Vladislav Petkovic Dis - Pesme

Antologija
SRPSKE KNjIEVNOSTI

Antologija
SRPSKE KNjIEVNOSTI

Vladislav Petkovi DIS

PESME

Antologija srpske knjievnosti je projekat digitalizacije klasinih dela srpske
knjievnosti Uiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft

Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne
preuzimaju odgovornost za mogue greke.

Ovo digitalno izdanje dozvoljava upisivanje komentara, dodavanje ili brisanje delova teksta.
Nosioci projekta ne odgovaraju za prepravke i distribuciju izmenjenih dela. Originalno izdanje
dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs.

2009.
Antologija
SRPSKE KNjIEVNOSTI

Vladislav Petkovi DIS

PESME

Sadraj

UTOPLjENE DUE....................................................................................................................................................2
PROLOG................................................................................................................................................................3
TAMNICA......................................................................................................................................................................5
KUA MRAKA........................................................................................................................................................8
PIJANSTVO..................................................................................................................................................................10
ONA, I NjOJ.................................................................................................................................................................12
STARA PESMA..............................................................................................................................................................14
PESMA.........................................................................................................................................................................16
NA ONOME BREGU........................................................................................................................................................19
VIOLINA.....................................................................................................................................................................20
HIMNA.........................................................................................................................................................................22
RAZUMLjIVA PESMA..................................................................................................................................................24
NA OEVOM GROBU.....................................................................................................................................................26
OGLEDALO...................................................................................................................................................................28
NjENO IME..................................................................................................................................................................29
NAJVEI JAD...............................................................................................................................................................30
IDILA.........................................................................................................................................................................33
VOJISLAVU..................................................................................................................................................................35
JUTARNjA IDILA.........................................................................................................................................................37
GROBNICA LEPOTE.....................................................................................................................................................40
PRVA ZVEZDA...............................................................................................................................................................43
UMRLI DANI.....................................................................................................................................................50
UTOPLjENE DUE........................................................................................................................................................52
VIENjE.......................................................................................................................................................................55
PROMENADA...............................................................................................................................................................57
G....................................................................................................................................................................................60
BOL I STID.................................................................................................................................................................61
PRVI ZAGRLjAJ............................................................................................................................................................62
SEANjE.......................................................................................................................................................................65
PLAVE MISLI............................................................................................................................................................71
POD PROZOROM.........................................................................................................................................................77
POD DUDOM................................................................................................................................................................79
UTEHA...........................................................................................................................................................................81
PRIA..........................................................................................................................................................................83
NA KALEMEGDANU.......................................................................................................................................................85
TIINE.............................................................................................................................................................87
ORGIJE.........................................................................................................................................................................89
SLUTNjA.......................................................................................................................................................................91
PREDGRAE TIINE..................................................................................................................................................93
JESEN............................................................................................................................................................................95
VOLEO SAM, VIE NEU...........................................................................................................................................96
PESMA BEZ REI.......................................................................................................................................................100
NIRVANA...................................................................................................................................................................102
PRESTANAK JAVE.......................................................................................................................................................105
SA ZAKLOPLjENIM OIMA.....................................................................................................................................107
KOB.............................................................................................................................................................................111
RASPADANjE..............................................................................................................................................................115
NEDOVRENE REI.........................................................................................................................................118
PRVA PESMA.............................................................................................................................................................120
TREA PESMA............................................................................................................................................................122
SEDMA PESMA..........................................................................................................................................................124
GLAD MIRA...............................................................................................................................................................126
SAN..................................................................................................................................................................128
MODA SPAVA.........................................................................................................................................................130
MI EKAMO CARA..............................................................................................................................................133
VELIKI DANI..................................................................................................................................................134
MI EKAMO CARA....................................................................................................................................................136
17. SEPTEMBAR 1912. GODINE.................................................................................................................................138
PRVA PESMA SREE..................................................................................................................................................140
PO GROBOVIMA........................................................................................................................................................143
SPOMENIK................................................................................................................................................................145
ZVONA NA JUTRENjE...................................................................................................................................................147
SA KUMANOVA...........................................................................................................................................................150
UZDAH SA DUNAVA.....................................................................................................................................................153
KRVAVI DANI..................................................................................................................................................155
ISPOD ZVEZDE SREE...............................................................................................................................................157
SA KRINOM U RUCI..................................................................................................................................................159
PROSTO IME.............................................................................................................................................................161
CVETOVI SLAVE........................................................................................................................................................163
TAPOVI I TAKE..................................................................................................................................................165
BOL I SLAVA...................................................................................................................................................167
MNOGIH NEE BITI.................................................................................................................................................169
11. AVGUST 1913. GODINE.........................................................................................................................................171
EPILOG............................................................................................................................................................173
TU JE VE ZEMAN.......................................................................................................................................................175
RANE I POSLEDNjE PESME..................................................................................................................................178
PRVI SUSRET.............................................................................................................................................................180
I TAKO.......................................................................................................................................................................182
SA ETNjE..................................................................................................................................................................184
POZNANSTVO.............................................................................................................................................................186
POENTA......................................................................................................................................................................188
KAKO MI JE...............................................................................................................................................................189
PESMA BEZ IMENA...................................................................................................................................................195
POGREB.......................................................................................................................................................................197
IVOT.......................................................................................................................................................................199
POSETA......................................................................................................................................................................201
POGLED......................................................................................................................................................................205
IZ KNjIGE REI .....................................................................................................................................................208
NO LjUBAVI............................................................................................................................................................210
UVOD U LEGENDU LEPOTA.....................................................................................................................................212
NAI DANI..............................................................................................................................................................215
POVRATAK..................................................................................................................................................................218
CRNA KRILA..............................................................................................................................................................220
PRVI POLjUBAC........................................................................................................................................................222
ROB.............................................................................................................................................................................226
ZADOVOLjSTVO.........................................................................................................................................................229
TAJNA.........................................................................................................................................................................232
NOVI DANI...............................................................................................................................................................234
PROLENA PESMA....................................................................................................................................................236
PET PESAMA..............................................................................................................................................................239
KRV I DOBROTA.........................................................................................................................................................241
NARATAJ GROBOVA I SU3A....................................................................................................................................244
PROLEE 1915. GODINE...........................................................................................................................................247
IDU............................................................................................................................................................................249
POSLE ALBANIJE......................................................................................................................................................251
POGINULI DOM.......................................................................................................................................................253
MEU SVOJIMA........................................................................................................................................................255
NEDOVRENE PESME...............................................................................................................................................257
ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIEVNOSTI
PESME
PESME VLADISLAV PETKOVI DIS 1

UTOPLjENE DU E

PROLOG

TAMNICA

To je onaj ivot, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa oima zvezda
I sa suzom mojom to nesvesno sija
I ali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj ivot, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji runoj.
I ja plakah tada. Ne bee mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tunoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tee,
I da nosim oblik to se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, vee
I tiinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tee,

I da bee zvezde iz mojih oiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava raa sav svet jada,
I da bee zvezde iz mojih oiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako ive kao bie moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za ivot rei:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja lei.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, to mi i sad sija
I ali k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poeh da ivim,
Zakovan za zemlju to ivotu slui,
Da okreem oi daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu krui.
Kao stara tajna ja poeh da ivim,

Da oseam sebe u pogledu trava
I noi, i voda; i da sluam bie
I duh moj u svemu kako mono spava
K'o jedina pesma, jedino otkrie;
Da oseam sebe u pogledu trava

I oiju to ih vidi moja snaga,
Oiju to zovu kao glas tiina,
Kao govor uma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I oiju to ih vidi moja snaga.

KUA MRAKA

PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al' sam pijan esto
U graji, bez druga, sam, kraj pune ae,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbrae.

Ne marim da pijem. Al' kad prie tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne oaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan ivot, i njime se kree;
Uzvik ga prolama: ''Nee biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nee''.

I ja alim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oi plave, tople kao leto rano,
ivot u svetlosti bez mraka i studi.

I elei da se zaklonim od srama
Pijem, i zaelim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, drutvo gde je ama,
Tad ne vidim ni stid to sam i ja ovek.
ONA, I NjOJ

Tamo gde zima i leto, prolee i jesen vlada,
Gde ovek ivi u borbi sa ljudima i samim sobom,
Gde bezazlena nevinost veito pati i strada,
Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom.

Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru,
Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom,
Gde ti je lepota smelo krasila devinost vedru,
Lei u daskama, pokrivena busenjem i travom.

Tamo gde te mladost uvi tkaninom ljubavnih boja,
Gde si uvek koraala ponosna, gorda i laka,
Gde si verovala i gde se podigla propast tvoja,
Ostavila je trag na groblju humka i tvoja raka.

Tamo gde ti je s iluzija budunost, srea sjala,
Gde si zanosno gledala snove to ih nada plela,
Gde nieg ne nae sem bol i seanje da si pala,
Tamo si ponova dola, jer si tu i mreti htela.

Znam da tada ni nebo ni ovek zaplakao nije,
Znam da si najzad nala humanost i vrata
bolnice,
Znam da zemlja sauva vlagu, njom da te mirno
pije,
Znam da ti svet i Bog sve uzee, divna
bludnice.

Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more,
Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom,
Onda e pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore,
Da zakuka, da zaplae s tobom; a ve dotle...
zbogom!

STARA PESMA

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noi i asovi oajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mrnje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prolosti razbacano,
Dok nju vreme vue nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom,
Da odbranim, da sauvam, ne dam svoje,
Nego gledam ega imam, ta je bilo:
I sve vie, nita vie nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noi, lebde, krue
I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i seanje budu stali,
Onda kud e i kome e oni poi?
Onda kud e da ieznu i da odu
Uspomene, moji dani, bive noi?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me roni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji ega nemam, a preda mnom:
Mrtva prolost sa ivotom pokrivena.
Dok budunost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prolu prolost pada.
PESMA

1
U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam elja, da mi priu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pusto spava, mir svud
vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz ivota:
Besno ih je razbacao po prolosti vetar muka;
Jo ja stojim, krljav izraz svih bolova i
strahota.
ivi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Lu nevolja stalno bukti i budunost plamen
lie,
Dim zaguljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I a pada, i figure i konture razne nie,
I ja stojim i posmatram gare to se nakupio.

Podig'o sam svoju ruku s obaraa vena mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;
Od roenja spremna stoji, mene eka moja raka,
Da odnese sve to imam u dubinu u duboku.

2

U trenutku kada ovek sam sa sobom razgovara,
I zanesen smelo ide u predele svojih snova,
I razgleda doivljaje i izmilja, sreu stvara,
I moja se mis'o budi, al' k'o mis'o pesnikova.

Tada tiho skidam plou sa grobnice svojih dana,
I sputam se, dugo idem kroz redove uspomena,
Kroz sva mesta iz ivota zaboravom pretrpana;
Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom ve umornim preivela gledam doba
I sve to je nekad bilo, i sve to je oko mene;
I udna se slika stvara: neko more od pepela,
Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh
sirene.

To je pesma koju raa mis'o moja i seanje,
To je pesma mojih dana i asova i prolosti,
To je pesma stara, teka, jednolika k'o kukanje,
To je pesma sa zgarita ideala i mladosti.
NA ONOME BREGU
Janku Veselinoviu

Na onome bregu to je nad ivotom,
Traio sam mesto gde stanuje srea,
I iao dugo okruen lepotom
Iz predela snova u predele cvea.

I ja sam se peo, uzdizao gore,
Mislio sam da si na najveem visu,
I da plete vence, donosi bokore,
Da si sva u cveu i samom mirisu.

Ali ta je slika prevuena prahom,
I stoji k'o spomen minulih obmana:
Ja joj katkad priem sa tugom i strahom.
Kao dragan dragoj posle mnogih dana.
VIOLINA

U trenucima kada tako klone
I bol i nada, i mladost i cvee,
Kad strah i oaj i sudbina zvone
Samrt, koja se neumitno kree

Na moju ljubav, na sve elje moje,
Na moje nebo, moju batu krina
U tim asima nau se nas dvoje,
I tad plaemo ja i violina.

U trenucima kada vetar muka
Ode neujno preko moje glave,
I pojave se san, dubine zvuka
I melodij tad prijatne jave

Opkole mene, i tad moje oko
Ne vidi vie predeo od splina:
Ja se oseam podignut visoko,
I tad pevamo ja i violina.

Mraan i vedar ja idem ivotom
Do starih, crnih i svetlih obala,
Gde die pusto i mir sa lepotom,
Gde propast ivi i gde nema zala.

Gde nema zala. Sa zanosom nekim
Ja esto idem iz tunih dolina
Negde, daleko, sa zvucima mekim,
I tu smo sreni ja i violina.
HIMNA

Odmani rukom i zagazi baru
to mili, tee, kao ivot meka,
Sarani razum, i udii paru
S podneblja gliba to te svuda eka.

I pusti trule neka slepo gazi
Ljubav i duu, i natapa strunu;
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba punu.

Odmani rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde porok cveta i razvratnost niska.

Za lice tvoje ogledala nije.
ivi me ljudma u muzici bluda.
ivi! I nek ti vlaga srce pije.
ivi u zemlji sramote i luda.
RAZUMLjIVA PESMA

I na ovoj zemlji ivot me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao ivot nada.

Ne marim inae za ivot i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
to ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cvee, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude to ropu i pite:
to drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tui jadi nimalo ne tite.
NA OEVOM GROBU
Gospoici R. G.

Oe, evo opet mene.
Tvoja cura trai tebe:
Sad je bolna, naglo vene:
Ne poznaje danas sebe.

Otkad nisam bila ovde!
Svetlo cvee ve mraz dene!
Ja sam jedva dola dovde.
Tvoja cura naglo vene.

Htela sam ti rei samo...
Ah, al' suza gui, davi!
Kako ti je, oe, tamo?
Tvoju curu to ostavi?

A ona te tako voli;
Ali mnogo, mnogo strada.
Ni Bogu se sad ne moli.
Nema emu da se nada.

Ah, veno bih bila s tobom!
Je l' da i sad trai mene?
Srea mi je s tvojim grobom;
Tvoja cura naglo vene.
OGLEDALO

Kroz svest i nerve ujem da koraa
Senka tiine i nejasna mira,
I gusta magla lagano se zbira
U pokrov bola, u zavesu plaa.

Oseam dodir trulog ogrtaa,
Sebe, da idem iz ovog okvira,
I vlagu zemlje, da linije spira,
Dok apat prvi budi se i jaa.

Gledei kako izumire vreme
Slepome telu, to ga instinkt krepi,
Za ogledalo se pogled naglo lepi:

Da vidi usta to e da zaneme,
Mada jo edna poljubaca, nege,
A ne pokrova, ne mrtvake pege.
NjENO IME

Kad sklopim oi i to jednom bie
Nestae svesti gde su moje bile
Ideje, misli; i pokrov od svile,
Poklopac, zemlja telo moje skrie.

Videti neu zoru kada svie,
Molitvu, suze onih koji cvile,
Ni vlagu, crve to po meni mile,
U oblik idu as dublje, as plie.

Sve mi se ini da pre nego veo
Na misli, snove i ideje sie,
U svesti ona javie se tada.

Bojim se da e lica izraz ceo
Odati lik joj svetu, kad mi prie,
I ime koje ne rekoh nikada.
NAJVEI JAD

Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu,
Koju mirno sluam na pragu jeseni,
Pri zalasku leta i snage u meni.
Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas sluam
U odmoru mome, kad se sutom sputa;
I oseam da me moj polet naputa.
Ja znam jednu pesmu, i nju danas sluam.

I ta pesma nosi meni nove dane,
Mada su k'o jue i sad stari zraci,
Dok nad mojom glavom isti su oblaci.
I ta pesma nosi meni nove dane.

Nosi nove dane, moje novo nebo
I srce, al' srce kao nekad to je,
K'o jue, k'o uvek, isto srce moje.
Nosi nove dane, moje novo nebo.

Zato i ti, srce, ostarelo nisi,
Kad je snaga zala u godine sede,
Kad znaci mladosti gube se i blede?
Zato i ti, srce, ostarelo nisi!

Ti i danas voli, kao nekad to si,
Nosi svoju ljubav tvoje mesto sveto,
K'o u mlade dane, k'o u prvo leto.
Ti i danas voli kao nekad to si.

Ti i danas trai borbe i ivota,
I sa istim arom ustaje i pada,
Bez roptanja, mrnje, nit se ikom jada.
Ti i danas trai borbe i ivota.

Ti voli, bori se, ali jesen stupa
I oseaj da sam suvie se nad'o
Da je jad najvei srce uvek mlado.
Ti voli, bori se, ali jesen stupa.

Moja jesen stupa; ide moja zima
I pada na srce mlado, uvek holo,
I na zvezdu moju, na sve to sam vol'o.
Moja jesen stupa; ide moja zima.

Al' ja u sa srcem ii sve do groba
Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi:
Tu u ga spustiti, nek u smrti ivi.
Al' ja u sa srcem ii sve do groba.

I predeo mira, u zaviaj mraka:
Ostaviu suncu moje srene dane
I velike elje, jo nedopevane,
I buktinju vere, k'o pesmu junaka,
Dok mi srce spava u predelu mraka.
IDILA

Reka tee mirno, blago; voda blista;
Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu;
Povetarac lako gazi preko lista;
Odmara se i sam vazduh u tom asu.

Na ivici od obale ovek spava:
Lepo mome, lice svee, crte zdrave;
A ve dole vir je dubok, voda plava;
Ribe male lova trae, izlet prave.

obanin se tako smei milo, bono!
ta li sanja i kog gleda sada u snu?
Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono;
Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.

Nebo uti, zemlja uti, mir svud vlada;
Sve je nemo, tiho, veno, nigde glasa;
Sve beskrajno, nedogledno, kao nada,
A obane voda nosi bez talasa.

Od iskoni, od vekova se postoji.
Vasiona, vena sila, venost prati:
oban mrtav, nebo gleda, svud dan stoji,
Nebo gleda, al' pomoi ne zna dati.

A zbog greha to uini reka ista,
Sunce sija, kao i pre, toplo, blago;
Povetarac lako gazi preko lista;
Ovce pasu, i voda se tako blista.
VOJISLAVU
(Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903)

Snev'o si o srei koju ovek nema,
U mislima svojim pratio si dane
Izumrle davno, i vreme to sprema
Da razastre pokrov svuda, na sve strane.

Gled'o si u prolost za tobom to spava.
Pod dahom ivota ona nekad bee:
Sad je mirna, nema k'o puina plava,
Kao usta drage koja se ne smee.

Pred tobom u tami budunost se vila,
Nejasna i mutna kao nada ljudi,
Ali smrt u sebi i ona je krila,
Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.

Stoga ti priroda osetljiva, blaga,
Elegiju uze kao stalna druga,
I sa tvoje lire zanosna i draga
Zaori se pesma, snana kao tuga.

Pokolenje ensko, svake asti vredno,
Spomenik ti die zelenkasto-sivi:
I sad ime tvoje, svetlo i ugledno,
Da bi bilo lepo, na kamenu ivi
Sa odborom, kolom tvojih drugarica,
S mirisnim buketom venih gospoica.
JUTARNjA IDILA
Mihailu Petkoviu, mome bratu

Imao sam i ja veselih asova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Neujno i tiho, ne pravei zvuke,
Po zidu se penje u udnim slikama:

K'o ljubavna enja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srenog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko obiaja;
Otvorio prozor. Izgledae kao
U prirodi da je bilo okraja
Nekog groznog, stranog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Moda je propalo.
Elementi strasti negde se jo bore.
Moda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblici se sivi uplaeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomo, spasenje njima, kii, magli,
Od neije ruke to ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bia, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak'o,
Neku mutnu utvar da mae i kosi.

U trenutku jednom ne znam ta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz oajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni ivotom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima due ljudi i grobovi njini:
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni no u crnini.

I nesta planeta i ivotu traga;
Izumire i smrt. Vie nema ljudi;
Sa mene se poe da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled to bludi.

Minu sve to bee, htede biti ikad.
Tama se uvue u ideju snova:
Raskonije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih asova.
GROBNICA LEPOTE
Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja
Gde stanuje duga i ivot prolea?
Noi gde ne bee ve tol'ko stolea?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvee mirie,
ije vreme nema budunost ni sate,
Gde su venci, boje da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vie?

Kao uzdah bola, kao srea ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
No i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A ve u toj zemlji gde je bilo cvee,
ivela je ona, i mladost, i duga:
A ve u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen kree.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
No i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvee i mladost umrli polako...
Posle jesen dola na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cvea i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve to je bila njena vasiona.

I u toj grobinici mladosti i cvea
Disala je ona jo lepotom svojom
U jesenjoj noi, u noi sa kojom
Grlila je ivot svih mrtvih prolea.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oi dana,
Njene oi cvea, sred ivih obmana,
U jeseni tunoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez ivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto cevi mrtvo cvee, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.
PRVA ZVEZDA

Ve se gubi svelo lie s grana,
Pesma tica i vedrina stvari:
Prilazi mi hod jesenjih dana,
I dah tuan obamrlih ari.

I dok zemlja mirno prima cvee,
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis'o lagano se kree
Kroz grobove u mrtve minute.

Gledam doba izgubljeno, tavno,
Gde u hladu bajki se odmara;
Vidim prolost po'abanu davno,
Vek do veka, i vremena stara.

Izgubljeni ljudi i stolea,
Kao rei, k'o oblici zvuka;
Izgubljene pesme i prolea,
Borbe, strasti i zaviaj muka.

U batama mirnog zaborava,
U podneblju umrlih opela
enska kosa i lepota spava
Sa tiinom i apatom jela.

I dok lie izumire s grana,
Pesma tica i vedrina stvari,
Prilazi mi sen minulih dana,
Prazan izgled i poredak stvari.

Prilazi mi jedna zemlja snova,
S belim nebom i crnim oima;
Prilazi mi um lepih vetrova:
Miris tuge vidik mi otima.

Mrtvi ljudi i mrtve radosti
Gledaju me snom to se ne menja:
Mrtva snaga velike mladosti
Sad mi pria o duhu kamenja.

O ivotu iz sedih daljina,
Nepoznatom k'o dubine sinje,
Bez svog groba i bez ma'ovina,
Gde ne pada ni magla ni inje.

I tu vidim ivot sav bez tuge,
I bez smrti, ivot od ljubavi:
Mesto noi irile se dge,
Mesto mraka jedan obzor plavi.

Sreom behu zagrljeni ljudi,
A ene im, kao iz obmana,
Crnom kosom to skrivae grudi
I odelo plavog jorgovana.

I odelo, to u noi plave.
Skidale su veselo i spretno,
Ostavljale ispod svoje glave,
I spavale nemirno i sretno.

I spavale. No kad plava mine,
Otvarahu svoje crne kanje,
I dva oka kao dve vrline,
to jo nisu znala za plakanje.

I dva oka k'o dva crna mora,
Obasjana snagom i ivotom,
K'o tiinom govor drevnih gora,
Kao cvee bojom i lepotom.

Otvarahu oi pune sjaja,
Pune misli to dan jedan ive,
Pune sree svoga zaviaja,
Pune elja, da se svemu dive.

Otvarahu oi, crnu kosu,
to skrivae i grudi i telo:
Kao svetlost lepota se prosu
I dan beo i u nebo belo.

Tad stavljahu jorgovane na se,
Umivahu sa mirisom lice,
Uvie se u bujne talase,
Crne, kao i njine zenice.

I pooe. I te ene tudi
Mirisahu na san plave noi
I jorgovan, dok im pogled bludi
Venom pesmom i veitom moi.

Njina ljubav za smrt znala nije,
Njina usta znala su za rei
I poljubac koji nebo krije,
Plavo nebo to im umor lei.

Njina srea leala je u tom
to jo nita poelele nisu,
to ivljahu sa svakim minutom,
K'o cvet veit u svome mirisu.

Jedne noi, pri plavom sutonu,
Smrt naie i rairi krila
Nad tom zemljom, i opet utonu
U predele nepoznatih vila.

I utonu. Ali odmah potom,
U toj zemlji, gde cvetahu vrti
I lepota s veitim ivotom,
Pojavi se prvi oblik smrti.

Jedna deva htede da odmara
Svoje telo; jedva da su grane,
Dan i nebo, kad kosu otvara,
Videli joj lepote neznane.

Ona bee slika devinosti,
Bez svog venca, bela i nevina,
Lutala je kroz taj ivot prosti,
Lepa, mila, kao bata krina.

I tek bee naslonila glavu
Na uzglavlje od plavih cvetova:
No elei za veitu javu,
A za ivot nebo svojih snova,

Al' smrt doe iz daljina, mukom,
Dodirnu joj usta svojim dahom,
Pomilova njenu kosu rukom
I ispuni zemlju udnim strahom.

Al' smrt doe; lak dolazak njeni
Osetie redom svi spavai,
I ustae. Nebo se promeni,
Plavo nebo tad se naoblai.

Svi stadoe pokriveni tamom
Kod postelje, oko njenog gnezda,
I disahu u utanju samom,
Dok na nebu ne izae zvezda.

I tu tamu, i tu pomrinu
Svetlost zvezde polako raskloni
I sa mesta onu gustu tminu,
Gde je ona, gde stajahu oni.

I kad zvezda njima se pokaza,
Videli su svi da nema vie
Nje, devojke: iz ovog poraza
Prvu zvezdu suzom pozdravie.

Ve se gubi svelo lie s grana.
Pesma tica i vedrina stvari,
Osea se hod jesenjih dana
I dah tuan obamrlih ari.

I dok zemlja mirno prima cvee
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis'o lagano se kree
Kroz grobove u mrtve minute.

UMRLI DANI

UTOPLjENE DU E

Jo jednom samo, o, da mi je dii
Ispod ivota svet umrlih nada;
Jo jednom samo, o, da mi je ii
Prostorom snova pod vidikom jad.

Potajna slabost i udnja ka srei,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve to znade rei,
Jo jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik due trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, ve ideje same,
Otkud bol slee, da oseaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveu
I o mladosti o jo jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreu,
Da mi je da sam jo jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom to k'o miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, seanja, jauka
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I elje, njena tuga i lepota,
I nene veze osmeha i ari
Nemaju vie za mene ivota.

Nemaju vie ivota ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dreme i suton i nou i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod ivotom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i sreom... da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledei dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasue,
iri se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim lee utopljene due.
VIENjE

Noas kada sam ja spavati hteo,
eljan da telo umorno odmaram,
Duh stare sree obuze me ceo,
I ja sam po'o srce da otvaram.

Iz snova prolih, prijatnih k'o dge
Nisam video ovaj ivot grubi,
Ve moje nebo, moj zaviaj tuge
I tebe s vencem to ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu elju, punu nene tame,
Koja ti skriva lice sve do ela,
Pod kojom misli, nepomina, na me.

Pojava tvoja priae mi kako
Pati, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled'o i zanesen tako
aptao da te k'o smrt svoju volim.

No je spavala pokrivena mirom,
Mrak se irio k'o more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doek'o zoru, ne sklopivi oko.

Danas sam et'o ulicama tuan,
Svaki mi korak bee prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ruan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.
PROMENADA

Kroz otvoren prozor, nestaan i mio,
Na zavesu vetri nevidljivi slee,
I njome se igra bezbrian i io;
No na polju lei, mir se po njoj kree.

Nad zemljom je suton; a svud po puini
Tiina se digla da spokojstvom lei:
I u tome asu meni se uini,
Da zvuk jedan doe, nosi tvoje rei.

Zvala si me sebi. Ja se nisam mak'o;
Radost sva u tuzi prigrli me strasno:
Ti si je ljubio kao oganj pak'o,
A ona je dola kad je sve ve kasno.

I zaneh se potom. Misao mi ode
Do prolosti moje, u krajeve znane;
Da poseti ljubav, koju boli vode,
Dok seanja brino od smrti je brane.

I tu vide doba, ona svetla, vedra,
Da ih ve nestaje polako i tuno,
Da prolaznost svoja otvara im nedra,
I da stvarnost svuda podie se runo.

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole,
Nikog nije bilo. i doe mi ao:
Moda je ekala, moda mnogo vole,
A ja? ja sam svirep, bezduan i zao.

I tad pipah vazduh, trae kakva traga,
Ali rei tvoje nisam mog'o nai;
O kako je ljubav velika i blaga,
Mada kao zvezda i ona e zai.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana,
Ugodno mi bee kretati se, ii
Razvalinom ovom ivota i dana,
Koju sunce sutra ponovo e dii.

Svuda tako mirno, izrazito, mrano:
K'o odblesci smrti senke pale redom,
Lie tek zauti jednoliko, plano
U noi, to die meseinom bledom.

Ne znam kako, zato ali glasno rek'o:
Ja te volim draga; i osetih tada
Onu ljubav staru i doba daleko,
Doba koje namah pojavi se sada.

I ta ljubav stara, kao duh bez glasa,
Povede me urno tamo, do tvog stana:
Na prozoru naoh sliku tvoga stasa,
Kao znak ljubavi i ranijih dana.

Doao sam kui. Vetri se jo peo,
Po zavesi igra sam u svome oru;
Dok napolju suton ve postaje beo,
I pet'o se mui da probudi zoru.
G.

Hodi. Ostavi sve to je za nama.
Neka na susret pokrije minute,
Velike misli po kojima ute,
Gde ivot ide k'o jesen granama.

Pono i sunce odjek su menama.
Zavoli sebe kroz nesree krute
I mene s njima. Nek lepoti pute
Pokae mladost dok je jo sa nama.

Osmehom duu i rane zakloni.
Zapali ula. Neka srce tako
Pree u usne k'o vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol to nas goni
Rasklopi nebo i utuli pak'o:
Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.
BOL I STID

Draga i ja na zabavu neku,
Sa oblaka, gde nam ljubav bila,
Krenuli se: padala joj svila,
Hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budunost daleku,
Dan venosti, pokrajinu vila,
Mesta kondor gde razvija krila,
Da bi stigli na igranku neku.

Uiosmo u dvoranu urno.
S naih lica jo se nebo sija.
Nismo znali za ivot i zvona.

Doeka nas smeh kostura burno,
Vetar greha, miris zemlje: i ja
Digoh glavu, lice pokri ona.
PRVI ZAGRLjAJ

Zagrljena lepotom, i umna,
Bleda kao tuga, meseina,
Izraza boanstva razumna
I dubokog kao pomrina,
S krilima polutame,
Kraj klavira
Sedi i svira
Komade osame.

Svirala je nesreu soneta
I svih srdaca kucala to su ikada,
I svih srdaca kojima planeta
Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova,
I visine,
Nemir srca i magline,
to poniu iz bolova
Od kolevki do grobova
Sviju dua i vekova.
A iz venca, a iz snova,
Melodija i zvukova
Zabrujae pesme cvea,
Pesme sunca i oblaka
I anela i junaka
I mladosti i prolea:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.

To je bila pesma jaka,
Klik orlova, cvrkut eva:
I u nama sve zapeva,
Sve zapeva, sve zaplaka.
A iz cvea, a iz snova,
Melodije i zvukova
Oivee zemlje, mora,
Cvet nepoznat belih gora,
Novo nebo, strani vrti,
Stara ljubav, mlada nada,
Kolo misli, igra jad,
Zamisao gluve smrti.

Svirala je. I talasi zvuka
Prodirahu tamom i ivotom:
Probudi se svet roenih muka
I bolova; potom
Due nae
Zaplakae
Za sreom sirotom.

Due nae
Zaplakae
I plakae.
Da li dugo? Za vek ceo?
Za roenje? Pokrov beo?
Nismo znali.
Nismo znali
Iz te slike
Sa oima punim sjaja,
Punim suza i muzike,
Ni kada smo, kada pali
Sred velikog zagrljaja.
SEANjE

1
;esto puta kad te vidim gredom
Da koraa hladna, mirna, stroga,
Uvek ista, uvek s umnim gledom,
U trenutku uspomena mnoga

Onog doba, kog sad vie nema,
Javlja mi se kao bajka bleda;
Ja oseam da se prolost sprema,
Da mi, mrtva, ivot pripoveda.

Ja oseam nju i pesmu jednu,
to je mladost k'o svoj teret ima,
Pesmu udnu, nejasnu i ednu,
Pesmu snova, pesmu o srenima.

Ja oseam... I u asu mahom,
Pesma staje, ugasi se, svene:
Pojavi se ivot s tekim dahom,
I sve ode u san, uspomene.

Vidim sebe kako traih puta,
Al' sad blato znam gaziti i ja.
Vidim snagu kao duh da luta
I bol to mi k'o pobeda sija.

Gledam sebe kada vidim tebe,
ivi izraz sviju mojih snova,
Jedva mogu i da poznam sebe,
Moja prolost i za me je nova.

2

U daljini iz nejasnih ara,
Imao sam u samoi esto
Mesto jedno koje mata stvara
Za postolje, za budui presto.

Na tom mestu nas dvoje bi bili
Svet za sebe, nerazdvojan, vean:
Sve dok svetlost ne bi ostavili,
Svaki dan bi bio za nas svean.

Mada srea nema svoje lice,
Njezin izgled osenava nada,
A njoj ovek ne meri granice,
Pravi prostor tek u njemu vlada.

I ta slika, ta maglina sama
Iz zanosa i u snima mojim,
To oblije prostrano k'o tama,
Kao jutro sa zracima svojim

Padalo je ispred tvoga stasa,
Ispred mene, pokrivalo dvoje,
I irilo vidik naeg spasa,
Da se dvoje tek u njemu spoje.

Sad tu sliku, tu maglinu samu
Dah seanja jo pokatkad kree,
Rasteruje zaborav i tamu
I nanosi san i mrtvo cvee.

Z

Moji dani umiru mi tako,
A moj ivot utehu ne prua.
Moja sumnja jeste i moj pak'o,
Moja zemlja nema za me rua.

Grozna sumnjo, okove poleta,
Kao vatra gorela si snove,
Svaku elju to duu opleta,
Svaki osmeh i radosti nove.

Uvijena u ogrta znanja
Bedna, runa i otrovna ti si:
edna, gladna i eljna saznanja,
Uvek stara, nikad vedra nisi.

Za osmehe ne zna lice tvoje,
Pogurena ti se kree vazda,
Trai tajnu i istin boje,
Goni tamu, al' te tama sazda.

I ta vidi kad je ovek s tobom?
to za ljubav da ima pogleda?
Ljubav raa i donosi sobom
Lik venosti i prolaznost beda.

No u tmini nek slui za dane,
Za uzdahe nisu samo usta,
I mrak ima svoje svetle strane,
Mis'o s' raa kad je srea pusta.

4

Imao sam i ja svoju mladost,
Sad je gledam i oseam da su
Stari dani bili jedna radost,
Jedna ljubav koju ivot rasu.

U prirodi ima mnogo dana,
Mutnih, tamnih kao noi krilo,
U ivotu ima mnogo rana
Samo zato to je snova bilo.

More grli kopno od iskoni,
Kaplja kamen bez odmora dubi:
Rad i ivot po svoj vasioni,
ovek ivi kad ume da ljubi.

esto puta kad te vidim gredom,
Ja tek vidim ta si bila za me,
Uspomene izau mi redom,
Tuno, mrtvo, pogledaju na me.

Ti jo ne zna ni da l' sam te vol'o?
Moja ljubav ostala je tajna.
Ne zna ni to, da sam sve prebol'o,
Da si sada prolost moja sjajna.

Moja ljubav pod ivotom spava,
Otkad mis'o raa svoja eda:
Tako mrtvi daju katkad java,
Moju ljubav jo seanje ne da.
PLAVE MISLI

O to si, zato zanela se tako?
Zar ne u vetar da o prozor bije,
S njim moja slutnja, moja enja, nada,
Strah u daljini? Znadoh da si mlada,
I tako lepa. O zato je, rako,
Ti bar ne vide da za tebe nije?

O nisi, znam ja; znam da nisi mogla,
Ti, rako dobra, crna i duboka,
Otii ikad do meke postelje,
Uzeti sobom dva zaspala oka,
Dva njena oka, od tuge joj belje,
Mramorno lice, glavu to se pogla

U snu sanjivo. Snevala je ona,
Da ljiljan bere, zapitkuje rue
Za boju, vence, i da l' kadgod tue
Na grudma, velu da li kadgod tue?
Dok ona sanja i mirno se kree
U tajne, s dragim, kroz sreu i cvee,

U lou misli niko i ne sluti,
Blaeno dete to toliko uti.
Al' dugo srena zanela se ona
Uz miris elja! I dooe ludi;
Sad plete vence, niko je ne budi;
Osmehom die, udaraju zvona;

Razgleda nebo, sputa se opelo;
Sad broji zvezde, uzimaju telo:
ivi to sanja, u raku je skrie,
Kad za zlo ne zna, kad ne sluti vie.
Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu,
San sree moje, predadoe grobu.

O ljudi! ljudi!... Ao moje drago!
Ovamo bura nee da se stia.
Je l' topla zemlja, grli li te blago
Grobnica tvoja? Mene bije kia,
Oblaci, vidik. Al' u asu jednom
Misao sene, da e moda suze

Oh ove suze, krvi moje pune
Proi i pasti po pokrovu lednom,
Na lice tvoje, to pobono trune,
Uneti izraz u linije, boje,
Rastoit samrt i spojiti uze
ivota s duom. Avaj, i ja u tom

Osetim asu, da svakim minutom
Silazi vlaga sandukom i tobom.
I kupim suze, ali kia lije
Na tunu humku to te strano krije.
O moje ruke, to da nisu grobom
Postale tvojim: na rukama ovim,

U danu, noi, bez zemlje i stege,
Ti bi trunula: sa mislima novim,
Poljupcem, suzom, tvoje lice sneno
Ja bih pokriv'o: tu kraj moje nege,
O drago moje, trunula bi neno.
I ja bih tada... Moj ljiljane beli,

to su mi tebe pakosno odneli?
to ti bar sama?... Zar te nije ao?
Kud gleda dugo snom gde nema mis'o
Poteza svojih? Je l' podnojem pao
Sad blesak zore, pod kojim je dis'o
U tami ovek?... Gle, kako se nija

I ide boja preko vetra, granja,
Ustavlja nered i tiinu svija
I dugu vue! Otkud ove zore
U asu kada kob i oaj sanja?
Da kletva nije, ili neto gore?
Nemonom podsmeh? Al' se lepo vedri

Okis'o vidik, ogrnut sa stravom,
I moje lice, dok daljinom plavom
Ja vidim ljubav, pogled njoj mi jedri.
Zar ve uteha? Od koga i kome?
Poznajem dobro. Evo je. Evo me.
O nisam znao da smo tako blizu.

O nisam znao da si u tom nizu
Boje i snova, svetlosti i due.
O nisam znao da sa svojim grobom
Ja nosim sreu i sastanak s tobom.
Postelja tvoja, gle, kako je meka,
K'o tvoja kosa. Oh, zato me gue

Jo vrele suze? Zar ih ovde ima?
Zar zemlja suze, zar sve ne uzima?
I mokro svuda! Uh, kako je 'ladno
Bile i vazduh... To ja nisam umro!
O kuku, kuku, zar ivota treba
Za onog kome svet je ve izumr'o.

Padaj, ivote, s jaucima mojim.
Cepaj se, vreme. Nek vetar i vee
Pokupe bole i duh to me pee,
Nek nose do nje, do plavoga neba:
Ona je tamo, angeli je dvore,
Ona je divna, oko nje su nade,

I plave misli, i sve one pruge
Velike sree; ona ivi dane
to ovek katkad u asima tuge
Prozire, ali lika im ne znade.
ivotom draga, dok nas ne sarane,
Greh i kajanje rue nas i diu,

I mira nema, crne misli stiu,
Nije k'o grobom. O, al' ja u sada
Budunost svoju, javu staru, bonu,
Zaklonit tobom i nositi nebo
Postelju tvoju, moju vasionu.
I niko nikad ni slutiti nee

S kime se druim u tamnici jada,
Kome se molim, za kog berem cvee.
Jednog prolea, ili jedne zime
Prestae ivot, moji dani s njime.
Ja u zaspati. Bol e toga dana
Izgristi srce, moju glad ljubavi;

Smrt e oprati tragove od rana.
Odmor i meni tad e da se javi.
Biu izmiren s tajnama dalekim.
Roenje svoje zavoleu grobom.
S osmehom moda, il' s uzdahom mekim
Baciu pogled poslednji za sobom.
POD PROZOROM

I sino sam bio pored tvoga stana.
K'o bolnik kad die, kia jedva tee,
Lie uti, plae, s mokrih, crnih
grana;
Sumorno i mutno spustilo se vee.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kue tonuli u tminu.
I ja sam se kret'o laganim ,korakom
Kao uvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojaljivo prioh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inae svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lia no je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moi:
Na zid ruku stavih pobono i ti'o,
Ne mogah je dii, ne umedoh poi.

Najednom se trgoh. K'o da neko ide?
Mis'o moju preli krv mi uzrujana.
Ja beati poeh. Da l' me kogod vide?
I sino sam bio pored tvoga stana.
POD DUDOM

Malaksao, loman, sad odmaram telo,
Daleko od tebe, na senci od duda;
Razlio se vazduh i pramenje belo,
Dan vreo i topal, mrtvilo je svuda.

Zagrljen umorom i pokriven prahom,
Mladost jo me titi i mis'o o tebi:
Ljubav, bol i udnju, zajedno sa strahom,
Ja u dui nosim, ja nosim u sebi.

ta li radi sada, je li, nebo moje?
Da li mi se nada, da l' te slutnja pee?
Kuda oko gledi iz odaje tvoje
Kad dan mrtav padne na radosno vee?

O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.
Dobro mi je, lako na ovome putu.
Oblak s tvoga ela odagnaj i skini,
I srenog me sanjaj u svom divnom kutu.

Da zna kol'ko patim kad pomislim tako
Da me moda eka i izgleda svuda:
Mene sve zaboli i plak'o bih, plak'o,
Na hladu i senci ovog starog duda.
UTEHA

Misao se gubi, nestaje i tone
U dolini plaa, gde se nada kupa,
Gde stradanja ive, gde se suze rone
I gde toak patnji klopara i lupa.

I dok mis'o spava, klonula, u miru,
Izvija se ljubav na krilima noi,
I sa sobom nosi razlupanu liru,
I kree se, lebdi po mojoj samoi.

Kao eho sree, bez uma i glasa,
Preko tajnih snova visinama stremi,
Kao zora nebom zrano se talasa,
Kao vee u no gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
Pogled koji pria, tei, razgovara,
Pojima i voli i gleda duboko.

Ja oseam duu i svoju i njenu:
Obe, vene, stoje na jednom osmehu,
Na jednom prostoru, dalekom vremenu,
Koje katkad stupa i ape utehu.
PRIA

U noi tako kad nikoga nema,
I kada ljude, zajedno sa zlobom,
Zaborav uzme, misao se sprema,
Da prie tebi i govori s tobom.

K'o duga nebom posle mnoge kie,
I moja nada pojavi se tada
Nad ljubavlju mi, i lagano brie
Duboki oaj i tragove jada.

I tvoja slika, kao zvezda sree,
Prilazi meni: i ja vidim tebe
Daleko, svuda; i znajui gde e
Toliki ivot, ja zavolim sebe.

Dugo ti priam, zanesen, u aru,
Budunost nau to se drsko krije,
I onu pesmu o srenome paru
U zemlji, kuda nikad tame nije,

Gde ljubav vlada, gde stanuju udi.
I sve to dragan svojoj dragoj taji,
Dugo ti priam, dok zadrhte grudi,
Dok snovi minu, priu uzdisaji.
NA KALEMEGDANU

Dan julski i vreo umoran odlazi.
Uz utanje lia razdragano, glasno,
Javljaju lahori da vee dolazi.
S njim i suton ide, i aptanje strasno
Srenog neto sveta.
Ti parkom proeta.

Tvoj kostim je bio lak k'o meseina,
Na tvom nenom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomrina,
A na glavi eir pomodan i beo:
Kraj mene, kroz graju
Prola si u sjaju.

Pogledom te gledah za tebe umrlim.
Ti si divna bila. Ne osetih tada
elju da te volim, potrebu da grlim
Dan mojih oiju. Nit osetih jada,
Il' pesme jeseni,
Il' bola u meni.

Dan julski i vreo umoran odlazi.
I dok uti lie sve vie i vie
Tame, mraka, mira po parku dolazi.
To no u spokojstvu tiinom mirie.
A bol iri krila...
Ti si divna bila.

TI INE

ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ludi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
eznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir ena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom prua nam stare jauke,
Opela trag;
Zagrljaj, zanavek nae skrtene ruke
I ivot nag.

U samoi nam stanuje, k'o u utanju,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nou i danju,
Ledeni dah.

U igri, u poljupcima traimo besno
Izraza, sna;
Plaemo, mrtvima to je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svak ivi u grobu svom, samo to nee
Da vidi grob.
Ni svoje dane, to gore, k'o mrtvom svee,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i aa. Matom ludila
Stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna to nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet;
I znamo, radost ne moe da se probudi,
Opao cvet.
SLUTNjA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
Dan ubijen pritisnuo boje,
Svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
Mir i strava oko mene stoje.

Kroz prirodu, preko drva, runo
Jesen ide; gole grane ute.
I crnilo obavilo tuno
Koru, vidik, vreme i minute.

Bol klonuo; magla i bregovi
Nose mis'o... i elje se kriju;
Tamne slike, blede kao snovi,
ute propast, ko bi znao iju!

Spava mi se. Jo da legne telo
U taj sumor, mrtav, to se vije.
U tu duu, u ropac, opelo,
Da potone sve to bilo nije,

Da potone... i da magle sinje
Obaviju: na asove bone
I na ljubav da popada inje
I zaborav... I da sve potone.
PREDGRAE TI INE

Ja vidim, zbilja, da ve nemam snage
Da volim, patim i da ita elim;
I ne znam vie za spomene drage,
Za pali ivot sa ruama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba
Kad ustajahu duhovi iz groba.

Istina, ja znam da sve suve grane
Prolee nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane
Kad sam se nad'o, oseao, vol'o
U pomrini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom koje nema sada.

Znam ih. Al' ono to je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je neto neznatno i malo,
Neto to mislim da i nije moje.
Sve je sad prolost; nju niko ne uva;
Pust vetar meni oko glave duva.

I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne uje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje to ga mrtvi pune.
Jutro mi svako prua ivot ceo,
A svaka pono jedan pokrov beo.

Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam; moje vreme tee.
Ne alim sebe, i ne udim dole;
Ne alim sebe, ekam svoje vee,
Miran, bez elja i nada na bolje.
Moja je dua sada suvo polje.
JESEN

No bez neba, no jesenja; a kroz tamu
Ide, mili sumaglica, vlaga hladna,
Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna.
Gde-gde samo suve senke golih grana
K'o kosturi od ivota, mrtvih dana.

Svuda zemlja; vidik pao. Vlana tama
Po zvucima, preko mira, lei, spava.
I tiina u dolini zaborava
Mirno trune. Nigde nieg to se budi.
Sumaglica. No bez neba. Pokrov studi.
VOLEO SAM, VI E NEU
Milanu A. Simiu

Katkada snaga krvlju mi prostruji
I probuena e ivota, da me
Izvede malo iz gluve osame,
Gde ivi zima i mrtvi slavuji.

I ja ostavljam vidik star, bez mena,
Veliku senku to je pala na san
Bola i sree, na um reka jasan,
Na lie, elje i trag uspomena.

Po mrtvom danu meseina bela
I hod tiine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.

I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se ini
Da se pokree sad u meseini
Arija snova, i da u njoj ti si.

Ne vidim tebe i mladost u svili
S korakom sree; ne razmiljam o tom,
Na ovom svetu to smo sa ivotom
Trajno k'o grobom rastavljeni bili.

Sad ne razmiljam. I pored saznanja
Da ljubav naa umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj ivot danas,
Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.

S ranom roenja koja se ne lei,
Daljinom slutim svu prazninu, gde e
Ideje, misli i put nae sree
Izgubiti se u um i u rei.

I sad, kad priu moji dani stari,
Dani veliki, al' mrtvi za mene,
I tvoje oi, i usne plamene
Jedino to se krv moja zaari.

Ti jo i danas vezuje mi bie
Za ovu vlagu i za zemlju, gde je
Otilo sunce; gde me stalno greje
No s tobom, kao poslednje otkrie.

Ja i sad svaku misao ti dajem
I svoje grehe; samo snevam o tom
Kad u sav ivot ispiti pohotom:
Ja te jo volim, ali zagrljajem.

Volim te srcem to jo zna da bije
Propau mojom, mojim grobom, mada
Za mene nema svetlosti ni sada,
I oko moje dan vie ne pije.

Nada mnom ljubav nema vie vlasti.
Ja vidim sebe sa due nimalo,
I sumnjam da je nje ikad imalo;
Ne ujem nita osim svojih strasti.

Kad spuste glavu u grob, da se smiri
I srce moje, iveu u banji
Tiine mirno: po mojoj lubanji
Praznina e se k'o venost da iri.

Dotle nek struji i neka me sie
Krv moja i e za ivotom grubim,
Kad nieg nema dostojnog da ljubim:
Ja sam te vol'o, al' ne umem vie.
PESMA BEZ REI

Evo danas umor pao na me.
U oima pogled zaborava,
Moja svest mi, u daljini tame,
I duh, k'o cvet u jeseni, spava,
I duh spava. Ja ne pojmim sada
Da l' je bilo ivota, i kada?

Sjaj i boli po'abani.
Duge nema u sutonu;
Ne vide se noi, dani:
Moje doba sve utonu
U san to mi sad ne smeta;
Nemam vie svog tereta.

Katkad samo u tiinu ravnu
Vetar stresa um i apat s granja;
Vidim neku siluetu tavnu,
Trag prolosti, zalazak seanja
I sve rei da s oblikom staju
Tu, preda me, gde se raspadaju.

Smrt i vreme pod pokrovom,
Svud se hvata dreme sivi
I mea se sa otrovom
I zadahom sveg to ivi;
Sve je dublji jaz padanja
Bez savesti i jadanja.

Ja spavam po idejama evo,
S mirisom oblaka i praine,
Ali ti, kojoj sam nekad pev'o,
Kada uzdah tvoj se za mnom vine
Na poslednjem zvuku violine,
Na poslednjem zvuku violine
Potrai me, o potrai ti me:
Jednog dana nestalo me s njime.
NIRVANA
Noas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao rtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noas me je pohodila srea
Mrtvih dua, i san mrtve rue,
Noas bila sva mrtva prolea:
I mirisi mrtvi svuda krue.

Noas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smru zagrljeni
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve to je postojalo ikad,
Svoju senku sve to imaae,
Sve to vie javiti se nikad,
Nikad nee k meni dohoae.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sree, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budunost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao rtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
PRESTANAK JAVE

Dolaze dani i noi bez jave,
I kao senke, bez uma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi dogaaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noi bez jave.

Sad ne poznajem izraz bojeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja vie mi ne smeta,
Kao ni ljubav, k'o ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz bojeg sveta,

Gde duh lagano, neujno opada
Kao lepota, prah leptira, cvee;
I ja ne vidim da mi sve propada,
I da l' me ita moe da pokree.
Gde duh lagano, neujno opada.

Ja ne znam gde su moje noi sure
I stare strasti, ma'ovina stara;
I ne znam gde su moje avanture,
I srce ludo, da l' se ve odmara.
Ja ne znam gde su moje noi sure.

Ja ne znam vie da l' se seam sada
Jednog momenta i izraza lica
Jednog momenta da l' se seam, mada
Jo gledam sebe vezanih vilica.
Ja ne znam vie da l' se seam sada.

Ni kad je do'o oblik zaborava.
I ne oseam strasti, ni oluje,
Ni kako die mir, daljina plava.
I ja ne ujem suze, ni slavuje,
Ni kad je do'o oblik zaborava.
SA ZAKLOPLjENIM OIMA

Ponova evo ja nalazim sebe
U plodnom kraju staroga neznanja;
Ponova evo oseam potrebe
Za pali trijumf bola i nadanja
I iluzija, i za sve potrebe,
Saranu cvea, elja i stradanja.

Umire vetar ravnodune smrti
Tamnicom zvezda, mojom kuom mraka;
Umire nemar, to je znao strti
Mesta molitve, suza i oblaka;
Crnom dolinom, gde su bili vrti,
Umire tama, kao vlaga, jaka.

K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota,
Duh opet ide onim starim putom,
U hlad mog groba, u raku ivota,
S crninom mojom. I ustaje utom
Opelo moje i zemlja s ivota,
to je sve vei sa svakim minutom.

Vidi se moj grob... Meni sve se ini,
Da sam u dane, bez sunca, i sive,
to behu nalik runoj meseini,
Umro k'o dete: smrti perspektive
Izgubie se van mene, po tmini,
I moje zvezde to vie ne ive.

Sve mi se ini grob moj nije ovo.
Koliko prostran k'o grob sviju ljudi
S danima njinim tekim k'o olovo,
Tekim k'o suza, koja mrtve budi,
K'o no sa suzom, kada sam bolov'o,
I oseao dodir mrtve studi!

I sve to grob moj! Tu e lepo stati
Sve mrtve rue srca dece nene,
to e iveti, a bol nee znati,
Kao ni cvee ispod kore snene,
to se kameni, i ipak ne pati.
Grob velik k'o put smrti neizbene.

Znam, dete neu nikad biti vie.
Sa starom dragom neu opet poi
Srenim neznanjem, gde ivot mirie
Na krv i ljubav i veo ponoi.
Spava san sree, k'o dan posle kie,
U dnu sutona koji nee proi.

Spava san sree. Dah groba se vije
ivotom, bolom, vremenom prostora;
Niega nema to umrlo nije;
Tiina puna skamenjenih bora.
Niega nema; samo iluzije
Pred pustom kuom mirnog, mrtvog mora.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao
Otvoren sanduk ivota i tame:
Tu spava nebo, zemlja i pakao,
I lik svretka, i kraj panorame.
Tu nekad ja sam ivot svoj plakao.
Tu nekad behu san i zvezde same.

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega
Stojim k'o oblik umrlih vremena,
Poslednji ovek na granici svega,
Poslednji talas otilih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde niega;
I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni
Spaja sva mesta sa predelom nada.
Oseaj mirne ravnine na meni
I preko stvari nepomino vlada.
U mome oku poslednji prameni
Jo ive kose. Vie se ne strada.

Seanjem opet ja nalazim sebe
U mrtvom kraju plodnoga neznanja,
I sklapam oi: duh nema potrebe
Mrtvom dolinom ii bez penjanja,
U mrtvom moru traiti pogrebe
Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oi svoje
I srce, to se u kamen pretvara,
Vreme, i veze prostora, i boje,
I san ivota, iluzija stara,
Pae, k'o sada mrtvo more to je
Palo na groblje, veno ga odmara.
KOB

To rei danas ja ne umem vie,
To to me boli i bolove gui,
To to mi pogled kao oblak brie,
To to me trune, to mi snagu sui,
To zato san moj na san ne mirie.

Jedva se seam da sam bolji bio,
Jedva oseam zlo kako me stee;
Izgleda da se put ivota skrio,
I neka ruka da zlokobno vee
Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;
Sad bih iveo i kraj ovog sveta;
Sad bih voleo, i to vie svega;
Al' sve to meni udnovato smeta:
San, ivot, ljubav, sad su moja stega.

Sve mi se ini nemam volje svoje;
Stvari i ljudi sad postoje za me.
Izgleda da su misli, elje moje,
Postale senke, neka vrsta tame.
Moji su dani danas jedne boje.

Vidim da danas vie nemam neba,
Da moje oi za njim i ne mare;
Vidim da meni jo jedino treba,
Da gubim mirno sve navike stare
U vetru trulom to mi duh koleba.

Tako je dolo sad i ovo doba,
Gde katkad ujem graktanje gavrana:
I tada gledam izgled svoga groba,
'Ladan ostatak snage mojih dana.
I kako die ravnoduna zloba.

I tad preivim u dnu moje noi
Prvi san stvari, kad im sunce zae;
I tu osetim da nema pomoi,
Da ivot i smrt jesu iste grae,
Da tone snaga to mi daje moi.

Veliki ponos, moja vera trune
Trunue zato dok imaju snage;
Crni oblaci vidik rada pune,
Moja pregnua i asove blage.
Pust ivot gledam k'o vladar bez krune..

Dolo se dovde, ali ne znam kako;
Ne znam zbog ega dan slobode spava;
Ne znam da l' ivi zora i moj pak'o,
Ta stara zora i podneblja plava,
Gde sam voleo, a gde sam i plak'o.

Je li to starost i volje i vere,
Il' umor dubok, miran i bez leka,
Kom ne znam uzrok, prostora i mere?
Il' sam ja izraz trulei mog veka,
Koja tka zadah i svud nemar stere?

Il' to koraa duh propale sree,
Propalih misli, napora i snova,
Kao opelo za mrtvo prolee,
Kao zalazak sunca i bregova,
Kao kob moja da zaborav splee?

Il' je kob moja, to u dane ove
Oseam ruku kako mirno pie
Na moju ljubav, misli i na snove
Ime, koje mi na krst crni die,
Na krst to nosi sve radosti nove?
RASPADANjE

Sad nemam vie one stare plime
Za bol i ljubav; niti danas raste
Cvee slobode i oseaj zime,
Kao ni elja za jesen i laste.
Sad nemam vie one stare plime.

Sad nemam vie oiju za dge,
Za vedre boje oblaka i snova;
Sad nemam vie sutona i tuge,
Ni senku sree, ni apat brestova.
Sad nemam vie oiju za dge.

Sad nemam vie visokih obmana,
Nevinih misli i krinova beli';
Radosti rada, ni velikih dana,
Kao ni vere to utehu deli.
Sad nemam vie visokih obmana.

Putem stvaranja ne kree se snaga,
Duh nee vie da vidi i sanja:
Ostala sa mnom samo ula naga
I zadah truo sporog raspadanja.
Putem stvaranja ne kree se snaga.

Moj svet me gleda pogledom trupina,
Kao ostatak od stranog poara:
Ja ga se klonim k'o crnih kupina,
Kao i trnja, to grebe i para.
Moj svet me gleda pogledom trupina.

Ja danas ne znam za noi umorne,
K'o ni za dane pokrivene splinom;
Ja danas ne znam za misli sumorne,
K'o ni potrebu za trajnom tiinom.
Ja danas ne znam za noi umorne.

Ja danas imam jedno trulo vreme,
Maskiran porok, razvrat i neznanje:
S visine bluda dopiru mi teme
Za suvereno jedno raspadanje.
Ja danas imam jedno trulo vreme.

S prestola tajni i snova i zvuka
Ja sam se na'o posred niskih strasti;
Pod nebom crnim od ropca i muka
Ja sam se na'o u zemlji propasti
S prestola tajni i snova i zvuka,

Ja sam doao bez bola i udi
Tu, gde za nebo niko nema vida,
Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,
Tu, gde je ena pojava bez stida,
Ja sam doao bez bola i udi.

Kroz svet, pokrete, kroz um preko granja.
Kroz dokon vetar to uzalud cvili,
Ja ujem korak monog raspadanja;
I raspadanje, raspadanje mili
Kroz svet, pokrete, kroz um preko granja.

NEDOVR ENE REI

PRVA PESMA

U ovome svetu, ispod neba ovog,
Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Jo je bilo sunca i zelenih grana,
Al' miris prolea vetrovi raznee,
K'o i svelo cvee plavih jorgovana.

Meni nita tada poznato ne bee:
Ni samoa tvoja, tvoj ivot u stravi,
Ni molitva s usni koje se ne smee,

Nita, k'o ni cvee jorgovana plavi',
Od kojih si sama uzimala boje
Za dan svojih nada i za ivot pravi.

Sve to sam poznao, to je lice tvoje,
I na njemu oi neviene davno,
Stare neke oi k'o misao to je.

Al' poeh voleti tvoje oko tavno,
I pravilne crte k'o pojavu neku
Veliku i nenu za podneblje javno.

Al' poeh voleti tvoju usnu meku,
Crvenu i lepu k'o plamen poara;
I sve to je s tobom, i tugu daleku,

I jo tvoje oi, ta dva oka stara,
Uzeta iz noi, vod, iz dubin,
Nepoznatog mraka to ivot odmara.

Al' poeh voleti predeo rubina
I strast koja tebi nije bila znana,
Tvoje lepo telo batu belih krina,

I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,
Tvoje suze to su pla mojih godina
I na prvi susret jednog topolog dana.
TREA PESMA

Nema vie dana, ni noi, ni stvari,
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik
I pogled to mirno ni za im ne mari.

Svako jutro, vee, tiina i krik
Donose mi tajnu koju nosi sama;
I Dok nebo, zemlja, sm tiiji klik

Priaju o nadi to ti krije tama,
Javljaju se misli, gde si uvek ti;
Misli, i jo borba s nebom i eljama.

Otii e borba. I doi e sni
I ljubav i radost pod tvoja okrilja,
Moj zaviaj nege, gde mi odmor spi.

Jo nam due mogu da drhte od milja,
Lepote, to prua daljina i san:
Da se zaboravi i ivot bez cilja,

I kua pod nebom ovaj stari stan,
I bol koji ivi, nemo sreu skriva,
Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Jo imamo snage da se lepo sniva,
Pokreta za apat i poljupca glas,
I strasti, u kojoj zagrljaj poiva.

Jo nam srca kriju izmirenje, spas
I ljubav to prata i jade odnosi
K'o prolee zimu, kao mir talas.

I dok ruke srene stanuju u kosi,
I dok glava sanja uz lice i grud,
Mi neemo uti vetar to sve nosi.

Tako emo proi ovaj ivot hud.
I pogledom katkad, kao cvet u rosi,
Gledaemo suton to osvaja svud.
SEDMA PESMA

Proli su aprili.
I mi nismo vie
I neemo biti ono to smo bili.

Sve tie i tie
Podnosimo dane,
Ovaj vidik sunca i magle i kipte.

Tu su rue znane
I promena ista,
Samo nae pesme ve su po'abane.

Danas nam ne blista
Kao nekad, pree,
Pobeda i ljubav i budunost ista.

Doli smo do mee.
Jo jedino java
Sea nas na doba sve blee i blee.

Svetlost, boja plava
Sad su izraz neba
U kome se tuno i umorno spava.

Nama sad ne treba
Zagrljaj i cvee,
Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doi nee
Snovi to se kriju,
Zabuna ivota koju krv pokree.

K'o haljinu iju,
Meku i u svili,
Nosili smo prolost kao sreu sviju.

Proli su aprili.
I suze se liju
to mi nismo ono to smo nekad bili.
GLAD MIRA

Saranio sam ljubav k'o dan crne ume,
K'o dubine ostarele nepoznati mrak:
Saranio sam ljubav to se ne razume.

I ostavljajui sporo svoje sree znak,
Sa naslonjenom glavom o mrtve aprile,
Ja osetih tada poraz, grob i zadah jak.

K'o ma'ovina meka, k'o pokrov od svile,
Zaborav e sad padati na spomen i san,
Na odigrane borbe i asove bile.

Zaborav e sad padati na rei i dan,
Na bol to se odvaja, k'o lie sa grana,
Na ekanja, na potrese i na snova stan.

Sad zalazi moj ivot i vidik obmana,
A istina mirno, kobno, kao zvona jek,
Oglaava huk pada radosti i rana.

Saranio sam ljubav i ponosa vek.
Jo ostala elja mi to sa mnom putuje,
Lepa kao aneo, k'o poslednji lek.

Jo ostala elja mi, na prole oluje,
Da umornu glavu spustim k'o oboren cvet,
I da sluam tiinu i mrtve slavuje.

I neujno da sve proe k'o tiiji let
Bez trzanja i misli; niti da me dira
Hod prolosti i sutona, osama i svet.

Da seanja pokrije jedan oblak mira,
I budunost moja cela da mi bude hlad
Na kome e dan po dan mrtav da se zbira.

Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad.
Jer jo ujem nad glavom vetar kako svira
Pesmu praznu k'o uteha, teku kao pad.


SAN

MODA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu to sam svu no sluao:
Da je ujem uzalud sam danas kuao,
Kao da je pesma bila srea moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buenja mo,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kree u umrlu no.
U snu svome nisam znao za buenja mo.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oi neke, nebo neije,
Neko lice, ne znam kakvo, moda deije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne seam se nieg vie, ni oiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oi da su moja dua van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, to ja noas snih;
Ne seam se nieg vie, ni oiju tih.

Ali slutim, a slutiti jo jedino znam.
Ja sad slutim za te oi da su ba one
to me udno po ivotu vode i gone:
U snu dou da me vide ta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jo jedino znam.

Da me vide, dou oi, i ja vidim tad
I te oi, i tu ljubav, i taj put sree;
Njene oi, njeno lice, njeno prolee
U snu vidim, ali ne znam to ne vidim sad.
Da me vide, dou oi, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled to me gleda kao iz cvea,
to me gleda, to mi kae da me osea,
to mi brino prua odmor i nenosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom ivi ili poiva;
Ne znam zato nju i san mi java pokriva;
Moda spava, i grob tuno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Moda spava sa oima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan ivota,
I s njom spava, neviena, njena lepota;
Moda ivi i doi e posle ovog sna.
Moda spava sa oima izvan svakog zla.

MI EKAMO CARA

VELIKI DANI

MI EKAMO CARA

Poneli smo u rat svoja srca muka,
Suze sede kose, zagrljaj devojke,
Osmeh dece svoje i san to ih ljuka,
I veru u Boga, puke i trobojke.

Znaju ko nas zove, i zata, i kuda,
Nauismo brzo kako da se gine:
Iz borbe u borbu, sa pobedom svuda,
Mi smo nali zemlje stare carevine.

Obili smo mesta svetovna i sveta,
Razvaline slave, izvore jauka
I domove, kamo strah jedino cveta;
S buktinjom slobode prognasmo bauka.

Zagrlismo Srbe s Kosova i Skoplja,
Velesa, Prilepa, Bitolja i Debra;
Oivesmo prolost, maeve i koplja,
I krune i mitre i pobonog sebra.

Dan boiji opet zemlju plaa vide.
Al' nam doe ao te grobnice mraka,
Te sudbine, s koje polumesec ide,
to e sad drumovi poelet Turaka.

I poosmo dale, u krajeve nove,
Kroz dubodoline i visove gora,
Da nae orlove i nae topove
Prenesemo smelo do sinjega mora.

Al' kad osvojismo obalu Jadrana,
S uasom nam trube znak povratka dae:
I mi ostavismo krv iz svojih rana,
I nae zakletve, i grobove nae.

I gle! svi grobovi ispratie ive!
Njina mrtva usta jo su mogla rei:
Mi ekamo cara kraj puine sive,
Da bi mogli mirno tada u grob lei.
17. SEPTEMBAR 1912. GODINE

Osvojile nebo planine oblaka,
Hladan vetar duva i sunce je zalo.
Vreme kobnog straha, nevidljivih raka,
Avetinja kolo otadbinu nalo.

I dok idu sporo neizvesni dani,
Napregnute panje svaki oekuje,
Kako se privlai njemu gost nezvani,
I kako ga zemlja mrtvog doekuje.

Kako gost nezvani, ogrnut u prie,
Ranjene mu grudi baca posred blata;
I crna amija na domu ga vie,
I trai ga zemljom grobova i rata.

Kao kule stare stoje misli crne,
Omiljena mesta sa dubokim plaem.
U kui naroda iak nade trne
Pred ikonom Boga, opasana maem.

Ta slutnja to danas u srcima vlada,
Taj strah to k'o zima sve poglede ledi,
ta u sebi nosi: ivot davnih nada,
Oseaj propasti, ili put pobedi?

A nebo uzele planine oblaka,
I nieg nad glavom do litica goli'?
Kroz no glas priguen kree se iz mraka:
To se negde roblje za nas Bogu moli.
PRVA PESMA SREE

Moje srene oi narodu se dive,
to ostvari snove, duge pet stolea,
to unese opet duh drevnog prolea
U ravnice puste i gudure sive,
I obnovi dane to podiu ive.

Pet vekova, crni' kao pet gavrana,
Pali su po zemlji, u krvave vode,
Uz muziku smrti i himnu slobode,
Uz korake mone istorijskih dana,
Uz tutnjavu gneva i govor vulkana.

Pet vekova vlage, tamnice i mraka,
I muka na kocu sa imenom Boga,
Pet vekova srama, uz prokletstva mnoga,
Pet vekova nada, pet vekova raka
I da opet doe najezda junaka!

I da opet doe k'o u doba stara,
Da se narod listom za oruje hvata,
Ispod trulog carstva da izvede brata,
U mrtva ognjita da unese ara,
Da probudi zvona s umrlih zvonara!

Ja sam bio svedok pri sudaru rasa
I video snagu koja raa dela:
Planine i vode, varoi i sela
Privue zagrljaj ogromih talasa,
Pronosei cvee slave i uasa.

Videh kako narod stvara novo vreme,
Kako Vardar danas kroz Srbiju tee,
Kako nad Ohridom pada srpsko vee,
Kako nam pogledi preko mora streme,
Kako naa usta sad od sree neme.

Videh kako narod istoriju daje
Kraj neznanog sela, doline i kra:
Pobode zastavu, neka se lepra
U ime njegovo i za vaskrs raje,
Za suze Kosova i za sve vapaje.

Moje srene oi narodu se dive,
to ostvari snove duge pet stolea,
to unese opet duh drevnog prolea
U ravnice puste i gudure sive.
I obnovi dane to podiu ive.
PO GROBOVIMA

Ja nemam suze za one mladie
to su ostali klancima i poljem;
Sve drug do druga kao jedno bie,
K'o jedna rtva narataju boljem.
Ja nemam suze za one mladie

to su veseli poli iz svog stana,
K'o da ih zove za granicom kolo:
Njine su grudi pune svetlih rana,
Na koje dua prnula im holo.

Ja nemam suze za taj pokrov beli
Kroz koji ujem jedan apat dugi:
Sa svojih njiva ivot smo doneli,
I znamo gde smo, znamo gde e drugi.
Grobovi danas dobro su poneli.

Ja nemam suze za humke sinova,
Iz kojih vedro bude se slobode,
I novi dani, i prie dinova,
I stare zemlje, planine i vode.
Ja nemam suze za humke sinova,

Za humke dece otadbine ove
to su svoj ivot kao bulke dala
Za staru mis'o i granice nove,
Za prolu slavu i re sa gusala.

Umesto suze da mrtve delije
Oale redom, nek grobove njine
Pesma iz srca, iz grudi prelije:
Velika pesma umesto crnine.
Umesto suze da mrtve delije

Oale redom, nek u njine kosti
Uie ljubav novoga pojasa
I bol moj, zato ovaj ivot prosti
Nisam spustio u borbu talasa.
Nisam spustio u borbu talasa.
SPOMENIK

Sa oiju mojih san lagano ide,
I dua se budi. I Dok raste java,
Izrasli grobovi sad se lepo vide,
K'o daleka brda kroz podneblja plava.

Neka udna radost i novo buenje!
Kao da su dani strani, ali proli,
Kao da su slava, rat i muno bdenje
Bili san veliki, da su iz sna doli.

Sve se to desilo k'o u naglom huku
Proletnjih potoka i nadole vode:
Pet vekova dugih, u crnom jauku,
Izgubili su se u himni slobode.

Sve se to desilo sa brzinom reka
U ime morala ove otadbine:
Kao da je narod celog svoga veka
Spremao se za to da slobodno gine.

Kao izmiljeni da su bili ljudi
Sa rtava svojih i svojih podviga!
I ja pitam sebe, dok se dua budi,
Da l' doiveh sve to, il' itah iz knjiga.

Od Kosova pla je, Bogu se vapije,
Al' nigde pomoi, svuda srca tvrda:
Sioe gromovi, padoe kapije,
Progledae ljudi, i polja i brda.

I kad gledam vode, varoi i sela,
Zemlju to iznie iz krvi sinova,
ini mi se ljudska da to nisu dela,
Ve spomenik davni minulih dinova.

I jo mi se ini, dok mi dua sanja,
Da spomenik ivi, ima ivot dugi,
Da danas silazi u nova predanja,
Da sprema narataj za spomenik drugi.
ZVONA NA JUTRENjE

Uvek u sredini koja rani amom,
Ja nisam verov'o da e doi ikad
Rastanak sa pustom i sumornom tamom;
Verov'o sam sunce doi nee nikad.

Sunce doi nee dane da ozari,
Da zastali ivot pokrene na bolje,
I zemlju koju su poveli vozari,
Neuteno mali i bolesne volje.

Verov'o sam da e moj narataj zai
Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da
Ja u s njime opet u grobu se nai,
Da ekamo potres koji okov kida.

Ali nisam znao da onaj k'o strada
Grei kad suvie i voli i eli,
Da na zemlji uvek najbolja je nada,
Kad se sve obnavlja: ovek i cvet sveli.

Uvek u sredini to duh svaki stee,
Zapazio nisam sem nje nita drugo,
I esto se pitah ta me za svet vee:
Zaklonjen ideal? Il' stradanje dugo?

Ja nisam slutio da e dani doi,
Veliki i veni, ba u moje doba,
Dvoglavi orlovi da e redom proi
Oko sviju glava, preko svakog groba.

Ja nisam slutio ispod noi sive,
Da su ve tu ruke spasonosne, zdrave,
I grudi gde toplo sva predanja ive,
Da su nam pristigli nosioci slave.

Ja nisam slutio, otadbino draga,
Posle sna dubokog, da eka spokojno
Zvona na jutrenje da ustane snaga,
Zaspali duhovi i carstvo pokojno.

Ja nisam slutio, u danima tuge,
Ustanak naroda i pojavu rata:
I dok krv je tekla, ose'o sam duge,
Otvoreno, nebo, rane svakog brata.

I osetih i to da sputenu glavu
Zanavek podiem, da sam danas vei;
Da delo iz krvi prua svetlost pravu,
I put koji vodi i miru i srei.
SA KUMANOVA
ISTINITI DOGAAJ

U jednome kraju starog Beograda,
Posle tol'kih dana opet gledam njega:
Nasmejana, vedra, lica uvek mlada,
Koje mu sad krasi iz rata belega.

etajui dugo, uz dolazak mraka,
Priao je meni on, kapetan vojni,
Koga su bojevi digli do junaka,
A sluaj ne htede da bude pokojni

Priao je stvari iz prvoga rata
S reitou onom to mu vojska dala:
Od njegovih rei strah ne zna da hvata,
Isto tako ni la, kleveta, ni hvala.

On je kroz no mirno reao te slike,
K'o iz kakve nove, strane avanture:
Videlo se kako, sred topovske rike,
Padaju vojnici i zastave jure.

Videlo se kako, sred najveeg boja,
Ljubav neizmerna u srcima ivi,
I kol'ko se voli otadbina svoja,
Zemlja vene borbe i proplanak sivi.

On pored ostalog ispria i ovo:
Kad smo bili legli kod jednog reduta,
U bici koja je dala Kumanovo,
Protivnika da bi uklonili s puta

rapnelska nas zrna uzee za metu.
Od igre kartea zaklon nam najbolji
Bio je u puci i u bajonetu,
U juriu kobnom i boijoj volji.

I u onom asu kada juri nasta,
Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne die!'
Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta,
Kroz paklenu kiu vrati se i stie

Mestu gde smo bili, i kraj brata klee.
Dok s noem na puci lete svi vojnici,
Grmljava vazduhom dok k'o reka tee,
Koju katkad ljudski zaparaju krici

On kraj mrtvog brata vri obred sveti:
Poljubi vojnika, sveicu zapali,
Ponovo ustade, jurnu svojoj eti
Onako uzvien i onako mali.

Sve se to desilo brzo i u asu.
I dok vatra smrti ispred svakog zija
Po meni se milje neobino rasu,
Jer osetih da sam to oaljen i ja.
UZDAH SA DUNAVA
ZA DEIJA USTA

Na Kalemegdanu, pored starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpe gleda zemlje naih nada,
to ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se prua,
Nesrena i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i rua,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stoleima Srbin u toj zemlji ivi,
Al' Nemac i Maar veito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na pla zvone.

Tu je Banat, Baka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni
uvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cvee mirie,
Srpe stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdie:

O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada e i za te doi ivot pravi?
to sudbina krije buktinju slobode?
Veliko prolee kad e da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad e u boj poi nae mone ete,
Da unite jednom ime gospodara,
Koji kao tiran gui zemlje svete.

KRVAVI DANI

ISPOD ZVEZDE SREE

Pozvae nas u rat svi grobovi stari,
I zavetna mis'o, i boija volja,
Duh velikog cara, opali oltari,
Jauk sa Vardara i Kosova polja.

Pozvae nas braa iz mrtvih ravnica,
Poniene sestre i klonule grudi,
Javorove gusle pokidanih ica,
Zakopana zvona, okovani ljudi.

Kad je as kucnuo, mi poosmo smelo,
Voeni ljubavlju i boijim prstom:
Primajui na se provienja delo
Krvav polumesec zamenismo krstom.

Sad od Kumanova, Markova Prilepa,
I od Graanice do Bitolja ravna
Ukinuta ruka crna i svirepa,
Oivela naa carevina davna.

I sloboda nie iz velikog rata,
Iz grobova novih dolinom Vardara;
Ali ta sloboda naeg starog brata
Pir satanski une kod grenih Bugara.

I umesto ratar sad da puku skine,
I ovenan slavom istorijskog hoda
Da se vrati u dom, on i danas gine
Za odbranu zemlje i ast svoga roda.

I dok nae majke suzama se gue,
Bregalnicom raste groblje novo, svee;
To umiru hrabre, plemenite due,
I Kajafin ig se nad Sofijom ree.

Ispod zvezde sree pobeda nas prati,
Srbija i ove prebolee rane;
Ali vinovniku ko e kaznu dati
Za zloine koje narodima nane!
SA KRINOM U RUCI

Kada bude leglo pokolenje moje
S njim u i ja lei na krilo Vardara,
Pod prostranim nebom otadbine svoje,
U odblesku due velikog ratara.

I mi emo lei u kosovske snove,
Izmeu crkava i starih damija,
Narodnih pesama i slobode nove,
Dvoglavih orlova i crnih amija.

I mi emo lei licem prema Bogu,
Sa trijumfom pravde nad balkanskim zverom,
U mogilu dugu i u suzu mnogu,
Ali s obnovljenom ljubavlju i verom.

I dok nau decu osvajali budu
Istorija nova i slobode zvuci,
Seanje na sramnog i kanjenog Judu,
Mi emo spavati sa krinom u ruci.

Sa krinom u ruci ekaemo tada
U odmoru svome, posle teke etve,
Nov, veliki pojas: da jo jednom pada
Na radost Miljacke, Drave i Neretve.
PROSTO IME

Kroz moju duu prola su dva rata,
Dva stara orla zaveta i slave,
Prola su crna, zasiena jata,
Pali krstai i zastave prave.

Kroz moju duu prole su sve trube,
Doboi, pesme i krvave see,
Hiljadu srca to ginu i ljube,
Dan pun grobova kao zvezd vee.

Kroz moju duu proli su pukovi,
Epolete, sablje i injeli sivi,
Oganj i juri; i jo novi, novi,
Junaci mrtvi i junaci ivi.

Kroz moju duu prole su sve vode,
Krvava polja i umrli krici,
Bregovi, klanci, stegovi slobode,
Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju duu prola su stolea,
Njih pet na broju, s topuzom i ordom,
Spaljena leta i mrtva prolea,
Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju duu, preko straha, rana,
Proe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.
CVETOVI SLAVE

Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrtenih ruku,
Bez svog pokrova i pod tekom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebini, blagi,
S ranama ivim i mrtvim oima,
Velike due kao kamen dragi,
Veita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti nai sinovi,
U svojoj krvi, bezbrini k'o tii,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemii.

Oni spavaju po Balkanu celom
Za dobro tue, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom
Ti mladi momci velikog vremena.

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.
TAPOVI I TAKE

Da se poklonim pred vama, junaci,
to sad nosite tapove i take:
Novome dobu vi ste svetli zraci,
K'o mnogi ivi, kao mnoge rake.

Da se poklonimo odano i smerno
Pred vama, to ste rane bez leka
Primili na se k'o znamenje verno
Istinske slube, probuenog veka.

Da se poklonim pred vama, to sada
Na svaki korak briljivo pazite:
Tu skoro carstvo zgazili ste, mada
Sad mali potok sa mukom gazite.

Poli ste u rat i zdravi i smeli,
I ostavili kue i gajeve:
Na putu svome pobede ste sreli
I oiveli prastare zmajeve.

Poli ste u rat sa noem i pukom
Na no i puku dva zlikovca stara,
I u dva mara svojom snagom mukom
Narod ste spasli mraka i Tatara.

Poli ste u rat, ponositi, skromni,
Bez mnogo ura!, al' hrabri i prosti;
Doli ste kui lomni, mnogo lomni,
Nosei zemlje i slomljene kosti.

Pletu se venci za junake mnoge,
Diu se sitni, ustaju nezvani;
Ali vi, divni, bez ruke i noge,
Biete nai junaci neznani.

BOL I SLAVA

MNOGIH NEE BITI

Kada nam sinovi dou sa bojita,
Zapojeni slavom, k'o mirisom cvee,
Umorni i lepi i eljni ognjita
Mnogi to odoe na ratna vojita,
Vratiti se nama, vratiti se nee.

Oni su ostali ispred Kumanova,
Merdara, Prilepa i oko Bitolja,
Kao mrtva straa pokolenja nova,
K'o ivi grobovi, kao zlatna slova,
K'o dovren zavet sa Kosova polja.

Oni su ostali ispred Elbasana,
Na Ljeu i Skadru, kraj Jadranskog mora,
I njihove grudi sa sedamn'est rana,
Pozivaju sebi decu novih dana,
Vraene orlove sa albanskih gora.

Oni su ostali i ispred forova,
U ogromnom broju i sa mnogo jda,
to ne trunu mirno kraj svojih borova,
Ve pod tuim nebom i ispod korova
Oni su ostali kraj Jedrena grada.

Oni su ostali na Retkim bukvama,
Oko Bregalnice i Velbuda stara,
Brane svoje zemlje od navale srama,
Od pljakake horde i krvavih kama,
Od otrovne mrnje podmuklih Bugara.

Kada nam sinovi dou sa bojita,
Nai e zagrljaj i doek i cvee,
I jo topla, znana i eljna ognjita.
Ali mesto onih, sa ratnog vojita
to se nama nikad povratiti nee,
to za zemlju mree, to ih zemlja uze,
Doi e crnina, bol, jauk i suze,
I veno seanje za nadgrobne svee.
11. AVGUST 1913. GODINE

Dolazite danas uz doboe, trube,
Kao kad ste poli za slobodu brata,
Samo to vas sada venci slave ljube,
I to dolazite iz dva srena rata.

Vaa arka ljubav i viteke grudi
Donele su veru i vremena bolja,
Velika i svetla, bez straha i studi,
I ispunjen zavet sa Kosova polja.

Kroz topovsku riku i dim od puaka
Podigla se najzad carevina stara.
Vi ste sve postigli. Sad nema Turaka,
Nema ni Slivnice, ni besa Bugara.

U ime slobode i venog morala,
Na koje ekahu pet dugih stolea,
Vi ste svoju brau oprostili zala,
Probudili zemlje i nova prolea.

Varoi i vode, prestonice davne,
I znake predaka doneli ste danas,
Za nove redove istorije slavne,
Za pokrete nove to ekaju na nas.

Dolazite nama uz doboe, trube,
Kao kad ste poli za slobodu brata,
Samo to vas sada venci slave ljube,
I to dolazite iz dva srena rata,
to Beograd ceo sa radou grli
Vas, decu Srbije, ponos neumrli.

EPILOG

TU JE VE ZEMAN

Oseam esto, u satima munim,
Jezivu sablast, k'o iz crne prie,
I oi njene sa pogledom unim,
I glas promukli, to smrt samo krie.
Oseam esto, u satima munim,

Jezivu sablast kako propast plete
Za narod to je iz svoga stradanja
Podig'o presto otadbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.

Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh die, k'o mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidim danas, pri pojavi svake

Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
to zna da raa k'o prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I jo nevolju koja narod prati.

Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti to uporno taze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze

Koje podie jedna ruka veta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podie Be i bludna Peta.
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podie Be i bludna Peta.

Ja znam da sila prolazna e biti,
I da e zai borbe i svi krici.
Da se budunost nee dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna e biti,

Da idu dani i bolja vremena,
Da e propasti ta otrovna neman
to davni narod i mnoga plemena,
I da je do'o, da je ve tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.


RANE I POSLEDNjE PESME

PRVI SUSRET

Jedno poslepodne ne seam se koje
Ili ste lagano i pognute glave,
A oko Vas vazduh, svetlost i mir stoje,
A nad Vama nebo boje jasno plave.

Senku i s njom mene vodili ste sobom...
Silna drskost bee ovladala mnome;
Ja sam samo znao biti njenim robom
Da Vas pratim, gledam na domaku svome.

Na ulinom uglu zastali ste malo
I meni se naglo okrenuli lako...
Pred okom to na me kroz pogled je palo

K'o ukopan stadoh sav poraen tako.
Ni video nisam tada Vae lice
Samo Vam se zbunjen javih nehotice...

1903.
I TAKO...

Eto suz ba nikako!
A rado bih ja oplak'o
Svoj Vavilon stare dane
I sve nade zatrpane
Sa ivotom; ali tako
Suz nema ba nikako.

Mnogo suza o da mi je
Da ih oko plae, lije
Da prelije misli, snove,
Ljubav, mladost i bolove
I sve mrtve... pa i ele!
ini mi se kad bih plak'o
To bi bilo tek veselje!
... Ali suza ba nikako.

Katkad samo duom pline
Uspomena i magline
Zasnivane moje sree,
I zadrhti bie celo:
Iz daljine um se kree
Razliva se u opelo.

Ja ga sluam dugo tako,
Ne mislei otkud doe.
Uspomena duom pline,
Drhti bie pa sve mine,
Ali suz ba nikako!
... Kako brzo sve nam proe!

1904.
SA ETNjE
Na korzou jue tek je vee palo,
Nemarno i mirno etao sam tako;
Dan je s neto vlage ono sveta malo
Moderno je ilo muvalo se jako.

U prolazu ae poznato mi, smerno,
S osmehom na licu, u respektu mnogom,
Pravei grimase, k'o psetance verno,
Duboko se javi eirom i nogom.

Ja okrenuh glavu. Jer i na ta kriti!
U tom asu spazih s one druge strane
Gde sa drutvom svojim etala si i ti:
Reverans ti dadoh bez ikakve mane.

Na korzou, dakle, u respektu mnogom
Sa onim osmehom ugodnim za ene,
Ja se tebi javih cilindrom i nogom,
Ali primih maler ti ne spazi mene.
1904.
POZNANSTVO

Milostiva gospo, pardon po est puta!
Suknju malo vie dri ruka mala,
Pa se ipon vidi i cipela uta.
Oprostite, ali podveza vam spala.

U najmanju ruku, svet je ovaj zloban;
Uzee vas na zub poalica tu je,
I ko moe znati kakav udes koban
Najblia budunost sprema vam i snuje.

Ako nita protiv vi imali ne bi
Stojim vam na slubi bez ikakve plate:
Ja ne mogu nikad dozvoliti sebi,
Da vi, lepa dama, i mane imate.

Unapred vam kaem, s etiketom mnogom
A ve ruci ne dam da vas ita vrea
Vezau podvezu im pred vaom nogom
Presavio budem kolena i lea.

Da sam zbilja takav, ja vam dobar stojim,
A za rei svoje i iriram samo;
Jer njih uvek gledam da s delima spojim.
Ako je po volji, zaklon eno, tamo.

Vid'te, svaki pos'o trai trud i znoja
Ja sam sav u vodi. Da l' ste s Juga rodom?
Kad biste mi rekli, malenkost bi moja:
Kupajte se, gospo, esto ladnom vodom.

Ali ta mu drago ja poare volim.
Vatru koji gasi, taj se i opee;
Sad se klanjam, gospo; videu vas, molim?
Kad stidljiv dan ode i kad doe vee.

1904.
POENTA

Jedva ekam vee da i meni svane
Jer ja nemam dana. K'o pustarom pesak
Misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak,
I vidi se ivot, zima k'o dve rane.

Mladost i sve cvee stvori se pred okom.
Ja oseam iz njih kako bol se vije:
Zamirisa uzdah iz onog to nije,
to ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al' zemlji e sunce veselo da grane,
Maj e vedar ii, probudie goru:
Njoj promena nosi prolee i zoru;
Jedva ekam vee da i meni svane.

1904.
KAKO MI JE...
I

Od nekoga doba izgleda mi kao
Da e se moje zamutiti oko;
Dua i ele i sve to sam znao
Gubi se, pae u mrano, duboko.

Miran sam: ni trun srdbe ili ega
to pravi smenim nemone i jadne;
Smrt, veno iva, budunost je svega
Sveg to roenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Voena strau koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna
Nekad, dok mladost ivljae u meni,

Smejah se esto, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo:
Da onaj koji oblija nam sazda
Uini sramno, kukaviko delo.

I priah sebi da u jednom moi,
Sa milju koju veliina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noi,
Videti prostor i venost kakva je,

I da u otud trag bezumlju znati;
I gde je prolost sa bezbrojno rtvi,
ije je vreme, ko je Bogu mati,
Nato je ivot i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,
Sipau misli to na razum pre
Tree se venost i puina plava,
I svi atomi koji svetlost dre.

II

O tome kuda skoro imam ii,
I kakav meni grob podneblje krije,
Da li e duh mi iz tela se dii,
I gde e biti kada mene nije,

O tome evo ja ne mislim sada.
Oseam samo preivelo doba,
Kako se kree i u suton pada,
U neki sumrak, u predgrae groba,

Gde nieg nema, pa ni elja mojih,
Bolova, snova; nit' tu vidim sebe;
Pred tom zastirkom ispred dana svojih
Oseam groblje i seam se tebe.

Ozbiljan lik ti sad preda me stupa
Ozaren milju i ivotnom snagom;
U tvome oku i dua se kupa,
enska i edna sa nenou blagom.

U tebi gledam bie zemlje ove,
Umno i krepko, za budunost snano,
I svoju ljubav i minule snove,
I sve istine sve to nije lano.

Sad mi se ini da ja vidim sreu
I da je imah i u bolu svome:
Svi mi se dani sada u nju spleu,
Ona se javlja, al' i propast s njome.

O, kad bi znala koliko si divna
Onome koga smrt strana ne boli,
ija je ljubav vedra i naivna,
Koji tek misli da te dugo voli.

Oseam samo preivelo doba
Gde nema misli, ni snova, ni jada.

III

Kad gledam tako preivelo doba
U neki suton i predgrae groba,
Gde nema misli, ni snova, ni jada

Ja vidim kako sve besane noi,
Vuku ideje, preda mnom se jave:
Ja vidim sebe u raskonoj moi
Gde skupljam zrake i obzore plave,

I njih odevam, i silinom duha
Iz svog srca, razuma i grudi
ivot im dajem. I tada, bez straha,
U svet ih vodim i sputam kod ljudi.

Ljubavi moja, sliko snage moje,
ivee sa mnom; sa radou mnogom
Ukrasi sebe i sve dane svoje;
Al' vama, dela nepoeta, Zbogom!

Ja imam rei: vi ste moja eda
Pospala, hladna, u povoju smrti
Ali ne ove to u mene gleda,
iji e dodir svetlost za me strti.

Smrt vaa teka moj je bio ivot,
K'o ruka kakva bolesna i meka,
On pada na vas i sprema va ivot
Gde je i moja budunost daleka.

Oseam samo preivelo doba,
Gde nema misli, ni snova, ni jada.
1904.
PESMA BEZ IMENA
I doli dani tegobni, muni,
Za ljubav, misli, za elje moje
K'o mutni, modri oblaci tuni
Za nebo, svetlost i plave boje.

Za muke, grehe, nevolju, mene,
Oni su znanci odavno stari;
U drutvu s njima gasi se, vene
Ponos i polet, mladost i ari.

Bolesne, blede, pospale tako
Nada i vera, i bol utrn'o;
U mraku ovom vidi se pak'o,
ovek u njemu, ivot u crno.

I doli dani tegobni, muni,
Za ljubav, misli, za elje moje
K'o mutni, modri oblaci tuni
Za nebo, svetlost i plave boje.
1904.
POGREB

Polagano sprovod ide...
Kia sipi, prska blato;
Lica vlana, setna, bona;
Tiho, teko zvone zvona.

Sa pogledom, k'o sanjivim
Moja draga bleda, nema,
Ide tako... Sprovod ovaj
Njenog dragog grobu sprema.

Raka stoji otvorena;
Grobar prima... Vrisak, suze;
Po sanduku tutnji, pada
Tvoju ljubav zemlja uze.

Zaplakati nisi znala;
Bol veliki suza nije
Nikad im'o... samo uzdah,
Ili rei... prazno li je...

Krst uboden, kua nova,
Tvome dragom ve gotova;
I inae sve se stia;
Jo promie, sipi kia.

I ta kia otkud danas!
Da l' to nebo plae za nas!...
Oh, to nee uvek liti!
... Kako l' e ti sutra biti...

1904.
IVOT

Usta se smee; oi glede boje,
Ljude i daske. Ve klonulo telo;
Die se teko; drhte ruke moje;
Oi gledaju... eka se opelo.

Nije jo dugo doi e i ono,
Doi e svetlost, dan mutan il' beo
I mnogo sveta. Udarae zvono.
I ja u zatim istrunuti ceo.

Nestae tada sveg to moje bee:
Pokreta, lica, i kose, i krvi;
Uzee ruke, usta to se smee
Zemlja i vlaga i gomila crvi.

Nestae mene ubrzo i lako;
Roen bez krila nemam gde se skriti;
Odavna saznah da e biti tako
I jote neto, tako mora biti.

U suncu, noi, u utanju grana,
U nebu, zori, mirisu i cveu,
U onom nizu prirodinih tkanja,
to trepte etrom, to se stalno kreu

Putem promena ostae da ive,
I posle mene, i ljubav i mis'o:
To nije moje k'o ni magle sive,
Kao ni zvezde, vazduh koj' sam dis'o.

Nevolje, bede prokletstva i suze,
Uzdasi, jadi, prazne, gole udi,
I one male a spontane uze
to rye, dave ivee kod ljudi.

Opticaj smrtnih obmanom se sliva.
Nestanak ljudi da l' je i njen ivot?
Da l' tajnu ona svevenosti skriva?
Il' njome samo uvijen je ivot.

1904.
POSETA

Dreme pao na bol, misli elja nema;
Dua kao sva u telu; umor stee
Noge, ruke, oi, glavu i sve drema;
Apatija i klonulost miru tee.

Apatija i klonulost rei stvari;
A dosada preko svega mili, tiska,
Tenja sree vidna, prazna nigde ari,
Nigde ieg da se ali, da se iska.

Jutro, podne, vee,
Nebo mutno, vedro,
Kia, sunce, radost,
Prolost, ljubav, mladost,
Strast, navike, udi,
Borba, slava, ljudi,
Oko suzno, isto,
Lica nova, znana

Uvek svakog dana,
Uvek jedno, isto.

Uvek jedno isto ponavlja se, eto,
Monotono, tromo, bez ikakva cilja;
I otkuda, zato, emu zima, leto,
Dani, zvezde, zemlja, ovek, kamen, bilja.

Uvek jedno isto, uvek isto, jedno!...
Odvratnost se iri ivotom i smru,
Odvratnost se iri jezivo i ledno
I pada, pritiska, a magle se zgru.

Kroz polusvest jedva
Opaa se tama
Prostrana i bleda,
A nema pogleda;

A i misli nije,
Samo srce bije:
Moda vie, zove
Misli, elje, snove,

to ih samrt piri
Dok se tama iri.
Svud se tama iri i po njoj se kreu
Neke senke to se, ustremljene, nagle

I prilaze, vuku, u povorci sleu;
Ne vidi se nita, negde nose magle.
I, kostiju, krvi k'o da sada nesta!
K'o da sve ieze neosetno minu!

Zar niega nema? i zar ivot presta,
U vizije svoje razli se i plinu.
U oblik pre svega,
U postanja svoja,

U prolaznost trajnu,
U veitost tajnu
Atavizmom nekim
3a starim dalekim

Duh oveji bega
I na prostor staje,
Razum ne zna gde je,
Oko njega ta je.

Razum ne zna gde je, a duh tako hodi,
Poseuje vreme i predele trajne,
Kolevku postanja koja sve nas rodi,
Smrt, svetlost i ivot i veite tajne.

Najzad sve je isto, i svest snova doe,
Horizonat misli vedriji je samo.
Apatija nesta i klonulost proe,
Al' podseaj stoji da se ilo tamo.

1905.
POGLED

I
Ideali, enje, ambicije, strasti,
Nada, osmeh, radost i njeni izvori,
I sve to oveka potkupljuje, miti,
Da koraa, ide, kree se i bori.

Odvuglo od vlage mutnih, gorkih dana...
Nek prestane ivot i svi moji dani!
Il' ne, neka traju dok ih smrt ne skloni
Dok se mrak ne spusti i duh mi sarani.

Sve to je u meni samog mene goni...
Ah, rado bih plak'o ali nisam ena!
A i nato suze kad bolova nema
Za propale ase minula vremena.

II

Nov se ivot javlja i ja njega zdravim!
Eno ga na groblju mojih uspomena!
Pune su mu ruke i slasti i milja
Smeje se i pria da je i on pena,

Koju vetar nosi k'o lie sa bilja...
eljan sam osmejka ma i laan bio!
Samo nek se mladost probudi i krene,
I ostavi mesta to ih rad pokrio.

Traih negda ljude voleo sam ene.
Sad bludnicu volim zanosi me jako,
Jer poljupci njeni sa usta rumenih
Upijaju nebo pozlauju pak'o.

III

Uivanja traju dok krv vri i tee,
Misao je bolest zarazna i stara;
ena nieg nema sem tela i grudi,
I mo da privue, zavede, oara,

I pelenu skrije pod devine udi...
Razvalinu doba snova i poleta
Obavila pusto, zaklonila tama
Katkad uzdah proe prazninom proeta...

Podiem budunost sa svojih osama!
U njoj e sve biti milo i veselo!
I toplo, i ljupko k'o uzglavlje njeno
Kao kosa, usta, vrat, grudi i telo.

1905.

IZ KNjIGE REI

Nema vie dana, ni noi, ni stvari
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik
I pogled to mirno ni za im ne mari.

Svako jutro, vee, tiina i krik
Donose mi patnju koju nosi sada;
I dok nebo, zemlja, sam tiiji klik

Priaju o nadi to ti krije tama,
Javljaju se misli gde si uvek ti,
Misli, i jo borba sa ednim eljama.

Otii e borba. I doi e sni
I rasko i ivot pod tvoja okrilja,
I zaviaj rada, gde nam snaga spi.

U kui pod nebom punoj sunca, bilja,
U kui nejasnoj i udnoj k'o san
Srelo se nas dvoje i ivot bez cilja.

Al' mi emo ui u taj, stari stan
Sa ljubavlju novom koja bole skriva
Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Tu emo gledati da se lepo sniva.
Da je svaka radost novina za nas,
Da nam brige bee, s njima slutnja iva.

U srcu e biti izmirenje, spas
I ljubav to prata i to jade nosi
K'o prolee zimu, kao mir talas.

I dok ruke srene stanuju u kosi,
I dok glava sanja uz lice i grud,
Mi neemo uti vetar to sve kosi.

Tako emo proi ovaj ivot hud
I pogledom katkad kao cvet u rosi
Gledati u suton to osvaja svud.

1907.
NO LjUBAVI

Jedne veeri, kao posle grada,
Mirisala je koa telo moje:
Miran, bez sree i radosti koje
Bijah kao van tamnice jada

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cvee oko sna mog to je
Oajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreu sada.

Draga moja, ja ne umem vie
Nositi suze to ti radost krije,
Al' u no mesec kad sie ubavi,

Tiinom sree kad bol zamirie,
Odmori oko: nek se dua slije
U pozni apat velike ljubavi.

1908.
UVOD U LEGENDU LEPOTA

Da l' se ova bajka u istini zbila,
Tamo gde ve nema ni ruina stari',
Gde no zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, to ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naih glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne sa zemlje nae, ve sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga od groba,
Dok daljina uva spomene daleke
Kao mata ljudska to jedina javlja
Ono to je bilo, to se ne obnavlja?

Ja o tome ne znam. Al' kad pada vee
Na crveno sunce i dan k'o dim beo,
Kad iz svakog kutka no crna potee
I pritisne oi, nebo, vidik ceo,
Znam da ujem svuda, da mi neka struja
Nosi mrtve rei i pesme slavuja.

Nosi mrtve rei. Ja osetim tada
Da mrak mene gleda ispunjen oima
Onih koji nee zaspati nikada,
A od kojih dua esto se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Pomrlih oblaka i mrtvih oiju

ini mi se da se otvaraju vrata
Od grobnice sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja.
Vidim jednu zvezdu u obmani vie

I oseam kako tiina mirie.
Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu monu senku to lagano krui
Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba:
Moda na taj nain za umrlom tui,
Il' tu zato stoji da nejasno, tavno,
Kae ta je bilo nekada i davno.

1910.
NA I DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao ljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nai suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ivoti,
Ismejane sve vrline i potenje,
Ponieni svi grobovi i ivoti,
Uprljano i opelo i krtenje.
Pokradeni svi hramovi i ivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikae,
Dostojanstva podelie idioti,
Lopovi nam izrauju bogatae
Mrane due nazvae se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikae.

Svoju mudrost rastoismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budunosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastoismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrene brae nae, od robova,
Zatvorismo svoje oi i depove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam jo praina na hartiji
K'o jedina uspomena na dinove;
Sad svu slavu pronaosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam jo praina na hartiji.

Pod sramotom ivi nae pokolenje,
Ne uju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom ivi nae javno mnenje,
Narataji, koji siu k'o pauci.
Pod sramotom ivi nae pokolenje.

Pomrina pritisnula nae dane,
Ne vidi se jadna naa zemlja huda;
Al' kad poar poduhvati na sve strane,
Kuda emo od svetlosti i od suda!
Pomrina pritisnula nae dane.

1910.
POVRATAK

Opet vam se vraam, moje noi crne,
K'o umorno dete krilu majke stare,
Kao gustoj umi izranjene srne,
Dok daleke zvezde tiinu ne kvare.

O, kako je drago tu, pod vaim platom,
Velikim i dobrim k'o moje stradanje.
Moje noi crne, negujte me matom,
Da razumem mrtve i njino nadanje.

Da razumem mrtve i poglede zvezda.
I dubinu mraka, dok popci pevue;
I dok diu ume i spavaju gnezda,
Da oseam krila moje stare due.

Da oseam krila zalih pokolenja
Uz snivanje ptica k'o pesmom orlia.
Moje noi crne, da l' se ivot menja.
I ta znae misli i govor vetria?

Oh, zvezdano nebo kako miri snove!
Oh, mrak kako gleda mirnim oima!
Mrak kako me gleda, i gleda, i zove,
I zove, osvaja i duu otima.

Mrak duu otima iz doline krina,
Da ostavi zemlju i grobove svoje,
Skakanje potoka i oi jejina...
Opet vam se vraam, crne noi moje.

1911.
CRNA KRILA

Gledam tu jesen to ide kroz grane,
To lie svelo, umorno, to gine,
Mirno, u blede i maglene dane,
U noi bele pune meseine.

Gledam tu jesen. Dole boje sure
I srce hladno, i lagano prate
Padanje lia, umrle boure
I crne grane to na vetru pate.

Oseam studen sa pospalog cvea,
Veliki korak od te spore pratnje,
Oblake dima nevidljivih svea,
Skupljene suze za nevine patnje.

Sarana leta vaskrs moje tuge,
K'o mrtve ruke grane stare, gole,
Uprte stoje predelima duge:
Kao da ale i kao da mole.

Taj pogreb prosti, u kome sve uti,
Taj sprovod lia kao jauk bije.
Ja vidim jesen: padaju minuti,
Sve to je bilo, to jo bilo nije.

I um tajanstven kao pokret vila
Ide sa zemlje, gde jo rue cepte,
Gde srca trnu: ute crna krila,
I crna krila nad ivotom trepte.

1911.
PRVI POLjUBAC

Tako u doba kad se mrtvi diu
I kad asovnik, po fabuli, ivim
Obznanu daje da aveti stiu,
Da kolo vode po ploama sivim,

Kad pono doe, i on naglo skoi,
Pod divljom strau to ga namah skoli
Traae ljubav i neznane oi,
Boga, da kune i da mu se moli.

Prazna i strana javi mu se soba.
Samoa poe da ga pee, drai.
On je ostavi. Kao duh iz groba
Spusti se u mrak da melema trai.

Pogled mu uma groznicu je sip'o,
Usne mu vatrom pokrivene gore,
Rukama mrak je stezao i pip'o,
Dok usta rei nerazumne zbore.

Bolesna no je oko njega bila,
Velika, crna, s povetarcem mekim,
Smrt po njoj svoja lupala je krila
I lutala je snovima dalekim.

Povorka doba izumrlih sada
Za njom se kree: nit rope, nit cvili,
Uvelo lie uti, tiho pada
ivot nestaje, al' trag za njim mili.

Tako mi noi i prirode ove!...
I krik zaguljiv zadavi mu rei,
Krik kojim ovek u ljubavi zove
Sotonu da ga svojim paklom lei.

I besno poe sve dublje i dalje,
Neznano kuda za instinktom groznim.
Dok su odjeci, to hod njegov alje,
Vukli se za njim po satima poznim.

Kroz tamu, zemljom, k'o tamnicom mrkom,
Slomljenog daha, uzburkanih grudi,
On je zastaj'o i jurio trkom
Ko prva mladost, kao vetar ludi.

I svoje srce ne u kako bije,
A no ne vide pogled to mu gori,
I e ivota pod kojom se vije,
S kojom se kao sa osvetom bori.

Krv kao savest ne dade mu spati.
A ta mu mogu pomrina gusta
I ume mraka ta mu mogu dati?
Da l' vean pokoj, da l' eljena usta?

Silni su boli to ih ljubav daje,
Silniji nego onaj to ih nosi,
Silni i moni dok oveka traje:
Ona nas raa, al' ona i kosi.

Najednom zasta. Mesec bee tajno
Obi'o tamu i stada daleka
Oblaka crnih; k'o ropac oajno
Usklik se ote: Ona mene eka!

Jo malo mesec gledao je njega
Kako je staj'o s jednim belim rupcem.
Sam u toj noi kako opet bega
I kako juri za prvim poljupcem.

1912.
ROB

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko due, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronaao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara pono nosi moje dane,
I dok lanac muka stee i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane
Moja glava na tvom krilu nek poiva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi,
I jedina pesma dok je jo krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka ivi,
Nek jo kuda, knjigo moja sviju snova.

elom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oi ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko due, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronaao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada moda nisi znala da je
Tvoja mladost meni ivot, moja snaga,
to obilno prua meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
Bujnu kosu kad prgavo sama splee,
Kad u vrtu bere ruu to je cvala,
Ruu bere i na grudi svoje mee,

Kad haljinu svoju dri s puno pote,
I ti prsti, i te ruke da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i milote
Da li ti je kadgod na um mis'o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tvoje,
I te oi pune sree i neznanja,
Ja oseam kako die leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mije tvoja ljubav, tvoja soba,
Vera mi je tvoje lice bez oblaka
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.

1912.
ZADOVOLjSTVO

Ostala je prolost moja jo kod mene,
U njoj spava moja mladost, moja patnja:
Ja je gledam kao telo hladne ene,
Za ij' odmor jo saznala nije pratnja,
Iako joj lice mrtvo mirno vene.

Ostalo je jo kod mene vreme, koje
I sad uva moje dane, moju mladost,
Sve sudare zemlje s nebom, sve dvoboje,
Gde su redom poginule moja radost,
I lepota, i misao, srce moje.

Dani borbe i ljubavi i visine,
Dani rada i ideja i poleta
Popadali po mladosti, te se ine
K'o predeo mrtvih gora, kojim eta
I lagano i sveano duh tiine.

Bele noi, pune greha, pakla pune,
Dane magle, pune straha i uasa,
I asove ivog bola kad se kune,
Kad se plae i bez suza i bez glasa
Sve ih vidim pokidane kao strune.

Prola me je moja buna, mrnja moja,
San osvete i odvratnost na svet bedan,
Zaspale su moje noi bez pokoja,
Moje svetle ambicije i duh edan,
Zaspale su, k'o vojnici posle boja.

Jo ja ivim. Al' krv moja ve je stara
I sve manje zamirie na strast sada,
Nemam vere da me titi ili vara.
I jo uvek sat za satom tiho pada,
Oko glave, k'o oreol, dim i para.

Oko glave, k'o oreol, pusti snovi,
A u srcu izmirenje i dobrota,
I jo malo zadovoljstvo, to su novi
Moji dani kratki, kratki bez ivota,
to prestaju i radosti i okovi.

Sve se dosad preivelo. Nema vie
Ni vremena ni potrebe da se strada.
I dok negde strano liju teke kie,
Sad sudbina, kao majka, sa mnom vlada.
I sad mi je dobro, tiho, i sve tie.

Cela mladost i godina moja svaka,
Mada ode sva sirota, kao beda,
Mada nebo ne donese dana laka,
Ipak moju glavu kiti kosa seda,
I veliki odmor sprema crna raka.

Ostala je prolost moja jo kod mene,
U njoj spava moja snaga, moja patnja:
Ja je gledam kao telo hladne ene,
iji odmor uklonie moja pratnja,
Jer sad njeno lice mrtvo samo vene.

1912.
TAJNA

Taj oseaj straha, to u meni raste,
Kako me je na'o ba u ove dane,
Kad krovovi troni doekuju laste
I kad zumbul gleda gde listaju grane.
Taj oseaj straha, to u meni raste,

K'o s prolea vode, k'o crni oblaci,
Da l' krije u sebi smrt to me polazi?
Il to prolost moja moje due zraci
Bez pokrova svoga paradno prolazi,
K'o s prolea vode, k'o crni oblaci?

Moda me to zovu moje nade drage,
I moj duh ostavlja ovaj pla dolina?
Il' je to opelo za ve mrtve snage
I poslednji pogled zaspalih dubina?
Moda me to zovu moje nade drage,

I zalazak slave i ljubavi stare
Uz osmehe cvea i pesmu vetria?
Il' sudbina za me sprema nove dare
I grobove nove, pakao otkria,
I zalazak slave i ljubavi stare?

Il' oseaj straha to ima da znai
Mog nesrenog roda poraz sviju snova?
Il' to uas pria, razum da se mrai,
Da ja stupam sada u svet bez bolova?
Il' oseaj straha to ima da znai

Da e srce moje propasti u tami,
K'o zvezda u blatu, k'o glava na panju,
I vampiri da e stanovati sami
U mome smejanju i mome plakanju,
I srce e moje propasti u tami.

1912.
NOVI DANI

Jedna stara radost! Skupili se mali,
Svi sitni i niski, podignuti zlobom,
Pred strahom to ide, naglo, kao vali
Jedne mone snage koju zvahu robom.

Pleme crnih slugu i skupih irica
Drhti pred protestom to vek ovaj nosi,
Svet savesti gluve iskrivio lica
Pred pitanjem kobnim: ta e ovde?
Ko si?

ta e ovde, ko si, uzdanico smrada,
Gomilo bakia i kolevko blata!
Bog sakatih danas prestao da vlada
Ovom zemljom plaa i veselog rata!

I potmuo jauk bogatih pandura
iba vazduh strastan... a dan crven tee.
I propada vidik narataja tura
U radostan odmor, u mirisno vee.

Jedna stara radost! Dobro trunu mali,
Svi sitni i niski jednim pustim grobom,
Al' strah dalje ide, naglo, kao vali
Jedne mone snage to je zvahu robom.

Duh zavetne misli i vekovnih snova,
Kao truba pravde ceo narod zove:
I ogromna buna ogromnih okova
Crta novu kartu, pie dane nove.

O, kako je divno to doba pregnua,
Istorija kad se stvara pred oima!
Svaki sat se vidi kao poar kua
I duhove slava pleni i otima.

Jedna stara radost! Zora novog dana!
To sjedinjen narod gleda sunce smelo.
Preko groblja malih i groblja tirana
On je dovrio svoje sveto delo.

1912.
PROLENA PESMA

Prola je zima nae nevolje
I led se topi s golih planina,
Potoci besni, puni zlovolje,
K'o gladni hrti jure s daljina;
Prola je zima nae nevolje.

I hladno sunce od nas ve ode,
Dooe drugi, veseli zraci;
I one mirne, sleene vode
Sad idu kao moni junaci,
I hladno sunce od nas ve ode.

Lagano, sporo, bude se gore,
Svud ivot cvea veselo raste,
Zemlja se brzo sadi i ore,
Nada se die k'o nebom laste;
Lagano, sporo bude se gore.

Dolazi doba rada i sree
Uz cvrkut eva, kliktanje roda;
Dolazi danas vedro prolee
K'o stari vesnik svetlih sloboda,
Dolazi doba rada i sree.

Prolena pesma svuda se vije,
Kao molitva, iz naih grudi
Za brau, koju jo ropstvo krije
I za Srbiju da se probudi.
Prolena pesma svuda se vije.

1912.

Doi e mi skoro sve to je potrebno
Za odlazak duge, jednolike patnje:
I postelja udna, i zvono pogrebno,
I kola, i suze sav obiaj pratnje.

Doi e i sunce, crveno i svee,
I nai e mene prekrtenih ruku
Sa sveom nad glavom, dokle mrtve lee
Moje crne oi u novom sanduku.

Sa svoje visine gledae me ono
Mirno, i kad budu sputali poklopac,
I kad me pozdravi s katedrale zvono,
I kad me doeka grobarov konopac.

Kao sunce, i ja nita neu znati:
Ni raniji ivot nemiran i loman,
Ni da drugi danas zbog mog mira pati,
Da je moja pratnja neveseli roman.

Kao sunce, i ja spokojno u ii,
Ravnoduan, dalek za sve to se zbiva:
Glas do jue poznat ne moe me stii
U utanju novom koje me pokriva.

Doi e mi skoro sve to je potrebno
Za odlazak duge, jednolike patnje:
I postelja uda, i zvono pogrebno,
I kola i suze sav obiaj pratnje.

1913.
PET PESAMA

Jedna pesma stara, od moga roenja,
Ide kroz krv moju, kroz no i kroz zore;
Moja pesma bola, koji se ne menja,
Uz godine brze i asove spore,
Preko smeha, plaa,
Koraa, koraa.

Jedna suza lepa, kao osmeh bajke,
Kao cvet od srebra u zaspaloj kosi;
Moja suza teka, kao sanduk majke,
Kao mladost koju krst do krsta nosi,
Iz umrlog jada
U dubinu pada.

Jedna snaga snova, iz dugih apata,
Iz oiju, zvezda i govora strune;
Moja snaga sree, koja mi je data
Kao nakit bola, kao ukras krune,
S ljubavlju sirotom
Zalazi ivotom.

Jedna e ivota, u mraku stradanja,
I duu, i srce, i spokojstvo upi;
Moja e lepote, smisao nadanja,
Mesto starih zvezda mlada tela kupi,
Tela mlada, nova;
Umesto pokrova.

Jedan duh predanja, deo moga bia,
Svaku moju mis'o i strast svaku mui;
Duh moje sudbine, k'o pesma otkria,
Na svakome mestu o svemiru ui:
Nosi moje dane
Na krilo nirvane.

1914.
KRV I DOBROTA

Tu, na ratitu, te jeseni kobne,
Nalo me pismo, njene zlatne rei,
I moja mala, prastara dobrota.
Kratkim pokretom sve odaje grobne
I san leeva, onako sirota,
Zakloni sobom da zemlja ne jei.

I zaudih se otkud kod nje snage
Da crne slike sve odjednom skine,
Da mi izdvoji iz paklene jeke
Dan zdravog sunca, jedne oi blage,
Osmeh detinji, miris due meke,
Dok se svet rve i dok masa gine.

I ja osetih da su zraci ovi
I no to ide da se spusti lako
Na krv iz rana i obale rene;
I ja osetih da su ljudski snovi
Uvek zemaljski, bez dobrote vene,
I zato ljudi da umiru tako.

I razumedoh otkud sve to biva:
Tolike rake to se i sad zgru
Brdima, poljem, svuda, kraj kamena,
Kad ima mesta za svakog da sniva.
I razumedoh put to se ne menja,
Stari zagrljaj oveka sa smru.

Bio sam miran to sam sazn'o tada
Da je svet ovaj isti odnekada,
I da e takav i ostati vazda:
Da veno pati s unutranjeg rada,
Da zalud trae onog ko ga sazda,
I kome idu njihovi milioni.

I pojmio sam da svet borbe vodi
Zbog tajnih sila to ga ovde dre
I da se buni, ne zbog kakve mee,
Ili zbog tenje da se pravda rodi:
Narodi ginu, i danas, i pree,
Da na strastima zau u smrt bre.

I uteih se to sam stek'o mira
Ma da krv crna iz naroda tee,
Ma da grobovi bivaju sve vei.
I uteih se to me i sad dira
San i danima, gde u jednom lei
Sa njenim pismom k'o sa zemljom vee.

1914.
NARA TAJ GROBOVA I SU3A

Poi mi zbogom, moja misli vedra,
Prolo je vreme za radosne prie:
Surova smrt je otvorila nedra,
Veliko zvono na saranu vie,
Truli vetrovi lome snana jedra.

Poi mi zbogom, moja vero jasna,
Moda te nikad ja videti neu.
Svuda kraj mene kuknjava je glasna,
Krvave suze po krvavom cveu,
Potmuli topot, ubijanja strasna.

Idite i vi, moje nade zdrave,
Naite sebi vernijega druga:
Ja moram ovde, kraj grobnice slave,
Da pletem vence, da ih nosi tuga,
Dok crne tice dan leeva plave.

Ja moram ovde, kraj svaije rake,
Da stojim, gledam, s oima bez sjaja,
Gde neumorno, iz pobede svake,
Iz toplog srca moga narataja
Mogila raste put poplave jake.

Mogila raste sve ira i vea
Na vlanoj zemlji pogaenih njiva:
To moj narataj, moja mrtva srea,
Silazi u nju i u urbi skriva
Prepuklo elo, prebijena plea.

Mogila raste i nikada soko
Dii se nee sa hladnog trzanja,
S junaka, koje ne poznaje oko,
S pira topova, s presvislog rzanja,
S krvavog kljuna to uri visoko.

U duu e mi sii humka mnoga
To znana bia optu ljubav krase:
Al' dua moja alosna i stroga,
S mrkim senkama to se u no gase,

Nee ni kleti ni moliti Boga.
Poi mi zbogom, moja misli vedra,
Prolo je vreme za pobedne prie:
Surova smrt je otvorila nedra,
Veliko zvono na saranu vie,

Truli krstovi lome snana jedra.
Ja znam da skora sloboda e ii
Kroz sve krajeve da otkupi rtve:
Ja znam da skoro niko nee dii
Narataj mrtvih i suze za mrtve,
Jer lepe rei svud ne znaju stii.

1914.
PROLEE 1915. GODINE

Opet nam je zemlja teka k'o tamnica,
Pomrina gusta nasred grudi lei.
I varo i voda, brdo i ravnica
Sve je jedno danas, sve grobovi svei.

Dva veita orla: sloboda i sila,
Zapevae pesmu krvavih otkria;
Dva njihova jata nebo su nam skrila:
I padaju oi i glave orlia.

I padaju oi k'o krunice cvetne
Na tu zemlju vlanu to sve mirno prima.
Dok cvetaju breskve, vesele i sretne,
Svuda alost ide 'ladna kao zima.

Koje li je doba ove noi crne?
Izgleda dubina mraka da se gubi.
Kakva mlada zvezda kao ptica prne,
Podseti na svetlost koju borba ubi.

Koje li je doba smrti i uasa?
Dva prastara orla svoja jata vode.
I padaju glave, lepe i bez glasa,
Po putu to vodi prestolu slobode.

1915.
IDU
Oi im vire iz grobnice straha.
Bez due. Crni k'o podignut grob.
Usne prepukle od vrelog daha.
Nad svakom glavom nadvila se kob.

Umesto zvona, udaraju srca:
Zvone na uase. U vazduhu led.
Nevinost srena pred ponorom grca.
Starost pocrne, ovek posta sed.

A idu oni, poslanici pakla.
Napred koraa pobesneo pir.
Tresu se kue i padaju stakla.
I no se sputa, i vrisak, i mir.

Zamrle due, samo dru prsti,
K'o snaga gde je tek zaboden ma.
Poneka glava skriveno se krsti.
Jo znak slobode detinji je pla.
1916.
POSLE ALBANIJE

Tako nas ostavi sloboda i srea,
San velikih dana i pobede hor.
Mesto glavu s vencem, poraze na plea,
A umesto majke lepe kao bor

Mi, sinovi njeni, vitezovi stari,
Deca smo nesree i lutanja zlog!
Neuvene patnje nebo nam podari,
Patnje to ne vide ni ovek ni Bog.

A bili smo divni mi, mezimci slave.
Strah smo zadavali dumaninu svom.
Imali smo duu i krv rase zdrave.
A sad? Ko smo sada? I gde je na dom?

Eno, po klancima jedan narod ceo
Radi sliku pakla koa je i kost.
I korenje jede kao hlebac beo,
A smrt mu je radost, dobrodo'o gost.

Gle njegovog doma! Glad izrasla svuda.
Tu se aa ui ispija do dna.
Mru grobovi svetli, mre i sveta gruda,
Deca mru s osmehom kraj majki bez sna.

Sve to god je im'o sve je Srbin dao.
Sad bez zemlje svoje, al' jo za nju mre
A mrak i crni uas Otadbinom pao.
On eka, jer ume da preivi sve.

Nek eka! Jer on je nekad rek'o ovo:
Zlu svakome mora jednom doi kraj.
Nek eka! Jer ide sasvim doba novo,
Sasvim nova mis'o, sasvim novi sjaj.

1916.
POGINULI DOM

Bez pesama, elja, potresa i smeha,
Saranjeni zvuci, zima i toplota.
Dvorite je crno, crna je i streha.
I crna su okna k'o crna dobrota.

I danju i nou obavija patnja
Mrtav dom ivota, kao odjek stvari.
ini se da i sad mu silazi pratnja
Za um im se javi, za poredak stari.

Dvoritem su kratke i duboke staze,
Nepomine senke, i dua pustinje:
Kao da uvari nevidljivi paze
Da ih ne poseti prolee i inje.

Pognuta drveta, u znaku utanja,
Stoje k'o kajanja, nemi uenici
Apostola mrtvog to poraze sanja,
Zemlju koju nose svetli muenici.

Odaje se kreu u tiinu samu.
Na kolevci praznoj mir duboki spava.
Na zidu jo pati u crnome ramu
I oiju crnih jedna lepa glava.

Jedna lepa glava. Mre postelja bela,
Nametaj, svi znaci ljubavi i pote.
Uzdah kao straa zaspalog opela,
Poginulog doma nije umro jote.

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?
Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Je l' oblik propasti, vean, bez poetka?
Il' asovnik smrti to bez srca bije?

Ja znam ovu kuu, i ija je bila.
Znam je zbog godina koje ona broji.
Znam je, jer na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.

1916.
MEU SVOJIMA

U mom srcu pono. U njoj katkad tinja
Mis'o da jo ivi, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boe! ta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolee. Dole su vam laste.
Oivele vode, urevak i rue.
I mirie zemlja koja stalno raste
U grob i tiinu, moj daleki drue.

Jedno tvoje vee. ide kui sporo
Ulicama straha, i dua ti jeca.
Tvoje gladne oi, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: Neka ive deca.

Ulazi u sobu. Suze te ve gue.
A dva naa cveta iz etiri rata
U tvome su krilu, obraze ti sue:
Mama zato plae? Je l' pisao tata?

U velike patnje nevino pitanje
Dubi dublju ranu: pla ti trese grudi...
Napolju je vidno, kao pred svitanje.
K'o da e se dii grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dua svetinje
Ljubi tvoje elo, moj sjajni ivote.

1916.
NEDOVR ENE PESME

I
Ne javlja mi se. A ima kad.
Sem ako spava, ako ne die,
Deset meseci ravno je sad
Od rastanka nam, otkako ne pie.
Jo u ekati, iako sam dugo ek'o.
Deset meseci od mene moji su daleko.

Pre tol'ko ja sam ostavio nju,
Zaviaj, decu i dom svoj lepi.
Tad zima bee, sad ita zru.
A ona ne pie, a dua strepi.
Zalud pravo kui misao mi hrli,
Ali kuu ne nalazi, uspomene grli.

A da napie bar rei dve,
Da gavran stari sa krova prne;
Da duu spase, jer esto mre;
Da me ostave utvari crne.
Uvek teak oblak dan mi svaki krije,
Srce poluludo, nigde mira nije.

Gledam ih katkad. S asa na as
Vidim postelju. O kakvi dani!
Zaspao cvrkut, deiji glas.
A gde su deca? Moji maliani?
U dnu dvorita mati, nogu bosi'.
Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi.

U crnoj kosi crveni cvet.
Crvenog traga po licu eno!
ta to uini s tobom svet,
O moje drago, o moja eno?
Brzo prioh blie: bez pogleda oka oba,
U dva oka lee deca k'o dva groba.

II

Ne javlja mi se. A ima kad.
A moda ne sme! Ko li joj prei?
Deset meseci ravno je sad
Od rastanka nam, a od nje ni rei.
Sve mi se ini uzalud sam ek'o.
Sve vie su moji mili od mene daleko.

Moda joj brani ba svetli car:
Nee da carstvom uteha proe.
Milion srca probo je bar,
jer misli kroz srca nebu da poe.
On je izbranik, Sin drugi, Bog ga je hteo.
Prvog svet blagoslovi, njega je prokleo.

Proklet je eto on, boji Sin!
A moda boji i nije i'mi
Tek stavi na se ime k'o in.
A bezumni narod i to mu primi.
Krvlju se umaza sav, vekovi da mu se ude,
I re je okov'o, prvi da u zlu bude.

Al' car pogrei. Jer isti put
Ne vodi slavi, nego uasu.
Nebo i zemlja nemaju kut
Za Sina novog sad da ga spasu.
Jer kao slava i uas trai talase.
Sem Cara izbrani narod propae, zna se.

ivot u svetu ruan je san
Mada se ivi u znaku dge,
Uz mesec bledi, sunani dan,
S pomalo smeha, i sa mnogo tuge.
Ja vidim pravdu i svaiji trenutak pozni.
Vidim i natpis: Nemaka i Viljem Grozni.

III

Al' propast tua nije moj san
A ni osvete dua mi nee.
Da je da zae krvavi dan,
I smeh krvavi, krvavo cvee,
I da je da se najzad javi ona.
... Otkud, da ba sada udaraju zvona?

to l' je to tako? Odavde ak
Privide mi se tri blede glave,
Tri blede glave i pokrov lak,
I pokrov velik, izatkan od strave.
Tri mrtve glave, a blede su tako!
K'o da se jo plae? Bar sad im je lako

I sve je tako. Dolazi on,
Dolazi u snu moj sini mali.
Onako mio, al' neto bon:
Odnekud ga nose uzburkani vali.
Kad mu videh lice, ja osetih suze:
Pruih njemu ruke, dubina ga uze.

Ja opet sanjam. Dola mi ki,
I dan veliki: sunce je greje.
Ali i s njom mati. Sreni smo svi.
Nju igra odne. Al' se slatko smeje!
Vie moje glave klike udno jato:
Bee tako srena, umrla je zato.

I to je bilo. Ispriah sve
Jednom iici: oi mu sive.
Ne boj se, ree, za snove zle.
Kada mru u snu, na danu ive.
Od ljudskog srca da l' ima slabosti vee?
Otad ekam crne snove, ali nemam sree.

IV

Za bol i ljubav dua mi zna,
U njoj kajanja nikad ne behu.
Od svog postupka ne prezah ja,
Pa makar da je ponik'o u grehu.
Rob ako postah. Ali neu kriti
U stranoj zemlji izgnanik stano je biti.

Ostavih, dakle, svoj kuni prag
I otadbinu: najljue rane.
Nekako preneh svoj ivot nag
I nadu na zoru da opet svane.
Nad mojom zemljom nadvi se alosna vrba,
A tuina mene primi sa slobodom Srba.

Lepo me primi tuina ta:
Sve neki dobri, od srca ljudi
Al' biti raspet na krsta dva,
To je tek teko, ne lei se tudi
Otadbina prvi, a dom krst je drugi.
Jo bolovi sasvim novi, ali dugi.

Ne ume ovek da bude jak
Kad kie liju sa sviju strana.
Nema oiju za dubok mrak.
Ne peva tica s umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuim nebom,
Al' mi srce trune za mojom kolebom.

to je najcrnje za ovaj mah,
To je to nemam ni malo moi.
Tol'ko sam mali da me je strah:
ivim saranjen kao u noi.
Ah, ti moni ljudi iz ovoga veka.
Vie nemam kuda, umirem bez leka.

1916-1917.


Vladislav Petkovic Dis - Pesme

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vladislav Petkovic Dis - Pesme

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Antologija

You might also like