Poezija Rastka Petrovia

Onaj segment meuratne knjievnosti koji nazivamo avangardom, a iji

se prvi impulsi oseaju jo na poetku veka u stvaralatvu, usamljenog ali
vrlo indikativnog, Milana urina, pa i dalje u prolosti, ako sledimo tradiciju jezikih eksperimenata, u pesnikim radionicama Sime Milutinovia,
Kodera i Laze Kostia, ine stvaraoci esto razliitih opredeljenja, razliitih
poetika i grupnih pripadnosti, koje su neretko dolazile i u koliziju jedne sa
drugima, ali u ijem stvaralatvu lei isti osnovni i dominantni umetniki/estetski zahtev: odbaciti sve staro i okotalo, razoriti skerlievsku i bogdanpopovievsku dogmatiku, revalorizovati stare vrednosti, od umetnikih preko
moralnih do ire socijalnih, i uspostaviti nove strukture, zahtevu vremena
odgovarajue. Re je o itavoj generaciji stvaralaca roenih krajem 19. i potkom 20. veka, koji na knjievnu scenu stupaju neposredno pred i po
zavretku Prvog svetskog rata. Uasi i razaranja koje su tek stasali mladi
ljudi doiveli, nisu mogli da ne ostave posledice na ove mlade due i ne
poljuljaju veru u predratni moral zdravog naroda i estetiku zdrave
literature koja je takav moral zastupala. Jugoslovenska nova literatura
poela je da ivi u ratu, kae Stanislav Vinaver 1921. godine1. Pevati se
vie nije moglo isto! Jasna granica deli dva razdoblja, a nju ini, po reima
Crnjanskog barem nekoliko stotina hiljada leeva.2 Peva ovek i posle
rata, ali peva drugaije, sa teretom jednog krvavog iskustva.
Pojedina pesnika ostvarenja stoje neposredno u senci rata, pa je
prirodno da trauma jednog takvog dogaaja u njima nae svoj neposredni
odraz. Takav je sluaj sa zbirkom Lirika Itake Miloa Crnjanskog, ili pesmama Duana Vasiljeva. Kod drugih se, pak, ratne impresije i prizori nee
neposredno reflektovati, ili ako da onda po izuzetku, ali e se kriza drutva i
vrednosti oitovati u otvorenoj kritici zateenog poretka i zahtevu za
etikom i estetikom revolucijom. Pevati o salonskim koketerijama i
pariskim vrtovima, u tom trenutku, bilo je neprimereno, ak nemoralno.
Morao se zadati amar drutvenom ukusu.
Prvi je podigao ruku Crnjanski izazvavi svojom Lirikom Itake
itavu bujicu negodovanja i pamfleta. Nakon toga udarci su pljutali jedan
za drugim. Meutim sluaj Rastka Petrovia podigao je neobino mnogo
buke, itav skandal u koji je bio upleten i Sinod pravoslavne crkve. Usledila
je reka negativnih prikaza njegovog Otkrovenja (S. Pandurovi, M. Miloevi, pa ak i Mici, sa kojim je nekada saraivao, dok su potonji
nadrealisti preutno preli preko ovog dogaaja, ali nisu propustili da mu se
osvete kasnije mislim prvenstveno na Marka Ristia), ali bilo je i onih
sveih umova, za inovacije otvorenih, koji su uvideli talenat mladog pesnika
i znaaj ove zbirke (Vinaver, I. Sekuli, Drainac) te se stavili u odbranu
poetskog moderniteta. Sve ovo namee utisak o Rastku kao, verovatno, najkontroverznijoj figuri srpskog modernizma, utisak kojem je teko oteti se iitavajui te bujne i rasplinute stihove, moda jo tee imajui u vidu sve te
pamflete i apoteoze koje su preplavile asopise, ponekad ak i imajui
1
2

S. Vinaver, Moderna jugoslovenska knjievnost, Pesniki modernizam, Poarevac, 2006.

M. Crnjanski, Otkrovenje Rastka Petrovia, Eseji, Nolit, Beograd, 1983.

razumevanja za reakcije onih naviknutih na estetiku starih i jo nespremnih

za estetiku novih. Ruilaka, provokativna, okantna, preterano ulna, esto
s namerom runa, groteskna, tekog ritma, prozaizovanog stiha koji od itaoca zahteva napor za razumevanje morala je izneveriti horizont oekivanja
prosenog graanina. U svom prikazu Otkrovenja, Crnjanski je tu neprijemivost pripisao ogromnoj bahanaliji stvari i telesa 3, utisku to ga ova
poezija pri prvom susretu nudi. Vrlo mogue. Svest italake publike,
navikle na umerenog Rakia i sentimentalnog Duia, morala se odupirati
Rastkovom vakanju, varenju i pranjenju. Ali upravo to to ovu poeziju
ini odbojnom na prvi pogled je i ini radikalno prevratnikom i duboko
autentinom. Telo i telesnost kao princip bivstvovanja, doivljavanja,
stvaranja. Telo kao izvor lepote. Estetika tela! Ako i nije nova (setimo se
samo Rablea i Svifta) ova ideja je u ovim pesmama nala svoj najpotpuniji
vid i najdosledniju realizaciju. Taj bujni i bogati stih, prenatopljen ulnim
senzacijama, kao da preti da se nikad ne zaustavi; kao i da svojom glomaznou eli da izrazi beskonano bogatstvo ivota, da sve ispuni sobom.
Takva hipertrofirana senzualnost nije ni mogla biti izraena drugaije nego
jednim takvim, hipertrofiranim, stihom. Sadraj i forma nalaze se u
organskoj sjedinjenosti. Rastkova poezija i svojom idejnou i svojim izrazom predstavlja, po nunosti, radikalni otklon od parnaso simbolistikih
kliea i metrike ukalupljenosti. Ona je prirodni supstituent antipozitivistike revolucije svog vremena.
Ko ide?
Novo vreme.
ta nosi?
Ruke bez prstiju.
Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo

Lepe e biti sad kad zaigramo opavi

No ranije kad ni igrati se nismo seali.4
Tehnika oka, estetika runog, polimetrija i ritmika sveina i dinamika su
oigledni u ovim programskim stihovima, faktori koji e u mnogome odreivati modernu poeziju futuristiko ekspresionistike provenijencije.
Meutim, Rastko spada u red onih stvaralaca koji su kritiki promislili tradiciju, i apsorbovali iz nje ono to je vredno i stvaralaki podsticajno, a ne onih koji su, poput nadrealista, bezrezervno prihvatili sve to je
novo i beskompromisno odbacili sva dotadanja jeziko umetnika dostignua. Njegovo delo stoji u vrstoj vezi sa srpskom narodnom, hrianskom
i, pogotovo, predhrianskom tradicijom. Poznato je koliko je vremena posvetio studiju slovenske mitologije, koliko prostora svojim spisima o naem
narodnom ivotu i srednjovekovnoj kulturi. To prezentuje, moda bolje nego poezija, i njegova umetnika proza. O relaciji tradicionalno moderno
pisao je u vie svojih esejistikih radova, od kojih se najilustrativnijim za razumevanje te veze ini Naa narodna poezija i dananji narodni ivot, u
kom je eksplicitno i nedvosmisleno progovorio: Mi, kao nikad do sad, pri3

Ibid.
Rastko Petrovi, Jue i danas, Sabrane pesme, SKZ, Beograd, 1989. (Svi citati pesama
prema ovom izdanju.)
4

sustvujemo ne propadanju narodnih obiaja, ve novoj reorganizaciji njihovih vrednosti, promeni spoljnih oblika itd. Ulazei u jedno tesno optenje sa
modernim svetom, mi kao mlada i svea rasa ne bismo mogli ostati konzervativni u svome narodnom ivotu, ve da ne bismo vezali sami sebe, biemo
primorani da jedinstvo i identitet svoga rasnoga duha izrazimo postupno
drugim duboko linim gestovima koji e biti pogodniji modernom ivotu
naroda.5 Dakle ono to ini duh jednog naroda, njegova specifina psihologija, u razliitim vremenima se izraava razliitim postupcima. To je
pitanje forme. Takve promene deavale su se u svim prelaznim periodima
naeg naroda, pri prelasku iz paganstva u hrianstvo, iz plemenstva u
plemensku celinu, iz slobode u trpljenje.6 I nastavljaju da se deavaju dan
danas, i nastavie sa svakim novim periodom, kad se potreba za revizijom
javi.
Znai, ono to nazivamo duhovnom konstitucijom jednog naroda
ili narodnim duhom ini proimajuu nit istorijskog kontinuuma jednog
naroda koja se ogleda u slinosti reakcija i postupaka u slinim situacijama.
Mi smo imali teak, agonini sukob skoro sa Austrijom, kao to smo ga nekad za vreme Lazara imali sa Turcima. I tu ne dovodimo ni do simbolike,
ni do metaforske slinosti patriotskih lanaka, ve pomiljamo jedino na jednu slinost psiholoku, na jednu, ako se sme rei, narodno fizioloku slinost u ivotu istorijskom.7
Rastko je, dakle, da bi svoju teoriju primerom potkrepio, povukao
paralelu izmeu Kosovske bitke i Prvog svetskog rata. Onda i ne izgleda
tako udno to je u knjievnost uao ba za vreme rata ciklusom patriotskih
pesama inspirisanih upravo kosovskom legendom (Kosovski soneti).
Iako ga cenimo po nekim drugim pesnikim ostvarenjima, pre
svega onim iz Otkrovenja, ove poetnike pesme su vrlo indikativne za
shvatanje Rastkovog odnosa prema tradiciji, koji je vrlo blizak onom eliotovskom, te se itava njegova poezija istinski otkriva kao jedna stara arija na
novom instrumentu.
Ako bismo pokuali da odredimo jedan uski (i svakako daleko od
potpunog) krug dominantnih ideja i motiva koji cirkuliu avangardnom poezijom i umetnou, u njega bi svakako uli: kult brzine i pokreta, topos puta
i putovanja, okrenutost beskonanom, kosmika svepovezanost, panteizam,
vizionarstvo, profetizam, opozicija staro novo i u vezi sa tim radikalno osporavanje starog, interesovanje za primitivno, frojdizam, bergsonizam, nieizam Ideje ovakvih i slinih filozofskih orijentacija, nisu zaobile ni
Rastka. Bie u njega i futuristike opinjenosti brzinom i tehnikim
dostignuima, i ekspresionistikog leta u beskonano, i dadaistikih
konstrukcija radikalno osporavajueg tipa, i nadrealistikih fantazija i
umetnikih transpozicija frojdovih ideja. U jednoj masi izama Rastko je,
oigledno, bio isuvie veliki da bi potpao pod neki od njih. Stvorio je
osobenu poetiku na podlozi modernih svetskih poetskih strujanja (za vreme
studija u Parizu nalazio se na samom semenitu moderniteta) i nae poetske
tradicije (prevashodno narodne) kojoj ne bismo mogli prilepiti ni jednu
5

R. Petrovi, Naa narodna poezija i dananji narodni ivot, Izbor (1919 1924), Srpska
knjievnost u sto knjiga, Matica srpska SKZ, Novi Sad, 1958.
6
Ibid.
7
Ibid.

legitimnu etiketu kod nas afirmisanih izama, ili bismo joj, sa druge strane,
mogli nalepiti sve i priznati ga za istinskog zaetnika nekih kasnijih
avangardnih strujanja.
Svoje poetike nazore, Rastko je izlagao vie puta tokom
dvadesetih godina, bilo u formi eseja, objanjenja, likovne ili knjievne
kritike, ili pesmi programskog karaktera. U tom smislu vrlo je indikativna
poetska tvorevina Spomenik, objavljena u prvom broju asopisa Putevi,
1922. godine, koja bi se mogla smatrati i manifestom itave moderne
umetnosti. Tekst je programsko poetika matrica iz koje je proisteklo
Otkrovenje8 riznica formalno oblikotvornih, stilskih i tematskih
uzoraka. anrovski hibridan, struktuiran po konstruktivstikom principu
montae, provokativan i kritiki usmeren prema tradicionalnim vrednostima
i institucijama, zamiljen je kao vizija imaginarnih, nadrealnih, spomenika
podignutih u ast novog doba i novih stremljenja: spomenik Putniku,
spomeniku Obnavljanju i Plodnosti, spomenik Kosmosu. U skladu sa
programskim
naelima
najmodernijih
svaki
dovoljno
nov
(monumentalan) da bude proizvod sopstvenog, individualnog
stvaralakog impulsa i dovoljno kratkovek da ne gui kreativnost dolazeih
generacija:
Tako i treba potovana ruljo,da se na Suncu svi spomenici otope,
a ne da granitno prkose zubu vremena i da su nepomini Neka ih mlade
samo jednom vidi; dvaput? to je ve odvie!9
(Radi se, zapravo, o zahtevu za konstantnom odbranom moderniteta,
zahtevu koji e svog najdoslednijeg pobornika dobiti u Stanislavu
Vinaveru.)
Ovaj umotvor je neposredno prethodio Otkrovenju, pa je u
tom svetlu samo uvertira za Rastkovu jedinu zbirku. Pristupajui tumaenju
pesama objedinjenih u ovoj zbirci valjalo bi poi od poslednjeg, trinaestog,
programskog teksta Probuena svest (Juda), koji je zapravo klju za
razumevanje Rastkove poezije i otvoren prozor na njegovoj pesnikoj
radionici, gde nam se stvaralaki in otkriva kao fizioloki proces, kao isto
fizika, impulsivna delatnost u redu utoljavanja gladi, varenja ili rukovanja.
Telo i zagonetka telesnog su pasija mladog Rastka. Apsolutizovati ga,
oglasiti ekstazu mesa znailo je pokuaj ponovnog uspostavljanja naivnog i
bezbrinog, neposrednog i niim sputanog ivota na nain razuzdanih
slovenskih bogova. Razumeti i prihvatiti svoje telo, biti ga svestan, znai
uspostaviti vezu meu senzacijama u haosu ulnih datosti, znai taj haos
objediniti jednim smislenotvornim principom: Nalazimo se u takvoj
bahanaliji telesnoj da se ne moemo ni setiti onog to ne doivljujemo. 10
Njega fascinira udbenik fiziologije gde je ovek ogoljen do sri. Jesti
mnogo i obilato znai udovoljiti svojoj prirodi. Priznati da je ljubav polna
znai odbaciti iluzije i prihvatiti istinu. (Nije teko u ovome nazreti
Remboov zahtev za hipersenzualnou.) Uostalom, zato Otkrovenje?
Otkrovenje je otkrivenje boga oveku, spoznanje boanskog putem ekstaze.
8

G. Tei, Sluaj Spomenika Rastka Petrovia, Otkrovenje srpske avangarde, Institut za

knjievnost i umetnost igoja tampa, Beograd, 2005.
9
R. Petrovi, Spomenik Putevima
10
R. Petrovi, Probuena svest (Juda)

Meutim, dok se odnos sa bogom uspostavljao uglavnom duhovnim

sjedinjenjem, preko srca i misli, Rastko poznaje jednu drugu vrstu veze,
telesnu, preko seksualnog nagona, gde se sva veliina boanstva objavljuje
putem roenja. Reiti misteriju roenja, prenatalnog postojanja, znailo bi
reiti misteriju samog boanstva. Prema tome to je otkrovenje tela,
spoznanje telesnog principa postojanja, a poto je telo, i telesno, izvor
estetskih kvaliteta, to je i otkrovenje nove umetnosti, iji je zbirka
Otkrovenje samo rezultat, nusproizvod jednog dubljeg saznanja:
Sporedna je stvar lirika, ili ne dovoljno to. Ali neto drugo, mnogo. Glavno
je da se od toga ivelo I kad velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost
ve samo veliku ekstazu, razumem dobro.11 Dakle sam proces pisanja, a ne
delo; ekstatino spoznanje, a ne rezultati tog spoznanja.
Namee se pitanje gde je mesto dui u ovako apsolutno
shvaenom telu. Da li je telo samo ljutura nakon ijeg raspada dua
nastavlja svoj put ili nestajanjem tela umire i dua? Posvetio je Rastko prostora i ovom pitanju, bez pretenzija na konaan odgovor, ne nastojei ak ni
da precizira ili argumentuje svoje nazore, ostavljajui im tako status intuitivnog, neracionalnog spoznanja: Ono to se zove ivotom unutarnjim i
ivotom spoljanjim, ili duhovnim i telesnim, jednog oveka, samo su dve
krajnosti jednog istog , nerazluivog i besprimernog mehanizma12
Rastkova se misao odupire da prizna bilo kakvu dvojnost telesnog i
duhovnog, bilo kakvu dualistiku zasnovanost sveta. Njegovi su stavovi prilino jasni: U prirodi se ne bi mogla javiti tako jedna fatalna ideja o
boanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti. O nestvarnostima se moe
misliti samo kojim vetakim, nakaznim putem o onom to ve postoji. 13
On kategoriki odbija fatum jedne metafizike neizvesnosti. Mogunost
postojanja nekog sveta iste duhovnosti, van granica empirijskog, za njega
je neprihvatljiva. Svaka religiozna metafizika mu je strana. U njemu buja
panteizam. Zavrie ovo razmatranje reima: ivot duhovni, dakle nerazdvojiv (je) od ivota naeg telesnog.14 Ova Rastkova teorija nala je svoju
poetsku realizaciju jo pre Otkrovenja, u pesmi Trenje izmeu tela i
due:
I tako reka uvek nosi jedan le
I dua bi mogla, ali zar bi imala snage da ga napusti15
Pesma zavrava istom milju izraenom tradicionalnom metaforikom:
Soko robuje voljno uz vezanog gospodara16
Sveo je Rastko oveka na bioloki mehanizam, na zver koja je za razliku od
drugih zveri okrenuta ka beskonanom, te zato i nezadovoljna.
Ovako simplifikovana vizija oveka ne moe pruiti neku trajniju
satisfakciju. Uvidee to i sam Rastko. Kad se polje iskustva iscrpi, kad eks11
12
13
14
15
16

Ibid.
Ibid.
Ibid.
Ibid.
R. Petrovi, Trenje izmeu tela i due
Ibid.

taza splasne, kad haos ponovo nadjaa onaj oblikotvorni princip i nastane
krvavo otupljenje, zavapie glasom punim skepse:
Zar ipak samo komad boga baen u svet
Nemajui nikakvog srodstva sa onim to me okruuje17
I nekoliko stihova dalje:
Stihovi nosite me daleko od ove zemlje,
U mukama me za bolji ivot raala majka.18
Ovo su stihovi iz prve pesme Otkrovenja koji se mogu shvatiti i kao
programski utoliko to tematizuju pravi predmet Rastkove poezije, predmet
o kom Rastko jo uvek ne peva jer ne moe da peva transcedentno. Iz navedenih rei iz teksta Probuena svest videli smo da nam ni jezik svojom
prirodom ne dozvoljava da mislimo o sferi izvan empirijski date stvarnosti.
To sada baca sasvim drugaiju svetlost na njegovu opinjenost ulnom fizikom realnou. Ta se opinjenost, naime, javlja kao kompromis pred nemogunou da se peva metafiziko, jer je nedostupno i za njega nema
poznatih rei. U jednom kasnijem tekstu tu e svoju ljubav prema materiji
Rastko motivisati erotskim doivljajem. Ljubio sam nju, i da bih je umeo
ljubiti, nauio sam zapaati i diviti se svemu to se zbiva oko mene, i zadrhtati u tihom uzbuenju pred onim to je beskrajno i veno i nepojmljivo, i na
kraju svega, velim, opet eto sreo bih utljivo, vrelo njeno telo, oprueno i
kao sa sklopljenim, poluusnulim oima Sva ljubav moja prema materiji
jedino se stvorila jer je i njeno telo to.19 Zato e Rastko, videemo, u svojoj potrazi za korenima bia, za Apsolutom krenuti drugaijim putem od
veine drugih pesnika i ispevati jedan krajnje autentian prostor.
Dakle ve na poetku svoje pesnike zbirke Rastko je izrazio
sumnju u sutastvenost materijalnog sveta i slutnju jednog obuhvatnijeg
principa. U ovoj elnoj pesmi susreemo se i sa motivom tako bitnog i tako
esto rabljenog u avangardnoj knjievnosti motivom putovanja (stihovi
nosite me), koji isto tako bitno mesto ima i u poeziji Rastka Petrovia.
Najpre nam se namee pitanje otkud toliko opinjenosti brzinom i
pokretom, dinamikom, u modernoj umetnosti. Pogotovo ako znamo da je
pokret bio opsesivna tema moderne plastike, dakle vida stvaralatva koje
svojom prirodom iskljuuje vremensku protenost. Citirajmo Marinetija:
Onako kao to je literatura do sada slavila misaonu nepokretljivost, dreme, ekstazu, tako mi elimo da slavimo agresivni pokret, grozniavo nespavanje, gimnastiarski korak, skok pun opasnosti, amar i udarac
pesnicom.20
Dakle, sa jedne strane, kod Marinetija dominantne, to je otvoreni
bunt protiv stare, dremljive, meditativne literature, s druge, kod Marinetija
implicitno sadrane u generacijskoj razlici, to je imperativ za prilagoavanjem modernom, dinaminom vremenu. Dvadeseti vek je razvijanjem
sredstava za brzo savlaivanje prostora znatno suzio obim Zemljine lopte.
17

R. Petrovi, Pustolov u Kavezu

Ibid.
19
R. Petrovi, Rei i sila razvia
20
Filipo Tomazo Marineti, Manifest futurizma, Moderni pravci u knjievnosti, priredio R.
Vukovi, Prosveta Nolit Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1984.
18

To je uslovilo upoznavanje dalekih kultura i sticanje novih iskustava, pa se

motiv puta javlja jo i sa znaenjem stalne promene i duhovne ekspanzije.
Upravo sa ovim znaenjem raunaju stihovi iz ve spominjanog umotvora
Spomenik:
Jer uvide da e mu duh otupeti
Poe u lov na vidike po svetu21
Istu konotaciju nosi motiv puta i u pesmi Slovo ei, koja i svojim naslovom sugerie unutranju potrebu za osvajanjem nepoznatih prostora:
Moja je glava traka.
Velika su kola zakripala seljaka.
Na toak. Neka toak smrvi me, kad krene,
Svojom velikom ljubavlju za putovanjem
Neka smrvi me. Drumovi su nai beskrajni22
Putovanje kao emanacija ei za neprestano novim iskustvima i ekstazama,
to je znaenje ovog toposa u navedenim stihovima. Ali on se javlja sa jo
jednim semantikim odreenjem, povezanim sa prethodnim ali sa
drugaijim usmerenjem. Dok je u navedenim stihovima okrenut ispitivanju i
osvajanju zemaljskih prostora u sledeim se javlja usmeren ka jednom
drugaijem svetu, bez mere. Javlja se u svojoj suprotnosti, kao beg od
zemlje, bilo u vidu poleta u beskonano, bilo kao duhovno putovanje u imaginarne krajeve starih slovena. Ta je intencija ve spomenuta u vezi sa
Rastkovom skepsom u materijalno u pesmi Pustolov u kavezu, pa bi
valjalo samo navesti jo nekoliko eksplicitnijih stihova.
Beli se drum u beskraj sve vie izme borja,
Sa njega e na kumov put neosetno prei nam udi
Trenutak makar samo daleko od ove zemlje23
Kroz ogledalo otie orahova dvorana kao reka.
I sve pesme pesnika
Kroz duu moju otiu u polja daleka.
U polja, gde ogledajui se jezerom brda silaze u ponor,
Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor
Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.24
U svojoj okrenutosti ka beskonanom pesnik je svestan da je prikovan za
zemlju. Zato mu se i ini jedino moguim
samo: krkati, hrkati, mavati i groktati,
21
22
23
24

R. Petrovi, Spomenik Putevima

R. Petrovi, Slovo ei
R. Petrovi, Pustolov u kavezu
R. Petrovi, Bodinova balada

biti gnusna, ogromna, drhtava plazma25

Osvajanje, ili bolje reeno otkrivanje jednog prostora bez mere,
prostora osloboenog svih konvencija, sa one strane dobra i zla, u kom
ovek stoji neposredno prema Apsolutu rastapajui se u njemu cilj je
pesnika od kad pesma postoji. Viziju takvog sveta ima i Rastko, krajnjeg
odredita svojih putovanja, sveta nevinosti i istote, kontrapunkta haosu
ivotnih datosti. U tom svetlu se moe posmatrati pesma Jedini san, u
kojoj izbija na povrinu i sav paradoks Rastkove umetnosti, mada taj
paradoks ipak znai napredak u osvajanju novih polja intuicije:
Bahem se i dahem, gle, u komaru i svi snismo
Osvajanje prostora neim to je bez mere
Ja sanjah na rubu prolea, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere
o velianstveno je da se u divnom ovakvom moru
I ekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti.26
Nakon sve one ekstatinosti, one fasciniranosti materijalnim ivotom i
divljake ulnosti zavapiti za majinom utrobom, gde se ne utapa ni jedna
vizija stvarnosti, paradoksalno je, ali nikako i besmisleno. Poelevi
povratak u prenatalno stanje, Rastko je na svet okaio etiketu komara, ali to
samo potvruje tezu da je pevanje fizikog samo kompromis za
nemogunost pevanja metafizikog. Otud je svet utrobe samo varijacija one
moderne prazne transcedencije, u kojoj je traena sutina bia, potpuno u
skladu sa Rastkovom estetikom tela. To je njegov svet bez mere:
Tako tesno obavijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama.27
Raanjem bivamo ispljunuti u stvarnost, bez mogunosti povratka izgubljene nevinosti. Iza toga ostaje samo vena nostalgija za mirom i harmonijom.
Ali umrli ve dom gde se ne vraa
Odvui e me tajnom do mesta smrtnog komara,
I nee mi rei niko tad koja je staza najkraa
Do spasenja.28
Ova trauma roenja javlja se kao analogon padu iz raja. Vapaj za
majinim stomakom jeste elja da se taj raj ponovo stekne. Jedinstven je
ovo vapaj u svekolikoj knjievnosti. Meutim Rastko mogunost povratka
demantuje samim roenjem, otvaranjem oiju, formiranjem svesti:
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oi e ti zauvek ostati zaraene
25
26
27
28

R. Petrovi, Pustolov u kavezu

R. Petrovi, Jedini san
Ibid.
R. Petrovi, Tajna roenja

Uasnim zbiljama koje si negde iveo

I kojima e opet poumiti
Sve provalije sna.29
Sanjati i snove pevati opet je sanjati i pevati na temeljima iskustva i reima
tog iskustva. Tako se istinski svet ove poezije nalazi u sferi prediskustvenog
i prema tome preverbalnog. U svojoj miinoj ekstazi Rastko je mislio
verovatno najistiji svet u srpskoj poeziji svet bez rei.
Razvoj ove poezije morao je ii ovim putem. U svojoj avanturi
mesa morala se u jednom trenutku nai pred vratima apsurda i svoj smisao
potraiti negde dublje. Videli smo da je prvi korak nainjen ve u
Otkrovenju gde je taj smisao traen u predelima biolokog zaetka. Sledei korak nainjen je ve sledee godine, 1923. kada su se pojavili odlomci
njegove poeme Vuk. I na formalno izraajnom i na tematskom planu
ova poema pokazuje znake smiraja u odnosu na poeziju iz 1921. i 1922.
Ritam postaje ujednaeniji, samim tim i smireniji, stih se vezuje rimom, a iz
njega izbij neki setni i rezignirani ton. Zadrana je ona prepoznatljiva
senzualistika nota, ali ona ovde nije sama sebi cilj, gubi svoju programsku
zaotrenost i postaje element Rastkovog estetikog sistema, i nad njom kao
da visi neki fatum. Rastko je ovako okarakterisao ovu svoju tvorevinu: Vuk
je ovek u borbi sa boanstvom. To je zver koja se skriva od sunca koje ga
niti i koje se on trudi da savlada.30 To je pokuaj metafizikog
ustanovljenja sopstvenog bia, traenje veze sa boanstvom od koga se
pesnik osea otcepljenim, napor da se egzistencijalni princip izvede van
granica materije, na kosmikom planu:
Sunce, jedino tebi to sam udeo biti ravan,
Znati jednu jedinu re i njome znati sve31
Kao da je ono krvavo otupljenje, onaj oseaj apsurda i
otuenosti bio neophodni uslov za poetak slutnje da van opipljivog mora
biti neeg relevantnijeg, esencijalnijeg. Sunane lestvice su izraz te potrage
za venou i nada da e, nakon smrti, doi do sjedinjenja sa njom:
Ali mi za novu onu boju otvarae se oi druge,
I onda svaku strasnu udnju tek tad odvee nove pruge
Sa mojom zranom suzom u samu tu sredinu raja.32
Potraga za venou, nostalgija za izgubljenim domom tema je jedne od
najboljih pesama Rastkovih Sa svetlim poljupcem na usnama
Zaboravi Tajne Roenja, zaboravi Velikog Druga;
Idi, idi, jecaj srce moje! Zaboravi, zaboravi33
Ona je izraz mirenja sa smru, ak udnje za njom da bi se probudilo u
venosti. Ako je sva dosadanja poezija Rastkova poivala na principu ma29
30
31
32
33

R. Petrovi, Jedini san

R. Petrovi, napomena uz poemu Vuk, Sabrane pesme
R. Petrovi, Vuk
R. Petrovi, Sunane lestvice
R. Petrovi, Sa svetlim poljupcem na usnama

terijalnosti, za ovu pesmu moemo rei da je njoj radikalno suprotstavljena i

da poiva na principu apsolutne duhovnosti:
To, to! Umreti; nikada vie ne iveti! Nikada!
Ovu ljubav sa oiju skinuti, poetak ove misli, ovo disanje.

Jedan o jedini put probuditi se u venosti,

Ne iveti opet, ve as samo svoje oi otvoriti
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti34
Ovo je kraj Rastka pesnika dionizijske neobuzdanosti, kraj koji je
svoj poetak imao u Otkrovenju u enji za majinim stomakom, pa preko
Vuka koji je realizacija enje za prevladavanjem telesnog i izmirenja sa
bogom ( Suncem ), da bi do pesme Sa svetlim poljupcem na usnama evoluirao u enju za smru. Od pesnika ivota do pesnika smrti tekla je ta
putanja. Ispevae i kasnije Rastko, kao ve stari pesnik, jo koju entuzijastiku pesmu, kao to je Evo se vraaju rei to rekoh u beskrajnom uzbuenju, gde e onaj elan vital zablistati ponovo u svom raskonom sjaju, ali
se to moe smatrati samo izuzetkom koji potvruje konano okretanje
nekim drugim poljima interesovanja i vidovima stvaralatva.
Rano slomljen ivotom, neprestano na putu, 1935. godine otputovae poslednji put, na putovanje koje e mu doneti samo razoaranje i ugasiti i poslednji plam svetlosti u njemu. Kao svedoanstvo tog stranstvovanja
ostala nam je zbirka pesama simbolinog naslova Kad padne burma
zlatna koja, opet nekako simbolino, svoj poetski model uzor nalazi u
srpskoj narodnoj lirici; zbirka balada koja govori o svoj teini neuteene
nostalgije i egzistencije jednog izgnanika.
Ako bismo stvaralaku putanju Rastka Petrovia pokuali da
okarakteriemo jednim jedinim pojmom, namee se misao da bi toj potrebi
najadekvatnije udovoljio pojam ciklinosti. Taj put vodio je od ciklusa
patriotskih pesama inspirisanih kosovskom legendom, sa vidnim osloncem
na frazu srpske narodne poezije, ispevanih stihom velikana moderne, preko
doslednog batinenja slobodnog stiha i amorfnih oblika u svom stvaralakom zenitu, da bi u drugoj polovini dvadesetih godina 20. veka krenuo
silaznom putanjom, i onaj radikalni avangardizam poveo mirnijim vodama,
kako bi svoju krajnju destinaciju naao u Rastkovoj ivotnoj pasiji srpskoj
narodnoj tradiciji. Razvoj njegovog proznog stvaralatva pokazuje slinosti
sa razvojem poetskog samo utoliko to e nakon prve faze avangardnog
eksperimentisanja i razaranja proznih formi uslediti zaokret ka neto
tradicionalnijem tipu pripovedanja i vrim proznim oblicima. Inae je
njegov prozni opus heterogeniji i obimniji nego poetski, i na izmaku
dvadesetih odnee apsolutni primat nad njim. Marko Nedi e ovu
anrovsku razuenost pripisati Rastkovom poetikom imperativu da se uvek
bude drugaiji, da se nikad ne zapadne u puki shematizam. Tom je
imperativu pripisao i Rastkovo relativno brzo naputanje poezije. 35Ipak,
injenica je da njegova zaostavtina, pored jednog romana, obuhvata i jednu
34
35

Ibid.
Marko Nedi, Magija poetske proze, Nolit, Beograd, 1972.

10

knjigu poezije, plod petnaestogodinjeg stranstvovanja i nostalgije za

domom gde se ne vraa.
Sa svim svojim osobenostima, i onima koje su kotirane visoko na
skali umetnikih vrednosti i onima na kojima bismo mu mogli prigovoriti, i
tamo gde pokazuje autentinu inspiraciju i tamo gde to nije u punoj meri,
Rastkov pesniki projekat, posebno onaj iz dvadesetih godina, sa akcentom
na Otkrovenju, toj najmonumentalnijoj poetskoj graevini srpske
avangarde36, ulazi u same temelje srpskog modernog pesnitva, a sam tvorac tog impozantnog opusa svoje mesto nalazi meu ispolinima srpske i evropske knjievnosti.

36

Gojko Tei, 1922: zenitna godina srpske avangarde, op. cit.

11

Literatura:
Flaker, Aleksandar Poetika osporavanja, kolska knjiga, Zagreb, 1982
Konstantinovi, Radomir Rastko Petrovi, Bie i jezik 6, Beograd, 1983
Mii, Zoran Rastko Petrovi, Kritika pesnikog iskustva, SKZ, Beograd,
1976.
Musabegovi, Jasmina Rastko Petrovi i njegovo delo, Slovo Ljubve,
Beograd, 1976.
Pavlovi, Miodrag Rastko Petrovi i Bodinova balada,
Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992
Tei, Gojko Otkrovenje srpske avangarde, Institut za knjievnost i
umetnost igoja tampa, Beograd, 2005

12

13