Intervju: Vladimir Ili

Vetina zaokreta
U Srbiji, zemlji uda, mogue je i nemogue. Ekstremnu desnicu predvode
dojueranji esktremni leviari, oviniste prekjueranji borci za bratstvo i jedinstvo,
a temelje konzervativno-liberalnog drutva udaraju veni arbitri pravovernosti
Ne tako davno, ona Jugoslavija ponosila se sa dva miliona komunista, to jest gotovo
deset odsto stanovnitva. Velika Kina u to doba imala je jedva dvadesetak miliona
lanova partije, ni dva odsto populacije. to se Kine tie, nita se nije promenilo. U
ovde proteklih desetak godina, meutim, novoustanovljena pravila lepog ponaanja
pretpostavljaju da se socijalistika prolost to manje pominje. Za tihu veinu - to je
laka obaveza. Za one koji su razvoju socijalizma kao svetskog procesa dali i svoj
teorijski doprinos, teko je rei - osim ako kritiku svega postojeeg nisu zamenili
kritikom socijalizma. U tom sluaju, analiza i ocena su moguni
i - potrebni.
Prvo obimnije istraivanje te vrste obavio je sociolog Vladimir
Ili (1961), docent Filozofskog fakulteta u Beogradu na
predmetu metodologija sociolokih istraivanja. Govorei o
svojoj nedavno objavljenoj knjizi "Oblici kritike socijalizma"
(Zrenjanin 1998), Ili kae: "Osnovna ideja bila je da se pogleda
naa politika misao - socioloka, politikoloka, pa, dobrim
delom, i ona sa filozofskim pretenzijama - od 1990. godine
naovamo. Takoe, da se ustanovi kontinuitet ili diskontinuitet u
pisanju istih autora u odnosu na vreme jednopartijskog reima
i, to je moda nauno znaajnije, da se napravi poreenje izmeu nae sadanje
politike misli i stanja u svetu. Kao glavno istraivako polje uzete su kritike
socijalizma, jer je to osnovni istraivaki prioritet, analiza kritike socijalizma u
politikoj misli u Srbiji devedestih godina."
"VREME": Zato drite da je kritika socijalizma glavni istraivaki prioritet?
VLADIMIR ILI: Ona to jeste, ako se gleda periodika, bibliografije, ak i kvadratura
objavljenih tekstova. S druge strane, poto je do 1990. prioritet za najvei deo
politikih mislilaca, pisaca i istraivaa bila apologija - i reimska i disidentska - tako
je posle 1990. godine to postala osuda socijalizma. To je opte mesto gotovo cele
nae politike misli.
Da li se taj period preobraenja moe vremenski locirati?
Pre petnaestak godina socijalizam je kritikovan gotovo iskljuivo sleva. Bilo je
veoma malo kritike sa socijaldemokratske pozicije, kod Svetozara Stojanovia i
Zagorke Golubovi. S pojavom Gorbaova, dalekovidiji pisci primetili su da se
realsocijalizam primie kraju i okrenuli su urak. Mahom je u pitanju elja da se ne

zaostane za kretanjima u svetu, da se prati duh vremena koji je pokazivao sve vie
podozrivosti prema socijalizmu. Meutim, 1990. godine cela jedna armija novih
regruta naglo pretrava iz prosocijalistikog u radikalni antisocijalistiki tabor. Isti
oni koji su se do jue klanjali zvaninoj doktrini vrlo uvaenog Saveza komunista
Jugoslavije, odjednom prihvataju sva stara, opta, izlizana mesta militantnog
antisocijalizma. Mnogi od njih su direktno doli iz raznih analitikih ili informativnih
slubi Saveza komunista ili parapartijskih organizacija. Stvaranje novih opozicionih
stranaka i ono to se tada inilo izglednim - naime, slom socijalizma u Srbiji stvorilo im je privid mogunosti da brzo dou do novih poloaja i sinekura. Tako su
mnogi od njih preko noi napravili upravo vratolomni obrt.
Oekivanje sloma socijalizma u Srbiji se za sada izjalovilo. Ipak, u
meuvremenu nije dolo do revizije novih stavova?
Najtee je prevjeriti prvi put i, kad neko prvi put prevjeri, moe se oekivati da e
jo koji put da se okrene, kao revolver ili propeler. U tom pogledu, Socijalistika
partija Srbije se u ideolokom pogledu oslanjala na proverene kadrove od kojih je
samo Mihajlo Markovi davao radove koji su imali neku teorijsku vrednost. Sve
ostalo, bilo u SPS-u ili JUL-u kao njegovoj autonomnoj frakciji, u pogledu teorijske
vrednosti radova nije uspelo da se uzdigne iznad pravdanja dnevnopolitikih
zaokreta rukovodstva.
SOCIJALDEMOKRATSKI OTKLON

PROVERENI KADAR

Zagorka Golubovi

Mihailo Markovi

Svetozar Stojanovi Mira Bogdanovi

to se tie "prevrtaa", jesu li oni karakterno prilagoeni brzoj promeni

stanovita ili nemaju stanovite... O emu se radi?
Oni koji su se do ukidanja jednopartijskog sistema bavili pre svega otkrivanjem
neprijatelja tog sistema - a to je bio najvei deo politike misli razvijane na Fakultetu
politikih nauka u Beogradu, i na pravnim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu vrlo su se lako prihvatili istog posla, sad sa obrnutim predznakom. Kao to su do
1990. sve one koji su bili protiv doktrine SKJ oznaavali kao neprijatelje socijalizma
uopte, tako su se sada odjednom okrenuli prema celom socijalizmu kao epohalnom
zlu i stali da ga kritikuju podjednako nediferencirano i nekritiki. U promeni pozicije koju stvarno moemo nazvati konverzijom - postoje dva vorna momenta: odnos

prema socijalizmu i odnos prema jugoslovenstvu. Ko je napustio socijalizam,

napustio je i jugoslovenstvo, i obnuto. Ima izuzetaka: Mihajlo Markovi je ostao
istrajan u odanosti jednoj neokomunistikoj varijanti socijalizma, ali je potpuno
porekao sve to je decenijama pisao o jugoslovenstvu. Neki drugi, kao Ljubomir
Tadi, pogazili su teze na kojima su gradili ukupnu svoju dotadanju filozofsku i
naunu karijeru. Od Jugoslovena su postali srpski nacionalisti, a od nedoktrinarnih,
luksemburgijanskih komunista, izraziti antikomunisti.
Kako se moe objasniti tako radikalan intelektualni prelom?
to vie verujete u trajnost vlastitog dela, tee ete ga napustiti; to dublje ste ga
promislili, manje ste prema njemu dogmatini, ali ste i manje spremni da ga se
odreknete. S druge strane, talas promena sklon je da vas ponese, a intelektualci
skloni da se preputaju pomodnosti. Provincijalnost i provincijalizacija takoe
pojaava konvertnost. Do promene pozicije dolo je svuda u svetu, ali nigde nije
izvedena na tako drastian nain kao u istonoevropskim zemljama - a meu njima,
prema mom poznavanju stvari - nigde toliko oigledno kao u naoj zemlji.
Jugoslavija je imala znatno razvijeniju drutvenu i politiku teorijsku misao i utoliko
je sadanji pad vei.
Ako je to tako, onda je veoma teko primeniti pojam intelektualca na ljude
o kojima govorimo.
Ne, naprotiv. Oni su ba tipini za intelektualce, jer veinu ne karakterie trajna
stabilnost uverenja, koja bi morala da poiva na promiljenosti prvobitne pozicije i
na svesti o vrednosti vlastitog dela. Ali, vrlo je malo ljudi koji daju stvarno vredna
dela.
Svuda ih je malo, ne samo ovde. Nezavisno od pojma intelektualnog
potenja, ne znam koliko treba da bude veliko delo da bi se oduprli izazovu
konverzije?
Potenja ima u subjektivnom smislu, ali nema snage da se odupre trendu. Neki su
od vrlo estokih zagovornika integralnog jugoslovenstva ili bar bratstva i jedinstva
postali zagovornici etnoovinizma. Slinih primera ima i drugde, ali nigde u ovoj
meri i sa ovim intenzitetom. Neko ko je do 1989. bio leviar na Zapadu mogao je da
se od komuniste pretvori u socijaldemokratu, ali nije mogao da se pretvori u
konzervativnog liberala, u liberalnog aristokratu, nije kao bivi komunista danas
poeo da zagovara izborni cenzus, ogranienje prava glasa, istiskivanje ili
iskljuenje etnikih manjina iz politikog sistema, umesto dojueranje
internacionalistike vizije nije odjednom poeo da zagovara etnonacionalistiku, ak
i tribalistiku viziju. Kod nas je to gotovo masovna pojava: zahvatila je i najpoznatija
imena, a ne samo povodljivi drugi ili trei ealon, koji se samo trudi da ne zaostane.
Sad jedno oajniko pitanje: ima li bar asnih izuzetaka?

Postoji jedna zanimljiva leviarska kritika socijalizma, Todor Kulji na primer, zatim
Miroslav Peujli koji je unekoliko, ini mi se, vezan sa partijskim strukturama SPS-a,
mada nije njihov ovek, onda Vidojevi, Tomanovi. Postoje ljudi kod kojih se ne
moe govoriti o konverziji, ve o promeni pozicije. Mladen Lazi je od leviara
postao socijaldemokrata ija je mera otrine u osudi socijalizma i pre 1989. godine
bila vrlo jaka, i koji u svoje teorijske stavove i dalje inkorporira kljuna marksistika
mesta. Svetozar Stojanovi je pre 30 godina "skliznuo" na put ka socijaldemokratiji i,
za razliku od nekih drugih svojih kolega, nije to iskoristio da "solunai" 1990. i 1991.
godine, mada je skrenuo ka nacionalizmu. Zagorka Golubovi je jo 1982. vrlo otro
sudila o socijalizmu kao sistemu, ali je u osnovi ostala privrena marksistikom
teorijskom okviru. Mira Bogdanovi, iz Amsterdama, vrlo je izrazit predstavnik
savremenog socijaldemokratskog usmerenja. Ako pogledate njenu kritiku tzv.
populizma u Srbiji i uporedite je sa kritikom koju razvijaju doktrinarni liberali - bilo
anacionalni, kao Latinka Perovi ili Neboja Popov, bilo nacionalisti kao Kosta
avoki ili Slobodan Antoni - videete znatno veu meru uzdranosti, opreznosti i
diferenciranosti u toj kritici. Uzgred, veina savremenih kritiara socijalizma
uglavnom ponavlja prastare argumente, do kojih su doli iz druge ili tree ruke, bez
obzira na to da li su Bakunjinovi, Berntajnovi, argumenti Kauckog, Talmona, Karla
Fridriha, Hane Arent... ovinisti su tu posebno zanimljivi, jer kradu iz evropske
postmoderne - ali je selektivno prilagoavaju svojim vrlo uskim receptivnim
sposobnostima. Evropska postmoderna je jedno, a balkanski ovinistiki
antisocijalizam neto je sasvim drugo, visoko provincijalizovano.
ODRICANJE

DOSLEDNOST

ANACIONALNI LIBERALI

Ljubomir Tadi

Mladen Lazi

Latinka Perovi

Neboja Popov

Ima li prikrivenog ili otkrivenog oekivanja da e se nokautirani ili

grogirani socijalizam dii na noge?
Ne ba svi, ali najvei deo kolega je jo uvek u Fukujama-fazonu, trijumfalistikom
liberalizmu: kraj istorije, socijalizam je bio i jedino to je kod njega eventualno
valjalo to je industrijalizacija; njegovo najvee zlo je to je bio iracionalni
autoritarizam, isti terorizam ili, a to se sada odnosi na nacionalne kritiare,
internacionalizam. to bi rekao Lenjin, zagrebite antikomunistu danas, i ispod ete
nai ovena. To ne vai za sve: mnogi antikomunisti su danas izrazito anacionalno ili

kosmopolitski usmereni, ali dele opta mesta kritike socijalizma sa ovenima. Mnogo
je manja razlika izmeu anacionalnih liberala, kao to su Neboja Popov i Latinka
Perovi ili Aleksandar Molnar, s jedne, i izrazito nacionalno opredeljenih, kakvi su
Kosta avoki i Slobodan Antoni, s druge strane, nego izmeu bilo koga od njih i
Mladena Lazia, na primer. Lazi je gotovo podjednako otar u osudi socijalizma kao
realnog drutvenog sistema, ali ne deli nijedno od optih mesta neoliberalne
sholastike, kao to je prezriv odnos prema masama stanovnitva, harizmatizacija
srednjih slojeva, obogotvorenje voa, fascinacija efemernim istorijskim linostima,
kao to je Miloevi, personalizacija istorije i preuzimanje modela drutvenonaunih
objanjenja koji su karakterisali nemaki istorizam - ali pre stotinu godina.
ta dananji samodeklarisani levi blok povezuje sa socijalizmom?
Pokuaj da se koliko-toliko zatite interesi niih na raun srednjih slojeva. Srednji
slojevi vie gube od niih slojeva, i to je ono to predstavlja neki odblesak
socijalizma. I jo neto - mera ovinizacije. Nikada neete nai tu meru ovinizma
kod inae dokazano spremnih ovinista - kakvi su Slobodan Miloevi ili Mirjana
Markovi, kakva postoji kod Vojislava eelja i Vuka Drakovia. Uvek se moe
napraviti ubedljivija paralela izmeu eelja i Tumana, nego izmeu eelja i
Miloevia, bez obzira to to dnevnopolitizovana misao ne vidi. Upravo ostaci
marksistikog internacionalizma spreavaju Miloevia da glavnog domaeg
neprijatelja vidi u domaem izdajniku. On ga vidi u stranom faktoru, u Muslimanima,
Hrvatima, meunarodnoj zaveri. Za eelja, po njegovim sopstvenim reima, glavni
neprijatelj je "lo Srbin", pa tek onda ostali. Tu se vidi mera ovinizma, ono to
eelja ini bliim Tumanu, a udaljava ga od Miloevia, kog, naravno, ne elim ni
od ega da amnestiram.
No, dobro. Ipak, makar bila samo u "devojakom spomenaru", ideja
intelektualca podrazumeva nekakav "intelektualni dignitet"...
Znam ta je intelektualno potenje, ta je to dignitet u privatnom ivotu, ali ne znam
ta je u ovome o emu priamo, a to je sociologija saznanja ili sociologija
inteligencije. Ono to znam, to je da je svet koji je do jue bio u Marksistikom
centru Centralnog komiteta SKS-a ili SKJ-a danas u glavnim odborima graanskih, pa
i nacionalistikih partija. Toliko znam. Ne vidim da tu treba ikakav komentar.
Jednostavno, pokuavam da postavim pitanje - ne potenja, ne digniteta,
ne mora da bude kontinuitet, ne mora da bude ni doslednost...
Evo vam odgovor. Ima kontinuiteta kod onih dananjih doktrinarnih neoliberalnih
kritiara socijalizma koji su bar sauvali sluh za internacionalistiko naelo
socijalizma i koji nisu skliznuli u ovinizam. Tu ima i kontinuiteta, i digniteta, i
potenja, i ega god hoete. Ima i kod onih koji su spremni da svojoj prolosti
priznaju bar da je imala i neke modernizacijske efekte. Jugoslovenski socijalizam bio
je prinuda, ali je bio i prosveivanje. Bio je ne samo industrijalizatorska despotija,
nego i drastino poveanje drutvene pokretljivosti, bio je sposobnost da se

odgovori jednom duhu vremena. Titov socijalizam iz sedamdesetih ne treba porediti

sa amerikim drutvom koje je nastalo pod sasvim drugim okolnostima, poredite ga
sa zemljama istog tipa, Salazarovom Portugalijom, Frankovom panijom ili
pukovnikom huntom u Grkoj.
Poetkom devedesetih mnotvo uvaenih univerzitetskih profesora,
aktivnih na javnoj politikoj sceni, pokazalo je da njihova upuenost u
naela viestranakog parlamentarizma ne prevazilazi nekoliko
udbenikih redova.
Kod ogromne veine naih novih antisocijalista, doskoranjih socijalista i apologeta
jednopartijskog reima, postoji jedno izrazito konzervativno liberalno shvatanje
demokratije, antidemokratski liberalizam ili liberalna antidemokratija. To se izraava
kroz tzv. teoriju populizma, kroz emu voa-sunarodnici-neprijatelj, kroz
nepoverenje u obinog oveka i njegovu sposobnost da racionalno, odgovorno i
autonomno spozna vlastiti interes i da ga izrazi na izborima. Mi nemamo doslednog
liberalizma koji bi se naslonio na radikalno-demokratsku tradiciju prosvetiteljstva.
Upiremo se previe na ameriki konstitucionalizam, koji je takoe bio izrazito
ekskluzivistiki - sa crnakim ropstvom i izbornim cenzusom. Neki od potenijih - u
vaem smislu te rei - kao to je Slobodan Antoni - to izriito piu, zalaui se za
obrazovni i imovinski cenzus. Drugi se samo strahovito boje naroda, i tu se vide
granice njihove pozicije u teorijskom smislu. Taj strah predstavlja celu nau
opoziciju, a intelektualce koji osmiljavaju njeno delovanje kao jednu beskrvnu,
aneminu, profesorsko-advokatsku opciju.
Obrazovani ljudi u ovdanjim strankama bi toga morali biti svesni, a ne
izgleda da su u proteklih desetak godina uinili u tom smislu vidljiv napor
protiv?
Mnogo im je lake da poveruju jednoj eksperimentalno opovrgnutoj tezi, prema kojoj
na birako ponaanje stanovnitva presudno utie medijska manipulacija, nego da
se analitiki i praktino pozabave razdvajanjem masovne baze ekstremistike vlasti
od onih koji se mogu pridobiti za promene. Drugo, strah od niih slojeva je
psiholoki razumljiva - i teorijski neopravdana - reakcija na njihovo doskoranje
prenaglaavanje u zvaninoj ideologiji SKJ-a, kao to je dananje naglaavanje
znaaja proceduralnih, institucionalnih momenata politikog ivota psiholoki
razumljiva reakcija na doskoranje prenaglaavanje drutveno-ekonomskih aspekata
politikog ivota. Ali, ako je naputena jedna, ne znai da treba prihvatiti drugu
krajnost.
Ima li ozbiljnog napora da se situacija u kojoj se drutvo nalazi postavi ili
objasni sa nekog stanovita koje nee biti ni antisocijalistiko
(antikomunistiko), ni konzervativno desniarsko?
Na teorijskom planu u poslednje dve godine dolazi do "hlaenja" kritike socijalizma.
Ona je sve manje ostraena, sve manje emotivna, sve manje sklona iskljuivim

ocenama, naputaju se line diskvalifikacije, "sputa se lopta" - to politikoj misli

moe samo da koristi. Na praktinom planu promenu moe da izvede samo jedna
radikalna deovinizacija, to opet podrazumeva diferenciranje odnosa prema
autoritarnoj, ali i internacionalistikoj prolosti pod komunistima. Ja ne vidim
naznaka radikalne deovinizacije u vostvima politikih partija, a bez deovinizacije
nema modernizacije Srbije, niti izgradnje graanskog drutva. Kod nas se
demokratija ne moe uzeti kao pretpostavka za oslobaanje od nacionalizma, ve
oslobaanje od nacionalizma mora da prethodi izgradnji graanskog drutva.