GRA 

ĐEVINSKI FAKULTET U BEOGRADU

ODSEK ZA MENADŽMENT, TEHNOLOGIJU I INFORMATIKU

TEHNOLOGIJA GRA ĐENJA
POMOĆNI MATERIJALI ZA PRAĆENJE PREDAVANJA

XIII. DEO

ZAVRŠNI RADOVI (2)

2008.
 ZAVRŠNI RADOVI
8.11. PODOPOLAGAČKI RADOVI
Podovi se projektuju tako da zajedno sa osnovnom, nosećom konstrukcijom i plafonom ispod nje
obezbeđuju zvučnu i toplotnu izolaciju prostorija. Prema standardu JUS U.J.054 delimo ih prema
osetnoj toploti na:
1. ugodno tople, 3. srednje hladne i
2. tople, 4. hladne.
Podopolagački radovi obuhvataju sve radove na izradi podnih (toplih ili polutoplih) obloga od
linoleuma, gume, PVC-a, pločastog vinil-azbesta, tekstila i nekih drugih materijala koji se ispo-
ručuju u vidu ploča i traka. Kvalitet materijala za ove radove se utvr đuje na bazi stepena:
• dimenzionalne stabilnosti (nepromenljivosti),
• postojanosti prema svetlosti,
• otpornosti na požar (zapaljivosti),
•  električne provodljivosti,
•  klizavosti,
i drugih karakteristika značajnih za primenu određenog materijala u vidu podne obloge. Među
njima mogu biti otpornost na habanje, pritisak i delovanje hemikalija a zna čajne su i savitljivost,
zvučna i toplotna zaštita i ujedna čenost površine. Za ovu vrstu radova je karakteristi čna primena
linoleuma, podnih obloga od gume, PVC-a i tekstila kao i vinil-azbestnih plo ča.
Linoleum se proizvodi od mešavine peska, drvenog brašna i lanenog ulja koja je obojena odgo-
varajućim pigmentima a isporučuje se u kolutovima (trake) i paketima (ploče). Debljine ovakve
obloge za prostorije sa velikim pešačkim opterećenjem su 4 mm, 4,5 mm i 6 mm.

Polaganje linoleuma nije komplikovano ali uz malo

mašte može podu dati izgled lepog mozaika
Gumene podne obloge se koriste za oblaganje podova prostorija u kojima se o čekuje veliki broj
posetilaca ali je i tu izvršena gradacija: jednoslojne gumene obloge su u vidu homogenih traka ili
ploča a u dvoslojnim gumenim oblogama (namenjenim vrlo intenzivnom opterećenju) donji, no-
seći sloj služi kao oja čanje. Ove obloge su, zahvaljujući specifičnom sastavu (kaučuk pomešan
sa puniocem, smolom, pigmentom i drugim dodacima), otpornije od linoleuma pa im je i debljina
manja. Na tržištu se najčešće mogu naći trake i ploče debljine 2,5 - 4,5 mm.
PVC podne obloge  se proizvode kao PVC podne obloge bez podloge   (odlike su specificirane
standardom JUS G.E5.022) i kao PVC podne obloge sa podlogom   (odlike daje standard JUS
G.E5.021). Podne obloge prve grupe su najčešće višeslojne i mogu biti heterogene ili homogene.
Razliku stvara količina punioca u sastavu pojedinih slojeva. Druga grupa, PVC podne obloge sa
Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 1
 podlogom, kao podlogu ima filc, jutu ili specijalne pene, proizvode se u trakama i plo čama
debljine 3 - 3,5 mm čija površina može biti glatka ili reljefna i mogu se zavarivati na spojevima. Za
varenje se koriste specijalne trake za varenje ili pasta za varenje (plasti čna masa koja se nanosi
na ivice u spoju i na sobnoj temperaturi očvršćava).
Vinil-azbestne ploče su dimenzija obi-
čno 25/25 cm i 30/30 cm a proizvode se
(prema standardu JUS G.E5.020) od
azbestnih vlakana i polivinil-hlorida sa
omekšivačem, puniocem i pigmentom.
Ploče su ograničene savitljivosti i ne
mogu se variti. Kvalitet podloge na koju
se polažu ove plo če je opisan standar-
dom JUS U.F3.060.
Tekstilne podne obloge su grupa tepi-
ha koji su industrijski izra đeni (tkani,
iglani, pleteni) od prirodnih i veštačkih
vlakana ili od vlakana čiji su krajevi ve-
štačkim smolama spojeni u elastičnu,
Tekstilne podne obloge trakastu podnu oblogu.
Da bi se podna obloga kvalitetno ugradila neophodno  je da površina naleganja bude čvrsta,
neispucala, čista, tehnički ravna i sposobna da prima lepak kojim se obloga pri čvršćuje. S
obzirom na to da građevinska obrada podne konstrukcije nije adekvatna za prijem svih vrsta
obloga potrebno je da se izvede sloj odgovarajuće podne podloge.
Za otklanjanje neravnina koje ometaju polaganje linoleuma, PVC i gumenih obloga se koriste
različite mase za izravnavanje (proizvedene su na bazi nekog veziva: cementa, gipsa, veštačkih
smola i sl.) koje se gradilištu isporu čuju u većim sudovima ili u prahu koji treba pomešati sa pro-
pisanim rastvaračem kako bi se dobila emulzija. Masa se izliva na o čišćenu površinu i glačanjem
izravnava a zatim ostavlja da se osuši. Na tako pripremljenu površinu mogu da se nanose lepkovi
koji treba da obezbede čvrstu vezu obloge i sloja za izravnanje, budu postojani na razne uticaje i
ne štete zdravlju. Ukoliko masa za izravnanje treba da služi i kao izolacija od vlage upotrebljavaju
se mase za izravnanje na bazi mešavine cementa i bitumena.
Namena prostorije i eksploatacioni uslovi koji će u njoj vladati određuju skup osobina koje pod
mora obezbediti a podna obloga je, zbog izloženosti habanju i drugim fizičkim i hemijskim
uticajima, od presudne važnosti za komformnu upotrebu određene površine. Da bi se obloga pod
dejstvom pokretnog opterećenja zadržala na poziciji gde je ugrađena koriste se odgovarajuća
lepila. Ona moraju biti neagresivna po sredinu i ljude, ostvarivati trajnu vezu obloge i podloge i
omogućavati jednostavan i bezbedan rad. Ukoliko je lepilo (lepak) zapaljivo na pakovanju mora
biti deklarisana ova osobina i uslovi u kojima se ona može manifestovati. Lepila se proizvode kao
rastvori bitumena, veštačkog kaučuka, veštačkih smola i sl. u odgovarajućim rastvaračima
(špiritus, benzin i sl.) pa se o čekivani efekti dobijaju kada iz nanetog sloja lepila ispari rastvara č.
Da bi se stvrdnjavanje omogućilo u prostoriji u kojoj se radi temperatura vazduha mora biti najma-
nje 10 oC i mora biti omogućeno provetravanje da se ne bi stvorila štetna koncentracija para.
Podovi od PVC-a se polažu na ravnu, suvu i čistu podlogu i za nju pri čvršćuju (uglavnom)
lepljenjem pomoću lepka nanetog po celoj površini plo če ili trake. Sa razvojem tehnologije izrade
industrijskih tepiha raširena je njihova primena za oblaganje podova u stambenim, javnim i po-
slovnim prostorijama u kojima pojava statičkog elektriciteta u podu nije zabranjena. Ovakvi,
veštački materijali se isporučuju u trakama širine 4 - 5 m i dužine 20 - 30 m i lako polažu preko
podloge koja mora biti vrlo ravna. Podovi od PVC-a se kroje ali prilikom obrade spojeva susednih
traka nastaje problem njihovog povezivanja i ostvarivanja kontinuiteta obloge. Naj češće se spoj
zavaruje  ili se krajevi lepe preko specijalne lepljive trake. Industrijski tepisi imaju manu u činjenici
da jake fleke i oštećenja tepiha mogu biti otklonjeni samo zamenom cele trake pri čemu "zakrpa"
ostaje vidljiva. Stoga se u praksi sve više primenjuju samolepljive plo če izrađene od sličnog ma-
terijala kao i tepisi ali sa lepkom nanetim na nali č je ploče.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 1

Vrlo velika koncentrična opterećenja dinamičke i udarne prirode koja karakterišu primenu
viljuškara u industrijskim objektima zahtevaju podove sposobne da se odupru i delovanju drugih,
posebno temperaturnih i hemijskih, uticaja na njih. Pokazalo se da uobičajenom tehnologijom
izrade betonskih podnih ploča ne mogu biti dobijene površine dovoljno čvrste i guste da mogu
dugo odolevati opisanim eksploatacionim uslovima. Stoga je površinu poda potrebno ojačati bilo
impregnacijom (utrljavanjem rastvora specijalnih smola ili praškastih aditiva u površinski sloj
debljine 1 - 2 mm), bilo zalivanjem (preko površine gotovog poda se u sloju od 1 - 10 mm razliva
specijalna, najčešće epoksidna, masa dobijena mešanjem više komponenata). Ukoliko se radi
impregnacija obično se koriste specijalizovane mašine (helikopteri ) a nakon 24 - 48 sati
očvršćavanja u podu se seku fuge i formiraju polja; obi čno veličine 3/3, 3/4 ili 3/5 m. Industrijski
podovi ovog tipa su vrlo skupi pa se primenjuju ređe nego što je porebno.

8.12. PARKETARSKI RADOVI

U tople podove spadaju podovi od drvenih podnih elemenata (daske, razne vrste parketa i
brodski pod) a njihovom ugradnjom se bave radnici parketari. Parketarski radovi obuhvataju
postavljanje parketa u vidu obrađenih daščica sa žlebom i  perom na po dvema naspramnim
stranama bez vezivanja za podlogu (plivajući pod) kao i ploča od drveta ili plute koje se lepe za
podlogu tečnim lepkom, bitumenom ili lepljivim folijama.
Postavljanje parketarskog materijala se vrši polaganjem na ravnu, horizontalnu i nezaprljanu
podlogu. Podloga mora imati i sloj hidroizolacije koja sprečava kapilarno kretanje vlage iz
međuspratne konstrukcije u osušeni parket. Uslov za početak ovih radova u nekoj prostoriji su
završeni građevinski, montažni i ostali završni radovi. Drveni materijal za rad mora biti suv
(najviše 12 % vlage) a prostorija u kojoj se radi očišćena i provetrena (relativna vlažnost vazduha
45 - 65 %) i u zimskim mesecima zagrejana (najmanja temperatura vazduha je 10 oC). Podni
elementi od drveta su različitih dimenzija i kvaliteta ali moraju ispunjavati uslove važe ćih
standarda (JUS D.C1.042, JUS D.D5.020, JUS D.D5.012).

Parket se sastoji od velikog

broja pločica čija tekstura i
boja daju velike mogućnosti
prilikom oblikovanja završnog
izgleda površine prostorije
Prilikom postavljanja drvenih podnih elemenata između njih i zidova mora ostati odgovarajuća
dilataciona razdelnica koja podnoj oblozi ( čak i preterano suvoj) dozvoljava disanje  u različitim
temperaturnim uslovima. Pričvršćivanje materijala se vrši lepljenjem cele plo čice za podlogu ili
samo duž dodirnih ivica (lepak se razmazuje nazubljenom lopaticom - špahtlom ) ili ukucavanjem
u podlogu pomoću eksera (ovo je karakteristično za daščani i brodski pod).
Lepkovi za parket zahtevaju da elementi u spoju budu dovoljno suvi: betonska podloga može
imati vlažnost maksimalno 3% a drvena podloga i parket koji se lepi najviše 8 - 10%. Tempe-
ratura vazduha mora biti najmanje 10 oC. Da bi se obezbedilo bolje prianjanje podlogu treba
premazati u jednom sloju (grundirati ) rastvorom lepka i vode u razmeri 1:10. Sloj lepka mora biti
ravnomerne debljine, oko 1 mm, kako bi njegov utrošak bio u okvirima standarda od oko 1 kg/m 2.
Klasičan parket se najčešće proizvodi u vidu daš čica debljine 18,5 ili 22,5 mm i širine 50 mm a
dužina varira u zavisnosti od zahteva enterijerista i obično je 20, 25 ili 30 cm (JUS D.D5.020).
Kao materijal se (zbog trajnosti) posebno ceni hrastovina i bukovina ali i parket od jasena, bora i

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 2

bresta takođe može biti lep. Slog klasičnog parketa može dati vrlo dekorativne šare jer se pločice
mogu slagati pojedinačno i u grupama (po 4 ili 5) a naj češći slog je riblja kost . Ukoliko se raspo-
laže pločicama od različitog materijala slog može biti i višebojan jer obrađene i lakirane pločice
daju različite tonove.
Lamel parket  je nastao modifikovanjem tehnološkog procesa postavljanja parketa jer je za po-
trebe bržeg rada izvršeno pripremanje (prefabrikacija) niza pločica debljine 8 mm koje su složene
u grupe u nizu i mehanički povezane. Mozaik parket je nastao na istoj ideji kao lamel parket ali je
mnogo dekorativniji i ekonomičniji jer dozvoljava korišćenje pločica debljine i 6 mm. Pločice su
male (oko 4 puta manje od klasičnog parketa) pa izrada mozaika ima kreativnu slobodu. Da bi se
postavljanje ubrzalo prefabrikovani komadi mozaika se u fabrici pokrivaju lepljivim papirom i na
objektu jednostavno polažu na podlogu preko koje je prethodno razmazan lepak. Merodavan je
standard JUS D.D5.021.

Postavljanje poda od laminata

Panel parket predstavlja kombinaciju daščanog poda i lamel parketa jer se na daš čanu podlogu
izrađenu od nekvalitetnijeg (mekog) drveta lepe lamele od niskohabaju ćeg drvenog materijala de-
bljine do 5 mm. Daske panel parketa su obra đene na pero-i-žleb i po potrebi se seku na meru i
slažu jedna do druge. Spajanje panela se ostvaruje lepkom.

8.13. BRAVARSKI RADOVI

Bravarskim radovima se smatraju svi radovi na izradi bravarskih proizvoda (ograde, prozori,
vrata, pregrade, poklopci za šahtove, kapci, rešetke, žaluzine, merdevine, penjalice za šahtove,
brisači za obuću i drugi okov) koji se izrađuju od profilisanog čelika i limova, kao i izradi nose će
čelične konstrukcije. Sva bravarija se radi od standardnih valjanih i hladno-oblikovanih profila
(crna bravarija ) ili aluminijumskih profila i limova. Valjani profili, ranije jedini materijal za izradu
crne bravarija , su razvojem obrade metalnih limova hladnim valjanjem ili savijanjem (abkantova-
nje) dobili vrlo brojnu ali i kvalitetniju konkurenciju. Danas se valjani profili primenjuju samo u
nedostatku kutijastih  a tehnologija ekstrudiranja aluminijuma dozvoljava izradu raznovrsnih
ramova i okova za prozore i vrata koji prozorima daju potrebnu krutost a istovremeno su podloge
za zaptivke koje sprečavaju prodor vode i vazduha, kao i razmenu toplote sa okolinom. Prilikom
izrade čelični i aluminijumski profili se mere na dužinu predvi đenu radioničkom dokumentacijom i
seku specijalnim alatom koji materijal ne kida već  ostavlja ravne ivice reza. Da bi se izbegle
estetske i funkcionalne greške ivice reza koje treba dovesti u spoj se dodatno obrađuju. Obrada
vidljivih ivica mora biti takva da se ne prime ćuju tragovi sečenja. Veza pojedinih elemenata
bravarskih proizvoda vrši se najčešće zavarivanjem, zasecanjem, zakivanjem, nitnovanjem itd., a
sve u zavisnosti od zahteva tehničke dokumentacije i potrebnog izgleda gotovog elemenata.
Funkcionalnost bravarskih proizvoda je jedan od osnovnih zahteva pa se ramovi vrata, prozora,
poklopaca i drugih elemenata opremaju raznovrsnim mehanizmima koje zovemo - okovi. Ovom
skupu pripadaju šarke i brave ali i mehanizmi za obrtne prozore, klizne prozore, prozore sa
otvaranjem u dva pravca (ventus ), mehanizmi za klizna vrata ali i makaze, zaustavlja či i sl.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 3

Primena bravarije je raznovrsna. Najčešće u prostorijama (vrata, pregrade) ili na fasadi objekta
(prozori, kapci, rešetke, žaluzine, merdevine, penjalice) gde iz određenih razloga postoji fizičko
naprezanje (pritisak, vibracije, visoka vlažnost i temperatura) veće od onog koje standardna gra-
đevinska stolarija može izdržati ili ona ne može omogu ćiti ispunjavanje spcifičnih funkcionalnih
zahteva. Na primer:
a) u mašinskom prostoru se predviđaju žaluzine radi ventiliranja jer bi klasi čni prozori
omogućili ventiliranje ali ne bi spre čili ulaz ptica ili nepoželjnih predmeta.
b) vrata na toplotnoj podstanici u podrumu gde su predviđene ostave stanara se rade od
bravarskih profila i crnog lima zbog potrebne otpornosti prema požaru, i sli čno.
Ukoliko se bravarskim proizvodom želi sprečiti prodor atmosferilija u objekat koriste se
odgovarajući kitovi i profili. Kitovima se zaptivaju spojevi nepokretnih delova bravarije a profili se
ugrađuju na način koji (pod pritiskom delova u spoju) name će njihovo blago deformisanje i izaziva
kontinualno naleganje i zaptivanje spoja. Pre ugrađivanja svaki bravarski proizvod treba
pregledati i u slučaju nedozvoljenih odstupanja od zahteva normativnih dokumenata, projektnih
zahteva ili specifikacija proizvo đača eliminisati ga iz upotrebe i uputiti na opravku.
Prilikom kontrole posebna pažnja se posvećuje tačnosti dimenzija, čvrstoći veza elemenata i
stabilnosti proizvoda kao celine, kvalitetu svake veze okova i bravarije it.d. Ispravan proizvod se
transportuje do mesta ugradnje i pričvršćuje za objekat na način koji bravariji omogućava punu
funkcionalnu gotovost a zatim se prostor između spoljnog rama bravarije (vrata, prozor, pregrada)
i objekta popunjava odgovarajućim izolacionim materijalom. Kao ispuna sve više su u primeni
ekspandirajuće smese koje u dodiru sa vazduhom očvršćavaju dajući dopunsku stabilnost
vezama bravarije i objekta.

8.14. ANTIKOROZIVNI RADOVI

Korozija čelika nastaje u kontaktu sa atmosferom, vodom, tlom i nekim agresivnim materijama.
Gotovi čelični elementi se moraju antikorozivno zaštititi odgovarajućim postupkom:
• toplim cinkovanjem - zaštita se izvodi potapanjem očišćenog elementa u sredstvo za
poboljšanje prianjanja (flus) koje se zatim suši a nakon toga se element potapa u
rastopljeni cink (kvalitet cinka mora odgovarati standardu JUS C.E1.020) koji se pose-
bnim sredstvima fiksira i zašti ćuje;
• premazima - premazivanje se vrši olovnim minijumom , cinkolitom i sl.;
• metalizacijom  - zaštita se izvodi prskanjem rastopljenog metala (cinka, aluminijuma,
olova) preko očišćene čelične površine; metal se u metalizer unosi u obliku žice, topi
pod plamenom tehničkih gasova ili električnog luka a zatim komprimovanim vazduhom
nabacuje na sveže peskarenu površinu i posebnim hemijskim sredstvima fiksira i zašti-
ćuje; metalizacija se mora izvršiti najkasnije 4 sata nakon pripreme površine jer može
doći do njenog prljanja prašinom i drugom, lebdećom nečistoćom.
Pre antikoroozione zaštite sa metalne konstrukcije treba lakim čekićem ukloniti ostatke zgure za-
ostale nakon zavarivanja a brusnim pločama treba na spojevima ukloniti neravnine nastale
zavarivanjem. Da bi se proces korodiranja metala uspešno zaustavio i onemogu ćio površina na
koju se zaštita nanosi mora se izvršiti čišćenje od tragova r đe i mora biti omogućeno prianjanje
slojeva zaštite za metal. U tu svrhu se koriste ru čna sredstva (čekić, čelične četke, strugalice)
mehanička i električna sredstva sa čeličnim četkama i brusnim papirom (šmirgl-papir ) za obradu
površine, a u primeni su i hemijska sredstva u vidu specijalnih premaza. Ukoliko je površina
delimično zamašćena treba je očistiti pranjem uz upotrebu četki i specijalnih deterdženata a
ukoliko je prekrivena starom, ispucalom bojom čišćenje je efikasnije uz korišćenje plamenika i
tehničkih gasova.
Kao kod drvenih predmeta i kod skidanja farbe sa metalnih predmeta može biti efikasna primena
let-lampi čijim plamenom se boja zagreva i spaljuje. Da bi se dobili optimalni rezultati mlaz plame-
na treba držati pod uglom od 45 - 60o  i zonu njegovog dejstva na zaprljanu površinu pomerati
brzinom oko 5 - 10 cm/sec. Kako bi se olakšalo dejstvo plamena na dublje slojeve starog

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 4

premaza u toku rada strugačima treba uklanjati ljuspice farbe koja se pod plamenom odvaja od
čeličnog nosača. Nakon svega očišćenu površinu treba mlazom komprimovanog vazduha oslo-
boditi od produkata sagorevanja i ostataka prašine.
Opisani postupak je relativno lak ali nije dovoljno brz pa je nekad mnogo bolje na površinu
predmeta naneti neki od hemijskih rastvarača jer će nakon samo 10 - 15 minuta njegovog
delovanja doći do odvajanja sloja stare farbe koju treba samo sastrugati a tragove rastvarača
ukloniti i naneti osnovni zaštitni premaz (šop-prajmer ). Ovaj premaz ima ulogu zaštitnika površine
do trenutka izrade kompletnije i kvalitetnije antikorozione zaštite. Šop-prajmer mora imati takav
sastav da prilikom izrade varova ne stvara otrovna isparenja ali je razgradljiv pa mu je dejstvo
vremenski ograničeno i treba ga pokriti minijumom najkasnije 2 nedelje nakon nanošenja na neku
površinu.
Za delove koji zahtevaju visok kvalitet pripreme površine primenjuje se mlaz nekog abrazivnog
materijala koji se iz ru čnog alata pod visokim pneumatskim pritiskom usmerava na površinu
metalnog elementa i učestalim udarima skida i sloj korozije i eventualno zamaš ćenje. Iako su u
primeni i opiljci čelika ili aluminijuma ipak je naj češća primena čistog (opranog i osušenog)
kvarcnog peska pa je ova operacija čišćenja poznata i kao peskarenje. Zrna čistog peska (frak-
cije 0,5 - 2,0 ili 1,0 - 3,0 mm) efikasno skidaju ne samo nečistoće stranog porekla već i sloj r đe
stvoren u toku čekanja materijala na površinsku zaštitu. Mlaz treba usmeriti na površinu pod
uglom do 45o i na osnovu vizuelne kontrole efikasnosti njegovog dejstva regulisati udaljenost sa
koje se zrna peska ispaljuju. Mlaz, naime, ima određenu gustinu koja se zbog efekta širenja mla-
za smanjuje proporcionalno udaljenosti  pištolja od čeličnog elementa pa se promenom ugla i
udaljenosti pištolja može regulisati efikasnost rada. Rezultat čišćenja je metalni sjaj površine.
Peskarenje stvara veliku prašinu pa je
potrebno koristiti odgovarajuća zaštitna
sredstva (naočare, masku za disanje,
rukavice) i nakon rada ukloniti sav upr-
ljani pesak sa predmeta.
Pored peska koriste se i šljaka iz viso-
kih peći (granule od 0,20 - 0,25 mm) i
korund   (granule aluminijum-oksida od
0,20 - 0,25 mm).
Radionička priprema površine peskare-
njem dozvoljava nešto konformniji rad
 jer se može koristiti mešavina kvarcnog
peska, vode i antikorozionih dodataka
koja ne stvara prašinu a štiti o čišćenu
površinu nanošenjem primarne zaštite.
 Antikoroziona zaštita se na čeličnu površinu nanosi u dve faze:
1. osnovni premaz (temelj  antikorozione boje), i
2. pokrivni premaz (antikoroziona boja)
Pre nanošenja premaza treba proveriti da li su ispunjeni potrebni uslovi za kvalitetno nanošenje
zaštite. Površina mora biti čista i suva a vazduh u prostoriji umereno vlažan (relativna vlažnost
manja od 80 %) i topao (temperatura vazduha mora biti u intervalu 5 - 40 oC). Svaku fazu zaštite
karakteriše više slojeva premaza jer faze moraju imati propisanu debljinu a jednim slojem se ona
ne može obezbediti. Osnovni premaz je važan i stoga što pokriva neravnine pa se, u cilju preci-
zne obrade i manje dostupnih mesta nanosi ručno, utrljavanjem boje odgovarajućim četkama.
Ukoliko se ivica čeličnog profila mora zavariti za drugi profil premaz sme ići nabliže 50 mm od
ivice a ukoliko je granica te zone narušena pre zavarivanja treba u njoj ukloniti tragove prvog
premaza. Površina nosača se nekada čisti plamenom pa da bi prianjanje bilo kvalitetno prvi
premaz treba naneti dok je površina još dovoljno topla (30 - 70 oC).
Debljina premaza se definiše zahtevima iz opisa pozicija u predmeru radova, kao i tehni čkim
uslovima za izvođenje antikorozione zaštite a izražava se u mikronima. Debljina premaza se mo-
že precizno meriti digitalnim uređajima koji se prislanjaju na osušeni osnovni premaz, pritiskom
Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 5
na taster se vrši očitavanje debljine a nakon odgovarajućeg broja merenja na displeju mernog
instrumenta se može dobiti srednja vrednost debljine, broj merenja, standardna devijacija i drugi
relevantni statistički podaci. Isti postupak treba ponoviti i nakon nanošenja pokrivnog premaza ali
dobijenu prosečnu debljinu treba umanjiti za debljinu osnovnog premaza.
Najmoderniji merni instrumenti su toliko osetljivi da mogu razlikovati i ukupne debljine boja na-
netih u fazama. Upravo zato kvalitetu radova treba posvetiti odgovaraju ću pažnju jer se pojavom
opisanih mernih instrumenata stvaraju uslovi da tehnički nadzor može lako utvrditi svako
odstupanje od ugovorenih specifikacija a naknadni rad na otklanjanju slabih mesta može biti
izuzetno skup, posebno ukoliko se radi o mestima na montiranoj krovnoj konstrukciji (rožnja čama
ili rešetkastim nosačima velikih raspona) kada je popravljanje uslovljeno ponovnom montažom
visoke skele. Čak i kada su takve skele izrađene od lakih metala i oslonjene na to čkove njihova
izrada i manipulacija su dosta spori i mogu dugo remetiti ritam ostalih radova koji se izvode na
podu objekta.
Boja se na gradilište dostavlja u velikim sudovima, u stanju pogodnom za direktnu upotrebu ali
se, u slučaju potrebe (zgušnjavanja boje) mogu primeniti razređ ivač i.  Na vrstu i kvalitet ovih
zapaljivih materija treba strogo paziti jer je za svaku vrstu boje deklarisan odgovaraju ći razređivač
pa bi primena nekog drugog mogla dovesti do neželjenih posledica: promene tona ili postojanosti
boje. Deponovanje boja i razređivača mora biti usklađeno sa opštim merama tehničke zaštite na
radu.

8.15. LIMARSKI RADOVI

Limarski radovi obuhvataju sve radove na pokrivanju ili opšivanju limom objekta (ili njegovih
delova) kao i izradu oluka za odvođenje atmosferskog taloga sa krovova, obradu prolaza,
prepusta i otvora na fasadi, a uklju čuju izradu ventilacionih kanala i drugi sličnih delova objekta.
Limovi koji se najčešće koriste pri radu predstavljaju vrlo tanke čelične, bakarne ili aluminijumske
ploče dobijene valjanjem. Da bi se čelični limovi  mogli primeniti za oblaganje površina nakon
obrade mora biti očišćena i odmašćena i nanet antikorozivni premaz a može biti i pocinkovana,
plastificirana ili zašti ćena na drugi način. Na agense je najotporniji aluminijumski lim  a nešto
manje bakarni lim koji je skuplji od ostalih a štiti ga i istovremeno ukrašava sloj po četne korozije
zelenkaste boje pa služi i u dekorativne svrhe. Ranije je korišćenje olovnog lima bilo češće nego
danas ali je zbog komparativnih prednosti drugih limova primena svedena na rekonstrukcije starih
objekata. Generalno pravilo je da se razli čiti materijali ne dovode u neposrednu vezu. To posebno
važi za bakarne i pocinkovane čelične limove jer u prisustvu vode može do ći do galvanske
reakcije.
Obrada i priprema lima se vrše sečenjem i savijanjem a vezivanje delova zavarivanjem, nitnova-
njem ili višestrukim savijanjem. Savijanje lima ( falcovanje) se u cilju obezbeđenja vodonepropu-
stljivosti (sprečavanja podlivanja) izvodi kao dvostruko pri čemu horizontalni spojevi tabli moraju
imati minimalnu širinu 20 mm i izvode se savijanjem prevoja niz krovnu ravan ( ležeć i prevoji ) a
sastavni spojevi susednih tabli (stojeć i prevoji ) ostavljaju se upravno na krovnu ravan. Visina
sastavnih spojeva mora biti najmanje 25 mm a toliki moraju biti i preklopi kod varenja
pocinkovanih limova.
Obično se delovi limarije pripremaju u radionici gde se kroje i delimi čno sklapaju u veće delove, a
ovi se zatim na građevini montiraju i međusobno povezuju u jednu celinu. Povezivanje delova
treba izvršiti tako da se limu omogući dilatiranje. Ekseri i zakivci, kojima se lim pri čvršćuje za
objekat, moraju biti od istog materijala kao i lim. Ukoliko je podloga, na koju se lim oslanja, od
betona ili maltera treba ispod lima položiti sloj ter-hartije. Najveći obim limarskih radova pripada
pozicijama pokrivanja krovne ili fasadne konstrukcije objekata (pretežno proizvodnih, sportskih ili
drugih opšte namene) gde se preko roštilja od metalnih ili drvenih nosača polaže lim u tablama
dužine do 6 m. Lim se iz tehničkih i estetskih razloga profiliše i time dobija neophodnu nosivost
upravno na svoju ravan. Za izradu krovnog pokriva ča industrijskih objekata se najčešće, zbog
trajnosti, primenjuje profilisani aluminijumski lim. S obzirom na činjenicu da se radi o lakom
materijalu čijim tablama radnici lako manipulišu ovaj lim se polaže preko 2 i 3 polja (limovi niske
profilacije se u nekim slučajevima mogu postaviti i preko 4 polja). Da bi se obezbedili zahtevi za
termičkom izolovanošću objekta između dva sloja lima razdvojena hladno profilisanim limovima -
Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 6
distancerima se polažu table od presovane mineralne vune ili se u fabrikama izme đu tabli lima
izliva specijalna ekspandiraju ća masa koja ispunjava slobodan prostor i sa limovima gradi
sendvič.
Krovni pokrivač  se obavezno povezuje sa sistemom horizontalnih oluka. Uloga oluka je da
prihvati vodu koja se sliva sa krovne ravni i time spre či njeno razlivanje po fasadi. Zato se spoljna
ivica oluka mora spustiti u odnosu na unutrašnju za 1 - 2 cm kako se iz punog ili za čepljenog
oluka voda ne bi slivala niz fasadu već padala na tritiar ili teren oko objekta.
Horizontalni oluci imaju otvoren, koritast ili polukružni popre čni presek a olučne vertikale mogu
biti pravougaonog i kružnog oblika. Unutrašnja ivica horizontalnog oluka je oslonjena na krovnu
konstrukciju a obod spoljne se radi ostvarenja veće krutosti mora cevasto saviti (da bi se ostvarilo
pravilno savijanje po celoj dužini segmenta koristi se armatura malog profila). Krovni pokriva č i
oluk nemaju u istom pravcu ista termička izduženja pa ih treba povezati na na čin koji ne sprečava
međusobna pomeranja. Olučne horizonatale se preko držača, čeličnih kuka napravljenih od
debljeg lima, obično preseka 6/25 mm, na svakih 0,8 - 1,2 m oslanjaju na rogove krovne kon-
strukcije za koje su pri čvršćene većim ekserima ili zavrtnjima. Oluci su kod manjih objekata širine
15 - 20 cm a kod većih 20 - 25 cm. Nastavci olučnih segmenata se izvode preklapanjem od 1 cm
i moraju biti kvalitetno zalemljeni da ne bi došlo do procurivanja. Da bi ispunio svoj zadatak oluk
mora biti dovoljnog kapaciteta pa u praksi važi orijentacioni odnos da za 1 m 2 krovne ravni treba
obezbediti najmanje 1 cm2 poprečnog preseka oluka. Iako se voda u horizontalnom oluku ne mo-
že sakupljati (osim ako olu čna vertikala na koju je on priklju čen nije začepljena) zbog efikasnijeg
odvođenja atmosferilija, olucima treba napraviti pad 0,8 - 1,0 %.
Olučne vertikale služe da odvedu vodu iz olu čnih horizontala pa se prave nešto većeg prečnika
od horizontalnih oluka kako bi ostale provodne i u slučajevima jakih kiša ili naglog otapanja
snega. Optimalni odnos kapaciteta horizontalnih i vertikalnih oluka obezbeđuje raspored po kome
 je između vertikala razmak 10 - 15 m (kod javnih objekata može biti i ve ći ali ne više od 20 m).
Vertikale obezbeđuju brži protok od horizontala pa im je i poprečni presek za 1/3 manji od njih.
Vertikale se na gradilište dopremaju u komadima dužine 2 - 4 m čiji je jedan kraj nabiranjem ivice
sužen. Nastavljanje cevi vrši se uvla čenjem krajeva za oko 5 cm a zatim se spoj lemi po celoj
dužini. Olučne vertikale mogu biti vrlo duge pa se moraju pri čvrstiti za fasadni zid na svakih par
metara. Veza je, kao kod horizontala, od debelog pocinkovanog lima i u vidu dvodelnog prstena
kojim se vertikala obuhvata, priteže zavrtnjima i nosi na udaljenosti od 2 - 3 cm od zida.
Sa krovne ravni atmosferilije spiraju prašinu ali i liš će, grančice i drugi otpad koji može smanjiti
protočnost oluka pa se na ulivu horizontalnog oluka u vertikalu postavlja mrežica sa koje, u okviru
pregleda krova, treba redovno uklanjati nečistoće. Prilikom projektovanja treba izbegavati
prelome olučnih vertikala jer su takva mesta, zbog uticaja atmosferilija, obi čno podložna bržem
propadanju i intenzivnijem održavanju. Takvo mesto je i kraj olučne vertikale koji može biti ne-
hotice oštećen od strane prolaznika pa se pravi u vidu liveno-gvozdene cevi antikoroziono
zaštićene premazom bitumena. Pored pokrivanja krova i izrade oluka limarski radovi imaju važnu
ulogu u obradi (opšivanju) prodora dimnjaka i ventilacionih cevi kroz krovnu ravan, izradi spoja
krovne ravni i kalkanskog ili protivpožarnog zida, zaštiti završetaka ovih zidova, izradi snegobrana
i drugom.
Opšivke  svih prodora kroz krov moraju biti visoke najmanje 25 - 30 cm i isto toliko ležati po
krovnoj ravni. Isti uslov važi za oblikovanje zaštite uvala i spojeva krova sa zidovima. Posebno
važno je opšivanje spoljnih površina prozorskih pragova ( solbanci ) limom u nagibu čija prednja
povijena ivica (okapnica ) mora biti udaljena od fasadnog zida 2 - 3 cm. Lim se zato mora poviti na
bokovima i duž podnožja rama prozora - za koji ga treba i prikucati.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 7

8.16. STOLARSKI RADOVI
Pod stolarskim radovima se podrazumeva izrada i ugrađivanje prozora, vrata, ormara (plakari),
pregrada i druge građevinske stolarije od mekog i tvrdog drveta i proizvoda na bazi drveta.
Savremeni prozori mogu biti izrađeni u kombinaciji sa metalom i plastikom. Osnovna podela
stolarskih radova je na spoljnu i unutrašnju stolariju a podela je izvršena prema mestu ugradnje:
na fasadi ili u unutrašnjosti objekta. Da bi se mogla pravilno ugraditi gra đevinska stolarija zahteva
otvor u zidu nešto veći od dimenzija prozora ili vrata. Svi stolarski proizvodi moraju odgovarati
standardima u pogledu dimenzija, termičkih svojstava, vatrootpornosti i obezbeđivati osvetljenje i
provetravanje prostorije uz zaštitu od atmosferskih uticaja i buke. Bezbednost objekta se
obezbeđuje i otpornošću fasadne stolarije na pritisak od vetra i drugih uticaja (najmanje 1000 Pa).
Materijali od kojih se pravi stolarija moraju ispunjavati uslove u pogledu strukture drveta i
otpornosti na deformacije (promenu dimenzija i oblika).
Prozori se prave u modulu od 10 cm i najčešće su visine 140 ili 180 cm. Da bi se lako ugradili
treba u zidu ostaviti otvor za 1 cm veći od dimenzija prozora koji se ugrađuje. Na prozorima se,
zbog debljine manje od debljine fasadnog zida, pojavljuje klupica koju treba zaštititi oblaganjem
kamenim (keramičkim) pločama ili limom. Fasadna stolarija se u cilju dobijanja potrebne
otpornosti na atmosferske uticaje finalno obrađuje na neki od pogodnih klasičnih načina (boje-
njem i lakiranjem) ili nanošenjem specijalnih premaza i zaštitnih materijala. Ugrađivanje se
najčešće vrši suvom montažom. Pre ugrađivanja treba proveriti da li je finalna zaštita površine
oštećena u toku transporta.
Unutrašnja stolarija podrazumeva sva ulazna i unutrašnja vrata čije je ugrađivanje mnogo lakše
ukoliko se, već  u fazi pripreme za malterisanje zidova, preko sva četiri boka otvora za vrata
postavi ram od dasaka sa odgovarajućim svetlim otvorom za montažu vrata - tzv. slepi štok .
Vrata mogu biti delimično ostakljena providnim ili dekorativnim staklom, puna sa nadsvetlom ili
puna bez zastakljenja. U svim varijantama moraju ispunjavati sledeće uslove:
• ne krive se ukoliko se nalaze između prostorija sa različitim mikroklimatskim uslovima
(temperatura, relativna vlažnost vazduha),
• dimenzije im odgovaraju frekvenciji prolaza korisnika objekta,
• prilikom otvaranja/zatvaranja ne prave otpor i neuobičajene šumove,
• otvaraju se u pravcu prostorija sa pojačanom frekvencijom prolaska ljudi, odnosno u
pravcu protivpožarnih puteva.
Ulazna vrata u objekte i stanove mogu biti ve ća od unutrašnjih vrata. Vrata se izvode kao
 jednokrilna i dvokrilna. Unutrašnja jednokrilna vrata su visine 198,5 cm i širine 61, 71 ili 81 cm.
Širina vrata zavisi od namene prostorije. Unutrašnja vrata se ugra đuju u otvore visine 205 cm i
širine za 10 cm ve će od širine vrata koja se ugrađuju. Spoljni zastori fasadne stolarije su obično
esling   plastične ili drvene roletne i drveni kapci. Ovi proizvodi dolaze iz grupe roletnarskih radova
kojima su obuhvaćeni svi radovi na izradi i montaži razli čitih senila na spoljnoj ili unutrašnjoj strani
fasadnih otvora ili između slojeva građevinskog stakla.

8.17. STAKLOREZAČKI RADOVI

Iako se javljaju i u unutrašnjosti objekta staklorezački radovi su nerazdvojan deo izrade fasadne
stolarije i bravarije. Oni obuhvataju radove na rezanju, obradi (brušenje) i ugradnji gra đevinskog
stakla a izvode se na različite načine uz korišćenje zaptivnog materijala od gita (običan,
silikonski) i profila od gume, drveta i obojenih metala. Na gradilištima stambenih, poslovnih i
industrijskih objekata se najčešće primenjuju sledeće tri vrste stakla:
1. vučeno staklo,
2. liveno staklo, i
3. presovano staklo.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 8

Prema obliku razlikujemo ravno i profilirano staklo, pri čemu obe vrste mogu biti bezbojne ili u boji
(žuta, bronzana, siva, zelena, plava i dr.). Stakleni materijal mora zadovoljavati zahteve
standarda JUS B.E1.011 (ravno vučeno staklo), JUS B.E1.050 i JUS B.E1.080 (ravno armirano
staklo). Do trenutka upotrebe treba ga deponovati u provetrenim prostorijama na način koji neće
ugroziti njegovu slabu otpornost na savijanje. Staklo se mora pažljivo transportovati: u (skoro)
vertikalnom položaju i bez suvišnih potresa.
Ravno staklo može biti u vidu bezbojnog poliranog stakla ( biljur ), stakla bojenog u masi i stakla sa
površinskom, termoreflektujućom prevlakom. Ukoliko se ravno staklo mora primeniti na
pozicijama koje su izložene temperaturnim uticajima vrši se dopunska obrada - kaljenje. Kaljenju
se podvrgava samo staklo minimalne debljine 4 mm koje nakon obrade može služiti i kao
sigurnosno  jer se pod jakim udarom raspada na sitne komadi će, ujednačene veličine, čija masa
ne može ozlediti ljude. Sigurnosno staklo se dobija i lepljenjem dva sloja ravnog vučenog stakla
slojem bezbojne plastične folije. Folija omogućava dopunsku obradu savijanjem a staklo pod
 jakim udarom dobija prsline koje ga čine neupotrebljivim ali i bezopasnim po ljude. Ukoliko se
ravno sigurnosno staklo lepljenjem više slojeva pretvori u paket debljine do 40 mm postaje
 pancirno staklo i služi za pozicije na kojima se traži pove ćana bezbednost ljudi ili protivprovalna
sigurnost.
Liveno staklo nastaje tako što se izlivenoj staklenoj masi valjanjem daje oblik ili tekstura površine.
Najpoznatije podvrste su liveno ornament  staklo, liveno armirano  staklo i Profilit . Liveno ornament 
staklo se proizvodi u više debljina, najčešće 3 - 4 mm. Može biti bezbojno ili bojeno a služi
pretežno u dekorativne svrhe. Liveno armirano  staklo je ravno staklo, naj češće debljine 6 - 7 mm,
koje se koristi na pozicijama kod kojih može do ći do udara u staklo ali se ne dopušta raspadanje
stakla na odvojene komade. Dobija se tako što se u staklenu masu u toku proizvodnje utiskuje
žičana mreža (armatura) pa može biti primenjeno i za zastakljivanje fasada, krovova, vrata i
slične pozicije.
Profilit  je liveno staklo koje se proizvodi i u nearmiranoj i u armiranoj formi. Isporučuje se u
profilisanim talpama  oblika. Najčešće je širine 22 cm, 25 cm ili 32 cm a dužine 2 - 7 metara pa
se ugrađuje u otvore na zidovima kao jednostruko ili dvostruko - u zavisnosti od toga kakva
termoizolaciona i druga svojstva stakleni zid treba da ima. Naj češća oblast primene su delovi
fasade i stepeništa javnih objekata. Ukoliko je potrebno da Profilit   pokrije delove krovne konstru-
kcije mora se primeniti armirana verzija. Presovano staklo se dobija ulivanjem u metalne kalupe
koji mu daju oblik malih staklenih blokova. Najpoznatiji su Luksfer   blokovi dimenzija 20/20/8 cm
pogodnih za izradu spoljnih stepenišnih ili unutrašnjih pregradnih zidova. Blokovi imaju žlebove u
koje se u vertikalnom i horizontalnom pravcu postavljaju i zalivaju šipke tanke armature ankero-
vane u bočne zidove, pod i plafon (primeri na slikama).

Prozorsko staklo je ravno vučeno staklo, obično debljine 4 ili 6 mm i isporu čuje se u tablama, u
odgovarajućoj ambalaži. Prozorsko staklo može biti prozirno ili mutno. Prozirno staklo se koristi
za zastakljivanje prozora i pritom obi čno ide u 2 ili 3 sloja između kojih ostaje po 6 - 15 mm zarob-
ljenog vazduha koji služi kao termički izolator. U najnovijim prozorima koncept izolacionog stakla
Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 9
 je usavršen jer se za spoj slojeva koriste rasponci koji se vare a zaostali vazduh izvlači i
zamenjuje suvim. Takvo izolaciono   staklo je kod nas poznato pod nazivom Termopan čija
moderna verzija Izostaklo predstavlja rešenje svih izolacionih problema u prozorima jer zaptivanje
spojeva slojeva stakla vrši kombinacijom elastičnih i plastičnih svojstava različitih materijala a
zaptivka (rasponac ) ima i higroskopnost potrebnu za upijanje vlage iz vazduha koji prodre u ovaj
sendvič. Prozirno prozorsko staklo ne sme imati fabričke greške u vidu talasa i mehurića koji
remete potpunu i pravilnu providnost ali mu se posebnim postupkom može dati određena
tekstura. Mutno staklo (matirano ) se dobija peskarenjem prozirnog stakla i samo delimi čno
propušta svetlost pa se koristi za unutrašnje pregrade i unutrašnju stolariju (vrata).

Stakleni fasadni paneli su „zaštitni znak“ savremenih gra đevina

Staklene površine su često izložene dejstvu atmosferskih padavina a providnost im se održava
povremenim pranjem i čišćenjem pa se spoj stakla i rama u koji je ono položeno mora zaštititi od
prodora vode i vazduha nekim sredstvom za zaptivanje. Ova sredstva se mogu podeliti na
nekoliko grupa od kojih su najveća kitovi a čine je:
• kitovi na bazi lanenog ulja (to su klasični kitovi koji moraju odgovarati zahtevima
standarda JUS U.C6.050 a mogu biti obični i minijum kitovi za zaštitu),
•  plastificirani   kitovi (slični su prethodnoj vrsti ali je mešanjem sa veštačkim smolama
dobijena veća mekoća i trajnija obradljivost),
• trajnoplasti č ni   kitovi (zahvaljujući specijalnim dodacima trajno zadržavaju svoju
obradljivost ali se, upravo zbog toga, moraju zaštititi odgovaraju ćim premazom ili
trajnoplastičnim kitom; proizvode se kao jednokomponentni i dvokomponentni -
komponente se pre upotrebe mešaju prema uputstvu proizvođača),
• trajnoelasti č ni   kitovi (izrađuju se na bazi punioca kome su dodate kombinacije polimera,
omekšivača i u čvršćivača pa mu omogućavaju da se pod dejstvom pritiska deformiše ali
i zauzme početni oblik kada dejstvo prođe; služe za samostalno zaptivanje ili kao sre-
dstva za zalivanje spojeva sa unetom trajnoplastičnom ispunom ili zaptivnim trakama;
nanose se u sloju debelom minimalno 5 - 6 mm; proizvode se kao jednokomponentni i
dvokomponentni).
Pored kitova u primeni su (naročito u industrijskoj proizvodnji stolarije) i:
• zaptivne trake (moraju biti postojane na dejstvo atmosferilija pa se izrađuju kao PVC,
neoprenske i sl.; elastične su ali se zbog nedovoljno pouzdanog zaptivanja moraju zaliti
odgovarajućim trajnoelastičnim kitom)
• zaptivni profili (izrađuju se od gume, PVC-a i sličnih materijala; pouzdano zaptivaju pa
im nije potrebna dopunska zaštita trajnoelastičnih kitova)
Da bi se staklo pravilno postavilo poželjno je skinuti ram i položiti ga horizontalno a zatim pažljivo
očistiti žlebove od tragova vlage, masnoće i otpadaka. Ukoliko se ostakljuju aluminijumski okviri
treba ukloniti i sve zaštitne trake, folije i premaze. Drveni ramovi prozora, pregrada i vrata se pre
ugrađivanja stakla moraju zaštititi osnovnim ( pokrivnim) premazom boje a bravarski ramovi se

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 10

štite antikorozionim premazima. Pre polaganja stakla treba proveriti stabilnost odgovarajućeg
okvira i visinu žleba. Najmanja visina žleba je 10 mm a povećava se sa dimenzijama okna.
• za najdužu ivicu okna < 2 m →  visina žleba je 10 - 12 mm
• za najdužu ivicu okna 2 - 4 m →  visina žleba je 15 mm
• za najdužu ivicu okna 4 - 6 m →  visina žleba je 18 mm
• za najdužu ivicu okna > 6 m →  visina žleba je 20 mm
Staklene ploče se seku iz ve ćih tabli i polažu u prozorske ramove. Po konturi mora između stakla
i rama ostati oko 1 - 2 mm prostora kako bi staklo ostalo neoštećeno i u slučajevima sušenja i
vitoperenja drveta ramova. Kod većih ramova ovaj prostor treba da bude najmanje 1/3 visine
žleba. Staklo se fiksira ekser čićima, č ivijama  ili oštrim, trougaonim pločicama čija gustina treba
da bude najmanje 5 - 8 kom/m (na uglovima na svakih 5 - 10 cm a duž ivica na najviše 20 cm) a
zatim se izvrši pažljivo zaptivanje nekim sredstvom koje spoju daje vodonepropustljivost. Ukoliko
se žleb kituje masa mora biti ravnomerno utisnuta i alatkom poravnata do spoljne ivice žleba tako
da druga ivica žleba, ona koju staklo pokriva, bude vidljiva celom dužinom ivice žleba i to u širini
1 - 2 mm. Za unutrašnju stolariju se, u nekim slu čajevima, umesto navedenih zaptivnih sredstava
primenjuju ekser čićima pričvršćene letvice kojima se staklo drži u svom ramu. Da bi se
obezbedilo i pravilno, mekano naleganje i kvalitetno dihtovanje   na stranu žleba na koju staklo
treba da nalegne prvo treba naneti sloj kita debljine 2 - 3 mm a zatim položiti staklo i fiksirati ga u
pravilnom položaju.
Ugrađivanje izolacionog stakla se razlikuje od opisanih postupaka, izme đu ostalog i po tome što
se izostaklo ne sme seći već  se ugrađuje u isporučenom obliku. Izostaklo se u žlebove (širine
najmanje 16 mm) polaže preko nosećih podmetača od tvrde gume a zatim se po obodu, izme đu
stakla i okvira utiskuju rasponci od žilave gume ili mekog drveta. Gustina nose ćih podmetača je 5
- 10 kom/m, minimalna debljina 5 mm, širina 10 mm a dužina 5 - 10 cm. Rasponci imaju istu
širinu (10 mm) upola manju dužinu (oko 5 cm) i debljinu 3 - 5 mm. Nakon fiksiranja stakla žleb se
zaptiva (najčešće) trajnoelastičnim kitom ili kombinacijom trajnoplastične ispune i trajnoelastične
zaštite.

8.18. SPUŠTENI PLAFONI I LAKE PREGRADE

Spušteni plafoni se prave od metala, drveta i proizvoda na bazi drveta, gipsa, plasti čnih masa,
različitih materijala mineralnog porekla i drugog a montiraju se na potrebnoj udaljenosti od
postojećeg plafona kako bi ispunili odre đene funkcionalne i estetska zahteva. Ovu vrstu plafona
treba razlikovati od gipsarskih proizvoda pri čvršćenih za plafonske površine objekta. Termin
spušteni   označava da je vidljiva površina plafona pričvršćena na neku krutu osnovu (najčešće
roštilj   od lakih profila) koja je preko metalnih nosa ča podesive dužine okačena o noseću među-
spratnu konstrukciju. U tako formiran prostor se mogu smestiti vodovi instalacija (elektro
instalacije, termo instalacije, instalacije klimatizacije, vodovodne i kanalizacione instalacije) a
pritom i zakloniti od pogleda pojedini delovi konstrukcije objekta (kapiteli i vute stubova, gredni
nosači).
Postoje stavovi da izradu spuštenih plafona treba uvrstiti u tesarske radove, jer se radi o rado-
vima koji vode poreklo iz opšivanja unutrašnjih površina zgrada sa drvenim skeletom, ali većina
organizacija za izradu spuštenih plafona i lakih pregradnih zidova angažuje stolare ili (sve češće)
brigade specijalizovanih radnika čiji je dnevni učinak i do 70 m2 zidova, odnosno 50 m2 spuštenih
plafona. Sve veća ponuda u oblasti sistema montaže, kao i vrste i dizajna materijala koji se
koriste, čini ove radove posebnom grupom pa se ovde tako i tretiraju.
Spušteni plafoni su skuplji od klasi čne obrade plafonske površine međuspratne konstrukcije ali
imaju i značajne prednosti u odnosu na njih. Osim navedenih funkcionalno-estetskih razloga ove
plafone treba primenjivati svuda gde postoji potreba za povremenom a čestom revizijom stanja
instalacionih vodova ali i imati u vidu da se projektovanjem prostorija sa spuštenim plafonom
povećava ukupna visina prostorije (objekta) što se odražava kako na oblikovanje konstrukcijskog
sistema tako i na ukupnu cenu objekta. Iako delovanje zarobljenog vazduha, kao termičkog i

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 11

zvučnog izolatora, može biti vrlo povoljno visinska razlika plafona i me đuspratne konstrukcije se
mora minimizirati jer se, na primer, na 5 - 8 spratova nekog poslovnog objekta "gubi" jedan sprat
za inertan plafonski prostor. Koliko se time uve ćava cenu građenja može se lako izra čunati mno-
ženjem površine tipskog sprata prosečnom cenom 1 m2 površine objekta.
Podkonstrukcija spuštenog plafona nema za zadatak prijem uticaja na međuspratnu konstrukciju
već  samo sopstvene težine i težine funkcionalno-dekorativnih elemenata pa se izrađuje od
laganih materijala kako ne bi nepotrebno opterećivala noseću konstrukciju objekta. Spušteni
plafon može biti montiran preko roštilja od lakih, pogodno oblikovanih trakastih profila zaka čenih
za odgovarajuće profilisane nosače ili od pločastih formi (panela) koje se polažu na okvire ili
utiskuju u okvire. Slobodno položeni paneli se lakše demontiraju od utiskujuć ih  panela i panela
povezanih profilisanim bočnim ivicama. Vidljiva površina plafona može biti neprovidna t.j.
izrađena i oblikovana od materijala koji u potpunosti zaklanja sadržaje smeštene iznad spuštenog
plafona ili polu providna pri čemu se stepen vidljivosti pomenutih sadržaja menja u zavisnosti od
položaja (ugla) posmatrača. Trakasti profili i paneli mogu biti ravne ili profilisane (ošupljene)
površine.

Prvo se na visilice oslanja ortogonalni sistem lakih nosa ča, a zatim se u polja polažu
modularne ploče ili neonske svetiljke
Neki paneli se izrađuju od materijala koji intenzivno reflektuju svetlost svetiljki pri čvršćenih ili
okačenih na međuspratnu konstrukciju a mogu i sami da nose svetiljke. Izbor vrste materijala i
oblika zavisi od termičkih i akustičkih zahteva koje spušteni plafon mora zadovoljiti.  Ar ms tr on g
plafonske ploče  zbog male gustine materijala (240 - 260 kg/m 3, oko 3,5 kg/m2) imaju mali
koeficijent termičke provodljivosti k = 0,052 - 0,057 W/m oC, prigušuju buku za oko 35 dB a ipak
mogu da reflektuju svetlost i preko 85% (belo obojeni, glatki metalni elementi postižu refleksiju
preko 90%). Proizvođači panela na zahteve projektanata enterijera odgovaraju velikom paletom
boja i teksture površine. Vlažnost prostorija u kojima se vise ći plafoni od sintetičkih materijala
montiraju ne bi smela preći 90% ali ima materijala koji se mogu prati i trajati u uslovima ma-
ksimalne vlažnosti od 100% a uz propisani na čin eksploatacije imaju trajnost koja dostiže 10 go-
dina. Spušteni plafon može imati zadatak protivpožarne zaštite pa se, pored primene nezapaljivih
i teško zapaljivih materijala za izradu podkonstrukcije i panela, u spušteni plafon ugra đuju i
 javljači požara i raspršivači protivpožarne vode (sprinkleri).
Obloga za spuštene plafone može biti i od gipsovanog kartona (gips-kartonske ploč e) koji se na
našem tržištu može naći u varijantama:
a) d = 9,5 mm →  masa oko 8,5 kg/m2 (bez podkonstrukcije)
b) d = 12,5 mm →  masa oko 11,0 kg/m2 (bez podkonstrukcije)
i mogu dobiti i protivpožarnu ulogu jer garantuju polučasovnu zaštitu prostorija od vatre. Ukoliko
se impregniraju mogu se primeniti i za prostorije sa povišenom vlažnošću vazduha (v > 65%).
Gips-ploče se proizvode u različitim dimenzijama, najčešće dimenzija 125/200 - 125/300 cm ali i
manjim, a pričvršćuju se vijcima za podkonstrukciju od drvenih letava ili hladnooblikovanih i

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 12

pocinkovanih profila. Ako se koriste letve one su na razmaku a = 100 cm i obično 40/60, a ako
se primenjuju metalni profili tada je a = 40 cm. Spojevi ploča mogu biti ostavljeni kao vidljivi ili
ispunjeni masom za fugovanje.
Podkonstrukcija za nošenje panela može biti
delimično vidljiva ili potpuno zaklonjena pa-
nelima a po obodu prostorije, na spoju
spuštenog plafona i zidova, se postavlja
obodni noseći profil koji se pričvršćuje za
zid. Ovaj profil dozvoljava sečenje panela
obodnih redova na potrebnu meru koje je
neophodno u svim slučajevima nepravilnog
ili neadekvatnog oblika osnove prostorije.
Nivelacija površine spuštenog plafona vrši
se podešavanjem visine žičanih držača i
uklapanjem panela po sistemu pero-žleb.
Pričvršćivanje držača za međuspratnu kon-
strukciju se vrši ekserima koji se specijalnim
pištoljima upucavaju u zaštitni sloj betonske
konstrukcije.
Lake pregrade (laki zidovi) podrazumevaju jednoslojne ili višeslojne pregrade koje imaju funkciju
privremenog ili trajnog razdvajanja prostora unutar objekta. U tom smislu razlikujemo pokretne i
nepokretne (fiksne) lake pregradne zidove. Oni se rade od materijala sličnih onim za spuštene
plafone i ugrađuju se montažom (u suvo). Konstrukcija lakih pregrada mora se povezati sa
nosećom konstrukcijom objekta na način koji ne sme remetiti raspored krutosti, odnosno ne sme
stvarati štetne deformacije. S obzirom na to da se formira od lakih materijala pregradni zid
minimalno opterećuje podnu konstrukciju. Obostrana obloga od gipsanih ploča preko
galvaniziranih metalnih profila zajedno sa 50 mm termoizolacije teška je samo 25 - 30 kg/m 2 što
 je oko 10 puta manje od zida od opeke d = 7 cm. Laki pregradni zidovi su pogodni za objekte u
kojima prostorije povremeno menjaju namenu, oblik ili dimenzije jer se lako i brzo montiraju i de-
montiraju a da pritom (pri pažljivom radu) nema oštećenja elemenata zida. Da bi se primenili
potrebno je da projektant objekta predvidi ravnu podnu i (ukoliko je to moguće) plafonsku
konstrukciju kako bi dopunski radovi na ukrajanju zida bili svedeni na minimum.
Montaža pregrada se često obavlja tek nakon završetka podopolagačkih radova jer se time štedi
vreme i materijal za postavljanje podne obloge od sintetičkih materijala. Montaža je jednostavna:
duž obeleženih osa pregrada, duž plafona i na mestima sučeljavanja sa nosećim ili fasadnim
zidovima postavljaju se vođice C oblika a između njih se na razmaku od približno 62 - 63 cm uba-
cuju stubići od ili profila. Da bi se omogućilo da se podkonstrukcija nedeformiše stubi ći ne
smeju ići do samog plafona a vo đice zidova na podu i plafonu moraju imati prekide na mestima
dilatacionih razdelnica. Neki proizvođači su čitav postupak montaže pojednostavili izborom C
profila kao univerzalnog nosača u kosturu zida (bondruk ). Profili su dovoljno kruti da mogu nositi
oblogu, vrata ili čak, kod instalacijskih zidova, poslužiti za ka čenje sanitarne keramike (lavaboa,
WC šolja, bidea, pisoara).
Ukoliko se za bondruk   koriste drvene gredice njihova minimalna dimenzija mora biti 60/60 ili
48/80. Kada se primenom vijaka (za metalne profile, na svakih 25 cm) ili eksera (za drvene
profile, na svakih 20 cm) završi postavljanje gips-kartonskih plo ča sa jedne strane pregrade
pristupa se montaži instalacija (postavlja se mreža i montiraju priklju čci na zidu) a nakon
ugrađivanja termoizolacija projektovane debljine i drugi sloj gips-kartonskih ploča. Spojevi ploča
se ispune odgovarajućom smesom a nakon njenog sušenja zid može dobiti završnu molersko-
farbarsku obradu. Ovakav način izrade dozvoljava formiranje zidova sa željenom zvu čnom i ter-
mičkom otpornošću. Povećanjem broja slojeva gips-kartonskih ploča i debljine termoizolacije
otpornost na dejstvo požara može biti podignuta do 90 minuta.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 13. predavanje 13