilate paru na paru? Hajde, recite,
imate li ve milioni?

ZINAIDA SAVINA (uzdie): Kad sa strane pogleda, ovek bi rekao da nema
veih bogataa od nas, a otkud nama pare? Nego svet pria...

ABELJSKI: Dabome, dabome, znamo mi!... Znamo mi kako vi ravo igrate
dame... (Lebedevu) Pavle, reci po dui: jeste li nakupili milion?

LEBEDEV: Ne znam. Pitaj Zuzicu.

ABELJSKI (Babakinoj): A debeljuna krofnica skoro e imati milioni! Sve
je lepa i punija iz dana u dan! To znai da ima mnogo para...

BABAKINA: Veoma sam vam zahvalna, vaa svetlosti, ali ja ne volim viceve
na moj raun!...

ABELJSKI: Draga moja banko, zar su to vicevi? Ovo je prosto vapaj iz dubine
due, od prevelike ljubavi progovorila su usta... Vas i Zuzicu volim beskrajno...
(Veselo) Milina!... Divota!... Vas dve ne mogu da gledam ravnoduno.

ZINAIDA SAVINA: Vi ste uvek isti. (Jegoruki) Jegoruka, ugasi svee! to
da gore kad niko ne igra? (Jegoruka se trgne, ugasi svee i sedne. Ivanovu.)
Nikolaju Aleksejeviu, kako je vaa gospoa sa zdravljem?
IVANOV: Ravo. Danas, je doktor sasvim odreeno rekao da ima tuberkulozu...

ZINAIDA SAVINA: Ozbiljno? Kakva teta!... (Uzdie) A mi svi toliko je
volimo...

ABELJSKI: Gluposti, gluposti i nita vie!... Kakva tuberkuloza! To su
lekarski trikovi, arlatanstvo. Prohtelo se doktoru da dolazi kod nje i zato je
izmislio tuberkulozu. Sreom, mu nije ljubomoran. (Ivanov hoe da ga
prekine.) to se tie same Sare, ja ne verujem nijednoj njenoj rei, nijednom
njenom gestu. U svom ivotu nikad nisam verovao ni lekarima, ni advokatima ni
enama. Gluposti, gluposti, arlatanstvo i marifetluci!

LEBEDEV: udan si ti ovek, Matveju!... Uzeo ovek da izigrava mizantropa i
paradira s tim kao budala sa arenom torbom. Ovako si - ovek kao ovek, a kad
god otvori usta kao da ima jatericu na jeziku ili katar.

ABELJSKI: Pa ta da radim - da se grlim i ljubim s lupeima i podlacima?

LEBEDEV: A gde vidi ti lupee i podlace?

ABELJSKI: Ja, naravno, ne govorim o prisutnima, ali...

LEBEDEV: Nema tu ali, sve je to izvetaeno...

ABELJSKI: Izvetaeno... Lako je tebi kad nema nikakvog pogleda na svet.

LEBEDEV: Kakav je moj pogled na svet? Sedim i svakog trenutka ekam kad
u da lipem. To je moj pogled na svet. Za nas je, brate, kasno da mislimo o
pogledima na svet. Tako ti je to... (Vie) Gavrilo!

ABELJSKI: Dosta tog Gavrila, ve si se nagavrilio... Pogledaj kakav ti je nos!

LEBEDEV (pije): Nita, duo moja... ne idem na venanje.

ZINAIDA SAVINA: Odavno doktor Ljvov nije bio kod nas. Sasvim nas je
zaboravio.

SAA: Moja antipatija. Olienje potenja. Nee vode zatraiti, nee cigaretu
zapaliti - dok prvo ne istakne svoje neobino potenje. Hoda ili govori, a na elu
mu pie: Ja sam poten ovek! Dosadio je s njim.

ABELJSKI: Uzak, pravolinijski lekar! (Podraava ga) Sklanjajte se s puta
potenom radniku! Dere se na svakom koraku kao papagaj i misli o sebi da je
zaista drugi Dobroljubov. Ko se ne dere, taj je nitkov. A njegove ideje su
neobino duboke. Ako je seljak imuan i hoe da ivi kao ovek, znai da je
nitkov i kulak. Ja nosim somotski kaput i mene oblai lakej - ja sam nitkov i
feudalac. Toliko je poten, toliko je poten, samo to ne pukne od potenja.
Nigde ne moe da se skrasi. Ja se njega ak i pobojavam... Boga mi!... ta mu ga
znam, moe iz oseanja dunosti da te raspali po nosu ili da te izgrdi na pasja
usta.

IVANOV: On me strano zamara, ali ipak mi je simpatian; on je vrlo iskren
ovek.

ABELJSKI: Lepa iskrenost! Sino mi prie i tek e iz ista mira: Grofe, vi ste
mi strano antipatini! Hvala lepo! I sve to nije tek onako, nego s tendencijom:
i glas mu podrhtava, i oi mu se sijaju i svi miii igraju na licu... Neka ga avo
nosi s tom njegovom drvenom iskrenou! Dobro, recimo da sam mu mrzak i
odvratan, to je prirodno... i ja sam toga svestan, ali zato da mi to kae u lice? Ja
nisam nikakav ovek, ali kakav sam da sam, ja imam sedu kosu... Idiotsko,
nemilosrdno potenje!

LEBEDEV: De, de, de!... I ti si bio mlad, moe da razume.

ABELJSKI: Jeste, bio sam mlad i glup, izigravao sam u svoje vreme ackog,
optuivao hulje i lupee, ali nisam nikad lopovu rekao u oi da je lopov i u kui
obeenog nisam govorio o konopcu. Ja sam bio vaspitan ovek. A ovaj va glupi
lekar osetio bi se na visini svog zadatka i na sedmom nebu kad bi mu se dala
prilika da me u ime principa i opteoveanskih ideala javno raspali po nosu ili
pesnicom u slabinu.

LEBEDEV: Mladi ljudi svi imaju preku narav. Imao sam jednog strica,
hegelovca... taj, obino, pozove punu kuu gostiju, napije se, popne se na stolicu
i pone: ,,Vi ste neznalice! Vi ste mranjaci! Zora novog ivota... Tata, tata,
tata... Pa grdi li, grdi.

SAA: A ta gosti?

LEBEDEV: Nita... Sluaju i piju. Uostalom, jednom sam ga ja pozvao na
dvoboj... svog roenog strica. Sve zbog Bekona. Sedeo sam, daj boe da se
setim, evo ovako kao Matvej, a stric je s pokojnim Gerasimom Niliem stajao,
otprilike, tu gde je Nikolaj... Elem, Gerasim Nili, brate moj, pita ga...
Ulazi Borkin.

V
Isti i Borkin, elegantno obuen, s paketom u ruci, poskakujui i pevuei, ulazi
na vrata s desne strane. Veseli agor.

DEVOJKE: Mihailo Mihailovi!

LEBEDEV: Miel Mielovi! Da prospemo proje...

ABELJSKI: Dua za drutvo!

BORKIN: Evo me! (Pritri Sai) Plemenita sinjorina, uzimam slobodu da
estitam vasioni to se na dananji dan rodio tako divan cvet kao to ste vi... Kao
danak svog oduevljenja slobodan sam da vam poklonim (prua joj paket) rakete
i bengalsku vatru sopstvene izrade. Neka one osvetle ovu no isto onako kao to
vi osvetljavate mrak ovog mranog carstva. (Klanja se teatralno)

SAA: Hvala vam.

LEBEDEV (smeje se, Ivanovu): to ne otera ovog Judu?

BORKIN (Lebedevu): Pavle Kiriloviu - potovanje! (Ivanovu) Patronu...
(Peva) Nicolas-voil go-gi-go. (Obilazi sve redom.) Uvaenoj Zinaidi Savinoj...
boanstvenoj Marfi Jegorovnoj... drevnoj Avdotji Nazarovnoj... Njegovoj
svetlosti grofu...

ABELJSKI (smeje se): Dua za drutvo... im je uao atmosfera je odmah
postala prijatnija... Primeujete?

BORKIN: Uf, ala sam se umorio... ini mi se da sam se sa svima pozdravio.
Dakle, ta ima novo, gospodo? Ima li neto naroito, frapantno? (ivo. Zinaidi
Savinoj.) Ah, ujte, majice... Maloas dolazim k vama... (Gavrilu) Daj mi,
Gavrilo, aja, samo bez slatka od ogrozda! (Zinaidi Savinoj) Dolazim maloas
k vama, kad ono - seljaci kraj reke gule koru sa vrba. Zato ne biste vrbak dali
nekom u zakup?

LEBEDEV (Ivanovu): to ne otera ovog Judu?

ZINAIDA SAVINA (trgne se): Imate vi pravo, nije mi ni palo na pamet!

BORKIN (radi gimmastiku rukama): Ne mogu bez kretanja... Majice, kako
bismo izveli neto naroito? Marfa Jegorovna, ja sam danas raspoloen... Ja sam
egzaltiran! (Peva) Ja pred tobom opet...

ZINAIDA SAVINA: Organizujte neto, svima je bilo dosadno bez vas.

BORKIN: Gospodo, ta ste se svi pokunjili? Sede kao porotnici na suenju!...
Hajdete da neto organizujemo. ta hoete? Fote, prstena, apcalapca, hoete li
da pleete, hoete li vatromet?

DEVOJKE (pljeskaju): Vatromet, vatromet! (Tre u park.)

SAA (Ivanovu): Zato ste veeras tako neraspoloeni?

IVANOV: Boli me glava, uroka, a i dosadno mi je...

SAA: Hajdemo u salon.
Izlaze na vrata s desne strane; svi ostali odlaze u batu, osim Zidaide Savine i
Lebedeva.

ZINAIDA SAVINA: Eto, to mi se dopada - to je mladi: tek to je doao, nije
proao ni minut, a ve su se svi raspoloili. (Uvre fitilj na velikoj lampi.) Dok
su svi napolju, to da svee dabe gore! (Gasi svee.)

LEBEDEV (ide za njom): Zuzice, trebalo bi dati gostima da neto prezalogaje...

ZINAIDA SAVINA: Vidi koliko je svea... Eto zato svet pria da smo bogati.
(Gasi)

LEBEDEV (ide za njom): Zuzice, iznesi ljudima togod da jedu... Mladi su,
ogladneli su, siroti... Zuzice...

ZINAIDA SAVINA: Grof nije popio svoj aj. Dabe je samo eer otiao.
(Izlazi na levu stranu)

LEBEDEV: Fuj... (Izlazi u park.)

VI
Ivanov i Saa

SAA (ulazi s Ivanovom na desna vrata): Svi su otili u park.

IVANOV: Tako vam je to, uroka. Ranije sam mnogo radio i mnogo mislio, a
nikad nisam bio umoran; sad nita ne radim i ni o emu ne mislim, a umoran
sam i duom i telom. Danju i nou mui me savest, oseam da sam mnogo kriv,
ali u emu je upravo moja krivica - ne znam. A uz to jo i enina bolest,
oskudica u novcu, veite svae, spletke, ogovaranja, glupi Borkin... Moja kua
mi je ogadila; ivot u njoj za mene je gori nego robija. Rei u vam otvoreno,
uroka, ja ne mogu vie da podnesem ak ni drutvo svoje ene koja me voli.
Vi ste moj stari prijatelj i neete se ljutiti na mene zbog moje iskrenosti. Eto,
doao sam k vama da se razonodim, ali mi je dosadno i kod vas i opet me neto
vue kui. Oprostite, ja u se sad neprimetno izgubiti.

SAA: Nikolaju Aleksejeviu, ja vas razumem. Vaa je nesrea u tome to ste
potpuno sami. Treba da se pored vas nae neko koga biste vi voleli i ko bi vas
razumeo. Samo ljubav moe vas preporoditi.

IVANOV: Kojeta, uroka! Samo mi jo to treba: da ja, stari, pokisli petao,
ponem da vodim ljubav! Boe me sauvaj od takve nesree! Ne, moja pametna
devojko, nije re o ljubavi. Govorim vam kao pred bogom, ja u sve podneti: i
tugu, i psihopatiju, i materijalnu propast, i eninu smrt, i svoju preuranjenu
starost i samou, ali ne mogu podneti, ne mogu izdrati svoju sopstvenu ironiju
prema sebi samom. Ja umirem od stida pri pomisli da sam se ja, zdrav i snaan
ovek, pretvorio u nekog Hamleta, ili Manfreda ili u nekog suvinog oveka...
avo bi znao u ta! Ima jadnih ljudi kojima laska kad ih zovu Hamletima ili
suvinim ljudima, ali za mene je to sramota! To vrea moj ponos, ne znam kud
u od sramote i zato patim...

SAA (u ali, kroz suze): Nikolaju Aleksejeviu, hajde da pobegnemo u
Ameriku.

IVANOV: Mene mrzi da odem do ovog praga, a vi hoete u Ameriku... (Polaze
prema izlazu u park.) Zbilja, ura, vama je ovde teko iveti! Kad pogledam
ljude koji su oko vas, mene obuzima strah: za koga ete se udati? Ostaje jedina
nada da e neki porunik ili student, ako sluajno naie ovuda, ukrasti vas i
odvesti sobom...

VII
Zinaida Savina ulazi na vrata s leve strane s teglom slatka u rukama.

IVANOV: Oprostite, uroka, sad u vas stii.
Saa izlazi u park.

IVANOV: Zinaida Savina, ja bih vas neto molio...

ZINAIDA SAVINA: ta elite, Nikolaju Aleksejeviu?

IVANOV (ustee se): Stvar je, naime, u tome da je preksutra rok mojoj menici.
Vi biste me jako zaduili ako biste malo priekali ili ako biste pristali da
dodamo kamate glavnici. Ja sad uopte nemam novaca...

ZINAIDA SAVINA (uplaena): Nikolaju Aleksejeviu, kako bi to moglo da
bude! To nije red! Ne, nemojte ni pomiljati to, za ime boje, nemojte me,
nesrenicu, muiti...

IVANOV: Oprostite, oprostite... (Izlazi u park.)

ZINAIDA SAVINA: Uh, gospode boe, ala me je uplaio!... Sva drhtim... sva
drhtim... (Izlazi na desnu stranu.)
VIII
KOSIH (ulazi s leve strane i prolazi preko pozornice): Ja imam u karama: keca,
kralja, damu, osam komada s majorskom tercom, keca pik i jednog... jednog
malog erca, a ona, avo je odneo, nije mogla da objavi mali slem! (Izlazi na
desnu stranu.)

IX
Avdotja Nazarovna i prvi gost
AVDOTJA NAZAROVNA (Izlazi iz bate s prvim gostom): Prosto bih je
rastrgla, tu dimriju, prosto bih je rastrgla! Nije to ala, sedim ovde jo od pet
sati, bar da je neku staru haringu iznela da poslui!... I to mi je neka kua!...I to
mi je domazluk!...

I GOST: Tako je dosadno da bih se prosto zaleteo i glavom o zid! I to su mi neki
ljudi, da bog sauva!... Od dosade i od gladi morae ovek da zavija kao kurjak i
da ujeda ljude...

AVDOTJA NAZAROVNA: Prosto bih je rastrgla, greh mi na duu...

I GOST: Da popijem jednu, stara, pa hajd' kui! Nisu mi potrebne tvoje
udavae. Kakva, doavola, ljubav - kad ovek od ruka ne dobije nijednu jedinu
aicu?

AVDOTJA NAZAROVNA: Hajde da potraimo.

I GOST: Pst!... Polako! Rakija je, ini mi se, u trpezariji, u bifeu. Mi emo
Jegoruku za vrat... Pst...
Odlaze na levu stranu.
X
Ana Petrovna i Ljvov ulaze s desne strane.

ANA PETROVNA: Nita, oni e nam se obradovati. Nikog nema. Mora biti da
su u parku.

LJVOV: Ali zato ste me, pitam ja vas, doveli ovamo, ovim jastrebovima?
Nama ovde nije mesto! Poteni ljudi ne treba da poznaju ovu atmosferu!

ANA PETROVNA: ujte, gospodine poteni ovee! Nije to nimalo ljubazno -
pratiti damu i celog puta priati joj samo o svom potenju! Moda je to poteno,
ali je, u najmanju ruku, dosadno. Nikad sa enama nemojte govoriti o svojim
vrlinama. Neka ih one same vide. Moj Nikolaj, kad je bio kao vi, u enskom
drutvu je samo pevao pesme i priao razne gluposti. Meutim, svaka je znala
kakav je on ovek.

LJVOV: Ah, ne govorite mi o vaem Nikolaju, ja ga vrlo dobro znam!

ANA PETROVNA: Vi ste dobar ovek, ali nita ne znate. Hajdemo napolje. On
nikad nije tako govorio: Ja sam poten! Ja se guim u ovoj atmosferi!
Jastrebovi! Gnezdo ukova, krokodili! On je ostavljao na miru zverinjak, a kad
bi se poneki put naljutio, samo sam jedno mogla uti od njega: Ah, kako sam
danas bio nepravian! ili: Anjuta, ao mi je tog oveka! Eto tako, a vi...
Odlaze.

XI
Avdotja Nazarovna i prvi gost
I GOST (ulazei na vrata s leve strane) U trpezariji nema, sigurno je negde u
pajzu. Trebalo bi pitati Jegoruku. Hajdemo kroz salon.

AVDOTJA NAZAROVNA: Prosto bih je rastrgla...
Izlaze na desnu stranu.

XII
Babakina, Borkin i abeljski
Babakina i Borkin, smejui se utre iz parka, za njima, smejui se i trljajui
ruke, sitnim koracima tri abeljski.

BABAKINA: Ala je dosadno! (Smeje se) Ala je dosadno! Svi se kreu i sede
kao lutke! Od dosade sam se prosto sva ukoila. (Skae) Treba da se malo
razdrmam.
Borkin je hvata oko struka i ljubi je u obraz.

ABELJSKI (smeje se i pucketa prstima): Doavola! (Kaljuca.) Ovo ve...

BABAKINA: Sklonite, sklonite ruke, nevaljale, grof moe svata pomisliti!
Pustite me!

BORKIN: Anele moje due, ire moga srca!... (Ljubi je) Pozajmite mi 2300
rubalja.

BABAKINA: Ne, ne, ne... Sve, sve, ali to se tie novaca - veoma sam vam
zahvalna... Ne, ne, ne!... Ama sklonite ruke!...

ABELJSKI (vrti se oko njih): Krofnica... I to ima svoje drai...

BORKIN (ozbiljno): E, dosta. Hajdete da razgovaramo poslovno. Da govorimo
otvoreno, trgovaki. Odgovorite mi otvoreno, bez prenemaganja i uvijanja: da ili
ne? ujte! (Pokazuje na grofa.) Njemu je potreban novac, najmanje tri hiljade
godinjeg prihoda. Vama je potreban mu. Hoete li da postanete grofica?

ABELJSKI (smeje se): Neverovatan cinik!

BORKIN: Hoete li da postanete grofica? Da ili ne?

BABAKINA (uzbueno): ta ste to izmislili, Mio, zaboga... Te stvari se ne
rade tako, s neba pa u rebra... Ako grof eli, on moe sam i... i ja ne znam kako
vi to odjednom, tako iznenada...

BORKIN: Hajde, dosta tog uvijanja! Stvar je trgovake prirode... Da ili ne?

ABELJSKI (smejui se i trljajui ruke): Ozbiljno, a? Doavola, kako bi bilo da
uinim tu podlost? A? Krofnice... (Ljubi Babakinu u obraz.) Lepoto moja!...
Pilence!

BABAKINA: Stanite, stanite, potpuno ste me zbunili... Idite, idite!... Ne,
stanite!...

BORKIN: Bre! Da ili ne? Nama se uri...

BABAKINA: Sluajte, grofe! Doite k meni u goste na dva tri dana... Kod mene
je zabavno, ne kao ovde... Doite sutra... (Borkinu) Ali - vi ste se moda alili?

BORKIN (ljutito): Pa ko bi se alio s ozbiljnim stvarima?
BABAKINA: Stanite, stanite... Ah, meni je zlo! Meni je zlo! Grofica... Meni je
zlo!... Ja padam...
Borkin i abeljski, smejui se, uzimaju je pod ruku, i ljubei je u obraze, izlaze s
njom na desnu stranu.

XIII
Ivanov i Saa, zatim Ana Petrovna, Ivanov i Saa dolaze brzo iz parka.

IVANOV (u oajanju hvata se za glavu): Nemogue! Nemojte, nemojte,
uroka!... Ah, nemojte!

SAA (sa zanosom): Ja vas bezumno volim... Bez vas moj ivot nema smisla,
bez vas za mene nema sree i radosti! Vi ste za mene - sve...

IVANOV: emu to, emu to! Boe moj, ja nita ne razumem... uroka,
nemojte!...

SAA: Dok sam jo bila dete, vi ste mi bili jedina radost; volela sam vas i vau
duu kao sebe, a sada... ja vas volim, Nikolaju Aleksejeviu... S vama bih pola
ne samo na kraj sveta nego kud god hoete, makar i u grob, samo, tako vam
boga, to pre, inae u se ovde uguiti.

IVANOV (smejui se od sree): ta je to? To znai - da ponem ivot
ispoetka? uroka, je li tako?... Sreo moja! (Privue je k sebi.) Moja mladosti,
prolee moje.
Ana Petrovna ulazi iz parka, i spazivi mua i Sau, zastaje kao ukopana.

IVANOV: Dakle - da ivim? Da? Opet da radim?
Poljubac. Poto se poljube, Ivanov i Saa se okreu i vide Anu Petrovnu.

IVANOV (uasnut): Sara!
Zavesa























TREI IN

Kabinet Ivanova. Pisai sto, na kome su u neredu razbacane hartije, knjige,
zvanina pota, razne sitnice, revolveri; pored hartija - lampa, flaa rakije, tanjir
s haringom, komadi hleba i krastavci. Na zidovima geografske karte, slike,
puke, revolveri, srpovi, korbai itd. - Podne.

I
abeljski, Lebedev, Borkin i Petar
abeljski i Lebedev sede levo i desno od pisaeg stola. Borkin na sredini
pozornice uzjahao stolicu. Petar stoji kraj vrata.

LEBEDEV: Francuska vodi jasnu i odreenu politiku... Francuzi znaju ta hoe.
Njima je potrebno da izmlate kobasiare i nita vie, a u Nemakoj, brate, stvar
stoji sasvim drukije. Nemaka osim Francuske ima jo miogo trnova u oku...

ABELJSKI: Gluposti!... Ja mislim da su Nemci kukavice... Pokazuju samo
jedni drugima ipak u depu. Veruj, na tome e se stvar svriti. Nee ratovati.

BORKIN: A ja velim - zato i da ratuju? emu sva ta naoruanja, kongresi,
rashodi? Znate ta bih ja uradio? Ja bih skupio pse iz cele drave, ubrizgao im
jaku dozu Pasterova otrova i pustio ih u neprijateljsku zemlju. Svi moji
neprijatelji bi pobesneli kroz mesec dana.

LEBEDEV (smeje se): Kad pogleda, ima malu glavu, a velikih ideja u njoj
tuta i tma, kao riba u okeanu.

ABELJSKI: Virtuoz!

LEBEDEV: Bog s tobom, samo me zasmejava, Miele Mieloviu! (Prestane
da se smeje.) ta je to, gospodo, omini i omini, a o rakiji ni rei?
2

Repetatur. (Natoi tri aice.) Da smo zdravo... (Piju i mezete.) Haringa je, brate
moj, meze nad svima mezetima!

ABELJSKI: A, ne - krastavac je lepi... Naunici jo od stvorenja sveta misle i
nisu izmislili nita pametnije od kiselog krastavca. (Petru) Petre, idi donesi jo
krastavaca i kai u kuhinji da nam ispre etiri piroke s lukom. Samo da budu
vrele.
Petar izlazi.

LEBEDEV: Lepo je jo uz rakiju malo kavijara. Samo kako? I to treba znati...
Treba uzeti jednu etvrt usoljenog kavijara, dve glavice mladog luka, malo
maslinova ulja, sve to dobro promeati i, zna, preko toga malo nacediti
limuna... Da umre! Samo od mirisa da padne u nesvest.

BORKIN: Uz rakiju je jo lepo mezetiti prene krkue. Samo ih treba znati
ispriti. Treba ih prvo oistiti, zatim dobro uvaljati u prezle i priti dok ne budu
potpuno re, da sve krckaju pod zubima... krc-krc...

ABELJSKI: Sino je kod Babakine bilo divno meze - varganji...

LEBEDEV: Nego ta!


2
Stih iz Pesme starog husara od D. Dividova.

ABELJSKI: Samo su ih nekako naroito spremili. Zna, s lukom, s lorberom,
sa svakojakim zainima. Kad su skinuli poklopac sa erpe, iz nje se digla para,
miris... divota!

LEBEDEV: to smo stali? Gospodo! (Piju) Da smo zdravo... (Gleda na sat.)
Izgleda da neu saekati Nikolaja. Vreme mi je da idem. Kod Babakine su,
veli, spremili peurke, a kod nas ih jo nema. Reci, molim te, kog avola svaki
as odlazi kod Marfutke?

ABELJSKI (pokazuje glavom na Borkina): Pa eto, hoe da me oeni njom...

LEBEDEV: Tebe da oeni? A koliko je tebi godina?

ABELJSKI: ezdeset dve.

LEBEDEV: Taman ti je vreme za enidbu. A Marfutka ti ba odgovara.

BORKIN: Nije re tu o Marfutki, nego o Marfutkinim sterlinzima.

LEBEDEV: ta bi jo hteo: Marfutkine sterlinge... A bi li ptijeg mleka?

BORKIN: More, kad se ovek oeni, kad dobro napuni depove, onda ete
videti ptije mleko. Onda ete se i vi oblizivati...

ABELJSKI: Nego znate, on ozbiljno misli. Ovaj genije je uveren da u ga
posluati i oeniti se.

BORKIN: Nego kako? Zar vi niste uvereni?

ABELJSKI: Ovaj je poludeo... Kad sam ja bio uveren? Pst...

BORKIN: Hvala lepo... Veoma sam vam zahvalan! Dakle, vi hoete da me
izigrate. as kaete: enim se, as opet: neu da se enim... ni sam avo ne zna
ta hoete, a dao mi je asnu re! Dakle neete da se enite?

ABELJSKI (slee ramenima): On ba ozbiljno... udan ovek!

BORKIN (revoltirano): Onda zato ste samo zaluivali potenu enu? Ona sad
luduje za grofovskom titulom, ne spava, ne jede... Zar je to za alu? Zar je to
poteno?

ABELJSKI (pucketa prstima): Nego, ta velite, da zbilja uinim tu podlost? A?
Za inat! Boga mi, reiu se. asnu re... Ala e to biti smeno!
Ulazi Ljvov.

II
LEBEDEV: Eskulapiji nae potovanje... (Prua Ljvovu ruku i peva.) Spasite
me, doktore, jer se smrti bojim ja...

LJVOV: Nikolaj Aleksejevi se jo nije vratio?

LEBEDEV: Nije, i ja ga ekam vie od jednog sata. (Ljvov nestrpljivo eta po
pozornici.) Je l' te, dragi moj, kako je Ani Petrovnoj?

LJVOV: Ravo.

LEBEDEV (uzdie): Mogu li da svratim do nje samo da se pozdravim?

LJVOV: Ne, molim vas, nemojte. ini mi se da spava...
Pauza.

LEBEDEV: Simpatina, mila... (Uzdie) Na urokin roendan, kad je pala kod
nas u nesvest, pogledao sam je u lice i odmah sam shvatio da ona, sirotica, nee
jo dugo iveti. Ne znam samo zato joj je pozlilo? Kad sam dotrao, imao sam
ta da vidim: ona, bleda, lei na podu, pored nje klei Nikolaj, i on bled. uroka
sva uplakana. Ja i uroka jo nedelju dana posle toga nismo mogli doi k sebi.

ABELJSKI (Ljvovu): Recite mi, uvaeni ree nauke, koji je to naunik otkrio
da kod grudnih bolesti damama dobro ine este posete mladih lekara? To je
veliko otkrie! Veliko! I u koju oblast ono spada: u alopapatiju ili hemeopatiju?
Ljvov u prvi mah hoe da odgovori, ali samo napravi prezrivi gest i izie.

ABELJSKI: Kakav prezriv pogled!

LEBEDEV: A koji te avo vue za jezik? Zato si ga uvredio?

ABELJSKI (nervozno): A zato on lae? Tuberkuloza, nema nade, umree...
Lae. Ja to ne mogu podneti!

LEBEDEV: Zato misli da lae?

ABELJSKI (ustaje i eta): Ja ne mogu dopustiti misao da iv ovek ovako
odjednom, iz ista mira, moe da umre. Ostavimo se tog razgovora!

III
KOSIH (utri zaduvan): Je li kod kue Nikolaj Aleksejevi? Dobar dan! (Brzo
se rukuje sa svima.) Je li kod kue?

BORKIN: Nije.

KOSIH (sedne i odmah skoi): Onda zbogom! (Popije aicu rakije i brzo
mezeti.) Idem dalje... Imam puno posla... Strano sam se zamorio... Prosto sam
spao s nogu.

LEBEDEV: Koji vas je vetar doneo?

KOSIH: Dolazim od Barabanova. Cele noi smo se kartali, sad smo zavrili. Sve
sam izgubio... Onaj Barabanov igra kao uster! (Planim glasom.) Samo ujte: ja
celo vreme odbacujem erca... (Obraa se Borkinu koji odmah ustukne.) On
polazi karom, ja opet erca, a on karu... I, naravno, jedanput smo pali!
(Lebedevu) Igramo etiri trefa. Ja imam sedam komada s kecom i damom, etiri
pika sa kecom i desetkom...

LEBEDEV (zapui ui): Smiluj se, za ime boje, smiluj se!

KOSIH (grofu): Zamislite: sedam trefova s kecom i damom, etiri pika s kecom
i desetkom...

ABELJSKI (gura ga rukama): Idite, neu da sluam.
KOSIH: I zamislite - nesrea: seku mi keca pik od prve...

ABELJSKI (zgrabi sa stola revolver): Sklonits se, pucau!

KOSIH (odmahne rukom): Budi bog s nama... Zar ovek ne moe ni s kim da
porazgovara? ivi kao u Australiji: ni zajednikih interesa ni solidarnosti...
Svako ivi za sebe... Uostalom, vreme je da idem... (Zgrabi kapu) Vreme je
novac... (Prua Lebedevu ruku.)Dalje!
Svi se smeju. Kosih se na vratima sudara s Avdotjom Nazarovnom.

IV
AVDOTJA NAZAROVNA (vrisne): avo te odneo, zamalo me nisi oborio!

SVI: Aaa... svuda prisutna!

AVDOTJA NAZAROVNA: Tu li ste vi, a ja vas traim po celoj kui. Dobar
dan, moji sokolovi, prijatno... (Rukuje se.)

LEBEDEV: to si dola?

AVDOTJA NAZAROVNA: Poslom, gospodine! (Grofu) Stvar se tie vas, vaa
svetlosti. (Klanja se) Pozdravili su vas i pitaju za vae zdravlje... I jo vam je
ona, moja lutkica, poruila ovo: ako veeras ne doete, sve e oice isplakati.
Veli mi, pozovi ga, draga moja, na stranu i apni mu na uvo da niko ne uje. A
zato da niko ne uje? Ovde su svi svoji. I stvar je lepa, ne krademo kokoke,
ve po zakonu, iz ljubavi, sa uzajamnim pristankom... Nikad ja, grenica, ne
pijem, ali zbog ovakvog sluaja moram!

LEBEDEV: I ja u da popijem. (Toi) A tebi, stara svrako, nita ne kodi. Ve
trideset godina te znam kao babu...

AVDOTJA NAZAROVNA: Ja sam ve izgubila i raun koliko mi je godina...
Dva mua sam sahranila, udala bih se i po trei put, samo me niko nee bez
miraza. Imala sam jedno osmoro dece... (Uzima aicu) E, daj boe, lepu smo
stvar zapoeli, daj boe i da je dovrimo! Oni e lepo da ive i uivaju, a mi
emo da ih gledamo i da se radujemo. Neka ive u slozi i ljubavi... (Pije)
estoka rakija!

ABELJSKI (smejui se, Lebedevu): Ali zna ta je najsmenije od svega: oni
sasvim ozbiljno misle da u ja... udna stvar! (Ustaje) Nego ozbiljno, Pavle,
kako bi bilo da uinim tu podlost? Za inat... eto tako, na, stara kuko, gloi!
Pavle, ta veli?

LEBEDEV: Govori kojeta, grofe. Nae je da mislimo na to kad emo da
opruimo papke, a Marfutke i sterlinzi davno su ve proli mimo nas... Bee
nae!

ABELJSKI: Ne, ja u se reiti. asnu re, reiu se!
Ulaze Ivanov i Ljvov.

V
LJVOV: Molim vas da mi poklonite samo pet minuta.

LEBEDEV: Nikolaj! (Polazi u susret Ivanovu i ljubi ga) Zdravo, prijatelju... Ja
te ve itav sat ekam.

AVDOTJA NAZAROVNA (klanja se): Dobar dan, gospodine!

IVANOV (jetko): Gospodo, opet ste od mog kabineta napravili krmu!...
Hiljadu puta sam sve vas molio da to ne radite... (Prilazi stolu) Eto, polili ste mi
i hartije rakijom... mrve... krastavci... Da se oveku zgadi!

LEBEDEV: Pogreio sam, Nikolaju, pogreio sam... Oprosti. Ja, prijatelju, treba
da govorim s tobom o jednoj vrlo vanoj stvari...

BORKIN: I ja takoe.

LJVOV: Nikolaju Aleksejeviu, mogu li da govorim s vama?

IVANOV (pokazuje na Lebedeva): Eto, i njemu sam potreban. Priekajte, s
vama u docnije... (Lebedevu) ta si hteo?

LEBEDEV: Gospodo, ja bih eleo da razgovaram nasamo. Oprostite...
Grof izlazi s Avdotjom Nazarovnom, za njima Borkin, zatim Ljvov.

IVANOV: Pavle, ti sam moe da pije koliko god hoe, to je tvoja bolest, ali
molim te da ne opija ujaka. Ranije on kod mene nikad nije pio. Njemu kodi.

LEBEDEV (uplaeno): Dragi moj, ja to nisam znao... ak nisam ni obratio
panju...

IVANOV: Ako, ne daj boe, umre ovo matoro dete, nee vama biti teko, nego
meni... ta si hteo?
Pauza.

LEBEDEV: Zna, prijatelju... Ne znam kako bih poeo da ne ispadne suvie
bezduno... Nikolaju, mene je sramota, ja crvenim, jezik mi se zaplie, ali, dragi
moj, stavi se u moj poloaj, razumi da ja nisam slobodan ovek, ja sam crnac,
paavra... Ne zameri mi...

IVANOV: U emu je stvar?

LEBEDEV: ena me je poslala... Uini mi ljubav, budi prijatelj, plati joj interes!
Veruje li mi, duu mi je izvadila, izmuila me, prosto ubila! Otresi se ti nje,
kumim te bogom!...

IVANOV: Pavle, ti zna da ja sad nemam novaca.

LEBEDEV: Znam, znam, ali ta ja da radim? Ona nee da eka. Ako protestuje
menicu, kako emo ti ja i uroka pogledati u oi?

IVANOV: I mene je sramota, Pavle, prosto bih propao u zemlju, ali... odakle da
nabavim novaca? Posavetuj mi: odakle? Ostaje jedno: da ekam do jeseni, kad
prodam ito.

LEBEDEV (vie): Ona nee da eka!
Pauza.

IVANOV: Tvoj poloaj je neprijatan, kakljiv, ali moj je jo gori. (eta gore
dole i razmilja.) I nita ne mogu smisliti... Nemam ta da prodam...

LEBEDEV: to ne ode do Milbaha, zamoli ga, on ti je esnaest hiljada duan.
(Ivanov samo odmahne rukom.) Nego zna, Kolja... Ja znam da e me grditi, ali
uini starom pijanici! Onako prijateljski... Gledaj me kao prijatelja... Bili smo
studenti, liberali... Zajednike ideje i interesi... Obojica smo se kolovali na
Moskovskom univerzitetu... Alma mater... (Vadi novanik) Eto, imam ja neke
tajne pare, o njima niko u kui ne zna. Uzmi na zajam... (Vadi novac i mee ga
na sto) Ostavi se svog ponosa, pogledaj na stvar prijateljski... Ja bih od tebe
uzeo, asnu re... (Pauza) Evo ih na stolu: hiljadu sto. Otidi danas do nje i vrati
joj sam. Evo vam, Zinaida Savina, crknite sa svojim parama! Samo pazi, nemoj
joj dati ni da nasluti da sam ti ja pozajmio, boe sauvaj! Inae u izvui od
slatka od ogrozda! (Zagleda Ivanova u lice.) Dobro, dobro, nemoj! (Brzo
uzima novac sa stola i stavlja ga u dep.) Nemoj! Ja sam se alio... Oprosti mi,
tako ti boga... (Pauza) Je li ti teko na dui? (Ivanov odmahne rukom.) Brige,
brige... (Uzdie) Dolo ti je vreme da tuguje i da se alosti. ovek ti je, brate
moj, kao samovar. Ne stoji samo u hladu na polici, deava se da u njega meu i
ar: p... p! Nita ne valja to poreenje, ali ta e - lepe ne mogu da smislim...
(Uzdie) Nesrea elii duu. Nije mi te ao, Kolja, ti e se izvui iz kripca,
sve e to proi, ali mi je krivo, brate, boli me to su ljudi takvi... Reci mi, molim
te, odakle sve ove spletke! Toliko te, brate moj, u celom srezu ogovaraju, moe
se jo desiti da te poseti zamenik dravnog tuioca... Ti si i ubica, i krvopija, i
pljaka...

IVANOV: Sve su to sitnice, nego - boli me glava.

LEBEDEV: Zato to mnogo misli.

IVANOV: Nita ja ne mislim.

LEBEDEV: Sluaj, Kolja, pljuni na sve i doi k nama. uroka te voli, razume i
cepi. Ona je, Kolja, estita, dobra dua. Nije ni na majku ni na oca, nego valjda
na komiju... Gledam je, brate, tako poneki put i ne verujem da ja, nosata
pijanica, imam takvo blago. Doi, porazgovaraj s njom o pametnim stvarima -
razonodie se malo. Ona je veran, iskren prijatelj...
Pauza.

IVANOV: Pavle, dragi moj, ostavi me samog...

LEBEDEV: Razumem, razumem... (urno gleda na sat.) Ja te razumem. (Ljubi
Ivanova) Zbogom, jo treba da stignem na osveenje kole. (Polazi vratima i
zastaje) Pametna je... Jue smo ja i uroka razgovarali o onim spletkama.
(Smeje se) A ona izbaci aforizam: Tatice, svici, veli, svetle nou samo zato da
bi ih lake mogle videti i progutati none ptice, a dobri ljudi postoje zato da bi
kleveta i spletka imale ime da se hrane. ta veli? Genijalno! or Sand!

IVANOV: Pavle! (Zadrava ga.) ta je meni?

LEBEDEV: Ja sam i sam hteo da te pitam o tome, ali sam se, priznajem,
ustruavao. Ne znam, brate! S jedne strane mi se inilo da si podlegao raznim
nesreama, a s druge strane, znam opet da nisi od onih koji podleu... Nesrea te
ne moe slomiti. Neto je drugo kod tebe, Kolja, ali ta je to - ja ne znam.

IVANOV: Ja i sam ne znam. Meni se ini, ili... uostalom, ne! (Pauza) Zna ta
sam hteo da ti kaem? Imao sam jednog radnika, Semjona, ti se njega sea.
Jednom, za vreme vridbe, hteo je da se pohvali pred devojkama svojom
snagom, uprtio na lea dva daka rai i strunio se. Uskoro je umro. Meni se ini
da sam se i ja strunio... Gimnazija, univerzitet, zatim gazdinstvo, kole,
planovi... Verovao sam drukije nego ceo svet, oenio sam se takoe drukije
nego ostali, estio sam se, rizikovao; svoj novac - ti to zna - bacao sam levo
desno, bio sam srean i patio kao niko u celom srezu. Sve su to, Pavle, moji
dakovi... Uprtio sam na lea teret, a kima mi je pukla. U dvadesetoj godini svi
smo mi heroji, svega se laamo, sve moemo, a u tridesetoj se ve zamaramo,
nismo vie ni za ta. Kako, kako da objasni taj brzi zamor? Uostalom, moda,
nije ni to posredi... Nije ni to! Idi, Pavle, zbogom, dodijao sam ti.

LEBEDEV (ivo): Zna? Tebe je, brate, ubila sredina!

IVANOV: Glupo je to, Pavle, i odavno poznato. Idi!

LEBEDEV: Zaista, glupo. Sada i ja vidim da je glupo. Idem, idem!... (Izlazi)



VI
IVANOV (sam): Rav, bedan i nitavan ovek sam ja. ovek treba da je tako
jadan, istroen i izmuen kao Pavle pa da bi me mogao voleti i potovati. Koliko
ja sebe prezirem, boe moj! Kako duboko mrzim svoj glas, svoj hod, svoje ruke,
ovo odelo, svoje misli. Pa zar to nije smeno i alosno? Jo nema ni godinu dana
kako sam bio zdrav i snaan, bio io, neumoran, vatren, radio ovim istim
rukama, govorio tako da sam mogao dirnuti do suza najvee prostake, umeo da
plaem kad bih video nesreu i bunio se kad bih video nepravdu. Znao sam za
nadahnue, znao za dra i poeziju tihih noi kad od mraka do zore radi za
pisaim stolom ili daje maha svojim snovima. Verovao sam, gledao u
budunost kao u oi roene majke... A sada, o, boe moj! Zamorio sam se, ne
verujem vie, u neradu provodim dane i noi. Ne sluaju me vie ni mozak, ni
ruke ni noge. Imanje propada, ume padaju pod udarcima sekire. (Plae) Zemlja
moja gleda me kao siroe. Nita ne oekujem, nieg mi nije ao, dua mi drhti
od straha pred sutranjicom... A istorija sa Sarom? Kleo sam se da u je veno
voleti, obeavao sreu, iznosio joj pred oi budunost o kakvoj nije mogla ak ni
sanjati. Ona je poverovala. Za svih pet godina video sam samo kako se ona
gasila pod teretom svojih rtava, kako je malaksavala u borbi sa saveu, ali - to
zna bog - nije me nijednom pogledala popreko, nikad mi nita nije prebacila!... I
ta je sad? Prestao sam da je volim... Kako? Zato? Ne razumem. Ona sad pati,
dani su joj izbrojani, a ja, kao poslednja kukavica, beim od njenog bledog lica,
od upalih grudi, od moleivog pogleda... Sramota, sramota! (Pauza) Sau,
devojicu, dira moja nesrea. Ona meni, skoro starcu, izjavljuje ljubav, to me
opija, ja zaboravljam sve na svetu, i kao opinjen muzikom, uzvikujem: Nosi
ivot! Srea! A ve sutradan verujem u taj ivot i u tu sreu isto toliko koliko u
vampire... ta je to sa mnom? U kakvu provaliju guram sebe? Otkud kod mene
ta slabost? ta je to s mojim ivcima? Ako samo bolesna ena malo pecne moj
ponos, ako mi posluga neto ne ugodi ili ako me slae puka - kako postajem
grub i pakostan, kako ne liim vie na sebe... (Pauza) Ne razumem, ne razumem,
ne razumem! Prosto da se ovek ubije...

LJVOV (ulazi): Hou da se objasnim s vama, Nikolaju Aleksejeviu!

IVANOV: Ako se mi, doktore, budemo svaki dan objanjavali, to se nee moi
izdrati.

LJVOV: Hoete li da me sasluate?

IVANOV: Sluam ja vas svaki dan i jo nikako ne mogu da shvatim: ta vi
upravo hoete od mene?
LJVOV: Ja govorim jasno i odreeno i ne moe da me shvati samo onaj ko
nema srca...

IVANOV: Da mi ena umire - to znam; da sam jako kriv pred njom - znam i to;
da ste poten i otvoren ovek - i to mi je poznato! ta jo hoete?

LJVOV: Mene revoltira ljudska bezdunost... Umire jedna ena. Ona ima
roditelje, koje voli i koje bi htela pred smrt da vidi; oni opet vrlo dobro znaju da
e ona uskoro umreti i da ih ona jo uvek voli, ali - prokleta bezdunost: oni kao
da bi hteli da zadive svet svojim religioznim fanatizmom, oni je jo uvek
proklinju! Vi ste ovek zbog koga je ona rtvovala sve - i roeno gnezdo i
duevni mir, a vi sasvim otvoreno, sa potpuno jasnim namerama, svaki dan
odlazite kod tih Lebedevih!

IVANOV: Ali ja tamo nisam bio ve dve nedelje...

LJVOV (ne sluajui ga): S takvim ljudima kao to ste vi treba govoriti
otvoreno, bez uvijanja; ako neete da me sluate, ne morate! Ja sam nauio da
nazivam stvari njihovim pravim imenom... Vama je potrebna ova smrt radi
novih podviga: neka je tako, ali zar ne moete da priekate? Kad biste pustili
enu da umre prirodnom smru, kad je ne biste ubijali svojim otvorenim
cinizmom, zar bi vam se izmigoljila Lebedeva s njenim mirazom? Ako ne sada,
a ono kroz godinu dana, kroz dve godine, vi, divni Tartif, uspeli biste da zaludite
tu devojicu i prigrabite njen miraz isto onako kao to ete uspeti i sada... Zato
onda urite? Zato vam je potrebno da vaa ena umre sada, a ne kroz mesec ili
kroz godinu dana?

IVANOV: Ovo je iva muka... Doktore, vi ste suvie rav lekar ako
pretpostavljate da ovek moe obuzdavati sebe beskrajno dugo. Mene staje
strahovitih napora da ne odgovaram na vae uvrede.

LJVOV: Zaboga, koga hoete da magarite? Skinite masku.

IVANOV: Vi ste pametan ovek, nema ta: po vaem miljenju nema nita lake
nego shvatiti mene! Je li tako? Ja sam se oenio Anom da bih dobio veliki
miraz... Miraz nisam dobio, prevario sam se u raunu i sada hou da je oteram u
grob da bih se mogao oeniti drugom i dobiti miraz... Je li tako? Kako je to
jednostavno i prosto... ovek je tako jednostavna i prosta maina... Ne, doktore,
u svakome od nas ima suvie mnogo tokia, rafova i ventila da bismo mogli
suditi jedan o drugom prema prvom utisku ili prema dva tri spoljanja znaka. Ja
vas ne razumem, vi mene ne razumete i mi sami sebe ne razumemo. Moe ovek
biti odlian lekar - i uopte ne poznavati ljude. Ne budite tako samouvereni i
priznajte to.

LJVOV: Zar vi ozbiljno mislite da ste tako nedokuivi i da ja imam tako malo
mozga da ne mogu razlikovati podlost od potenja?

IVANOV: Jasno je da se nikad neemo razumeti... Ja vas pitam poslednji put;
odgovorite mi, molim vas, bez ikakvih uvoda: ta vi upravo hoete od mene? ta
elite da postignete? (Nervozno) I s kim imam ast da govorim: s mojim
tuiocem ili s lekarom moje ene?

LJVOV: Ja sam lekar, i kao lekar, zahtevam od vas da promenite svoje
ponaanje... Ono ubija Anu Petrovnu.

IVANOV: A ta da radim? ta? Ako me vi bolje razumete nego to ja sam sebe
razumem, recite odreeno: ta da radim?

LJVOV: Bar nemojte tako otvoreno initi ono to inite.

IVANOV: A, boe moj! I vi mislite da razumete samog sebe? (Pije vodu)
Ostavite me. Ja sam hiljadu puta kriv, odgovarau za to pred bogom, ali vas niko
nije ovlastio da me svakog dana stavljate na muke...

LJVOV: A ko je vas ovlastio da vreate u meni moju istinu? Vi ste mi izmuili i
otrovali duu! Dok nisam doao u va srez, doputao sam da postoje glupi ljudi,
ludaci, zanesenjaci, ali nikad nisam verovao da postoje svesni zloiici, koji
svesno upuuju svoju volju na put zla... Ja sam potovao i voleo ljude, ali kad
sam video vas...

IVANOV: To sam ve uo!

LJVOV: uli ste? (Spazi Sau kako ulazi; ona je u amazonci) Bar sada, nadam
se, odlino razumemo jedan drugoga! (Slee ramenima i izlazi.)

VII
IVANOV (uplaeno): ura, jesi li ti to?

SAA: Da, ja sam. Zdravo. Nisi me oekivao? Zato tako dugo nisi bio kod nas?

IVANOV: ura, zaboga, to je neoprezno! Tvoj dolazak moe vrlo ravo uticati
na moju enu.

SAA: Ona me nee videti. Ja sam ula na sporedan ulaz. Odmah u otii.
Brinem se da li si zdrav. Zato nisi dolazio tako dugo?

IVANOV: ena je ve i onako uvreena, ona skoro umire, a ti dolazi ovamo.
ura, ura, to je lakomisleno i neoveno!

SAA: Pa ta sam mogla da radim? Ti dve nedelje nisi bio kod nas, ne
odgovara na pisma. Ja sam se sva iskidala. Mislila sam da ti ovde strahovito
pati, da si bolestan, da si umro. Nijednu no nisam spavala mirno. Odmah u da
odem... Reci mi bar jedno: jesi li zdrav?

IVANOV: Ne, izmuio sam sebe i ljudi me mue neprestano... Prosto ne mogu
vie izdrati! A jo si i ti dola! Kako je to nezdravo, kako nenormalno! ura,
kako sam kriv, kako sam kriv!

SAA: Ala ti voli strane i alosne rei! Ti kriv? Je li? Kriv? Onda reci: zbog
ega?

IVANOV: Ne znam, ne znam...

SAA: To nije odgovor. Svaki grenik mora znati ta je zgreio. Nisi valjda
pravio lane pare?

IVANOV: Nije duhovito!

SAA: Kriv si to vie ne voli enu? Moda, ali ovek nije gospodar svojih
oseanja, ti to nisi hteo. Jesi li ti kriv to je ona videla kako sam ti priznala
ljubav? Ne, ti nisi hteo da ona to vidi...
IVANOV (upada joj u re): I tako dalje, i tako dalje... Zavoleo, prestao da voli,
nisi gospodar svojih oseanja - sve su to opta mesta, otrcane fraze, kojima se
moe pomoi...

SAA: Zamorno je govoriti s tobom. (Gleda sliku) Kako je lepo naslikano ovo
pseto! Je li to prema prirodi?

IVANOV: Prema prirodi. I ceo na odnos je otrcano opte mesto: on je klopuo
duhom i izgubio tlo pod sobom. Pojavila se ona, vedra duha, snana, i pruila
mu ruku pomoi. To je lepo i lii na istinu samo u romanima, a u ivotu...

SAA: I u ivotu je to isto.

IVANOV: Vidim kako lepo razume ivot! Moja vajkanja izazivaju u tebi
strahopotovanje, ti uobraava da si pronala drugog Hamleta, a po mom
miljenju, ova moja psihopatija sa svim onim to ide uz nju moe posluiti kao
dobar materijal samo za smeh i ni za ta vie! Trebalo bi se grohotom smejati
mom prenemaganju, a ti - vie u pomo! Hoe da spasava, da izvri podvig!
Da zna koliko sam danas ljut na samog sebe. Oseam da su mi ivci toliko
napeti da moram eksplodirati. Ili u slomiti neto ili...

SAA: To, to, to je ba potrebno. Slomi neto, razbij, ili poni da vie. Ti se
ljuti na mene, ja sam uinila glupost to sam se reila da doem ovamo. Pa
dobro, prasni, izderi se na mene, poni da lupa nogama. Hajde! Poni da se
ljuti... (Pauza) Dakle?

IVANOV: Ba si smena.

SAA: Odlino! Mi smo se, ini mi se, nasmeili. Budite dobri, smilujte se i
nasmeite se jo jedanput!

IVANOV (smeje se): Ja sam primetio: kad poinje da me spasava i ui
pameti, lice ti dobija strano naivan izraz, a zenice ti dou velike kao da gleda u
kometu. Stoj, rame ti je pranjavo. (Stresa prainu s njenog ramena.) Naivni
mukarac je budala. A vi ene umete da budete naivne tako da to izgleda i
ljupko, i zdravo, i toplo i ne tako glupo kao to bi se moglo uiniti u prvi mah.
Samo otkud taj obiaj kod svih vas? Dok je mukarac zdrav, snaan i veseo, vi
ne obraate na njega nikakve panje, ali im pone da pada i da se prenemae, vi
mu se veate oko vrata. Zar je gore biti ena hrabrog i jakog oveka nego
bolniarka kod nekog nesrenika koji samo plae.

SAA: Gore!

IVANOV: A zato? (Smeje se): Darvin ne zna o tome, inae bi vam pokazao! Vi
kvarite ljudski rod. Zahvaljujui vama, na svetu e se uskoro raati samo
kukumavke i psihopati.

SAA: Mukarci mnogo tota ne razumeju. Svakoj devojci e se pre dopasti
neki nesrenik negoli srean ovek, zato to svaku devojku privlai aktivna
ljubav... Razume? Aktivna. Mukarci su zauzeti poslom i zato je kod njih
ljubav na poslednjem mestu. Malo porazgovarati sa enom, proetati se s njom u
parku, prijatno provesti s njom vreme, isplakati se na njenom grobu - eto, to je
sve. A za nas je ljubav - sam ivot. Ja te volim - to znai da ja sanjam kako u te
izleiti od melanholije, kako u poi s tobom na kraj sveta... Ti uzbrdo, i ja
uzbrdo; ti u jamu, i ja u jamu. Za mene bi, na primer, bila velika srea da cele
noi prepisujem tvoja akta, ili da cele noi pazim da te niko ne probudi ili da
idem s tobom peke jedno sto vrsta. Seam se, pre tri godine, kad si jednom za
vreme vridbe svratio kod nas sav pranjav, preplanuo od sunca, umoran i
zatraio vode. Ja sam ti donela au vode, a ti si ve bio legao na divan i zaspao
kao zaklan. Spavao si tako kod nas dvanaest sati, a ja sam celo vreme stajala iza
vrata i pazila da neko ne ue. I tako mi je bilo lepo! Ukoliko je vie truda,
utoliko je ljubav lepa, upravo, razume, utoliko se ona jae osea.

IVANOV: Aktivna ljubav... Hm... Da li je to izopaenost, devojaka filozofija,
ili moda tako i treba da bude... (Slee ramenima) avo bi ga znao! (Veselo)
ura, asnu re, ja sam ovek na svom mestu!... Prosudi sama: ja sam uvek
voleo da filozofiram, ali nikad u ivotu nisam rekao: Nae su epe pokvarene
ili: ,,ena je skrenula s pravog puta. Ja sam bio samo zahvalan i nita vie!
Nita vie! Dobra moja devojice, kako si zabavna! A kakav sam tek ja smean
bilmez! Bunim pravoslavni svet, po ceo dan plaem kao kukumavka. (Smeje se)
Buu! Buu! (Brzo se odmakne od nje.) A sad idi, Saa! Mi smo se zaboravili...

SAA: Da, vreme je da odem. Zbogom! Bojim se da tvoj poteni doktor iz
oseanja dunosti ne referie Ani Petrovnoj da sam ja ovde. uj me: idi odmah
eni i sedi, sedi, sedi pored nje... Ako bude trebalo godinu dana da sedi - sedi
godinu dana. Deset godina - sedi deset godina. Vri svoju dunost. I tuguj, i moli
je da ti oprosti i plai - sve to tako treba. A to je glavno - nemoj zaboraviti na
posao.

IVANOV: Opet se oseam kao da sam pojeo otrovnu peurku. Opet!

SAA: A sad - neka te bog uva! Na mene ne mora uopte misliti. Ako mi kroz
nedelju dve napiem dva tri reda - ja u ti i za to rei hvala. A ja u ti pisati...
Borkin proviruje na vrata.

VIII
BORKIN: Nikolaju Aleksejeviu, smem li? (Spazi Sau) Oprostite, ja i ne
vidim... (Ulazi) Bonur! (Klanja se)

SAA (zbunjeno): Dobar dan...

BORKIN: Vi ste se popravili i prolepali...

SAA (Ivanovu): Dakle, ja idem, Nikolaju Aleksejeviu. Ja idem. (Odlazi.)

BORKIN: arobna vizija! Poao sam zbog proze, a nabasao na poeziju... (Peva)
Ti si doletela k'o ptica na svetlost...
Ivanov uzbueno eta po pozornici.

BORKIN (seda): A kod nje, Nicolas, ima neto naroito, ega nema kod ostalih.
Je l' te da je tako? Neto naroito, fantasmagorino... (Uzdie) U stvari, ona je
najbogatija udavaa u celom srezu, ali joj je majka takav otrov da niko nee da
se nakai. Posle majine smrti uroka e sve dobiti, ali za ivota majka e joj
dati moda nekih deset hiljada, kolmajz i peglu, i jo e narediti da joj se
mladenci do zemlje poklone. (Pretura po depovima.) Da zapalim od ovih delos-
krdos. Je li po volji? (Prua tabakeru.) Nisu rave... Mogu se puiti.

IVANOV (prilazi Borkinu, guei se od ljutine): Smesta se gubite iz moje kue!
Smesta! (Borkin se pridie i iscuta cigaru) Smesta napolje!

BORKIN: Nicolas, ta to znai? Zato se ljutite?

IVANOV: Zato? A otkud vam ove cigare? Vi mislite da ja ne znam kuda i
zato svaki dan vuete onog starca?

BORKIN (slee ramenima): A ta se to vas tie?

IVANOV: Vi ste hulja! Vai podli planovi koje sipate po celom srezu uinili su
me u oima ljudi nepotenim ovekom! Mi nemamo nieg zajednikog i ja vas
molim da smesta napustite moju kuu. (Brzo eta.)

BORKIN: Ja znam da vi sve to govorite u ljutini i zato se ne ljutim na vas.
Vreajte me koliko god hoete... (Die cigaru.) A melanholiju treba ve da
ostavite. Vi niste gimnazista...

IVANOV: ta sam vam rekao? (Drhtei): Vi se igrate mnome?
Ulazi Ana Potrovna.

IX
BORKIN: Eto, dola je Ana Petrovna... Idem ja. (Izlazi.)
Ivanoz zastaje pored stola i stoji oborene glave.

ANA PETROVNA (posle pauze): Zato je ona maloas dolazila ovamo?
(Pauza) Ja te pitam: zato je dolazila?

IVANOV: Ne pitaj, Anjuta... (Pauza) Ja sam strahovito kriv. Izmisli kakvu god
hoe kaznu, ja u sve podneti, samo... ne pitaj... Ja nisam u stanju da govorim.

ANA PETROVNA (ljutito): Zato je ona bila ovde? (Pauza) Dakle, to si ti! Sada
te razumem. Najzad vidim ta si i ko si. Nepoten, nizak... Sea li se kad si
doao i slagao me da me voli... Ja sam ti poveravala i napustila oca, majku,
veru i pola za tobom... Ti si me lagao o pravdi, o dobru, o svojim potenim
planovima i ja sam verovala svakoj tvojoj rei...

IVANOV: Anjuta, ja te nisam nikad lagao...

ANA PETROVNA: ivela sam s tobom pet godina, muila se i patila, ali sam te
volela i nisam te naputala ni za trenutak... Ti si bio moj idol... I ta je bilo? Za
celo to vreme ti si me varao na najbezoniji nain...

IVANOV: Anjuta, ne govori neistinu. Ja sam se varao, jeste, ali nisam slagao
nijedanput u ivotu... To mi ne sme prebaciti...

ANA PETROVNA: Sada je sve jasno... Oenio si se mnome i mislio da e mi
roditelji oprostiti, da e mi dati novaca... Ti si to mislio...

IVANOV: O, boe moj! Anjuta, ovako kuati strpljenje... (Plae)

ANA PETROVNA: uti! Kad si video da nema nita od novaca, zapoeo si
novu igru... Sad se ja svega seam i sve razumem. (Plae) Ti me nisi nikad voleo
i nisi mi bio veran... Nikad!...

IVANOV: Saro, to je la! Govori to god hoe, ali me ne vreaj laju...

ANA PETROVNA: Bednie... Ti si duan Lebedevu i sada, da bi izbegao
plaanje duga, hoe da zaludi njegovu ker, da je prevari isto onako kao to si
i mene prevario. Zar to nije istina?

IVANOV (guei se): uti, tako ti boga! Ja za sebe ne jamim... Ja se guim od
gnjeva... ja te mogu uvrediti...

ANA PETROVNA: Uvek si me bezono varao, i ne samo mene... Sva tvoja
prljava dela nabacivao si Borkinu, ali sada ja znam - ija su ona...

IVANOV: Saro, uti, skloni se, inae e mi se oteti neka krupna re! Mene neto
goni da ti kaem neto strano, uvredljivo... (Vie) uti, ivutko!...

ANA PETROVNA: Neu da utim... Suvie si me dugo varao da bih mogla
utati...

IVANOV: Ti, dakle, nee da uti? (Bori se sa samim sobom.) Tako ti boga...

ANA PETROVNA: Sad idi i varaj Lebedevu...

IVANOV: Onda znaj... Ti e uskoro umreti... Doktor mi je rekao da e uskoro
umreti...

ANA PETROVNA (seda, tihum glasom): Kada ti je on to rekao?
Pauza.

IVANOV (hvata se za glavu): Kako sam ja kriv! Boe moj, kako sam ja kriv!
(Jeca)
Zavesa
Izmeu treeg i etvrtog ina prolazi godinu dana.



ETVRTI IN

I
Jedan salon u kui Lebedevih. Spreda je svod, voji deli salon od sale, levo i
desno vrata. Starinska bronza, porodini portreti. Salon je sveano udeen.
Pijanino, na njemu violina, pored njega stoji elo. Dok traje in, po sali se etaju
gosti obueni za bal.

LJVOV (ulazi, gleda na sat): Prolo je etiri. Sigurno e sad poeti
blagosiljanje... Blagoslovie je i povee na venanje. Eto to je trijumf vrline i
istine! Nije mu polo za rukom da opljaka Saru, umorio ju je i sahranio, sada je
naao drugu. I pred njom e se pretvarati dok je ne opljaka, a kad je opljaka,
sahranie je tamo gde lei sirota Sara. Stara kulaka istorija... (Pauza) Sad je na
sedmom nebu od sree, lepo e doiveti duboku starost i umree mirne savesti.
Ne, ja u te razgolititi! Kad ti zderem tu prokletu masku i kad svi uju ta si i ko
si, ti e glavake sleteti sa sedmog neba u jamu iz koje te nee ni avo izvui!
Ja sam poten ovek, moja je dunost da se umeam i da otvorim oi slepima.
Ispuniu svoju dunost i jo sutra idem iz ovog prokletog sreza! (Stoji
zamiljen) Ali ta da uradim? Da se objanjavam s Lebedevima - uzaludan trud!
Da ga pozovem na dvoboj? Da napravim skandal? Boe moj, ja se nerviram kao
derite i potpuno sam izgubio sposobnost da mislim. ta da radim? Dvoboj?


II
KOSIH (ulazi, radosno Ljvovu): Jue sam objavio mali slem u trefu, a napravio
veliki. Samo opet mi je onaj Barabanov sve pokvario! Igramo. Ja kaem bez
aduta. On - dalje. Dva trefa. On - opet dalje. Ja - dve kare... tri trefa... i zamislite,
moete li zamisliti: ja objavim slem, a on mi ne javlja keca. Da mi je, hulja,
javio keca, ja bih objavio veliki slem bez aduta.

LJVOV: Oprostite, ja ne igram karata i zato neu moi da podelim s vama vae
oduevljenje. Hoe li skoro poeti blagosiljanje?

KOSIH: Mora biti da e skoro. Zuzicu povraaju da doe k sebi. Ubi se plaui,
ao joj miraza.

LJVOV: A keri?

KOSIH: Miraza. A i mora joj biti krivo. Kad se oeni, nee platiti dug. Zetove
menice ne moe protestovati.

III
BABAKINA (nakinurena, dostojanstveno prelazi preko pozornice pored
Ljvova i Kosiha; Kosih prsne u aku; ona se okree): Glupo!
Kosih dodiruje prstom njen struk i smeje se.

BABAKINA: Seljak! (Izlazi.)

KOSIH (smeje se): Potpuno je enula enska! Dok nije mislila da postane njena
svetlost, bila je ena kao ena, a sad joj ne moe ni prii. (Podraava je.)
Seljak!
LJVOV (uzbueno): Sluajte, recite mi iskreno: ta vi mislite o Ivanovu?

KOSIH: Nita ne vredi. Igra kao uster. Prole godine, o velikom postu, desilo
se ovo: sednemo mi da igramo - ja, grof, Borkin i on. Delim ja...

LJVOV (upada mu u re): Je li on dobar ovek?

KOSIH: On? Vidra! Muvalo, proao je taj i kroz sito i kroz reeto. On i grof -
dva za gro. Oni imaju nos da osete gde se ta moe smotati. Nagrajisao sa
ivutkom, izgutao ovek, a sad hoe da se doepa Zuziinih sanduka. Mogu da
se kladim, ne bio ja ja, ako on Zuzicu kroz godinu dana ne otera u pronju. On -
Zuzicu, a grof - Babakinu. Dii e im pare i onda e lepo da ive i uivaju.
Doktore, to ste danas tako bledi? Strano izgledate.

LJVOV: Nije to nita. Sino sam malo vie popio.

IV
LEBEDEV (ulazi sa Saom): Ovde emo razgovarati. (Ljvovu i Kosihu)
Hajdete, zulukaferi, u salu devojkama. Mi treba da razgovaramo nasamo.

KOSIH (prolazei pored Sae, oduevljeno pukne prstima): Slika! Adutska
dama!

LEBEDEV: Idi, peinski ovee, idi! (Ljvov i Kosih izlaze) Sedi, uroka, eto
tako... (Seda i osvre se) Sluaj me paljivo, s dunim potovanjem. Evo u emu
je stvar: tvoja mi je mati naredila da ti kaem sledee. Razume? Ja ne govorim
u svoje ime, nego ono to je mati naredila.

SAA: Tata, krae!

LEBEDEV: Na ime miraza tebi je odreeno petnaest hiljada u srebru. Eto tako...
Pazi da posle ne bude objanjavanja! Stani, uti! To je jo cvee, ima jo neto
gore. Na ime miraza tebi je odreeno petnaest hiljada, ali s obzirom na to da
Nikolaj Aleksejevi duguje tvojoj majci devet hiljada, to e se ta suma odbiti od
tvog miraza... Eto tako, a osim toga...

SAA: Zato mi sve to govori?

LEBEDEV: Mati mi je naredila!

SAA: Ostavite me na miru! Kad bi ti makar malo potovao i mene i sebe, ne bi
nikad dozvolio sebi da govori sa mnom na ovaj nain. Nije mi potreban va
miraz! Ja ga nisam traila i ne traim!

LEBEDEV: Zato ste me svi vi napali? Kod Gogolja su ona dva pacova prvo
pomirisali, a zatim otili, a ti, emancipovana devojka, nisi ni pomirisala, nego
odmah skoila na mene.

SAA: Ostavite me na miru, nemojte vreati moj sluh svojim petparakim
raunima!

LEBEDEV (plane): Fuj! Vi ete me svi naterati da sebe proburazim noem ili da
nekog zakoljem! Ona tamo ceo dan prosto se ubi plaui, zvoca, grdi, broji pare,
a ova, pametna, humana, doavola, emancipovana - ne moe da shvati roenog
oca! Ja joj vream sluh! Ali pre nego to sam doao ovamo da ti vream sluh,
mene su tamo (pokazuje ka vrata) pa parad sekli i ereili. Ne moe ona da
shvati! Potpuno ste me pomeli i zbunili... idite svi bestraga! (Polazi vratima iza
staje.) Ne dopada mi se, sve mi se kod vas ne dopada.

SAA: ta ti se ne dopada?

LEBEDEV: Sve mi se ne dopada! Sve!

SAA: A ta je to - sve?

LEBEDEV: Taman u ja sad da sednem pred tobom i da razvezem nadugako i
nairoko. Nita mi se ne dopada, a tvoje venanje ne elim ni da vidim! (Prilazi
Sai, neno.) Oprosti mi, uroka, moda je tvoja udaja pametna, potena,
uzviena, principijelna, pa ipak neto kod nje nije u redu, nije u redu! Ne lii na
ostale svadbe. Ti si mlada, svea, ista kao kristal, lepa, a on - udovac, istroen i
preiveo. I ne razumem ga ja, neka mu je bog u pomoi. (Ljubi ker) uroka,
oprosti, neto tu nije u redu. Suvie mnogo ljudi govore. Nekako mu je iznenada
umrla ta Sara, zatim mu je odjednom palo na pamet da se oeni tobom... (ivo)
Uostalom, ja sam mama, mama. Postao sam kriv, kao stara krinolina. Ne sluaj
me. Nikog ne sluaj, samo sebe sluaj.

SAA: Tata, ja i sama oseam da tu neto nije u redu... Ne, ne, nije u redu. Kad
bi ti samo znao kako mi je teko. Neizdrljivo! Mene je stid i strah da to
priznam. Tata, dragi moj, osokoli me, tako ti boga... naui me ta da radim.

LEBEDEV: ta je to? ta je to?

SAA: Mene je strah kao nikad dosad. (Okree se) Meni se ini da ga ne
shvatam i da ga nikad neu shvatiti. Za sve ovo vreme otkako sam postala
njegova verenica on se nije nijednom nasmeio, nijednom mi nije pogledao
pravo u oi. Veito se neto vajka, kaje se zbog neega, pravi aluzije na neku
krivicu, sav drhti... Ja sam se iskidala. Ima ak trenutaka kad mi se ini da ga
ja... da ga ja ne volim ta jako kako bi trebalo. A kad dolazi kod nas ili govori sa
mnom, meni je dosadno. ta to znai, tata? Strah me je!

LEBEDEV: Zlato moje, dete moje jedino, posluaj starog oca. Raskini s njim!

SAA (uplaeno): ta kae, ta kae!

LEBEDEV: Ozbiljno, uroka. Pui e bruka, ceo srez e ispirati usta tobom, ali
bolje je preiveti bruku nego upropastiti sebe za ceo ivot.

SAA: Ne govori, ne govori, tata! Neu ni da ujem. Treba se boriti s mranim
mislima. On je dobar, nesrean, neshvaen ovek; ja u ga voleti, shvatiu ga,
postaviu ga na noge. Ja u izvriti svoj zadatak. To je svreno!

LEBEDEV: Nije to nikakav zadatak, nego psihopatija.

SAA: Dosta. Ja sam ti se ispovedila, priznala sam ti ak i ono to nisam htela
sebi priznati. Ne govori nikome o tome. Zaboravimo to.

LEBEDEV: Nita ne razumem. Ili sam ja otupeo pod starost ili ste vi svi postali
i suvie pametni - samo ja pod milim bogom nita ne razumem.

V
ABELJSKI (ulazi): avo ih odneo sve i mene zajedno s njima! Svinjarija!

LEBEDEV: to se buni?

ABELJSKI: Ne, ozbiljno, treba poto-poto uiniti neku gadost, podlost, da se
svima, ne samo meni, zgadi. I ja u uiniti! asnu re! Ja sam ve rekao Borkinu
da danas objavi moju veridbu. (Smeje se) Kad su svi podlaci, biu i ja podlac.

LEBEDEV: Dosadio si mi! uj, Matveju, ako tako bude priao moe ti se
desiti da te, izvini za izraz, strpaju u ludnicu.

ABELJSKI: A po emu je ludnica gora od svake druge kue? Samo izvoli, ako
hoe vodi me smesta tamo. Samo izvoli. Svi su podli, siuni, nitavni, glupi, ja
sam i sam sebi odvratan, ne verujem ni jednoj jedinoj svojoj rei...

LEBEDEV: Da ti neto kaem! Uzmi u usta pare kuine, zapali je i duvaj na
ljude. Ili jo bolje: uzmi svoj eir i idi kui. Ovde su svatovi, svi se vesele, a ti
grake kao vrana. Tako je, boga mi...
abeljski se naslanja na pijanino i jeca.

LEBEDEV: Gospode boe!... Matveju! Grofe!... ta ti je? Matvoju, roeni
moj... anele moj... Jesam li te uvredio? Oprosti mi, starom psu... Oprosti
pijanici... Popij malo vode...

ABELJSKI: Ne treba. (Die glavu.)

LEBEDEV: Zato plae?

ABELJSKI: Nita, onako...

LEBEDEV: Ne, Matveju, nemoj da lae... Zato? Koji je razlog?

ABELJSKI: Pogledao sam maloas elo... i setio sam se Jevrejice!

LEBEDEV: E ba si se u pravi as setio nje! Bog da joj duu prosti, veni joj
pokoj, ali sad nije vreme pominjati je...

ABELJSKI: Ja sam s njom svirao duete... Divna, izvanredna ena.
Saa jeca.

LEBEDEV: ta je sad opet tebi? Dosta! Gospode, oboje plau, a ja... ja... Bar se
sklonite odavde, mogu gosti da vide...

ABELJSKI: Pavle, kad sunce sija, i na groblju je veselo... Kad ovek ima nade,
i u starosti mu je lepo. A ja nemam nade, nijedne jedine!

LEBEDEV: Da, zaista, tebi je zlo... Nema ni dece, ni novaca ni posla... Ali ta
moe da se radi! (Sai) A to ti plae?

ABELJSKI: Pavle, daj mi novaca. Obraunaemo se na onom svetu. Otiao bih
do Pariza, video bih enin grob. Ja sam u ivotu mnogo davao, podelio sam pola
svog imanja, zato imam prava da traim od drugog. Osim toga, ja traim od
svog prijatelja...

LEBEDEV (zbunjeno): Dragi moj, ja nemam ni prebijene pare! Uostalom,
dobro, dobro! Naime, ja nita ne obeavam, nego razume... odlino, odlino!
(Na stranu) Duu ste mi izvadili!

VI
BABAKINA (ulazi): A gde je moj kavaljer? Grofe, kako ste smeli da me
ostavite samu? Uf, ala ste odvratni! (Udara grofa lepezom po ruci.)

ABELJSKI (s gaenjem): Ostavite me na miru! Ja vas mrzim!

BABAKINA (zabezeknuto): ta? A?

ABELJSKI: Beite od mene!

BABAKINA (klone na fotelju): Ah! (Plae.)

ZINAIDA SAVINA (ulazi plaui): Tamo je neko doao... Izgleda dever.
Vreme je da te blagoslovimo. (Jeca)

SAA (preklinjui): Mama!

LEBEDEV: Eto ti sad, svi plau! itav kvartet! Prestanite da slinite! Matveju!...
Marfa Jegorovna!... Ovako u jo i ja... zaplakati... (Plae) Gospode boe!

ZINAIDA SAVINA: Kad ti mati nije potrebna, kad ti bez pitanja... pa dobro,
uiniu ti zadovoljstvo, blagosloviu te...
Ulazi Ivanoz: on je u fraku i rukavicama.

VII
LEBEDEV: Samo jo to treba! ta se desilo?

SAA: Otkud ti ovde?
IVANOV: Oprostite, gospodo, dozvolite mi da govorim sa Saom nasamo.

LEBEDEV: Nije red da se pre venanja dolazi kod verenice! Ti treba da ide u
crkvu.

IVANOV: Pavle, ja te molim...
Lebedev slee ramenima. On, Zinaida Savina, grof i Babakina izlaze.

VIII
SAA (otro): ta hoe?

IVANOV: Ja se guim od besa, ali ipak mogu da govorim hladnokrvno. Sluaj.
Maloas sam se oblaio za venanje, pogledao sam se u ogledalo i primetio sam
da su mi slepoonice... sede. ura, nemojmo! Dok jo nije kasno, treba prekinuti
ovu besmislenu komediju... Ti si mlada, ista, pred tobom je ivot, a ja...

SAA: Nita to nije novo, sve sam to ula hiljadu puta i ve mi je dodijalo! Idi u
crkvu, ne zadravaj ljude.

IVANOV: Sad u ja kui, a ti objavi svojima da svadbe nee biti. Objasni im
nekako. Vreme je da se opametio. Ja sam igrao Hamleta, ti uzvienu devojku - i
dosta.

SAA (planuvi): Kakav je to ton? Ja te ne sluam.

IVANOV: A ja govorim i govoriu.
SAA: Zato si doao? Dosad si samo kukao, sad ve poinje da se ruga.

IVANOV: Ne, ja ne kukam! Rugam se! Da, ja se rugam. I kad bih mogao da se
rugam sebi hiljadu puta jae i da nateram ceo svet da se grohotom smeje - ja bih
i to uradio! Pogledao sam se u ogledalo i u mojoj savesti kao da je puklo jezgro!
Ja sam poeo da se rugam sam sebi i umalo nisam poludeo od sramote. (Smeje
se) Melanholija! Otmena seta! Bezrazlona tuga! Nedostaje mi jo da piem
pesme. Kukati, vajkati se, ii ljudima na nerve, biti svestan da je ivotna
energija zanavek izgubljena, da sam zarao, preiveo svoje, da sam postao
maloduan i da sam do uiju ogrezao u toj gnusnoj melanholiji - biti svestan
svega toga kad sunce sija, kad ak i mrav vue svoje breme i zadovoljan je
sobom, a ne, hvala lepo! Videti kako te jedni smatraju za arlatana, drugi ale,
trei pruaju ruku pomoi, etvrti - a to je najgore - sa strahopotovanjem
sluaju tvoje uzdahe, gledaju na tebe kao na drugog Muhameda i ekaju da im
objavi novu religiju... A ne, hvala bogu, imam jo ponosa i savesti! Kad sam
dolazio ovamo, smejao sam se sebi i inilo mi se da mi se smeju ptice, smeje
drvee...

SAA: To vie nije zloa, to je ludilo!

IVANOV: Misli? Ne, ja nisam lud. Sad ja vidim stvari u njihovoj pravoj boji i
moja misao je tako isto ista kao tvoja savest. Mi se volimo, ali od naeg
venanja nema nita! Ja sam mogu da besnim ili da se kiselim do mile volje, ali
nemam prava da upropaujem druge! Svojim kukanjem otrovao sam eni
poslednju godinu ivota. Otkako si moja verenica, zaboravila si na smeh i
ostarela za pet godina. Tvoj otac, kome je sve u ivotu bilo jasno, zahvaljujui
meni, prestao je da razume ljude. Poem li u nadletvo na sednicu, u goste, u
lov, kud bilo - svuda unosim dosadu, setu, nezadovoljstvo. Stani, nemoj me
prekidati! Ja sam otar, grub, ali oprosti mi - ja se guim od besa i ne mogu
drukije da govorim. Ja nisam nikad lagao, nikad nisam klevetao ivot, ali
otkako sam postao gunalo, ja protiv svoje volje, ne primeujui to, klevetam
ga, ropem na sudbinu, i svakome ko me slua gadi se na ivot i svako poinje
da ga kleveta. A kakav mi je ton! Kao da inim uslugu prirodi to ivim. avo
me odneo!

SAA: Stani!... Iz svega toga to si sad rekao izlazi da ti je dodijalo veito
kukanje i da je vreme da otpone nov ivot!... Odlino!...

IVANOV: Nieg odlinog ne vidim. Kakav nov ivot! Ja sam konano propao!
Vreme je da mi oboje shvatimo to. Nov ivot!

SAA: Nikolaju, osvesti se! Po emu se vidi da si propao? Kakav je to cinizam?
Ne, neu ni da govorim ni da sluam. Idi u crkvu!

IVANOV: Propao sam!

SAA: Ne vii tako, ue gosti!

IVANOV: Ako je pametan, obrazovan i zdrav ovek bez ikakvog vidljivog
razloga postao kukumavka i poeo da pada, on pada sve nie i nema mu spasa!
Reci, gde je moj spas? U emu? Ja ne mogu da pijem, od vina me boli glava;
rave stihove ne umem da piem, da se molim svojoj duevnoj lenjosti i da
gledam u njoj neto uzvieno - ne mogu. Lenjost je lenjost, slabost je slabost -
drugih naziva za to ja nemam. Propao sam, propao sam - i nema ta da se
govori! (Okree se) Mogu vas prekinuti. Sluaj, ako me voli, pomozi mi. Sad
odmah, bez oklevanja, odreci me se! Bre...

SAA: Ah, Nikolaju, kad bi samo znao kako si me zamorio! Kako si mi
namuio duu! Dobri, pametni ovee, prosudi sam: zar se mogu nekom
postavljati takvi zadaci? Svakog dana nov zadatak, sve tei i tei... Ja sam elela
aktivnu ljubav, ali ovo je muenika ljubav.

IVANOV: A kad postane mojom enom, zadaci e biti jo tei. Zato odreci me
se! Razumej: iz tebe ne govori ljubav nego jogunstvo asne prirode. Ti si
postavila sebi za cilj da po svaku cenu oivi u meni oveka, da me spase, tebi
je laskalo. to vri podvig... Sad bi htela natrag, ali ti ne da laan stid. Shvati to!

SAA: Kakva udna, apsurdna logika! Hajde, reci, mogu li da se odreknem
tebe? Kako bih se mogla odrei? Ti nema ni majke, ni sestre. ni prijatelja... Ti
si upropaen, imanje su ti razvukli, svi te okolo klevetaju...

IVANOV: Uradio sam glupost to sam doao ovamo. Trebalo je da postupim
onako kao to sam hteo...
Ulazi Lebedev.

IX
SAA (tri u susret ocu): Tata, zaboga, on je dojurio ovamo kao lud i mui me!
Trai da ga se odreknem, nee da me upropauje. Reci mu da ja neu njegovu
velikodunost! Ja znam ta radim!

LEBEDEV: Nita ne razumem... Kakva velikodunost?
IVANOV: Venanja nee biti.

SAA: Bie! Tata, reci mu da e biti venanje.

LEBEDEV: Stani, stani!... Zato nee da bude venanja?

IVANOV: Ja sam joj ve objasnio zato, samo ona nee da shvati.

LEBEDEV: A ne, nemoj njoj, nego meni ti objasni, samo mi tako objasni da
shvatim! Ah, Nikolaju Aleksejeviu! Bog e ti suditi! Koliko si magle uneo u
na ivot, meni se ini kao da ivim u muzeju retkosti: gledam i nita ne
razumem... Prosto napast... Hajde, reci mi, ta ja, ovako star, da radim s tobom?
Neu te, valjda, pozvati na dvoboj?

IVANOV: Dvoboj nije potreban. Treba samo imati glavu na ramenima i
razumeti ruski.

SAA (uzbueno eta po pozornici): To je strano, prosto kao dete!

LEBEDEV: Ostaje mi samo da se krstim od uda i nita vie. Sluaj, Nikolaju!
Po tvom miljenju sve je to pametno, prefinjeno, izvedeno po svim pravilima
psihologije, a po mom miienju - to je skandal i nesrea. Sasluaj mene, starog,
poslednji put! Evo ta u ti ja rei: smiri svoj um! Gledaj na stvari prosto kao to
svi gledaju! Na ovom svetu sve je jednostavno. Tavanica je bela, izme su crne,
eer je sladak. Ti voli Sau, ona voli tebe. Ako voli - ostani, ako ne voli - idi,
mi se neemo ljutiti.. To je bar jednostavno! Oboje ste zdravi, pametni, estiti, i
siti ste, hvala bogu, i odeveni... ta ti jo treba? Nema novaca? udna mi uda!
Nije u parama srea!... Naravno, ja razumem... imanje ti je zadueno, nema
odakle da plaa interes, ali sam ja otac, ja razumem... Majka kako hoe, neka
je; nee da da novaca - i ne mora. ura kae da joj nije potreban miraz. Principi,
openhauer... Sve su to gluposti... Imam ja u banci tajnih deset hiljada. (Okree
se) Za njih u kui niko ne zna... Dobio sam od babe... Dau ih vama... Uzmite,
samo jedno mi obeajte: da date Matveju dve hiljade...
U sali se skupljaju gosti.

IVANOV: Pavle, razgovor niemu ne vodi. Ja radim onako kako mi nareuje
moja savest.

SAA: I ja radim opako kako mi nareuje moja savest. Moe govoriti to god
hoe, ali te ja neu pustiti. Idem da zovem mamu! (Izlazi)

X
LEBEDEV: Nita ne razumem...

IVANOV: Sluaj, siroti moj... Da ti objanjavam ta sam ja - poten ovek ili
podlac, zdrav ovek ili psihopat - ja to neu. Tebi se to ne moe objasniti. Bio
sam mlad, vatren, iskren, dosta pametan; voleo sam, mrzeo i verovao ne kao ceo
svet, radio sam i nadao sam se za desetoricu, borio sam se s vetrenjaama,
udarao glavom u zid; ne odmerivi svoju snagu, bez razmiljanja, ne poznajui
ivot, uprtio sam sebi na lea teret od koga su mi odmah poela da krckaju lea i
zategle su mi se ile; urio sam da istroim svoju snagu samo u mladosti,
zanosio sam se, uzbuivao, radio, nisam poznavao mere. Reci mi: zar se moglo
drukije? Nas je malo, a posla je tako mnogo, mnogo! Boe moj, kako mnogo! I
eto - kako mi se estoko sveti ivot s kojim sam se borio. Strunio sam se! Ve u
tridesetoj godini bio sam mamuran od ivota, star, ve sam obukao halat. Teke
glave, lenje due, umoran, strunjen, slomljen, bez vere, bez ljubavi, bez cilja,
kao senka vuem se meu ljudima i ne znam: ta sam ja, zato ivim, ta hou? I
meni se ve ini da je ljubav glupost, da su nenosti bljutave, u radu ne nalazim
smisla, pesme i vatrene rei izgledaju mi trivijalne i stare. I svuda ja unosim
setu, hladnu dosadu, nezadovoljstvo, odvratnost prema ivotu... Konano sam
propao! Pred tobom stoji ovek koji je u trideset estoj godini ve umoran,
razoaran, koga su njegovi nitavni podvizi slomili; on bi u zemlju propao od
sramote, on se ruga svojoj slabosti... O, kako se buni u meni ponos, kako se
guim od besa. (Zanosi se da padne) Eto, ta sam od sebe uradio! ak se i
zanosim... Malaksao sam. Gde je Matvej? Neka me vodi kui.
Glasovi u sali. Stigao je dever.

XI
ABELJSKI (ulazi): U tuem, iznoenom fraku... bez rukavica... koliko
podrugljivih pogleda zbog toga, glupih viceva, prostakih osmeha... Odvratni
ljudi!

BORKIN (brzo ulazi s buketom; on je u fraku sa cvetom u rupici od revera): Uf!
Pa gde je on? (Ivanovu) Vas odavno ekaju u crkvi, a vi ovde filozofirate. Ba
ste smeni! Boga mi, smeni! Pa vi ne treba da idete s mladom, nego sa mnom, a
po mladu u ja doi iz crkve. Zar ni to ne znate? Boga mi, vi ste smean ovek.

LJVOV (ulazi, Ivanovu): A, i vi ste ovde? (Glasno) Nikolaju Aleksejeviu
Ivanove, izjavljujem vam pred svima da ste podlac!

IVANOV (hladno): Najlepa hvala.
Opta zabuna.

BORKIN (Ljvovu): Gospodine, to je podlost! Ja vas pozivam na dvoboj!
LJVOV: Gospodine Borkine, za mene je ispod asti ne samo da se borim nego
ak i da govorim s vama! A gospodin Ivanov moe da dobije satisfakciju kad
god eli.

ABELJSKI: Gospodine, ja u se boriti s vama!

SAA (Ljvovu): Zato? Zato ste ga uvredili? Gospodo, dopustite, neka mi on
kae: zato?

LJVOV: Aleksandra Pavlovna, ja ga nisam vreao bez razloga. Ja sam doao
ovamo kao poten ovek da vam otvorim oi i molim vas da me sasluate.

SAA: ta vi moete da kaete? Da ste poten ovek? To zna ceo svet! Recite
mi bolje po dui: razumete li vi sebe samog ili ne? Vi ste uli ovamo kao poten
ovek i naneli ste mu stranu uvredu koja me zamalo nije ubila; ranije ste ga
progonili kao senka i smetali mu da ivi, vi ste bili uvereni da vrite svoju
dunost, da ste poten ovek. Vi ste se meali u njegov privatan ivot, ogovarali
ste ga i osuivali; koga god ste mogli, i mene i sve poznanike, zasipali ste
anonimnim pismima, a u isto vreme ste mislili da ste poten ovek. Mislei da je
to poteno, vi, doktore, niste ak potedeli ni njegovu bolesnu enu i niste joj
dali mira svojim sumnjama. I kad biste izvrili najgore nasilje, kad biste uradili
najsvirepiju podlost, vama bi se i dalje inilo da ste neobino poten i napredan
ovek!

IVANOV (smejui se): Ovo nisu svatovi, nego parlamenat! Bravo, bravo!...

SAA (Ljvovu): E, sad razmislite: razumete li samog sebe ili ne? Tupi, svirepi
ljudi! (Uzima Ivanova za ruku.) Hajdemo odavde, Nikolaju! Oe, hajdemo!
IVANOV: Kuda emo? Stoj, sad u ja svemu tome uiniti kraj! Probudila se u
meni moja mladost, progovorio je nekadanji Ivanov! (Vadi revolver)

SAA (vrisne): Znam ta hoe da uradi! Nikolaju, tako ti boga!

IVANOV: Dugo sam padao sve nie i nie, sada - stoj! Dosta je bilo! Sklonite
se! Hvala ti, Saa!

SAA (vie): Nikolaju, tako ti boga! Ne dajte mu!

IVANOV: Ostavite me! (Jurne u stranu i ubija se.)
Zavesa