5 MilanUzelac Istorija Filozofije I PDF

Milan Uzelac
ISTORIJA FILOZOFIJE
I
(Istorija filozofije do Dekarta)
Vrac
2003
Istorija filozofije I
Milan Uzelac
UVOD
Svaki razgovor o filozofiji pretpostavlja da ve neto
znamo o tome ta je filozofija; do takvog znanja moe se doi
samo uvidom u ono to nam donosi filozofska tradicija; ali,
kako je re o tradiciji dugoj preko dve i po hiljade godina,
jasno je da znanja koja dolaze do nas, iz najrazliitijih
razloga ne mogu biti u nekom velikom meusobnom
saglasju, a istovremeno, daleko su od toga da budu
jednoznana. Istorija nas ui da bitna znanja ne bivaju
nikad u celosti sauvana za budue generacije ve je
zadatak svake od njih da ta znanja iznova otkriva, da ih na
svoj nain i iz sopstvenog iskustva uvek iznova oblikuje.
Bitno svojstvo filozofskog miljenja poiva u venom
traenju, u preispitivanju onog to nam je najblie i to je
po prirodi stvari najprisutnije ali istovremeno i najdalje;
svako misli da zna ta je filozofija i svako se bez imalo
ustruavanja uputa u razgovor o njoj; previa se da su ve
u najstarija vremena zbog bavljenja filozofijom Atinjani
Sokrata osudili na smrt, zaboravlja se Platonovo
upozoravanje o pogubnosti sofistike i svim opasnostima koje
dolaze usled zloupotrebe filozofije, ne shvata se rezignacija
Boetija koji u svom poslednjem spisu, na samom zavretku
antike epohe, pie o tome kako je nastupilo doba koje za
filozofiju vie nema razumevanja.
Ni nae vreme nije bitno drugaije; moda je tome
delom doprinela i sama filozofija; ponajvie, ipak, sami
filozofi. Jo pre samo dva stolea Hegel je s dubokim
uverenjem govorio o tome da istina prebiva u pojmu i da je
filozofija najvii izraz duha; danas su se stvari izmenile; mi
ivimo u vremenu iz kog su, kako jedan pesnik kae, odbegli
bogovi; sa njima je nestala i istina; u doba koje odlikuje
simuliranje stvarnosti, istinito, dobro i lepo se vie ne vide
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
kao najvie vrednosti a odsustvo svake hijerarhije

vrednosti, svaki razgovor o filozofiji i njenom vekovnom
stremljenju, onom venom i nepromenljivom, ine se sve vie anahronim, sve manje smislenim.
Odluiti se za izuavanje filozofije znai odluiti se za
ulazak u duhovni svet koji su stvarali veliki mislioci
prolosti, a to je u isto vreme i izazov i izraz najvie
odgovornosti; bogatstvo tog sveta nije bogatstvo ovog sveta i
nije do kraja "od ovog sveta" i zato ne sme biti uspean
svaki "nagovor" na filozofiju, budui da ne bira uvek ovek
filozofiju ve i filozofija oveka.
Ova je knjiga napisana s namerom da se ukae na neke
od tema koje su tokom istorije presudno odreivale
filozofsko miljenje; ona stoga ne moe biti "originalna" u
savremenom znaenju te rei; ovde se prepliu stavovi
filozofa i njihovih interpretatora a samo s jednim ciljem: da
se o filozofiji kae ono to je ve bilo na najbolji nain
reeno, kako bi se makar neke od misli koje nam dolaze iz
prolosti sauvale za budunost. Ako tu ima i neeg to je
moje, onda se to ogleda samo u nainu izlaganja, u nainu
na koji je ova knjiga sastavljena; svi njeni elementi nalaze
se u drugim knjigama, ponekad moda i lepe kazani; nainom izlaganja ja daleko vie pripadam svetu visoke
sholastike, svetu Tome i Bonaventure, ali svetu prepunom
istinske svetlosti, jer pravi mrak, kao to znamo, nastupio
je tek sa "svetlou" koja se poela iriti oko lomaa u doba
pozne renesanse i to je mrak po kojem mi i danas
tumaramo.
Mnogi oekuju da nas filozofija neem poui, da nam
bude oslonac u ivotu, da od nje imamo neku korist; ali
davno je reeno da Minervina sova zapoinje svoj let u
predveerje, u smiraj dana; sva znanja nam obino dolaze
prekasno; naavi se u ovom ivotu, baeni u postojanje ne
moemo ne misliti svoj usud i ne znamo da li da ga hvalimo
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
ili kudimo; jedina prava ocena je ona koja se izrie na kraju;

no, i za taj kraj treba se pripremiti, treba se snabdeti
raznim znanjima jer znanje je univerzalnija moneta i od
samog novca koji se menja za sve; ima neeg to prevazilazi
i ono to mi vidimo kao sve, a to je daleko od sveg dnevnog
i prolaznog. Put ka tom najvrednijem, najdostojnijem, put
ka ivotu ispunjenom najviim smislom put je filozofije.
A filozofija, govorio je Platon, jeste ljubav ka mudrosti,
tenja da se dospe do mudrosti ak i onda kad ovek vie
niem ne tei sem da bude mrtav; to podrazumeva uverenje
o besmrtnosti due koja stremi onom venom i nepromenljivom, te je s razlogom Aristotel pisao da je posedovanje
filozofije neto vie no ljudsko, da se filozofija ogleda u
jednaenju s boanskim i da se ona sastoji u traenju poela
i uzroka. Filozofi iz vremena helenistike epohe isticali su
kako je filozofija tenja za sreom, vebanje u vrlini u
nastojanje da se ova postigne, trajno nastojanje da se
pokae u emu je bit sveta i ta ovek moe da radi. U novo
doba isticalo se kako je filozofija ideja potpunog znanja koja
nam pokazuje poslednje svrhe ljudskog uma i da se ne moe
uiti filozofija (koja nam nigde nije kao takva ve unapred
data) ve samo filozofiranje. Fihte je govorio da kakva se
filozofija bira zavisi od toga kakav je ko ovek, da za filozofiju neko mora biti roen, da se za nju odgaja i da nikakvim
ljudskim umeem ovek ne moe postati filozof. Polazei od
toga da je filozofija misaono razmatranje predmeta i vreme
obuhvaeno mislima, Hegel je isticao kako je filozofija misao
sveta koja uvek dolazi prekasno da pouava kakav svet
treba da bude, ali da se, iako je najvia, bavi upravo onim
to se obino smatra poznatim. I dok je Martin Hajdeger
smatrao da je filozofija univerzalna fenomenoloka
ontologija a Ludvig Vitgentajn da je njena svrha logiko
razjanjenje misli, jedan od najznaajnijih mislilaca XX
stolea, Teodor Adorno, naglaavao je kako je filozofija
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
permanentan, oajniki napor da se kae ono to se zapravo

ne moe kazati i da se ne moe utati o onom o emu se ne
moe govoriti.
U filozofiji koja je nastala iz uenja pred pitanjem
zato je uopte neto a ne nita, ne moe se traiti samo
krepljenje due; ono to ljudskom duhu ne da da miruje
upravo je sadrano u pitanju o tom neto i o nita koje se ne
da odrediti ve samo moe misliti kao neka pesnika
metafora, kao znak za ono to nije. Ne moemo a ne doi do
pitanja temelja sveta i razlono je pitanje o tome ima li svet
ikakav temelj, posebno u nae vreme kad se zagovara ideja
o nesupstancijalnosti sveg to jeste. Za razliku od svih
nauka, koje stalno neto otkrivaju nastojei da nam ivot
uine udobnijim i boljim (istina, ponekad i opasnijim), filozofija ne ini nikakva otkria te vrste; njena tema je ono
to je poznato, ono to nam je najblie i najoiglednije, no to
to se ini najprisutnijim esto se pokazuje i najmanje
oiglednim. S velikim razlogom Aristotel je u spisima koji
su do nas doli pod nazivom Metafizika pisao da "kao to
dnevno svetlo zaslepljuje oi slepih mieva, tako i ono
najoiglednije od svega zastire miljenje u naoj dui", a da
je filozofija zapravo uenje o bivstvujuem ukoliko ono
bivstvuje, uenje o bivstvujuem kao takvom.
Ovo pitanje o bivstvujuem je tema posebne filozofske
discipline, ontologije, a koju odreuje pitanje o bivstvujuem
kao bivstvujuem pa ukoliko filozofija posmatra bivstvujue
kao takvo ona se u kasnijem govoru naziva ontologija, a
ukoliko pita o poelima i uzrocima sveg bivstvujueg, naziva
se matafizika. Aristotel je ova dva pitanja: (a) uenje o
bivstvujuem kao takvom i (b) saznanje poela i uzroka video kao jedno pitanje. Mi ih danas ipak razlikujemo i
esto se istie kako u pitanju ta je bivstvujue nije re o
poelima i uzrocima; ali nije iskljueno da metafizika moda
to pitanje o poelima i uzrocima postavlja u svetlu pitanja o
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
bivstvujuem kao bivstvujuem? Moda, isto tako, pitanje

ta je bivstvujue, shvaeno kao pitanje po emu bivstvujue
bivstvuje, ve sadri u sebi i pitanje o poelima i uzrocima?
Sve to vodi tome da je ontologija moda obuhvaena
metafizikom, mada moe se tvrditi i suprotno, da je metafizika obuhvaena ontologijom.
Pokazuje se da na samom poetku, jo pre bilo kakvog
izlaganja o filozofiji nastaje mnotvo problema; ine nam se
jednako valjanim najrazliitije tvrdnje i s razlogom se
postavlja pitanje gde je tu istina; na to da s istinom nije sve
najjasnije podsea nas i in Pontija Pilata tokom razgovora
s Hristom koji govori da je doao da donese istinu, dok
rimski namesnik istinu smatra neim prolim, neim
zavrenim pa stoga i odlazi da opere ruke. A moda su mu
se ruke samo previe znojile? Ve mnogo ranije Aristotel je
rekao da se filozofija moe odrediti i kao nauka o istini,
premda je razmatranje problema istine istovremeno i teko
i lako jer "niko ne moe potpuno da dostigne istinu ali ona
ne moe ni potpuno da mu izmakne".
Nije stoga nimalo sluajno to filozofija sve vreme
podrazumeva istinski ivot u teorijskom stavu; ona se ne
moe svesti na neku privatnu stvar pojedinca budui da
razumevanje sveta iz duha podrazumeva napor niza ljudi
koji u filozofiji vide jednu "radnu filozofiju", jer se kao
sveobuhvatni pogled na bivstvovanje i svet ona uzdie
naspram svih parcijalnih znanja koja nalazimo u posebnim
naukama, pa joj se kao najprei i ujedno jedini zadatak
postavlja pitanje o svetu kao svetu.
Kako se kao zadatak filozofije javlja nastojanje da
oveka oslobodi od izgubljenosti unutar stvari, ona se
manifestuje i kao najradikalnija refleksija koja osvetljava
ono skriveno i ide u susret onom "prirodnom" i "obinom". u
Hegelovom stavu kako se ona bavi onim to se obino
smatra poznatim, naglasak bi trebalo staviti na to obino:
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
neto se u prirodnom stavu vidi kao obino i neproblematino, a upravo je ono izvor svih pitanja i svih tekoa pa
kad u poznatom poinjemo da sa-gledamo svu njegovu nepoznatost, mi zapravo traimo temelj poznatosti tog
poznatog a time i temelj svih nam poznatih stvari. "Ono to
se upotrebljava i ime se nasumice rukuje, ono ime se
ovek svuda u ivotu potpomae jeste zapravo neto
nepoznato, ako se nema filozofskog obrazovanja", kae
Hegel u predavanjima iz istorije filozofije; ono to nam je pri
ruci, ono to ak navodno i posedujemo, mi zapravo nemamo
i bez filozofskog obrazovanja ne moemo dokuiti ono to
odista jeste. Cilj filozofije bio bi u tome da duh dovede do
njegove slobode a tako neto mogue je samo na putu
miljenja.
Paradoksalnost situacije u kojoj se mogu nai oni koji
poinju istinski da misle najlepe je okarakterisao Kant na
samom poetku svog predgovora za prvo izdanje Kritike
istog uma: "U jednom rodu svog saznanja ljudski um ima
udnu sudbinu: to ga uznemiravaju pitanja o koja ne moe
da se oglui, jer mu ih postavlja sama priroda uma, ali koja
on ipak ne moe da rei, jer ona premauju svu mo
ljudskoga uma"; kad sve nije vie samorazumljivo, kad sve
postaje po sebi problematino, poinjemo u sve da
sumnjamo i kritikom iskustvenog znanja nastojimo dospeti
do jedne nove, temeljnije izvesnosti. Traei temelj mogunosti da se neto istinski zna, da se to neto pokae u
svoj svojoj neskrivenosti, ovek u svojoj sumnji moe biti u
razliitom stepenu radikalan.
Jedan od najveih hrianskih pisaca prvog milinijuma
nae ere, Aurelije Avgustin, u spisu o boijem trojstvu kae:
"Ko bi mogao da sumnja da ivi, hoe, misli, zna, sudi? Kad
neko sumnja, on ivi; kad sumnja, sea se po emu sumnja;
kad sumnja, vidi da sumnja; kad sumnja, hoe da bude
siguran; kad sumnja, misli; kad sumnja, zna, da neto zna;
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
kad sumnja sudi da ne treba olako dati na neto saglasnost;

da neko uvek moe sumnjati, u to nije potrebno sumnjati.
Kad tako ne bi bilo, ne bi se moglo ni u ta sumnjati". Tako
se pokazuje da radikalna sumnja dolazi do nesumnjive
injenice svesti jer, sumnjive su iskustvene datosti koje mi
vidimo "telesnim oima", dok bi nesumnjivo bilo ono to
pretpostavku svoje datosti ima u "unutranjem znanju."
U onoj meri u kojoj filozofija pretpostavlja otvoreni svet
iskustva koji se moe zahvatiti obinim jezikom, u toj meri
mogue je govoriti i o bezpretpostavnosti filozofije koja se
ogleda u tome da filozofija ne moe ve unapred pretpostaviti neke svoje odreene metode jer je metoda filozofije
poseban metodski i filozofski problem. Na pitanje: kako
prethodi filozofiranje, moe odgovoriti samo filozofija budui
da je "bezpretpostavna", a time i prva nauka jer njoj metode
ne dolaze spolja (od pojedinih posebnih nauka), ve se njene
metode filozofiranja moraju zadobiti kroz filozofsko
propitivanje. injenica je da je matematiki formalizam
fascinirao mnoge filozofe tokom istorije, posebno u vreme
vladavine njutnovske mehanike; meu njima se isticao
Spinoza, pre svega svojim pokuajem da filozofiju izloi na
matematiki nain (more geometrico); ne bez njegovog
uticaja, i Lajbnic je imao san o jednoj univerzalnoj nauci
(mathesis universalis) i taj san su potom sanjali mnogi, a u
nae vreme i Ludvig Vitgentajn. Uz sve potovanje
matematike i njenih metoda tu se previa da formalizam
matematike poiva na jednoj sasvim odreenoj apstrakciji i
da ako filozofija hoe da zapone svoj put bez pretpostavki
koje bi je ve unapred, a potom i dalekoseno odreivale, ona
ne sme biti nekritina te mora (kao filozofija matematike, odnosno logika) da pita ta te apstrakcije uopte znae i kako
se do njih dolazi.
Ako se o filozofiji ponekad govori kao o nauci, onda se tu
pojam nauke uzima u jednom sasvim specifinom smislu,
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
bitno razliitom od onog kakav nalazimo u naukama koje

nastaju sredinom XIX stolea; drugim reima, filozofija se
moe odrediti i kao nauka, ali u tom sluaju ona je (a)
fundamentalna nauka, jer time to postavlja pitanje o
poelu, ona pita za poslednje ne-empirijske temelje, za
temelj sveg empirijskog; ona moe biti odreena i kao (b)
univerzalna nauka budui da ne posmatra svet iskustva
pod samo jednim uglom, voena samo jednom odreenom
metodom, ve to ini celovito, i pitajui za mogunosti iskustvene stvarnosti u celini, ona je univerzalna a ne neka
posebna nauka; konano, filozofiju moe biti shvaena i kao
(c) kritika nauka, kao univerzalna kritika koja svoje
mnenje i sliku sveta podvrgava suenju. Filozofija je na taj
nain kritika ideologije, religije, nauke, tehnologije,
drutva; ona se bori protiv svakog nekritikog dogmatizma i
u drutvu preuzima prosvetljujuu funkciju pa nije nimalo
sluajno to i oni koji se njom ne bave vole da se na nju
pozivaju, spremni da je, ako je potrebno, i zloupotrebe.
Ovaj kratak pregled filozofskih uenja niza mislilaca
koji su svojim delom na odluujui nain odredili tok i
sudbinu istorije filozofije trebalo bi da pokae kako od
samih poetaka filozofije postoji niz pitanja koja ni nakon
niza vekova nisu izgubila svoj znaaj, budui da govorei o
njima sve vreme govorimo o sebi i svom mestu u svetu.
Postaviti pitanje o sebi i smislu svog opstanka u svetu ne
moemo a da nemamo u vidu i neke od odgovora na pitanje:
ta je poelo, ta je uzrok, ta je bivstvujue kao bivstvujue
ukoliko ono bivstvuje, jer nai emo se u situaciji da se
zapitamo da li se uopte moe postaviti pitanje bivstvovanja
ako je problematian kako njegov smisao tako i samo
postavljanje pitanja njegovog smisla.
Bilo bi odvie jednostavno rei kako je istorija filozofije
istorija razliitih odgovora na ista pitanja koja ovek sebi
postavlja tokom itave istorije, jer danas jednako malo
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
znamo i ta je to istorija; moda emo doi do zakljuka da

odgovori i nisu toliko vani koliko sama pitanja i pravilan
nain njihovog postavljanja; ali, kako postaviti pitanje kad
nismo sigurni ni u ono o emu pitamo?
Sve to nas okruuje krhko je kao i nae znanje o njemu
i sve to znamo samo je trag u pesku izmeu dva talasa
kojima ne znamo ni vreme ni uzrok.
www.uzelac.eu
10
Milan Uzelac
HELENSKA FILOZOFIJA
Filozofija nastaje u VI st. pre nae ere na istonoj obali
Egejskog mora, i to kod onih grkih plemena koja behu u
dodiru s drugim narodima - u maloj Aziji u blizini
slovenskih plemena, a u junoj Italiji u blizini Etruraca;
jedan od prvih mislilaca, Tales, ponosio se time to je Grk,
iako je njegov otac (Eksamies) bio fenianskog porekla;
Pitagora (putujui svim znanim zemljama staroga sveta gde
je bio uveden u sve misterije toga doba) je do mudrosti
doao uei kod Egipana, Haldejaca, Feniana i Asiraca.
Sve to je jo u najstarija vremena davalo povod tvrdnjama
kako su Pitagora, Demokrit i Platon svoja uenja preuzeli
od istonih naroda, da bi ve u doba Herodota Egipani
nastojali da dokau kako su kod njih koreni grke religije.
Te tendencije kulminirale su u III stoleu pre nae ere u
stavovima kako sva najpoznatija filozofska uenja svoje
poreklo imaju na Istoku.
injenica je da su preci Helena iz svoje ranije postojbine
doneli na Balkansko poluostrvo, zajedno s drevnim oblicima
jezika, neke religiozne i moralne predstave koje su
zajednike veini indoevropskih naroda; isto tako, injenica
je da se tek u novoj postojbini, a i pod uticajem istonih
suseda, formirao helenski narod. Najvei uticaj bio je
fenianski: od Feniana Grci su dobili alfabet i pismenost, a
s merama i monetama, s Istoka dolaze prva znanja iz
aritmetike, geometrije i astronomije, ali ne i filozofska
znanja, kao to su esto govorili aleksandrijski pisci. Ova
nekritika tendencija nastavila se i kasnije, sredinom XIX
stolea, delimino pod uticajem starih helenistikih autora
koji su imali sklonost da istiu kako je sva mudrost dola s
Istoka; u pokuaju da se to dokae pisano o odnosu
Pitagorejaca i Kineza, Elejaca i Indusa, Empedokla i Egipana, Heraklita i Zaratustre, izazvalo je reakciju pa se
www.uzelac.eu
11
Milan Uzelac
poela zastupati teza kako je sva filozofija apsolutno grka i

potpuno autohtona. Istina e biti negde na sredini: filozofiju
dugujemo Grcima, ali ona je nastala u njihovom suprotstavljanju drugim narodima a iz njihove tenje da to bolje
odrede sebe i svet u kome ive. Ako je ve re o uticajima sa
Istoka, onda su oni svakako dominantni u matematici i
astronomiji; prvi mislioci, bez obzira na to to im se
pripisuju odreene teoreme (Tales, Pitagora), svoja znanja
duguju Egipanima, Fenianima i Haldejcima. Geometrijom
su se, kae Porfirije, od drevnih vremena bavili Egipani,
brojevima i raunima Feniani, a Haldejci naunim
prouavanjem nebeskog svoda (Diels, 14, 7).
Meutim, istoni narodi s kojima su do vremena
Aleksandrovih pohoda Grci dolazili u dodir, imali su
mitologiju i mitsku kosmogoniju, ali nijedan od njih nije
imao filozofiju; nijedan od istonih naroda nije nastojao da
prirodno objasni postojanje stvari, a to bi Grcima u tom
sluaju moglo da poslui kao izvor ili paradigma za
stvaranje njihovih teorija. Uzrok nastanku filozofije kod Grka treba traiti kako u njima uroenoj radoznalosti tako i u
geografskom poloaju i vremenu u kome su se nali. ivei
u malim gradovima du razuene obale Egejskog mora i po
ostrvima, Grci su prosto bili "osueni" na trgovinu i stalnu
komunikaciju; ve u VII stoleu pre nae ere vodei
trgovaki grad jonskog saveza drava bio je Milet; nekoliko
desetina kilometara dalje bee Efes, dok je od oba grada isto
toliko bilo udaljeno ostrvo Samos. Ako se u drugim krajevima grkog sveta jo uvek teko ivelo, u ovim gradovima
se nagomilava veliko bogatstvo, rasko prodire sa istoka,
poinje da se uiva u lepotama ivota i porast blagostanja
dovodi do stvaranja jedinstvene pojave kulture. Slobodno
vreme i dokolica koriste se za savladavanje slobodnih
vetina - umetnosti i nauka, kako bismo mi danas rekli, a
pogledi na prirodu bivaju sad etiki produbljeni i umetniki
preoblikovani; bogovi se izjednauju s moralnim moima i
www.uzelac.eu
12
Milan Uzelac
principima, sa idealima ljudske delatnosti. Budui da nije

postojao poseban sveteniki stale, religija nije spreavala
razvoj miljenja.
U to vreme vlast aristokratije potiskuju demokratske
tendencije koje esto koriste istaknuti ali i astoljubivi ljudi,
a u nastojanju da uravnotee interese svih drutvenih
slojeva, te je tiranija uspostavljena na demokratskim
temeljima tipina forma drutvenog ureenja u tim
krajevima. Poznata su nam i imena tirana iz tih vremena:
to su Trasibul u Miletu, Polikrat na Samosu, Pitak na Lesbosu, Periandar u Korintu, Pizistrat u Atini, Helon i Hieron
u Sirakuzi. Njihovi dvorovi postaju sredita intelektualnog
ivota dok aristokrate, liene politike vlasti, ine opoziciju
koja utehu nalazi u bavljenju umetnostima. Heraklit je tipian primer aristokrate (i po duhu i po poreklu) koji se
povlai iz drutvenog ivota i odaje filozofiranju.
Konano, to je vreme procvata lirske poezije, potom i
satirike, zatim gnomske (u kojoj nalazimo neka
razmiljanja na moralne teme), ali i basni; sve vie
raspravlja se o moralnim normama i pravilima ponaanja a
to je samo znak da su osnove tih normi dovedene u pitanje i
sve vie istie se umerenost i princip mere. S punim pravom
moe se rei kako je to vreme etikih ideja, vreme kad je
naruen sistem vrednosti koji dolazi iz starine i kad
pojedinci poinju da trae sopstvene puteve kroz ivot, te se
javlja sve vea potreba za mudrim savetima i preporukama.
Nama je to vreme poznato kao vreme sedmorice mudraca od
kojih se uvek javljaju imena etvorice: Tales, Solon, Pitak,
Bijant, dok se ostala imena1 menjaju, budui da spisak
sedmorice mudraca nije pouzdan i nepromenljiv, poto se u
to vreme se ne vodi mnogo rauna o hronologiji niti o ve1
Zna se za 22 imena mudraca iz najrazliitijih epoha; veza te ivotne

mudrosti o kojoj oni govore i poetaka grke nauke vidi se u tome to se
na elu "sedmorice mudraca" nalazi Tales sa kojim poinje niz grkih "fiziara".
www.uzelac.eu
13
Milan Uzelac
rovatnoi. Prvo svedoenje o njima nalazimo kod Platona

(Protag. 343a) i ono je istorijski malo verodostojno. Politika
i drutvena uloga koja se njima pripisuje, maksime koje se
za njih vezuju, omoguavaju da poveemo Talesa, koji, uz
mnoge druge, ima i dravnike nadlenosti, Solona,
elegijskog pesnika, arbitra politikih borbi u Atini koji
odbacuje tiraniju, Perijandra, tiranina sa Korinta;
Epimenida, koji je pravi nadahnuti mag... Ovi mudraci se
javljaju u vreme krize koja poinje krajem VII i poetkom
VI stolea pre nae ere, u vreme kad je kod Grka temeljno
uzdrman njihov sistem vrednosti kao i sam poredak sveta.
Sve pomenute mudrace odlikuje praktina ivotna mudrost,
poduprta znatnim politikim iskustvom i autoritetom i
sasvim je razumljivo to im se poinje pripisivati niz
sentenci meu kojima je dominantna nieg previe. U svojim izrekama ili pesmama oni su istakli i verbalno izrazili
vrednosti koje su u ponaanju i drutenom ivotu graana
ostale vie ili manje eksplicitne. Ali, njihov mislilaki napor
nije samo doveo do formulisanja pojmova, on je moralni
problem postavio u politiki kontekst, povezao ga sa
razvojem drutvenog ivota. Ukljueni u graanske borbe, a
eljni da ih zaustave svojom zakonodavnom delatnou,
mudraci su razradili etiku koja je bila u funkciji stvarne
drutvene situacije, u okviru istorije obeleene sukobom
sila, sueljavanjem grupa, i na pozitivan nain definisali
uslove za postavljanje poretka u svetu grada (Vernan,
1990, 88).
Kao posledica velike koliine nakupljenih znanja sve
vie se javljala potreba za njihovom sistematizacijom; to su
inili ueni ljudi ili grupe znalaca i ne sluajno u velikim i
slavnim, monim gradovima kao to su Milet, Kroton, Eleja
ili Abdera. Njima su se pridruivali i pesnici koji su u
svojim epskim delima nastojali da izgrade obrazce pravog,
moralnog ivota ali i da daju mitsko objanjenje prirodnih
pojava. U ovom drugom sluaju imali smo kosmogonijsku
www.uzelac.eu
14
Milan Uzelac
poeziju koja je sve vie nastojala da neto kae i o poreklu

stvari i uticaju prirodnih sila na ivot ljudi. Mnogi od tih
pesnika, koje Aristotel naziva teolozima to sve tumae iz
mraka, kao to su Hesiod i Epimenid, kao prvobitnu silu
vide haos ili no; njih bismo mogli shvatiti i kao prve
predstavnike ideje evolucionizma budui da poreklo stvari
trae "idui unazad", u tamnim poelima. Uporedo s njima
Ferekid iz Sira, savremenik prvih mislilaca, istie Zevsa,
Vreme i Zemlju kao prva poela; ve to nam jasno govori da
se sve vie trae racionalna poela i da se ova hoe objasniti
na razumu pristupaan nain. Konano, poela su se mogla
videti u svemu to nas okruuje - u vatri ili zemlji, u vodi ili
vazduhu, a Pitagora, sin peatoresca Mnesarha sa Samosa,
prvi je uveo izraze filozof i filozofija, objasnivi ih pritom
kao oznake aktivnosti usmerene na isto saznavanje i
posmatranje boanskih stvari (unji, 1995, 8/19), a za
poelo (temelj svega to jeste) oznaio brojeve.
Pitagora i pitagorejska kola
Pitagora sa Samosa, Ferekidov uenik, iveo je u VI
stoleu pre n. e; prvi je filozofiju nazvao tim imenom (Diels
(58 B 15) i prvi za sebe rekao da je filozof, onaj koji trai
istinu (D. Laert., VII, 1, 8); sa njim poinje italska filozofska
kola kao to u Miletu, sa Anaksimandrom, Talesovim
uenikom, poinje jonska filozofska kola (D. Laert., I, 13).
Neopitagorejci i neo-platoniari su Pitagori pripisivali
najvie ideje grke filozofije i tako ga nainili krajnje tajanstvenom linou. Smatrali su ga udotvorcem, Apolonom
Hiperborejskim, sposobnim da uje glasove s drugog sveta
kao i harmoniju nebeskih sfera. Heraklit je kritikovao
njegovo mnogoznalatvo dok je Empedokle veliao njegovo
znanje i mudrost; ve Platon i Aristotel, ivei dva stolea
kasnije, nisu znali mnogo o samom Pitagori i nisu mogli
www.uzelac.eu
15
Milan Uzelac
jasno da razlikuje misli Pitagore od misli njegovih uenika

pa je Aristotel bio prinuen da govori o "takozvanim
pitagorejcima". ini se nemoguim odrediti sadraj
Pitagorine filozofije; neki mu ne pripisuju ni uenje o
brojevima i veliko je pitanje da li mu pripada otkrie iste i
teorijske geometrije kako je to tvrdio Proklo. Najverovatnije
on nije nita ni napisao i ima osnova tvrdnja kako prvi spisi
potiu od Filolaja (savremenika Anaksagore, Sokrata i
Demokrita). Sm Pitagora, po svemu sudei, bio je tvorac
nekog religiozno-filozofskog uenja i bie da je zauzimao
visoko politiko i moralno mesto u naunom ivotu Grke
njegovog vremena, pri emu ovde nauku treba razumeti u
njenom posebnom znaenju.
O njegovom ivotu poznato nam je veoma malo; bio je iz
tirensko-fliuntskog roda koji se s njegovim dedom preselio
na ostrvo Samos gde se Pitagora rodio oko 584. godine (neki
navode ak 580-570) kao sin bogatog trgovca Mnesarha.
Verovatno neslaganje s tiraninom Polikratom ili mrnja
aristokrata prema tiraninu bila je uzrok tome da on ode sa
Samosa; istovremeno, due putovanje na koje je poao imalo
je i obrazovni cilj: upoznavanje sa svetinjama i kultovima
Grke: tada je sreo i Ferekida da bi potom put produio i iza
granica grkoga sveta, u Egipat, gde se upoznao sa tajnim
uenjima egipatskih svetenika; nakon toga, bio je kod
Haldejaca a potom osnivao tajne sekte, kako meu Grcima
tako i meu varvarima. Sa etrdesetak godina odselio se u
Kroton, grad u Junoj Italiji, koja je, i njegovom zaslugom,
dola na dobar glas pa je nazvana Velika Grka, a u vreme
kad se Velika Jonija uveliko borila s Persijancima za svoj
opstanak; sakupivi veliki broj pristalica, Pitagora je
osnovao kolu.
Nakon dvadeset godina provedenih u Krotonu preselio
se Pitagora u Metapont gde je i preminuo; tu su mu se
toliko divili da su od njegove kue napravili hram. Ne
www.uzelac.eu
16
Milan Uzelac
znamo sadraj Pitagorinog uenja jer je on ovo izlagao u

tajnosti u zatvorenom krugu uenika i prijatelja, ali,
moemo rei da je ono bilo veoma uticajno jer su neke od
njegovih ideja (ili ideja pitagorejaca) delovale sve do novoga
doba. U svakom sluaju, zna se za njegovo kazivanje da je
dua besmrtna i da prelazi u druge oblike ivih bia, u
odreenim, pravilnim vremenskim razmacima (Diels, A 8a).
Kazivali su da je Pitagora metempsihoze koje su mu se
izvrile prolazio u razmacima od 216 godina, da je jednom
iveo kao Etalid, Hermesov sin, da mu je Hermes dozvolio
da izabere sve osim besmrtnosti i da je on poeleo da za
ivota i za smrti zadri u seanju sve to mu se zbiva. U ivotu se, kazuje legenda, mogao svega priseati a kad je
umro zadrao je isto seanje: Etalid se rodio potom kao
Euforb, Hermotim, Pir (delski ribar koji se svega ranijeg
seao) a potom kao Pitagora (Diels, A 8)2.
Premda je nesporno da je re o jednoj od najveih
linosti ne samo antikog sveta, ve i itave zapadne
kulture, krajnje je teko rei u isto vreme o Pitagori i neto
apsolutno verodostojno; zato je iroko prihvaeno da se istovremeno govori o Pitagori i pitagorejstvu.
Filozofiju Pitagora i njegovi sledbenici grade po
ljudskom uzoru; svoenje sveta na red, meru i njegovo
srodstvo s umom sadrano je u njihovom uvenom stavu
Broj, to su sva nebesa (Met., 986a). Moda se do toga dolo
polazei od uverenja da matematika moe da izrazi prirodu
2
Oko Pitagorinog lika i uenja od davnina se plete niz legendi: mnogi

piu kako se jednom Pitagora pojavio u Krotonu i Metapontu istog dana i
sata a jednom, kazuje Aristotel, dok je u pozoritu ustajao sa stolice, razotkrio je vlastito bedro i gledaoci su videli da je zlatno. Po kazivanju
Jambliha, koje je splet injenica i najneverovatnijih vesti o Pitagori, ovog
su jo za ivota Krotonjani pozdravljali kao Apolona Hiperborejskog pa
ne iznenauje to je meu strogim tajnama pitagorejske nauke bilo razlikovanje po kome "od razumnih bia jedno je bog, drugo ovek, a tree kao
Pitagora" (Met. A 5 986).
www.uzelac.eu
17
Milan Uzelac
nebeskih pojava. Pitagorejci su smatrali da su iz brojeva

sastavljene ulno opaljive stvari, da je itavo nebo obrazovano iz brojeva koji sami imaju veliinu (Met., 1080b).
Treba istai da brojevi imaju ne samo gnoseoloki ve i
ontoloki karakter: ako je bivstvovanje celina svega to
jeste, odreena kao peiron, kao neto neogranieno, onda
je granica, oblik (edos), ono to spreava da se fenomeni
rasplinu u neogranienom. Ako bi sve bilo neodreeno, bez
granica, tada, saglasno Filolaju, ne bismo mogli imati ni
predmet saznanja. Granica je princip ralanjivanja, oblikovanja pa upravo zato odreeno i neodreeno (ogranieno i
bezgranieno) sazdaju broj i sve to se uopte moe saznati
ima broj (odnosno meru, razmer).
Bezgranino ima osobinu da se produava, prostire u
beskonanost; granica zaustavlja to prostiranje, omeuje
ga, ocrtava odreene obrise; samo bezgranino se ne moe
spoznati jer svako saznanje treba da razlui predmet koji se
saznaje od svega drugog te da ga tako ogranii, omei.
Upravo to - sinteza bezgraninog i granice - to
razgraniava predmete i ini ih razdvojenim, jeste broj (Losev, 1963, 269). To je i razlog to su pitagorejci, kako
primeuje Losev, mislili brojeve strukturno, figurativno
budui da su do njih dospeli ocrtavanjem stvari, misaonim
kretanjem po granicama stvari pa se u brojevima nalazi i
neto geometrijsko, premda su oni razlikovali geometrijske
brojeve od geometrijskih figura. Brojevi su geometrijski, ali
geometrijski u ne-prostornom smislu; oni su bit i umni oblik
stvari.
Ako je broj inilac koji postavlja granice, onda je on
izraz optevaeeg ontolokog poretka. Pomou broja koji
odreuje merljivi oblik i sklop kosmos se tumai kao
ureeni sklop stvari; u broju koji unosi red u tok fenomena
lei spas od haosa. Broj je ono to omoguuje da se jedna
stvar razlikuje od druge a harmonija je sama struktura
www.uzelac.eu
18
Milan Uzelac
stvari, ono zahvaljujui emu dolazi do identiteta bezgraninog i granice, pa je upravo zahvaljujui harmoniji
mogua spoznaja i miljenje stvari.
Ako bi se jednom reju htelo izrei ta je to zapravo
pitagorejstvo, tada bi se sve uenje zapravo moglo svesti na
uenje o broju i pritom razlikovalo: uenje (a) o samim
brojevima, tj, o bogovima kao brojevima, (b) o kosmosu kao
broju, (c) o stvarima kao brojevima, (d) o duama kao
brojevima i (e) o umetnosti kao broju. Pitagora i njegovi
uenici ili su u svom tumaenju brojeva tako daleko da su i
vrline svodili na brojeve istiui kako je "smisao stvari u
brojevima kao poelu koje je materija postojeeg, izraz
njihovog svojstva i njihovog stanja; elementima broja
smatrali su parno i neparno; od toga pak da je prvo
neogranieno, a drugo ogranieno, a broj jedan da je paran i
neparan); broj proizlazi iz jedinice, a nebo, to su brojevi"
(Met., 986a).
Nama ovo moe izgledati udno, ali moramo imati u
vidu da su pitagorejci brojeve videli kao stvari, potom kao
sutine, principe i uzroke stvari, a nakon toga kao strukture
koje u sebi sadre ideju poretka, pa su brojeve delili na linearne, kvadratne, pravougle, trodimenzionalne (kubne).
To nam kazuje da su oni imali skulptoralne predstave o
brojevima, pa je vajar Poliklet svoje skulpture objanjavao
brojevima a pitagorejac Filolaj je govorio kako su zvukovi
trodimenzionalna tela ((44 A 26). Kasnije su brojevi
shvatani kao platonovske ideje i boanska bia.
Iako je svim pitagorejcima zajedniko da su sve to
postoji izvodili iz brojeva pa je Aristotel s razlogom u
njihovim brojevima video svojevrsnu materiju (58 B 5), ne
treba gubiti iz vida da su pitagorejci u poetku bili bliski
staroj filozofiji prirode: za pitagorejca Hipona (kao i za
Talesa) poelo je voda, a za pitagorejca Hipasa (kao i za
www.uzelac.eu
19
Milan Uzelac
Heraklita) poelo je vatra; sve to vodilo je shvatanju da je i

samo nebo broj.
injenica je da pitagorejsko uenje dolazi do nas kroz
prizmu Platonove Akademije, kroz uenje Platonovih
uenika Speusipa i Ksenokrata. Sam Platon je pod uticajem
Pitagore ritam nazivao poretkom kretanja (Zakoni, 665a),
videi broj kao izraz usklaujue moi praiskonskog, moi
koja dovodi u red tonove (muzika), proporcije (vajarstvo) i
ljudske pokrete (ples) pa tako umeima daje dostojanstvo i
visoko potovanje. Brojevi nisu predmeti za gledanje, neka
neobavezna "lepa umetnost, nego tela, boje, tonovi, pokreti
ureeni po broju i meri, prikazi onoga to za oveka ima
veitu vanost". Saglasno brojevima i reima svi delovi
kosmosa se sjedinjuju i na taj nain postaju lepi, pa je zato,
po miljenju Pitagore, mudrost znanje lepog, prvobitnog,
boanskog, onog uvek u sebi identinog koje deluje tako da
sve to na ma koji nain dospe s njim u odnos postaje lepo,
te filozofija i nije nita drugo do saznanje toga i briga o vaspitanju koje ima za cilj popravljanje ljudi (Jamblih, XII/58).
Ako je, kako jedan Pitagorin uenik kae, sve slino
broju, broj je, kao znak koji uspostavlja red, upuen na ono
to ostaje jednako, to se smatra stvarnim, iskonskim,
optevaeim. Aristotel istie da su pitagorejci brojeve povezivali sa sutinom stvari, jer su u telima nalazili brojne
odnose; istovremeno, brojevi su po njihovom shvatanju bili
ne samo formalni, nego i materijalni uzroci stvari (Met.
987a 15), a ove su, nita vie do mimeza brojeva (Met. 985b
23); to znai da je predmet uenja o brojevima zapravo sam
sklop stvarnosti, pri emu je odnos prema vidljivom svetu
izvor sakralnog i ontolokog uenja o srazmerama i
simetrijama. Videi broj kao dijalektiku sintezu
neodreenog i odreenog Pitagora i njegovi uenici su
matematike elemente smatrali elementima svega
postojeeg i sve stvari odreivali polazei od brojeva, pa su
www.uzelac.eu
20
Milan Uzelac
ove smatrali u daleko veoj meri elementima no to to behu

voda, vatra ili zemlja; zato, iz brojeva ne nastaje samo
muzika simetrija ve su oni vladajua, iz sebe same raajua povezanost stvari u svetu.
Imamo li u vidu da uenje o brojevima ima istoriju
jednako dugu koliko i filozofija, jasno je da se ono menjalo
tokom vremena i ako su u poetku brojevi identifikovani sa
stvarima a potom sa principima stvari i nainom njihovog
kretanja, kasnije su oni tumaeni kao strukture, kao spoj
ogranienog i neogranienog (Filolaj). Upravo zato su
pitagorejci sintezu ogranienog i neogranienog videli u
harmoniji, pa muzika nije izraz samo nekog nastajanja (u
smislu kretanja svega) ve brojano nastajanje, i njena
sutina nije ni u em drugom do u numerikom nastajanju
oblikovanog predmeta, pre svega kosmosa u celini, a potom
i svih stvari u njemu (Losev, 1960, 31).
To objanjava zato kod pitagorejaca matematika nije
nauka s praktino-tehnikom i estetskom namenom, ili
sredstvo kojim se ovladava prirodnim pojavama (Galilej),
niti je pomono sredstvo za uobliavanje estetski lepog (kao
kod renesansnog umetnika). Iako se ne pominju likovne
umetnosti, u jednom od kasnijih izvora (Sekst Empirik)
saznajemo o zakonu simetrije: nikakve umetnosti nema bez
analogije, a analogija se zasniva na broju. Svaka umetnost,
prema tome, postoji kroz brojeve. Pitagorejci su isticali
simetriju i bili neskloni svemu to se brojevima ne da
sameriti. Platon kae da je nauka o brojevima i merenju
neraskidivo povezana sa svim umetnostima, jer bez nje one
bi bile samo neke bezvredne vetine (Hipija). Aristotel za
oktavu kae da je lepa jer se njeni odnosi mogu izraziti
celim brojevima. U vreme procvata pitagorejske filozofije
lepim se oznaavalo sve to je bilo jednostavno i ureeno;
ako je neto savreno ono je moralo biti i lepo; merilo
savrenosti, a prema tome i lepote, bila je pravilnost, esto i
www.uzelac.eu
21
Milan Uzelac
odnos prema sredinjoj taki, pa jednoobraznost razliitih

aspekata postie svoj vrhunac u krugu i lopti.
Shvatanje da je broj supstrat stvarnosti nalazilo je
najbolju potvrdu u muzici i zato su ispitivani priroda i
meusobni odnosi muzikih zvukova koji se izraavaju
brojanim proporcijama; to istraivanje je ilo u dva smera:
jednom u pravcu akustike muzike (Arhita je smatrao da se
ton sastoji od delova koji se moraju izraziti u brojanoj
proporciji) a drugi put izuavanja su dobijala istovremeno i
kosmiki i moralni smisao i to je razlog tome da su
pitagorejci sve to se dogaalo na nebu traili i na zemlji, pa
su naelo koje vlada svemirom nalazili i u ljudskoj prirodi.
Zato su u zanatskim vetinama videli otelovljenje broja,
odnosa i proporcije, a ritam svog ivota podeavali su sa
skladom koji su nalazili u kretanju zvezda i nebeskih tela.
Uenje o harmonskoj proporciji pripada Arhiti; on je prvi
uoio kako visina tona zavisi od duine strune i kako su duina strune i visina tona obrnuto proporcionalni, premda
mehaniko deljenje duine strune ne daje neposrednu
predstavu o visini tona. Arhita je tako doao i do tri tipa
proporcija i razlikovao aritmetiku, geometrijsku i
harmonsku proporciju; na taj nain pitagorejci su postavili
empirijske osnove muzike akustike i prvi formulisali neke
od pojmova i principa muzike teorije; razume se, ako je
rani pitagoreizam izraavao vei interes za praksu i
eksperiment ("pitagorejci su valjani ljudi koji daju posla
icama i ispituju ih" (Drava, 531a)), to je samo znak toga
da su stariji pitagorejci muzikim fenomenima pristupali
empirijski a to e se kasnije izgubiti u neopitagoreizmu i
kod Platona koji muziku misli apriorno matematiki:
"Svakako misli" - pie Platon u Dravi - "da ovek koji die
glavu i posmatra slike na tavanici i neto zna, posmatra
duhom a ne oima. Moda je to tvoje miljenje i tano, a ovo
moje naivno. Ali ja ipak ne mogu verovati kako neka druga
www.uzelac.eu
22
Milan Uzelac
nauka uzdie pogled due, a ne ona o biu i nevidljivom;

moe neko stalno da blene u stvari koje su gore, ili da, ne
obazirui se na stvari koje su dole, pokuava da sazna neto
to se ne moe saznati, pa da ipak, po mome miljenju,
nikad nita ne sazna, jer saznanje nema nikakve veze sa
svim tim (...). Ove divne nebeske slike, zato to su naslikane
kao vidljive, treba smatrati za najlepe i najsavrenije od
svih takvih stvari, a ipak treba znati da su one daleko iza
onih istinskih slika ija se istinska brzina i istinska sporost,
a sa njima i sve ono to je u njihovom krugu, upravljaju i
pokreu po istinitom brojnom odnosu u istinitim poloajima
kao i da se one mogu shvatiti samo razumom i
razmiljanjem a nikako oima. (...) Da bismo se pouili i u
onim drugim stvarima, moramo kao primer uzeti nebeske
slike kao da smo u njima nali uzore koje je Dedal, ili koji
drugi umetnik ili crta, lepo nacrtao ili izradio. A kad bi
njih video neki ovek vet geometriji, mislio bi kako su
veoma lepo izraene, ali i da je smeno baviti se njima
ozbiljno i sa namerom da se na njima shvati istina o
jednakom i dvostrukom, ili o nekom drugom odnosu. (...) Mi
emo postavljajui sebi probleme, prouavati astronomiju
kao i geometriju; ali emo ostaviti ono to se zbiva na nebu,
ako zaista elimo da uinimo korisnim onaj deo due koji je
po prirodi razborit, a koji je ranije bio nekoristan" (Drava,
529b-530b).
U spisu o ivotu Pitagore, neoplatoniar iz IV stolea
nae ere, Porfirijev uenik Jamblih iz Halkide, istie da je
Pitagora, polazei od toga da ljudi svoje predstave dobijaju
ulnim putem i to kada posmatraju lepe oblike i likove ili
sluaju lepe pesme i ritmove, smatrao kako muziko
vaspitanje treba smatrati glavnim te je pribegavao
odreenim melodijama i ritmovima pomou kojih je leio
loe ljudske navike i strasti uspostavljajui iskonsku
ravnoteu duevnih sila (XV/64). Ovaj antiki pisac u prvi
www.uzelac.eu
23
Milan Uzelac
plan istie Pitagorino uenje o muzikom katarzisu, o

moralnom i praktino-medicinskom znaenju muzike. esto
se preputajui mitovima i legendama, Jamblih navodi
kako je Pitagora prvi vaspitavao pomou muzike i poeo da
lei strasti i ispravlja ljudsku narav tako to je uspostavljao
harmoniju ljudske due. Pitagora je smatrao da muzika
moe da odrava zdravlje ako se njom pravilno sluimo.
Jamblih pominje melodije koje su smirivale strasti, gnev,
potitenost i unutranju muninu. On pria anegdotu o
Pitagori koji je jednog razjarenog mladia smirio
prevoenjem frigijske u dorsku melodiju.
Tako je ideja muzike katarze postala ideal svih
antikih autora. Treba imati u vidu da je tu pojam katarze
jo neizdiferenciran i da ima drugaije znaenje no kasnije
kad se tim pojmom ukazuje na moralno oienje. Kod
pitagorejaca je muzika bila u istom redu s medicinom pa je
oienje imalo fizioloki, medicinski, praktini karakter, a
ne strogo etiki ili estetiki, budui da muziki katarsis kod
pitagorejaca nije estetski, odnosno, nezainteresovan, poto
se postie i muzikom, i medicinom i mantikom. S druge
strane, katarsis kod pitagorejaca zahvata celog oveka (a ne
samo njegovu moralnu stranu), pa je tu re o "oienju" ne
u smislu nekog moralnog napora, ve u smislu prosveenja
instikata ivota pri emu je nemogue odvojiti duu od tela,
moral od instinkta i lepotu od zdravlja (Losev, 1963, 19);
tako katarsis kod pitagorejaca ima prirodni, fizioloki
karakter, iji je koren u ovozemaljskom a ne u spiritualnom
(kao to je to sluaj potom u hrianstvu).
Harmonija nastaje iz suprotnosti a muzika je
harmonino spajanje suprotnosti, dovoenje mnotva do
jedinstva i - saglasnost raznoglasja. Broj je dua harmonije,
mada se moe rei da je i dua harmonija budui da ona kao
i sve stvari poseduje kvantitativno-harmoninu strukturu.
Kod poznijih pitagorejaca koji su vei znaaj pridavali
www.uzelac.eu
24
Milan Uzelac
metafizikoj i etikoj dimenziji njihovih ideja razvila se

teorija muzike koja je sadravala pojam "muzike sfera".
Prema ovom uenju (koje traje tokom starog i srednjeg
veka, kroz renesansu sve do novog doba (Kepler) i koje je
koliko najpopularniji toliko i najtamniji momenat pitagorejskog uenja) ljudska muzika (koja prua samo uivanje)
u sutini je podraavanje. Uzor ljudskoj muzici je harmonija
koja postoji meu nebeskim telima. Visina tona odreena je
njihovim brzinama, a ove rastojanjima meu tim telima koja su u istom odnosu kao sazvuni intervali oktave. Pri tom,
ne proizvodi muziku kretanje nebeskih tela, ve je samo
kretanje muzika.
Taj pitagorejski svemir lii na boansku muziku
kutiju: zvezde se kreu na odreenim rastojanjima a etar,
uznemiren njihovim kretanjem, proizvodi najmoniju od
svih melodija. Za ljudsko uho ta melodija je samo tiina. O
tome nalazimo svedoenje kod Aristotela (de caelo, 290b):
"Nekima se naime ini da je nuno da pri kretanju tako
velikih tela nastaje zvuk, jer i (pri kretanju) ovih tela kod
nas (nastaje zvuk) iako nemaju jednaku teinu i ne kreu se
tolikom brzinom: nije naime mogue da ne nastaje neki
zvuk neizmerne veliine od kretanja Sunca i Meseca i jo k
tome tolikih mnogih velikih zvezda koje se kreu tolikom
brzinom. A postavivi to sebi kao temelj, i da brzine prema
razmacima imaju razmere muzikih akorda, kazuju da je
zvuk zvezda koje se kreu u krugu harmonian. A budui da
se injenica da mi ne ujemo taj zvuk inila bezrazlonom,
kazuju da je razlog tome to to smo odmah ve od roenja
okrueni tim zvukom tako da (nam) ne moe biti posve
jasan naspram protivne tiine: razabiru se naime zvuk i
tiina naizmenino jedno naspram drugoga: stoga kao to se
kovaima zbog naviknutosti ini da nema nikakve razlike,
dogaa se isto i ljudima." (Diels, 58, A 35). Na taj nain biva
jasnije uenje o harmoniji due, uenje o njenoj
www.uzelac.eu
25
Milan Uzelac
usaglaenosti zasnovanoj na brojanoj proporciji;

zahvaljujui tome mogue je razumeti nae uivanje u
muzici: prema naelu da "slino saznaje slino" naa se
dua radosno odaziva na skladna treptanja koja utiu na
srodne elemente to postoje meu krueim svetovima
pokreui ih. Usaglaenost due moe se uporediti sa
saglasjem ica na liri. Kao to se lira ratimuje kad je
dotakne neveta ruka, tako je i skladni sastav due osetljiv
na neveto rukovanje.
Dua se moe poboljati ako se njom veto rukuje.
Muzika, koja je i sama podraavanje i prenoenje boanske
melodije, moe usaglasiti duu sa onom venom
harmonijom koju muziar treba (po svom zadatku) da
spusti sa neba na zemlju. Tu se vidi paralelnost neba i due.
Ako je muzika podraavanje pojedinane a ne nebeske due,
jasno je zato imamo razliite melodije (budui da ove
odgovaraju razliitim etikim sastavima i
temperamentima).
Tako su razlikovana dva tipa muzike: (1) otra i
okrepljujua muzika koja izraava muevno i ratniko
raspoloenje i (2) muzika nenih tonova, karakteristina za
blagu narav. Kako te melodije mogu u drugima da menjaju
raspoloenje, njima se na druge moe uticati pa je muzika
istovremeno i terapeutsko sredstvo kojim se moe menjati
ljudska narav. Zato su pitagorejci, kako istie Aristoksen,
za oienje tela koristili medicinu, a za oienje due
muziku i ovu e misao kasnije razviti Platon za koga je
muzika ista i uzviena ljubav ka lepom, nena i
beskorisna, liena grubosti i niskih strasti - gimnastika
due.
ta bi se moglo zakljuiti iz svega ovog? Jasno je da
Pitagora i njegovi uenici nastoje da obnove i oiste
religiozne predstave svoga doba; bore se protiv verovanja
koja se sreu kod pesnika, jer u tim verovanjima nema
www.uzelac.eu
26
Milan Uzelac
moralne strogosti, premda su ona u to vreme znatnim

delom ve naputena; istovremeno, pitagirejci otro
kritikuju moralnu rasputenost svoga doba i to je izraz aristokratske reakcije protiv demokratskih tendencija u
tadanjem drutvu; Pitagora i njegova kola oliavaju
konzervativni duh dorskih plemena i time se ova kola suprotstavlja jonskim filozofima prirode u Miletu i Efesu. U
prvo vreme pitagorejsko uenje se irilo usmeno, emu je
doprinelo i unitavanje pitagorejskog saveza na prelazu iz
VI u V stolee pre n.e; najverovatnije, prvo izlaganje pitagorejskog uenja u pisanom vidu nalazimo kod Filolaja, a to je
druga polovina V stolea pre n.e. Nakon toga dolazi do
zbliavanja pitagorejstva i sokratsko-platonovskih krugova
te se o definitivno oformljenom pitagorejstvu moe govoriti
tek u vreme poznog Platona i stare Akademije (Speusip), a
nakon Arhite iz Tarenta (prva polovina IV stolea pre n.e.)
pitagorejstvo zamire za najmanje 300 godina.
Dok su Pitagora i pitagorejci razvijali filozofiju brojeva,
prvi grki mislioci na istonoj obali Egejskog mora, na
zapadu Male Azije, u tada bogatim gradovima kao to behu
Milet i Efes, nastojali su da sve bivstvujue svedu na materijalne elemente istiui njegovu ulnu raznovrsnost (voda,
vatra, zemlja, vazduh). Tu je ve vidna razlika koja nastaje
izmeu pitagorejaca i prvih jonskih mislilaca (o kojima e
sad biti rei): dok su pitagorejci naglasak stavljali na to kako elementi nastaju, kakva je njihova aritmetikogeometrijska struktura koju su oni sjedinjavali s
astronomijom i muzikom, potinjavajui ovoj poslednjoj ak
i gramatiku, Jonjani su svoja istraivanja usmeravali na
same elemente.
Miletska filozofija prirode
www.uzelac.eu
27
Milan Uzelac
Aristotel pie da je Tales, sin Eksamiesa iz Mileta (oko

625-548), kao poelo svega postavio vodu (Diels, 11, A 27);
Talesu se pripisuje da je prvi raspravljao o prirodi, da je
rekao da su due besmrtne, da je svet iv i pun boanstava,
da neive stvari imaju duu, da je prvi izmerio visinu
piramida i da je prvi upisao u krug pravougli trougao (i
nakon toga bogovima rtvovao vola!), da je otkrio godinja
doba i godinu podelio na 365 dana, da je na pitanje: ta je
teko? odgovorio: spoznati samoga sebe, a na pitanje: ta je
lako? rekao: dati drugome savet; tvrdio je da nema razlike
izmeu ivota i smrti, i navodno, prvi je bio nazvan
mudracem; umro od ege i ei, u dubokoj starosti,
posmatrajui atletsko takmienje (Diels, 11, A 24-39).
Hegel je istoriju filozofije zapoeo sa Talesom, polazei
od toga da se veina slae sa tim da je Tales "prvi filozof
prirode" (Hegel, 1970, I/143) i on se pritom poziva na
Aristotela koji u Metafizici pie da je "veina prvih filozofa
smatrala poelima svih stvari samo ona u obliku tvari
(materije) (...) a da Tales, zaetnik takve filozofije, tvrdi da
je (to) voda..." (Met., 983b). Trebalo bi ovo imati u vidu:
Aristotel Talesa ne vidi kao zaetnika filozofije, nego kao zaetnika takve filozofije, tj. filozofije koja poelo tumai kao
tvar (u ovom sluaju, kao vodu), a ne kao broj (to je, videli
smo, smatrao Pitagora). Drugim reima: Stagiranin ne tvrdi
da s Talesom poinje filozofija, ve da s njim poinje jedna
odreena vrsta filozofije koju bismo mi mogli nazvati
filozofijom prirode.
Talesova odluka da vodu izdvoji kao poelo moe se
tumaiti na mnogo naina: ve se kod Homera govori o tome
kako je Okean otac bogova i ljudi i da se bogovi kunu u vode
Stiksa (u ono to je najstarije). Nadalje, u to vreme vladalo
je verovanje da zemlja pliva na vodi a da Neptun, bog mora
(tj. more), stvara zemljotrese. Tales je verovatno poao od
toga da voda bez koje nema organskog ivota igra
www.uzelac.eu
28
Milan Uzelac
najvaniju ulogu u promenama zemnog ivota zahvaljujui

svojoj itkosti kao i da moe da se kree od tvrdog ka
vazduastom (led - para). Ali, to ga jo ne bi inilo
znaajnim, niti zaetnikom jednog pravca filozofije. Epohalno u tom Talesovom isticanju vode kao principa jeste to
to se on, u tumaenju sveta i osnove stvari, vie ne poziva
na mitove, to nastoji da ukae na neto to je trajno i
zajedniko svim stvarima i istovremeno njihov nosioc. Drugim reima, prinuen da govori u slikama, kao i svi prvi
grki mislioci, nemajui razvijenu apstraktnu terminologiju,
kakvom e kroz dva stolea raspolagati Aristotel, Tales je
imenujui vodu verovatno upuivao ne na neku konkretnu
vodu (kakva je ona u ai ili reci), ve je mislio ono to mi
imamo u vidu kad mislimo na vodenastost vode.
Ako je Tales prvi fiziar jer nastoji da odgovori na
pitanje o prirodi prirode, odnosno da kae neto o onom to
je u osnovi physis, njegov sugraanin Anaksimandar (611545) bio bi prvi metafiziar u bukvalnom znaenju te rei,
jer za razliku od svog prethodnika koji je meu konkretnim
stvarima imenovao onu za koju mu se uinilo da moe
prolaziti najsvestranije promene, Anaksimandar je kao
poelo (arch) (tu re po prvi put sreemo kod njega)
postavio peiron, tj. neto neogranieno, ne odreujui ga ni
kao vodu, vazduh ili ma ta drugo (Diels, 12 A 1), jer, bit
stvari mora biti beskonana da se ne bi iscrpla u stvaranju.
Zato osnova stvari ne moe biti stvar do koje se dospeva
empirijski, poto su sve stvari ograniene; jedino svojstvo
tog poela moe biti beskonanost u vremenu i prostoru,
dakle neto to nema granica.
Anaksimandar je smatrao da se delovi poela menjaju,
ali da je celina nepromenljiva, da zemlja, loptastog oblika,
lei u sreditu svemira i da miruje bez ikakvog oslonca zato
to se nalazi na istoj razdaljini od svih taaka nebeskog
kruga, da je meseev sjaj laan jer je odsjaj sunca, a da
www.uzelac.eu
29
Milan Uzelac
sunce nije manje od zemlje i da je najistija vatra. Naspram

ranije, mitske slike sveta u kojoj su boanske sile prikazane
strogo hijerarhijski, Anaksimandar smeta kosmos u jedan
matematizovan prostor koji se sastoji od isto geometrijskih
odnosa. Kosmos za Anaksimandra ima geometrijsku
strukturu i to znai da nijedan deo sveta nije povlaen u
odnosu na neki drugi, da nijedan deo sveta nema prevlast
nad drugim; taj novi poredak odlikuje se jednakou i
simetrijom razliitih sila koje ine kosmos. To je razlog to
se naelo prvenstva (arch) ne pripisuje nijednom
pojedinanom elementu; prvobitna osnova iz koje sve
proistie je neograniena, besmrtna, boanska, obavija sve i
upravlja svim; ona je posebna stvarnost, razliita od svih
elemenata, kao njihovo zajedniko poreklo i nepresuni
izvor na kome se svi napajaju. Poredak se tu vie ne razume
hijerarhijski ve kao uspostavljena ravnotea izmeu
jednakih sila od kojih nijedna nema nad nekom drugom
konanu prevlast koja bi mogla dovesti do razaranja kosmosa (Vernan, 1990, 115). Za Anaksimandra kau da je prvi
konstruisao sunani sat koji je pokazivao ravnodnevice i
kratkodnevice, da je nainio prvu geografsku kartu, da
naputa poetski stil negovan u tada popularnim spevovima
o nastanku bogova (teogonije) i da piui prvi u prozi uvodi
novi knjievni rod; njemu se pripisuje i prvi objavljeni spis
O prirodi. Anaksimandru dugujemo i prvi sauvani
fragment: "... iz ega stvari nastaju u to i propadaju, po
nunosti; jer one jedna drugoj plaaju kaznu i odtetu, zbog
nepravde, po redu vremena" (Diels, 12 B 1).
U navedenom fragmentu nailazimo na odluan korak od
konkretnog ka apstraktnom; ulno se objanjava misaonim;
peiron se razlikuje od svih vidljivih stvari i on je
beskonaan u prostoru i vremenu. peiron je princip
postojanja i propadanja; iz njega nastaju bezbrojni svetovi i
gube se u njemu (ovo Hegelu zvui "sasvim istonjaki"
www.uzelac.eu
30
Milan Uzelac
(Hegel, 1970, I/154) i on je tu u pravu: ovo podsea na

drevne istonjake religiozne predstave kojima se ukazuje
na akt iskupljenja za nepravednost usled pojedinanog
postojanja; konano u pomenutom fragmentu mogue je
nai jo jedan istonjaki momenat, ideju o biti sveta koja iz
sebe proizvodi svetove i zatim ih guta); apeiron je boanski,
besmrtan i nepropadljiv.
Anaksimandrov uenik, Mileanin Anaksimen (585525), vratio se fizikom tumaenju poela (arch); umesto
vode kao poelo istakao je vazduh (ar) a to nije uinio
nemajui u vidu Anaksimandra budui da je za vazduh
rekao da je bezgranino poelo (aperos arch) iz kojeg se
raa ono to nastaje, to je nastalo i to e nastati, bogovi i
boanske stvari, a ostalo (se raa) iz njegovog potomstva
(Diels, 13, A 7). Plutarh je pisao za Anaksimena kako je
ovaj tvrdio da je poelo svega vazduh koji je veliinom
bezgranian a po svojim kakvoama ogranien, da sve se
raa nekim njegovim zgunjavanjem i ponovnim razreivanjem, da kretanje postoji od venosti (Diels, 13 A 6). Ovu
poslednju misao nai emo i kod Heraklita ali, bilo bi
pogreno u Heraklitu videti direktnog nastavljaa
Anaksimena; prvo to ih deli vei vremenski period (jedna
generacija), drugo, to uenju Heraklita prethodi uenje
Ksenofana a tree, i to je svakako najvanije: Heraklitovo
vreme (i Parmenidovo) reava posve druge metafizike
zadatke (ostajui i dalje unutar prostora obeleenog
pitanjem o prirodi arch). U svakom sluaju, s padom
Mileta (494.) pod vlast Persijanaca prekida se i ova
prirodno-filozofska orijentacija.
c. Osnovna metafizika suprotnost
Dalji korak od spekulacije Mileana, korak ka
apstraktnom promiljanju odnosa bivanja i bivstvovanja (a
www.uzelac.eu
31
Milan Uzelac
u emu je nastala suprotnost izmeu elejaca i Heraklita) bio

je uslovljen delovanjem jonskih mislilaca na religiozni
pogled na svet kakav su imali u to doba Grci; ta monistika
tendencija Mileana oliena u nastojanje da se sve svede na
jedno poelo (arch) bila je u protivrenosti s politeistikom
mitologijom.
Predstavnik ovog protivreja izmeu politeistikih
narodnih predstava i miletske filozofije prirode i prethodnik
sistema Heraklita i Parmenida bio je Ksenofan (570-478),
rapsod iz Kolofona, koji je ovu filozofiju preneo u Veliku
Grku (junu Italiju). Obino ga istoriari imenuju
rodonaelnikom elejske kole, ali poto po vremenu i
predmetu Ksenofanovo uenje prethodi uenju Heraklita, i
kako Heraklitovo uenje prethodi Parmenidu, a sam
Ksenofan nije rodonaelnik elejskog uenja o biu, ve
Parmenid, opravdano je da se o njemu govori posebno.
Ve u drevna vremena Ksenofanu je pripisivano da je
prvi koji se borio protiv antropomorfnih elemenata u
narodnoj religiji i da je ismejavao prikazivanje bogova u
ljudskom obliju, te je estoko napadao pesnike koji su nebesnicima pripisivali ljudske grehove i strasti, govorei o
jednom i najviem bogu.
Prisiljen da napusti Siciliju, Ksenofan je uestvovao u
naseljavanju Eleje; po svedoenju nekih pisaca bio je
savremenik Anaksimandrov i nije bio niiji uenik; pisao je
u epskim stihovima (o osnivanju Kolofona i o kolonizaciji
Eleje - ukupno oko 2000 stihova); posebno je bio poznat po
elegijama i jambima ispevanim protiv Hesioda i Homera,
kudei njihova kazivanja o bogovima; isto tako kau da se
protivio uenjima Talesa i Pitagore i da je napadao
Epimenida (Diels, 21 A 1); umro je u dubokoj starosti
sahranivi prethodno svoje sinove kao i Anaksagora.
Po reima Diogena iz Laerta Ksenofan je smatrao da su
u osnovi svih stvari etiri elementa i da svetovima nema
www.uzelac.eu
32
Milan Uzelac
broja, ali da se ne menjaju. Oblaci nastaju zbog podizanja

isparenja koja struje od sunca kad izlazi nagore i podie
vazduh koji ga okruuje. Sutina boga je loptastog oblika i
nipoto ne lii na oveka. On sav vidi i sav uje, ali ne die.
On je u potpunosti i um (nos) i razum (frnesis), i vean je.
Ksenofan je prvi uio da sve to se stvara biva osueno na
propast, i da je dua - duh (pnema). Isto tako, rekao je da
su sve stvari u poreenju s umom (nos) manje vredne, a da
sa tiranima treba biti ili ni u kakvim odnosima ili u
najboljim. Kad mu je Empedokle rekao da je nemogue nai
mudra oveka, odgovorio je: "Razume se, jer je potreban
mudar ovek da bi prepoznao mudra oveka" (D. Laert., IX,
3, 18-20).
Ksenofan je znaajan po svom posve novom teorijskom
utemeljenju monoteizma koji razvija polazei od rezultata
koje su postigli miletski fiziari; ako bismo sumirali ovo
njegovo uenje, mogli bismo rei: arch (prapoelo) je boanstvo. Bog je prvi uzrok svih stvari i njemu pripadaju sva
svojstva koja su prvi fiziari pripisivali prvobitnoj materiji.
Bog niti nastaje niti propada (jer bi u oba suprotna sluaja
sledilo da ga u nekom vremenu nema); bog je identian sa
celinom sveta; on sadri sve stvari u sebi i on je jedno i sve
(hn t n ka pn) (Diels, 21 B 31).
Taj filozofski monoteizam koji estoko ustaje protiv
politeizma u mitovima, savremenim jezikom govorei, vie
je panteizam no teizam; svet i bog za Ksenofana su jedno i
sve pojedinane stvari koje opaamo rasplinjuju se u jednoj
sveoptoj sutini koja je uvek jednaka sebi samoj. Jednom
Ksenofan pripisuje i jedinstvenost na taj nain to svetubogu pripisuje kvalitativno jedinstvo i unutranju
jednorodnost; meutim, u emu se ova poslednja sastoji, On
jednako malo kae, kao i Anaksimandar o svojstvu
apeirona. Najvanije ipak lei u injenici to je Ksenofan
promislio tu karakteristiku kvalitativnog jedinstva sa svim
www.uzelac.eu
33
Milan Uzelac
konsekvencama koje iz nje slede i preneo je na razlike u

vremenu tako to je boanstvu pripisao apsolutnu
nepromenljivost. Na taj nain on je dospeo u bitno
nesaglasje s ranim jonskim fiziarima budui da se iz pojma
boanskog poela (arch) gubi obeleje izmenjivosti. U
postavljanju zahteva da poelo (arch), kao nenastalo i
nepropadljivo, bude istovremeno nepromenljivo, da iskljuuje i kretanje i promenu - poiva i temeljna novina koju
uvodi Ksenofan; neposredna posledica toga jeste to to je
poelo (arch) izgubilo mogunost da bude korieno za
tumaenje empirijskog postojanja. Sam Ksenofan verovatno
nije ni primetio kako je nainio provaliju izmeu, s jedne
strane, metafizikog principa i s druge strane, sveta
mnotvenosti, sveta pojedinanih, promenljivih stvari. Ako
je u promeni pojedinih stvari trebalo traiti neku trajnu
osnovu iz koje sve one nastaju a koja pritom ostaje jednaka
i nepromenljiva sveobuhvatna delatnost, postalo je nejasno
kako je ta nepromenljiva osnova mogla da stvara promenljive pojedinane stvari. Na taj nain razdvojila su se
dva motiva koja su se nalazila u prvobitnom shvatanju
poela: (a) promiljanje osnovne injenice nastajanja,
promene i propadanja i (b) promiljanje osnove na kojoj su
mogue promene a koja je u sebi nepromenljivo bie (arch).
Dalje se moglo poi samo tako to e se do krajnjih
konsekvenci promisliti svaka od ovih dveju mogunosti, a
da se pri tom ona druga ne uzme u obzir. Iz te spremnosti
da se zastupa jednostrano stanovite, a po cenu da se ne
odstupa ni pred paradoksalnim zakljucima, nastala su dva
metafizika stanovita ija je opreka dalekoseno odredila
budue miljenje.
Heraklit
www.uzelac.eu
34
Milan Uzelac
Teza o apsolutnoj promenljivosti svih stvari od davnina

se smatrala heraklitovskom i ako stavu da se sve menja,
Platon dodaje kako se sve kree i nita ne biva, time je
formulisan suprotan stav od onog kojim se odbacuje promenljivost bivstvovanja. Time se Heraklit razlikuje od
jonskih fiziara i ne treba ga ubrajati u "jonske filozofe
prirode". U svetu koji je dostupan saznanju Heraklit ne
nalazi nita to bi bilo nepromenljivo i odustaje od potrage
za tako neim. Osnovnu misao da se sve menja tako to
stvari prelaze jedne u druge, Heraklit je izrazio na mnogo
naina, pre svega tako to je iz raznih oblasti stvarnosti uzimao primere o tome kako stvari prelaze u svoje suprotnosti;
bit sveta je u promeni i ona se ni iz ega ne moe izvesti;
nema neke postojee stvari, jer svaka stvar nastaje i nestaje
u venoj svetskoj igri. Na taj nain, za Heraklita poelo nije
neka stvar koja se ne menja a sama po sebi se nalazi u
pokretu (kao kod Mileana), ve je poelo to samo kretanje
iji su proizvod sve stvari.
Treba rei da ni Heraklit nema razvijenu apstraktnu
filozofsku ideju i ova misao se kod njega ne javlja u
apstraktnoj jasnosti ve kao ulna slika. Moda ovde treba
jo jednom istai kako su svi fragmenti presokratovaca jo u
XIX stoleu imali vie filoloki znaaj no filozofski. Ako se
ima u vidu shvatanje koje sreemo u najotrijem vidu kod
Hegela, da istina prebiva u pojmu, jasno je da e miljenje
koristiti pojmove a ne slike; ovo to nalazimo kod Heraklita
i veine presokratovaca jeste miljenje u slikama. Bie
potrebno jo itavo stolee da, poev od F. Niea, preko M.
Hajdegera pa do E. Finka, filozofija dospe do samosvesti
kako se ne mora misliti samo u pojmovima ve i u slikama,
a takvi su u znatnoj meri egzistencijali (Hajdeger) ili
temeljni fenomeni (Fink); nimalo sluajno i Hajdegeru i
Finku ostajemo trajno zahvalni na tome to su omoguili
jedno novo itanje presokratovaca, iji tekstovi nisu vie
www.uzelac.eu
35
Milan Uzelac
samo predmet interesa klasinih filologa ve temelj iz kog

izrasta itava filozofija.
Mileani su govorili o tome kako je svako kretanje i
svaka promena pod uticajem toplote; to je uticalo na
Heraklita da kretanje sveta vidi kao vatru; tako je za njega
vatra poelo (arch), no ne neka vatra kao konkretna stvar
(vatra u pei, ili plamen zapaljenog drveta), ve vatra kao
neto to uvek ostaje identino sebi, kao proces, u kome
uvek nastaju i iznova nestaju stvari; vatra je svet u njegovoj
nenastaloj i nedovrenoj promenljivosti.
Sve ovo ve je za stare mislioce predstavljalo veliku
tekou i zato su Heraklita jo u stara vremena nazivali
mranim.Inae Heraklit (540-480), sin Herakontov, bio je
kraljevskog porekla i kau da se prestola odrekao u korist
svog brata; u Efesu je vladala demokratija koju Heraklit
nije cenio; bio je ponosan i ohol, govorei da
"mnogoznalatvo ne ui mudrosti jer bi nauilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja" (Diels, 22 B 40). Kada su ga
molili da napie zakone, nije za to mario rekavi da je grad
ve u vlasti loe uprave pa se radije sa decom igrao kocke u
Artemidinom hramu. Kad su Efeani stali oko njega posmatrajui igru on je navodno rekao: "ta se udite, nevaljalci?
Nije li bolje da radim to nego da uzmem uea s vama u
dravnim poslovima?" Heraklit je za sebe govorio da nije
imao uitelja, da sam istrauje i da je sve nauio od sebe sama. Dok je bio mlad govorio je da nita ne zna, a kao
odrastao govorio je da zna sve.
Heraklitu se pripisuje spis O prirodi koji je navodno
imao tri dela: O kosmosu, Politika i Teologija i koji je on, po
predanju ostavio u Artemidinom hramu potrudivi se da ga
nejasno napie kako bi mu mogli pristupiti samo sposobni
ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog naroda (Diels,
22 A 1). Dok je Teofrast smatrao da je Heraklitov spis teko
razumljiv zbog njegovog melanholinog karaktera, Sokrat je
www.uzelac.eu
36
Milan Uzelac
navodno rekao Euripidu: "Ono to sam razumeo izvrsno je;

a mislim da je tako i ono to nisam razumeo: samo je za to
potreban delski ronilac kako bi se dolo da njegovog dna". U
svakom sluaju, spis koji je do nas doao u fragmentima
izazivao je nedoumice ve u antiko vreme. Danas ne znamo
ni oblik u kome ga je Heraklit pisao; da li ga je pisao u aforizmima, ili su sauvani fragmenti samo delii teksta koji
su kod savremenika izazivali najvie sporova. U ovom
drugom sluaju, ako je tano da su do nas dola samo ona
mesta koja nisu bila predmet opteg slaganja (a tako je izgledala i sa veinom fragmenata presokratovaca), istorija
filozofije presokratovaca bila je u najveoj meri istorija
"pogrenih" mesta, istorija onog to je vodilo u sumnju, a
van naeg domaaja ostaje sve ono u emu je postojala
opta saglasnost.
Konano, moda je ta Heraklitova tajanstvenost
posledica neke udne meavine apstraktnog i konkretnog,
neposrednog i simbolikog; moda to nije neka namerna
tajanstvenost ve se javlja kao posledica njegovog slikovnog
miljenja koje mi uporno pretaemo u pojmove. Heraklit
nije bio u mogunosti da misli koja stremi apstrakciji nae
uvek i adekvatnu formu; zato kod njega nalazimo i sveani
sveteniki ton kao i onaj retoriki, s mnogo slika koje su
izraz velianstvene fantazije.
Ako se poe od toga da vatra/kretanje jeste poelo svih
stvari, moglo bi se pomisliti da je Heraklit samo na mesto
jednog poela (voda, vazduh, apeiron) stavio drugo, no nije
tako; kod Heraklita poelo (arch) ima drugi smisao no kog
Jonjana, jer vatra je s jedne strane identina sa kosmosom,
a s druge s boanstvom, premda kod njega moemo nai i
izrazite elemente hilozoistikog panteizma.
Mada Heraklit kao krajnji uzrok svih stvari, kao poelo,
istie vatru u ijoj osnovi se ne nalazi neko neprolazno bie,
on ipak u njoj vidi i neto to ostaje bivajue u svakoj
www.uzelac.eu
37
Milan Uzelac
promeni, te ona i moe biti predmet naunog istraivanja

upravo stoga to nema nieg postojanog osim promene, kao
to se i veno kretanje odvija u odreenim oblicima koji se
uvek ponavljaju. Iz toga sledi metafiziki zadatak: nai
trajni poredak promena, ritam kretanja, zakon promene. Tu
se, u jo nerazvijenom obliku javlja pojam zakon prirode u
liku mitololokog heimarmene (sudbina, kob) kao to su sve
odreene sudbine, ili u obliku svevladajue dke (pravda,
sud) koja kanjava za svako odstupanje/prekoraenje.
Za Heraklita najoptija forma postojanja jeste
suprotnost i njeno prevladavanje. Iz toga to "sve stvari
teku" sledi da svaka pojedina stvar pri svom neprestanom
menjanju sjedinjuje u sebi stalno suprotstavljene atribute.
Sve je samo prelaz, granina taka izmeu nastajanja i
nestajanja, a ivot prirode je trajno preplitanje suprotnosti
u ijem sukobu nastaju pojedine stvari (sukob je otac svega
i svega kralj; B 53). No, kao to te suprotnosti nastaju, na
kraju krajeva iz ive vatrene svetske moi, tako isto u njoj
nalaze ravnoteu i spokoj. Vatra je nevidljiva harmonija:
"suprotno se sjedinjuje i iz razliitog nastaje najlepa harmonija" (B 8); vasiona je jedinstvo koje se raspada i potom
vraa u sebe; ona je u isto vreme i razdor i mir - nedostatak
i obilje (B 67). Prelazak jedne stvari u drugu i obratno
odvija se tako to oba procesa delujui, neprestano prelaze
jedan u drugi. Tako se kod pojedinanih stvari, misli
Heraklit, dobija privid trajanja, a to je u sluaju kad dve
suprotne sile uvaju ravnoteu u svojim rezultatima, na
primer: reka se ini nepromenljivom, jer koliko vode otekne,
toliko i dotekne. Ritam promene Heraklit vidi kao dva puta
pa stoga i kae: "Put prema gore i put prema dole jedan je i
isti" (B 60). Pri tom treba imati u vidu da ovde izrazi "gore dole" imaju prostorni, ali isto tako i vrednosni smisao. Ako
je verovati onom to kae Diogen iz Laerta, da je Heraklitov
spis imao tri dela od kojih je srednji o "politici", onda ve
www.uzelac.eu
38
Milan Uzelac
kod ovog mislioca imamo pokuaj da se ne samo usput misli

smisao ovekovog postojanja (kao to to bee sluaj kod Mileana), ve da se ovek postavi u sredite istraivanja. U
oveku se, po miljenju Heraklita, ponavlja suprotnost
izmeu iste vatre i niih stvari u koje se ona pretvara; kao
ivotni princip dua je vatra; ona je zarobljenik tela koje je
sastavljeno od vode i zemlje i koje je dui ne tako drag
predmet. Tu je izgleda Heraklit prihvatio uenje o
putovanju due, ime je blizak Pitagori i nekim misterijama. Uopteno gledano, ako je na religioznom planu
Heraklit bio blizak Pitagori, bio je daleko od narodnih
verovanja pribliavajui se monoteizmu koji je imao etiki
karakter.
Besmrtnost due i njeno savrenstvo Heraklit je
tumaio time to ona svoju hranu dobija od svetske vatre,
od sveopteg uma, od logosa koji joj je svojstven (B 115); to
se zbiva i fiziki - disanjem, ije zaustavljanje prekida
svaku delatnost, a i psihiki - radom ula koja usisavaju
venu vatru pomou unutranje (to je razlog to duevna
delatnost slabi za vreme sna, premda "i oni koji spavaju
radnici su i saradnici onog to se zbiva u kosmosu" (B 75)).
to je dua "vatrenija" i suvlja, tim je bolja i umnija ("Suva
dua je najumnija i najbolja" (B 118)) i time vie uestvuje u
svetskom umu. Ali, kako je svetski um istovremeno svetski
zakon, umnost oveka je u zakonitosti, u svesnom
potinjavanju oveka tom zakonu. Zato Heraklit vidi etiki i
politiki ivot oveka u vladavini zakona i zato je on protiv
anarhije masa (koju donosi demokratija); potinjavanje
svetskom zakonu je potinjavanje poretku; na taj nain
dua dolazi do jasnosti i sree. U tome Heraklit vidi
teorijski zadatak oveka koji se ne moe dostii ako je ovek
voen samo ulima a ne umom: "Oi i ui su loi svedoci ljudima ako imaju varvarske due" (B 107).
www.uzelac.eu
39
Milan Uzelac
Parmenid
Jedinstvo i jedinstvenost onog identinog sebi sa
boanskim svetom, o emu je na religiozan nain ve uio
Ksenofan, razvija Parmenid (oko 500.3), sin Piretov iz
Eleje. Sluao je Ksenofana a uio i od pitagorejca Aminija.
Prvi je navodno uio da je zemlja loptastog oblika, da je u
centru sveta i da postoje dva poela, odnosno elementa:
toplo i hladno koje on naziva vatra i zemlja; jedan ima
funkciju stvaraoca a drugi materije. Isto tako, rekao je da
postoje dve filozofije: jedna koja se zasniva na istini, a
druga na mnenju, da je razum kriterijum, a da ula nisu
pouzdana. Svoju filozofiju izlae u stihovima i sauvano
nam je nekoliko odlomaka iz njegove poeme O prirodi.
Pojam koji je Parmenid postavio u centar svojih
istraivanja i uzdigao ga nad sve druge pojmove jeste pojam
bivstvovanja /enai/ a do tog je doao razmiljanjem koje
ima isto logiki karakter. Jo relativno nejasno vidi on
odnos saznanja i bivstvovanja: svaka misao odnosi se na
neto to je miljeno i na taj nain misao za svoj predmet
ima nekakvo bivstvovanje; misao koja se ni na ta ne bi
odnosila bila bi bez sadraja i ne bi mogla postojati. Zato je
nemogue misliti nebivstvovanje, a jo je manje mogue da
ono postoji. Parmenid ide i dalje: nemogue je govoriti o
nebivstvujuem uopte, jer kad o njemu tako govorimo, govorimo kao o neem to je sadraj misli, kao o neem to
postoji a to je ve po prirodi stvari protivreno. Na taj nain
3
Po nekim svedoenjima Parmenid je imao akme (dakle bio je u punoj

zrelosti - 40 godina) oko 500. godine, pa bi to znailo da je roen oko 540.
i da je bio Heraklitov vrnjak; ali mogue je da je istinito i Sokratovo
(469-399) svedoenje o tome kako je kao mlad upoznao Parmenida u
Atini gde je ovaj doao sa Zenonom i tada imao oko 65 godina. U tom
sluaju Parmenid je roen oko 515. godine a njegov spis kao odgovor
Heraklitu nastao je 470. ili neto kasnije.
www.uzelac.eu
40
Milan Uzelac
Parmenid kritikuje Heraklita koji je pripisivao stvarima

koje su u procesu da istovremeno postoje i ne postoje.
Ako se svako miljenje odnosi na neto postojee, to
znai da je bivstvovanje uvek jedno i isto; bivstvovanje jeste
- to je poslednji rezultat apstrakcije koja poredi pojedine
sadraje miljenja; ostaje jedino bivstvovanje ako se
odstrane svi pojedinani sadraji stvarnosti, a iz toga sledi
da samo Jedno jeste apstraktno bivstvovanje.
Tim stavom: bivstvovanje jeste (estn enai) bila bi i
zavrena filozofija Parmenida kada, s jedne strane, iz tog
odreenja pojma bivstvovanja ne bi sledili neki, pre svega
negativni predikati postojeeg (bivstvovanja), a koji mogu
pozitivno biti odreeni samo disjunktivnim putem i kad, s
druge strane, filozof ne bi odstupio od posledica izvedenih iz
svog sopstvenog postulata. to se prvog tie trebalo bi, s
obzirom na bivstvovanje, poricati svako vremensko i kvalitativno razlikovanje; ono je nenastalo i nepromenljivo: ono
nije bilo niti e biti, postoji samo u bezvremenoj venosti,
jer, vreme nije nita razliito od neeg postojeeg u emu bi
postojee kad bi bilo na poetku bivalo i menjalo se. Bivstvovanje je i neizmenjivo, naskroz jednorodno i kvalitativno
jedno (jedinstveno); ono nema mnotvenost, ve je samo
Jedno koje je jedinstveno i nedeljivo, apsolutno nepokretno
bivstvovanje. Svaka mnotvenost, svako kvalitativno razlikovanje, svako nastajanje, izmena u sebi ili nestajanje,
iskljueni su iz istinskog bivstvovanja. Tako je Parmenid
ideju bivstvovanja doveo do pune jasnosti i razgovetnosti.
Ali, stvar je u tome to je ta apstraktna Parmenidova
ontologija sa svim njenim odreenjima ipak smea injenica
/datosti/ unutranjeg i spoljanjeg iskustva i to se zbiva u
dva smera zavisno od naina na koji je Parmenid dobio pojam bivstvovanja iz identiteta objekta miljenja sa samim
miljenjem. To bivstvovanje, na koje se po elejskim
predstavama odnosi miljenje kao prema svome
www.uzelac.eu
41
Milan Uzelac
neophodnom sadraju, jeste predmetna stvarnost. Tako je

kod Parmenida bivstvovanje identino s apsolutnom
stvarstvenou, i polemika protiv priznavanja ne-stvarnog,
dobija novi obrt: on (bivstvujue) se identifikuje s plen (puno, potpuno) a m n (nepostojee, nebivstvujue) sa kenn
(prazno) i elejci su stoga tvrdili da prazan prostor ne postoji.
Zato je bivstvovanje nedeljivo, i zato je nepokretno (jer
nema u emu da se kree) i zato iskljuuje mogunost svake
promene mesta. Ta apsolutna stvarstvenost nije
beskonana, ve je konana u sebi, nepromenljivo odreeno
bivstvovanje, ogranieno u sebi kao ravnomerno okrugla,
nepromenljiva lopta.
S druge strane, za Parmenida nema bivstvovanja koje
ne bi bilo i svesno, odnosno, koje ne bi bilo i mislivo (jer isto
je misliti i ono to se misli); za njega, kao i za Ksenofana, u
ovom svetu-boanstvu, u apstraktnom bivstvovanju potpuno su podudarni stvarstvenost i duhovnost (i zato je
misao punina). Ali, premda Parmenid jo vie nego
Ksenofan istie taj univerzalni princip nastao iz potrebe da
se svet dokui miljenjem iz pojma, isto je tako svestan
tekoa koje nastaju kad treba da objasni empirijski svet
koji on u potpunosti porie: svaka mnotvenost i razlika,
svako nastajanje, bivanje i iezavanje samo je obmana ula
i sve to samo su netani pojmovi kojima smrtnici hoe da
odrede istinsko bivstvovanje. Istina se moe dokuiti samo
miljenjem iz pojmova ali ne u ulnom svetu. Re je o
ontologiji koja poiva na svesnom racionalizmu a odbacuje
svako iskustvo i svaki njegov sadraj.
Nezavisno od toga Parmenid je smatrao da uporedo s
ontologijom (koju je izloio u prvom delu svoje poeme o
prirodi) mogue je govoriti i o fizici i to ini u drugom delu
svog didaktikog spisa. Njegova fizika teorija je dualistika
teorija suprotnosti, i ako i podsea na Heraklita jo je s njim
u veem saglasju kad izjednaava postojee sa svetlou a
www.uzelac.eu
42
Milan Uzelac
nepostojee s tamom. Ako se taj par kasnije identifikuje s

parovima retko-gusto, lako-teko, vatra-zemlja, to znai da
je tu uzeto u obzir i uenje Anaksimandra, no u svakom
sluaju prihvaeno i uenje Heraklita koje je svim drugim
elementima suprotstavljalo vatru kao odreujui,
formirajui elemenat. Ako time Parmenid i nije nameravao
da odnos tih dveju suprotnosti tumai kao odnos delatnog i
trpnog principa, Aristotel je, u svakom sluaju, tako
tumaei Parmenida bio u pravu rekavi da je za ovoga "postojea" vatra imala znaenje oivljujueg, pobuujueg
principa naspram "nepostojeoj" tami. Kad je re o
Parmenidovom astronomskom uenju, ono je u velikoj meri u
zavisnosti od pitagorejskog; ali nepostojanje uenja o brojevima govori da je ovo moda kasnije nastalo i razvijeno unutar
pitagorejske kole.
Zenon iz Eleje
Kao posledicu prihvatanja apstraktnog miljenja, kod
Parmenidovog uenika Zenona iz Eleje (oko 490-430)
nalazimo potpuno odbacivanje tada vladajue sklonosti za
fizikalnim istraivanjima. Zenon ne tei tome da prihvati ili
razume empirijsku stvarnost, ve da pre svega
najrazliitijim pojmovnim operacijama zatiti Parmenidovo
uenje i zato, kad analizira protivreja na koja se nailazi u
svakodnevnom mnenju o mnotvenosti i promenljivosti
stvari, on se ne koristi injeninim, empirijskim
argumentima ve iskljuivo formalnim i logikim. Njegovo
osnovno delo koje mnogi pominju bilo je napisano u prozi i
podeljeno na poglavlja u kojima su pojedine hipoteze bile
dokazivane svoenjem na apsurd (deductio ad absurdum);
ako je to, shodno svom polemikom karakteru bilo izloeno
u obliku pitanja i odgovora, onda moda tu lei poetak forme poznate kasnije kao filozofski dijalog.
www.uzelac.eu
43
Milan Uzelac
Zenon iz Eleje bio je estit ovek a velike je prezirao isto

kao i Heraklit; kau da je pogubljen nakon neuspele pobune
protiv tiranina Nearha. Diogen iz Laerta kae da su njegovi
pogledi bili sledei: "postoje svetovi (ksmoi), praznina ne
postoji. Sve u prirodi sastoji se od toplog i hladnog, suvog i
vlanog, i ovo se pretvara jedno u drugo. Poreklo ljudi je iz
zemlje, a dua je stvorena od svih ovih elemenata, koji su
tako pomeani da nijedan nema prevagu" (Diogen Laert.;
IX, 5, 29; Diels, 29 A 1). Ovde imamo niz stavova koje je
Zenon preuzeo od Parmenida i on ne bi bio znaajan u
istoriji filozofije da to nije metodski razradio i sazdao jednu
novu formu dokazivanja koja samostalnim isticanjem protivreja nastoji da pokae kako se to protivreje nikad ne
ukida kod onog to nam izgleda oigledno. Moda je,
zahvaljujui ovom nainu dokazivanja voenom zakonom
protivrenosti, Zenon prvi doao do misli o formalnologikim odnosima pa ga stoga Aristotel oznaava kao
tvorca dijalektike.
Sve tekoe koje Zenon otkriva u pojmovima mnotva i
kretanja odnose se na beskonanost prostora i vremena,
delom na beskonano malo, delom na beskonano veliko; u
poslednjoj instanciji on dokazuje samo nemogunost da se
predstavi neprekidna veliina prostora i vremena koji su
podeljeni na odvojene delove, tj. dokazuje nemogunost da
se beskonanost misli kao dovrena, onakva kakvu bismo
hteli sebi da je predstavimo. Zato Zenonove aporije i nisu
mogle da budu opovrgnute poto se problemi koji se u njima
izlau nisu razmatrali s obzirom na raun beskonano
malih veliina.
Postoje dva Zenonova dokaza protiv mnotvenosti
postojeeg i oni se delom odnose na veliinu a delom na broj
postojeih. Ako se postojee sastoji iz mnotva, s obzirom na
veliinu ono mora biti, s jedne strane, beskonano malo, a s
druge, beskonano veliko. Prvo, to ukupnost bilo kog
www.uzelac.eu
44
Milan Uzelac
mnotva delova iz kakvih je i sama sastavljena, kao

nedeljiva ne moe imati veliinu; drugo, to spoj dva dela
pretpostavlja meu njima granicu koja, kao neto realno, i
sama treba da ima prostornu veliinu, i sama mora biti
odvojena od delova koje rastavlja granicama. Tako, ako bi
neto postojee brojano bilo mnotvo, ono bi moralo da se
misli kao konano ili kao beskonano. Prvo, zato to se
sastoji od toliko delova od koliko se sastoji, a drugo, to dve
razliite postojee stvari treba da budu odeljene granicom
koja se i sama, kao neto tree, razlikuje od njih i odvojena
je od njih etvrtom, petom granicom... i tako u beskonanost. Ovo poslednje (dichotoma - dvolano deljenje)
ne uzima se u logikom ve u prvobitnom, fizikom smislu.
Mogue je (hronoloki gledano) da su ovi dokazi bili
upereni protiv zaetnika atomizma, naime, da se svet ne
moe misliti sastavljen iz atoma; tome u prilog ilo bi i to
to se svi Zenonovi dokazi protiv predstave o promeni postojeeg tiu samo kretanja a ne i kvalitativnih promena
(atomizam je upravo priznavao kvantitativne ali ne i
kalitativne promene); konano, trei argument usmeren
protiv mnotvenosti postojeeg (koji je Zenon vie
nagovestio no razvio) dobija smisao samo u polemici s
atomistima koji bi hteli da izvedu kvalitativna odreenja iz
uzajamnog delovanja atoma. Istovremeno, Zenonovo
pozivanje na pojmove beskonanog i konanog,
neogranienog i ogranienog ukazuje na odnos spram
pitagorejaca u ijim su istraivanjima ti pojmovi igrali
veliku ulogu.
Ako se prihvati da je Zenon iveo izmeu 490. i 430.
godine pre n. e. tada je on savremenik Empedokla,
Anaksagore, Leukipa i Filolaja, i to bi znailo da on upravo
protiv njih eli da uvrsti Parmenidovo uenje u njegovoj
apstraktnoj formi pa bi stoga u Zenonovim tumaenjima
elejska filozofija imala i svoj najvii izraz. Uobiajeno je da
www.uzelac.eu
45
Milan Uzelac
se elejskom uenju suprotstavlja Heraklitovo; elejsko uenje

je ontoloko: ono zna samo za nenastalo i nepropadljivo bie
i odbacuje realnost mnotvenosti i nastajanja ne
objanjavajui njihovu vidljivost. Heraklitovsko uenje je
genetiko (gnesis, razvoj): ono fiksira postajanje i njegove
prelazne oblike ne nastojei da ga pokae i kao krajnji
rezultat stvarnosti. Ali, pojam bivstvovanja je misaono
neophodan postulat, a samo postajanje - neporeciva
injenica. Zato se iz protivreja ovih dveju pozicija javlja
jedan novi zadatak koji je na neodreen nain postojao ve
u prvom pokuaju da se odredi poelo (arch): da se iz
bivstvovanja objasni postajanje.
Pokuaji izmirenja
Na tragu sukoba Heraklita i elejaca nastalo je niz
uenja, niz pokuaja da se nastali jaz prevazie i ta uenja
imaju kako fiziki tako i metafiziki karakter poto svi
njihovi predstavnici nastoje da preformuliu elejski pojam
bivstvovanja kako bi na osnovu njega objasnili zakonomerni
proces nastajanja. Pri reavanju ovog problema mogua su
dva puta: jedan, koji polazi od Parmenida a drugi, od
Heraklita. Elejska ideja bivstvovanja priinjavala je tekoe
jer je pretpostavljala jedinstvo i prostornu nepokretnost.
Ako se od tih svojstava odustane a zadre ostala
(nenastalost, nerazorivost i kvalitativna nepromenljivost),
tada se pomou kretanja u prostoru i iz mnotvenosti
postojeeg moe objasniti postajanje i promena. Tim putem
poli su Empedokle, Anaksagora i atomisti (Leukip i
Demokrit). Svima im je zajedniko (a) mnotvenost poela i
(b) mehanicistiki nain objanjenja po kojem nastajanje,
promena i nestanak empirijskih stvari treba da budu
izvodljivi na jedinstven nain iz tih samih po sebi
nepromenljivih poela. Time oni predstavljaju krajnju
www.uzelac.eu
46
Milan Uzelac
suprotnost hilozoistikom monizmu Mileana. Ta tri

sistema razlikuju se meusobno po koliini i kakvoi
supstancija, razliitim shvatanjem odnosa tih poela spram
kretanja i pokretake sile.
S druge strane, nedostatak Heraklita bio je u tome to
on, mada je uspostavio zakon postojanja, nije uspeo da
sauva nikakav osnov, nikakvo bivstvovanje koje bi ulo u
te promene. Heraklit kao bivstvovanje nije priznavao ni empirijsku stvar, niti apstraktno-misaonu stvar; iz toga bi
sledilo da je za bivstvovanje priznavao - nita.
Kada je Parmenid pokazao da miljenje u svakom
sluaju pretpostavlja bivstvovanje, tada je bivstvovanje
trebalo pripisati onim formama meudelovanja koje je
Heraklit ostavio kao jedinstveno neprelazne. Tako neto
uinili su pitagorejci svojim uenjem o brojevima.
Ako bismo Empedoklu, Anaksagori i atomistima dodali
pitagorejce, onda bismo dobili zapravo etiri naina kako da
se prevlada protivreje Parmenid - Heraklit. To je i razlog
to prilikom izlaganja istorije filozofije ima razliitih pristupa: neki (Hegel, Celer, Iberveg) nastoje da posebno
istaknu Anaksagoru, drugi (lajermaher) atomiste
sjedinjuju sa sofistima, a neki opet pitagorejsko uenje
izlau neposredno pre sofista. Ovde je s pitagorejcima
zapoeto izlaganje jer se zapoelo s Pitagorom; druga je
stvar to to je njegova kola trajala i nekoliko narednih
stolea; to samo govori o veliini njenog rodonaelnika a njegovo postojanje ostaje nesporno.
Empedokle
Prvi i najneuspeliji pokuaj sinteze koju smo ovde
govorili nalazimo kod Empedokla iz Agrigenta (Sicilija)
(490/484-430/424), prvog Doranina u istoriji filozofije. On
direktno polazi od Parmenidovog stava da ne moe biti nas-
www.uzelac.eu
47
Milan Uzelac
tajanja i iezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni

injenicu nastajanja i nestajanja i objanjenje vidi u tome
da svako nastajanje treba shvatati kao spajanje a svako
nestajanje kao razdvajanje; te osnovne elemente naziva
korenima svega; jo uvek nije koristio izraz stihija
(stoichea, elemenat). Elementima pripadaju svojstva
(predikati): neponiklost, neprelaznost, neizmenjivost, oni su
veno bivstvovanje a raznovrsnost i smena pojedinih stvari
treba da se objasni kretanjem u prostoru gde se ti elementi
meaju jedan s drugim u razliitim odnosima.
Empedoklu pripada prvenstvo u tome to uvodi pojam
elementa kao pojam o jednorodnoj stvari kvalitativno
nepromenjivoj i do koje se dolazi samo promenom stanja
kretanja i mehanikim delenjem. Do tog pojma on je doao
nastojei da Parmenidovu ideju o bivstvovanju uini
pogodnom za objanjenje prirode. Daleko manje sree je
imao u odreivanju koja su to etiri elementa; polazei od
tradicije imenovao je: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Voda,
vazduh i vatra igrali su vanu ulogu kod Jonjana, zemlja se
javlja u hipotetikoj fizici elejaca, a kako je Empedokle
vatru suprotstavljao trima ostalim elementima, to podsea
na heraklitovski pokuaj da se ouva dvojstvo. Konano,
kako je Empedokle bio odista i interesantna pojava, lekar i
pesnik, ova etiri elementa mogu se zamisliti i pesniki:
postoji zemlja kojom hodamo, okruena vodom, nad njom je
vazduh a dalje, na nebeskom svodu - sjaj zvezda.
Problem koji je odmah iskrsao pred Empedokla glasio
je: kako razliiti kvaliteti pojedinih stvari nastaju iz
meavine ova etiri elementa; na to on verovatno nije
mogao nita da kae. Empedokle je naglasak stavljao na
proces spajanja i razdvajanja, jer to je vie pomenutim
elementima pripisivao karakter elejskog bivstvovanja, tim
je manje u njima samima uspevao da nae osnov kretanja u
www.uzelac.eu
48
Milan Uzelac
kome su oni morali biti po njegovoj teoriji spajanja i

razdvajanja.
Kao ista nepromenljiva bivstvovanja elementi ne mogu
da se kreu ve mogu samo da budu pokretani; zato je za
objanjenje sveta bilo neophodno da teoriji o etiri elementa
budu dodate i pokretake sile. U tome se zapravo vidi razlika koja postoji izmeu Empedokla i hilozoizma Mileana.
Empedokle je prvi mislilac kod koga su razdvojeni sila i
tvar; ako je i uveo taj dualizam, ovaj jo uvek nema naunoapstraktnu ve mitsko-poetsku formu poto je on kao svetske sile koje uzrokuju spajanje i razdvajanje imenovao ljubav
i mrnju.
Mitski i poetski karakter tih sila ne ogleda se samo u
njihovim nazivima, ve u tome to njihova predstava nije
dospevala do potpune pojmovne odreenosti, nego se meala
s ulnim slikama. Kod Empedokla ostaje nejasno delovanje
pomenutih dveju sila kao i njihov karakter, jer one ne samo
da su sile spajanja i razdvajanja, ve, istovremeno, i uzroci
dobra i zla. Na taj nain Empedokle je nastojao da objasni
smo bivanje i da zadovolji heraklitovski zahtev da u svetu
postoji kruni tok u kome stvari periodino nestaju i iznova
se raaju. etiri elementa delovanjem mrnje (nekos)
potpuno se razdvajaju a delovanjem ljubavi (phyltes)
dospevaju u stanje potpunog proimanja. Tako kruni tok
sveta ima etiri faze: (a) neograniena vlast ljubavi i
potpuno sjedinjenje svih elemenata to Empedokle naziva
lopta (sfaros), jedno (to hen) ili bog (thos); (b) proces
postupnog razlaganja koji je posledica delovanja mrnje; (c)
apsolutna razdvojenost sva etiri elementa kao posledica
potpune vladavine mrnje; (d) proces postupnog ponovnog
meanja elemenata usled prevage ljubavi. Svet pojedinanih stvari postoji samo u drugom i etvrtom sluaju (b,
d) i odlikuje se suprotnou i borbom izmeu naela
spajanja i razdvajanja; ovde je vidan uticaj Heraklita - re
www.uzelac.eu
49
Milan Uzelac
je o svetu ispunjenom polemosom; ali u preostala dva sluaja (a, c) imamo jedno akosmiko tumaenje sveta u duhu
elejaca.
Anaksagora
Jednu stranu tog racionalnog kretanja o kome je govorio
Empedokle doveo je do kraja Anaksagora iz Klazomene
(500/497-428) koji je svojom otadbinom smatrao nebo a
svojim ivotnim zadatkom izuavanje zvezda. Smatrao je da
nije ispravno govoriti o nastajanju i nestajanju jer masa
sveta mora ostati ista i jednaka sebi, ve da je bolje govoriti
o spajanju i razdvajanju. Ono to ulazi u proces spajanja ili
trpi razlaganje nazivao je stvarima ili semenima (hremata,
spermata) odbacujui Empedoklovo uenje o samo etiri
elementa na osnovu kojih se ne moe razumeti kvalitativna
razlika meu stvarima. Budui da Parmenid porie
nastajanje novih kvaliteta, Anaksagora smatra da postoji
kvalitativno toliko meusobno razliitih prvobitnih stvari
(hremata) koliko u empirijskim stvarima ima razliitih
svojstava. Sve stvari dostupne naim ulima sastavljene su
od osnovnih elemenata i dobijaju naziv po onom koji u
njima preovladava; kvalitativno se mogu izmeniti ako se
pomeaju s drugim stvarima ili neke stvari istupe iz njih.
To znai da prvobitne stvari (hrmata) treba da budu
misaono deljive ali, nasuprot ulnih stvari koje su izgraene
iz raznih elemenata, ovi sastojci stvari moraju biti jednaki
sebi ma koliko se delili; zato ih je kasnije Aristotel nazvao
homeomerijama (estice jednakih delova) koje se
meusobno razlikuju po izgledu, boji i ukusu; tako
Anaksagora anticipira hemijski pojam elementa.
to se tie kretanja tih poela, Anaksagora odbacuje
mitska i poetska tumaenja Empedokla i naspram
heraklitovske ideje o borbi suprotnosti obnavlja misao o
www.uzelac.eu
50
Milan Uzelac
jedinstvu svetskog procesa. Budui da sve postojee moe da

predstavi sebi samo kao svet materijalnih stvari, on nastoji
da u mnotvu prvobitnih stvari pronae onu koja bi bila
zajedniki uzrok sveg kretanja. To treba da je sila koja uspostavlja poredak meu stvarima i po analogiji s ivim biima (koja poseduju um), Anaksagora je rekao da u prirodi
kao uzrok sveta i sveg reda vlada um (nos) (Met., 984b).
Zato e mnogo stolea kasnije, u predavanjima iz istorije
filozofije, izlaganje o Anaksagori Hegel zapoeti reima "tek
ovde poinje da se raa jedna svetlost (ona je dodue jo
slaba): razum se priznaje kao princip" (Hegel, 1970, I/281) i
poziva se na upravo pomenuto mesto iz Metafizike gde Aristotel za Anaksimandra kae kako je "u poreenju sa onima
koji su ranije govorili nasumice izgledao kao jedini razboriti
ovek" (Met., 984b). Nos treba razumeti kao supstrat
misli; u makro- i mikro-kosmosu nos je jednak Heraklitovom logosu i ima ulogu vatre. Poredak (ksmos) i svrsishodnost empirijskog sveta (to je Anaksagori potvrda
postojanja uma koji sve dovodi u red) Anaksagora ne nalazi
samo u odnosima pojedinanih stvari ve i u harmoninom
kretanju nebeskih tela. Tako se njegov monistiki i
teleoloki nain izraavanja zasniva na astronomskim
motivima. Njegovo tumaenje je isto naturalistiko i nema
nieg zajednikog s religioznim tendencijama. Ako neki antiki autori izvetavaju kako je Anaksagora um nazivao
bogom, tu bi re bila samo o metafizikom nainu
izraavanja kakav se sree ve kod Mileana.
Um je nematerijalno naelo - duh; kao to je kod
Anaksimena vazduh, ili kod Heraklita vatra; on je zapravo
poslednja re dosokratovske filozofije. Jedino taj um je iv i
pokree se sam od sebe, suprotstavljen svim drugim stvarima. Anaksagora smatra da "sve ostale stvari imaju udela u
svemu, ali um je neto neogranieno i nezavisno, i nije
pomean ni sa jednom stvari, nego je sam, samostalan, za
www.uzelac.eu
51
Milan Uzelac
sebe (...) Um je najnenija i najistija od svih stvari i

poseduje potpuno znanje o svemu i ima najveu mo; nad
biima koja imaju duu, koja su vea i manja, nad svima
njima vlada um. Nad celokupnim kretanjem um je preuzeo
vlast tako da je tom kretanju/obrtanju dao poetni udarac.
Prvo je to obrtanje poelo od neke male take, zatim je
postajalo sve vee i postae jo vee. I ta se tu mealo i
odvajalo i razdvajalo, sve je to spoznao um. I kakvo je trebalo da bude i kakvo bee ono to sad vie nije, i sve to sad
postoji i kakvo e biti, sve je rasporedio um pa i ovo obrtanje
koje sad izvode sunce, mesec, vazduh i etar koji se odvajaju.
A upravo to obrtanje uzrokovalo je da su se odvajali. I odvaja se od retkog gusto, od hladnog toplo, od tamnog svetlo, od vlanog - suvo. Pri tom postoje mnogi delovi
mnogih stvari. A nita se potpuno ne odvaja niti ne
razdvaja jedno od drugoga, osim uma. A um je uvek jednak,
i onaj vei i onaj manji. A inae nijedna stvar nije jednaka
drugoj, nego ega u nekoj stvari najvie ima, to je svaka
pojedina stvar kao najoiglednija bila i to jeste" (Diels, 59 B
12).
Um kao misaono poelo Anaksagora uvodi da bi,
objasnio naelo kretanja uopte, ali i takve pojave u
pojedinim stvarima koje se nisu mogle objasniti iz mehanikog toka jednom pokrenutog kretanja sveta. Aristotel
e kasnije zameriti Anaksagori to nije razdvojio princip
miljenja (nos) od oivljujueg principa (psyh) (O dui,
404b).
Sredinom V stolea pre nae ere Anaksagora je prvi od
velikih filozofa koji se nastanio u Atini; oko sebe je okupio
najznaajnije ljude a meu njegovim prijateljima bee i
Perikle; iako jedan od najumnijih ljudi tog doba,
Anaksagora je 434. godine bio optuen za neverovanje u
bogove koje slavi drava (asebeia) te je prognan iz Atine;
otiao u Lampsak gde je umro nakon nekoliko godina. Na
www.uzelac.eu
52
Milan Uzelac
pitanje: "Osea li nedostatak drutva Atinjana?" Anaksagora je odgovorio: "Nisam ja lien njih, nego oni
mene." A nekom oveku koji se alio da e umreti u stranom
svetu odgovorio je: "Sa svih mesta jednak je put u Had" (D.
Laert., II 3, 10-11). U odsustvu Anaksagora je u Atini bio
osuen na smrt; kad mu je to bilo javljeno, kao i da su
njegovi sinovi mrtvi, on je za suenje rekao: "Ve odavno je
priroda, kao i vi (sudije) mene osudila na smrt." A u vezi sa
sinovima: "Znam da sam ih rodio tako da e umreti" (II 3,
13).
Atomizam
Da bi se izbegle konsekvence Empedoklovog uenja o
etiri elementa moglo se ili tvrditi da su sva kvalitativna
odreenja poela (to je smatrao Anaksagora), ili tvrditi da
nijedan od tih kvaliteta nije poelo. Ovaj drugi put izabrali
su atomisti koji su empirijsko postojanje objanjavali
mnotvom nepromenljivih bia/sutina ali su pritom sve
kvalitativne razlike u svetu sveli na kvantitativne.
Uenje atomista se obino izlae zajedno s dosofistikim
sistemima; to se ini polazei od toga to nema nikakvih
pouzdanih svedoanstava o njenom rodonaelniku Leukipu
(koji je savremenik Zenona, Empedokla i Anaksagore), ve
da o atomizmu znamo na osnovu toga kako ga je izloio
Demokrit (koga od Leukipa dele etiri decenije i koji je
savremenik Sokrata a u starosti i Platona). Tako se i moe
objasniti injenica da je osnovna atomistika misao nastala
kao metafiziki postulat iz heraklitovsko-parmenidovskog
postavljanja problema, a da je izvoenje, kakvo imamo kod
Demokrita, bilo mogue samo na osnovu sofistikih teorija
(posebno Protagore). I dok je uenje Leukipa pre jedna metafiziko-fizika teorija u duhu njegovih savremenika
Empedokla i Anaksagore, Demokritovo uenje ve lii na
www.uzelac.eu
53
Milan Uzelac
sistem kakav imamo kod Platona. To je i razlog to treba

razlikovati metafiziki smer Leukipa od Demokritovog
uenja koje je uveliko zahvaeno subjektivistikom
problematikom u grkom miljenju.
Leukip iz Eleje (ili Abdere, ili Mileta, oko 450), uenik
Zenonov, prvi je zastupao atomistiko uenje; nalazei se
pod uticajem elejaca, smatrao je da bivstvovanje iskljuuje
svako nastajanje i nestajanje kao i svaku kvalitativnu promenu te se po njegovom miljenju bivstvovanje podudara sa
supstancijalnou (n sa plon, tj, postojee sa puninom).
Zbog tog identiteta Parmenid je bio prinuen da negira
realnost praznog prostora a isto tako i realnost
mnotvenosti i kretanja. Ali, ako su mnotvo i kretanje, kao
to to istie fizika, realni, tada i nauno shvatanje sveta
stvari to nas okruuju treba da bude mogue, a najbolje bi
bilo kad bi se kao mogue pretpostavilo nepostojee, praznina (t kenn) kao neto to je ipak, na neki nain, postojee.
Postojanje praznog prostora koje su svi osporavali (Zenon,
Anaksagora) jeste karakteristina crta atomistikog uenja.
Leukip to ini stoga da bi dobio mogunost da opravda
mnotvenost i kretanje postojeih stvari; to je nain da se
empirijski svet uzdigne iz praznine i iz punine koja se kree
u njoj, iz "nepostojeeg" i iz mnotva "postojeih stvari".
Hipotetiku fiziku Parmenida sad nasleuje kategorika, a
problematiku asertorika i apodiktika. Ipak, da bismo
bolje razumeli Leukipa, dobro bi bilo navesti sam izvor na
koji se svi pozivaju; opet je to Diogen iz Laerta: Leukip je
smatrao "da je sveukupnost stvari beskrajna i da se sve
pretvara jedno u drugo a da je vasiona praznina prepuna
tela. Svetovi nastaju padanjem tela (atoma) u praznom
prostoru i meanjem jednih s drugima. Njihovim kretanjem,
poto se nagomilavaju, nastaje tvar zvezda. (...) On je prvi
postavio atome za poela" (D. Laert., VIII 6, 30). Dakle,
www.uzelac.eu
54
Milan Uzelac
Leukip je, po miljenju Diogena, prvi odredio atome kao

poela; po njegovom miljenju vasiona je beskrajna: jedan
njen deo je ispunjen a drugi je prazan prostor; to on naziva
elementima iz kojih nastaju svetovi, neogranieni po broju, i
svetovi se ponovo raspadaju na elemente.
Odstupivi od parmenidovskog pojma bivstvovanja a s
namerom da objasni mnotvenost i kretanje, Leukip se
pridrava ne samo nepromenljivosti (nenastalosti i
nepropadljivosti) ve i kvalitativne jednorodnosti sveg
postojeeg. Nasuprot Enpedoklu i Anaksagori, Leukip ui
da sve mnotvo bivstvujueg jeste jednorodno po kakvoi, a
kakvoa (kao i kod Parmenida) je kod njega apstraktna, u
sutini liena kakvoe, dakle telesnost, punina (t plon).
Tako se, po uzoru na elejce, svaka razlika odjanjeva
prodiranjem nepostojeeg u postojee, te za Leukipa, s jedne
strane, razlike meu pojedinim postojeim jesu samo
razlike u svojstvima kojima su oni "ogranieni"
"nepostojeim" praznim prostorom, tj. kvantitativno se
razlikuju oblikom, veliinom i kretanjem, a s druge strane,
svako nepromenljivo bivstvujue treba da se zamilja kao
identino samome sebi, kao potpuna, nerazoriva, nedeljiva
tvar. Zato je Leukip smatrao da se pokretno bivstvovanje u
praznom prostoru sastoji iz bezbrojnog mnotva malih, nedeljivih tela koja je nazvao atomima (atmoi). Svaki od tih
atoma, kao i bivstvovanje kod Parmenida, nije nastao,
prolazan, promenljiv, deljiv, ve je jednorodan sa sobom i
svim ostalim biima. Parmenidovo jedinstveno svetsko
bivstvovanje razdrobljeno je na beskonano mnotvo malih
prastvari koje, da nisu razdeljene praznim prostorom,
obrazovale bi jedinstveni elemenat u duhu Empedokla, odnosno apsolutno jedno, lieno kvaliteta, kao to je to kod
Parmenida.
Na taj nain Leukipovo uenje odlikuje se
jednostavnou i krajnje je konsekventno kad se hoe
www.uzelac.eu
55
Milan Uzelac
protumaiti pojavni svet; ovde ipak treba istai da atomistika (vana za kasniji razvoj prirodnonaune teorije) nije
nastala na tlu iskustva i posmatranja, ve iz apstraktnih
metafizikih pojmova a s namerom da se objasni postojei
svet.
Atomistika filozofija nije samo pokuaj
transformisanja metafizike elejaca s namerom da se objasni
priroda nego i posledica nastojanja da se uzrok kretanja ne
trai u sili nezavisnoj od tvari, ve razmatra prostorno
kretanje kao svojstvo tvari. Mada je ta stvarnost
jednorodna u svim atomima, ona se kvalitativno ne menja
ve u sopstvenoj biti poseduje kretanje (knesis). Sve jedno
da li se pod tim kretanjem ima u vidu teina koja deluje
odozgo nadole ili neko haotino kretanje, bitno je da to
kretanje atomisti misle kao bezuzrono kretanje koje se treba razumeti samo po sebi i u tome treba videti sintezu
Heraklita i elejaca: svi jednorodni elementi bia misle se
kao nepromenljivi ali tako to se sami po sebi nalaze u
neprestanom kretanju.
Atomisti nastoje da objasne svet pomou atoma koji se
od iskona kreu u praznom prostoru. Leukipu verovatno
pripada i mehanicistiki deo atomistikog uenja o tome
kako sve nastaje iz mehanikog sudara atoma koji se nalaze
u vihoru. Odgovor na pitanje: kako iz tih kombinacija
atoma nastaju razliita empirijska svojstva, tj. kako
kvalitativna svojstva prelaze u kvantitativna, najverovatnije pripada Demokritu za ta je ovaj metod mogao
nai tek kod Protagore. Leukip je najverovatnije nastanak
kvalitativnih iz kvantitativnih svojstava isticao kao
metafiziki postulat, a moda je, kao i Empedokle (koji je iz
meavine etiri elementa izvodio sve ostale oblike tvari),
empirijske stvari, sastavljene iz atoma, nastojao da
razlikuje po obliku i veliini; u svakom sluaju nejasan je
njegov prelaz (ako ga je i nainio) od metafizikog
www.uzelac.eu
56
Milan Uzelac
zasnivanja uenja o atomima na njegovo fiziko

obrazlaganje.
Grka prosveenost
Ako je u svoj dotadanjoj filozofiji dominantno
nastojanje da se istrae osnovni pojmovi prirode, sredinom
V stolea pre n.e. zapoinje kretanje u suprotnom smeru, pa
sklonost metafizikom miljenju sve vie slabi; hipoteza je
ve bilo dovoljno i sad se ukazala potreba da se one
dokazuju primenom u pojedinim oblastima znanja.
Razmena znanja meu pojedinim kolama bila je do te mere
jaka da su se meu njima poele gubiti razlike i njihova
otrina a time i njihova energija. Kako su se ispitivanja
usmerila na pojedinana pitanja, nastupilo je doba
specijalnih istraivanja i eklekticizma.
Meu tim eklektiarima isticao se Diogen iz
Apolonije (oko 440) koji je iveo u Anaksagorino vreme a
bio pod uticajem Anaksimenovog uenja; on polazi od
hilozoistikog monizma miletskih mislilaca i nastoji da ga
odbrani od pluralizma Anaksagore i moda Empedokla.
Njegovo uenje bi se sastojalo u sledeem: "Vazduh je
praelemenat. Postoje bezbrojni svetovi i neogranien prazan
prostor. Vazduh stvara svetove zgunjavanjem i
razreivanjem. Nita ne nastaje od onog to ve postoji niti
se pretvara u ono to ne postoji. Zemlja je sferinog oblika,
vrsto se dri u sreditu, a njen oblik je odreen zamahom
koji dolazi usled toplote i koenjem, to dolazi od hladnoe"
(D. Laert, VIII 9. 57). Bitna svojstva svog poela Diogen iz
Apolonije vidi u ivotnosti i pokretljivosti (poput Jonjana),
kao i u razumnosti i svrhovitosti (Anaksagora). Na taj nain
on Anaksimenovim predikatima vazduha dodaje
Anaksagorine predikate uma (nos) i taj duh-vazduh
odreuje kao veliki, moni, veni, besmrtni, sveznajui. Na
www.uzelac.eu
57
Milan Uzelac
taj nain vazduh, koji se kao nosilac ivota i misli takoe

naziva i duh - pnema, jeste jednakovrsna tvar kako u
makro- tako i u mikrokosmosu. Zgunjavanjem i
razreivanjem vri se preobraanje u pojedinane stvari, a
delovanjem teine koja lake stari vodi navie a tee nanie
odreena je struktura i kretanje vasione koja se periodino
gradi i razgrauje. U organizmu vazduh ima ulogu due;
biljke ga nemaju a ivotinje ga poseduju u krvi; od
prodiranja vazduha u krv zavisi ivot a od meaja krvi i
vazduha psihiko stanje organizma; tako Diogen anticipira
razliku izmeu venske i arterijske krvi.
Arhelaj, sin Apolodora iz Atine (ili Mileta) (oko 450),
uenik Anaksagorin i uitelj Sokratov, preneo je miletsko
uenje o prirodnoj filozofiji u Atinu, ali je s njim prirodna
filozofija dola i do svoga kraja; izgleda da se bavio i etikom
jer je raspravljao o zakonima, dobroti i pravinosti pa se
smatra da je interes za etike probleme Sokrat nasledio od
njega.
U Efesu je u isto vreme postojala kola koja je negovala
Heraklitovo uenje; ali ona ne samo da nije umanjivala
njegove paradokse ve ih je izotravala i to je potom
izazivalo Platonovu kritiku. Najpoznatiji heraklitovac bio je
Kratil koji je prigovarao Heraklitu to je rekao da nije
mogue dva puta ui u istu reku [22 B 91] jer je smatrao da
nije mogue ui niti jednom (jer se voda u reci neprestano
menja i svakog je asa nova i druga). S druge strane,
pitagorejac Hipas iz Metaponta (IV vek pre n. e.),
savremenik Filolaja, dao je nov smer pitagorejskoj koli
koja se jo u stara vremena suprotstavljala Heraklitu. On je
uio da postoji odreeno vreme koje je potrebno da se izvre
promene u vasioni, da je vasiona ograniena i da se nalazi u
stalnom pokretu. Vatru je Hipas shvatao kao poelo (arch)
u jonskom smislu a drevna predaja ga naziva voom
egzoterikih "akosmatika", tj. voom onih koji nisu bili
www.uzelac.eu
58
Milan Uzelac
upueni u teoriju brojeva. U eklektike moemo ubrojati i

Ekfanta koji je pitagorejsko uenje povezivao s
atomistikim za to mu je kao motiv posluila
stereometrijska struktura pitagorejskih elemenata. Kod
njega se nalaze i odjeci Anaksagorinog uenja o umu (nos),
posebno kad tvrdi da se atomi (razliiti po veliini, obliku i
snazi) dovode u kretanje pomou uma i tim kretanjem se
obrazuje i odrava aroliki svet.
Sve ovo ukazuje kako se u to vreme prevashodno tei
kompromisima meu razliitim metafizikim teorijama, da
je u to doba akcenat bio stavljan posebno na specijalna
istraivanja te se iz filozofije izdvajaju pojedine oblasti
znanja, meu kojima je prva i najvea matematika.
Matematiku nisu negovali samo pitagorejci, ve isto tako i
Anaksagora a potom Demokrit i Platon. U to vreme najvie
se reavaju zadaci kao to su delenje ugla na tri dela,
udvostruavanje kuba, kvadratura kruga, itd. Hipokrat sa
Hiosa prvi pie udbenik matematike i koristi slova za
nazive figura; tu se jo ne nalazi i logiki izdiferenciran
sistem dokaza, ali se empirijski, eksperimentalno i
intuitivno dolazi do znaajnih rezultata. Isto tako, i
astronomija belei veliki napredak i to ponajvie zahvaljujui pitagorejcima. Moda zahvaljujui i iskustvu, tek,
naputa se hipoteza o sredinjoj vatri i antizemlji i zastupa
hipoteza o kretanju zemlje oko njene ose. Istraivanja
organskog sveta sve vie potiskuju istraivanja iz
meteorologije pa u prvi plan dospeva fiziologija ula. To
pomae i razvoj medicine koja je takoe pod uticajem
pitagorejaca, posebno Filolajevog neto mlaeg
savremenika Alkmeona koji se distancirao od pitagorejske
teorije brojeva ali je zastupao shvatanje o suprotnostima
kao i o boanskom savrenstvu i ljudskom nesavrenstvu i
odreivao zdravlje kao harmoniju suprotstavljenih sila. Ako
se stanje zdravlja u to vreme ponajee odreuje odnosom
www.uzelac.eu
59
Milan Uzelac
tenosti u organizmu, treba ipak istai znaaj Alkmeona

koji ukazuje na mozak kao sredite miljenja, na nervna
vlakna kao puteve organa ula i koji prvi uvodi seciranje
leeva. Nasuprot u to vreme snanih naturfilozofskih
tendencija, Hipokrat (460-377) izdvaja medicinu iz
filozofije i shvata je kao vetinu (tehn), kao umee kojim
se telu vraa lepota koja je izgubljena usled bolesti. On
naglasak stavlja na empirijske uzroke bolesti i u tome ga
sledi Diokle iz Karista koji kao uzroke istie klimu, vodu,
godinja doba, kao i nain ivota. Hipokratova kola je
znatnu panju posveivala anatomiji i fiziologiji. Zadatak
prve je izuavanje mozga i nervnog sistema, dok se druga
bavi organizmu uroenom toplotom u kojoj su videli uzrok
ivota a iji je nosioc bio duh (pnema) - tvar obrazovana
vazduhom to se kree ilama (u ovoj hipotezi kao i onima
Diogena iz Apolonije treba videti intuitivno nasluivanje
znaaja kiseonika). Slino prirodnim naukama u V stoleu
pre n. e. se intenzivno razvija istorija. Ako se kod Herodota
injenice jo uvek prepliu sa mitovima i priama, ovo
poslednje je potpuno otklonjeno kod Tukidida ijim delom
vlada atika prosveenost. Nakon ratova s Persijancima
naglo se razvija grki nacionalni duh, a nauka izlazi iz
zatvorenih drutvenih krugova u kojima je ranije negovana
i prodirui u praktini ivot ljudi postaje deo drutvenog ivota. Dok je pogled na svet u pesnitvu Eshila, Sofokla,
Pindara i Simonida pod uticajem ranije gnomske poezije,
Empedokle i Epiharm, koji su bili bliski pitagorejskoj koli,
ve izraavaju filozofske stavove svojih savremenika, dok su
komediografi Epiharm i Kratin poeli da napadaju
antropomorfne prikaze bogova i sve vie se nastoji da se
verovanje zameni pravim znanjem.
Sve to dovodi do rasta potrebe za obrazovanjem, do sve
vee elje za prosveenou, do saznanja to su ga davale
kole koje su miljenjem nastojale da prodru u prirodu
www.uzelac.eu
60
Milan Uzelac
stvari. Tada su se pojavili ljudi spremni da saopte

rezultate do kojih su dospele nauke: filozofija je iz kola
izala na trg a njeni javni uitelji behu sofisti koji su kao
svoj zadatak videli rasprostiranje grke prosveenosti i stoga je njihovo vreme - vreme irenja kruga obrazovanja.
Sofisti
Sokrat, Platon i Aristotel kritikovali su sofiste jer su ovi
nauku pretvorili u zanat i oduzeli joj dostojanstvo
bezinteresnog istraivanja; ako se i ne sloimo s njihovim
kritikama, injenica da su sofisti prvi koji su poduavanje
naplaivali, jasno govori da je nauka zauzela sasvim
drugaiji drutveni poloaj. Ovo se najvie osealo u Atini
koja je sredinom V st. pre n.e. postala sredite grkoga sveta gde su se slili svi umetnici, arhitekte i zanatlije da bi
uestvovali u obnovi Atine razorene u ratu s Persijancima. I
najobiniji graanin u to vreme osea potrebu za
obrazovanjem; znanje postaje drutvena i politika snaga, a
pre svega prosveenost otelotvorena u Periklu.
Ve je Anaksagora iveo u Atini; verovatno su u njoj
boravili Parmenid i Zenon a predstavnik Heraklitovog
uenja u Atini bio je Kratil. Za sve velike sofiste to je bio
grad u kome su morali zadobiti uspeh i slavu i sa njima
poinje atiki period grke filozofije. Ako sofistiku i ne
odlikuje veliko originalno stvaralatvo, treba rei da je ona
svu svoju energiju usmerila na obradu i saimanje ve
postojeih teorija. Sofisti su kao svoj osnovni zadatak videli
saoptavanje rezultata nauka irokim masama ljudi i
prilagoavanje tih rezultata njihovim potrebama. U tome je
njihov znaaj i njihova opravdanost, ali i opasnost u koju su
dospevali svojim delovanjem.
U poetku re sophists je oznaka za "oveka od nauke",
ali posle Protagore koji je prvi sebi pripisao taj naziv, re je
www.uzelac.eu
61
Milan Uzelac
dobila znaenje "uitelj nauke" i politiki dobroinitelj; jo

kasnije taj naziv se koristi u govoru o plaenim uiteljima
retorike. Negativno znaenje ovog pojma je rezultat
polemike Sokrata i Platona sa sofistima i tek nakon dva
milenijuma, Hegel je ukazao na istorijski znaaj sofista.
Ako u Platonovom dijalogu Protagora imamo relativno
vernu optu sliku delatnosti sofista i plastinu
karakteristiku predstavnika sofistike, u dijalogu Sofist
slika (kakvu e preuzeti i Aristotel (Met., IV 3; VI 2; IX 3) je
izrazito negativna. Sofistika se pokazuje kao prividna a ne
istinska mudrost a sofist je pohlepan ovek koji se slui
lanom a ne pravom mudrou.
Kada je re o popularizaciji naunih znanja tako neto
najizrazitije nalazimo kod polihistora Hipije iz Elide koji je
nastojao da okolinu zaseni svojim znanjima iz oblasti
matematike, istoriografije gramatike i prirodnih nauka. U
Platonovom dijalogu Hipija stariji vidno je nastojanje
sofista da se doe do jeftinog uspeha kod obinog sveta a to
je karakteristino i za Prodika sa Keosa.
Obuka koja se mogla dobiti kod sofista imala je sasvim
odreen karakter i stremila je sasvim konkretnom cilju;
demokratska vlast u Atini i drugim gradovima zahtevala je
aktivno uee u javnom ivotu a ovo je zavisilo od govornike sposobnosti. Sa poveanjem obrazovanosti irih
drutvenih slojeva poveavali su se i zahtevi za onog ko je
eleo da deluje na njih; mladii su od sofista oekivali da ih
ovi naue lepom govoru i osnovna delatnost sofista sad je
bila retorika priprema za politiku delatnost pri emu se
sofistika obuka usmeravala na tehniko, formalno
razvijanje govora, ali i na saoptavanje onih znanja koja su
bila najkorisnija za tu svrhu. Praktino-politiki ciljevi
vaspitanja udaljili su sofiste od metafizikih razmiljanja te
su se oni poeli zadovoljavati popularnim izlaganjima
raznih teorija kako bi postigli kod slualaca to vei efekat.
www.uzelac.eu
62
Milan Uzelac
S druge strane, usled zadatka koji su sebi postavili

(obuavanje vetini ubeujueg govora) sofisti su poeli vie
da se bave samim ovekom i njegovom psiholokom
strukturom; za razliku od ranije nauke sofistika se obraa
unutranjem iskustvu i raniju nauku dopunjuje uenjem o
ljudskoj dui. Usled ove antropoloke tendencije sofistika je
usmerila filozofiju na put subjektivizma.
Ova nova delatnost poela je od jezika i u tome je
posebno zasluan bio Protagora iz Abdere (oko 480-411) koji
je poao od stava da je teorija bez praktinih vebi
beskorisna kao to su beskorisne i vebe bez teorije, pa je
praktino obuavanje (na kojem se zaustavio Gorgija iz
Leontine (483-375)) spajao s naunim istraivanjima
jezika te u svojim radovima razmatra pravilnu upotrebu
govora (Phaedr., 267c).
Protagora je bio blizak atomistima iz Abdere; bio je
mlai od Leukipa a dvadesetak godina stariji od Demokrita
te tako inio sponu meu njima. Shvativi potrebe svoga
vremena putovao je u mnoge grke gradove kao proslavljeni
uitelj mudrosti; u Atini je boravio vie puta. Diogen
Laertije istie kako je "Protagora prvi izjavio da o svakoj
stvari postoje dva suprotna iskaza" (lgous); on se njima i
sluio u svojim zakljucima a to je bio postupak koji je on
prvi uveo. Jedno od njegovih dela poinje ovako: "ovek je
merilo svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih to ne
postoje da ne postoje" (D. Laertije, IX 8, 51), a jedno drugo
delo poinje reima: "to se tie bogova, ja nemam naina ni
da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo
prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoa pitanja i
kratkoa ljudskog ivota" (IX 8, 51-2). Zbog ovog dela
Atinjani ga prognae iz grada, a njegov spis spalie javno na
trgu.
Sa izuavanjem gramatike usko je kod sofista bilo
povezano i istraivanje logike jer je lepota besednitva
www.uzelac.eu
63
Milan Uzelac
zavisila i od naina dokazivanja i opovrgavanja; to je razlog

to se u poetku formalna logika i razumela kao tehnika
sporenja, opovrgavanja i dokazivanja. Ako danas
raspolaemo sa premalo podataka da bismo mogli znati do
kog je stepena logika bila razvijena, kod sofista daleko vie
znamo o njihovim pogledima na ljudsko saznanje. Sofist je
morao da se oslobodi svake vere u neku sveoptu istinu i
mogunost pouzdanog saznanja i to pre svega stoga to je
sve vie i vie naputao preanje metafizike i fizike teorije i to je svoje sluaoce uio kako se o svakoj stvari moe
govoriti na dva suprotna naina: za i protiv, a to je sofiste
vodilo u skepticizam.
Protagora je svoje skeptike poglede na oveka zasnivao
na Heraklitovom uenju o venoj promeni stvari;
odbacivanje apsolutnog bia stvari podrazumevalo je da
svojstva svake stvari proistiu iz njegovog prolaznog
meuodnosa. Svako svojstvo je rezultat kretanja (tu
Protagora misli potpuno u duhu Heraklita), rezultat dva
kretanja koja se susreu, nakon ega jedno od tih kretanja
je delovanje a drugo trpljenje. Zato se ni o jednoj stvari ne
moe govoriti ta je ona po sebi, ve u najboljem sluaju
moe se rei ta ona postaje u svojim promenama pri
susretu s drugim stvarima.
Taj Protagorin relativizam ima veliki znaaj jer on pod
svoje uenje o sveoptem kretanju podvodi i ovekovo
opaanje. Kako je, po miljenju Protagore, ulno opaanje
jedini izvor saznanja i celokupnog duhovnog sveta, on ne govori o nekoj (od opaanja nezavisnoj) sutini stvari niti o
stvarima ta bi one mogle biti same po sebi; stvari su takve
kakve se oveku pokazuju i to je smisao njegovih rei o tome
kako je ovek mera svih stvari.
Ako se Protagora pribliava Heraklitu, Gorgija
inspiraciju nalazi u uenju predstavnika elejske kole; ako
je prvi doao do uverenja da je svako saznanje relativno,
www.uzelac.eu
64
Milan Uzelac
drugi je nastojao da dokae nemogunost saznanja uopte.

Ali, ako je istraivanje Protagore obogatilo potonju filozofiju
(Demokrit, Platon), Gorgija je ostao zarobljenik otroumne
ali besplodne dijalektike. U spisu O nebiu ili o prirodi
razvija Gorgija tri temeljne postavke: (1) niega nema;
nepostojee ne moe postojati: a takoe ne moe postojati i
postojee: ili postojee ne moe biti mislivo ni kao nenastalo
i neprolazno, ni kao nastalo i prolazno. Takoe, ne moe da
se misli ni kao jedno, ni kao pokretno a da odmah ne
nastanu protivreja, a nemogue je i da istovremeno bude
neto postojee i nepostojee. (2) Ako bi neto i postojalo,
ono bi bilo nesaznatljivo, jer postojee i mislivo treba da
budu razliiti, inae, zabluda bi bila nemogua. (3) Ako bi i
postojalo saznanje, ne bi ga trebalo saoptiti drugom jer je
saoptavanje mogue samo putem znakova koji se razlikuju
od samog predmeta, a za njihovo jednako znaenje kod dva
oveka ne moe se jamiti.
Iako su skeptike teorije, na primer, kod Protagore,
izlagane u strogom naunom duhu, ipak su one vodile
razlaganju nauke i postale su igrarija u svakodnevnom
ivotu; zato ve Gorgija smatra sumnjivim svako suenje u
kome subjekt i predikat nisu meusobno identini, tj.
odbacuje sve sintetike sudove. Protagora je sumnjao ak i
u matematiko saznanje; u duhu njegovog relativizma
Eutidem zakljuuje da je svemu svojstveno sve: zablude su
nemogue zato to sve zamislivo ipak postoji kao neto
mislivo. Stoga ne treba ni protivreiti sebi; ako se ponekad i
ini da protivreimo sebi, to znai da govorimo o razliitim
stvarima.
Umenost govora pro et contra sofisti su prenosili na
svoje uenike; cilj je bio da se slualac izgubi u
argumentaciji, da se nagna na suprotni odgovor i tako
opovrgne. Ako su jo od vremena sedam mudraca Grci i
razmiljali o sadraju i ispunjavanju graanskih i prirodnih
www.uzelac.eu
65
Milan Uzelac
zakona, tek s pojavom sofista, u vreme jaanja

individualizma, poinju postavljati pitanje o njihovoj
pravilnosti; kako je sad ovek postao mera svih stvari,
snaga zakona kao i teorijska istina postala je rtva
relativnosti.
Sofisti postavljaju pitanje razlike izmeu prirodnog i
moralnog ovekovog odreenja; uviajui promenljivost ne
samo zakona ve i moralnih pravila, sofisti dolaze do
zakljuka da je veina njih uslovna i doneta uz saglasnost
ljudi (thsei) a da opteobavezujui zakoni mogu biti samo
oni koji su u ljude ugraeni od prirode (phsei). Tako je sve
prirodno u oveku dobijalo vee znaenje i inilo se
obaveznijim no ono drutveno, pa se prirodno pravo
smatralo pozitivnijim. Protagora je uio da su oseaj prava i
savest (dke i ados) dar bogova svim ljudima.
Ali, kako su sofisti pod prirodom mislili pre svega na
ljudsku prirodu shvaenu kao izraz individualnih
manifestacija, zakoni su se sve vie tumaili kao ogranienje, kao sputavanje prirodnog oveka. Anaksagorin
uenik Arhelaj govorio je kako do razlika u shvatanju
morala dolazi ne po prirodi nego usled razliitih tvrenja, a
Kalikle da je jedino pravo pravo jaeg koje priznaju slabiji
jer oekuju zatitu jaih. Tako je sofistika ustajala protiv
mnogih ustaljenih obiaja da bi na kraju teila unitenju
svih moralnih temelja i obiaja. Samostalnost individualnog
miljenja razbila je sve autoritete i dovela do raspada
narodne samosvesti. Borbu protiv razarajueg delovanja
sofistike zapoee Sokrat; istina, on e se sa svojim
protivnicima nai na istom tlu prosveenosti, zajedno s njima isticae princip samostalnosti miljenja ali e, za razliku
od njih, nepokolebljivo verovati u mogunost da se
miljenjem dospe do istine koja e biti obavezujua za sve.
www.uzelac.eu
66
Milan Uzelac
Sokrat
Glavna svedoenja o Sokratu nalazimo kod Ksenofonta,
Platona i Aristotela. Ksenofont je u Sokratovom ivotu i
karakteru istakao trezvenu, praktinu, popularnu crtu; ali
dok on nastoji da d istorijsku i pravu sliku Sokrata, Platon
u velikoj meri idealizuje svog uitelja, opisuje dubinu
njegovog duhovnog ivota i snano delovanje na mlade
ljude, pa kad se ita njegov rani spis Odbrana Sokratova i
nije uvek najjasnije da, ako je sve bilo odista tako, kako to
on opisuje, zato je Sokrat uopte i bio osuen; kad je re o
kasnijim njegovim dijalozima tu Platon u usta Sokrata
stavlja svoja uenja sa kojima istorijski Sokrat nema mnogo
zajednikog. Zato je od odluujueg znaaja ocena Aristotela
koji o Sokratu pie sa dovoljne istorijske distance da je
mogue jasno spoznati sve to je bitno u uenju ovog
filozofa.
Sokrat (469-399), sin Sofroniska, prvi je filozof roen u
Atini; u mladosti je uio vajarski zanat kod svoga oca ali je
primio i sva druga znanja njegovog vremena; poznanstvo sa
sofistima uvrstilo je Sokratovo uverenje o njihovoj tetnosti
te se osetio pozvanim na samopreispitivanje i trajnu
delatnost nad moralnim usavravanjem kako sebe tako i
svojih sugraana; njegova istraivanja temeljila su se na
dubokom religioznom oseanju i visokoj moralnosti to behu
u osnovi celokupne njegove delatnosti na poetku
peloponeskih ratova. Sokrat nije pripadao nijednoj koli i
sam nije teio osnivanju bilo kakve kole; ali, koristio se
javnim karakterom atinskog ivota koji mu je omoguavao
da doe u priliku da sa svakim komunicira. Privlaio je
panju drugih svojom runoom, britkim humorom i
nepobedivom otroumnou; njegovo ophoenje i njegova srdanost, kao i velikodunost, oarali su sve vodee linosti
Atine a posebno omladinu. Zapostavljajui domae obaveze
www.uzelac.eu
67
Milan Uzelac
predavao se viim zadacima i oko njega se uskoro obrazovao

krug potovalaca; u politici nije posebno uestvovao, ali je
ispunjavao sve graanske dunosti. Kada je imao
sedamdeset godina okrivljen je da uvodi nova boanstva i
da kvari omladinu. Prvobitno, optuba je bila posledica
niskih strasti njegovih tuilaca, ali tokom suenja na njega
se, budui da je bio aristokratskih ubeenja a i da se druio
sa sofistima (bez obzira to se s njima sporio), sruila
krivica od strane reakcionarnih demokrata da je odgovoran
za opadanje moralnosti u narodu. Suenje se po njega ne bi
zavrilo pogubno da svojom gordou nije razdraio sudije
koje su ga u drugom glasanju osudile na smrt i on je ispio
otrov maja 399. pre n.e.
Iako nikog nije oznaavao kao svog uitelja, Sokrat je
bio upoznat s mnogim uenjima, pre svega Heraklita i
Anaksagore. Iako nam je, sem opisa ivota Sokrata od
Ksenofonta u njegovom spisu Uspomene na Sokrata,
sauvana samo Platonova Odbrana Sokratova, iz injenice
da je u vreme neposredno nakon smrti Sokrata bilo
napisano vie odbrana ali i vie optubi Sokrata, bie da
nije na sudu sve bilo ba tako kao to se navodi kod
Platona. Sokrat je najverovatnije bio rtva nezadovoljstva
kivne atinske demokratije koja je nakon poraza Atine u
peloponeskom ratu (431-404) morala u nekome nai krivca
za sve nedae, a Sokrat kao jedan od najvienijih Atinjana
koji je sve vreme raspravljao upravo o moralu a druio se s
aristokratama i sofistima za to se naao najpogodniji. Tome
je verovatno i nehotino doprineo i Aristofan koji je u
komediji Oblaci (423. pre n.e.) Sokrata prikazao kao
pobornika upravo onih sofistikih ideja protiv kojih se ovaj
borio.
U vreme kad teorija saznanja sofista vodi u relativizam
individualnih mnenja, Sokrat je teio trajnom sveoptem
znanju; on linom mnenju (dxai) suprotstavlja znanje
www.uzelac.eu
68
Milan Uzelac
(epistme), i to ne znanje koje bi se moglo pomou nauke

predati drugima, ve znanje kao ideal kojem se trajno mora
teiti zajednikom delatnou. Ta delatnost nije bila
usmerena na saoptavanje znanja drugima, ve na
zajedniko traenje istine; u njenoj osnovi lealo je ubeenje
da postoji neko merilo koje nadilazi individualne razlike. To
je za posledicu imalo da se Sokratova delatnost odvijala u
formi dijaloga gde se posredstvom uzajamne kritike i
razmene misli dolazi do onog to su svi obavezni da
prihvate. U vreme kad su sofisti izuavali psiholoki
mehanizam koji stvara lina mnenja, Sokrat ukazuje na
zakon uma koji odreuje istinu te svoje savremenike stalno
nagoni da mu pomau u traenju istine. U tome treba videti
njegovo isticanje sopstvenog neznanja ime se on
istovremeno i distancira od ideala mudrosti (sopha). On
takvo samosaznanje ne trai i od drugih zato to nita ne
kvari istinsko znanje kao prividno znanje koje se kod ljudi
raa kao posledica sofistikog poluobrazovanja. Zato on u
svojim razgovorima snagom neumoljive logike razara ona
mnenja koja u poetku nalazi kod sabesednika; u tom
vladanju dijalektikom se i krije ona uvena Sokratova
ironija. Uklonivi tu poetnu prepreku Sokrat nastoji da u
daljem razgovoru iz sveg to je reeno izdvoji neko
zajedniko stanovite. U tome bi se sastojalo zapravo
sokratovsko istraivanje. Cilj njegove naune aktivnosti bio
je pojam suprotstavljen pojedinanim predstavama do kojih
se dolo individualnim opaanjem; odreujui znaenje
pojedinim reima, Sokrat se nalazio na istom tlu na kome i
sofisti, ali je bio voen drugom nadom: smatrao je da e na
taj nain pomou opteg pojma dospeti i do same sutine
predmeta i zakona koji vlada svim pojedinim sluajevima i
tako, na mesto metode nagaanja Sokrat postavlja metodu
sistematskog istraivanja.
www.uzelac.eu
69
Milan Uzelac
Oblast u kojoj je Sokrat koristio svoju induktivnu

metodu odreivanja pojmova, kao i kod sofista, bee pitanje
ljudskog ivota a opteobavezujua istina koju je trebalo
nai u dijalogu nalazila se u jasnosti moralne svesti dok se
krajnji cilj nauke video u moralnom samousavravanju. To
je razlog tome to su ve i stari autori isticali kako se kod
Sokrata filozofija ograniava na etiku problematiku, na
pitanje oveka i to je razlog to s njim poinje jedno novo
poglavlje u istoriji filozofije - antropoloki period.
Ta etika usmerenost Sokratova sledi osnovnu
psiholoku tezu koja jasno izraava racionalistiki karakter
celikupne epohe prosveenosti a to je teza o identitetu
vrline i znanja. Usled uslonjavanja kulturnih odnosa i
mnotva razliitih obiaja u raznim krajevima helenskog
sveta osetila se potreba da se racionalnim prosuivanjem
naini pravi izbor a u tome su najvie uspeha imali oni koji
su bili pritom i najobaveteniji. To je uticalo na Sokrata da
utvrdi kako se istinska vrlina sastoji u znanju i da istinsko
znanje ve samo po sebi vodi ispravnom postupanju. Na taj
nain znanje o dobru postalo je vrlina a promiljanje princip ivota. Filozofija se sastoji u promiljanju dobra koje
bi bilo opteobavezujue. Saznanje je isto to i ovladavanje
moralnou, a saoptavanje znanja izraz posebnog odnosa
meu ljudima koji je Sokrat video kao ljubav (ros). Tako su
bili spojeni deterministiko i intelektualistiko posmatranje
na voljnu delatnost; moralna svojstva nala su se u
zavisnosti od intelektualne razvijenosti, a odluke u
zavisnosti od jasnosti i zrelosti intelekta. Ako je Sokrat tvrdio da su svi negativni postupci posledica neznanja i nepromiljenosti, tada je bilo potpuno u duhu prosveenosti
proglaavanje znanja etikim idealom. Sve ostale vrline deo
su naunog znanja (epistme) i mogu se dosegnuti izuavanjem nauke. Tako se sa Sokratom zavrava proces koji je
zapoeo sa sedmoricom mudraca a koji se nalazio u
www.uzelac.eu
70
Milan Uzelac
opasnosti da se pod udarem individualne kritike razore sve

norme; sada se, zahvaljujui metodskom miljenju iznova
poelo teiti neem to je bilo opteobavezujue.
Sokrat nije sistematski izloio znanje iz kog bi se
sastojala vrlina. Polazei uvek od date situacije bio je
prinuen da pitanje: ta je dobro? - zameni pitanjem: ta je
dobro u odreenim uslovima za odreenog oveka? Odgovor
bi uvek bio: dobro je ono to je saglasno s naim ciljevima,
ono to zadovoljava ovekove tenje i to ini njegovu sreu.
Ako kod Ksenofonta etiki pogledi Sokrata prelaze u teoriju
koristi, kod Platona, koji je daleko suptilniji, korisno se
identifikuje s lepim i dobrim i odnosi se na duevno
zdravlje, na brigu o stvarnom dobru due. U oba sluaja,
vrlina koja se sastoji u znanju, identifikuje se s blaenstvom
i osnovna pozicija Sokrata ostaje eudaimonistika, a to nije
mogla da prevlada sva antika filozofija. Nepoverenje u
metafizike i fizike teorije Sokrat je kompenzovao dubokim
verovanjem u vladavinu boanskog bia nad prirodom i
ovekom dok se racionalistika jednostranost njegove etike
dopunjavala njegovim poverenjem u unutranji glas
(daimnion) koji je video kao boanski.
Suprotstavljajui ideal uma tada vladajuem
relativizmu Sokrat tei moralnom preobraaju ivota uz
pomo nauke i ta je tendencija kasnije dala znaajne rezultate; meutim, princip razmiljanja o unutranjem svetu
i oduevljenje s kojim je Sokrat odbacivao drai realnog
sveta bili su novi i strani grkom duhu i to je moda i
osnovni razlog to je njegovo uenje kod njegovih
nastavljaa dobilo tako razliite oblike. Ve injenica da su
nakon njegove smrti nastale etiri razliite filozofske kole
vie no jasno govori da njegovo uenje nije bilo jednoznano
i da se moglo na vie naina interpretirati. Isto tako
injenica je da su Sokratovi uenici vie imali sofistikog no
sokratovskog duha (koji se jo oseao kod Euklida,
www.uzelac.eu
71
Milan Uzelac
Antistena i Aristipa), da takozvane "sokratovske kole" pre

treba videti kao posledicu razgranavanja sofistike no kao
nastojanje da se dalje ide putem na koji je ukazivao Sokrat.
Postojale su etiri kole: megarska, elidsko-eritrejska,
kinika i kirenska.
Sokratovske kole
a. Megarska kola. Osniva Megarske kole bio je
Euklid iz Megare koji je smatrao da se elejskom pojmu
bia moe pridati sadraj ako se bie identifikuje sa
sokratovskim pojmom dobra; u svakom sluaju, pokazalo se
da nije uspeo da prevlada apstraktnu prazninu
parmenidovskog principa. Odredio je dobro kao jedino
postojee, veno, jednako sebi, premda ga ljudi razliito
nazivaju; razliite vrline tumaio je jednom jedinom vrlinom
koja samo menja nazive a ta vrlina je znanje koje je
identino s biem (kao kod elejaca); odbacivao je bie svega
osim dobra. Sve to nije pomoglo ni razvoju etike ni razvoju
teorije saznanja ve samo svedoi o produenju besplodne
dijalektike sofistike koja zadrava elejski smer. U oblasti
etike megarani nisu uradili skoro nita; jedino Stilponu
(380-300), koji je na kraju postao voa kole, pripisivana je
etika teorija; on je spojio megarsku dijalektiku i etiku
kinika i time je uticao na osnivaa stoike kole - Zenona.
U metafizici megarani su se ograniili na utvrivanju
jedinstva sveg postojeeg i svojim dokazima sledili su
argumentaciju elejaca. Ono to je istinski doprinos
megarske kole sastoji se u razvijanju sofistikog umea eristik. Njihovo apstraktno uenje o jedinstvu postojeeg
imalo je za posledicu skeptiki pogled na sva pojedinana
saznanja a isto tako i negativni odnos spram uiteljske
delatnosti. Za Euklida kau da je u opovrgavanju
protivnikih stavova koristio poseban postupak: nije
www.uzelac.eu
72
Milan Uzelac
napadao pretpostavke nego je dokazivao apsurdnost

zakljuaka (deductio ad absurdum). Ovde treba jo jednom
pomenuti Stilpona (koji je smatrao da na osnovu principa
identiteta nijednom subjektu ne treba pripisati predikat
koji je od njega razliit), kao i Eubulida i Aleksina koji su
bili veoma popularno tzv. "zaarano zakljuivanju" u kome
sve mislivo i uzajamno iskljuujui odgovori na pitanja
moraju u sebi sadrati protivrenost (najpoznatiji su
sofizmi: laljivac, rogati, gomila...).
b. Elidsko-eritrejska kola. Jo manji znaaj od
Megarske kole imala je Elidsko-eritrejska kola koju je
osnovao Sokratov uenik Fedon iz Elide u svom rodnom
gradu a koju su potom Menedem i Asklepijad preselili u
Eritreju gde je kola kratko trajala i ugasila se ve
poetkom treeg stolea pre n.e. Ova se kola, u svojoj biti
eklektika (oslanjajui se na pojedina Sokratova uenja),
razvijala slino megarskoj. Mada od Fedona nita nije
sauvano (pa je ve Panetije sve spise njemu pripisivane
smatrao neautentinim), ini se da je u onom bitnom Fedon
bio saglasan sa Euklidom, a Menedem, koji je proao
Akademiju i kolu Stilpona, zajedno sa ovim poslednjim
posvetio se etici kinika te su se tako obe kole, zajedno s
Kinikom, slile u stoiku.
Daleko vei znaaj imale su Kirenska i Kinika kola u
kojima su pod neposrednim uticajem Sokrata i njegovog
etikog uenja protivreja u moralnim i socijalnim
pogledima Grka poprimila sasvim odreene forme. Obema
kolama je svojstvena ravnodunost spram teorijske nauke i
shvatanje filozofije kao ivotnog iskustva. Uenje i jedne i
druge kole izrasta iz sofistikog vidokruga i tek se
povremeno oslanja na Sokrata. Kada je re o odreenju
oveka i odnosu individue spram drutva, ovde je re o
smeru koji je suprotan onom uobiajenom koji sreemo u
antikom svetu. Oba uenja su posledica kulturno-filozofs-
www.uzelac.eu
73
Milan Uzelac
kog pokreta sofistike i sadre u sebi razmiljanja drevnih

Grka o vrednosti civilizacije za pojedinca. Ovaj opti pogled
zbliio je ove dve orijentacije bez obzira koliko su im bili
razliiti odgovori na postavljena pitanja.
c. Kinika kola. Kiniku kolu je osnovao Antisten iz
Atine (440-368) (u poetku uenik Gorgije) koji je nakon
smrti Sokrata otvorio kolu u Kinosargu u Atini. Ona je
svoju veliku popularnost stekla zahvaljujui originalnoj
linosti Diogena iz Sinope (404-323) koji je zbog
falsifikovanja novca morao da pobegne iz svog rodnog grada
da bi u Atini praktikovao filozofiju Antistena. Treba jo
pomenuti Krateta, savremenika Stilpona, koji je razdelio
svu svoju imovinu kako bi se mogao posvetiti kinikom
nainu ivota, zatim njegovu suprugu Hiparhiju, bogatu i
uenu, koja je s njim negovala kiniki nain ivota i njenog
brata Metrokla o kome svedoenja imaju iskljuivo
anegdotski karakter. Kao to su megarani postojeem
pripisivali iskljuivo dobro, tako je za kinike jedinstveni
sadraj i cilj ivota bila vrlina i s elejskom iskljuivou su
odbacivali sve druge ciljeve. Ako su i smatrali da se vrlina
sastoji u znanju, oni su najvei znaaj pridavali praktinoj
strani - dobrim postupcima i sistematskom sprovoenju
moralnih pravila u ivot; naunim zahtevima pripisivali su
znaaj samo u onoj meri u kojoj su sluili ostvarenju etikih
ciljeva. To je, uostalom, bila posledica i toga to je s obzirom
na gnoseologiju Kinika kola stajala na tlu sofistikog
skepticizma. Objanjavajui bit stvari pomou odreenja,
Antisten je sledio Sokrata, ali se kasnije, razvijajui svoje
stavove, pribliavao Gorgijinoj tvrdnji da je nemogue
pripisivati nekom subjektu predikate razliite od njega te
da su mogui samo stavovi identiteta. Odredljivo moe biti
samo ono to je sloeno, dok se sve prosto (pojedinano)
moe odrediti samo pomou njegovog naziva kojim se ne
moe dosegnuti sutina stvari. Tako je kinika teorija saz-
www.uzelac.eu
74
Milan Uzelac
nanja zavrila u skepticizmu pa je Antisten zastupao

sofistiko shvatanje o nemogunosti protivrenosti.
Ovo sofistiko ograniavanje saznanja granicama
jednostavnih naziva, kao nominalizam, dobilo je polemiku
dimenziju istupanjem protiv teorije ideja. Za Antistena i
Diogena postojali su samo pojedinani predmeti, dok su
rodni pojmovi bili rei bez sadraja. Smatrajui da se logiki
ne moe odrediti sutina predmeta ve samo ulno, za
stvarno su priznavali samo ono to se moe dosegnuti
rukama.
Ovo je uticalo na njihovo uenje o vrlini: vrlina je
dovoljna da bi se zadovoljio nagon za blaenstvom; vrlina
nije samo najvie ve i jedino dobro, jedino sredstvo za
dostizanje sree. Osim ovog duhovnog dobra koje nije
podlono spoljnim uticajima, kinici su odbacivali i prezirali
sve ostale vrednosti koje su cenili drugi ljudi. Jedino vrlina
ima vrednost i jedino porok treba izbegavati - sve ostalo je
beznaajno, indiferentno. To je razlog to su kinici prezirali
bogatstvo, rasko, slavu, ast, ulnu nasladu i patnju;
sledei ovu misao do kraja, oni su prezirali i svaku radost,
stid i obiaje, porodicu i otadbinu.
To je razlog to nam je sauvano mnogo anegdota
(posebno o Diogenu), a malo ozbiljnih razmiljanja.
Osnovna misao kinika bila bi u tome da pojedinac zavisi
jedino od sebe i da mudrac, ovladavi vrlinom koja se sastoji
u samodovoljnosti, stoji nasuprot ogromne mase glupaka.
Da bi to manje zavisio od spoljnih dobara, mudrac do
krajnosti ograniava svoje potrebe: to manje elja to vie
sree. Isto tako slobodnim osea sebe mudrac i spram
drutva: moe da sagleda drutvene predrasude i zato ga ne
obavezuju ni obiaji, ni moral, ni zakoni. Mudracu koji
poseduje vrlinu civilizacija nije potrebna i on je se odrie.
Sofistiko suprotstavljanje prirode i zakona (phsis - nmos)
pretvara se u princip: sve to je stvorio ovek smatra se
www.uzelac.eu
75
Milan Uzelac
neprirodnim i izlinim te kinici propovedaju povratak

prirodnom stanju koje oslobaa od opasnosti to ih donosi
kultura kao i njena dobra.
Ako se danas neki teoretiari4 okreu kinikoj filozofiji,
to je delom zasluga i cinizma koji se nalazi u temelju
savremene politike. Re je o sasvim odreenoj filozofiji
ivota koja je sm ivot smatrala neim daleko vanijim od
pisanja knjiga. Da li je Diogen iz Sinope napisao Politiku i
sedam parodija na tragedije, to je manje vano od anegdota5
koje govore o njemu. Svojim postupcima je zgraavao svoje
sugraane; nazivali su ga psom, to je on s ponosom prihvatao, ali Aleksandar je rekao "da nije Aleksandar voleo bi
da je Diogen", a najlepa hetera antikog sveta Mnesareta,
zbog bledoe koe prozvana Frina, inila mu je ono to
drugima, normalnim graanima, nije ni za pare.
Diogen ivi na kraju helenske epohe; on svet vie ne
shvata tragino i nije melanholian; njegovo oruje je smeh;
on prezire sve ono to njegovi savremenici vide kao izraz
visokih vrednosti; borei se protiv svakog drutvenog konformizma, odbacuje stid. U svetu gde sluajnost
obesmiljava svako planiranje i gde stari poredak postaje
4
Sloterdijk, P.: Kritik der zynischen Vernunft, Suhrkamp, Frankfurt/M.,

1983.
5
Anegdote o Diogenu daju ne samo klju za razumevanje
egzistencijalizma, feminizma (kao neokinizma), kao i savremene politike,
ve i vremena u kome danas ivimo budui da kinika tradicija od Diogena
do nas nije prekinuta iako se manifestovala na najrazliitije naine
(srednjovekovni karnevali, univerziteti, dendizam u svemu tome prebiva
znatna koliina kinizma). Treba razlikovati kinizam i cinizam; izraz
cinizam rezervisan je za vlast bogatih i vladajue kulture, koja je odgovor
na kiniku provokaciju. U tom smislu fenomen kinizma razlikuje se od
svoje polazine take i javlja se tokom itave istorije u kriznim situacijama
kad se sudaraju razliite vrste svesti. Kinizmom i cinizmom se oznaavaju
dve razliite polemike svesti: "donja" i "gornja", sukob suprotstavljene
narodne i visoke kulture.
www.uzelac.eu
76
Milan Uzelac
tesan a politika jedina prava opasnost, Diogen sebe odreuje kao graanina sveta jer je otadbina uveliko
izgubljena.
Na njegovom tragu bie nekoliko stolea kasnije
neuspeli skulptor, retor, potom satiriki pisac eseja na
moralne teme, savremenik velikog rimskog istoriara i cara
Marka Aurelija - Lukijan iz Samosate (120-180).
d. Kirenska kola. Potpunu suprotnost sumornoj vrlini
kinika je kirenska filozofoja puna ivotne radosti. Njen voa
je Aristip iz Kirene (435-360) koga je u mladosti u Atinu
privukla Sokratova slava. Pred kraj ivota u svom rodnom
gradu je osnovao kolu; njegovo uenje oslanja se na
Protagoru, kao to se Antistenovo oslanja na Gorgiju.
Aristip je razvio relativizam Protagorine teorije opaanja u
jednu izuzetnu teoriju oseanja. ulno opaanje svedoi samo o naim sopstvenim stanjima /t pthe/ a ne o
predmetima koji ta oseanja izazivaju i koji su nedostupni
saznanju. Nae znanje tie se samo promena u naem sopstvenom biu i samo to je i vano za nas. Oseanja, kojima
saznajemo sopstvena stanja uvek su istinita. Zato su se
kirenjani skeptiki odnosili prema prirodnjakim
istraivanjima. Sledei Protagorin individualizam kirenjani
tvrde da svako moe znati samo sopstvena oseanja.
Osnovno pitanje kirenjana (kao i mladih kinika) bilo je
pitanje u emu se sastoji blaenstvo. Zato oni, istraujui
duevna stanja, istrauju samo oseanje zadovoljstva i
nezadovoljstva. Kao to je Protagora teoretske sadraje
opaanja objanjavao razliitim kretanjima, tako su i
kirenjani nastojali da oseanja objasne iz razliitih kretanja
u kojima se nalazi onaj koji ta oseanja ima: laganom kretanju odgovara zadovoljstvo, a brzom nezadovoljstvo;
spokojstvo se postie odsustvom zadovljstva i
nezadovoljstva. Na osnovu ove tri mogunosti postoje: prijatna, neprijatna i srednja stanja. Kako uvek treba teiti
www.uzelac.eu
77
Milan Uzelac
zadovoljstvu, to znai da je zadovoljstvo (hedone) jedini cilj

(tlos) svih naih elja - blaenstvo, najvie dobro. Ono to
donosi zadovoljstvo to je dobro, ono to stvara nezadovoljstvo to je loe; sve je ostalo - indiferentno.
Hedonizam je odgovor na pitanje o sadraju pojma
dobra; na to pitanje Sokrat principijelno nije odgovorio;
Aristip vrlinu identifikuje sa sposobnou uivanja i
vrednost nauke bila bi u tome da ona priprema oveka za
istinska zadovoljstva. Istinsko uivanje postie se samo
posredstvom phrnesis; za to je neophodan razum koji
oslobaa od predrasuda i ui kako da se koristimo dobrima
ivota na najrazumniji nain. Na taj nain mudrac dolazi do
uverenosti u sebe samog koja mu ne dozvoljava da se
zadovolji nezadrivim tokom spoljanjeg sveta; to znai da i
u uivanju mudrac mora biti svoj gospodar i gospodar onog
to ga okruuje. I Kirenjani i Kinici nastojali su da oveka
oslobode od toka svakodnevice: prvi su zahtevali vladanje
nad uivanjem a drugi sposobnost samoodricanja; Aristip je
prvo smatrao teim no drugo.
Naspram kinika koji se udaljavaju od sveta, kirenjani
slikaju ideal mudraca kao svetskog oveka koji uiva u
ivotu, ceni telesna zadovoljstva, duhovne radosti,
bogatstvo, ugled i promiljeno koristi predmete i ljude, a da
pri tom u svom uivanju nikad ne eli nemogue, dok u
manje srenim trenucima ume da sauva mir, spokojstvo i
vedrinu duha.
Izdvajanje individuuma iz ivota karakteristino je ne
samo za kinike ve i za Kirenjane; to se posebno
manifestuje u njihovoj ravnodunosti spram ivota u dravi.
Aristip je voleo lutalaki ivot sofiste koji ga je oslobaao
uea u dravnim poslovima. Teodor je svojom otadbinom
nazivao svekoliki svet, a patriotsko samoportvovanje
glupou nad koju se mudrac mora uzdii; svi ovi stavovi u
saglasju su s kinikim i izraz su dekadencije grkoga duha.
www.uzelac.eu
78
Milan Uzelac
Epoha grke prosveenosti potkopala je naivno uverenje u

mogunost ovekovog saznanja i tako zaustavila razvoj
istraivanja prirode. Nauci je pretila opasnost da izgubi svoj
ugled i upravo zadobijenu samostalnost u pripremi za
praktini ivot. S druge strane, krug naunih radova sve se
vie irio pa su od preovlaujueg znaaja bila psiholoka
istraivanja; fizici su se pridruile logika i etika.
Osnovni pojmovi psihikog ivota nali su se u istoj
ravni s pojmovima fizikog postojanja. Dolo se do saznanja
o znaaju subjekta u formiranju ovekovog pogleda na svet;
istraivanje pojmova otkrilo je sutinu naunih zahteva koja je formulisana kao zakon podvoenja pojedinanog pod
opte. Dolo se do svesti o tome da nauka ne moe pruiti
zadovoljstvo ako oveka ne naui tome da razume odreenje
njegovog ivota u odnosu na spoljni svet.
U poetku se razvoj subjektivnog momenta odvijao
samostalno kao suprotnost objektivnom; potom, ova dva
monenta poinju da proimaju jedan drugi i principi
formulisani u ovim dvema orijentacijama streme svojoj
sintezi. To je vreme kad grka nauka dolazi do svojih
najdubljih uvida, vreme izmeu Peloponeskih ratova (431404) i vladavine Filipa Makedonskog, vreme kada je grki
ivot bio blizu svog raspada, vreme kad nastaju tri velika
sistema oliena u imenima Demokrita, Platona i Aristotela.
Demokrit
Na najveeg prirodnjaka antikog doba Demokrita iz
Abdere (460-353) uticala je Leukipova kola, verovatno u
vreme kad je toj koli pripadao i Protagora koji je bio
dvadesetak godina stariji od Demokrita. Osetivi sklonost
za prirodnjaka istraivanja Demokrit je otiao na
dugogodinji put: pet godina je bio u Egiptu (gde ui
geometriju), upoznao je vei deo tadanje Azije, bio je kod
www.uzelac.eu
79
Milan Uzelac
Haldejaca u Persiji, zatim na Crvenom moru, kod

gimnosofista (indijski uitelji mudrosti koji su iveli
asketskim ivotom i pripadali svetenikoj kasti bramana)
u Indiji, potom u Etiopiji. U Abderu se verovatno nije vratio
pre 420. godine pre n. e.
Demokrit je sav svoj ivot posvetio istraivanju, ali nije
postao ni poznat ni slavan; Sokrat ga u Atini nije zapazio, a
Platon ga nigde ne pominje, najverovatnije stoga to su se u
vreme sofista i Sokrata Atinjani krajnje ravnoduno odnosili prema prirodnjakim istraivanjima. Demokrit je
poznavao Leukipa i Protagoru, bilo mu je poznato i uenje
elejaca kao i sva uenja ostalih istraivaa prirode a to se
vidi po njegovom filozofskom sistemu. Uenje pitagorejaca o
brojevima bilo mu je strano a eventualno druenje s njima
ticalo se najverovatnije samo matematike; pred kraj ivota
druio se najvie s lekarom i prirodnjakom Hipokratom. U
svakom sluaju, moe se rei da je Demokrit bio dobro upoznat s ranijim filozofijama prirode, premda su za izgradnju
atomistikog sistema jo od vee vanosti bila njegova
sopstvena prirodnjaka istraivanja, kao i teorija opaanja
koju je naao kod Protagore. Ostali sofisti teko da su imali
vei uticaj na Demokrita - bili su suvie daleko od njegovih
metafizikih i prirodnjakih interesovanja ali okolnosti u
kojima je izgraivao svoju antropologiju ukazuju da je bio
zahvaen i duhom svog vremena: premda je u vreme dominacije subjektivnog smera u nauci Demokrit bio vatreni
pobornik kosmoloke metafizike a uvodei u nju nove
elemente i njenim poslednjim predstavnikom; to je osnovni
razlog to njegov veliki savremenik Sokrat nije na njega ostavio nikakav uticaj.
Demokrit je pisao mnogo i premda nam njegovi spisi
najveim delom nisu sauvani, iz njihovog popisa moemo
zakljuiti da su oni kasnije podeljeni na one iz oblasti
matematike i medicine, metafizike i fizike, fiziologije i psi-
www.uzelac.eu
80
Milan Uzelac
hologije, teorije saznanja i etike, estetike i tehnike. Njegovi

radovi bili su u stara vremena hvaljeni ne samo zbog
bogatstva sadraja, ve i zbog savrenstva forme i jasnosti
izraavanja; poredili su ga sa Platonom i drugim velikim
autorima. Za razliku od Platona, iji su nam dijalozi
sauvani u svom punom sjaju, Demokritovi radovi su
izgubljeni izmeu III i V stolea n. e. i stoga nismo u mogunosti da imamo ni priblian uvid u njegovo delo.
Metafiziki temelji Demokritovog atomistikog uenja
nalaze se kod Leukipa: postoji prazan prostor u kome se
kreu bezbrojni kvalitativno istorodni, ali po obliku i
veliini razliiti atomi ijim spajanjem i razdvajanjem se objanjava svako postojanje. Kretanje se pretpostavljalo samo
po sebi ali promena svojstava percipiranih stvari i njihova
promena Leukipu je bila neshvatljiva kao i elejcima. Te
probleme Demokrit je nastojao da rei pomou
protagorovske teorije opaanja. ulno opaena svojstva
stvari rezultat su kretanja; ona ne pripadaju stvarima ve
su naini predstavljanja odreenog bia koje te stvari opaa, te svojstva ne pripadaju realno biti stvari. Nasuprot
apsolutnom biu, nasuprot atomima i prostoru, svojstva
poseduju samo relativno postojanje. To relativno postojanje
naina opaanja treba da bude izvedeno iz apsolutnog;
drugim reima: svet Heraklita treba izvesti iz sveta elejaca.
Sve relativne prolazne pojave ve je priznavao i Protagora
kao subjektivne; objektivni je za Demokrita bio telesni svet
i prostor, a kada je hteo da subjektivne pojave izvede iz
kretanja atoma, tada se atomistika pretvarala u
materijalizam. To pokazuje da Demokrit nije izmenio
kosmoloke osnove atomizma, ali briljiva razrada
antropologije koju ne moemo pripisati Leukipu,
Demokritovo je delo.
Ujedinjujui princip atomizma koji je razvio Demokrit,
bio je u primeni pojma mehanike nunosti na prirodu i on
www.uzelac.eu
81
Milan Uzelac
ga naziva nunou (annke), ili u duhu Heraklita sudbinom (heimarmne). Sve to se stvarno zbiva
objanjava se mehanikom atoma: prvobitno, oni se
meusobno sudaraju, trpe pritisak i udarce to za posledicu
ima njihovo spajanje i razdvajanje to se manifestuje kao
nastajanje i nestajanje svih stvari. Tako se objanjava sve
to postoji: nema nieg to bi postojalo a da nije posledica
mehanikog delovanja i time se odbacuje svako teleoloko
tumaenje a to za posledicu ima tvrenje da organizacija
organizama nije svrhovita.
Atomi se meusobno razlikuju oblikom (schma, ida) i
njih je beskonano mnogo; razliiti oblici su posledica
razliite veliine, ali u svakom sluaju, atomi su toliko mali
da su ulno nevidljivi. Oni se odlikuju kretanjem i u
praznom prostoru se kreu bez ikakvog reda, ali, tamo gde
se skupljaju i gomilaju pod njihovim uticajem nastaje
vrtlog, u kome se meusobno sudaraju, i kruei u svim
moguim pravcima, odvajaju se tako to se slini pribliuju
slinima: tei i manje pokretni skupljaju se u sredini a laki
i pokretljiviji udaljuju se ka periferiji; za stvaranje
pojedinih predmeta neophodni su jo red i poloaj atoma.
Svojstva stvari odreena su njenim prostornim oblikom,
teinom i vrstinom. To su prvobitna primarna svojstva
(kako bi rekao D. Lok) i ona se nalaze u stvarima po sebi.
Sva ostala svojstva su prisutna u stvari u onoj meri u kojoj
ona deluje na bia koja je opaaju. Ta druga, sekundarna
svojstva ne pripadaju biti stvari i u njih Demokrit ubraja
boju, ukus, temperaturu a njihovu subjektivnost je
dokazivao time to jedan isti predmet moe razliite utiske
da proizvodi kod razliitih lica.
Uenjem o subjektivnim ulnim svojstvima Demokrit je
pod uticajem Protagore ali se od ovog razlikuje time to
smatra da je uprkos relativnosti ulnih opaaja mogue
www.uzelac.eu
82
Milan Uzelac
saznanje apsolutne stvarnosti; stvarnost (i time je on blizak

pitagorejcima) ine prostor i geometrijske telesne forme.
Glavni elemenat kod Demokrita je vatra. Vatra je
najsavrenija jer je najpokretnija i sastoji se iz najsitnijih
atoma koji su glatki i okrugli; vatra je princip kretanja
organizama i materija due jer je kretanje atoma vatre
psihika delatnost. To omoguuje Demokritu da izgradi
materijalistiku psihologiju koja se potom pokazuje kao
temelj teorije saznanja i etike. Ovo Demokritovo uenje o
vatri ima poreklo kod Heraklita, ali u to vreme vatra ima
ono znaenje koje je Anaksagora pripisivao nos-u (umu).
Kako je vatra najpokretniji elemenat koji svoje kretanje
prenosi na tee elemente, jasno je da su, po shvatanju
Demokrita, dua i razum rasprostrti po itavoj vasioni, da
su boanski, kako ih on jo naziva, ali da nisu jo i dua
sveta (to nalazimo tek kod stoika).
U fiziolokom smislu Demokrit je smatrao da su atomi
due rasprostrti po itavom telu (on je ak izmeu svaka
dva atoma druge vrste stavljao po jedan atom vatre), da
raznim delovima tela odgovaraju po veliini i kretanju
razliiti atomi due pri emu razne psihike funkcije imaju
u telu i razna sedita: centar miljenja je mozak, snanih
duevnih kretanja - srce, a opaanja i percepcije pojedinih
organa - jetra. Atomi vatre se u telu odravaju disanjem te
prestankom disanja dolazi do unitenja psihikog ivota.
Tako se smru rasejava i duhovna individualnost oveka.
Za Demokritovu psihologiju je karakteristino da se sav
duevni ivot sa svim njegovim kvalitativnim sadrajem
svodi na kvalitativne razlike u kretanju atoma. Realnost
duevnog ivota svodi se na kretanje atoma pa se kao
zadatak javlja ukazivanje na razliite naine kretanja
atoma koji ine istinsku bit razliitih psihikih funkcija.
Kako je delovanje stvari u asu opaanja mogue samo doticanjem, opaanje moe biti objanjeno samo kao
www.uzelac.eu
83
Milan Uzelac
dodirivanje, kao prodiranje malih atomskih estica koje

dolaze s povrine tela u nae ulne organe gde izazivaju
treperenje atoma vatre ije kretanje i jeste oseanje.
Demokrit ovu teoriju razvija na primeru vida i sluha i kad
je re o vienju slika koje se odvajaju od tela i kroz prostor
dolaze do onog koji telo posmatra, on te slike naziva telesnim predstavama (eidola).
Kada je re o vrednosti saznanja, Demokrit se opet
pribliava Protagori time to tvrdi da stanje kretanja
izazvano u nekom organu od strane nekog predmeta ne
zavisi samo od njegovog delovanja, ve i od samostalnih
pokreta atoma vatre u onom ko osea i u tome bi bila i
subjektivna komponenta ulnog opaanja, to bi znailo da
je nemogue da se dospe do istinskog saznanja. Zato je i mogue doi samo do kvalitativnih odreenja tih opaaja, kao
to su boja, ukus ili temperatura, ali ne i o predstavi samih
atoma i o njihovom spoju i praznom prostoru. Zato
Demokrit kae kako nam se neto "po mnjenju ini slatko i
po mnjenju gorko, po mnjenju toplo i po mnjenju hladno, po
mnjenju obojeno, a u stvarnosti atomi i praznina" (Sext.
Emp., VII 135). ulno iskustvo je lieno objektivne istine i
prua samo tamni pogled na stvarnost: istinsko saznanje,
opaanje atoma u praznom prostoru nedostupno je naim
ulnim organima i zato se istini moemo pribliiti samo
miljenjem; stoga se istinsko saznanje tie prostora i u
njemu moguih matematikih odnosa.
Ali, kako miljenje koje saznaje istinu svih stvari nije
nita drugo do kretanje atoma, ono je identino oseanju;
miljenje, kao i sve kretanje mora imati neki mehaniki
razlog, pa Demokrit zakljuuje da miljenje (nesis) kao i
oseanje (asthesis) pretpostavlja prodiranje u telo telesnih
predstava (edola) iz spoljanjeg sveta.
Demokritova etika kao i psihologija temelji se u
njegovoj teoriji saznanja; oseanja i elje su rezultat
www.uzelac.eu
84
Milan Uzelac
kretanja atoma vatre. Blaenstvo (eudaimoni) je cilj (tlos)

ovekovog ivota i da bi se ono postiglo neophodno je da se
pravi razlika izmeu mnjenja i istine. ulna zadovoljstva
obmanjuju a istinite su samo duhovne radosti i to pre svega
stoga to nagla, estoka kretanja (u stanju uzbuenosti)
naruavaju ravnodunost due (tj. atoma vatre), pa neno
kretanje misli vodi istinskom zadovoljstvu.
ulna zadovoljstva su za Demokrita bila relativna, ona
imaju pojavnu vrednost i ne pripadaju prirodi, te nemaju
apsolutnu vrednost, ve kao i opaanje, razliita su kod
raznih individua i zavise od njihovog privremenog stanja.
Zato je svako zadovoljstvo uslovljeno prekidanjem
nezadovoljstva i zato je istinsko blaenstvo u spokojstvu
due, njeno dobro raspoloenje.
Na taj nain Demokritova etika dosee visine Sokratove
etike: i Demokrit dostojanstvo oveka dovodi u najtenju
vezu s intelektualnim usavravanjem i osnovu loeg vidi u
nerazvijenosti intelekta; zato se srea ne trai u spoljanjim
dobrima ve u saznanju, u harmoninom nainu ivota, a
to je mogue samo u umerenosti i samoograniavanju, i
zato, po Demokritovom shvatanju, moralno dostojanstvo
oveka nije odreeno samo postupcima ve i namerama, a
istinsko blaenstvo jeste u spokojstvu oveka u samom sebi
u odricanju od ulnih elja i u uivanju u duhovnom ivotu,
jer, kako Demokrit kae: "Svet je pozornica, a ivot dolazak
na nju: doe, vidi, ode" (Diels, B 115).
Kada je Demokrit zavravao svoj metafiziki i
prirodnjaki sistem i do kraja izveo svoju materijalistiku
psihologiju, grka filozofija se uveliko kretala drugim putem
i svoj puni izraz imala u Platonovom etikom i politikom
uenju. Tako su isti elementi koji su uticali na formiranje
Demokritove filozofije, pod uticajem Sokrata i njegove
dijalektike, dobili sasvim drugu interpretaciju; i ovde je re
o odluujuem uticaju Heraklita, Parmenida, Pitagore,
www.uzelac.eu
85
Milan Uzelac
Anaksagore, Filolaja i Protagore, ali tu se u sredite

ispitivanja stavlja saznanje do kojeg se dolazi uz pomo
pojmova.
Platon i njegova Akademija
Platon, sin Aristona i Periktione, poreklom iz bogate i
slavne porodice (po ocu vodio je poreklo od Kodrida a po
majci od Solona), rodio se 427. godine pre n. e. u Atini (ili na
Egini); postoje svedoenja da se u ranoj mladosti bavio poezijom, slikarstvom, muzikom, kao i gimnastikom. Politike
prilike tog vremena (Peloponeski rat, politika previranja u
Atini) podsticale su u njemu elju za politikom delatnou,
istovremeno, imao je veliki interes i za umetnosti: bavio se
raznim vrstama pesnitva (pisao je epske i dramske
stihove). Sasvim je razumljivo to e obe ove tendencije
duboko proimati svu njegovu filozofiju a to e se pokazati
kako u njegovom filozofskom tumaenju drave, tako i u
umetnikoj formi njegovih dijaloga. U prvo vreme i jedno i
drugo bilo je manje vidno jer se nalo u senci Sokratove
linosti iji je on bio najtalentovaniji uenik.
Aristotel svedoi da se Platon u ranoj mladosti upoznao
s filozofom Kratilom koji je Heraklitovo uenje doveo do
krajnjih konsekvenci, ali je teko utvrditi u kom periodu
ivota se upoznao s drugim filozofskim uenjima; iskljuujui atomiste na njega su, a to je vidno iz ranih spisa, uticali
elejci (Hermogen), Protagora i sofisti, a kasnije Anaksagora
i pitagorejci. Sledei porodinu tradiciju Platon je bio
neprijateljski raspoloen prema demokratiji, ali se ne moe
rei ni da je bio pristalica tadanje aristokratije te je to
imalo za posledicu stalno izbegavanje da ue u politiki
ivot. Ne moe se tano odrediti kada se upoznao sa
Sokratom, ali ako je verovati Hermodoru, bie oko 407.
godine pre n.e. Sasvim je izvesno da je posle Sokratove
www.uzelac.eu
86
Milan Uzelac
smrti s nekoliko njegovih uenika izbegao u Megaru kod

Euklida a postoje i polulegendarna svedoenja da je potom
otiao u Kirenu (gde se druio s Protagorinim uenikom,
matematiarem Teodorom i gde je verovatno polemisao s
Aristipom), zatim u Egipat, odakle se 395. vratio u Atinu.
Tada poinje njegova delatnost, moda ne uiteljska ali u
svakom sluaju spisateljska iji je predmet bila kritika
raznih orijentacija unutar sofistike. Sasvim je izvesno da je
389. po prvi put putovao u Veliku Grku (junu Italiju) i na
Siciliju (gde e ii jo u dva navrata) a s namerom da
realizuje svoje politike ideje. To putovanje mu je omoguilo
da se upozna s pitagorejskim uenjem ali i sa Dionisijem
Starijim i posebno s Dionom, te je bio uvuen u dvorske
spletke ime je na sebe navukao mrnju sirakukog
tiranina a to se zavrilo Platonovom prodajom (kao roba)
na trgu u Egini gde ga je prepoznao i otkupio kirenjanin
Anikerid. Od novca za otkup koji je potom Anikerid odbio da
primi, a s obrazloenjem da Platon treba da bude briga
svih, Platon je sa uenicima kupio jedan vrt u Atini gde je
osnovao svoju kolu 387. godine pre n. e. i gde je u
popodnevnim satima itao svoje dijaloge a pre podne, u
zatvorenom krugu, za uenike drao predavanja. U poetku
je Platon sledio sokratovski metod i njegov rad s uenicima
se ograniavao na razgovore iji cij bee obrazovanje
pojmova, dakle, traenje istine. Sa razvojem njegovih
shvatanja njegovo pouavanje je sve vie bilo nalik
predavanjima a to se moe pratiti i po dijalozima gde
vremenom sve vie slabi uee sabesednika a raste samo
izlaganje. Svoju uiteljsku delatnost prekidae samo dva
puta (367; 361. godine), a oba u nadi da e na Siciliji
ostvariti svoj politiki projekat; to e kao rezultat imati samo njegov pad u pitagorejsku mistiku ime e se stvarati
sve vei jaz izmeu njega i njegovog najslavnijeg uenika
Aristotela. Potovan od savremenika Platon je umro 347.
pre n.e. i dugo bio slavljen u narednim vekovima.
www.uzelac.eu
87
Milan Uzelac
Najbolju predstavu o Platonovoj linosti danas nam

pruaju njegova dela; odatle je vidno da je on u ivotu
ostvarivao sokratovski ideal: nauno istraivanje proeto
ozbiljnim moralnim tenjama. Istovremeno, svoje misli
izlae na visok umetniki nain, u dijalozima (osim
Odbrane Sokratove), gde se u veini sluajeva kao jedna od
glavnih linosti javlja Sokrat koji ima i zavrnu re (ako se
dijalog dovodi do kraja). U dijalozima se obino javlja po
vie tema i ne mogu se stoga posmatrati kao nauni
traktati, ve pre kao umetnika dela u kojima se nauni
rezultati izlau u idealizovanoj formi. Ovo se posebno osea
u mitovima koje koristi Platon za ono to ne moe ili nee
da izrazi u pojmovima. Iako se u dijalozima javlja Sokrat,
on tu u veini sluajeva ne izlae i sopstvene poglede, nego
mu se u usta stavljaju neki obino idealizovani razgovori
koji svoju realnu osnovu retko imaju u realnom ivotu
Sokrata, ve najee u raspravama Platona i njegovih
uenika. Platon u dijalozima esto pribegava podsmehu i
iluzijama iji nam smisao danas u najveoj meri ostaje
zagonetan. Ako u nesumnjivo autentinim dijalozima
Platon svoje poglede i pripisuje Sokratu, treba rei da u
poznim (Timaj, Kritija) Sokrat gubi znaaj, dok se u Zakonima i ne javlja kao jedan od sabesednika. Prvi dijalozi (kao
i pozni) jednostavniji su i manje umetniki; u
"najumetnikije" dijaloge moemo ubrojati one iz njegovog
najzrelijeg perioda (Gozba, Fedon, Fedar, Drava).
Ne treba gubiti iz vida da su se Platonovi neposredni
nastavljai oslanjali na njegovo "usmeno uenje" u istoj
meri kao na dijaloge; danas je krajnje nejasno kakvu su
ulogu uope igrali dijalozi u sklopu celokupnog Platonovog
uenja. Zato su uopte napisani i nain njihovog
publikovanja, danas krajnje nejasno. Moe se samo
pretpostaviti da nam pozni dijalozi, budui da su u znatno
veoj meri teorijski, ponajvie govore o miljenju Platona, a
www.uzelac.eu
88
Milan Uzelac
i njegovih saradnika, o nizu razliitih problema kao to su

teorija saznanja, uenje o idejama, etika kao i kosmologija,
ali ni u njima ne moemo nai poslednju Platonovu re.
Osim dijaloga sauvano nam je niz svedoanstava o
Platonovim pogledima; pre svega, tu se misli na Aristotela
koji je i sam dvadesetak godina bio u Platonovoj Akademiji;
ali iako je nesporno da je Aristotel imao najbolji uvid u Platonovo uenje, injenica je da je njegovo svedoenje
fragmentarno, a u najveem broju sluajeva polemiko, pa
se dolazi do zakljuka da su najpouzdaniji izvori Ksenokrat
i Speusip. Neki autori su smatrali da je jedino svedoanstvo
o Platonovom uenju njegovo predavanje O dobru u kome je
on pokuao da izloi irokom auditorijumu svoju filozofiju;
iako su mnogi i zapisivali to predavanje, ono, kao takvo,
nije uspelo. Po svedoenju Aristotela Aristoksenu, mnogi su
pogreno razumeli naslov predavanja i doli da uju neto
praktino korisno (o tome kako stei bogatstvo, vlast, ouvati
zdravlje), a Platon je govorio o matematici, geometriji i
astronomiji, rekavi na kraju da je dobro Jedno, pa su mnogi,
razoarani, napustili predavanje pre njegovog kraja (Dilon,
2002, 20-21).
Svedoenja o tome kako je Platon razdelio filozofiju na
dijalektiku, fiziku i etiku nemaju realnu osnovu ak ni kad
je re o njegovoj poznoj delatnosti u Akademiji; kod njega se
prepliu gnoseoloka, metafizika, etika i fizika naela
tako tesno da je nemogue ukazati na neki od dijaloga kao
nekakvo sistematsko delo ve se u svakom od njegovih spisa
uvek preplie niz tema to njegovom delu vie daje poetski
karakter no nauni. S druge strane, injenica je da su
mnogi pozni platoniari Platonu pripisivali mnoge logike
formule i termine koji uobiajeno pripadaju Aristotelu. Zna
se da je Aristotel znatan deo svoje logike razradio jo kao
lan Akademije i da je s tim bio upoznat i Platon, to se moe osetiti i iz njegovih poznih dijaloga, a to istie i Albin.
www.uzelac.eu
89
Milan Uzelac
Isto tako injenica je da Platon u nizu vanih pitanja nije

eleo dati svoj krajnji odgovor i tako ostavljao uenicima da
ih reavaju samostalno; to je u saglasju s njegovim shvatanjem filozofije. Dijalozima je svojstveno da se u njima
izlae neka teorija, potom se izlau posledice a da oni pri
tom ostaju otvoreni za vie moguih reenja. Platon nikad
ne daje krajnje reenje i nikada se u dijalozima ne javlja
kao neki od uesnika. Ako se tako ponaao i na
predavanjima, jasno je da su uenici mogli imati krajnje
razliita miljenja o istim problemima, a da ne govorimo o
Platonovom autentinom uenju.
Do nas su, osim Odbrane Sokratove, dola 23 autentina
dijaloga, 11 sumnjivih u razliitom stepenu, 8 ija je
autentinost osporavana jo u antiko doba kao i 13 pisama
od kojih je vei deo autentian; Platonovo autorstvo nad
ovih 35 osnovnih dela kao i nad pismima, istoriarima
filozofije i filolozima ini predmet vekovnih rasprava koje i
danas traju. Moe se samo zakljuiti da su do nas doli
najverovatnije svi njegovi dijalozi, ali s njima i neki njemu
pripisani.
Uobiajeno je da se u autentine dijaloge (koje pominje i
Aristotel) ubrajaju: Odbrana Sokratova, Kriton, Protagora,
Gorgija, Teetet, Fedar, Gozba, Drava, Timaj, Fileb i
Zakoni, a u dijaloge koji podleu sumnji: Parmenid, Sofist i
Dravnik. Koliko je vano pitanje o autentinosti dijaloga,
toliko je vano i pitanje njihovog vremenskog nastanka.
Postoji jedno sistematsko shvatanje, po kome se svi dijalozi
mogu razvrstati na osnovu ve ranije zamiljenog plana a s
obzirom na ideju celine, kao i jedno drugo, genetsko, a po
kome svaki dijalog treba posmatrati kao izraz odreenog
shvatanju u razvoju Platona. Ovo drugo shvatanje ima vie
pristalica iako smo daleko od toga da kaemo kako po pitanju klasifikacije Platonovih dijaloga postoji i minimalno
saglasje.
www.uzelac.eu
90
Milan Uzelac
Platonova dela je u najstarija vremena priredio

Aristofan iz Vizantije (podelivi ih u trilogije) a potom
Trasil (koji ih je svrstao u tetralogije); u vreme renesanse
preveo ih je Marsilio Fiino (1433-1499) i objavio na
latinskom jeziku (1462-68) dok su na grkom objavljena
1513. u Veneciji. Kasnije je Platona izdao u Parizu
Stefanius (1578) i po tom izdanju se Platon danas i citira.
Imajui u vidu sve pokuaje klasifikacije Platonovih
dijaloga, njih je mogue podeliti u nekoliko grupa:
1. Mladalaka dela. Ona su nastala pod najveim
uticajem Sokrata, delimino i za njegova ivota, ali
najveim delo neposredno nakon njegove smrti; tu ubrajamo
dijaloge: Lisid, Lahet, Harmid, Hipija manji, Alkibijad I,
kao i Odbrana Sokratova, Kriton i Eutifron. Lisid i Lahet
imaju isto sokratovski sadraj kao i Hipija manji iju
verodostojnost potvruje i Aristotel; sumnjive autentinosti
je Harmid kao i neumetniki sastavljen Alkibijad I;
Odbrana Sokratova, Kriton i Eutifron imaju apologetski
karakter i nastali su verovatno sredinom devedesetih
godina IV stolea pre n. e. u Atini kao odgovor na, u to
vreme obnovljene napade na uspomenu o Sokratu.
2. Dela protiv sofista (u kojima se pored kritike sofista
javljaju i Platonovi samostalni stavovi). Ovi dijalozi su
nastali u Atini, verovatno izmeu Platonovih putovanja u
Egipat i na Siciliju: Protagora, Gorgija, Eutidem, Kratil, Menon, Teetet; tu verovatno pripada i prva knjiga Drave
(Trasimah). Svi ovi dijalozi (osim Menona) imaju polemiki
karakter i ne sadre pozitivne zakljuke. U njima je izloen
napad na sofistiku, na njenu lanost i nedovoljnost; u Protagori to se postie kritikom mogunosti izuavanja vrline, u
Gorgiji kritikom sofistike retorike kojoj se suprotstavlja
pravo filozofsko obrazovanje kao neophodni uslov ispravne
politike delatnosti; u Eutidemu se ismeva eristika, u
Kratilu pokuaj stvaranja rei od strane savremenih sofista,
www.uzelac.eu
91
Milan Uzelac
dok je Teetet kritika teorije saznanja raznih sofistikih

kola. Ovde bi se mogao dodati i dijalog Hipija vei, ali
postoji niz indicija da je taj dijalog napisao neko od
Platonovih slualaca upoznat s optim njegovim uenjem.
Kritka sofistike i njene naturalistike teorije drave sadraj
je sada prve knjige Drave nastale u ovom periodu; po duhu
knjiga je nalik dijalozima iz ovog perioda a malo je vezana
za ostale knjige Drave. U Menonu se po prvi put nalazi
pozitivno Platonovo uenje o saznanju; tu se sreu odjeci
pitagorejskog uenja (kao i u Gorgiji), ali ovi ne ukazuju da
je taj dijalog bio napisan nakon Platonovog prvog puta na
Siciliju.
3. Dela Platonovog zrelog perioda. Ovde se ubrajaju
Platonova najpoznatija dela: Fedar, Gozba, Drava. Neki
autori smatraju da u to vreme nastaju i dijalozi Parmenid,
Sofist i Dravnik, najverovatnije napisani u Platonovom
krugu. Dijalog Fedar bi trebalo razumeti kao Platonov
program na poetku rada Akademije (386); u filozofskom
smislu tu nalazimo mitski izloenu osnovnu misao tog
perioda: teorije o dva sveta i o trojnoj prirodi due. U sporu
Lisije i Isokrata on staje na stranu ovog drugog, ali kako
pretpostavlja izgovorenu re napisanoj, on se u narednih
dvadesetak godina posveuje usmenim predavanjima i u narednom periodu nije objavio nijedno delo. Dijalog Gozba ini
vrhunac Platonovog stvaralatva; tu izlae svoj pogled na
svet ukazujui na ljubav (eros) kao momenat koji povezuje
sve njegovo stvaraslatvo te bi ovaj dijalog, kao svojevrsna
erotologija mogao biti i istinski uvod u Platonovu ali i svaku
drugu filozofiju; dijalog Meneksen napisan u ovom maniru
teko da pripada Platonu i pre e biti da je re o nekom
uenikom radu.
Nakon Gozbe, u vreme "knjievnog utanja" Platon je,
najverovatnije, pisao Dravu. Ovaj dijalog je doao do nas
lien umetnikog i logikog jedinstva i grubo podeljen u dva
www.uzelac.eu
92
Milan Uzelac
dela: prvi ini prva knjiga u kojoj se raspravlja o pravednosti bez nekih odreenih zakljuaka, dok se u drugom delu
(knjige 2-10) raspravlja o idealnoj dravi i neophodnom
vaspitanju pomou kojeg se moe ostvariti ideal
pravednosti; ovaj drugi deo ini neprekinuti tok misli. Najverovatnije u Dravi treba razlikovati vie slojeva: (a) rano
sastavljen dijalog o pravednosti (327-367), (b) projekat
idealne drave kao ostvarenje ideje pravednosti (nainjen u
vreme uiteljske delatnosti, nakon dijaloga Fedar i Gozba
(367-486 i 588 - do kraja) i (c) uenje o ideji dobra (koje se
odnosi na vreme kad su nastali ve Fedon i Fileb), kao i
kritika uenja o dravi (487-587). Platon je verovatno nastojao da spoji ta tri dela pri emu je iznova obradio najranije
delove ali nije uspeo da postigne potpuno organsko
jedinstvo dela. Prilikom razvijanja uenja o idejama u
Akademiji, pojavile su se i tekoe i o tome svedoe dijalozi
Parmenid i Sofist; kada je re o prvom dialogu,
najverovatnije je on delo nekog od najstarijih Platonovih
uenika, pobornika elejske sofistike (koji odluujuu re daje Parmenidu a ne Sokratu), a daleko je manje verovatno da
je to neki pozniji samokritiki Platonov dijalog. Daleko je
tee reiti odnos Sofista i Dravnika. Po njihovoj formi bi se
moglo rei da ih je napisao isti autor; u oba glavnu re ne
vodi Sokrat (kao ni u Parmenidu) ve neki stranac i oba su
na isti nain pisana pa nije mogue jedan pripisati Platonu
a drugi ne; meutim, nain na koji se reava osnovni
problem u ovim dijalozima nije platonovski; isto tako, treba
primetiti da se odstupanje ovih dijaloga od platonovskog
uenja u smeru metafizike i politike zbiva u vreme kad je
Aristotel stupio u Akademiju (367). Konano, dijalog Ion u
kome nalazimo platonovske misli o odnosu poezije i filozofije isto se tako ne moe pripisati Platonu.
4. Dela o teleolokom idealizmu (a koja se vremenski
podudaraju s vremenom Platonovog treeg puta na Siciliju).
www.uzelac.eu
93
Milan Uzelac
U ovu grupu dijaloga pripadaju: Fedon, Fileb, odgovarajui

deo iz Drave (487-587), kao i dopuna tome - odlomak iz
Kritije i Timaj. Glavna karakteristika ovog perioda je u
tome to se uenju o idejama dodaju elementi uenja
pitagorejaca i Anaksagore, a glavni pojam tog perioda je
pojam dobra.
5. U dela poznog perioda spadaju Zakoni, projekt manje
savrene drave, ali zato vie realistian; neka mesta iz
ovog dijaloga nesumnjivo pripadaju Platonu iako je postao
ire dostupan tek nakon smrti filozofa, kao Dodatak Zakonima (koji je napisao najverovatnije neko od Platonovih
uenika).
U dela veoma sumnjivog porekla se ubrajaju Alkibijad
I, Hiparh, Klitofont i Minos; nesumnjivo neautentina dela
su: Alkibijad II, Protivnici i Teag, dok u dela koja nisu dola
ak ni u antiko vreme na spisak retora Trasila iz I veka
n.e. ubrajamo: Demodos, Sizif, Alkiona, Eriksih, Aksioh, O
pravednosti, O vrlini, Definicije.
***
Sredite Platonove filozofije ine njegovi gnoseolokometafiziki pogledi, poznati kao uenje o idejama koje nigde
kod Platona nije izloeno sistematino ve se mora
rekonstruisati pozivanjem na niz mesta iz celokupnog
njegovog opusa. Koren ove koncepcije lei u Platonovoj
zamisli da dospe van granica Protagorinog relativizma (koji
znaenje ima samo u ulnom svetu i za njegovu percepciju) i
da, istraivanjem pojmova o kojima je govorio Sokrat, dospe
do istinskog i optevaeeg znanja o pravoj sutini stvari.
Osnovni motiv ovog uenja leao je u etikoj potrebi da se
doe do istinske vrline posredstvom istinskog znanja;
polazinu taku za Platona, kao i za Sokrata, ini uverenje o
nedovoljnosti obine vrline koja, poivajui na navici i
www.uzelac.eu
94
Milan Uzelac
zdravorazumskom rasuivanju, nesvesna svojih temelja,

jeste uslovljena promenom obiaja i mnjenja.
Kritikujui sofistiku Platon pokazuje kako se ona
zaustavlja na pogledima obinog sveta a to je posledica
odricanja sofistike od istinskog znanja te stoga ona i ne
moe dospeti do istinske vrline. Tu se Platon poziva na
Protagoru i prihvata njegovu tezu o tome kako je ulno
saznanje zasnovano na mnjenju i istie relativnost takvog
saznanja i njegovu nesposobnost da se dospe do istine stvari. Zato se etika ne moe zadovoljavati sofistikom i Platon
se poziva na relativizam Protagore, ne da bi se na njemu
zaustavio, ve naprotiv, da bi ga energino prevladao. Ako
postoji vrlina, ona mora da se temelji na drugaijem saznanju a ne na relativnom, o kakvom samo govori sofistika
Na put tog drugaijeg saznanja koje je nezavisno od
svake sluajnosti oseaja ili mnjenja, ukazao je Sokrat i to
je: saznanje pomou pojmova. Nain da se do takvog
saznanja doe Platon je nazvao dijalektikom; dijalektiki
metod je, kae Platon, onaj koji odbacujui pretpostavljeno
dolazi ka poelu nastojei da ga utemelji, a dijalektiar je
onaj koji poznaje bit svake stvari (Drava, 532ce). Njen cilj
je (a) iznalaenje pojedinih pojmova a potom (b) utvrivanje
njihovog odnosa. Da bi dostigao prvi cilj Platon se koristi
Sokratovom induktivnom metodom i dopunjuje je
hipotetikim izlaganjem koje podrazumeva izvoenje svih
posledica iz konstituisanog pojma i utvrivanje njihove
usaglaenosti s realnou. Naspram toga, analiza rodnih
pojmova, je neto potpuno novo a to je uveo Platon kao
metodsko sredstvo za otkrivanje logikih odnosa meu pojmovima i zato se tome pridruuje istraivanje povezivosti i
nepovezivosti pojmova, a s tim i istraivanje o principima
podele sudova. Na taj nain, krajnji cilj dijalektike je logiki
sistem pojmova izgraen na principina super- i
subordinacije. Na taj nain relativizam Protagore nije za
www.uzelac.eu
95
Milan Uzelac
Platona samo predmet polemike ve i sastavni deo njegovog

sistema; isto logika i metodoloka istraivanja Platon nije
izvodio, premda u njegovim dijalozima, na raznim mestima,
nalazimo sporadine primedbe, pri emu je metod
definisanja daleko ei no metod analize.
Pojmovi do kojih se na ovaj nain dolazi, kako po svom
sadraju tako i po svom poreklu, po miljenju Platona, ine
sasvim drugaije saznanje od onog do kog se dolazi ulnim
opaanjem; dok se ovim poslednjim saznaju samo relativne,
promenljive pojave bia, u prvom sluaju mi saznajemo
neprolaznu bit stvari - njeno bivstvo (ousa). Taj objektivni
sadraj saznanja koji se sastoji iz pojmova Platon odreuje
izrazom ideja. Ako se u pojmovima nalazi istinsko saznanje,
tada je ono saznanje bivstvujueg. Tako, relativna istina
ulnog opaanja jeste u stvaranju prolaznih i promenljivih
odnosa u procesu postojanja, a apsolutna istina saznanja
posredstvom pojmova (dijalektika) jeste u tome da mi u idejama dospevamo do istinskog bivstvujueg (ntos n),
nezavisnog od bilo kakvih promena. Tim dvama razliitim
nainima saznanja odgovaraju i dva razliita sveta: svet
prave stvarnosti, svet ideja do kog se dospeva pomou pojmova i svet relativne stvarnosti nastajuih i propadajuih
stvari, svet ulnog opaanja.
Ideji kao predmetu istinskog sazanja pripadaju
predikati elejskog bia: ona je sama po sebi, jednaka sebi,
jednorodna, veno postojea; ona je nepromenljiva, nije ni u
kakvom odnosu i ne trpi nikakve promene. Naspram toga,
ulni predmeti su u veitoj promeni, u stalnom nastajanju i
nestajanju, podvrgnuti heraklitovskom toku svih stvari.
Gnoseoloko-metafiziki temelj platonovske filozofije bio
bi u sledeem: treba razlikovati dva sveta: svet onog to
uvek jeste i to se ne menja, i svet onog to se uvek menja a
nikad nije; jedan svet je svet umnog miljenja (nosis) a
drugi svet je svet ulnog saznanja (asthesis). Kao to
www.uzelac.eu
96
Milan Uzelac
postoje dva razliita naina saznanja, tako postoje i dve

razliite oblasti predmeta saznanja: s jedne strane su tela
koja se ulno opaaju, a s druge ideje, bestelesne forme (asmata ede) koje se ne mogu nai u prostoru ili u telesnom
svetu; ideje postoje same po sebi i do njih se ne dospeva
ulima ve miljenjem; one ine samo umom dokuiv svet
(tpos netos).
Sve ovo ima za posledicu da se racionalistiko uenje o
saznanju moe tematizovati unutar imaterijalistike
metafizike; imaterijalizam je novina koju uvodi Platon; u
svim ranijim sistemima, ukljuujui i Anaksagorin gde se
govorilo o duhovnom, uvek je duhovno bilo deo materijalnog
sveta, pa tek Platon otkriva duhovni svet. Na taj nain
uenje o idejama je jedan sasvim novi nain izmirenja
heraklitovske i elejske metafizike i to na osnovu
protivrenosti sokratovskog i protagorovskog uenja o
saznanju; to je razlog to je Platon vie pribliio sofistiko
uenje o opaanju heraklitovskom stavu da se sve menja, no
to bi to uinio Protagora; s druge strane, tesnu vezu
Sokratovog uenja o saznanju i elejske filozofije o biu ve
su uoili megarani. To sve omoguuje da se pozitivna
metafizika Platona okarakterie kao imaterijalistiko
elejstvo i u tome je njen ontoloki karakter: ona u idejama
saznaje bie a istraivanje o promenama preputa niim
vrstama znanja. Ovo nisu do kraja razumeli neoplatoniari
ve su smatrali da ideje nemaju samostalno postojanje te
mogu biti samo forme miljenja i postojati iskljuivo u
bojem duhu.
Teorijom o dva sveta uslovljen je i nain na koji Platon
opisuje saznanje ideja. U poetku pojmovi imaju logiki
karakter rodnih pojmova i oznaavaju ono opte kod
razliitih pojedinanih predmeta koji se podvode pod ono to
je jo optije i zato su oni, po reima Aristotela, bit jednoga
u mnogom (hn ep polln) (Met., 990b). Meutim, Platon ne
www.uzelac.eu
97
Milan Uzelac
misli kako je do tog saznanja opteg dolo analitikim

putem, ili putem apstrahovanja, ve da je to pravo saznanje
neposredno posmatranje (theora, contemplatio) sutine
koja se razotkriva u pojedinanim stvarima. Sama ideja nije
sadrana u svojim ulnim pojavama; ona je neto razliito
od njih, to se u njima ne moe nai. Telesni predmeti dostupni opaanju ne sadre u sebi ideje ve su samo njihova
kopija, njihov prozrani lik. Zato opaaji ne mogu u sebi
sadrati ideje kao svoje samostalne delove, ve samo
omoguuju da se spoznaju ideje. Kako ideja ne moe biti
stvorena miljenjem, ona se moe razumeti kao neto to od
samog poetka pripada dui i dua se prisea ideje kad vidi
njenu kopiju u ulnom svetu. Saznanje ideja je seanje
(anmnesis) i zato Platon uz pomo mita u dijalogu Fedar
govori o tome kako dua pre no to dospe u zemno telo
posmatra ideje svojim natulnim delom koji pripada svetu
ideja pa stoga pri opaanju i moe da se sea ideja. Iz
bolnog uenja pred razlikom izmeu ideje i njene pojave
javlja se filozofska tenja, strasna ljubav ka natulnoj ideji,
eros koji od prolazne biti ulnog vodi nazad k besmrtnom
sadraju sveta ideja.
Intuitivni karakter koji ima platonovsko saznanje ideja
(pri emu veliku ulogu igra analogija saznanja ideja i
ulnog saznanja) ini interesantnu paralelu s ulnim
saznanjem kod Demokrita; u oba sluaja re je o
neposrednom posmatranju (theora) istih formi (idai)
apsolutne realnosti, ali se posmatranje ne doputa ulnom
opaanju. Dijalektiko tumaenje nije mogue tamo gde je
re o prolaznom procesu saznanja venog o nastajanju
posmatranja apsolutnog bia.
Kako su ideje hipostazirani rodni pojmovi, kod ranog
Platona nalazimo toliko ideja koliko ima rodnih pojmova ili
optih naziva za razliite predmete opaanja; stoga on
govori o ideji sveg zamislivog, o ideji stvari, svojstava, odno-
www.uzelac.eu
98
Milan Uzelac
sa, dela prirode i vetina, o ideji dobra i zla. U poznim

dijalozima (Gozba, Fedon, Timaj) re je samo o takvim
idejama koje poseduju i vrednost: o ideji dobra, lepog, ali i o
takvima koje odgovaraju odreenim proizvodima prirode
(vatra, sneg...), kao i o idejama matematikih odnosa (vee,
manje, jedinstvo, dvojina). Aristotel svedoi da pod starost
Platon nije prihvatao ak ni ideje proizvedenih stvari,
negacije i odnosa, ve je pod idejama mislio prvenstveno prirodne rodne pojmove. Sada je, iz nae perspektive, teko
odrediti doseg Platonovog pojma ideje.
ini se da je u poetku Platon svoj svet ideja izgradio
polazei od logiko-gnoseolokog aspekta rodnih pojmova a
da je vremenom sve vie i vie dolazio do toga da u
nadulnom svetu trai vie vrednosti i ontoloke osnovne
forme po ijem je uzoru stvoren svet prolaznih stvari. Tako
je iz sveta ideja nastao idealni svet: na mesto rodnih
pojmova dole su vrednosti i etika crta tog naina filozofiranja sve je vie izbijala u prvi plan.
to je vie uenje o idejama u svom prvobitnom obliku
razdvajalo ova dva sveta, toliko je tee bilo Platonu da
odredi odnos ulne stvari i njene ideje. Jedan od naina na
koji se moe dospeti do ideja bio bi na psiholokoj osnovi te
bi pri opaanju trebalo da se javi seanje na ideju, ali kako
se ideja nikad potpuno ne javlja u stvari, ne moe se
govoriti o potpunoj slinosti. Zato taj odnos Platon odreuje
kao mmesis i pritom se ideja razmatra kao pralik
(pardeigma) a ulni predmet kao kopija (edolon). To je
razlog malog stepena realnosti koju poseduje ulni svet u
odnosu na svet istinski bivstvujueg (ntos n). S druge
strane, posmatrana iz logikog aspekta, ideja je neto
jedinstveno, koje postoji identino samom sebi, a u emu
ulne stvari u svom nastajanju, promeni i nestajanju
uestvuju (methxein) u razliitom stepenu; taj odnos se
ontoloki tako razume da se promena svojstava ulnih
www.uzelac.eu
99
Milan Uzelac
stvari svodi na pripajanje ili udaljavanje ideje usled ega

ona prisustvuje (parousa) na pojedinanim stvarima i
iznova ih naputa.
Ova poslednja orijentacija kod Platona sadri shvatanje
koje je u poetku bilo strano njegovom uenju o idejama, tj.
da u idejama lei uzrok toga po emu su ulni predmeti
takvi kakvi jesu a ne drugaiji. Prvobitni cilj Platona bio je
u tome da se sazna neprolazno, istinsko bivstvujue. U
dijalozima Menon, Teetet, Fedar i Gozba on ne nastoji da
uenjem o idejama objasni svet pojava; tako neto nalazimo
samo u dijalogu Sofist gde, kritiki suprotstavljajui uenje
o idejama drugim metafizikim sistemima, Platon postavlja
pitanje na koji nain se moe dospeti do nieg sveta ulnih
pojava i njemu svojstvenih promena iz natulnih formi
lienih svakog kretanja, te pokazuje da elejstvo ako ima i
imaterijalistiki karakter jednako je malo podobno za to kao
i u svom prvobitnom obliku, budui da je za objanjenje
ulnog sveta neophodno da i same ideje budu pokretne i
ive, da imaju duu i um, a kretanje odriu upravo oni koji
su prijatelji ideja (edos phloi) (Soph., 248). Reenjem ovog
pitanja platonovska filozofija dolazi do svoje najvie take; u
Fedonu Platon istie kako samo u idejama treba traiti
uzrok (aitia) ulnog sveta pri emu odnos sveta ulnog i sveta ideja treba misliti tako to su ulne stvari svojim
svojstvima zavisne od ideja; objanjenje toga je najvii
zadatak dijalektike.
Ako ideje po svom osnovnom odreenju ne treba da
uestvuju u procesu promene i kretanja, one mogu biti
uzrok tog procesa samo kao svrhe koje se realizuju o
pojavama. Zato jedini nain da se s obzirom na uenje o
idejama objasni bivanje jeste teleoloki: pravi odnos izmeu
ideje kao sutine (ousa) i onog pojavnog koje se manifestuje
u nastajanju, bivanju (gnesis) jeste odnos svrha. Platon u
Anaksagorinom uenju o umu (nos) nalazi pokuaj da se
www.uzelac.eu
100
Milan Uzelac
ovo objasni, ali istie kako je utemeljenje teleolokog

principa mogue samo na tlu uenja o idejama.
U svom daleko najrazvijenijem obliku ovo uenje
nalazimo u Filebu i u njemu odgovarajuim delovima
Drave gde se istie sistematsko povezivanje sutinskog
(ousa) u ideji dobra koja obuhvata sve ostale ideje. Na taj
nain piramida ideja je izgraena do vrha a to se postie i
pomou formalno-logikog procesa apstrakcije ali i pomou
ontoloke intuicije koja tu iskazuje svoju najviu hipotezu
(hiptesis). Kako je sve postojee dobro za neto, ideja dobra
uopte, ideja apsolutne svrhe treba biti ona ideja kojoj su
potinjene sve druge i ta potinjenost pre ima teleoloki no
logiki karakter. Ona je stoga i iznad svih bivstvujuih i
nad njihovim saznanjem, ona je sunce u svetu ideja; sve
ostalo dobija od nje svoju vrednost i realnost. Ona je svetski
um i njoj pripadaju imena um (nos) i boanstvo.
Na taj nain platonovsko teleoloko objanjenje sveta
jeste u tome to on razmatra bivstvujue, tj. svet ideja
istovremeno kao svrhu i kao uzrok prolaznog, telesnog sveta
i uporedo s tim konanim uzrocima ne priznaje nikakav
drugi uzrok u posebnom smislu te rei.
Ideja se nikada ne realizuje u potpunosti u telesnim
stvarima; ako je ova misao postojala kod Platona od
poetka, s prihvatanjem pitagorejskih uticaja o suprotstavljanju dva sveta (savrenog i nesavrenog) ona
dobija novi smisao; to vie svet ideja postaje idealni svet,
svet savrenih bivstvujuih, carstvo vrednosti, tim manje
moe biti uzrok nesavrenstva u ulnom svetu. Uzrok ovog
poslednjeg pre se mogao nai u ne-postojeem: ulni svet
kao veno postojei pripada ne samo onom bitno postojeem
(idejama) ve i ne-postojeem (m n). Nepostojeim Platon
smatra (kao i elejci) prazni prostor; taj prostor on vidi
(poput pitagorejaca), kao neto bezoblino, nevidljivo, kao
negaciju bivstvujueg. Ali to ne-postojee moe uestvovati
www.uzelac.eu
101
Milan Uzelac
u oblikovanjima i to uz pomo matematikih odreenja. To

je razlog to Platon u Filebu, u svoju teleoloku metafiziku
uvodi osnovnu pitagorejsku suprotnost isticanjem dva
osnovna principa empirijskog sveta neogranienog
(peiron), tj. nevidljivog prostora i granice (pras), tj.
matematikog ogranienja i formiranja tog neogrnienog. Iz
njihove sinteze nastaje svet ulnih pojedinih stvari; uzrok te
sinteze, tog "meanja" ini etvrti, najvii princip (atia), tj.
ideja dobra ili svetski um (nos). To je razlog to i
matematika kod Platona dobija ontoloko znaenje;
matematike forme ine taj posredni lan pomou kog ideja
svrhovito preobraava prostor u ulni svet. (Slino je bilo i
kod Demokrita koji umesto svrhovitog tvorakog uzroka
(atia) istie nunost (annke); zajedniko obojici je to
praznina (kenn) i forma (shmata, demokitovske idai)
stvaraju ulni svet).
Poslednjih godina svog ivota Platon je smatrao da je u
pitagorejskoj teoriji brojeva naao princip pomou kog bi se
moglo reiti pitanje sistematskog tumaenja i
ralanjivanja ideja. Isticanjem teleolokog principa i
isticanjem najvie ideje, ideje dobra, naputeni su raniji
logiki pokuaji i sad se Platonu dopala ideja pitagorejaca
da se pojmovi razviju poput sheme nizova brojeva; prihvatajui ovo uenje pojedine ideje je video kao idealne brojeve.
Kao elemente takvih brojeva je isticao neogranieno
(peiron) i granicu (pras) pa idealne brojeve proizvodi iz
jednog (hn) koje je po njemu identino s idejom dobra. Tragove takvih poznih Platonovih istraivanja imamo u Filebu
i Zakonima, kao i kod Aristotela.
Platonovsko uenje o idejama shodno svom prvobitnom
cilju moglo bi se odrediti i kao etika metafizika; filozofska
nauka koju je on vie no ma koju drugu razvio bee etika.
Meu idejama, ije je odreivanje bilo predmet dijalektike,
norme moralnih pojmova od samog poetka su imale
www.uzelac.eu
102
Milan Uzelac
prvenstvo i imaterializam teorije o dva sveta od poetka je

sadrao Grcima stran moral neprijateljski nastrojen spram
telesnog ivota. Konstatujui kako zlo ne moe propasti, jer
je nuno da neto uvek bude suprotno dobru, Platon smatra
da treba beati iz ovog sveta (Teet., 176a); isto je reeno i u
Fedonu (64be): do istinske filozofije dolazi kroz umiranje,
oienjem due od ulnog taloga, njenim oslobaanjem od
tela koje je njena tamnica a to se moe postii uz pomo
znanja i vrline. Ovo gledite, nalik drevnim pitagorejskim
etikim uenjima, dobilo je u metafizikom uenju o idejama
posebnu formu koja je omoguila psiholoke temelje za
pozitivnu etiku u Platonovom sistemu. U teoriji o dva sveta
dua zauzima posebno, sredinje mesto a to se nije moglo
eksplicirati bez tekoa i protivreja.
Svojom idealnom prirodom dua je predodreena za
saznanje ideja i zato im je srodna; ona pripada natulnom
svetu i stoga joj pripadaju sva njegova svojstva: nenastalost,
nerazorivost, jedinstvo, nepromenjivost. Ali, s druge strane,
kako je dua nosioc ivota, uzrok kretanja i kako je sama u
venom kretanju, premda je nalik idejama, nije im i
identina. Iako dua prethodi zemnom ivotu i preivljava
ga, pripadajui bivanju (genesis), ona je bliska nepromenjivom, od vremena nezavisnom bivstvujuem, ali ne istom to i
ono.
S druge strane, sokratovski princip podrazumeva da se
uzrok dobra i zla nalazi u dui, a ne da se pripisuje njenoj
spoljanjoj sudbini i kako dua ije je bie rodno svetu ideja
ne moe biti kriva za lo izbor, to znai da se ona "saivela"
s ulnim sklonostima koje su usmerene onom to je
promenljivo. Otud sledi Platonovo uenje o tri "dela" due; u
Fedru je ono, shodno predmetu, izloeno uz pomo mita, ali
u Dravi je racionalno izloeno kao deo etike teorije; za
vladajui i razumski deo due (hegemonikon, logistikon)
vezana su druga dva obdarena oseanjem: jedan od njih je
www.uzelac.eu
103
Milan Uzelac
blagodarnija - energina preduzimljivost (thims,

thimoeids - afektivnost) a drugi nezahvalna - ulna udnja,
pohlepa (epithymetikn, philochremton - ulnost, nagon).
Ta tri "dela" due tumae se u pomenuta dva dijaloga kao
manifestacije jedne due a u Fedonu su sliveni u jednu
besmrtnu duu.
U Fedru se ulnoj sklonosti due pripisuje izbor pre
roenja a ija posledica su potonje zablude u ivotu; u
Fedonu sudbina due nakon smrti zavisi od njenog odnosa k
ulnom u zemnome ivotu; ali u oba sluaja, postojanje pre
roenja kao i nakon smrti pripisuje se dui u celini. Tek u
dijalogu Timaj ovi "delovi" se jasno razmatraju kao delovi
(mere) iz kojih je sastavljena dua i koji su meusobno
odeljeni te je pritom jedan deo (um - nos) besmrtan, dok su
druga dva smrtna (Tim., 69cd).
Kao to je vidno iz mita u Timaju, Platonova psihologija
se ne izvodi iz njegovog uenja o prirodi ve je metafizika
pretpostavka tog uenja, zasnovana na etikim kao i
gnoseolokim pretpostavkama. Pretpostojanje due treba da
objasni saznanje ideja (pomou anmnesis - seanja) kao i
njen pogrean izbor, usled ega je natulna ideja zatvorena
u zemno telo. Kad je re o postojanju due nakon smrti, na
tome Platon insistira ne toliko radi njenog potpunog izjednaavanja sa svetom ideja ve radi moralne kazne/nagrade
koja oekuje duu.
Ostaje ipak prilino nejasno pitanje o odnosu delova
(mre, ede) i bia due. S jedne strane, sva tri dela treba da
pripadaju pojedinanom biu (da bi bio razumljiv pad due
u postojanje), a s druge strane, dva nia dela treba prvi da
se pojave pri spajanju due s telom a potom i da se odvoje
(kao posledica ivota ispunjenog vrlinom) od istinskog bia
due (nos). Ovo je bilo posledica otrog razdvajanja dva
sveta. Jednako je nejasan i trojni karakter due pri emu je
ta trojnost posledica etikog odreenja vrednosti; mada ova
www.uzelac.eu
104
Milan Uzelac
Platonova podela due lii na onu kakvu nalazimo kasnije u

empirijskoj psihologiji (predstavljanje, ulnost, volja), nije s
njom ni identina jer, po Platonu, oseanja (asthesis) ne
pripadaju razumnom delu (logistikn), pa bi trebalo da
pripadaju drugim dvama delovima, no Platon o tome nigde
jasno ne govori. S druge strane, u um (nos) ne spada samo
znanje ideja, ve i njemu odgovarajui nagon za vrlinom.
Moda emo Platonovo uenje o dui najbolje razumeti ako
ivot due vidimo kao tri oblasti od kojih svaka ima svoje
teorijske i praktine funkcije pri emu nii delovi deluju
nezavisno od viih - dok se vii delovi u zemnom ivotu
ravnaju s niim delovima.
Svojom psiholokom teorijom Platon je daleko
prevaziao apstraktnu jednostavnost sokratovskog uenja o
vrlini ali i asketsku jednostranost svojih prvih odreenja;
njegovo osnovno uverenje je da samo moralni ivot ini
oveka istinski srenim u zemnom a i potonjem ivotu.
Na tlu ove trojne strukture due nalazi se i Platonovo
uenje o vrlini; ako u prvim dijalozima nastoji pojedine
vrline da svede na sokratovski vid (edos) znanja, u
kasnijim dijalozima istie njihovu pozitivnu samostalnost i
meusobnu razdvojenost. Zavisno od toga koja strana due
preovlauje u oveku, razvija se i odgovarajua vrlina, a
svaki deo due poseduje sopstveno savrenstvo i ini njenu
vrlinu. Otuda sledi Platonovo uenje o etiri glavne vrline:
umu odgovara vrlina mudrosti (sopha), oseanju
(thymoeids) - muevnost (andra), udnji (ephytimetikn)
samoovladavanje ili razboritost (sophrosne), i na kraju
(imajui u vidu da savrensvo due zavisi od pravilne
usaglaenosti svih njenih delova, u tome da svaki deo
ispunjava ono to je njegov zadatak, kao i polazei od toga
da razum ima upravljaku ulogu nad ostalim dvama delovima), ovim trima vrlinama se pripisuje i etvrta - pravednost
(dikaiousne).
www.uzelac.eu
105
Milan Uzelac
Ako ovo poslednje i nije jasno sa stanovita etike

pojedinca, ono ima smisao kad je re o razmatranjima
odnosa u dravi; jer, obian, bukvalni prevod "pravednosti"
ukazuje samo na politiki ali ne i na moralni smisao dela.
Tako nam platonovska etika, ostajui verna uenju o
idejama, daje vie ideal roda no pojedine linosti, vie
opisuje savreno drutvo no savrenog oveka; zato je, po
svojoj osnovnoj tendenciji, ona socijalna etika, i tu nije re o
srei pojedinog individuuma ve o srei svih, kakvu je
mogue postii samo u savrenom drutvu. Tako se
pokazuje da je Platonova etika zapravo uenje o idealnoj
dravi.
Zadatak onih koji izgrauju dravu uvek bi se morao
sastojati u tome da tako organizuju opti ivot ljudi da bi
oni bili sreni uz pomo vrline. Ispuniti taj zadatak moe se
samo potinjavanjem svih ivotnih principa moralnom odreenju oveka i zato, istinska drava kao i dua pojedinog
oveka ima tri dela: zanatlije, vojnike i uene ljude. Veinu
graana ine zemljoradnici i zanatlije; oni iz brige o
svakodnevnim potrebama (nastalih iz ulne pobude)
stvaraju materijalna dobra za ivot u zajednici. Vojniki
stale (koji odgovara afektivnom delu due) treba da uva
dravu od spoljanjih neprijatelja i da u dravi sprovodi zakon. Vladajui stale stvara naela zakonodavstva i
vladanja. Savrenstvo drave, njena vrlina, jeste
pravednost - uvanje prava svakog pojedinca; ona se sastoji
u pravilnoj raspodeli zadataka izmeu tri stalea i u tome
da svako radi svoj posao. Zato upravljai moraju imati vie
obrazovanje (sopha), uvari muevnost (andra), a narod
pokornost (sophrosne), tj. obuzdavanje volje. Otud sledi da
je najbolji oblik vladavine aristokratski, u izvornom
znaenju te rei; to je drava najboljih, onih koji su
obrazovani i koji poseduju vrlinu. Zakonodavstvo, kao i sve
to se tie organizovanja zajednikog ivota graana,
www.uzelac.eu
106
Milan Uzelac
preputeno je obrazovanim ljudima (philosphoi);

sprovoenje njihovih zamisli u praksu preputeno je
drugom staleu, dok veina treba da radi i da bude pokorna.
Cilj drave nije u stvaranju nekakve koristi ve vrlina svih
graana pa se od oveka i oekuje da se stopi sa dravom, a
od drave da obuhvati i odredi ivot svih graana.
Zadatak drave je da vaspitava graane i njen najvii
cilj jeste priprema ljudi za prelaz od ulnog ka natulnom,
od zemaljskog ka boanskom ivotu; to je moralno-politiki
ideal koji je imao u vidu Platon projektujui idealnu dravu.
Kako su ovekovi najvii interesi u ukupnom drutvenom
ivotu, stvar drave nije samo vaspitanje i nauka ve isto
tako i umetnost i religija; doputena su samo ona umea
koja podraavaju ideje a pre svega ideju dobra; a ako je
smisao grkog izraza kalokagatha bio u tome da je sve lepo
dobro, kod Platona se to menja: on smatra da samo ono to
je dobro istovremeno je i lepo.
Svoju dravu Platon nije zamislio kao nekakvu
fantastinu utopiju, ve kao ozbiljno ostvarivi ideal, i u
pojedinostima preuzima mnoge elemente iz realnog grkog
dravnog ivota, s tim to prednost daje stroim
aristokratskim institucijama dorskih plemena. Na kraju
ivota Platon svoje shvatanje o dravi izlae u dijalogu
Zakoni. Ovde nalazimo jedno kompromisno reenje: na
mesto filozofije tu nalazimo religiju i matematiku, filozofsko
obrazovanje zamenjuje se praktinim rasuivanjem, na
mestu sokratovske vrline nalazimo potovanje starih
obiaja; tu vie nije re o vladavini filozofije koja je (kako
stoji u Dravi jedina sposobna da pomogne oveanstvu pa
mesto vladara-filozofa zauzimaju najumniji graani; mesto
dijalektike, kao naune spoznaje ideja, ovde zauzima as
matematika as religija. Drava kakvu nalazimo u
Zakonima jeste smea monarhijsko-oligarhijskih i
demokratskih elemenata; re je tu o kompromisu s is-
www.uzelac.eu
107
Milan Uzelac
torijskim uslovima; zato je pomenuti dijalog samo od

istorijskog interesa a njegov filozofski znaaj je veoma mali;
tu imamo odstupanje kako od uenja o idejama tako i pad u
pitagorejsku ritualnost.
Odnos Platona prema religiji i umetnosti uslovljen je
njegovim moralno-politikim pogledima; religija i umetnost
bili su u tesnoj meusobnoj vezi tamo gde su pesnici
zamenjivali svetenike i poput proroka kazivali religiozna
otkrovenja a gde je pozorite bilo sastavni deo kulta, jer tu
se, na sceni, odvijao sukob kosmikih sila.
Platonova sopstvena religija pak, mogla bi se odrediti
kao filozofski monoteizam u kome se boanstvo poklapalo s
idejom dobra, vera u provienje sa ubeenjem da je svet
umna tvorevina i odraz ideja, a potovanje bogova s vrlinom
i znanjem. Takav karakter imaju i Platonovi popularni
sudovi o bogu ili bogovima; uostalom, ti stavovi, posebno u
odnosu na veru u provienje i teodiceju, prelaze granice u
kojima se nalazi njegov sistem. Platonu je tako neto bilo
lako jer on nije poredio kritiko-logiku i konkretnu formu
te vere, niti je postavljao pitanje (koje e se javiti tek
kasnije) o karakteru boanstva kao linosti.
Uporedo s boanstvom u apsolutnom smislu, Platon
ideje naziva venim bogovima, a kosmos i zvezde - vidljivom
bogovima; istovremeno, ne krije da mitoloka boanstva
smatra tvorevinama fantazije (Tim., 40d) i kritikuje mnoge
mitove koji imaju nemoralni sadraj nedostojan bogova
(Drava, 377e). Meutim, on istovremeno hoe i da sauva
helensku religiju kao religiju svoje drave, i njene mitove
uzima za osnov vaspitanja pod uslovom da budu oieni od
tetnih delova; nije za odbacivanje, ve za reformu narodnih
verovanja.
to se umetnosti tie, Platon je ocenjuje kao i religiju, s
obzirom na njeno etiko delovanje; zato to je istovremeno i
umetnik i filozof, on nije sposoban da oceni istu umetnost
www.uzelac.eu
108
Milan Uzelac
koja ne bi sluila nikakvoj konkretnoj svrsi. Pojam lepog

svodi na sokratovsku harmoniju, i pri tom bez preciznijih
distinkcija, na pojam dobra; umetnost razmatra kao
podraavanje (mmesis), ono zahteva na interes za lano i
istinito, za dobro i loe, jer u mnogim svojim delima, posebno komedijama umetnost laska naim niim sklonostima i
svojom arolikom igrom nanosi esto tetu jednostavnosti i
principijelnosti karaktera.
Da bi se mogla opravdati, umetnost mora biti potinjena
zadacima filozofije; treba je posmatrati kao sredstvo
moralnog vaspitanja; najvii zadatak umetnosti bio bi u
tome da razvija ljubav prema vrlini i gnuanje spram
poroka. Tim merilom treba da se rukovode vladari u
upravljanju dravom i njima Platon potinjava i umetnost,
pre svega poeziju i muziku, i to objanjava do tanina. To
merilo Platon primenjuje kad zahteva da se iz idealne
drave izbace nemoralne i rune prie o bogovima i
herojima, ali i svaka muzika koja razneuje i slabi odvanost; izbacuje on i svu podraavalaku poeziju a na
kraju i Homera, na ijim delima su se vaspitavale
generacije i u njemu videle ne pesnika, ve pre stratega,
istoriografa i filozofa.
Nakon Platonove smrti Akademija je nastavila s radom.
U njenoj istoriji obino se razlikuju tri perioda: (a) stari
period, koji obino obuhvata stolee nakon smrti Platona,
(b) srednji period, tj. naredno stolee (Arkesilaj i Karnead) i
(c) period nove Akademije koji traje do vremena
neoplatoniara, i tu se razlikuju dva perioda: dogmatiki
(Filon iz Larise) i eklektiki (Antioh iz Askalona).
Budui da je Platon za naslednika u Akademiji sebi
odredio svog neaka Speusipa (407-339) i kako je
Akademija sve vie zauzimala pitagorejski smer, nakon
Platonove smrti, njegov najbolji uenik (koji je u Akademiji
proveo dvadesetak godina) Aristotel, zajedno sa
www.uzelac.eu
109
Milan Uzelac
Ksenokratom (396-314), koji e kasnije doi na elo

Akademije (339-314), napustio je Atinu. Stara Akademija je
stajala na stanovitu Platonovih Zakona i potiskivala u
drugi plan uenje o idejama a za raun uenja o brojevima.
Iako je bio blizak Platonu, Speusip se od njega znatno
razlikovao; istiui jedno ili dobro kao polazite u razvoju
bia, on je u njemu video samo poelo a ne i kraj, ideal;
negirajui Platonove ideje brojevima pripisuje natulnu
realnost, ali ih ne smatra idealnim ve samo matematikim.
Kako je od ideja prelazio neposredno na brojeve, zbog ega
je morao da pravi razliku izmeu jednog po sebi i jednog
kao poetka u nizu brojeva, Speusip je jedno odvajao kako
od uma koji tvori svet (koji je shvatao kao duu sveta kombinujui ga s centralnom vatrom pitagorejaca), tako i od
dobra i savrenstva; poslednje, po miljenju Speusipa, nije
temelj sveg bivstvovanja, ve njegov rezultat i nije na
poetku, ve na kraju razvoja. Uz sve nastojanje da brojeve
misli matematiki a ne idealno, Speusip se bez svoje volje
naao u situaciji da ih supstancijalizuje i tako iz njih izvodi
idealni svet, to je itav njegov pokuaj udaljavanja od
Platona i njegovu "reviziju" uenja velikog roaka inilo bezuspenim. Nalazei se pod velikim uticajem pitagorejaca
on je zajedno s njima (ali i Platonom) uz etiri elementa
dodao i peti: etar; moda zbog uenja o seobi due, smatrao je
da nakon smrti ostaju sauvani i nii delovi due. U svojoj etici Speusip sledi etiku Platona i od ove se udaljuje kad nasladu
smatra istinskim zlom.
Kada je re o dravi Speusip je smatrao da ona treba da
poiva na matematici i astronomiji koje oveka ue venim
razmerama po kojima je bog uredio svet; zastupajui tu
matematizujuu teologiju ( tes aritmetiki - bog rauna)
on je empirijskom znanju pridavao vee znaenje no Platon
i sistematizujui biljke i ivotinje intenzivno se bavio
botanikom i zoologijom. Iako su do nas doli samo retki
www.uzelac.eu
110
Milan Uzelac
Speusipovi fragmenti, ima osnova tvrdnji da s njim poinje

skepticizam koji e bitno odrediti potonji razvoj platonovske
Akademije.
Ksenokrat (396-314) nije u toj meri kao Speusip teio
zbliavanju platonizma i pitagoreizma; bio je 25 godina na
elu Akademije i prvi je isticao tri osnovna dela filozofije:
etiku, dijalektiku i fiziku; Ksenokrat se pridravao uenja o
idejama ali je i idejama i matematikim iskazima pripisivao
realnost nasuprot ulnog sveta; to je razlog to je razlikovao
tri oblasti saznanja: (a) sferu natulnog, (b) matematike,
kosmosom odreene forme i (c) ulne stvari; svaka od tih oblasti je predmet posebnog saznanja (epistme, dxa,
asthesis).
Kao pranaela Ksenokrat je (pribliujui se takoe
pitagorejcima) smatrao jedno ili nepar i neodreenu dvojinu
ili par (prvo je nazivao ocem, a drugo, majkom bogova);
jedno je poistoveivao sa umom (nous) ili Zevsom. Njihova
prva tvorevina jesu ideje koje su istovremno i matematiki
brojevi; za izvoenje veliina iz brojeva Ksenokrat se koristi
hipotezom o najmanjim, nedeljivim linijama (protiv tog
uenja bio je usmeren spis, pripisivan Aristotelu, O nedeljivim linijama). Spajanjem brojeva i istovetnog i razliitog
nastaje dua (sveta) koju Ksenokrat, oslanjajui se na
Timaja odreuje kao samopokretni broj; izgleda da je pod
uticajem Aristotela smatrao da to nastajanje due ne treba
razumeti kao proces koji se odvija u vremenu. Snage koje
deluju na razliitim krajevima sveta, na nebu, u
elementima Ksenokrat je nazivao bogovima; uporedo s
njima, kao i u narodnoj veri i kod pitagorejaca, veliku ulogu
igrali su i dobri i zli demoni.
Elementi, kojima je on dodao etar, sastoje se iz
najsitnijih delia. Jednako kao i Speusip smatrao je da
posle smrti ostaju i nerazumni delovi due a moda i due
www.uzelac.eu
111
Milan Uzelac
ivotinja; savetovao je da se ljudi uzdravaju od mesa jer

kroz meso mogu na nas da utiu nerazumne ivotinje. Svoje
etike poglede izloio je u mnogim delima, ali sve to o
njima znamo svedoi samo o tome da se pridravao Platonovog etikog uenja; blaenstvo je video u ovladavanju
vrlinom i sredstvima potrebnim za njeno postizanje.
Treba jo rei da je Ksenokrat stupio u Akademiju jo u
mladim danima, da je Platona pratio na putu za Siciliju
(drugi ili trei put), a da je na elo Akademije doao kad je
Aristotel bio van Atine. ini se da su i po povratku
Aristotela 335. u Atinu meu njima bili dobri odnosi i da je
teko govoriti o nekom suparnitvu ili borbi za prvenstvo u
Akademiji, mada je u svojim radovima Aristotel uvek
kritian prema Platonu i lanovima Akademije, a to bi
moglo znaiti da meu njima i nisu bili ba najharmoniniji
odnosi. Ali Aristotelov kritian odnos prema teoriji ideja i
matematikoj slici sveta jo uvek nije dovoljan razlog da se
on po povratku u Atinu ne nae na elu Akademije. Platon,
za razliku od Epikura, nije uenicima nametao sopstvene
stavove; zato su neki od starih platoniara, poev od
Antioha, smatrali da su Akademija i Likej inili isti pokret;
izbor je pao na Ksenokrata i on je svim svojim silama
nastojao da sistematie ona uenja koja su po njegovom
miljenju inila istinsko Platonovo uenje. Taj njegov rad
bio je podstaknut i kritikama koje su dolazile iz Likeja pa je
to ipak imalo za posledicu da je i mnogo novog pridodao tom
uenju, te se upravo njemu i pripisuje da je prvi podelio
filozofiju na fiziku, etiku i logiku; o svemu tome teko je
suditi budui da nijedan od njegovih sedamdeset i est
radova koje pominje Diogen Laertije nije dospeo do nas.
Naslednik Ksenokrata bio je Polemon (oko 350-267)
koji je kolom upravljao od 314. godine; za razliku od
Ksenokrata Polemon je bio rodom Atinjanin, iz ugledne
porodice. On nije mogao znati Platona, verovatno nije znao
www.uzelac.eu
112
Milan Uzelac
ni Speusipa; moda je u mladosti sluao Aristotela. Na elu

Akademije bio je pedesetak godina i za to vreme s njim su
bila druga dva platoniara, Krantor i Kratet; prvi od ove
dvojice umro je 290. a drugi je nadiveo Polemona i nakon
njegove smrti neko vreme upravljao Akademijom.
Polemon je poznat po svojoj etikoj teoriji. O tome nam
svedoi i jedan fragment u kome se kae da, po Polemonu,
trebalo bi da se bavimo praktinom filozofijom a ne logikim
spekulacijama koje nas ine slinim oveku koji napamet
naui udbenik muzike a pri tom ne zna da svira ni na
jednom muzikom instrumentu; takav ovek moe s velikim
umeem da reava teorijska pitanja, ali mu to znanje ni na
koji nain ne moe pomoi da rei nasune ivotne probleme.
Ovde imamo temeljni princip koji e kasnije razviti
njegov uenik Zenon, jedan od osnivaa stoike kole;
Kliment Aleksandrijski navodi da je Polemon napisao spis
O ivotu u saglasnosti s prirodom to bi trebalo da znai da
Polemonov ideal nije bio samo harmonian ivot, ve ivot u
skladu s prirodom, ali ta se pod tim ima u vidu ostaje do
kraja nejasno (sem da takav ivot podrazumeva
vegeterijanstvo).
Ciceron Polemona navodi kao poslednjeg na spisku
starih akademiara i peripatetiara (Speusip, Ksenokrat,
Aristotel, Teofrast) i ovaj je, po Antiohu, najadekvatniji
izraz i zavretak te tradicije budui da se kod njega slivaju
sva znanja i mudrost. Sve ukazuje da je Polemon nastojao
da usaglasi platonovske i aristotelovske poglede, to je na
etikom planu i razumljivo, poto je na elu Aristotelove
kole u to vreme bio Straton koji se, zanemarujui etiku,
bavio iskljuivo fizikom. Istovremeno, naglaeni etiki
rigorizam Polemona daje za pravo onima koji tvrde kako
stoiku teoriju pre treba smatrati ispravljenom varijantom
uenja akademiara, no nekom novom teorijom (Antioh).
www.uzelac.eu
113
Milan Uzelac
Imajui sve to u vidu, moe se zakljuiti da su

platoniari kao glavni zadatak svoje metafizike videli
teoloki poredak prelaznih stadijuma izmeu ulnog i
natulnog. U reavanju ovog problema primeuju se dva
suprotna puta: (1) Speusip je ostavio po strani teoriju ideja
jer u savrenom i dobrom nije mogao da vidi uzrok ulno
nesavrenog, odnosno njegov najvii smisao i rezultat. Zato
je za poelo svega smatrao brojeve a kao njihove elemente
jedinstvo i mnotvo, a najblie brojevima smatrao je
geometrijske oblike i stereometrijske forme (stihije), ijoj je
tetradi pridavao i etar pitagorejaca. Speusip je naao i
princip kretanja svetske due koju je identifikovao s
pitagorejskom centralnom vatrom; cilj sveg kretanja je
dobro koje, kao najsavrenije, jeste i kraj razvoja. Toj evolucionistikoj predstavi suprotstavlja (2) Ksenokrat svoju
emanacionistiku predstavu: on iz jedinstva i neodreene
dvojine (aristos das) izvodi brojeve i ideje koje su s njima
identine (a po Platonovoj shemi iz njegovog nenapisanog
uenja /agrapha dogmata/); duu Ksenokrat odreuje kao
broj i ona sebe pokree iz same sebe i tim putem on prelazi
od jedinstva koje je identino s dobrim ka ulnom gde se
izmeu due sveta i telesnih stvari nalazi niz kako dobrih
tako i loih duhovnih bia.
U razliitim smerovima unutar stare Akademije lei i
nastojanje da se Platonov idealni pogled na svet spoji sa
interesima grkog ivota i empirijskim naukama; sve to je
ostajalo samo na pokuajima koliko zbog velikog uticaja pitagorejstva toliko i zbog nedostatka originalnosti kod
filozofa u Akademiji; stoga, prvi veliki iskorak nainie tek
Aristotel koji e osnovati u Atini sopstvenu kolu.
Aristotel
Aristotel je roen u Stagiri, na Trakijskom poluostrvu
koje su naselili Halkiani; potie iz stare lekarske porodice;
otac Nikomah bio je dvorski lekar makedonskog cara
www.uzelac.eu
114
Milan Uzelac
Aminte i njemu blizak. Ne znamo mnogo o njegovim ranim

godinama ivota; pretpostavlja se da je ve sticajem
okolnosti bio predodreen za lekara i da je bio u ranoj
mladosti upoznat s vladajuom Hipokratovom medicinom
ali i s prirodnjakim pogledima Demokrita. Posle smrti
roditelja Aristotel je sa sedamnaest godina dospeo u Atinu i
postao lan Akademije (367) u kojoj e biti narednih
dvadesetak godina, sve do Platonove smrti.
Kad je doao u Akademiju to nije vie vreme Gozbe, ve
Teeteta (369), Sofista, Dravnika, to svedoi o nastrojenju
Akademije u to vreme. Ideal Akademije vie nije Sokrat ve
filozof-matematiar Pitagora. U Atinu se 367. godine preseljava Eudoks koji je upoznat s egipatskim i istonim
matematikim i astronomskim uenjima. Aristotelu kao
tipu naunika bliski su Demokrit i Eudoks. Ipak, na
Aristotela u Akademiji najvei uticaj ima Platon kao filozof,
religiozni mistiar i kao ovek.
U Akademiji je Aristotel napisao itav niz radova u
obliku dijaloga od kojih su nam ostali samo fragmenti. Sve
to je napisao u literarnom obliku vezano je za vreme
Akademije; kasniji spisi su beleke za predavanja i nemaju
literarnu formu.
Za Platona osnovno je da svojim mislima da formu; on
ne pie da bi izloio neko uenje; njega privlai sama
mogunost oslikavanja filozofa kao oveka koji se nalazi u
aporijama i konfliktima. Filozofija nije za Platona polje teorijskih izuavanja ve proizvoenje svih osnovnih ivotnih
elemenata. Podraavajui Platona svi su uenici pisali
dijaloge a najznaajnije je pisao Aristotel (Eudem ili o dui).
No, niko nije primeivao da je platonski dijalog neto neponovljivo i da se ne moe podraavati.
Ciceron ukazuje da je Aristotel otkrio jednu novu formu
dijaloga: anr naune rasprave. To ne behu sokratski
dijalozi ve strogo metodika pitanja i odgovori - nekakva
www.uzelac.eu
115
Milan Uzelac
intelektualna palestra. Aristotelovi dijalozi su u doba helenizma bili ak cenjeniji od Platonovih i o njima pohvalno
piu: Filisko, Kratet, Zenon, Hrisip, Posejdonije, Ciceron,
Filon, Avgustin.
Mnogi Aristotelovi dijalozi imali su naziv kao i
Platonovi (Gozba, Meneksen, Sofist, Dravnik); Ali Aristotel
tu nije hteo da kritikuje Platona i ispravlja njegovo uenje.
Meu helenistikim doksografima vladalo je uverenje da se
i Aristotelovi spisi mogu podeliti na ezoterike i egzoterike,
no ini se da je to neopitagorejska mistifikacija. Dijalog
Eudem napisan je pod uticajem smrti Aristotelovog druga
Eudema s Kipra (oko 354); za neoplatoniare je kao Fedon
bio izvor uenja o besmrtnosti due. Nain opovrgavanja
predstave o dui kao harmoniji tela isto je aristotelovski:
harmonija ima svoju suprotnost - disharmoniju; dua pak
nema suprotnost pa sledi da ona ne moe biti harmonina
(frg. 45).
Platonsko-aristotelovsko dokazivanje besmrtnosti i
nerazorivosti due u dogmatskom obliku preuzeo je Plotin
(Enn. IV, 7, 8) koji je rekao da je dua sutina (ousia);
harmonija se tu ne javlja. U svom poznom uenju o dui
Aristotel je zauzeo sredinji stav izmeu ranog platonizma
izraenog u Eudemu i materijalistikog uenja o dui kao
harmoniji. U spisu O dui (De an. III 1, 412a 19-21) dua se
javlja kao supstancija samo ukoliko je "entelehija fizikog
tela koje ima ivot u potenciji". Dua je neodeljiva od tela i
stoga je besmrtna; no, sjedinjena s telom ona je oblikujui
princip organizma. U tom smislu moe se rei da Plotin
kritikuje "poznog" Aristotela s pozicija "ranoga" Aristotela
kad govori "Dua ne poseduje bivstvovanje zato to je forma
neega (edos tins) ve je ona neposredna realnost (ousa).
Ona svoje bivstvovanje ne poprima iz toga to se nalazi u
nekom telu ve postoji i do asa od kojeg pripada telu" (IV 7,
8).U stvari, aristotelovski Eudem upravo i ui o predvenom
www.uzelac.eu
116
Milan Uzelac
postojanju due, to je jasno i po tome to je dua ousia u

sebi.
Ako je rani Aristotel u svojim uenjima zavisan od
Platona u logici i metodologiji, ne samo da je od njega
nezavisan ve ostvaruje i preimustvo nad njim. Dijalektiku
Aristotel ne odreuje isto kao Platon: za njega je dijalektika
argumentacija na osnovu verovatnih, subjektivno
oiglednih pretpostavki. Cilj takve dijalektike je eristiki.
Nemaki helenista Verner Jeger takoe smatra da je u
Aristotelovim dijalozima potpuno ouvano uenje o idejama.
U vreme boravka u Akademiji Aristotel je napisao i
Protreptik koji se dotie niza pitanja, izmeu ostalog i
umetnosti (IX gl): "Ne oponaa priroda umetnost, ve
umetnost oponaa prirodu i umetnost postoji zato da bi
dovrila ono to priroda ostavlja nedovreno". U ovom spisu
imamo platonovski sadraj i aristotelovski metod. Tu se
opisuje zadovoljstvo koje prua saznanje a na to na mnogo
drugih mesta opominje Aristotel. Saznanje je lepo samo po
sebi i biva lepe ukoliko se vie udubimo u njega; tu se
nalazi i Aristotelov ideal ivota: teoretski ivot u tiini, u
razgovorima sred akademskog vrta, na arobnom ostrvu
blaenih filozofa odvojenih od sveta (fr. 58). U Protreptiku
nalazimo i znaajnu napomenu o muzici: muzika je nastala
kad su ljudi postali bogatiji i kad su se mogli prepustiti
dokolici; rekli bi imuniji da muzika nije neophodna za oveka (fr. 53), no s druge strane, Aristotel muziku ubraja u
prve filozofske discipline (fr. 52).
Iste godine kad je umro Platon, vojska Filipa
Makedonskog je razorila Stagiru (348/7) i Aristotel se nije
mogao vratiti kui pa je otiao u Malu Aziju. Nakon to je
neko vreme boravio u Mitileni, 343, na poziv Filipa
Makedonskog on odlazi u Pelu privuen matom da se u
liku Aleksandra, tada trinaestogodinjaka, moe ostvariti
jedinstvo filozofije i vlasti. Aristotel je verovao da Helada,
www.uzelac.eu
117
Milan Uzelac
ako bi bila ujedinjena, moe ovladati celim svetom. Nakon

tri godine, koliko je bio uitelj Aleksandra, Aristotel se
povukao u svoj rodni grad i tu se bavio naunim radom;
druio se s Teofrastom, a kad je Aleksandar poao u pohod
na Aziju, Aristotel je bio potpuno slobodan; tada se, s
Teofrastom, preselio u Atinu i tamo otvorio svoju kolu koja
je svestranou naunog interesa, sistematinou u nastavi
i pravilnim voenjem istraivanja uskoro pretekla
Akademiju i postala uzor kasnijim kolama.
Period koji je Aristotel proveo van Atine oznaavao se
kao kao tamni deo u njegovom ivotu; to je svakako
"prelazni" period, ali period ispunjen uenjem i organizovanjem filozofskih kola u raznim grkim gradovima.
Tada nastaje spis O filozofiji u kojem Aristotel istupa protiv
teorije idealnih brojeva i uspostavlja svoj, oieni
platonizam. U tom spisu nalazimo i prvi dokaz o postojanju
boga (fr. 16) koji sledi apodiktiko-silogistiki metod. "Moe
se utvrditi da u svakoj oblasti gde postoji stupnjevitost, gde
ima onog to je vie ili manje savreno, neophodno je da
postoji i jednostavno savreno. Ako sred onog to jeste postoji stupnjevitost vie ili manje savrenih bia, neophodno je
da postoji najsavrenije bie i ono je boansko".
Aristotela interesuje i psiholoka strana ovog problema;
on govori o unutranjem usredsreivanju /koncentraciji/ kao
o biti svakog religioznog raspoloenja. Za Aristotela postoje
dva subjektivna dokaza o postojanju boga: (a) doivljaj
demonske snage due, kad se dua oslobaa od tela (u snu
ili pred smrt), kad dobija svoju istinsku prirodu i proroki
vidi budunost i (b) posmatranjem zvezdanog neba (fr. 2).
to se Metafizike tie, ona nije proizvod pozne
Aristotelove faze; zamiljena je i stvorena poslednjih godina
ivota Platona i za vreme boravka Aristotela u Maloj Aziji;
Aristotel je preraivao i dopunjavao svoj spis u poznim godinama; samo uenje o supstanciji dodato je kasnije. U ovaj
www.uzelac.eu
118
Milan Uzelac
period spada i Eudemova etika kao i Politika; u to vreme

pada i nastanak spekulativne fizike i kosmologije (traktat O
nebu).
U Atinu je u to vreme na elu Akademije Ksenokrat
(izabran 339/8) koji bi ga i primio u Akademiju, ali meu
Aristotelom i Akademijom bee malo zajednikog. Aristotel
je kolu osnovao u gimnazionu posveenom Apolonu Likejskom i ona je stoga nazvana Likej; tu su se svakog meseca
odravali simpozijumi. Predavanja su bila strogo
organizovana. Aristotel je drao tea, filozofska predavanja;
posle ruka drao je predavanja iz retorike i dijalektike.
Zajedno s njim predavanja su drali Teofrast i Eudem sa
Rodosa. Veina slualaca nisu bili Atinjani. Likej je postao
nauna, istraivaka, obrazovna ustanova.
Aristotel svoje uenje izlae na predavanjima; tako je
njegovo delovanje bilo u neposrednom uticaju na uenike, a
njegovi spisi posle smrti bili su zaboravljeni i nakon dvesta
godina grki uitelji filozofije ih vie nisu shvatali. U to vreme Aristotel se bavi istorijom filozofije i posebnih nauka, sa
uenicima belei ustave 158 grkih drava; sastavlja spisak
pobednika olimpijskih igara kao i pobednika na pitijskim
igrama u Delfima; vodi letopis dramskih predstava u Atini,
prikuplja izreke i poslovice; pie spise iz zoologije i
meteorologije. Teofrast pie istoriju fizikih i metafizikih
sistema (18 knjiga); Eudem sastavlja istoriju aritmetike,
geometrije i astronomije; Menon istoriju medicine. Aristotelova biblioteka je prva znaajna biblioteka u Evropi.
Kako posle smrti Aleksandra (323) Atinjani poinju
Grke da bune protiv Makedonaca, poloaj Aristotela u
Atini, budui da je bio blizak makedonskom dvoru, postao je
opasan, te je blagovremeno otiao na Halkidu da se Atinjani
ne bi, kako je on rekao "po drugi put ogreili o filozofiju";
tamo je i umro naredne, 322. godine p. n. e.
www.uzelac.eu
119
Milan Uzelac
***
Aristotelova filozofija na sveobuhvatni nain sabira sva
znanja njegovog vremena i za razliku od Platona u osnovi
njegovih istraivanja nije praktini ve teorijski interes.
Naalost, do nas je doao tek jedan deo njegovih spisa i na
osnovu njega teko je suditi o celini njegovog dela. Do nas
nisu doli spisi koje je sam Aristotel objavio a koji behu
namenjeni irokoj publici; tu je mahom re o dijalozima koji
se, ako i nisu umetniki uvek na nivou Platona, odlikuju
sveinom, jasnoom izraavanja, srenim izborom fabule,
predivnim jezikom i bogatstvom ideja. Isto tako, nisu
sauvani ni zbornici kritikih izvoda iz naunih dela kojima
se Aristotel sluio za svoja nauna istraivanja i svoja
predavanja. Do nas je doao samo jedan broj Aristotelovih
naunih spisa pisan za potrebe nastave; u tim spisima
imamo dosledno i precizno sprovedenu terminologiju, ali i odsustvo gracioznosti i estetske privlanosti u izlaganju. U
svim tim spisima nalazimo istu shemu istraivanja i
izlaganja: tano formulisanje pitanja, kritiku raznih
stanovita koja postoje o nekom pitanju, briljivo istraivanje
razliitih pogleda, obimno prikupljanje injenica kao i
nastojanje da se na kraju doe do jasnog rezultata. U svemu
tome aristotelovski spisi su u potpunoj suprotnosti spram
platonovskih, a to je posledica razlike naunog i estetskog
naina izlaganja.
injenica je da u njegovim delima dolim do nas ima
ponavljanja, nedoslednisti, nereda, neispunjenih obeanja;
sasvim je sigurno da on ta dela u tom obliku ne bi objavio.
Pre e biti da se Aristotel spremao da napie niz udbenika
za svoje uenike, ali da je tek neka poglavlja uradio (moda
delove Logike, posebno Topike), a da su potom praznine
popunjavali uenici belekama s njegovih predavanja i da je
zato u najstarija vremena i bilo vie redakcija njegovih spisa
www.uzelac.eu
120
Milan Uzelac
sve dok ih 60-50. godine p.n.e. Andronik s Rodosa nije

definitivno redigovao.
Sve sauvane Aristotelove spise mogue je podeliti u tri
grupe: (a) Spisi iz logike i retorike (Kategorije, O tumaenju,
Analitika, Topika, O lanim zakljucima; Retorika); (b)
Spisi koji se odnose na teorijske nauke (Metafizika, Fizika,
Zoologija, O dui, kao i manji spisi koji se odnose na ove
probleme); (c) Spisi koji se odnose na praktine i poetike
nauke (Etika /Nikomahova i Eudemova/, Politika i
Poetika).
**
Najvaniji cilj Aristotelove filozofije jeste pretvaranje
sokratovsko-platonovske filozofije saznanja u teoriju koja
objanjava pojavni svet; smatrao je da to moe biti uinjeno
samo na putu kojim je poao Sokrat: pomou saznanja koje
se temelji u pojmovima i to je razlog to je sebe i kasnije jo
ubrajao u lanove Platonove kole.
Aristotelova prednost u odnosu na Platona bee u tome
to je on shvatio nedovoljnost Platonove teorije ideja za
objanjenje empirijskog sveta. Mada je pri kraju ivota
Platon ideje (koje je u poetku video samo kao nepromenjiva
bia) odreivao kao uzroke ulnoga sveta, nije uspeo (a na
ta ukazuje Aristotel) da tu misao usaglasi s ranijom o
svetu ideja. Uzrok tome bee to to je Platon idejama na
samom poetku pripisao samostalno postojanje, nezavisno
od ulnoga sveta. Ta transcendencija ideja, koja nije nita
drugo do ponavljanje empirijskog sveta morala je biti
odbaena; ideje ne treba da budu shvaene kao neto nezavisno od stvari dostupnih opaanju, kao neto to postoji
nezavisno od stvari. Naprotiv, ideje treba razumeti kao
sutine koje postoje u samim stvarima i koje odreuju
njihov sadraj. Slabost i veliina Platona sastoji se u toj njegovoj teoriji o dva sveta, a osnovna misao Aristotelova bee
da su natulni svet ideja i ulni svet identini.
www.uzelac.eu
121
Milan Uzelac
Aristotelova polemika protiv Platonovog uenja o

idejama zaklonila je njegovu zavisnost od Platona a ona je
ipak kljuna za razumevanje Aristotela; na tu zavisnost
sam Aristotel mnogo ne ukazuje jer je ona njemu i njegovim
savremenicima sama po sebi bila razumljiva. Njegova
kritika bila je usmerena prvenstveno na izdvajanje
(horisms), hipostaziranje ideja, njihovo pretvaranje u jedan
drugi svet, kao i na tekoe koje iz takve odluke slede. On
istie kako nam ideje ne pomau da shvatimo ni kretanje, ni
saznanje, niti je mogue dati zadovoljavajui odgovor o
njihovom odnosu spram ulnog sveta. injenica je da i
Aristotel deli miljenje sa ostalim grkim filozofima da je
zadatak filozofije saznanje bivstvujueg i istie
nemogunost da se do pravog saznanja doe pomou
opaanja i to zato to su sve ulima dostupne stvari
promenljive i propadljive. Zato on opte, odnosno pojmove
oznaava kao sadraj istinskog saznanja, kao sadraj
istinskog sveta. Reavajui ontoloki problem Aristotel
nastoji da rei i genetiki, nastoji da odgovori na pitanje
porekla pojavnog iz bivstvujueg kao takvog. To je razlog
to eli da ideje, poto su istinska bit ulnih stvari, istovremeno budu i njihovo objanjenje. Ako Aristotel taj
problem do kraja i nije razreio, to bee stoga to je ostao
trajno zarobljen osnovnim odreenjima Platonove filozofije.
Nastojei da bit stvari objasni pomou njihovih rodnih
pojmova, svoj osnovni zadatak Aristotel vidi u odreenju
odnosa opteg i pojedinanog; taj princip naunog miljenja
za njega je predmet prethodnog, pripremnog istraivanja i
tako je nastala nauka logike, shvaena kao opta teorija
naunih metoda koja je nadreena pojedinim injeninim
istraivanjima. U tom samosaznanju nauke potpuno svesno
se okonao istorijski proces osamostaljivanja saznanja. Kao
"tvorac logike" Aristotel je istovremeno i vrhunac razvoja
grke nauke.
www.uzelac.eu
122
Milan Uzelac
Mada Aristotel na istanan nain nastoji da razgranii

pojedine naune discipline i da tano odredi odnos meu
njima, u radovima koji su doli do nas podela znanja na
discipline nije konsekventno sprovedena; na jednom mestu
nalazimo podelu na logika, fizika i etika istraivanja
(Top., I, 14) kakva je bila prihvaena u Akademiji, dok na
drugom mestu on razlikuje teorijske, praktine i poetike
nauke (Met., VI, 1). Meutim, u njegovoj koli koristila se
podela na teorijske i praktine nauke (Met., II, 1; Eth. Eud.,
I, 1). Izvesno je u svakom sluaju da Aristotel pretpostavlja
logiku (Analitiku i Topiku) kao pripremnu nauku
(metodologiju) svim drugim disciplinama i stoga je ne
uvruje u teorijske nauke, a u koje ubraja samo fiziku,
matematiku i teologiju (tj. metafiziku).
Osnovna misao aristotelovske logike bila bi u tome da
kao to je u prirodi stvari (natura rerum) opte, tj. sutina
to se izraava u pojmu stvari, uzrok i razlog odreenja
pojedinanog, tako se i najprei zadatak nauke sastoji u
tome da pojedinano izvodi iz opteg te da se na taj nain
razume neophodnost empirijski postojeeg sveta (Analyt.
Post., I, 2). Nauno objanjenje sastojalo bi se u tome da ono
to nam je poznato pomou opaanja bude pojmljeno iz
njegovog uzroka te da proces saznanja u odnosima uzroka i
posledica prikazuje stvarni odnos opteg uzroka i njegovog
pojedinanog rezultata. Svako saznanje sastoji se iz
spajanja pojmova i isto je tako kad je re o suenju gde se
utvruje realna veza ili realna razlika izmeu pojmova koje
mislimo, izmeu subjekta i onog to o njemu kazujemo. Zato
je zadatak svakog saznanja izvoenje pojedinanih sudova
iz optih i stoga je u sreditu Aristotelove logike uenje o
zakljucima i dokazima koje je nazvao analitika.
Samo usled nerazumevanja Aristotelove Analitike
logika je u kasnije vreme dobila apstraktno-formalni vid, a
zapravo je bila zamiljena kao metodologija tesno povezana
www.uzelac.eu
123
Milan Uzelac
sa faktikim zadacima nauke i zato su sasvim ispravno u

kasnijoj peripatetikoj koli logiki spisi oznaavani kao
organski (rganon, orue). Samo zato ona je prepuna
bezbrojnim mnotvom gnoseolokih iskaza o bivstvujuem i
odnosom miljenja k njemu. Glavno u svemu tome, a to
Aristotel nikad nije jasno formulisao, bee identitet formi
miljenja (zasnovan na pojmovima) s formama odnosa u
realnosti (Met., V, 7). Na taj nain prvi deo logike sadri u
sebi unutranje povezana tri aspekta iz kojih je mogue izlagati nauku: formalni, metodoloki i gnoseoloki.
Spoljanja razlika izmeu Platona i Aristotela bila bi u
tome to prvi polazi od pojma a drugi od suenja. Istinito i
lano Aristotel trai u vezi pojmova jer se taj spoj potvruje
ili negira; ako je to u prvi plan postavilo pitanje kakvoe sudova, silogistika kao nauka o dokazivanju iskaza traila je
da se utvrdi njihova kolikoa, tj. da se razlui njihova
optost i posebnost. Aristotel je bio daleko od toga da iskaze
posmatra s obzirom na njihovu relaciju ili modalnost; sva
njegova razmatranja iskaza tiu se njihovog znaaja za
dokazivanje i zato je posebno razmatrao teoriju
zakljuivanja.
Silogistika je za Aristotela istraivanje o tome kakvi
zakljuci (konkluzije) mogu s punom izvesnou biti
izvedeni iz datih stavova. Tu se kao osnovna forma
zakljuivanja razmatra izvoenje posebnog iz opteg
(princip subalternacije); kao rezultat silogizma uvek se, po
Aristotelovom miljenju, javlja pitanje moe li se i kako
jedan pojam izvesti iz drugog i kako opte odreenje pojma
moe biti osnov za odreenje pojedinanog. Na taj nain
silogistika sadri sistem pravila po kojima se pojedinani
iskazi izvode iz ve utvrenih optih iskaza. Cilj filozofa bio
bi u tome da utvrdi nain kako da se iz optih izvedu posebna znanja i da se objasni njihov sadraj.
www.uzelac.eu
124
Milan Uzelac
Dokazivanje i zakljuak, kao forma gotove nauke,

pretpostavljaju postojanje pretpostavki koje same ne mogu
biti izvedene iz jo optijih stavova ali su neposredno
pouzdani; ti poslednji iskazi jesu aksiomi kojima je
potinjeno svako znanje meu kojima Aristotel posebno
istie zakon protivrenosti i zakon iskljuenja treeg. Na taj
nain za najvie principe teorije nije neophodno dokazivanje. Za otkrie tih principa koristi se indukcija koja od
injenica dobijenih iskustvom i od mnjenja dospeva do
optih odreenja pojmova pomou kojih se injenice i
mnjenja mogu objasniti. To istraivanje usmereno
utvrivanju optih principa Aristotel naziva dijalektikom
(Met., IV, 2; Top., I, 2) iji je metod razraen u Topici.
Rezultati dijalektike nisu logiki nuni, ve su samo
verovatni, ali oni imaju karakter znanja u onoj meri u kojoj
objanjavaju mnjenja. S druge strane, ta dijalektika, bavei
se verovatnim dokazima, kad stupi u praktinu slubu
politikih interesa, jeste nauna osnova retorike.
Tematizujui logiku taku posmatranja, Aristotel se
distancira od psiholoke pozicije svoga uitelja: poslednji
principi na kojima se zasnivaju svi dokazi logiki su
nedokazivi, no to ne znai da su oni psiholoki uroeni ili
dobijeni u prethodnom ivotu, ve se dobijaju iskustvom
koje ih ne zasniva nego otkriva; prirodu tih najviih
principa Aristotel ne istrauje; iz logikih zakona, obaveznih za sve nauke, izvodi samo zakon protivrenosti kao
najoptiji i obavezujui zakon za sve; istovremeno, Aristotel
pravilno istie kako pojedine nauke treba da imaju svoje
posebne zakone.
Aristotelov pojam indukcije treba razlikovati u odnosu
na indukciju u savremenom znaenju te rei; pod tim
pojmom nije mislio neki nain dokazivanja koji bi se
razlikovao od deduktivnog, ve je je pod njim mislio na
metod istraivanja i otkria. Taj metod se primenjuje u
www.uzelac.eu
125
Milan Uzelac
svim sluajevima kad saznanje nuno ne vodi apsolutno

optem ve se zadovoljava relativno optim (onim to vai u
veini sluajeva). Silogistiko objanjenje svega
pojedinanog iz najoptijih principa za njega je krajnji cilj i
ideal svake nauke; meutim, injenica je da materijal
dobijen pomou iskustva esto je dovoljan samo za priblina
odreenja koja zadovoljavaju potrebe objanjenja samo u
okvirima iskustva; tu Aristotel istupa kao prirodnjak.
Drugi aspekt posmatranja (nakon logikog) je politiki i
u retorici zamenjuje naunu taku to se oslanja na
opteobavezujue principe - ubeivanjem. Na taj nain
retorika, premda je po svom zadatku pomona nauka
politike, po sadraju i svojoj tehnici - ona je grana
dijalektike i topike; to znai da svejedno je radi li se o
politikom, sudskom ili epideiktikom govoru, ovaj u
svakom sluaju mora da polazi od optih predstava
slualaca da bi ih vodio nameravanom cilju. Najvanija tu
je svakako misao da ljudsko saznanje moe dokuiti sutinu
i ono neprolazno samo pomou temeljnog izuavanja
stvarnosti; tu se vidi teorijsko izmirenje platonizma i
empirijske nauke. U toj stvari Aristotel nije ni nominalista
ni empiriar; nastoji da pokae da zadatak koji je postavio
Platon, a ijem reenju i on tei, mogue je ispuniti samo
nakon obrade sveg injeninog materijala.
Po miljenju Aristotela, osnovno pitanje filozofije,
pitanje biti bivstvujueg (bivstvujueg kao bivstvujueg,
odnosno bivstvujueg kao takvog), ne moe biti reeno
drugaije no s obzirom na injenice. Logika forma tih
reenja kojima tei sva nauka jeste odreenje pojma definicija (horisms), u kome se za svaku pojedinu pojavu
utvruje i njena neprolazna bit (ousa, t t n enai), kao
uzrok njenih promenljivih stanja i aktivnosti (ta
simbebekta), pri emu se istovremeno ukazuje i na njenu
zavisnost kao pojma od drugog, optijeg pojma; na taj nain
www.uzelac.eu
126
Milan Uzelac
definisanje je odreeno suenje u kome se subjekt odreuje

pomou svog vieg, optijeg rodnog pojma i pomou svog
specifinog svojstva. Ta odreenja pojma, zasnovana
delimino na dedukciji a delimino na indukciji, na izvestan
nain pretpostavljaju postojanje definicije najviih rodova
pojmova, a da se te definicije ne izvode ve se samo
objanjavaju.
Treba istai da se sistem pojmova kod Aristotela ne
zavrava jednim najviim pojmom, kao to je to sluaj kod
Platona - pojmom dobra; Aristotel, kao mislilac vie sklon
injeninom istraivanju, potpuno je prozreo raznovrsnost
samostalnih i jedne od druge nezavisnih ishodinih taaka
naune teorije i pri tom zahtevao da svaka grana znanja
izrasta iz posebnih svojstava i principa. To je razlog to on i
nije nastojao da sve te nedokazive stavove sakupi i
sistematski izloi, kao to nije nastojao ni da izloi iz njih
izvedene posledice.
Najvie rodne pojmove, koje je u logikom istraivanju
nemogue izvesti iz jo viih, Aristotel je odredio kao
kategorije. Kategorije oznaavaju odreenja pomou kojih
razliiti pojmovi zahvaljujui svojim realnim sadrajima
mogu biti elementi iskaza ili zakljuka. Aristotel razlikuje
deset kategorija: ousia (bivstvo, [lat. supstancija]), posn
(koliina), poin (kakvoa), prs t (odnos), po (mesto), pot
(odakle, vreme), poien (delovanje), pshein (trpljenje), kistai (poloaj), hksein (vladanje); kasnije je Ariastotel
odbacio poslednje dve kategorije (Anal. post I, 22; Phys., V
1; Met., V 7).
U Aristotelovom uenju o kategorijama nema vie
metafizikih motiva no u logici koja polazi od najoptije
pretpostavke: identiteta formi miljenja i formi postojanja
(Met., V 7); sredinje pitanje u tom uenju bilo bi ono o tome
kakav poloaj zauzimaju pri suenju elementi suda; ili su
ono o emu se govori, a to moe biti ono podleee, podmet,
www.uzelac.eu
127
Milan Uzelac
nosilac neeg (ousa, bivstvo), odnosno ono ta nae misli (t

est), ili ono ta neto kazuje o tom bivstvu i to moe da se
misli kao neto to postoji samo na bivstvu. To
suprotstavljanje bivstva (ousa) svem ostalom nalazimo u
Analitici (Anal. post., I, 22). U to to pripada bivstvu
(simbebekta) Aristotel ubraja svojstva i odnose. U
nabrajanju tog to se moe pripisati bivstvu vidan je prelaz
od kvantitativnih i kvalitativnih odreenja ka odnosima
prostora i vremena a potom ka uzronim odnosima i zavisnostima. U svemu tome, gramatike razlike subjekta,
predikata, priloga i glagola uticale su na to da li e biti
deset ili osam kategorija, te su kasnije poslednje dve i bile
izostavljene.
U aristotelovskoj metafizici, kao i njegovom uenju o
sutini, bivstvu (ousa) poiva tenja da se izmiri uenje o
idejama s empirijskim pogledom na svet. Ubeenje da samo
opte, kao pojam, moe biti predmet istinskog saznanja, tj.
apsolutne realnosti, ne doputa da se kao bivstvo smatra
sadraj pojedinanog, prolaznog opaaja; s druge strane,
shvatanje da optem ne moe biti pripisana neka posebna,
od ulnih stvari nezavisna, via realnost - ne dozvoljava
hipostaziranje rodnih pojmova, kao to je to uinio Platon.
Istinski postojea je pojedinana stvar koja se misli u pojmu
u protivstavljanju svom promenljivom stanju i odnosima
(simbebekta) i to tako to se samo u njoj realizuje njeno
opte odreenje (edos, vid, oblik).
Aristotel vri sintezu ranijih principa: elejskog i
heraklitovskog; za one koji prihvataju nepromenjivost bia
ostalo je nejasno samo bivanje; za one koji prihvataju
promenu kao neto oevidno ili joj ne mogu nai temelj
(razlog) ili je ne mogu objasniti iz pojma o sutini bia
(bivstva); Aristotel stoga sutinu bia, samo bivstvo,
objanjava kao neto to se samo po sebi (iz sebe) realizuje,
kao supstrat koji moe da iz mogunosti pree u stvarnost i
www.uzelac.eu
128
Milan Uzelac
smatra da na taj nain zadovoljava i ontoloke i genetike

potrebe nauke; on razvija misao da (Phys., I, 6) bivanje ne
moe biti objanjeno ni iz bia ni iz nebia, niti iz njihove
sinteze, ve da se ono moe razumeti kao neto to je po
svom unutranjem biu, po svojoj biti sklono razvijanju; pri
tom, pojam bivanja treba razumeti kao prelazno stanje iz
ve nepostojee u jo nepostojee stanje supstrata kojem je
taj prelaz bitna karakteristika.
Osnovni odnos materije i forme Aristotel razmatra s
obzirom na pojedinane stvari, a s druge s obzirom na to
kako se meusobno odnose i to tako to iz tog treba da
proistekne razumevanje biti prolaznog. U svakoj
pojedinano postojeoj stvari materija i forma se nalaze u
takvom odnosu da ne postoji materija bez forme niti forma
bez materije. Upravo zato na njih ne treba gledati kao na
samostalne moi koje na poetku postoje nezavisne jedna od
druge i koje se spajaju samo da bi nastala pojedinana
stvar; naprotiv: jedna te ista sutina stvari jeste materija
(ukoliko ona postoji kao sposobnost i razmatra se kao mogunost) i forma (ukoliko je ona pri tom i stvarnost). Zato
nema ni iste mogunosti, ni potpuno ostvarenih formi.
Sutina (ousa) nije samo obina mogunost (dinmei) ili
ista stvarnost (enrgeia): ve pretpostavka to se nalazi u
stalnom ostvarivanju. Povremena promena njenih stanja
odreena je stepenom njenog realizovanja. To to pripada
samoj biti pojedine stvari i to se u njoj realizuje Aristotel
odreuje kao poslednju tvar (shate hle); postoji po sebi
graevinski materijal kao to postoji i ideja kue (u glavi
arhitekte) i tek delovanjem te forme na tvar nastaje kua.
Sasvim je drugaiji odnos meu pojedinanim stvarima;
kad jedna stvar ini tvar koja prima oblik a druga
obrazujuu formu, to one, iako se nalaze u odnosu
meudelovanja, ne postoje nezavisno jedna od druge; i samo
spojene ine neto novo i pritom jedna od njih je tvar (hle)
www.uzelac.eu
129
Milan Uzelac
a druga forma (morph, edos). U svim tim sluajevima

odnos materije i forme je relativan tako to se jedno te isto
u jednom sluaju javlja kao forma a u drugom kao materija
za formiranje vieg oblika.
Tako nastaje neto kao lestvica stvari pri emu je jedna
te ista stvar tvar za obrazovanje viih a forma za
obrazovanje niih stvari; taj sistem mora imati i dole i gore
svoju granicu; dole se mora nalaziti materija koja vie ne
moe biti forma, a gore forma koja vie ne moe biti
materija. Dole je prva materija (prte hle), a gore ista
forma ili boanstvo (t t n enai t prton, pra-forma).
Kako je materija samo prosta mogunost, ona i ne moe
postojati sama po sebi ve uvek u spoju s nekom formom,
mada je ona osnova za realizovanje svake pojedinane
forme. Pojam najistije forme, kao apsolutne realnosti, iskljuuje sve tvarno, sve to je samo mogue i na taj nain
oznaava savreno bivstvo.
Aristotel nije do kraja odredio ta dva razliita naina
primene sheme mogunosti i stvarnosti, materije i forme (za
ta su potom korieni i latinski pojmovi potentia i actus),
ali se faktiki njima uvek koristio. Jedno od njih odgovara
organskoj a drugo tehnikoj funkciji; jedino tako postaje
jasno kako mogunost (dnamis) i stvarnost (enrgeia) po
svojoj biti jesu identini i javljaju se kao razliiti naini
shvatanja ili kao razliite faze razvoja jedne te iste biti
(ousa) koja u sebi sjedinjuje tvar (hle) i oblik (edos) koji
su tu kao dve razliite stvarnosti to jedna na drugu deluju.
Prikazujui tvar kao neto jo ne sasvim stvarno i u isto
vreme kao nenastalu, nepromenljivu osnovu (hypokeimnon, substrat) svih nastalih stvari i predstavljajui sistem
ovih poslednjih kao neprekidni prelaz od mogueg ka
stvarnom, konano, odreujui boanstvo kao istu
stvarnost koja iz sebe iskljuuje sve mogue - Aristotelova
filozofija slino platonovskoj utvruje razliite stepene i
www.uzelac.eu
130
Milan Uzelac
oblike metafizike realnosti. Najnii oblik jeste materija i

odbacivi pri tom demokritovsko-platonovski termin m n
(ne-postojee), on joj priznaje pozitivan karakter i smatra
njeno stresis (odbacivanje negacijom) samo utoliko ukoliko
se u apstrakciji misli liena svake forme; najvii stepen
jeste zavrena u sebi nepromenjena forma, koja odgovara
platonovskoj ideji ili uzroku (atia). Izmeu materije i forme
stavlja itav uzrono-posledini niz stvari koje prenose
kretanje sa nieg na vii nivo realnosti. Tako, tim razliitim
stepenima postojanja odgovaraju razliiti stepeni saznanja:
materija kao amorph (bezoblina), peiron (beskonana) i
ariston (nevidljiva) ini takoe i aedes (nesaznatljivo) i
agnton (neosetljivo) (Phys., III 6; Met., IV, 4; VII, 10; De
coelo, III 8). Boansko je predmet najvieg i najsavrenijeg
saznanja, poto svako saznanje podrazumeva formu (edos) i
sutinu (ousa), a bog je najistiji oblik i prva sutina.
Stvari koje nastaju mogu biti saznate s obzirom na razvoj
njihovog oblika (edos) iz tvari (hle). Prelaz iz stanja mogueg u ono stvarno, uslovljen delimino sutinom samih
pojedinanih stvari a delimino i uzajamnim odnosom, jeste
kretanje, raanje i bivanje. Na taj nain kretanje pripada
samoj prirodi stvari, i ono je veno, bez poetka i kraja
(Phys., VIII, 1). Svako kretanje (knesis) pretpostavlja s
jedne strane pokretnu materiju (naelo mogunosti) i s
druge, pokretnu formu (svrha delatnosti). Zato, uzrok
kretanja koji treba traiti u biu (Met., IX, 8) jeste pre svega
forma a stvarnost (enrgeia), koja omoguuje proces
nastajanja, Aristotel naziva entelehijom (entelheia). S
druge strane, kretanje shvaeno kao prelaz odreuje se ne
samo time to treba da se ostvari, nego i time iz ega treba
da se ostvari (hle) a to je predodreeno za promene nosei
u sebi mogunost promene. Mada se forma nalazi u tesnoj
vezi sa svojom formom i ima tenju da je realizuje, ona je is-
www.uzelac.eu
131
Milan Uzelac
to tako i mogunost ostvarenja svake druge forme; zato je

materija uzrok nesavrenstva i sluajnosti u prirodi.
Aristotel u objanjavanju kretanja razlikuje dve vrste
uzroka: formalne i materijalne; prvi su teleoloki (n
hneka, zbog ega) a drugi mehaniki (eks annkes, iz
neophodnosti); svrhovita delatnost i prirodna neophodnost
na isti nain jesu principi bivanja. Platonovsko i
demokritovsko tumaenje prirode nalazi sad izmirenje i
odnosima materije i forme.
Aristotel ukazuje na etiri poela (arhi) za objanjenje
kretanja: materija (hle), forma (edos), pokretaki uzrok
(ehsho) i svrha (tlos). Ali uvek se poslednja tri
suprotstavljaju prvom i ako ponekad ta tri poela istupaju
odvojeno u oblasti pojedinanih pojava, oni obino obrazuju
jedno poelo i pritom bit stvari (edos) jeste pokretaka sila
(kinous) koja vodi ostvarenju (tlos). U tom smislu poela kao
svrhe bivstvo ili bit i jeste entelehija; izrazi enrgeia i
entelheia u veini sluajeva kod Aristotela se koriste
sinonimno; odreena razlika meu njima, jedva je i
primetna. Zahvaljujui toj suprotstavljenosti forme i tvari,
kao dve realnosti, aristotelovsko uenje, uprkos svih napora
da se sve dovede u sklad, dobija dualistiki karakter koji
antiko miljenje nije uspelo da prevlada.
Kako svako kretanje u svetu ima svoje relativno poelo
u pokretnoj formi, ova poslednja usled tog to se spaja s
materijom i sama biva pokretna i to bi moglo da se odvija u
beskonanost (Met., XII 10) kad ne bi postojala, kao apsolutno poelo (arch) svakog kretanja, ista forma koja nije
svojstvo nikakve mogunosti i ne pripada nikakvom
kretanju - boanstvo. Ono, budui samo nepokretno, uzrok
je svakog kretanja - prvi pokreta (prton kinon). Veno,
kao i samo kretanje, jedno i jedinstveno, kao veza itavog
sveta, nepromenjivo, ono stvara svo kretanje u vasioni, ali
ne svojom delatnou ve time to sve stari tee ka tom
www.uzelac.eu
132
Milan Uzelac
boanskom i nastoje da realizuju venu formu koja je

ostvarena u njemu. Kao objekat tog kretanja, ono je uzrok
svakog kretanja. Sutina boga je imaterijalnost, potpuna
bestelesnost, ista apstraktnost - um (nos). On je miljenje
i za svoj sadraj (svoju materiju) moe imati sebe samog; on
je miljenje miljenja (nesis noseos) (Met., XII, 9). To
samoposmatranje (theora) jeste njegov veni blaeni ivot.
Bog nita ne eli i nita ne stvara - on je apsolutna samosvest. To je razlog to e Aristotel svoju nauku o prvim
poelima nazvati teologijom. Aristotelovo boanstvo ima sva
svojstva koja je Platon pripisivao idejama i ono kao i
Platonove ideje ima transcendentni karakter; na taj nain
Aristotel dovrava Platonovo imaterijalistiko stanovite;
miljenje je nalo svoj sadraj u samome sebi i hipostaziralo
svoju samosvest kao sutinu boanstva.
Priroda je za Aristotela iva veza svih pojedinanih bia
koja u svom kretanju ostvaruju svoju formu i u svojoj
celovitosti odreuju se istom formom kao najviom svrhom.
Zato, po miljenju Aristotela, postoji samo jedan svet, koji
deluje s postojanom svrhovitou kako u kretanju pojedinih
stvari, tako i u njihovim odnosima. Ostvarivanje svrha
odvija se uvek uz pomo kretanja materije (knesis ili
metabol, kretanje ili promena) a ono se sastoji ili u
promeni mesta ili u promeni svojsta, ili u rastu.
Mada priroda (phsis) nije kod Aristotela ni bivstvo, ni
pojedinano bivstvujue, ona se javlja kao neto jedinstveno,
kao svrhovita celokupnost ivog telesnog sveta i u tom
smislu Aristotel govori o delatnosti, o svrhama prirode".
Zato u sklop uenja o prirodi ulazi i uenje o dui, koja sama
nije telo, no, kao forma, ona je pokretako poelo; ali
uenjem o prirodi nisu obuhvaena ona tela koja svoje
poreklo ne duguju prirodi ve ovekovoj delatnosti.
Tumaei duu kao poelo samostalnog kretanja
pojedinane stvari, Aristotel joj pripisuje mnotvo funkcija
www.uzelac.eu
133
Milan Uzelac
(koje savremene nauke smatraju fiziolokim); smatra da dua po svojoj prirodi jeste bestelesna to ne znai da nije
povezana s materijom kao mogunou svoje delatnosti pa
se i ne moe javljati kao neto nezavisno. Sve delatnosti
due obrazuju u oveku materiju za razvoj njemu svojstvene
forme - uma (nos); ovaj nije forma tela ve forma due i
potpuno je nematerijalan; um se ne mea s telom; kao ista
forma on je nepromenjiv i nepodloan patnji. Um ne nastaje
zajedno s telom (kao to je sluaj s ivotnim funkcijama kod
ivotinja) ve dolazi spolja kao neto vie, boansko i zato
jedino on moe preiveti smrt tela (De an. III, 5). Osnovna
delatnost uma je miljenje (dianoesthai) iji predmet su
najvii principi koji su izraz svakog bia i saznanja; kako
umno posmatranje moe biti i uzrok elje koja se izraava
kao htenje, um moe biti i praktini.
Kada je re o Aristotelovoj praktinoj filozofiji, treba
rei da je po njegovom miljenju cilj svakog ljudskog
postupka dobro koje se ostvaruje njegovom delatnou;
samo dobro jeste uvek sredstvo za dostizanje najvieg cilja blaenstva, zbog kojeg se i eli sve ostalo. Savrenom
blaenstvu pripadaju i telesna dobra spoljnog sveta i srea,
no to su samo sporedni momenti ije bi odsustvo moglo biti
prepreka dostizanju punog blaenstva.
Zadatak uma je dvojak: s jedne strane njegov cilj je
saznanje a s druge upravljanje eljama i postupcima na
osnovu tog saznanja; Aristotel razlikuje dianoetike i etike
vrline; bit prvih je via i ona se dokuuje umom kao ista
delatnost forme; dianoetike vrline pruaju plemenito,
savreno zadovoljstvo i pomou njih ovek uestvuje u
boanskom blaenstvu. Kao to dianoetike vrline imaju
svoje poelo u umu, etike vrline imaju u volji; zahvaljujui
njima praktini um vlada nad eljama.
Kao bie predodreeno za drutveni ivot ovek tek u
zajednici moe da dospe do svog savrenstva; prirodni oblik
www.uzelac.eu
134
Milan Uzelac
tog zajednikog ivota je porodica a njegov savreniji oblik

drava. Kako etika vrlina moe u potpunosti da se razvije
tek u dravnom ivotu, drava, mada ponikla i zbog
zajednike koristi njenih graana, po svom biu i pojmu
jeste ostvarenje najvieg dobra za praktinog oveka.
Mada na poetku Etike svu politiku filozofiju (koju
naziva i filozofskom antropologijom) Aristotel odreuje kao
politiku (politik) koju deli na etiku, kao uenje o delovanju
pojedinca i na politiku (u uem znaenju rei) kao uenje o
delatnosti cele zajednice, ne treba misliti kako etika
utvruje ideal savrenog pojedinca a politika pokazuje kako
da se taj ideal ostvari u zajednikom ivotu u dravi; on
smatra da se ovek savrenije ostvaruje u dravnom ivotu
no u linom ivotu.
Na taj nain Aristotel deli etiko-teleoloke poglede na
dravu s Platonom, ali i ovde njegova teleologija nije
transcendentna ve imanentna; njegova drava nije
institucija u kojoj e se ljudi vaspitati za neki nezemni
ivot, ve dovrenje zemaljskog ivota; re je o potpunom
ostvarenju prirodnih sposobnosti koje se nalaze u ljudskoj
prirodi. S druge strane, Aristotel ne dozvoljava da ovek bude tako uniten kao u Platonovoj "dravi": uee u
boanskom blaenstvu - mudrosti (sopha) ostaje ono ime
se moe naslaivati pojedinac mada je zadatak dravnog
vaspitanja da ga naui kako dianoetikim tako i etikim
vrlinama. Moe se rei da, u krajnjoj liniji, Aristotelovo
uenje o dravi ini sredinu izmeu platonovske socijalne
etike i individualne etike ostalih kola, po emu je i postalo
idealni izraz grkog ivota.
Negde na sredini izmeu praktinih i poetikih nauka
nalazi se retorika; s jedne strane, ona se odreuje kao
uenje o umetnosti (tchne), a s druge, kao grana dijalektike
i politike (ili etike), primena dijalektike u svrhe politike. Zadatak besednika jeste u ubeivanju slualaca pomou
www.uzelac.eu
135
Milan Uzelac
verovatnih stavova; zadatak retorike je tehniko

rukovoenje u razliitim oblastima gde se koristi savetodavni, sudski i besedniki govor; zato glavni deo retorike ini
uenje o besednikim dokazima, emu su posveene prve
dve knjige Aristotelove Retorike.
Od lepih umetnosti Aristotel pominje samo poeziju; ali
kako je Poetika do nas dola u njenom nepotpunom obliku,
ne treba izvoditi zakljuke ne samo o nekoj zavrenoj,
definitivnoj estetikoj teoriji, nego ni o nekom zavrenom
uenju o umetnosti. Osnovni pojam estetike, pojam lepog,
ostaje kod Aristotela neodreen kao i kod Platona i ne
razlikuje se mnogo od dobra; umetnost Aristotel podvodi
pod pojam podraavanja (mmesis), ali to to sve objanjava
koristei se ovim pojmom nije ulna pojava ve unutranja
sutina stvari, ne ono to se faktiki desilo ve ono to treba
da se desi saglasno prirodi samog predmeta, umetniki
likovi su tipovi (paradigme) optih zakona; zato je poezija
vrednija i blia je filozofiji nego istorija. Na primeru muzike
Aristotel pokazuje kako umetnost moe biti viestruko
koriena: moe da slui za (a) zabavu (paida), za (b)
moralno vaspitanje (paidea), za (c) intelektualno
zadovoljstvo (diagog) i za (d) oienje (ktarsis) i svaka
umetnost moe biti koriena na jedan od ova etiri naina;
jasno, prosta zabava ne moe biti krajnji cilj umetnosti, a
ostala tri naina kazuju kako umetniko delo na
pojedinanom primeru pokazuje oiglednim opte zakone.
O religiji Aristotel govori samo usput; njegova
sopstvena teologija je apstraktni monoteizam, koji
iskljuuje svako meanje boanstva u tok sveta; ako on i
vidi u prirodi nekakav cilj njene delatnosti ili u ovekovom
duhu neto boansko, u svakom sluaju ostaje daleko od
toga da uzrok pojavama vidi u neem natprirodnom i u
njegovom sistemu nema mesta za sokratovsku veru u provienje, ak i u tom obliku kakav se moe nai kod Platona.
www.uzelac.eu
136
Milan Uzelac
Kod njega nema mesta ni vera u posmrtni ivot; u

boanstvu vidi temelj kosmikog poretka i kretanja sveta,
ali sve pojedinane pojave objanjavaju se na isto prirodan
nain; ne odbacuje postojanje boga, ali kod Aristotela nema
mesta oboavanju, nema mesta voljenju boga, oekivanju
ljubavi od boga ili neke boije brige za oveka. U religiji
grkog naroda Aristotel je video i neto istinito: verovao je
da nebo i zvezde imaju boansku prirodu; sve ostalo samo
su mitske dopune koje filozof izvodi iz ljudske sklonosti
antropomorfnim predstavama, ponekad i iz politikih
razloga. U svakom sluaju, Aristotel nema nita protiv
religije koja se sauvala u nekoj dravi, niti smatra da ovu
treba reformisati, kako je to nastojao Platon.
Posle Aristotelove smrti na elo kole doao je njegov
dugogodinji prijatelj i saradnik Teofrast (371-286) koji se
za svog dugog ivota, u mnogobrojnim radovima, dotakao
svih oblasti filozofije, a zbog sauvanih spisa iz oblasti botanike bio je jedan od najveih autoriteta u toj oblasti tokom
itavog srednjeg veka; Teofrast je mnogo doprineo
uvrivanju kole a nakon smrti joj je ostavio i sopstveno
imanje. Kao filozof bio je na tlu aristotelove filozofije, ali je
nastojao da je dopuni i samostalnim istraivanjima; tako je,
sa Eudemom, donekle proirio i ispravio aristotelovsku
logiku; glavne izmene behu u pojedinim razmatranjima
uenja o sudovima, u svoenju razlika u modalnom suenju
na stepen subjektivne verodostojnosti, u obogaivanju
silogistike hipotetikim zakljucima. Teofrast je razmatrao i
neke tekoe u bitnim odreenjima Aristotelove metafizike,
posebno kad je re o uslovljenosti ciljom delatnosti prirode i
o odnosu sveta i prvog pokretaa; ne znamo kako je on
razreio te tekoe, no u svakom sluaju, zbog uoenih
tekoa nije se odricao Aristotelovog uenja.
Teofrast je izmenio Aristotelovo uenje o kretanju a
imao je primedbe na uiteljevo tumaenje prostora; u veini
www.uzelac.eu
137
Milan Uzelac
sluajeva sledi fiziku Aristotela a ponekad i titi (protiv

stoika Zenona) uenje o venosti sveta; ljudsko miljenje objanjava kretanjem due; iscrpno razmatra tekoe u
razgraniavanju pasivnog i aktivnog uma; njegova etika je
plod velikog poznavanja ljudi.
Kada je re o muzici, Teofrast je smatrao da je muzika
telesno, odnosno, melodijsko kretanje due, koje nastaje u
vezi sa oslobaanjem od zala koja izazivaju afekti. Kao i
Aristotel, Teofrast pribliava muziko kretanje i kretanje
due; moe se rei da za njega muzika i dua nisu samo
bliske jedna drugoj po svom procesualnom karakteru, ve
su tavie identini. Teofrast potpuno aristotelovski vidi u
muzici oslobaanje od raznih oblika afekata; u protivnom,
ona ne bi bila umetnost ve ponavljanje procesa u naoj
dui. Plutarh saoptava da Teofrast kao poela muzike
izdvaja tri afekta: tugu, uivanje i nadahnue. Za Teofrasta
se govori da je muzikom leio razne bolesti; svirkom na
flauti leio je od ujeda zmije.
Pored Teofrasta treba pomenuti drugog Aristotelovog
uenika: Eudema sa Rodosa, koji je takoe predavao
filozofiju, verovatno u svojoj domovini; on je velike zasluge
stekao svojim istoriografskim spisima; u svojim radovima
bio je toliko veran uitelju da su ga neki doksografi smatrali
najvernijim Aristotelovim uenikom. U logici je delio
shvatanja s Teofrastom, ali je u fizici bio najblii
Stagiraninu; u oblasti etike nije do kraja sledio Aristotela
ve se pribliavao Platonu vezujui etiku za teologiju;
unutranje jedinstvo svih vrlina Eudem nalazi u ljubavi
spram dobrog i lepog radi njih samih.
Trei peripatetiar bee Aristoksen iz Tarenta; on je
uio kod Aristotela nakon to je prethodno muziku uio u
pitagorejskoj koli. Svi njegovi glavni radovi bili su
posveeni muzici i kao muziar-teoretiar smatra se
glavnim autoritetom u itavoj antici (kau da je iz oblasti
www.uzelac.eu
138
Milan Uzelac
muzike Aristoksen napisao 453 knjige). Preciznost, dubina,

prirodno-nauni empirizam i metodinost istraivanja
pribliavaju ga Aristotelu, no uenjem se udaljava od njega;
Aristoksenova etika je pitagorejska - to je stroga etika
dunosti. Aristoksen objedinjuje aristotelizam i
pitagoreizam; uenjem o dui kao harmoniji tela vraa se
uenju pitagorejca Simije koji nam je poznat iz Platonovog
Fedona. Aristoksen je poricao postojanje bilo kakve due,
ak i u ivom telu; kao to natezanjem struna nastaje
saglasno zvuanje koje muziari nazivaju harmonijom,
govorio je on, tako i u telima u kojima se sjedinjuje telesno i
ivotni delovi nastaje sposobnost oseanja (frg. 120).
Istovremeno, Aristoksen i njegova muzika kola
razlikuju se i od tradicionalne pitagorejske kole. Ovu on
napada zbog proizvoljnosti i apriornosti i vraa se
istraivanju objektivnih pojava i realnih datosti i na osnovu
ulnih utisaka izvodi zakljuke o stvarnosti, te nastoji da
uspostavi ravnoteu izmeu doivljaja i miljenja u
muzikoj teoriji, pa je muzika suprotna geometriji (koja se
zasniva samo na umnim zakonima). Teorija muzike shodno
tome treba da se ogranii na jednu posebnu oblast.
Aristoksen se ne zanima samo fizikim istraivanjima
zvuka. Svoje uenje o harmoniji gradi na ljudskom glasu i to
zato to je u obinom govoru kretanje glasa neprekidno,
zbijeno /synechs/, tj. neprimetno prelazi od jednog tona
drugom, a pri pevanju je stupnjevito, tj. zadrava se na jednom ili drugom tonu. Ustanovivi ovu isto strukturalnu
razliku Aristoksen apstrahuje materijalnu prirodu glasa i
zvuka kao i promenljivu visinu tona (koja je neizbena pri
pevanju) i stvara svoju formalno muzikalnu skalu na istom
sluanju prihvatajui za minimalni interval diez (1/4 tona)
a za maksimalni 2 oktave s kvintom.
U osnovu svog uenja Aristoksen lako ubacuje
harmonino zvuanje kvarte i kvinte a da ne postavlja
www.uzelac.eu
139
Milan Uzelac
pitanje kakvi brojani odnosi lee u osnovi njihovog

melodijskog sazvuja. Interval u jednom tonu ne postoji
samostalno ve samo kao razlika izmeu kvarte i kvinte.
Poluton je ono to je u kvarti osim dva tona (kvarta se
sastoji iz dva tona i polutona). Oktava u tom sluaju ima
est punih tonova. Na taj nain Aristoksen izvodi sve
odnose iz kvarte i kvinte i tamo gde je to mogue izmeu lai re-diez /1/4/ slua harmonski interval (kvintu) ne
obraajui panju na minimalne razlike i stupa u oblast
izravnjujue temperacije kako se ona primenjuje u
savremenoj muzici.
Za Aristoksena muzika je sredstvo drutvenog
obrazovanja i slui za vaspitanje muevne blagorodne
prirode. ovekova priroda vidi se kao odraz kosmike lepote
i kosmikog poretka. Muzika moe delovati stoga to je
sama proeta lepotom i poretkom. Nadalje, ako opijanje
vodi u rastrojstvo, muzika "blagodarei svojstvenom joj
poretku i simetriji" deluje obratno na oveka i umiruje ga;
zato su Grci muziku koristili kao lek i ona moe da uva
polis reguliui ga kao socijalni organizam.
Ono to ovde treba rei jeste uloga terce u
Aristoksenovoj muzikoj teoriji. Opte je poznato da antika
tercu nije smatrala prijatnim intervalom kao to je takvima
smatrala kvartu, kvintu i oktavu. Takvo miljenje zastupa i
Aristoksen, ali je njegova pozicija prilino sloena.
Aristoksen je predloio da se pitagorejski niz tonova zameni
podelom iste kvarte na pet jednakih polutonova. Praktino,
to odgovara savremenom temperovanom nizu (ista kvarta
jednaka je 498 centi; 498:5=99,6); ini se da ovde imamo
prvi pokuaj osporavanja pitagorejskog reda i to
najverovatnije zbog estine zvuanja izolovanih
pitagorejskih terci i sekstina. Razvio se estoki spor o
osobinama oba sistema meu sledbenicima Pitagore
(kanoniari) i sledbenicima Aristoksena (harmoniari).
www.uzelac.eu
140
Milan Uzelac
Kako je u Grkoj tad negovano jednoglasje, izraajne

mogunosti intoniranja melodije koje je omoguavao
Aristoksenov pristup, nisu dole do izraaja pa su
pitagorejci bili pobednici. Uprkos tome, Aristoksen ne samo
da je osnovao sopstvenu grku muziku nauku, ve ga
moemo smatrati teoretiarem muzike u savremenom smislu i utemeljivaem itave zapadne filozofije muzike. Kao
osnovni muziko-teorijski doprinos Aristoksena treba videti
ideju o promenljivom poloaju osnovnog tona pri promeni
skale, o njegovom nepromenljivom poloaju unutar sistema
i pojam o apsolutnoj visini tona. Aristoksen je podrobno
opisao sistem transponovanja sazvuja (tnoi) kojih je kod
njega bilo 13: hipodorski, hipofrisijski, dorski itd.
Aristoksena neki istraivai smatraju i prvim autoritetom u
oblasti temperacije, ali pokuaji da se Bah dovede u vezu s
Aristoksenom nemaju osnova. Pod uticajem mlaih
pitagorejaca Aristoksen je duu video kao harmoniju tela i
poricao je njenu besmrtnost; u tome mu je bio blizak
Dikearh iz Mesine koji se znatno udaljavao od Aristotela
dajui prednost praktinoj nad teorijskom filozofijom.
www.uzelac.eu
141
Milan Uzelac
FILOZOFIJA U DOBA HELENIZMA

Sa vremenom Platona i Aristotela zavrava se u istoriji
grke kulture klasini period. U drugoj polovini IV stolea
pre nae ere, od vremena Aleksandra Makedonskog, nastaje
jedna sutinski nova epoha antike kulture koja se oznaava izrazom helenizam. Sam termin je prilino uslovan i
razni teoretiari razliito odreuju njegove granice. Mogue
je razlikovati rani helenizam (od druge polovine IV stolea
pre n.e. do I stolea n.e) i pozni helenizam u koji spada sav
potonji period antike kulture, a koji obuhvata prevlast
Rima i traje sve do pada Rimske imperije (476. n.e).
Rani helenizam je epoha velikih osvajanja; prvo od
strane Aleksandra Makedonskog, potom Rima; to je doba
nastajanja velikih mnogonacionalnih drava gde se Grka
javlja kao provincija. Ako se ranija epoha mogla
okarakterisati kao klasini robovlasniki polis koji se
odlikovao partikularizmom i gde je bilo srazmerno malo
robova, gde su graani neposredno upravljali dravom i meusobno se poznavali, razvojem drutva klasini polis je bio
razoren iznutra te nastupa epoha krupnog robovlasnitva,
doba kada usled tekoa da se kontrolie veliki broj robova
dolazi do toga da je lake jedan deo robova osloboditi, s tim
da gospodaru plaaju danak delom prihoda sa zemlje (to je
u stvari oblik kmetstva kakav u razvijenom obliku imamo u
vreme feudalizma).
Posledica toga je mali efekat koji imaju robovlasniki
demokratski parlamenti u ovim novim uslovima, i tada, u
vreme helenizma dolazi do stvaranja novog tipa drave koja
je vojniko-monarhistikog oblika; na taj nain individuum
dobija novu ulogu u drutvu i to je neophodno za
razumevanje kulture i umetnosti helenizma. Kao prvo,
pada u oi odsustvo jednostavnosti i neposrednosti kojima je
bogata grka klasika. Graanin klasinog polisa je sve imao
www.uzelac.eu
142
Milan Uzelac
u svojim rukama: izaavi na trg svoga grada on je bio

politiar, delatnik u pravom smislu te rei i uestvovao je u
donoenju vanih odluka; ako bi izaao u polje, ili je sam
radio ili je neposredno upravljao radom robova. U sluaju
rata, bio je ili voa, ili vojnik, no u oba sluaja neposredni
uesnik u pobedi ili porazu. Ta neposrednost grke klasike
nestaje u vreme helenizma i to je posledica pojava
drutveno-istorijskih inicijativa sasvim drugaijih no ranije.
Pod uticajem posve novih uslova u tom periodu formira
se individua sa sasvim diferenciranom i izotrenom psihom.
Nasuprot klasinom polisu helenizam je kultura krupnog
robovlasnitva koja za sebe i svoju organizaciju trai tanano
razvijenu linost kakva je nepoznata u doba klasike. Linost
doba helenizma duboko je potinjena tadanjem politikom
sistemu. Istovremeno, ona nije potinjena sistemu kad je
re o unutranjem ivotu linosti ili stvaranju umetnikih i
estetskih formi. Nastaje kultura koja poiva na
subjektivnim oseanjima i koja ponire u dubine oveka.
Neposredno uee u drutvenom ivotu potisnuto je u
drugi plan. Tako se naputaju politiki i herojski ideali
klasike. Nova umetnost je bezidejna i apolitina; strogi stil
klasike biva smenjen pojedinim stilovima koji su rezultat
raspada tog klasinog stila.
Ako su u doba klasike sadraj i forma bili sliveni u
jedno, u helenistikoj umetnosti dolazi do negovanja kulta
forme odvojene od sadraja; dolazi do pojave manirizma i
estetizma; u umetnosti i literaturi cvetaju fantastika, prenaglaena erotika i istanana retorika. Rani helenizam
odlikuje se nekim crtama prosvetiteljstva kojim se odlikuju
tri tada nastale kole: epikurejska, stoika i skeptika.
Kasnije, u vreme poznog helenizma, kada se postavlja
pitanje stvaranja novih duhovnih i kulturnih vrednosti,
postalo je oigledno da je ta nova kulturna epoha pod
www.uzelac.eu
143
Milan Uzelac
uticajem subjektivizma i psihologizma sposobna samo za

restauraciju starih ideala.
Poev od I stolea tendencija restauracije zahvata svu
literaturu. Zato je naredno stolee dobilo naziv "druga
sofistika" jer se tada obnavljaju sve idejne i stilistike
osobenosti pisaca drevne Atike. Ogromni filozofski pravci
koji zahvataju poslednja etiri stolea antike (II-VI) a
posebno neoplatonizam idu jo dalje: to je filozofska
restauracija drevne mitologije.
Klasino helenstvo je uvek smatrano viim u odnosu na
period helenizma, pre svega zbog svoje spokojne veliine,
zbog edne jednostavnosti svoje kulture, zbog odsustva u
njoj svakog arenila, izotrenog psihologizma i subjektivne
udljivosti. Iako je taj period trajao skoro osam stotina
godina (etiri puta due no veliki period antike), ne moe se
umanjiti njegov znaaj za potonja stolea. Helenizam je
preiveo pad republikanske Grke i republikanskog Rima,
stvorio je dva velika simbola toga sloma: Demostena i
Cicerona. Imperija koja je smenila grku i rimsku
Republiku bila je sruena od takvih gigantskih figura kao
to su bili Aleksandar Makedonski, Cezar, August.
Helenizam je bio svedok osvajanja itavog sveta - od panije
do Indije - svedok grandioznih trijumfa Imperator.
Do vremena helenizma oveanstvo nije poznavalo tako
grandiozna merila graenja, tako sloene forme drutvenog
i subjektivnog ivota. Helenizam je video i velike ustanke
robova koji su potresli Imperiju, pohode poludivljih varvara,
konano i slom svetske Imperije na ijem je tlu potom
nastao niz novih kultura. Na kraju krajeva, naslee takvih
mislilaca klasike kao to su Heraklit i Parmenid, Platon i
Aristotel postalo je vena inspiracija ljudskoga miljenja; s
njima u red staju i takvi pravci helenistikog miljenja
poput stoicizma, a ije moralne ideale teko moemo
prihvatiti kao neto prolo.
www.uzelac.eu
144
Milan Uzelac
Seneku, Marka Aurelija ili Epikteta nisu nikada manje

itali no Platona ili Aristotela, pre svega zato to su stoici
umeli da jednostavnog, mudrog, dubokog i mranog
Heraklita spoje s idealom samozadovoljnog i nepobedivog
oveka u njegovoj unutranjoj bestrasnosti. Epikurejstvo
nije osvojilo svet svojim prosvetiteljstvom ili svojim
stremljenjem da se ljudski duh odbrani od tekih misli o
smrti i zagrobnom ivotu, ve pre svega vaspitanjem
tananih estetskih oseanja i isticanjem zahteva za
duhovnom slobodom. Isto tako i skepticizam je preiveo
svoju epohu i naao plodno tlo za razvoj svoje filozofije kod
takvih mislilaca kao to su Montenj ili Volter.
Aristotel i Platon bi mogli pozavideti logici helenizma.
Helenizam je sazdao retoriku koja je inspirisala na stotine
traktata o retorici veoma vanih za razumevanje antike
estetike i antike teorije literature. Tome treba dodati da su
stvaraoci iz doba helenizma prepisivali i izdavali sve
klasine autore, da su sastavljali komentare njihovih dela,
da su pisali bezbroj muzikih traktata, renike i gramatike.
Epoha helenizma stvorila je mnotvo meusobno
protivrenih estetikih koncepcija. Stoika estetika
bezoseajnog i nepokolebljivog subjekta lako se meala s
epikurejskim prosvetiteljstvom koje je bilo sazdano na
unutranjem miru i samozadovoljstvu. Neoplatoniki
skeptiki agnosticizam je odbacivao misao i isticao veno
spokojstvo duha, ali se pretvarao u uenje o nemom odraavanju viih ideja, skrivenih tajni pogleda na svet.
Neizbrojivi su retoriki tanani i knjievno-umetniki
anrovi epohe helenizma, no s njima je jednako bila prisutna i tendencija podraavanja antike klasike. Filozofi
poznog helenizma voleli su da lepotu vide u ekstazi i tako
iskljuuju svako logiko osmiljavanje; no s druge strane,
upravo su oni uzdizali um kao neto to se odnosi prema
suncu i svetlosti i tako se pribliavali aristotelovskim
www.uzelac.eu
145
Milan Uzelac
stvarnosnim formama-eidosima. Taj individualnoimanentni kosmologizam nije ovde nicao iz prirode ve bee
rezultat snaga koje su poivale u uslonjenom subektu i on
e se javiti u vreme renesanse.
Stoicizam
Za stoike je karakteristino da se okreu filozofiji pre
Sokrata; oni restauriu Heraklitovu kosmologiju i istiu
vatru kao prapoelo iz kojeg proistiu sve stvari. Meutim,
tu nije re o prostom obnavljanju neke od ranijih filozofija;
Heraklitova filozofija nije mogla nakon nekoliko stolea u
potpunosti da zadovolji i da odgovore na pitanja vremena;
tadanji individuum je samouvereniji no u vreme Heraklita
pa sebi pridaje daleko vei znaaj; pokazuje se da praoganj
nije neka slepa sila niti heraklitovski logos ve tvoraka
vatra (pr technicn) koja racionalno stvara svet i njime
upravlja; ona je promisao, provienje. Taj tvoraki oganj
(pr technicn) podrazumeva (1) tvoraki napor prvog
pokretaa i (2) njegovo disanje tumai se kao izraz ivog
bia; ta ognjena pneuma rasprostranjena je po celom
kosmosu, a ideje i materija su samo emanacija ognjene
pneume.
Svaki ovek je otelotvorenje te pravatre i njenog toplog
kosmikog disanja, (tj. duha) koje stoici oznaavaju izrazom
pnema. Posledica toga je da sve to postoji mora biti
telesno (ukljuujui ljude, bogove i sva svojstva i stanja
due), mada su neki od stoika zastupnici shvatanja da su
prazan prostor, vreme i predmeti izricanja (lektn) netelesni; posledica toga je panteizam i uenje o racionalnosti sveg postojeeg, pa je i sve nesavreno u ivotu
tumaeno tako da ima svoju svrhu u sklopu celine. Zlo u
svetu moe se odstraniti oienjem i u tu svrhu stoici su
obnovili staru heraklitovsku ideju o tome kako se
www.uzelac.eu
146
Milan Uzelac
povremeno sve vraa u vatru (i tako oiuje) te se posle

takvog "svetskog poara" sve ponavlja (stvari, lica, ceo
kosmos) i sve to ima u sebi daleko vie tragizma no optimizma koji su nalazili stoici. Svojim rigorizmom stoici su se
pribliavali kinicima ali za razliku od njih nisu prezirali
nauku i kulturu, dok uenje o nesumnjivoj razumnosti
oveka podsea na Sokrata, Platona i Aristotela.
ovek o kome govore stoici je mudrac koji voli svoju
sudbinu (amor fati), pa se tvoraka vatra, provienje i
sudbina pokazuju kao jedno i isto; ko to ne zna ili ne
razume, taj voli svoju nitavnu linost a ne svoju sudbu, on
veno pati a ne shvata da osim sudbine ne postoji nita
drugo; nema prelaznih stepena izmeu mudrosti i gluposti,
i kako su za stoike glupi istovremeno i ludi, za stoike veina
ljudi bee luda, dok je mudraca bio neznatan broj pa je
antropocentrizam za njih imao veliku vrednost.
Poto je najsavrenije bie u prirodi ovek, on kao svoju
osnovnu vrlinu poseduje praktinu mudrost (phrnesis);
stoici su je jo oznaavali izrazima mudrost i snaga duha;
ovek poseduje i afekte koju mu pomuuju razum; njih ne
treba prevaspitavati, ve iz korena ukloniti iz ljudske due.
Bestrae ili otsustvo afekata (apathia), a s tim i
uspravnost, nepokolebljivo moralno dranje, kao i
obaveznost, asno ispunjavanje obaveza osnovne su
kategorije stoike etike. Sve razne druge potrebe zasluuju
samo prezrenje i u tome se sastoji poznati zahtev stoika da
treba iveti u skladu s prirodom, koju su oni videli kao bestrasnog i idealnog tvorca ivota.
Prvobitni, klasini stoicizam bio je izraz apsolutnog,
rigoristikog morala; mudrac se moe nai izgubljen u
haosu ivotnih relacija i ako ne moe da taj haos dovede u
red, treba da izvri samoubistvo i tako sebe istrgne iz tog
nerazumnog ivotnog haosa i spoji se s idealnim razumom
svetske celine. Po predanju, dva osnivaa stoike kole
www.uzelac.eu
147
Milan Uzelac
(Zenon i Kleant) izvrili su samoubistvo, a govorilo se to i za

mnoge druge stoike.
Konano, sad postaje jasno kako je i ceo kosmos jedna
svetska drava i kako smo svi mi graani te drave
kosmopoliti; treba imati u vidu da su stoici prvi koji su
kosmos poeli tumaiti kao dravu, jer do tog vremena
kosmos je tumaen ili kao univerzalna porodica (mitologija)
ili kao sukob kosmikih sila (filozofija prirode); tek stoici
kosmos tumae kao svetsku imperiju. Kosmosom, kao
ovekom i drutvom vlada neumoljivi zakon i to je jo jedna
od kljunih stoikih kategorija; vano je istai da su, po
shvatanju stoika, pred tim svetskim zakonom svi ljudi
jednaki, bilo da su slobodni ili robovi, Grci li varvari, mukarci ili ene.
Mada se, u poetku, posebno kod Hrizipa, stoicizam
pokazuje kao savren i zavren filozofski sistem, on malopomalo gubi svoje specifine karakteristike i prelazi u
bezbojno filozofsko moralisanje, i premda u stoicizmu od
samog poetka nema one organske veze svih delova, a to e
biti svojstvo poslednjih velikih sistema grke filozofije,
injenica je da u uenju Zenona i Hrizipa nalazimo tesno
vezane neke elemente stare grke nauke; ali kako ta veza
nije uvek logina i nuna, jasno se pokazuje kako eklektiki
razvoj stoicizma nije neto to bi bilo izazvano spolja, ve
neto to je proizlazilo iz njegove prirode.
kolska podela filozofije na logiku, fiziku i etiku otro se
sprovodi i kod stoika, ali se akcenat njihovog uenja uvek
nalazi na etici; uenje vrline, umea ivljenja, to je za sve
njih osnovni cilj i bit filozofije pri emu svi oni vide vrlinu u
pravilnom vladanju; i samo ukoliko se, u duhu Sokrata,
vrlina identifikuje s pravim znanjem, utoliko logika i fizika
bivaju nuni temelj etike.
U sreditu stoikog uenja je ideal mudraca i ovaj se
oslikava po uzoru na Sokrata i Antistena; nastoji se
www.uzelac.eu
148
Milan Uzelac
pokazati kako je ideal kome treba teiti savren ovek

osloboen uticaja iz ivota koji ga okruuje. Taj ideal se
prvenstveno odreuje negativno: kao nezavisnost od
afekata. Mudrac istrauje strasti ali se za njima ne povodi,
pa za njega kao i kod kinika, vrlina je najvie dobro, ali istovremeno i jedino dobro. Vrlina je razum, razum koji sebe
odreuje praktino i teorijski a da li e se ovek prepustiti
razumu ili afektima, zavisi od njega samog i to ne zavisi od
spoljanjeg ivota ve od njegove unutranje sutine. Vrlina
je, istie Kleant, harmonino stanje koje zasluuje da se
odabere zbog njega samog, a ne zbog nadanja ili iz straha ili
nekog drugog motiva spolja. tavie, nastavlja ovaj stoik,
srea se sastoji u samoj vrlini, jer je ona ono stanje duha koje tei da itav ivot uini harmoninim (D. Laert., VII 89).
Da bi se dostiglo blaenstvo, treba slediti miljenje iji
je sadraj priroda (phsis) koja je identina s razumom
(lgos). Pod prirodom neki stoici, kao Hrizip,
podrazumevaju delom optu prirodu stvari, a delom ljudsku
prirodu, dok drugi, kao Kleant, smatraju da je jedino
priroda kosmosa ono ega se moramo pridravati, a ne i
priroda pojedinca (D. Laert., VII 89). Potinjavanje svetskom zakonu jeste etiki princip Stoe koja kroz to
potinjavanje poprima od samog poetka i religioznu boju.
Etiki dualizam stoika koji se ogleda u suprotstavljanju
prirodnog neprirodnom, a takoe i u izjednaavanju
prirodnog i razumskog, polazi od antiteze priroda civilizacija. Istiui pomenuti dualizam prirodnog i
neprirodnog stoici su vrlinu odredili kao potinjavanje
moralnim zakonima i u etiku su uveli pojam dunosti te
tako jasno podvukli razliku izmeu onog to jeste i onog to
treba da bude. Vrlina, istiu stoici, jeste harmonino stanje
koje zasluuje da se odabere zbog njega samog, a ne zbog
nadanja, iz straha ili nekog drugog motiva spolja. tavie,
kazuje Kleant, srea se sastoji u samoj vrlini, jer je ona ono
www.uzelac.eu
149
Milan Uzelac
stanje duha koje tei da itav ivot uini harmoninim (D.

Laert., VII 89).
Stoici su posebno zasluni za razvoj logike; ali, dok je
Aristotel fizici i etici posvetio itave traktate, videi ih (za
razliku od logike) delovima filozofije, tek kod stoika se
termin logika koristi kao oznaka odgovarajue filozofske
discipline. U poetku su stoici logikom oznaavali nauku o
umu u platonistikom smislu (a ne nauku o pojmovima,
sudovima i zakljuivanju i dokazima (u aristotelovskom
smislu)); logika za njih bee nauka o usmenom izraavanju
(a to igra veliku ulogu u antikom shvatanju logosa);
stoika logika delila se na retoriku i dijalektiku a
dijalektika na uenje o oznaavajuem (poetika, teorija
muzike i gramatika) i nauku o oznaenom, odnosno o
predmetu o kojem se neto kazuje (tj. jezika predmetnost
/lektn, znaenje/). Dijalektiku stoici shvataju opisnosemantiki i jeziki; taj smisao imaju i etiri logike
kategorije ukoliko se odnose na re: neto (bie i nebie),
bivstveno svojstvo (opte i posebno), sluajno svojstvo i
relativno svojstvo /trea kategorija se odnosi na strukturu,
a etvrta na odnos jedne strukture s drugim strukturama
u aristotelovskoj terminologiji kakvoa (kvalitet) i odnos
(relacija)/.
Stoici, kao tipini predstavnici ove epohe, smatrali su
da ako sudovi mogu biti pozitivni ili negativni, samo
suenje nije ni pozitivno ni negativno; tu neutralnu oblast
subjektivnog miljenja stoici su shvatali kao znaenje koje
je svojstveno svakoj rei. Znaenje rei i postoji, jer da re
nema znaenja, ne bi ni postojala. Tu jeziku predmetnost
stoici su nazivali lektn. Priroda tog lektona je irelevantna,
odnosno neutralna. Predmet iskaza, sam po sebi, netelesan
je (iako je inae sve telesno); to samo kazuje kako je kod
stoika logika isto deskriptivna i da ona nije i nita drugo
www.uzelac.eu
150
Milan Uzelac
do deskriptivna fenomenologija koja sama jo nije povezana

s problemima objektivne realnosti,
Taj stoiki princip "lektona" je originalno dostignue
antike filozofije. Kada se ovaj princip primeni na stvarnost,
dobijaju se dva sloja: (1) materijalni, realni, faktiki i (2)
znaenjski. "Biti" ili "ne biti" to samo po sebi nije i ono to
"znai". Znaenje je iznad postojanja i nepostojanja, no ono
je ono to ovima pridaje smisao i javlja se kao njihov
oblikujui princip.
Praktino, to je znailo da se vie ne govori samo o
idejama i materiji i da se ove vie ne objedinjuju prosto u
organizam; sad je obratno, na samom poetku stajao
organizam ali kao neto neposredno dato, iskonsko, kojem
ne treba nikakvih dokaznih principa. Tumaenje kosmosa
kao ivog organizma nalazimo i ranije, kod presokratovaca,
Platona, Aristotela. No kod njih je on uvek rezultat primene
pojedinih logikih kategorija. I Platon i Aristotel kosmos
vide kao ivi organizam, ali kod obojice kosmos je rezultat
dijalektike ideja i materije; stoga prvobitno, ili prvonaalno
za njih nije ivi organizam, nego kategorija ideje i materije.
Kod stoika je sasvim drugaije: organizam nije za njih
ishodina nego poetna kategorija; on se nalazi od poetka,
u svom prerefleksivnom znaenju i u procesu refleksije ve
je ivi organizam. (Tako se svet ivota javlja kao pretpostavka prerefleksivnog miljenja i ovo se moe dovesti u vezu
s poznim Edmundom Huserlom (E. Husserl, 1859-1938)).
Kad je o stoicima re, moe se rei da kod njih stvarnost kao
organizam nie kao rezultat objektivisanja irelevantnog
principa "lekton".
Manje je jasno stoiko tumaenje lepote (adiaphor);
ona je takoe neto neutralno; ako su stvari dobre ili loe,
korisne ili beskorisne, to nije sluaj sa lepotom. Ona se
moe koristiti za dobre ili loe ciljeve, za zdravlje ili
bogatstvo. Sama po sebi lepota nije ni dobro ni zlo; nije
www.uzelac.eu
151
Milan Uzelac
zainteresovana unutar ivotne strukture i u tom smislu je

beskorisna. Kosmos, ivot kosmosa i ivot uopte - to je za
stoike carstvo lepote.
Kod skeptika imamo do kraja razvijenu tezu o
irelevantnosti: oni su smatrali da se ne moe govoriti ni da
neto postoji ili ne postoji, ve je neophodno uzdravanje
(epoch) od svakog suenja. To uzdravanje je imalo za cilj
da sauva oveka od voljnih uticaja i da ga stvori
bezoseajnim na sve ivotne pojave. Na taj nain stvarao se
isto misaoni prostor. Odgovor skeptika je bio: lepota je
spokojstvo duha. Princip irelevantnosti javlja se i kod
epikurejaca kad god se kritikuju pojavni oblici ivota; no
ako je estetika irelevantnost vodila stoike ataraksiji,
epikurejce je vodila estetskom uivanju. Irelevantnost je
iznad bivstvovanja i nebivstvovanja, istine i lai.
a. a. Stara Stoa
Prvi period stoicizma (III-II stolee pre n.e.) vezan je za
imena osnivaa kole: Zenona i Hrizipa. Zenon s Kipra
(340-265) bio je semitskog ili polusemitskog porekla;
doavi u Atinu sluao je kinika Krateta, megarca Stilpona
kao i Platonove sledbenike Ksenokrata i Polemona; posle
duih priprema poeo je da dri predavanja etajui tremom
koji bee islikao na atinskoj Agori Polignot (Sta poikle), a
gde je za vreme vladavine atinske tridesetorice doneta odluku o pogubljenju vienih atinskih demokrata; po Stoi
Zenonovi sluaoci su nazvani stoici (kao i njegovi uenici
koji su se u poetku zvali zenonovci). Atinjani su Zenona
izuzetno cenili te su mu bili predali i kljueve gradskih
kapija i odlikovali ga zlatnim vencem i bronzanom bistom
(D. Laertije, VII 6). Meu njegovim uenicima bili su Heril
iz Kartagine, Kleant iz Asa, Persej iz Kitiona, Sfer sa
Bosfora, Eratosten iz Kirene, Zenon Taraski, Diogen
www.uzelac.eu
152
Milan Uzelac
Vavilonski, a najvie se isticao Hrizip sa Sicilije (280206). Posebnu panju privlai negrko poreklo ovih filozofa.
Rekli smo da stoicizam ovog perioda karakterie strogi moralni rigorizam i stoiki principi bili su do te mere apsolutni
da su ih i sami stoici naruavali.
a. b. Srednja Stoa
Stoici srednjeg perioda znatno su se udaljili od
klasinog, dogmatskog, ortodoksnog stoicizma; s jedne
strane to je rezultat kritike stoikog uenja od strane
skeptika (Arkesilaj je napadao Zenona i Kleanta, a Karnead
Hrizipa), ali i posledica pribliavanja vrednostima rimske
kulture za koju su asocijalnost i nepatriotizam bili
neprihvatljivi. Zato srednji stoici teite pomeraju s teorijskih promiljanja na probleme neposrednog ivota.
Najznaajniji predstavnici ovog perioda stoicizma behu
Panetije i Posejdonije. Reformator stoicizma u atikoj filozofiji, aristokrata, astronom, geograf, istoriar, istoriar
filozofije i religije, pasionirani putnik, prijatelj Scipiona
Mlaeg i uitelj Cicerona, Panetije (185-110. pre n.e.)
rodom je sa Rodosa; u mladosti je boravio u Atini gde je sluao predavanja Diogena Vavilonskog, neposrednog
Hrizipovog uenika. Ako je u prvo vreme bio vatreni
pristalica stoikog uenja, budui da je pohaao i predavanja Karneada, njegovo prvobitno stanovite je poelo da se
koleba i preplie sa platonizmom i skepticizmom
peripatetike kole. Treba imati u vidu i Panetijeve veze sa
Rimom: on je bio u onom poznatom atinskom poslanstvu sainjenom od predstavnika raznih atinskih filozofskih kola,
poslatom u Rim, a koje su zbog Karneadovih beseda rimskoj
omladini, na predlog Katona Starijeg (156/155) prognali iz
Rima. Kako mrnja Rimljana nije bila uperena direktno
protiv Panetija, on je u Rimu boravio ponovo 144. gde je bio
www.uzelac.eu
153
Milan Uzelac
u jednom helenistikom drutvu Scipiona Mlaeg (koji je

Kartaginu razorio godinu dana ranije), da bi kasnije ak
uestvovao i u jednom njegovom pohodu na Istok (140-139).
Godine 129. Panetije je smenio Antipatra iz Tarsa na elu
Stoe. Sledeih dvadeset godina, do njegove smrti (110),
predstavljaju vrhunac njegove usmene i pisane delatnosti.
Atiku je posebno voleo i isticao znaaj njene klime za
duhovno obdarene ljude. Nisu ga mnogo interesovali stoika
kosmologija i logika ali se daleko vie zanimao za
svrhovitost u prirodi i lepotu u njoj; mnogobrojni njegovi
spisi (meu kojima su: O dunosti, O ponaanju, O politici i
dr.) bili su poznati jo dugo u itavom Sredozemlju.
Panetije je omekao strogo, ortodoksno stoiko uenje
tako to je u njega uneo platonovske i peripatetike ideje pa
je kasnije bilo naunika koji su smatrali da je on vie bio
platoniar no stoik, jer stoicizmu bee blizak kad se radilo o
praktinoj filozofiji, a platonizmu kad se radilo o teorijskoj
filozofiji; sigurno je, kad je re o fizici, da je zastupao
aristotelovsko uenje o venosti sveta, ime se udaljio od
stoikog uenja o sveoptem poaru koji periodino unitava
kosmos koji se raa iz supstancijalnog ognja; Panetije se
udaljio i od stoikog organicizma, tj. od tvrdnje da je kosmos
ivo bie. Izmenivi uenje o sudbini, Panetije je opovrgavao
i strogi stoiki determinizam koji je paralizovao oveka a to
je bilo neprihvatljivo rimskom duhu; on je odbacivao i
predskazivanje budunosti (ime su se stari stoici mnogo
bavili), kao i astrologiju uenje o vezi izmeu poloaja
planeta i ivota ljudi. Mantiku i astrologiju nije odbacivao,
ali je u njih sumnjao. Religiju je delio na filozofsku, dravnu
i poetiku i pri tom je otro napadao pesnike kao tvorce
fantazije i obmane, dok je u filozofiji priznavao alegorije ali
je odbacivao mitologiju u njenom istom obliku. Filozofska
religija za njega nije imala vrednost; tako neto on je
pridavao samo dravnoj religiji neophodnoj za vaspitanje
www.uzelac.eu
154
Milan Uzelac
graana i organizovanje drutvenog ivota. Za Panetija bog

je isto to i svetski logos koji se manifestuje u lepoti prirode
i drutva.
U oblasti psihologije Panetije je bio pod veim uticajem
platonizma, pa je naspram stoikog uenja o slivenosti tela i
due, govorio o razdvojenosti due i tela ali ne i o
besmrtnosti due u duhu Platona; pre e biti da je smatrao
da je dua smrtna, jer budui da je roena mora biti i
smrtna, poto sve to ima poetak ima i svoj kraj; a isto
tako, kako je, sastavljena od vazduha i vatre, dua se vremenom gasi i tako umire.
U nastojanju da stoiko uenje priblii irokim
slojevima obrazovanih Rimljana, Panetije je napustio
stoiki ideal vrline u samodovoljnosti i dopustio da je za
sreu neophodno niz sitnih stvari kao to su dobro zdravlje,
materijalno blagostanje, telesna snaga; na mesto stoikog
nedelanja kao savrenog delovanja Panetije je poeo da
istie graanske dunosti pojedinca pred dravom, to je
bilo nespojivo s kosmopolitizmom grkih stoika. U svom
uenju o dravi Panetije je priznavao razliite oblike vlasti
sintetiui na aristotelovski nain demokratiju, monarhiju i
aristokratiju i time se suprotstavljao zahtevu za apsolutnom monarhijom starih stoika.
Od prvobitnog stoikog prosvetiteljstva Posejdonije
Aramejski (oko 135-51. pre n.e.) je uz pomo platonskopitagorejske tradicije usmerio stoicizam ka jednom
sakralizovanom pogledu na svet pa se i itava orijentacija
koju on zainje oznaava kao stoiki platonizam.
Posejdonije je imao tridesetak godina kad je umro Panetije,
njegov uitelj kod kog je uio u Atini. Proputovao je Malu
Aziju, Egipat, Sredozemlje, Galiju, paniju i ak Britaniju;
interesovao se za geografiju, meteorologiju, obiaje;
izuavao je delovenje meseca na plimu i oseku, zemljotrese,
vulkanske erupcije, pojavu novih ostrva severno od Sicilije;
www.uzelac.eu
155
Milan Uzelac
silazio je u rudnike i opisivao metode njihovog isuivanja,

pisao je o veliini zemlje, o klimatskim pojasevima, o tlu,
rekama i planinama, vetrovima, dubini Sardinskog mora,
iberijskim planinama, razlivanju Nila, mineralima, nafti,
glini, o Fenianima, Galima, Etrurcima, Rimljanima...
Pisao je istoriju od pada Grke do Suline diktature
zahvatajui vreme od 145. do 82. godine pre n.e. Na njegove
spise se u vie navrata pozivaju istoriari Strabon i Diodor
sa Sicilije. Uostalom to je i razumljivo jer je Stoa poslednja
antika kola u kojoj su vano mesto imala uenja
Demokrita, Platona i Aristotela, mada upravo kod Posejdonija pod uticajem misticizma znaaj nauka poinje da
opada.
Mada nam, izuzev nekih fragmenata, nije sauvan
nijedan od njegovih traktata, na osnovu pozivanja na njega
koja se nalaze kod niza antikih autora (Ciceron, Lukrecije,
Strabon, Diodor Sicilski, Seneka, Plinije Stariji, Sekst Empirik, Diogen Laertije, Atenej iz Naukratisa), oigledan je
visok znaaj koji je jo u antiko doba pridavan Posejdoniju:
Ciceron ga je smatrao najveim od svih stoika, Seneka je
pisao kako je Posejdonije jedan od onih koji je filozofiji vie
doprineo no ostali a Proklo ga na sedam mesta pominje kad
je re o matematici. U novije vreme E. Celer je Posejdonija
isticao kao najuniverzalniju glavu posle Aristotela,
mislioca koji je hteo da ujedini filozofiju i nauku u sveobuhvatni sistem, dok e neki kasniji istraivai (V. Jeger) u
Posejdoniju videti prethodnika neoplatonizma, odnosno,
Platona po dubini misli a Aristotela po enciklopedinosti
(A.F. Losev).
Godine 97. postao je graanin Rodosa gde je otvorio
sopstvenu retoriko-filozofsku kolu. Razume se, Rodos vie
nije imao raniji znaaj, kao u vreme kad je Aleksandar
razorio fenianski grad Tir, a Rodos bio pomorski trgovaki
centar Sredozemlja; ezdesetak godina nakon to se u
www.uzelac.eu
156
Milan Uzelac
zemljotresu sruila kolosalna statua na Rodosu, koja u

antiko doba bee jedno od sedam svetskih uda, zavidljivi
Rimljali su davanjem povlastica Delosu, potisnuli ovo ostrvo
u drugi plan.
Posejdonijeva kola na Rodosu bila je slavna; njegovo
nenadmano besedniko umee privuklo je mnogo uenika
na to ostrvo koje bee i otadbina njegovog uitelja Panetija;
desetak godina kasnije (86) kao ambasador Rodosa posetio
je Rim i upoznao se sa rimskom aristokratijom. Na Rodosu
je 78/77. boravio dvadesetosmogodinji Marko Tulije
Ciceron koji je pred Sulom pobegao iz Rima i on e kasnije
sebe s ponosom nazivati Posejdonijevim uenikom. Godine
62. pobedivi Mitridata VI, na povratku u Rim, Posejdonija
je posetio Pompej. Sve ovo pominje se stoga da bi se
pokazalo kako Posejdonije nije bio samo znaajan pisac,
filozof, ve i uticajan savremenik. Od njegovih radova treba
istai: O okeanu, O nebeskim pojavama, O kosmosu, O
bogovima (u pet knjiga gde se kritikuje uenje o bogovima
Epikura), Razmiljanje o fizici, O kriterijumima,
Rasuivanje o etici...
Posejdonije je, kao i svi stoici, filozofiju delio na fiziku,
logiku i etiku, ali je ove discipline video u njihovom
organskom jedinstvu; kao i njegov uitelj, i Posejdonije je
prednost davao fizici; pisao je da je svet jedan, konaan a
naizgled u obliku lopte i da je okruen prazninom koja je
bestelesna; praznine nema u kosmosu ve samo van njega i
tu praznina nije beskonana ve je ima toliko koliko je
dovoljno za razlaganje kosmosa. Sam svet su stoici izgleda
razumeli trojako: (a) bog, tj. izdvojena svojstvenost svih
sutina, (b) tvorac ustrojstva sveta (koji ne nastaje niti
propada) i (c) sama struktura sveta, ukupnost jednog i
drugog; nebo je aktivni, a zemlja pasivni princip. Nebo je
bog, kosmiki um, umna plamena pneuma, umna kosmika
dua (sve to jedno je i isto) i to nebo proima sva etiri sveta
www.uzelac.eu
157
Milan Uzelac
kao to dua proima sve delove oveka blagodarei ta sve

biva sagraeno uz pomo uma i provienja.
Svo to mnotvo ideja i razliitih shvatanja koje uveliko
proima duh eklekticizma, ukazuje jo na neto: Posejdonije
je bio stoiki platoniar. Taj platonizam se prvenstveno
ogledao u tome to Posejdonije nije samo uio o boanskoognjenoj i pneumatinoj strukturi sveta, ve i o svetskom
umu koji je i sveznajue boanstvo koje sve stavlja u
kretanje; isto tako, on je govorio i o svetu ideja i brojeva i
vatrenoj pneumi iz kojih nastaju po itavom svetu ognjene
klice svih predmeta koje odreuju svaku stvar (i
materijalno i smisleno); to su tzv. stoiki spermatiki
smislovi (lgoi spermatiki). Boanstvo je mislei, vatreni
dah koji nema nikakav lik no moe se pretvoriti u ta god
hoe i sve stvoriti nalik sebi. Ta prvobitna boanska i umna
pneuma rastvara se u svetu na delatnu bit i pasivnu
materiju. Svetski um je neophodna granica svih moguih
promena i kretanja stvari; to je je vidno i po tome to je svet
po Posejdoniju loptastog oblika a to su prirodne moi
konane budui da su maksimum koji se ne moe prei.
Seneka, kasnije, o tom svetskom umu govori u duhu
helenistiko-rimske epohe i koncepciju uma povezuje s
unutranjim potrebama realnog oveka.
Reeno je ve da sve to odie eklekticizmom; sam
pokuaj da se objedini teorija ideja i brojeva s naturalizmom
svetske vatre ukazuje na tendenciju koja e biti dugo
prisutna u antikoj filozofiji, sve dok ne dobije svoj konaan
oblik u neoplatonizmu. Ovo uenje vodi tome da
platonovske ideje vie nisu neto to je iza svih granica, iza
neba, ve da one poinju da se konkretno ostvaruju, zato to
vatrena pneuma koja iz njih proistie, kao topli dah, nije
nita drugo do ovek (kao i sva priroda). Sekst Empirik
upravo to i kazuje: kao to oi da bi videle moraju imati
oseaj za svetlo, tako i dua da bi opazila bestelesne forme i
www.uzelac.eu
158
Milan Uzelac
sama mora biti bestelesna; dua je, kae Posejdonije, tanani

dah to se rasejava u atmosferi; tako su stoici razarajui
platonovski dualizam due i tela, svojim shvatanjem o
razlivanju pneume pripremali neoplatonistiku koncepciju
emanacije. Ovde treba rei da postoje i drugi uticaji na
Posejdonija a koji dolaze iz pitagorejsko-platonovske
tradicije i tu se pre svega misli na njegovo preuzimanje
uenja o harmoniji sfera (Timaj) kao i uenja o seobi due
(Fedon).
Posejdonijev platonistiki stoicizam nije imao samo
teorijsku ve i praktinu i mistiku komponentu a to se
ogleda u nainu na koji uvodi u filozofiju uenje o demonima
i mantiku; demonologija i mantika (vetina proricanja) su
iskonska svojina grke religije; novo to ini Posejdonije
jeste njihovo uvoenje u oblast filozofije, to ih uzima za
predmet filozofskog prosuivanja kao i za predmet
tehnikog treninga; tako je kod Posejdonija demonologija
objedinila teleoloki pneumatizam vatre, platonistiku
teoriju ideja i uenje o besmrtnosti due; demon je vatreno,
eterino telo (to je bilo potpuno u skladu sa starom mitologijom); teoriju mantike omoguavalo je shvatanje o
svetskoj vatri koja sve proima i svuda prodire i u najmanje
stvari i da je sve sa svim povezano; tako je na osnovu
pojedinih stvari bilo mogue suditi o celini i potom o svim
drugim pojedinim pojavama; sve pojave na nebu, let ptica,
snovi, sve to bee vesnik optih pojava i osnov svakog
gatanja.
Proricanje sudbine bilo je po Posejdoniju mogue i na
osnovu stoikog uenja o sveoptem zakonu i sudbini: ako
su sve pojave u prirodi uslovljene nepromenljivim zakonom,
sledei te zakone moemo proricati budue dogaaje; tako
stare mitoloke predstave sad dobijaju nauni karakter. Sav
taj materijal o bogovima i demonima Posejdonije je temeljno
klasifikovao i nije sluajno to emo na takve klasifikacije
www.uzelac.eu
159
Milan Uzelac
naii i u poznom neoplatonizmu. Moe se zakljuiti da je

Posejdonije temeljno stupio na tlo sinteze glavnih
dostignua grke misli i kulture: mitologije, presokratovaca,
Platona, Aristotela, pitagoreizma i stoicizma, a ta sinteza
dobie nakon dva stolea svoj najvii izraz u neoplatonizmu.
a. c. Rimski, pozni stoicizam
Ako je stoicizam kao tipina helenistika filozofija nastao
u Atini na tlu temeljnih misli atike filozofije, od strane ljudi
koji su mahom dolazili sa istoka, i ako je to u svojoj osnovi
zapravo eklektiko uenje grkih epigona, stoicizam e se,
budui u svom zenitu u II stoleu n. e. proiriti itavim
Rimskim carstvom pridajui moralnim oseanjima religiozni
smer i pretvoriti se u popularnu moralizatorsku filozofiju iji
e predstavnici biti Seneka, Epiktet i Marko Aurelije, Musonije Ruf i Hierokle Stoik. To je period platonistikog
stoicizma, vreme kad se u stoicizmu na mesto prosvetiteljske
sekularizacije javljaju za Rimsku imperiju karakteristine
crte sakralizacije (posebno pod uticajem Posejdonija).
Pozni helenizam, kojem pripada Seneka, jeste daleko
vie novina u istorijsko-kulturnom no u istorijskofilozofskom smislu te ga pre svega karakterie: (a) moralizam: smatra se da je sam ovek proizvod umetnosti.
Zadrava se i dalje stara stoika teorija mudraca. ovek je
koliko proizvod prirode toliko i proizvod boga koji se malo
razlikuje od kosmosa a ovaj je nalik univerzalnoj dravi.
Onaj ko je shvatio svoje mesto u svetu osea se graaninom
sveta - on je kosmopolit. Tu je teko nainiti razliku izmeu
starih i poznih stoika (ideal i jednih i drugih je Herakle /koji
je imao teak i naporan ivot/ i Diogen iz Sinope /koji se
takoe proslavio prezirom svega spoljnog i nastojanjem da u
sebi obrazuje apsolutnu nepomuenost i mir/); (b) povean
interes za unutranje religiozne doivljaje jer, budui da
www.uzelac.eu
160
Milan Uzelac
oveku ostaje samo da se pokorava sudbini, on sada u tekom ivotu koji ivi oekuje neke od darova neba i otud se
oekuje iskupljenje; no, da bi se prevladala takva jedna
pozicija usmerena samo na subjekt bilo je neophodno
okretanje estetici koja nee biti zavisna od ogranienosti
subjekta i koja e istai natoveanski objektivni princip;
bez tog momenta nije mogue razumeti znaaj poznog
helenizma koji se ogleda upravo u njegovoj estetici. (c) zanemarivanje logike problematike koja je kod ranih stoika
zauzimala izuzetno vano mesto a kod poznih prestala da
bude jedna od tri filozofske discipline (logika, fizika, etika)
/Losev, 307-312/.
Lucije Anej Seneka (4. g. pre n.e. - 65. g. n.e.), sin
poznatog retora Marka (?) Aneja Seneke, roen je u junoj
paniji, u Kordobi, ali je u mladosti doao u Rim, iveo kod
svoje tetke, majine sestre iji je mu bio 16 godina prefekt
Egipta, tadanje rimske itnice, odakle je u Rim stizalo kao
danak godinje oko 7 miliona hektolitara ita. U mladosti je
imao bronhijalnu astmu i razmiljao o samoubistvu, ali
imao je dobre uitelje, Sotiona iz Aleksandrije (pod ijim je
uticajem neko vreme bio vegeterijanac), kinika Demetrija i
stoika Atala. U Rimu je uao u Senat, bio kvestor i blizak
dvoru Kaligule; umalo da mu to nije dolo glave, jer ga je
ljubomorni Kaligula (zbog jedne sjajne besede u Senatu)
hteo pogubiti, ali ga je spasla jedna ena iz Kaliguline
blizine koja je ovom rekla da je Seneka bolestan i da e i
tako ubrzo umreti. U vreme Klaudija umalo da nije izgubio
glavu zbog mlae sestre upravo ubijenog Gaja Kaligule, ali
bio je prognan na Korziku na osam godina. Spasla ga je
Agripina Mlaa i vratila na dvor da bi vaspitavao njenog
dvanaestogodinjeg sina Nerona i on je bio ovome vaspita
pet godina. Prvih pet godina vlasti Nerona behu blage (ne
rauna se ubistvo majke i Britanika). Ovoga puta Seneka
glavu nije spasao, izvrio je samoubistvo po presudi Nerona,
www.uzelac.eu
161
Milan Uzelac
u svojoj sedamdesetoj godini ivota. Samoubistvo je

pokuala i njegova druga ena Paulina, dvadeset pet godina
mlaa, ali ostala je iva i umrla nakon nekoliko godina
bolesti.
Seneka je bio jedan od najitanijih antikih filozofa;
moralisti su u njegovim delima nalazili visoke moralne
principe kojih se ovek treba drati u svakodnevnom ivotu.
Od triju filozofskih disciplina Seneka je najvie panje posvetio etici; meutim, sm Seneka nimalo nije bio primer
vrline, ve tipian proizvod svog amoralno vremena:
bogatei se na neastan nain, prisvajanjem imovine u
nemilost palih bogatih Rimljana pa i Britanika, bio je jedan
od najbogatijih ljudi Rimske Imperije; on je primer
raskoraka izmeu pogleda na svet i naina ivota;
propovedao je siromatvo a sam stremio bogatstvu; tog protivreja izmeu ivota i dela bio je svestan i sam je o tome
pisao u traktatu O srenom ivotu: "Govore mi da moj ivot
nije u saglasju s mojim uenjem. Navode primere Platona,
Epikura i Zenona. Svi filozofi ne govore o tome kako sami
ive ve kako treba iveti. Ja govorim o vrlini, a ne o sebi i
borim se s porocima pa i sa svojim sopstvenim: kad
smognem snage iveu kako treba. Kad bih iveo saglasno s
mojim uenjem, ko bi bio sreniji od mene, a sad me ne treba prezirati zbog dobre besede i zbog srca punog istih
namera" (XVIII, l). Treba prezirati bogatstvo, ali ne i
odricati ga se; najkrai put k bogatstvu je kroz njegovo
preziranje, pisao je Seneka.
Seneka je autor mnogih dela, i kao u sluaju Cicerona,
pisao je kad nije radio, te je najvei deo njegovih spisa
nastao u poslednje tri godine ivota. Mnogi spisi su
izgubljeni, ali ostalo je dovoljno: devet tragedija (u kojima
podraava velike grke tragiare), deset dijaloga (koji se
bave filozofskim, etikim temama), Prirodna pitanja (spis u
kojem podraava Prirodnu istoriju Plinija Starijeg, Pisma
www.uzelac.eu
162
Milan Uzelac
Luciliju (124 pisma) i po njima je on i najpopularniji.

Seneka je veliki erudita i dobar znalac istorije filozofije; on
govori o Pitagori, Heraklitu, Parmenidu, Zenonu,
Ksenokratu, Sokratu, Platonu, Speusipu, Aristotelu, Ksenokratu, Teofrastu, Epikuru, Kratetu, Zenonu sa Kriza,
Hrizipu, Panetiju, Posejdoniju, Ciceronu. Njegov odnos
prema prethodnicima je izbirljiv, vie govori o njihovim
etikim uenjima, manje o njihovom shvatanju due a
najmanje o njihovom shvatanju sveta.
Od starih stoika Seneka je preuzeo shvatanje da sve to
postoji jeste telesno i da je sve na kraju krajeva vatra a da
je i sama ovekova dua telesna; od starih stoika preuzima
teleoloko i fatalistiko uenje o pravatri, oveku, bogu, sudbini i prirodi, kao i uenje o panpsihizmu; kada je o srednjoj
Stoi re, Seneka je posebno blizak Posejdoniju, njegovom
platonizmu (kako u ontologiji, tako i u psihologiji i etici). Od
Posejdonija (koji je bio pod velikim uticajem magije i astrologije) Seneka se razlikuje time to ima veu sklonost za
unutranje doivljavanje; ako Posejdonije spoljanjem
pridaje vei znaaj to je stoga to ga vidi kao magiju i
astrologiju. Seneka spoljne stvari doivljava duhovno; pritom se njegova pozicija ne moe odrediti kao isti
moralizam.
Seneka otro razlikuje mudrost i filozofiju, s jedne, i
znanje, s druge strane. Za razliku od njegovog savremenika,
apostola Pavla, koji je filozofiju i znanje video kao mudrost
sveta dok je prava mudrost mudrost onoga sveta, Seneka je
govorio o mudrosti ovog sveta, o mudrosti koja e oveka
spasti od nesree u ovom zemnom ivotu. Znanje oveka
stvara uenijim ali ne i boljim; biti ueniji ne znai biti bolji.
Njegova filozofija je primenjena filozofija; znanje moe i
smetati mudrosti jer zauzima mnogo mesta u glavi a
nijedna nauka osim filozofije ne istrauje dobro i zlo;
geometrija stoga nije deo filozofije. Slobodna umea su
www.uzelac.eu
163
Milan Uzelac
znanja, ali ona smetaju mudrosti, od slobodnih umea

istinski je slobodno ono koje daje slobodu; put ka slobodi
otkriva samo filozofija. Biti slobodnim, za Seneku, znai biti
slobodan od tela; filozofija oslobaa duu od pritiska tela.
Istinski zadatak filozofije je u formiranju ljudskog
karaktera.
Seneka u nizu svojih pisama opisuje bespomonost i
slabost ljudskog bia, njegovo stalno padanje u greh i zlo i
nemogunost da se izbavi iz takvog stanja; to je vodilo
jednom shvatanju boga potpuno stranom u antikoj
filozofiji, shvatanju o bogu koji voli, koji je brini otac i
spasitelj. Platonovski demiurg je apstraktna kategorija kao
i bogovi Demokrita i Epikura, s tom razlikom to se kod Demokrita i Epikura bogovi sastoje iz atoma vatre i oni su
rezultat krajnjeg prirodnofilozofskog uoptavanja. Ni kod
Posejdonija tvoraki, svetski vatreni um nema nikakve veze
s monoteizmom; razume se ni Seneka ne govori o nekom linom bogu, on je jo uvek paganski filozof i njegova filozofija
je panteistika; ali, Seneka je prvi antiki mislilac koji osea
ljudsku bespomonost, elju za iskupljenjem i spasenjem
koje je mogue samo uz boansko milosre. Ali, odnosei se
negativno spram mitolokih verovanja i religioznih obreda,
ispovedajui filozofsku religiju istoga uma, nemajui nieg
zajednikog s religijom boijeg otelotvorenja, patnje zbog
greha itavog sveta, smrti i vaskrsenja tog najvieg bia
Seneka je bio beskonano daleko od hrianstva i navodna
prepiska izmeu njega i apostola Pavla jeste jedna lepa
izmiljotina, ali i znak sutona hiljadugodinje antike misli
i traenja nekog novog filozofskog puta.
Rimsku filozofiju je uopte odlikovao razvijen oseaj za
sintezu, univerzalizam i individualizam koji je vodio do
dubokog subjektivizma; Seneka jeste moralista, ali on nije
nadnet nad idealom mudrosti, ve je duboko zaronio u ivot;
njegov ideal je unutranja harmonija duha, zasnovana na
www.uzelac.eu
164
Milan Uzelac
preobraaju prirodnih afekata koja se moe dostii samo na

putu filozofije kao dara bogova i koja podrazumeva stalnu
borbu, razmiljanje o smrti koliko i o ivotu; na tom putu
slabom oveku je potrebna uteha i podrka; zato je Senekin
traktat o utehi moda bio i najpopularniji.
Senekina filozofija sadri u sebi i mnoge
protivurenosti: tako, kad govori o bogu on kae kako je bog,
s jedne strane, vatra, tj. telo, a s druge, ideja, um, tvoraka
mo; bogovi po Seneki ne mogu initi zlo, ali je svet iskvaren
ve u svom korenu a ist je bio samo u poetku i to kratko
vreme; zato je neophodno da svet proe kroz svetski poar i
samo vlaga koja ostane posle tog poara jeste nada za novi
ivot. Seneka obogotvoruje sudbinu i zakone prirode, a onda
pie kako se zakoni prirode proteu na svu zemlju, pa i na
bogove. Seneka pie i o tome kako su zemljotresi posledica
prirodnih zakona a ne boijeg gneva i da bogovi ne mogu
menjati materiju, ali s druge strane, zvezde odreuju
sudbinu oveka. Mitologiju je Seneka smatrao nemoralnom,
ali je opet bio i pristalica mantike nastojei da proricanjima
po blesku munje ili iznutricama ivotinja da filozofsko
objanjenje.Teorijski, filozofija ga je pozivala na
kosmopolitizam i traila da prezire dravne poslove; s druge
strane, Seneka je smatrao grehom preziranje domovine i
drave, smatrajui istovremeno da je zemaljska drava samo deo kosmike drave.
Okruen bogatstvom, dravnik, vaspita imperatora,
znalac dvorskih intriga, umean diplomata u asovima kad
vlast prelazi iz ruku u ruke, Seneka je isto tako i filozof i
retor koji propoveda moral pratanja; osuuje gnev, poziva
smirenju, govori o ljubavi k blinjem i poziva na milosre.
Uostalom, on je umro na nain kako mu je to nalagala
njegova filozofija: mada je postojala zapovest imperatora da
izvri samoubistvo, to samoubistvo je vie odgovaralo zapo-
www.uzelac.eu
165
Milan Uzelac
vesti filozofije nego zapovesti imperatora i stoga se i moe

rei da je Seneka umro kao stoik.
Senekin uenik bio je Epiktet (oko 50oko 135), prvo
rob (na ta ukazuje i njegovo ime koje zapravo i nije ime, jer
epktetos znai kupljen, steen) a potom uitelj filozofije u
Epiru. Epiktet je roen u Frigiji (unutranji deo Male Azije), u trgovakom gradu Hieropolisu; mati mu je takoe
bila robinja; u Rim je dospeo kao rob Neronovog
telohranitelja Epafrodita. U to vreme stoicizam je bio
popularan u Rimu i predavanja je drao Musonije Ruf (koji
tad jo ne bee prognan); Epafrodit i njegov rob su
poseivali predavanja: gospodar je zadrao svoju ivotinjsku
narav (u jednom nastupu besa Epiktetu je slomio nogu pa je
ovaj ostao hrom), a rob je postao filozof. Epiktet je izgleda
stvarno bio hrom, ali postoje dve verzije: po jednoj, koju
nalazimo kod Origena (Contra Celsos, VII, 53), kad je
gospodar poeo da mu uvre nogu, Epiktet je rekao:
slomiete je, a kad mu je ovaj slomio nogu, ree: Zar ne
vidite da ste je slomili; po drugoj verziji, Epiktet je bio
hrom zbog reumatizma.
Ne zna se kad je Epiktet postao slobodan; moda ga je
otpustio i sam gospodar jer, kome je potreban hrom rob a
jo i pametan? U svakom sluaju iz Rima je bio prognan 94.
godine, zajedno sa svim filozofima, astrolozima i retoriarima. Tada je dospeo u Epir, u Nikopolis (koji je osnovao
Oktavijan Avgust nedaleko od mesta Akcija, gde je odneo
pobedu nad Markom Antonijem i Kleopatrom 31. godine
p.n.e, ime je okonano pola veka graanskog rata u Rimskoj dravi). U Nikopolisu je Epiktet otvorio svoju kolu;
imao je mnogo uenika, bogatih i siromanih. Sam je vodio
kiniki nain ivota; od imovine je imao slamni krevet,
drvenu klupu, asuru i glinenu lampu (koja je nakon smrti
filozofa prodata na aukciji kao relikvija za tri hiljade
drahmi /13 kg. srebra/).
www.uzelac.eu
166
Milan Uzelac
Poput Sokrata ni Epiktet nita nije pisao; mogue je da

je bio i nepismen; ali za njega je praksa bila vanija od
teorije, lini primer i iva re behu vaniji od pisane rei; za
to to je Epiktetovo uenje sauvano, dugujemo njegovom
ueniku Flaviju Arijanu (oko 96-oko 180) koji je u ranoj
mladosti poseivao Epiktetova predavanja. Arijan je
zabeleio Besede Epiktetove u 12 knjiga i na osnovu njih
nainio veoma popularan izvod Prirunik Epiktetov (od osam
knjiga sauvano nam je etiri). Nisu sauvane Besede kao ni
Arijanov ivot Epikteta.
Ropstvo je ostavilo snaan peat na Epikteta; on nije bio
Spartak. Njegovo pitanje je glasilo: kako u uslovima
spoljanjeg ropstva ostati iznutra, u sebi, slobodan? Epiktet
poput Seneke zamenjuje drutveno ropstvo moralnim, ali
prvi to ini s pozicije roba a drugi s pozivije robovlasnika.
Glavni stav Epikteta je da se postojei poredak stvari ne
moe izmeniti jer on od nas ne zavisi; mogue je izmeniti
samo na odnos spram postojeeg poretka stvari. Prirunik
poinje reima: Od svih stvari jedne su u naoj vlasti a
druge nisu. U naoj vlasti su naa mnenja, tenje naeg
srca, nae elje i gaenja, jednom rei, sva naa delovanja.
U naoj vlasti nije nam, telo, imanje, ugled, jednom rei, sve
ono to nisu naa delovanja; Epiktet to dalje objanjava
tako to ui da ako se ovek plai smrti ili bolesti, nikad ne
moe biti spokojan; ljude ne potresaju stvari ve mnenja koja o njima imaju; ne trai da se neto zbiva kako ti hoe,
ve trai da se ono zbiva kako se zbiva; bolje je umreti od
gladi, a biti bez tuge i straha no iveti u spoljnom
zadovoljstvu pomuena duha; ko hoe da bude zadovoljan
ne treba ni da eli ni da se gnua od onog to od drugog
zavisi... Epiktet ivot poredi s pozoritem a ljude s
glumcima; ako bog eli da igra bednika, igraj tu ulogu to
lepe moe; moe biti nepobediv samo ako ne stupa u
borbu u kojoj pobeda ne zavisi od tebe.
www.uzelac.eu
167
Milan Uzelac
Epiktet je bio malo obrazovan ovek; teko da je o

naukama ita znao; u svakom sluaju, nije im pridavao
znaaj; filozofiju je delio, kao to je tada bilo uobiajeno, na
fiziku, logiku i etiku; smatrao je da logika treba da slui
fizici i etici jer moe pomoi da se izbegnu protivrenosti i
druge logike greke, da se razlikuje istina od zabluda, ali
ona ne moe da pomogne da se razdvoje istina i la, jer
mnogi ljudi znaju logiku i ipak lau; nikakva logika ljude ne
moe oduiti od laganja, niti logika iz ivota moe da
odstrani la; to znai da je bez moralnog vaspitanja logika
beskorisna u drutvu i da je etika vanija od logike, jer upravo ona ui da ne treba lagati i da je laganje nekorisno.
Kakve koristi ovek ima od toga to je svet satkan od
atoma ili homeomerija, od vatre ili zemlje, pita Epiktet;
vanije je znati sutinu dobra i zla, veliinu ljubavi, mrnje,
zadovoljstva i odvratnosti i koristei se time organizovati
svoj ivot. Stoga, dovoljna je samo etika; ako i ima neke
koristi od znanja fizike, ona je u tome da se svoj ivot lake
usaglasi sa prirodnim tokom stvari.
Epiktet je racionalist; smatra da je ovekova sutina u
njegovom umu koji je estica svetskog, kosmikog uma i ta
sutina je od oveka neodvojiva; oduzeti oveku razum,
znai ubiti ga; ovek nije samo razumno bie, ve ima slobodu misli i slobodu volje i to mu niko ne moe oduzeti; to je
ono to je istinski u njegovoj vlasti (a ne imanje, telo ili
slava). Tom svojom pasivnou, smirenou, pokornou i
spremnou da se bez roptanja prihvati realni poredak
stvari, stoicizam je imponovao hrianstvu i nije sluajno
to se u svojim tumaenjima desete glave proroka Isaije
Hijeronim poziva na Epikteta.
Trei i poslednji znaajni stoiki filozof u vreme rane
Rimske imperije bee imperator Marko Aurelije Antonin
(121-180, vladao 160-180). Kako su s Trajanom zavrena
rimska osvajanja njegovi naslednici su imali zadatak da os-
www.uzelac.eu
168
Milan Uzelac
vojeno sauvaju, da ugue sporadine pobune i uvrste

vlast; to prvo ini Hadrijan (vladao 117-138) koji gui
ustanak u Judeji (132-5), razara Jerusalim a stanovnitvo
prodaje u roblje, stvara imperatorski savet od izabranih
senatora i pravnika, i obnavlja drevna zdanja u Atini i Tebi
(Egipat). Njegov naslednik Antonije Pije (vladao 138-161)
produava tu politiku, razvija vojno-birokratski aparat, gui
ustanke u Ahaji i u Palestini, sa severnih granica odbija
germanska plemena. U to vreme se menja odnos prema
robovima: poto nema priliva novih robova, jer nema
ratova, zabranjuje se ubijanje robova i ubiti roba tada je
znailo isto to i ubiti slobodnog oveka. Godine 161. nakon
smrti Antonija vlast preuzimaju dva njegova usvojena sina
Lucije Ver i Marko Aurelije, koji, nakon smrti Vera, upravlja
Imperijom samostalno. Marko Aurelije je bio energian vladar; brani Imperiju od Germana i Sarmata na Dunavu;
najvea nesrea koja je tada zadesila Imperiju bee
epidemija kuge od koje je umro i sam Marko Aurelije.
Nakon smrti, naeni su zapisi Marka Aurelija koje je on
pisao u obliku imaginarnog razgovora sa samim sobom i
njihov naziv je Samome sebi; Imperator se bavio zapravo
autosugestijom; njegovi pogledi na svet su protivreni: s jedne strane govori o prolaznosti i nitavnosti ivota, a s druge
strane trai da ovek bude aktivan, energian uesnik u
ivotu. On je oseao prolaznost i kratkou ivota kao i
smrtnost ljudsku: Pogledaj iza sebe tamo je bezmerni ponor vremena, pogledaj napred, tamo je druga
bezgraninost; pred tom beskonanou nitavan je i
kratak i dug ivot; kakva je razlika, pita Aurelije, da li smo
proiveli tri dana ili tri ivota. Svako ivi tek trenutak i to
se tie prolosti i budunosti, prva je prola i vie je nema a
druga je nepoznata i jo je nema.
Marko Aurelije govori o nitavnosti svega: nitavan je
ivot svakog koji ivi, sva zemlja samo je jedna taka;
www.uzelac.eu
169
Milan Uzelac
nitavna je i besmrtna slava (koja ostaje samo u nekoliko

pokolenja; sve je kratkotrajno i prelazi u mit, i potom u
potpuni zaborav. I ja sam govorim o ljudima, kae Aurelije,
koji su u svoje vreme bili okrueni neobinim oreolom; no
ta je slava samo tatina.
Nai potomci nee videti nita novo; ako je neki ovek
doao do etrdesete godine ve je video i sve prolo i sve
budue; odista, iza Marka Aurelija stajala je velika i
jednovrsna istorija; Imperator u njoj nije video nikakve
kvalitativne promene. Sve je bilo jedno i isto. Zapravo nita
se ne menja. Pogledaj u vreme Vespazijana, kae Aurelije:
ljudi ulaze u brak, odgajaju decu, boluju, umiru, vode
ratove, slave, putuju, obrauju zemlju, sumnjaju, ele i
smrt drugih, kritikuju postojee stanje, vole, dobijaju
poasne dunosti i tron. ta je ostalo od njihovog ivota? On
je nestao. Prei u vreme Trajana: sve je isto, smrt i ivot.
Pogledaj i na druge narode: koliko je ljudi umrlo bre no to
su dospeli do svog cilja, razloivi se na osnovne elemente.
Re je o primerima linog i istorijskog pesimizma
imperatora Marka Aurelija a koje je mogue umnoiti;
razoaranje, zamor imperatora, i zamor same Rimske
imperije ija budunost bee krajnje neizvesna. Marko
Aurelije nije znao da e mu naslednika, njegovog sina
Komoda, ubiti i da e se sa smru Komoda zavriti dinastija
Antonina. Ali, tome je delom kriv i sam Marko Aurelije: on
je prvi koji je za naslednika u Rimskoj imperiji (na nagovor
svoje ene) naznaio svog sina (koji je imao razumevanje
samo za konje, ali ne i za Imperiju), a ne najboljeg iz svoje
okoline, to je do njega bilo pravilo. Stoga, nije nimalo
sluajno to je Renan jednu svoju knjigu naslovio Marko
Aurelije i kraj antikog sveta. Antiki svet se upravo zavrio
u to doba; smutnoe vremja (kako lep izraz!) stvorilo je tada
Plotina. Dioklecijan je pokuao da sastavi delove Imperije u
celinu, ali to je ve bila sasvim druga Imperija. Principat je
www.uzelac.eu
170
Milan Uzelac
bio zamenjen dominatom i to ve bee otvoren vid

istonjakog despotizma. Nakon toga Rimska imperija
prihvatie hriansto i poee nova epoha koja e biti simbol
definitivnog sumraka antike kulture.
a. d. Grko-rimski stoicizam
Ovaj etvrti period stoicizma vremenski se razvija
paralelno s treim periodom i tu spadaju eklektiki
platonisti i pitagorejci I-II v.n.e. koji su se takoe nalazili
pod velikim uticajem Posejdonija; tu treba ubrojati Filona
Aleksandrijskog, razne uticaje gnostiara, autore pseudopitagorejskih Zlatnih stihova, Hierokla Aleksandrijskog koji
je za te stihove napisao komentare. U to vreme se stoicizam
potiskuje iz etike (Antioh iz Askalonska), logike (Gaj),
psihologije (Amonije Sakas), prve filozofije (Plotin); sve to
kazuje kako stoicizam evolura u smeru neoplatonizma da bi
se rastvorio u platonsko-aristotelovskoj dijalektikoj sintezi
ovog poslednjeg velikog filozofskog sistema antike.
Epikureizam
Na prvi pogled nema nieg to bi bilo tako meusobno
suprotstavljeno kao to su to stoicizam i epikureizam. S
jedne strane je fatalizam, a s druge filozofija zadovoljstva;
kao to se kiniki pogled na svet razvija dalje u okviru
stoike filozofije, tako se kirenska shvatanju razvijaju u
epikurejstvu. Naspram eklektike rasplinutosti prisutne u
stoicizmu, epikurejstvo, kako ga je utemeljio Epikur, predstavlja daleko vie zaokruenu filozofiju ivota koju su
nastavljai relativno malo izmenili, te mimo Epikura druge
predstavnike ove kole i ne treba navoditi, a to ne znai da
kao knjievne predstavnike ne moemo pomenuti Metrodora iz Lampsaka, Zenona iz Sidona, Filodema iz Gadare,
www.uzelac.eu
171
Milan Uzelac
Ciceronovog uitelja Fedra, kao i rimskog pesnika Tita

Lukrecija Kara.
Epikur (342/1-270 ), iako mu je otac bio Atinjanin,
roen je na Samosu i premda je odrastao u siromanoj
porodici, sluao je platonovca Pamfilija a zatim je na Teosu
sluao Demokritovog uenika Nausifana. Sa osamnaest
godina doao je u Atinu zbog vojne slube a potom se
posvetio prouavanju filozofije u Kolofonu. Oko 310.
predavao je filozofiju u Mitileni, ali je ubrzo preao u Lampsak da bi se 307/6. preselio u Atinu gde je osnovao svoju
kolu. itao je Demokrita ali nije imao temeljno nauno
obrazovanje; njegovo uenje, budui da je bilo u duhu
vremena, bilo je jasno i popularno kod obinog sveta;
premda je mnogo pisao (pominje se oko 300 njegovih
radova), sauvano je relativno malo njegovih spisa.
Epikurovo uenje o zadovoljstvu ve je u stara vremena izazivalo nesporazume pa je i on esto prikazivan kao poroan
ovek. Ima svedoanstava da je bio veoma skroman,
umeren.
Epikur nije posebno bio zainteresovan za dijalektiku ili
logiku; jedino je poklanjao panju onom delu logike koji se
bavi kriterijumima istine; zanimao se za dijalektiku u onoj
meri koliko je bila povezana s fizikom a fizika ga je interesovala samo ukoliko je bila relevantna za etiku. Epikur se
usredsredio na etiku vie no to su to inili stoici;
omalovaavao je isto teorijska istraivanja, govorio da je
matematika beskorisna, jer nema veze se naunim
voenjem ivota; zamerao je matematici i to to nju ne
potkrepljuje ulno saznanje, jer u stvarnom svetu se nigde
ne mogu nai geometrijske take, dui i povri; za epikurejce je ulno saznanje temelj itavog saznanja a kriterijum
istine opaanje kojim stiemo do onog to je jasno i
oevidno; drugi kriterijum prua tzv. pretpostavke
poimanja; re je o slikama pamenja; naime, poto smo ve
www.uzelac.eu
172
Milan Uzelac
opazili neki predmet (recimo, oveka) njegova slika nastaje

u pamenju im pomenemo re ovek. Njegove pojmovne
pretpostavke uvek su istinite, a pitanje istinitosti ili
lanosti javlja se tek kad ponemo da stvaramo mnjenja ili
sudove.
Postoji i trei kriterijum istinosti, to su oseanja /pthe/
i ona su kriterijum naeg ponaanja; to znai da je oseanje
zadovoljstva kriterijum onog to treba da izaberemo, dok
oseanje bola pokazuje ta bi trebalo da izbegnemo; zato je
Epikur mogao rei da "merila istine jesu opaaji, prethodna
poimanja i oseanja".
Epikurov izbor fizikalne teorije bio je odreen
praktinom svrhom, svrhom oslobaanja oveka od straha,
od bogova i ivota nakon smrti; on je smatrao da se
uklanjanjem tog straha moe obezbediti duevni mir; iako
nije poricao postojanje bogova, eleo je da pokae da se oni
ne upliu u ljudske poslove i da ovek ne treba da gubi
vreme u molitvama i praznovericama; odbacujui besmrtnost Epikur je verovao da e oveka osloboditi straha od
smrti: smrt je za nas nita: ono to se rastvara ne osea se,
a ono bez oseta za nas je nita; iz niega ne nastaje nita;
ako bi to to nestaje propalo u nebivstvujue, onda bi se i
sve stvari unitile, poto ono u to se sve stvari rastvaraju
nebivstvujue.
Da bi mogao da objasni poreklo sveta Epikur je morao
da dopusti sudaranje atoma; istovremeno, on je morao da da
i neko objanjenje ljudske slobode; prvi je postulirao slobodu
atoma, tj. mogunost atoma da u nekom trenutku skrene sa
svoga puta; treba imati u vidu da je grka re atomos
prevedena na latinski jezik s izrazom individuum i da je to
znailo da svaki individuum ima slobodu to su, pod
uticajem K. Marksa i njegove doktorske disertacije O razlici
izmeu Demokritove i Epikurove filozofije prirode, pravilno
shvatili mladohegelovci: sloboda je ugraena u oveka; on je
www.uzelac.eu
173
Milan Uzelac
po prirodi slobodan. Epikur je, kao i kirenjani, zadovoljstvo

video svrhom ivota; svako bie tei zadovoljstvu a u
zadovoljstvu se sastoji srea; zato je zadovoljstvo poetak i
kraj blaenog ivljenja. Postavlja se pitanje ta je Epikur
mislio pod zadovoljstvom kad ga uzima za svrhu ivota. Kao
prvo, Epikur ne misli na trenutno zadovoljstvo (ve na
zadovoljstvo koje traje kroz itav vek) i kao drugo, za
Epikura se zadovoljstvo sastoji pre u odsustvu bola nego u
pozitivnim zadovoljstvima.
Osnovni cilj filozofije Epikur vidi u iznalaenju
sredstava za postizanje linog blaenstva; nauka i vrlina
nemaju vrednost sami po sebi ve samo kao neophodna
sredstva za postizanje zadovoljstva koje je prirodni cilj
svakog htenja. Zadovoljstvo ne obuhvata samo pozitivna
zadovoljstva, ve i odsustvo patnje koje je povezano sa
stanjem potpunog spokojstva kao rezultata zadovoljenja
svih potreba; zadovoljenje potreba prua zadovoljstvo, ali
savreno blaenstvo treba traiti samo u odsustvu potreba i
sadrano je u zdravlju tela i spokojstvu due, u
nepomuenosti duha (ataraxa).
Nedostatak naunog obrazovanja ogleda se kod Epikura
u nedovoljnoj snazi njegove argumentacije; to se pokazuje i
u njegovom odbacivanju isto teorijskih znanja: Epikur ne
razume znaaj znanja koja ne donose neposrednu korist, pa
su mu matematika, istorija i specijalna istraivanja prirode
strani; zato uenje o zadovoljstvima koje naziva etikom ini
svu njegovu filozofiju; fizika se tu javlja samo kao dopuna
etike.
Mnogo tekoa proizalo je iz toga ta Epikur misli pod
zadovoljstvom (hedon); ta je zadovoljstvo to se u svakom
pojedinom sluaju odreuje oseajem (pthos); uporedo s
tim treba da postoji i ocena raznih zadovoljstava pri emu
moraju biti uzete u obzir i njihove posledice; do prave ocene
mogue je doi samo razumom (phrnesis) to je i osnovna
www.uzelac.eu
174
Milan Uzelac
vrlina mudraca koja se s obzirom na pojedine ocene razvija

u pojedine vrline.
Osnovni princip epikureizma je potpuno suprotan
stoicizmu; ako je tamo istican razum usaglaen s prirodom i
ako se tamo dolazi do zadovoljstva koje proistie iz
zadovoljstva razumnom svrhovitou, ovde zadovoljstvo
dolazi od zadovoljstva njim samim. Zadovoljstvo (hdone) je,
kazuju epikurejci, svrha (tlos) svega ivog; dokaz tome je
to svako ivo bie od samog poetka tei zadovoljstvu i
izbegava patnju. Nikakvim rasuivanjem se ne moe doi
do toga ta je srea. Do toga se dolazi neposredno.
Zadovoljstvo je poetak i kraj blaenog ivota. Ono je prva i
prirodna srea.
Pored ulnih, epikurejci razlikuju i duhovna
zadovoljstva. U spisu O svrsi Epikur kae: "Ja ne znam ta
bih sebi mogao da predstavim kao sreu ako bih se odrekao
jela i pia, ako bih se odrekao ljubavnih uivanja i ako ne
bih sa prijateljima sluao muziku i gledao lepa dela
umetnosti" (D. Laert., X 6). U jednom drugom fragmentu se
kae da poelo i koren svake sree jeste zadovoljstvo eluca,
a Metrodor e rei da razum ako sledi prirodu, ima svoj
izvor u elucu.
Ovo je potpuno suprotno stoicima, Sokratu i Platonu.
Sokrat je za najvie zadovoljstvo smatrao opte zadovoljstvo
zato to je njegov princip razum a razum uvek proishodi iz
opteg. Epikur za princip uzima ulnost, pojedinano; zato
optost ne vidi sa stanovita razuma ve sa stanovita iste
ulne neophodnosti. Za Epikura najoptije je ono bez ega
nema ivih bia. Moe se bez umetnikog uivanja, bez
lepih polnih uitaka, ali se ne moe bez eluca. Zato su
eludana oseanja najoptija, neophodna i osnovna.
Ali, Epikur se razlikuje od Aristipa koji je tvrdio da je
samo sadanjost naa i koga nije interesovalo kako e se
uivanje zavriti; Aristipa interesuje uivanje kao takvo i
www.uzelac.eu
175
Milan Uzelac
zato moe da kae: ta e biti - to e biti! Epikur hoe postojano blaenstvo; zato nije re o bilo kakvim, ve o odreenim
uivanjima; Epikur ukazuje na to to za nekim
zadovoljstvima sledi patnja, a za nekim patnjama zadovoljstvo. Mada je svako zadovoljstvo po svojoj prirodi
dobro, i nikakvo zadovoljstvo nije loe (D. Laert., X, 129,
141), ima zadovoljstava koja nemaju za rezultat unutranje
blaenstvo. S druge strane, iako je svaka nesrea zlo, ima i
nesrea koje ne treba izbegavati po svaku cenu (X, 129). U
drugo vreme koristimo se sreom kao nesreom i nesreom
kao sreom (X, 130).
Zato u mnotvu naslaivanja treba da nas rukovodi
sveukupna mera stvari i odvagivanje korisnog i
beskorisnog. Onaj ko uiva - mudar je u svom uivanju.
Mudrost nas priprema za blaeni ivot, da ivimo kao bog
meu ljudima; u njoj je sve odmereno i promiljeno,
razdeljeno i uravnoteeno.
Princip epikurejske logike, etike i estetike je ulnost i
uivanje, ali ne stihijno strukturno ureeno uivanje. Nije
tu re o golom ulnom uivanju. Kod starih epikurejaca nije
re o ogoljenom senzualizmu (kakav bismo mogli nai kod
Aristipa). Blaenstvo koje dolazi iz uravnoteenih uivanja
mora biti opte dostupno. Iskljuuje se ono do kog se dolazi
u posebnim uslovima. Epikur iskljuuje bogatstvo, rasko,
poasti, vlast. Sve su to stvari do kojih se dolazi s velikim
naporom. Epikur razlikuje tri vrste elja: (a) prirodne i
neophodne (one koje oslobaaju od nesree - piti vodu kad si
edan), (b) prirodne i one koje nisu neophodne (one elje
koje mogu biti odstranjene bez vee nesree - skupe posude)
i (c) elje koje nisu prirodne i nisu neophodne (ovenavanje i
primanje statua). Mudrac treba da kultivie samo prvu
grupu elja.
Postojana zadovoljstva za kojima mudrac tei jesu
spokoj due i odsustvo bola; izbavljeni od bola mi se
www.uzelac.eu
176
Milan Uzelac
radujemo osloboenju od svakog tereta. Tako se pokazuje

da princip epikurejstva nije uivanje po sebi ve nemi
spokoj i duevni mir kada je nakon zadovoljenja organskih
potreba nastupilo potpuno otsustvo strasti i tereta.
Fizika za Epikura ima izuzetan znaaj kad je re o
njenoj primeni; ona treba da utemelji njegovo uenje o
prirodi, njegov hedonizam. Epikur nastoji da usaglaavajui
fiziko i kosmoloko uenje oslobodi od vere u uda i vere u
fatalnost prirodnih zakona. Ovo poslednje mnogi su
tumaili kao Epikurovu kritiku boanskog provienja, no
Epikur jasno kae da bi bilo bolje prihvatiti mitove o
bogovima nego sebe uiniti robom nunosti fiziara (D.
Laert., X 134). Pod fiziarima Epikur ovde misli na
Demokrita.
Epikureizam je filozofija slobodnog individuuma; on
hoe da oslobodi oveka od vlasti kako bogova tako i
prirodnih zakona; to ne znai da ne treba da postoje bogovi
ili zakoni prirode, ve da ovekova sloboda ne bude njima
sputana i ugroena. Za razliku od Demokrita Epikur govori
o deklinaciji atoma, o mogunosti njihovog skretanja s
putanje i ovo odstupanje s puta on misli analogno s naim
unutranjim voljnim iskustvom.
Ovde se epikurejstvo bazira iskljuivo na unutranjem
iskustvu. Ako to imamo u vidu, nee nas iznenaditi to u
Epikuru prepoznajemo prethodnika spiritualista XIX
stolea kakav je bio i Men de Biran. Interesantno je da epikurejska argumentacija poiva na pozitivistikom zakonu
da nieg nema bez uzroka. Stvarima (atomima) je
svojstvena libera voluntas (slobodna volja) koja i odreuje
svoje "neprimetno odstupanje" koje se ni vremenom ni
prostorom ne moe objasniti. Tim uenjem Epikur hoe da
se izbavi od fatalizma. On opovrgava fiziki determinizam i
istovremeno ne pada pod vlast udesnog. Epikurejstvo tako
ooveuje svet, odnosno ini ga imanentnim ljudskom
www.uzelac.eu
177
Milan Uzelac
subjektu, omoguuje da subjekt moe sameriti svet (i to je

specifinost itave helenistike filozofije).
Takav imanentizam bivstvovanja omoguuje Epikuru
da razrei problem ljudskog osloboenja. Sluaj i sudbina
nemaju vlast nad ovekom. Epikurejac uvek moe ui u
sebe, u svoj vrt i predati se sopstvenom uivanju. Posebno
nije strana smrt. "Nema nieg stranog u ivotu za onog ko
je intimno shvatio da nema nieg stranog u gubitku ivota"
(D. Laert, X 125). Za mudraca nisu strani ni ivot ni smrt
(Kada mi postojimo, nema smrti, kada nje ima nema nas.
Smrti nema ni za ive ni za mrtve; za one koji su ivi smrt
jo ne postoji, a kad ona postoji oni vie ne postoje (D.
Laert., X 125; Lukrecije, III 970-977).
Ako nas plai smrt to je zbog istog mnenja jer smrt je
samo razlaganje atoma i nae potpuno unitenje. Budunost
nam ne pripada i nemamo pravo da je prisvajamo.
Besmrtnosti nema, a da je ima od nje ne bismo dobili
nikakvog dobra. Venost nita ne doprinosi uivanju, ve ga
samo ostavlja takvim kakvo ono jeste. Ako se razumom
moe izmeriti zadovoljstvo to neogranieno vreme sadri
zadovoljstva koliko i ogranieno (X, 45). Mudrac je
besmrtan. Sva zadovoljstva za njega su jednaka - ivot i
jeste najvei uitak, takav kakav jeste - s poetkom i
krajem. ta se moe poeleti ako je ivot konaan? Kod
Lukrecija priroda kori oveka zbog njegove vene udnje za
ivotom (III 933-949). Manji ili dui ivot - to nema
nikakvog znaaja.
Jo jedna ideja je rezultat njegove fizike: to je njegovo
uenje o bogovima. Svet se sastoji od atoma koji se kreu
zahvaljujui svojoj teini kao i volji koja je u njih ugraena;
svet veno postoji tako to nastaje spajanjem i nestaje rastavljanjem atoma i za to nije potrebno nikakvo uee
bogova. Drugi argument u korist nedelanja bogova je prisustvo zla u svetu. Epikurova argumentacija (po
www.uzelac.eu
178
Milan Uzelac
Laktanciju) je sledea: Bog ili hoe da uniti zlo a ne moe,

ili moe a nee, ili nee i ne moe, ili hoe i moe. Ako moe
a nee - on je zavidljiv, to je daleko od boga. Ako hoe i ne
moe - on je nemoan, a to ne odgovara bogu. Ako nee i ne
moe - on je zavidljiv i nemoan. Ako hoe i moe, to jedino
i prilii bogu, onda otkud zlo u svetu i zato ga bog ne
unitava (frg. 374 Us; 11, V/207). Laktancije na to odgovara
da je to stoga to se bogovi ni oko ega ne brinu i da je
Epikur doao do tog saznanja. Na taj nain jednom za
svagda je odbaen uticaj bogova ali time nije negirano i
njihovo postojanje (odnosno bivstvovanje).
Budui da ne obmanjuju ula, ve razum, dovoljno je da
nam se bogovi jave i u snu pa da to bude dovoljan dokaz o
njihovom postojanju. Bogovi su realnost, makar i ne bili
takvi kakvima ih ljudi prikazuju; oni su blaeni kao to ljudi veruju. Bogovi su sastavljeni od atoma, imaju telo, no ti
atomi su vatrene prirode kakva ne postoji na zemlji; to je
mogue u prostoru meu svetovima. Njih je beskonano
mnogo, no oni su zadubljeni samo u sebe. Njihov lik je
ljudski, jedu i piju da bi odrali svoj atomski sastav (po
Filodemu, oni govore grki ili slino tom jeziku), no oni su
blaeni i besmrtni; njihovo blaenstvo je apsolutno beskorisno kako u odnosu na njih same tako i u odnosu na
kosmos, ali i na sve ljude.
Epikurova teorija o prirodi bogova je teorija o
apsolutnoj irelevantnosti; isto tako je i estetika apsolutno
beskorisna, apsolutno irelevanta i apsolutno samodovoljna
(X, 78, 80). Negiranjem delovanja bogova na svet Epikur
negira i potrebu molitve; ako je re o potovanju bogova,
onda se to ini ne da bi se od bogova neto dobilo, ve
prvenstveno zbog beskorisnog isto estetskog optenja s
njima kao s viim biima. U svakom sluaju mudrac pred
bogovima treba da savije kolena (fr. 12, Us.).
www.uzelac.eu
179
Milan Uzelac
Kau da je neko, ugledavi u hramu Epikura kako klei,

uskliknuo rekavi kako nikad nije tako dobro dotad shvatio
svu veliinu Zevsa. Epikur je potovao bogove. I to treba
nazivati antikom estetikom. Mudrac ne sastavlja poeme,
ve ih tvori svojim ivotom (D. Laert., X 121). Sam mudrac
je najlepa umetnika pesma. I u toj pesmi mora biti lepa
umetnika forma. Uzdizanje epikurejskog mudraca prema
veselim blaenim bogovima to je oblik epikurejskog samouivanja. Epikur doputa ulna uivanja u njihovoj
postojanoj punoi, monotoniji. On misli na uivanja koja
nita spoljanje ne naruava; tada ovek postaje boanski i
samo boanstvo bi mu moglo pozavideti. Kao to se u ulnoj
oblasti uivanje poveava time to nema straha od smrti,
tako ovde u duhovnoj oblasti uivanje se uveava
ukidanjem svakog arenila i nadraivanja. To znai da
katastema postaje religiozna svest, a epikurizam je nita
drugo do antika religija u obliku imanentnog
individualizma.
b. a. Filodem
Filodem, filozof-epikurejac i pesnik, roen je u Gadari
(Palestina) 110. pre n.e. U mladosti je uio u Atini kod
epikurejca Zenona Sidonskog (ija je predavanja 79-78.
poseivao i Ciceron). Zenon je bio dobar pisac i razvio je u Filodemu ljubav prema poeziji. Od Zenona je Filodem usvojio
pogled na epideiktiku retoriku kao na umetnost zbog ega je
kao uenik Zenona bio napadan od rodoske retorike kole;
58. godine pre n.e. sprijateljio se sa konzulom Kalpurnijem
Pizonom koji mu je poklonio vilu u Herkulanumu (gde su u
XIX st. naeni fragmenti spisa ovog filozofa; o shvatanjima
Filodema moe se govoriti ponajvie posredno jer on kritikuje
www.uzelac.eu
180
Milan Uzelac
prvenstveno stoike filozofe Neoptolema, Aristona sa Hiosa i

Krateta Pergamskog). Sigurno je da je Vergilije neko vreme
u Napulju poseivao Filodemovu kolu gde se negovala
ozbiljna filozofija i laka poezija.
Filodem se kritiki odnosi prema stoicima kod kojih se u
prvom planu nalazi razum usaglaen s prirodom. Stoiki
mudrac dobija satisfakciju od razumne svrhovitosti, a ne od
zadovoljstva izazvanog elementarnim ivotnim procesima.
Po epikurejcima, videli smo, umetnost je put koji se
ostvaruje radi ivotne koristi i zato se umetnost ne moe
porediti s prirodom; svako ivo bie, prirodno i nezavisno od
rasuivanja, nastoji da izbegne nesreu. Samo priroda moe
prosuditi o tome ta slui prirodnoj svrsi (i obratno); u
Poslanici Menoikiju Epikur pie da je "zadovoljstvo nae
prvo i zajedniko s nama roeno dobro, ono slui kao
polazna taka za celokupno biranje i odbijanje. O
zadovoljstvu vodimo rauna zato to nam ono slui kao
merilo u prosuivanju svih dobara. I ba zbog toga to je
zadovoljstvo prvo i nama proroeno dobro, mi ne donosimo
na preac odluku o eventualnom uivanju. Dosta esto se
deava da se odreknemo naslada ako one kao posledicu
donose neku neprijatnost. Mi, tavie, esto dajemo
prednost bolovima ispred zadovoljstva, kad posle
dugotrajnih muka dolazi toliko vee zadovoljstvo. Prema
tome, svako zadovoljstvo je dobro jer je s nama po prirodi
srodno; ali ne predstavlja svako zadovoljstvo ujedno i
predmet naeg izbora, kao to je bol zlo, ali mi jednostavno
ne izbegavamo svaki bol" (D. Laert., X, 129).
Tit Lukrecije Kar (95. pre n. e.- 51. n.e.) je trei filozof
koji posle Demokrita i Epikura obnavlja antiki atomizam;
Lukrecije nije mnogo originalan i njegova poema na
latinskom jeziku De rerum natura je (kau /?/) najvei spomenik filozofije materije (napisan moda (?) u vreme koje se
ovde navodi); jer, nita se ne zna o Lukreciju kao oveku
www.uzelac.eu
181
Milan Uzelac
sem da je izvrio samoubistvo kad je imao 44 godine (istina,

to bi bilo blie stoikoj no epikurejskoj filozofiji). Postoje i
razne spletke: Tertulijan je govorio da je Lukrecije sebe
oslepeo da ne bi ene gledao bez poude i da bi se se mogao
prepustiti nauci; isto tako, govorilo se kako je Lukrecije
poludeo od ljubavnog napitka. Za mnoge njegov spis i dalje
ostaje vaan izvor za izuavanje epikureizma.
Skepticizam
Skeptika kola, iji je osniva Piron iz Elide (365/60275/70) koji je verovatno bio upoznat s uenjem elidskomegarske kole, bila je osnovana jo pre stoike i
epikurejske; ova kola je bliska epikurejskoj svojim
praktinim namerama, no cilj ivota ona ne nalazi uz pomo
nekog konkretnog naunog ubeenja, ve suprotno tome
odbacivanjem svakog ubeenja.
Piron je govorio da nita nije lepo niti runo, pravedno
ili nepravedno. Slino tome, da nita u stvari ne postoji,
nego da ljudskim postupcima upravljaju navike i meusobni
sporazum; jer nijedna stvar nije u veoj meri ovo ili ono. I u
svom ivotu Piron se pridravao tog shvatanja; niemu se
nije sklanjao s puta, niega se nije uvao, prema svemu je
pokazivao savrenu ravnodunost (...) i nita nije ostavljao
ulima da o tome donesu odluku.
Jednom su Pirona zatekli kako sam sa sobom
razgovara, i kad su ga pitali za razlog, on je odgovorio da se
veba da bude drueljubiv. U naunim raspravama ga niko
nije omalovaavao, jer je uvek bio spreman da govori i da
daje odgovore. Govorio je da u svom duevnom raspoloenju
treba da sledimo Pirona, ali u nainu govora sebe same.
esto bi napomenuo da se Epikur, koji se veoma divio
Pironovom nainu ivota, redovno kod njega raspitivao o Pironu. Pironovo rodno mesto ga je u toj meri potovalo da su
ga postavili za vrhovnog svetenika i zbog njega doneli
www.uzelac.eu
182
Milan Uzelac
odluku da nijedan filozof ne treba da plaa porez (D. Lart.,

IX, 11, 60-65).
Smatra se da je Piron zajedno s Anaksarhom (uenikom
Metrodora ili Diogena) uestvovao u Aleksandrovim
pohodima na Istok; u antiko vreme se smatralo da je Piron
bio u dodiru s indijskim gimnosofistima (ako je Aleksandar
uopte dospeo do Indije, jer u kulturi Indije tragova o tome
nema, pa se ini da je indijska kultura mnogo mlaa no to
se to obino prikazuje); gimnosofisti su bili lanovi
amanske sekte za koju je bilo karakteristino odbacivanje
svih moguih autoriteta. Vrativi se u domovinu, gde nije
bio mnogo uvaavan i ivei veoma bedno, Piron je osnovao
sopstvenu kolu koja nije imala neki vei uticaj. Mada je
umro u dubokoj starosti, nije ostavio nikakvih spisa tako da
o njemu znamo iz dela njegovog uenika Timona iz
Fliunta (361-241) koji je kasnije iveo u Atini i poiveo
takoe 90 godina.
Da bismo sreno iveli, po miljenju Timona, treba
razjasniti tri stvari: kakva su svojstva stvari, kako treba da
se odnosimo prema njima i kakvu korist moe nam doneti
taj odnos k stvarima. Na prva dva pitanja mogue je odgovoriti da su nam svojstva stvari potpuno nepoznata jer nam
opaaji pokazuju ne kakve stvari jesu ve kakvima nam se
ine, a naa su mnjenja potpuno subjektivna; zato ne
moemo nita tvrditi i nemamo pravo govoriti to je to, ve
uvek treba rei to mi se ini takvim; na taj nain
uzdravanje od suda je jedini pravilan odnos prema
stvarima. Ali, ako se budemo drali tog stava, posledica
toga bie ataraksija ili apatija. Ako neko odustaje da neto
zna o svojstvima stvari, ne moe jednoj stvari da pripie
veu vrednost nego drugoj; on ne moe da misli da je neto
samo po sebi loe ili dobro a da pritom izvodi pojmove
pozivajui se na navike, obiaje ili zakone; on e biti
ravnoduan prema svemu drugom i teie samo dobrom
www.uzelac.eu
183
Milan Uzelac
duevnom raspoloenju ili vrlini, a zajedno s duhovnim

mirom postii e i blaenstvo. Ukoliko je prinuen da
deluje, drae se verovatnoe, prirode ili tradicije.
Ovim skeptikim putem poi e Platonova akademija
kad na njeno elo doe Kratetov naslednik Arkesilaj iz
Eolije (315/14-241/40); taj nastupajui period poznat je kao
nova, ili srednja Akademija; o Arkesilajevom uenju se malo
zna jer takoe nita nije pisao pa su ve u antiko vreme
njegovo uenje znali iz tree ruke; on je, kako kazuje
Ciceron, odbacivao mogunost da se bilo ta moe spoznati
uz pomo ula ili razuma; glavni predmet njegovih napada
bilo je Zenonovo uenje o predstavama; suprotstavljao se
uenjem da nema predstava koje bi imale karakter
istinitosti, i to je dokazivao mnotvom razliitih argumenata: Arkesilaj je osporavao stoiku fiziku i teologiju: tvrdio je
(sledei Pirona) da nam preostaje samo potpuno
uzdravanje od suenja (epoch). Sm se toliko drao tog
shvatanja da ni taj temeljni princip svog uenja
(uzdravanje od suenja) nije eleo da obznani. Ali, on nije
smatrao da se sa znanjem unitava i mogunost delovanja,
jer predstava dovodi u kretanje volju i tada, kad se to ne
smatra znanjem; da bi se delovalo razumno, dovoljno je
slediti verovatnou koja ini najvii kriterijum praktinog
ivota. Posle Arkesilaja na elo Akademije doao je Lakid iz
Kirene koji je upravu kolom jo za ivota predao Teleklu i
Evendru a posle njih je doao Hegesija iz Pergama; o svima
njima zna se samo toliko da oni slede smer koji je odredio
Arkesilaj.
Zato posebni znaaj ima Karnead, koji se smatra
osnivaem tree ili nove Akademije, Arkesilaj se smatra
osnivaem druge ili srednje Akademije, a Filon i Antioh
osnivaima etvrte i pete Akademije. Karnead iz Kirene
(224/2-129/8) doao je na elo kole verovatno oko 155.
godine (kad je bio u Rimu kao lan poslanstva koje su
www.uzelac.eu
184
Milan Uzelac
uputili tamo Atinjani) a bio je na tom poloaju sve do 137.

godine pre n. e. kad je mesto prepustio svom roaku i
imenjaku; i za njega je karakteristino da nije za sobom
ostavio pisanih dela; njegovo uenje zabeleili su uenici,
pre svega Klitomah iz Kartagine.
Karnead je, kazuje Diogen Laertije, paljivo proitao
dela stoika, a naroito Hrizipova i, napadajui ih veoma
spretno, stekao toliku slavu da je esto govorio: Da nije bilo
Hrizipa, ne bi bilo ni mene. Bio je, kazuje Diogen, veoma
marljiv, ali u fizikom pogledu nije bio toliko jak kao u
etikom. (...) Njegova snaga u filozofiji je bila tolika da bi
ak i retori naputali svoje kole i odlazili da ga sluaju.
Nastavnika delatnost Karneada jeste istovremeno i
vrhunac akademskog skepticizma; Arkesilaj je, kao to smo
videli, svoju kritiku usmerio na stoike kriterijume istine i
nije sluajno to je Karnead u stoicima video svoje glavne
protivnike; ali on je istraivao pitanje o mogunosti znanja
u daleko veem obimu, i podvrgao je kritici stavove niza
drugih filozofa daleko dublje i detaljnije no njegovi
prethodnici i, istovremeno, on je tanije utvrdio uslove verovatnoe. Pre svega, postavio je principijelno pitanje: da li je
znanje uopte mogue? Smatrao je da moe dati negativni
odgovor, jer nema nijedne vrste dokazivanja koja nas ne bi
obmanjivala, niti neke istinite predstave s kojom ne bi do
nerazlikovanja bila identina i neka lana predstava; iz
toga sledi da nema kriterijuma u stoikom smislu
dosegnute predstave.
Odbacivao je mogunost dokazivanja i to pre svega zato
to (a) sama mogunost mora biti dokaziva a to vodi do
petitio principii, i (b) premise dokaza i same moraju biti
dokazive, i tako dalje do u beskonanost. On je, takoe, temeljno istraio sadraje filozofskih sistema i posebno,
svestrano osporio stoiku teologiju. Ako stoici dokazuju
postojanje boga na osnovu svrhovito struktuiranog sveta,
www.uzelac.eu
185
Milan Uzelac
Karnead je osporavao kako mogunost takvog zakljuivanja, tako i ispravnost njegovih premisa kojima je
suprotstavljao injenicu o mnotvu zla u svetu. On nije
napadao samo pojam boga, ve je nastojao da dokae kako
boanstvo ne treba misliti kao ivo i razumno bie a da mu
se ne pripisuju svojstva i stanja koja protivree njegovoj
venosti i savrenstvu. Treba pomenuti i Karneadovu
kritiku politeizma i njegovu kritiku stoikih shvatanja o veri i proricanju sa im je bila povezana i njegova polemika
protiv stoikog determinizma.
Jo je vei utisak izazivala Karneadova kritika
moralnih shvatanja za ta obrazac behu dve njegove besede
u Rimu, jedna u zatitu pravednosti a druga protiv nje; za
tu kritiku Karnead se sluio primerima sofista i
suprotnou izmeu pozitivnog i prirodnog prava. O toj
kritici nema dovoljno podataka i teko je izloiti iscrpnu
sliku Karneadove naune delatnosti. Opti rezultat
njegovog skeptikog rasuivanja svodi se na to da nema
apsolutnog znanja i da se treba uzdravati od svakog
suenja. Mada su ve raniji skeptici priznali verovatnou
kao kriterijum naeg delovanja, Karnead je razvijao tu
misao i dalje istiui tri stepena verovatnoe, jer to je neko
pitanje od veeg znaaja za nae blaenstvo tim treba da se
trudimo da u njemu dostignemo vii stepen verovatnoe.
Meu verovatnim predstavama, govorio je Karnead, jedne
su verovatne same po sebi, kod drugih se verovatnoa
poveava usled verovatnoe svih drugih predstava koje se s
njima povezuju, a u treoj grupi predstava, istraivanje
potvruje taj utisak verovatnoe relativno u odnosu na sve
druge predstave. Drugim reima: postoje (a) verovatne
predstave, (b) verovatne predstave liene protivrenosti i (c)
verovatne predstave liene protivrenosti a koje su
proverene.
www.uzelac.eu
186
Milan Uzelac
Na osnovu ovog moglo bi se zakljuiti da je Karnead

temeljno istraivao svojstva na osnovu kojih moe biti
vrednovana verovatnoa; to nam ne omoguava da znamo
kako je on iz te pozicije razmatrao etika pitanja;
najverovatnije e biti da je zastupao staroakademski
princip prirodnog ivota i da je vrlinu nalazio upravo u
tenji prirodnom dobru (Celer, 77-8).
Platonizam
Platonizam izmeu 80. godine pre n.e. i 220. godine n. e.
oscilira izmeu dva pola od kojih je jedan peripatetiki a
drugi stoiki; unutar njega se mogu razlikovati dva perioda:
dogmatski i eklektiki; sve to vreme platoniari su pod velikim pitagorejskim uticajem budui da vlada ivo
verovanje kako je Platon bio Pitagorin uenik. Ovaj period
poinje s Antiohom iz Askalona (Palestina). Antioh se
rodio 130. pre n. e; detinjstvo i mladost proveo je u rodnom
gradu; da bi stekao filozofsko obrazovanje 110. pre n.e.
dolazi u Atinu koja je u to vreme jo uvek centar svetske
filozofije i tu stupa u krug platoniara koje predvodi Filon
iz Larise. Verovatno je sluao predavanja Panetijevog
uenika, voe stoike kole Mnesarha, ali ako je verovati
Ciceronu, tek nakon to je upoznao Filona. U Akademiji je
Antioh iz Askalona proveo dvadesetak godina, da bi 88. pre
n. e. kada je Mitridat prognao filozofe iz Atine zajedno s
Filonom dospeo u Rim gde se proslavio svojim
predavanjima koja su poseivali Kvint Lutacije Katul,
Ciceron kao i M. Terencije Varon (116-28. pre n.e). Rimski
aristokrata L. Lukul mu je bio prijatelj i kad je ovaj za
vreme vladavine Sule postao kvestor u Aziji (87), Antioh je
otiao s njim iz Rima kao lan njegove administracije. Boravei u Aleksandriji, otro se distancira od Filona koji je
ostao u Rimu zastupajui tezu da postoji puno saglasje
www.uzelac.eu
187
Milan Uzelac
izmeu Platonovog i njegovog, Filonovog uenja. Antioh je

polazio od principijelnog jedinstva uenja Akademije i peripatetiara; ako se ima u vidu otra kritika Aristotela, to
moe izgledati udno; meutim, treba imati u vidu da je
Antioh staru Akademiju video drugaije no mi: to vienje
bilo je blie i istovremno, iskrivljenije; blie, jer su Antiohu
bila dostupna dela Speusipa, Ksenokrata, ezoteriki radovi
Aristotela, kao i oni Teofrasta, i Polemona, koga je on
smatrao poslednjim ortodoksnim voom Akademije; s druge
strane, Antioh je stvari video iskrivljenije jer su mu u drugom planu bila sama Platonova i Aristotelova dela koja su
dospela do naih dana.
Sama ideja o jedinstvu kola nije bila nova: Panetije i
posle njega Posejdonije teili su sintezi stoicizma i
platonizma, preuzimajui mnogo od Platona; Karnead je
smatrao da izmeu peripatetike i stoike etike nema bitne
razlike. Nije stoga neobino da pod uticajem Polemona
Antioh zastupa tezu o jedinstvu uenja stare Akademije i
Stoe istiui kako sve ispravne stavove Zenon sa Krita preuzima od Platona, a da u onom u emu se s Platonom ne
slae on samo odstupa od uenja Akademije.
Moe se postaviti pitanje da li Antioha moemo
smatrati pravim voom Akademije ako se zna da je nakon
pada Atine 88. pre n.e. Akademija bila razorena, da nita od
njene imovine nije ostalo i da se u fizikom smislu o Akademiji moe govoriti tek u VI stoleu n.e. Moe se rei da je
79. pre n.e. Antioh smatran vodeim predstavnikom
platonizma u Atini. Ciceron je poseivao njegova predavanja
u gimnaziji Ptolomeja (79-78. pre n.e.) u samom gradu i isticao da drugog predavaa prosto nije bilo a bie da je bio
privuen Antiohovom reitou. Antioh je umro 68. pre n. e.
u vreme Lukulovog pohoda na Siriju.
O Antiohovoj filozofiji moe se govoriti samo u
naznakama, budui da nam njegovi spisi nisu sauvani; sve
www.uzelac.eu
188
Milan Uzelac
to o njemu znamo nalazimo u nekoliko Ciceronovih radova

i to tamo gde se ovaj eksplicitno poziva na Antioha. Ciceron
pie kako po Antiohu postoje dva osnovna filozofska
problema: kriterijum istinitosti i najvie dobro i da se
nijedan ovek ne moe smatrati mudracem ako ne zna
poela saznanja i granice tenji, tj. ako ne zna odakle poeti
i emu teiti.
Antioh se, kao i njegov duhovni prethodnik Polemon,
prvenstveno bavio etikom; polazi od toga da svako ivo bie
voli sebe i da od svog roenja tei samoodranju nastojei
da se odri u maksimalno dobrom stanju a u saglasnosti s
prirodom. Za razliku od drugih bia ovek taj prvobitni
instinkt za samoodranje moe da transformie u svesni
nagon ka onom to je saglasno s prirodom. Budui da sama
priroda ne moe oveka izvesti na pravi put njemu je neophodna filozofija kako bi mu otkrila najvie dobro.
Odreenje najvieg dobra jedna je od omiljenih tema
antike filozofije; to je istovremeno taka u kojoj se Antioh
razilazi sa stoicima. Za razliku od Zenona koji je smatrao da
se najvie dobro zasniva na vrlini koja se temelji u umu i da
se telesna dobra (zdravlje, lepota, bogatstvo) ne mogu
smatrati dobrim, po Antiohu, budui da se ovek sastoji od
due i tela i ivi u fizikom svetu, temeljni principi (kako je
to tvrdio ve Polemon) treba da se odnose na oveka u celini, a ne samo na zamiljen bestelesni um. To bi moglo
znaiti da je najvie dobro ivot u skladu s prirodom,
doveden do potpunog savrenstva i snabdeven svim to mu
je potrebno.
Moglo bi se zakljuiti da Antioh nije bio prvorazredni
filozof, ak ni osniva novog platonizma, budui da je
njegova misao preokupirana stoikom filozofijom. On je
znaajan jer je Akademiju udaljio od skepticizma Arkesilaja
i Karneada (koji su se inspirisali Sokratom) i pribliio je
dogmatizmu
www.uzelac.eu
189
Milan Uzelac
Kada je re o koli, moe se, takoe, rei da je nju vratio

u Atinu Antiohov brat Arist, za vreme Antiohovog boravka
u Siriji i da je njom upravljao do 50. pre n.e. kada ga je na
proputovanju posetio Ciceron. Ne zna se ta je sa kolom bilo posle smrti Aristovog naslednika Teomnesta; jedno je
izvesno: centar platonizma postala je Aleksandrija gde je
oko 76. pre n.e. delovao Heraklit iz Tira.
Iako je Antioh iz Askalona platonizmu dao novi smer
kod njega jo uvek ne nalazimo i sve motive kojima e se
odlikovati platonizam poetkom nove ere; pre svega tu se
misli na veru u transcendentnost i nematerijalnost boga, u
postojanje nematerijalne supstancije, povean interes za
matematiku i posebno za mistiku numerologiju. U prvom
stoleu pre nae ere jaa interes za pitagorejsko uenje, pre
svega pod uticajem Aleksandra Polihistora koji je u Rim dospeo kao rob 82. godine pre n.e. da bi, nakon to je u vreme
Sule dobio slobodu, predavao sedamdesetih godina u Rimu i
napisao knjigu o pitagorejskim simbolima kao i jednu
istoriju filozofije.
Izraziti predstavnik ovog novog smera koji se
prvenstveno odlikuje eklekticizmom, jeste Aristonov uenik
Eudor iz Aleksandrije. Sa Eudorom u platonizam ovog
perioda ulazi nov momenat neopitagoreizam. Meu
njegovim spisima, koji nam nisu sauvani, isticao se jedan
kratki pregled filozofije, posveen najverovatnije etici i
fizici; problematika je bila izloena tematski; Eudor je komentarisao Platonov dijalog Timaj i verovatno Aristotelovu
Metafiziku, a napisao je i spis protiv Aristotelovih
Kategorija. Eudor pripada onim misliocima koji su nastojali
da se vrate onom pitagoreizmu koji je bio karakteristian za
platoniare i peripatetiare etvrtog stolea (Speusip,
Ksenokrat, Herakleid Pontski, Aristotel i Aristoksen). On
svoje uenje predstavlja kao pitagorejsko na isti nain na
koji je Antioh iz Askalona svoje uenje identifikovao s
www.uzelac.eu
190
Milan Uzelac
uenjem stare Akademije. U pitagorejstvu tog vremena

vladalo je nastojanje da se sva filozofija prikae kao
Pitagorina, a da je Platon samo njegov uenik; Filon e sledei tu tendenciju otii jo korak dalje proglaavajui
Mojsija za uitelja Pitagore, kao i svih helenskih filozofa i
zakonodavaca, meu kojima e biti Hesiod, Heraklit i
Likurg.
Eudor, kao i Antioh, filozofiju deli na etiku, fiziku i
logiku i time se suprotstavlja stoikoj podeli (fizika, etika,
logika, ili: logika, fizika, etika). Za razliku od stoika koji su
kao i Aristotel i predstavnici nove Akademije smatrali da
izuavanje treba zapoeti logikim vebama uma, Eudor, na
tragu Antioha, smatra da prvo treba reiti "odakle poeti i
kuda se ide", pa etika dospeva u prvi plan. Svoje
razmatranje etike Eudor zapoinje pitanjem o svrsi (telos) i
odgovara da je svrha u ivotu u saglasju s vrlinom a to
podrazumeva ostvarenje savrenog ivota. Predmet etike
Eudor deli na teoriju (theoria), tenju (horme), praksu (praxis). Premda su tenju i strasti i drugi autori (Posejdonije)
posebno razmatrali, etika problematika se i nije mnogo
izmenila od vremena Hrizipa a terminologija koju Eudor i
Antioh koriste u potpunosti je stoika mada se oni s tim ne
bi sloili jer su smatrali da je to standardni filozofski jezik.
Bilo bi odvie pojednostavljeno ako bismo Filona iz
Aleksandrije (15/10. pre n.e-oko 50. godine n.e), ija se
aktivnost protee tokom prve polovine I stolea, videli samo
kao preteu crkvenih otaca; on je koliko svojim radovima u
prilog hrianstva toliko i razvijanjem filozofije u duhu
platonizma jedna od najinteresantnijih literarnih linosti
itave helenistike epohe. Poreklom je bio Jevrejin; njegov
brat Aleksandar, visoki finansijski inovnik, bio je
najbogatiji u Aleksandriji, a neak Filon prokurator Judeje
(46. pre n.e.) da bi u vreme Nerona bio prefekt Egipta. U
njegovoj porodici atmosfera je bila kosmopolitska; Filon je
www.uzelac.eu
191
Milan Uzelac
imao dobro obrazovanje ali ne tradicionalno jevrejsko, ve

helensko. Poznavao je grku literaturu (Homera, Euripida,
Demostena), od filozofa posebno Platona i stoike; njegova
proza je na besprekornom grkom jeziku. Filonom dominira
duh platonizma. Njegovo znanje se ne ograniava
poznavanjem udbenika platonizma (kao to e to biti sluaj
s uiteljima crkve) ve on poznaje originalna Platonova
dela.
Kao Jevrejin Filon se nije udaljio od grke kulture i
filozofije, ve ih je iskoristio za tumaenje judejskih Svetih
spisa, posebno Knjiga Mojsijevih. To je bilo mogue i zbog
"nepotpunosti" Filonovog obrazovanja: on nije znao hebrejski jezik u toj meri da bi na njemu mogao itati tekstove niti
je dobro poznavao jevrejske knjievne tekstove pa se
iskljuivo koristio grkim prevodom Septuaginte. Stoika (i
verovatno, pitagorejska) tumaenja Homera nauila su ga
da istina teksta moe biti skrivena; stoga je razradio
sloenu egzegetiku shemu i napisao niz traktata u kojima
je tumaio biblijske spise.
Treba imati u vidu da je u to vreme osnovni zadatak
hrianske filozofije bio u prevoenju dubokih intuicija
religioznog odnosa prema svetu na jezik pojmova. Filon je
meu prvima alegorijski metod tumaenja mitova (koji je
ve koristio Platon a usavrili ga peripatetiari i stoici)
primenio na tumaenje Starog zaveta; posebno treba istai
njegov spis Alegorijski komentar Petoknjija; koristei se
alegorijskim metodom nastojao je da uvoenjem grke
filozofije u teologiju stvori svojevrstan filozofski mozaik;
tvrdio je da Biblija ima (a) bukvalni smisao, koji nije toliko
znaajan i (b) prenosni smisao, po kome biblijske linosti i
dogaaji simbolizuju moralne, duhovne i metafizike
pojmove i istine. Za te ifrovane istine potrebno je posebno
stanje due. Alegorijska interpretacija kao metod itanja
Biblije nala je mnogo istomiljenika meu crkvenim ocima
www.uzelac.eu
192
Milan Uzelac
i dugo vremena bila je jedna od bitnih osobenosti patristike;

alegorijska egzegeza je preovladala.
U pomenuti Filonov filozofski mozaik uli su i mnogi
pojmovi dotad nepoznati u grkoj filozofiji, kao to je pojam
stvaranja (creatio ex nihilo) kome je on dao prvu
sistematsku formulaciju: bog je svet stvorio iz niega i tek
potom dao mu je formu. Isto tako, pre stvaranja fizikog
sveta bog je stvorio inteligibilni kosmos (svet Ideja) kao
idealni model i taj "inteligibilni kosmos nije nita drugo do
Logos boga, aktualno oblikujui svet". Tako su platonovske
ideje postale odreene misli boga, podudarajui se s
Logosom, njegovom Reju.
Filon razlikuje Logos od Boga, i odreuje ga kao
hipostazu, ak kao "prvoroenog sina nestvorenoga oca",
"drugog boga". Ponekad o njemu govori kao o delujuem
uzroku, ponekad kao o arhangelu, posredniku izmeu
Tvorca i tvorevine, a ponekad kao o uvaru sveta. Logos kod
Filona oznaava isto tako i fundamentalne vrednosti
biblijske Mudrosti, Rei boije, Rei tvorca i stvaraoca.
Konano, Logos u sebi nosi etiki smisao Rei, pomou koje
bog usmerava k dobru, "Re to spasava". U svim tim
znaenjima Logos oznaava bestelesnu realnost koja je
natulna i transcendentna. Kako je ulni svet stvoren po
uzoru na inteligibilni, tj. saglasno s Logosom i posredstvom
njega, imanentni aspekt Logosa jeste u delovanju
netelesnog na telesni svet. U tom smisalu, Logos je neto
povezujue, neto to zbira i ujedinjuje svet, poelo koje
dovodi svet u poredak i koje ga pritom odrava.
Kako je bog beskonaan, bezbrojne su manifestacije
njegovog delovanja i njih Filon naziva potencijama,
napominjui dve osnovne kojima su sve druge potinjene:
(a) potencija kojom Tvorac stvara svet i (b) upravljaka
potencija pomou koje on vlada svetom. Te dve potencije,
odnosno ta dva aspekta boanskog, drevna jevrejska
www.uzelac.eu
193
Milan Uzelac
tradicija je oznaavala imenima Elohim i Jahve - prvo oznaava silu dobra i stvaranja, a drugo zakonodavnu i
kanjavajuu silu.
Odnos Logosa i dve najvie potencije razraivao je Filon
na razne naine: u nekim tekstovima Logos se javlja kao
izvor svih potencija, dok mu je u u drugim tekstovima
pripisivana objedinjujua funkcija.
U antropologiji Filon delimino sledi Platona
razdvajajui u oveku telo i duu da bi se vremenom dolo i
do tree dimenzije koja radikalno menja prirodu i smisao
prvih dveju. Saglasno tome, ovek je sazdan od tela, due (intelekta) i duha (koji dolazi od boga). U toj novoj
perspektivi ovekov intelekt je razoriv, jer je zemnog
porekla, pa stoga bog mora u njega da udahne silu (potenciju istinskog ivota) koja je u obliku boijeg duha (pnema).
Dua bi ovekova (kao intelekt) bila nitavna kad bog
ne bi u nju udahnuo pneumu, svoj duh. Momenat u kome se
ovek spaja s bogom nije dua (kako su to mislili Grci) i njen
privilegovani deo nije vie intelekt, nego duh koji proistie
od boga. Na taj nain dobijamo tri dimenzije ljudskoga
ivota: (a) fiziku dimenziju, u kojoj prebiva nae telo, (b)
racionalnu dimenziju, u kojoj ivi dua-intelekt i (c)
boansku dimenziju, u kojoj se uzdiemo ka duhu. Dua,
koja je sama po sebi smrtna, moe postati besmrtna u onoj
meri u kojoj joj bog daruje svoj duh, ukoliko se vraa duhu i
ivi u njemu. Tako se rue svi Platonovi dokazi o
besmrtnosti due: dua, po Filonu, moe biti besmrtna u
onoj meri u kojoj je sposobna da ivi u saglasju s duhom.
Ova trea dimenzija bitno odreuje i Filonovo etiko
uenje. Moral je neodeljiv od vere i religije, mistino se
sjedinjuje s bogom u nekom ekstatinom vidjenju. Na tom
putu Filon anticipira "puteve ka bogu" koje e oevi crkve,
od Avgustina pa nadalje kanonizovati. Od saznavanja
kosmosa treba prei na saznavanje nas samih; bitno je
www.uzelac.eu
194
Milan Uzelac
pritom, da u trenutku transcendiranja, izlazei van svojih

granica, ve saznavi sebe, dolazimo do svesti da
posedujemo neto to nije nae i da smo duni to vratiti
onom od koga smo to primili. U tom asu bog je s nama i u
nama. "Pravi as susreta tvarnog sa svojim tvorcem zbiva
se onda kad tvarno shvata svoju potpunu nitavnost".
Veliina due je u njenoj moi da nadvlada svoju tvarnost,
svoje granice, povezujui se samo s netvarnim a ivotna
srea bila bi u tome da dua u celosti i potpuno bude u bogu,
a ne u samoj sebi (Reale/Antiseri, 2/27-30).
Filon je prvi koji je pokuao da sjedini mojsijevstvo i
grku filozofiju i da zatiti bit nove vere, budui da, po
njegovom miljenju, jedino ona moe da zadovolji potrebu
naroda za spasenjem; pripadao je grupi hrianskih
mislilaca koji su nastojali da odbrane novi religiozni pogled na
svet a koji su kasnije dobili naziv apologeti; njihov cilj, za
razliku od gnostika (koji su prvi pokuali da filozofski
rekonstruiu hrianstvo, pa su ubrzo dospeli iza granica
vere), bio je skromniji: oni su hteli da helenizuju Evanelja i
tako filozofski zatite hrianstvo.
Nimalo nije jednostavno razluiti kod Filona helenske i
jevrejske elemente od onog to je njegovo autentino; u
svakom sluaju, re je o pokuaju stvaranja jedne
eklektike sinteze grke filozofije od presokratovaca do
Posejdonija i Filonu savremenog platonizma (koji je pod
velikim uticajem stoicizma i pitagoreizma) a s ciljem da se
protumae hebrejski sveti spisi.
Nije poznato ta se zbivalo u Atini za vreme Eudema i
Filona; veruje se da je Amonije, poreklom iz Egipta,
platonistiku tradiciju vratio iz Aleksandrije u Atinu i da je
vodio Akademiju (tanije, neku platonovsku Akademiju) u
Atini 66-67. godine n. e. kada je kod njega poeo da ui
filozofiju Plutarh iz Heroneje (45-125) kome je tad bilo
dvadesetak godina. Sva svedoanstva o Amoniju, koji je bio
www.uzelac.eu
195
Milan Uzelac
uvaeni graanin Atine i ak tri puta biran za stratega,

nalazimo kod Plutarha koga ovaj uvodi kao literarni lik u
neke od svojih dijaloga, pa i ta svedoenja treba prihvatati s
oprezom. U Plutarhovom dijalogu O slovu E u Delfima
saznajemo da je Amonije cenio matematiku kao sredstvo
filozofskog obrazovanja, ali da je ne treba uzimati
preozbiljno. Isto tako, moglo bi se rei da su do Plutarha
neka persijska verovanja dola preko Amonija.
Plutarh se kolovao u Atini, mnogo je putovao, ali je do
kraja ivota ostao veran svom rodnom gradu u kome je imao
razne dunosti; okruen prijateljima i uenicima pred kraj
ivota osnovao je neku vrstu Akademije. Pored uporednih
biografija grkih i rimskih slavnih linosti, napisao je i
veliki broj teorijskih i polemikih spisa (protiv stoika i
epikurejaca). Mada je bio pod znatnim uticajem aristotelizma, stoicizma kao i pitagorejskog uenja o brojevima,
Plutarh je bio platoniar; njegovi filozofski spisi su mahom
izgubljeni a razlog tome je to su bili tehnike prirode,
orijentisani na kolsku polemiku, kao i to to su brzo zastareli kad su se pojavila neoplatonika dela koja su tumaila
iste probleme.
Plutarhovo izlaganje etike se udaljava od
aleksandrijskih i stoikih tumaenja i pribliava
peripatetikim, karakteristinim za Antiohovu kolu; kao i
svi platoniari posle Eudora, smatrao je da je cilj ljudskog
ivota izjednaavanje s bogom a ne ivot u skladu s
prirodom; njegova pozicija je u osnovi, pod uticajem
zoroastrizma, dualistika i taj dualizam e definitivno
odbaciti tek Plotin kao i svi potonji neoplatoniari. U
Plutarhovoj fizici osea se uticaj pitagoreizma, posebno kad
je re o tumaenju neodreene dvojine i mistici brojeva,
ime se kako sam priznaje, bavio u mladosti. Posebno je
interesantno njegovo shvatanje o stvaranju sveta u
vremenu i haosnoj zloj dui sveta koja postoji pre venosti;
www.uzelac.eu
196
Milan Uzelac
usled pomeanosti nerazumne i razumne svetske due, u

kosmosu postoji trajna napetost i ta napetost se odraava u
strukturi ljudske due koju ine dva elementa: razum i
oseanja. Zato, po reima Plutarha, dua nije samo tvorevina boga ve u njoj postoji i elemenat zla. Njegovo uenje
o zloj dui sveta, to je on video kao otkrie istinskog smisla
Platonovog uenja, osim Atika, nije preuzeo niko.
Plutarhov odnos prema Akademiji (ako je u to vreme
postojala ikakva Akademija u Atini) ostaje nejasan;
injenica je da Plutarha visoko uvaavaju atinski platoniari; njegov neak Sekst bio je platoniar i uitelj Marka
Aurelija.
U vreme Plutarha i tokom drugog stolea teko da se
moe govoriti o nekoj platonistikoj Akademiji, kao koli u
pravom znaenju te rei; pre bi se moglo rei da postoje
neformalni krugovi oko pojedinih linosti kao to su Gaj,
Numenije, Plutarh ili Atik; to se moe rei i stoga to se ni
za kog od pomenutih ne pominje da je bio na elu
Akademije, niti da je naslednik Platona (diadochos) a njegova kola Akademija; dodue, ve od vremena Antioha iz
Askalona nije jasno pravo znaenje te rei, te bi moda bolji
izraz bio "atinska kola" (Dilon, 2002, 239). Moe se s
velikom verovatnoom tvrditi da od vremena Antioha iz Askalona pa do sredine druge polovine drugog stolea ne
postoji neka oficijelna katedra za platonizam koja bi bila
izraz platonistike ortodoksije; platonistika tradicija se
odrava zahvaljujui naporima pojedinih mislilaca i manjim
grupama uenika pojedinih filozofa koji su, osnovano ili ne,
svoje uenje identifikovali s platonizmom.
To je osnovni razlog to platonizam u to vreme nije bio
neko koherentno uenje, ve spektar raznovrsnih gledita,
ak bi se moglo rei "dijaloki i stvaralaki proces" u okviru
kojeg su razni mislioci mogli da se pridravaju najrazliitijih mnenja, ne ograniavajui se onim krugom problema
www.uzelac.eu
197
Milan Uzelac
koji su razmatrali platoniari i koji se mogu smatrati

"kolskim" filozofskim problemima. Posledica toga bee
irenje granica filozofije, a to je bilo plaeno rtvovanjem
doktrinalne celovitosti i naune strogosti.
Tek 176. godine n.e. imperator Marko Aurelije osnovao
je u Atini etiri katedre; platonovsku, aristotelovsku,
stoiku i epikurejsku; svakom filozofu na elu neke od ove
etiri kole odredio je dravno izdravanje od 10 000
drahmi. Herod Atik je bio zaduen da nae prve kandidate
na ova mesta i oni su potom bili potvreni glasanjem
"najboljih graana", najverovatnije na Areopagu. Nakon tog
vremena vodei platoniar u Atini bio je na elu platonovske
katedre.
U prvo vreme to je najverovatnije bio Atik, ije je
poreklo neizvesno; pretpostavlja se da je imao rodbinskih
veza sa Herodom Atikom; otro je napadao peripatetiare,
to je moglo biti posledica rivalstva koje je vladalo meu
kolama. On je bio tipini kolski filozof za kojeg je
platonizam bio religija koje se treba strogo pridravati, a do
tog se zakljuka dolazi na osnovu njegove kritike peripatetiara. Zastupajui stav da je svet stvoren u vremenu
i prihvatajui da postoji haosna dua sveta, bio je pod
uticajem Plutarha, mada ga je taj, strogo peripatetiki stav
vodio do zakljuaka koji su do te mere bili bliski stoicima da
bi to sam Plutarh teko prihvatio. Na planu metafizike
nastojao je da se vrati izvornom Platonovom uenju.
Za Atikom na elu "atinske kole" sledi nekoliko filozofa
o kojima se malo zna (Harpokration iz Argosa, Sever);
uenje nijednog od njih ne bi se moglo uzeti za ortodoksno;
njihova dela poznavali su Plotin i Proklo (Severov komentar
Timaja); karakteristino je da su svi bili protivnici
aristotelizma a prihvatali stoicizam i pitagorejstvo to
potvruje da je naziv "atinska kola" samo opti pojam a to
e vaiti i za "kolu Gaja" o kome jednako malo znamo;
www.uzelac.eu
198
Milan Uzelac
neto vie zna se o Albinu budui da je njegova predavanja

Galen sluao u Smirni (149-157). Albin, uenik Gaja, bio je
savremenik Kalvena Taura iz Berita (Bejrut) koji je
predavao u Atini; autor je dva sauvana teksta: Uvod u
Platonove dijaloge i Udbenik platonovske filozofije
(Didaskalokos), ranije pripisivan izvesnom Alkinoju, ali se
potom pokazalo da je to samo iskvareno ime Albina. Razlikovao je prvog boga, um i duu i tako utirao put
neoplatonistikom razlikovanju jednog, uma i due; prvi bog
je nepokretan, kao kod Aristotela, ali, za razliku od
Stagiranina, nije pokreta; on je identian sa nadnebeskim
bogom; on ne dela neposredno ve preko uma kao svetskog
intelekta. Izmeu boga i sveta smeteni su drugi bogovi
zvezde i ostali roeni bogovi. Platonske ideje su vene ideje
boga i predstavljaju uzore ili primarne uzroke stvari. Albin
je zastupao i uenje o postepenom uzdizanju do boga preko
raznih stupnjeva lepote (to je pod uticajem Platonove
Gozbe), dok je uenje o dui sveta pod uticajem Timaja. U
oblasti psihologije i etike Albin kombinuje platonistiko,
aristotelovsko i stoiko uenje i on je u tome pravi
eklektiar.
U to vreme u Atini, moda kod Kalvena Taura, a moda
jo verovatnije kod Gaja, uio je filozofiju Apulej iz
Madare. Mada je najpoznatiji po svojim Metamorfozama i
Zlatnom teletu, meu njegovim spisima pominju se i
traktati O Sokratovom demonu i O Platonu i njegovom
uenju, kao i prevod Pseudo-Plutarhovog spisa O nebu.
Apulej je roen u severnoafrikom gradu Madari 123.
godine n.e. a u Kartagini je stekao odlino retorsko
obrazovanje da bi oko 150. godine, u potrazi za klasinim
obrazovanjem, koje je u sebe ukljuivalo i filozofiju, dospeo
u Atinu. Tu je izuavao poeziju, geometriju, muziku i dijalektiku. Dobro je poznavao Aristotela, Teofrasta i Eudema
www.uzelac.eu
199
Milan Uzelac
pa se ak bavio i ihtiologijom. Putovao je po Grkoj, bio na

Samosu u Frigiji.
Maksim iz Tira, kao i Apulej, bio je vie besednik no
filozof; u Rimu je bio u vreme imperatora Komoda (180191), sina Marka Aurelija. Putovao je po itavom grkorimskom svetu. Sebe je smatrao filozofom iji je zadatak popularizovanje filozofije sredstvima savremene retorike, kao
to je to inio i Apulej; njegove teme su: priroda boanstva,
provienje, sloboda volje i duha; iako sebe smatra
platoniarem, njegovi su spisi pod velikim uticajem
stoicizma. Nejasna je njegova metafizika i ne moe se
utvrditi smer ili kola koju sledi; isto tako ostaje
problematino da li mu etika naginje peripatetikom ili
stoikom krilu u platonizmu. Uz Maksima treba pomenuti i
Celsa koji je oko 160. godine napisao polemiki spis protiv
hriana Istinit govor (Alethes Logos), a na to e nakon 90
godina odgovor napisati Origen. Cels je prvi platoniar koji
je obratio panju na hriane i ako njegovo delo i nije toliko
vano po svom sadraju, ono je vano po nainu na koji se
brani tradicionalno platonistiko i uopte grko ubeenje da
bog mora biti nepromenljiv i neulan i da kosmos poseduje
poredak, a to su hriani doveli u pitanje. Cels ne pravi
razliku izmeu ortodoksnog hrianstva i raznih gnostikih
sekti; on se protivi shvatanju da je mogue vaskesnue tela,
ili da je bog oveka stvorio po uzoru na sebe, jer nita ne
moe biti nalik bogu. Polazei od platonistikog uenja o
najviem boanstvu Cels odbacuje tezu da bi se bog mogao
spojiti s materijom. Po Celsu postoje tri puta da se dospe do
boga: sinteza, analiza i analogija. Pomenuti Celsov spis
protiv hriana, napisan u istom maniru kao Atikov protiv
peripatetiara ili Plutarhovi traktati protiv stoika i
epikurejaca, znak je da hriansko uenje u to vreme dobija
na teini i da su filozofi nali za potrebno da na njega
reaguju.
www.uzelac.eu
200
Milan Uzelac
Ovaj period zavrava se s Klaudijem Galenom (129200), lekarem i misliocem koji je sluao predavanja Albina u
Smirni i Gaja u Pergamu. Njegovo uenje je eklektiko,
budui da su ga u filozofiji najvie interesovale logika i psihologija i to u meri u kojoj su korisne za medicinu. U
njegovom kratkom radu Uvod u logiku vidan je uticaj
peripatetiara, posebno Teofrasta, kao i stoike logike;
kritikuje Hrizipa a prihvata uenje Posejdonija. O
psihologiji Galen pie u traktatu O uenju Hipokrata i
Platona (devet knjiga); prihvata platoniku trolanu
"podelu" due i kritikuje stoiko uenje o jedinstvu due i o
strastima.
Za to vreme ostaje karakteristino da se znanje ne
prenosi pomou publikovanih traktata ve usmenim putem.
Platonizmu koji je prihvatio niz stavova peripatetiara i
stoika bilo je sueno da bude dominantan smer poznog
helenizma i da ne izgubi na znaaju tokom itavog srednjeg
veka.
Neopitagorizam
Diogen iz Laerta pie da je stara pitagorejska kola
trajala oko 9 ili 10 pokolenja, oko 200 godina i da se u to
prvo vreme pitagorejsko uenje usmeno prenosilo; prvo
pismeno izlaganje pitagorejske doktrine vezuje se za
Filolaja, savremenika Demokrita i Sokrata, koji se nakon
bekstva iz june Italije nastanio u Beotiji. U to vreme dolazi
do zbliavanja pitagorejstva i sokratovsko-platonovskog
uenja pa je i sam Platon bio na neki nain pitagorejac, a pitagorejsko uenje je dobilo svoj konani oblik u staroj
Akademiji (Speusipovo uenje o dekadi kao umetnikoj ideji
za sve to se zbiva u svetu); Arhita iz Tarenta koji je iveo u
prvoj polovini IV stolea pre n. e. bio je i poslednji veliki
predstavnik drevnog pitagorejstva koje je zamrlo u
www.uzelac.eu
201
Milan Uzelac
narednih 300 godina budui da o njemu u tom periodu i

nema nekih posebnih svedoenja.
Pojava neopitagorejstva vezuje se za obnovitelja
pitagorejstva Publija Nigidija Figula koji je u Rimu na
prelazu II u I vek pre n.e. bio pretor (58. godine) a umro 45.
godine pre n.e. Njegov prijatelj Ciceron istie da je on u sebi
imao pomeane religiozne i naune interese, da se mnogo
bavio matematikom, prirodnim naukama, astrologijom i
magijom. Sauvani fragmenti nita ne govore o njegovim
filozofskim pogledima te je teko odrediti smer u kom je on
obnovio pitagorejstvo. Daleko vie znamo o Apoloniju iz
Tijane (I stolee n.e). Vrhunac njegovog stvaralatva
poklapa se s vremenom Kaligule, Klaudija i Nerona; o
njemu piu Apulej, Lukijan, Dion Kasije, a pominje ga i
Origen; svi oni govore o njemu kao filozofu, proroku i
udotvorcu. Apolonije je uio u Tarsu kod Eutidema.
Njegovi filozofski pogledi, po svemu sudei, nisu bili ni
osobito originalni ni duboki. Ako se njegovo uenje oslobodi
ekscentrine i avanturistike aure, dobija se
optepitagorejska teorija razvodnjena popularnom
filozofijom njegovog vremena; od njemu savremenih
filozofskih struja blii su mu kinici no stoici. U
pitagorejstvu akcenat ne stavlja na uenje o brojevima ve
na uenje o seobi due; prihvata sve postojee religije;
najvie boanstvo za njega je sunce; ovek je boansko bie i
vrlinom i mudrou postaje bog. Kao ideal takvog naina
ivota Apolonije je isticao samoga sebe.
ivot Apolonija iz Tijane kao i njegovo uenje teko je
rekonstruisati na osnovu njegove "biografije" koju je dva
veka kasnije, oko 200. godine, napisao retoriar Flavije
Filostrat na zahtev Julije Domne, druge ene imperatora
Septimija Severa; taj spis, vie filozofski roman no opis
stvarnog ivota Apolonija, doprineo je stvaranju kulta
Apolonija. Filostrat je u pisanju ovog dela koristio razne
www.uzelac.eu
202
Milan Uzelac
hrianske spise, evanelja, Dela apostolska i itija svetih, i

to najverovatnije da bi se suprotstavio nadolazeem
hrianstvu njegovim jezikom i metodom; kasnije e, u doba
Dioklecijana, Hijerokle, upravitelj Donjeg Egipta pokuati
da umanji znaaj Hrista pozivanjem na navodna uda
Apolonija iz Tijane koji je bio slavljen kao "helenistiki
Hrist".
O Numeniju iz Apameje (Sirija), koji deluje u drugoj
polovini II stolea n.e. i koji je izgleda dobro bio upoznat sa
aleksandrijskom jevrejskom filozofijom, imamo veoma malo
biografskih podataka, mada je bio veoma popularan meu
svojim savremenicima. Numenije je daleko vie pod
uticajem stoikog platonizma no pod uticajem samog
Platona.
Mada su nam sauvani samo naslovi nekoliko njegovih
traktata i niz manjih fragmenata, moglo bi se rei da je on,
kao i kasnije Plotin, uio o tri osnovne hipostaze
bivstvovanja: prva hipostaza je dobro (Monada, Otac),
prvobitni bog, princip bivstvenosti, um koji se razlikuje od
sveg postojeeg. Druga hipostaza je takoe um, ali um kao
delatni demiurg koji stupa u odnos sa materijom; to je Sin,
ili drugi bog, princip nastajanja. Trea hipostaza je proizvod
drugog uma - kosmos, i time se Numenije otro razlikuje od
Plotina koji kao treu hipostazu istie svetsku duu a
kosmos kao proizvod sve tri hipostaze.
ini se da je Numenije izjednaavao Platonovu ideju
Dobra sa Aristotelovim bogom i miljenjem miljenja; prvi
bog kao isto miljenje nema nikakvog dodira sa svetom; to
vai za drugog boga, Demiurga, ija dobrota sledi iz uea
u biu prvog boga i koji kao naelo nastajanja stvara svet.
On to radi u tvari na osnovu arhetipskih ideja; sam svet po
tom shvatanju, bio bi trei bog i ta tri boga Numenije
oznaava kao oca, stvoritelja i stvoreno. U psihologiji kod
Numenija preovladava dualizam; on govori o dve due,
www.uzelac.eu
203
Milan Uzelac
razumnoj i nerazumnoj, pri emu je ulazak due u telo

neto loe, "pad"; ini se da je on zastupao i shvatanje o
postojanju dobre i rave due sveta.
Osnovni traktat Numenija bilo je delo O dobru u est
knjiga gde se raspravljalo o prvim poelima (o Biu ili
Dobru). Iako je njegova zavisnost od Platona oigledna,
uoljiva je i njegova zavisnost od pitagoreizma budui da
druga hipostaza nastaje iz brojeva dok se odnos uma s
materijom tumai kao odnos monade i neodreene dijade.
Numenije je nastojao da zblii platonizam s Biblijom, egipatskim i indijskim uenjima i Platona tumai kao "atikog
Mojsija". Moe se zakljuiti da Numenije nastoji da usaglasi
shvatanja ranijih mislilaca, istiui boansku
transcendenciju koja poiva na suprotnosti vieg i nieg
kako u stvarnosti, tako i u ljudskoj prirodi.
Blizak Numeniju bie Amonije Sakas (oko 175-242),
potonji uitelj Plotina; on se zalagao za jedinstvo Platonovog
i Aristotelovog uenja a odbacivao stoiko uenje o
telesnosti due; njegovo neoplatoniko uenje bilo je u duhu
Numenija, ali se s ovim razilazio po pitanju mesta i uloge
Aristotela. Pod uticajem Numenija Amonije Sakas je kod
svojih uenika razvijao i interes za Istok. Imajui u vidu
dogovor Plotina, Origena i Herenije da nee razglaavati
Amonijevo uenje, moglo bi se zakljuiti da se tu radi o
jednom tipinom tajnom pitagorejskom bratstvu.
Sa neopitagoreizmom obino se povezuju Hermetiki
spisi (Corpus Hermeticum) i Haldejska prorotva (Oracula
chaldaica). Hermetike spise ini mistika literatura
nastala u I stoleu n.e. koja poreklo delom ima u ranijim
egipatskim spisima, ali je i u filozofiji Posejdonija.
Danas znamo da je Hermes Trismegist mitska figura i
da realno nikad nije ni postojao. Ta mitska figura srodna je
sa drevnoegipatskim bogom Totom, koji se smatrao
izumiteljem slova, alfabeta i pismenosti te je bio pisar
www.uzelac.eu
204
Milan Uzelac
bogova a potom prorok i prenosilac boanskih znanja i

boije rei. Kada su se Grci upoznali s ovim bogom, oni su
nali da on ima mnogo zajednikog s njihovim bogom Hermesom (rimski bog Merkur), glasnikom bogova i dali su mu
epitet "trismegistos" to bi znailo "tri puta najvei". U doba
pozne antike, pre svega u II i III veku n.e. neki paganski
teolozi-filozofi, u vreme kad je irenje hrianstva bilo na
vrhuncu, nastaje niz spisa usmerenih protiv hriana a pod
maskom egipatskog boga. To je jedan od poslednjih
pokuaja da se hrianstvu suprotstavi paganstvo a uz
pomo platonizma te epohe (medioplatonizam).
U mnotvu zapisa pripisivanih Hermesu Trismegistu,
veliku grupu od 17 traktata (neki od njih su pripisivani
Apuleju) ini tzv. Corpus Hermeticum koji je u vreme pozne
antike smatran originalnim. Hrianski oci, koji su u njima
nalazili aluzije na biblijske dogaaje, behu poraeni i
smatrali su da ti spisi potiu iz vremena biblijskih
patrijaraha a da su delo nekog paganskog proroka. Tako su
mislili Laktancije i sv. Avgustin. Tako je mislio i Marsilio
Fiino koji je preveo Corpus Hermeticum sa grkog na
latinski i taj spis bio je osnovni tekst misliocima epohe
humanizma i renesanse.
Osnovna tema tih spisa je spasenje i to spasenje kroz
saznanje boga ime se ti spisi pribliavaju gnostikim. Kao
to se gnosticizam ne moe razmatrati kao jedinstvena
doktrina, tako ni hermetiki spisi ne ine neku jedinstvenu
celinu; oni su pod znatnim uticajem Starog zaveta ali i
platonizma u duhu Platonovog Sofista. Etiki stavovi
potpuno su u duhu pitagorejaca, Numenija i stoikog platonizma; etiki ideal je apatija, potpuno osloboenje od svih
telesnih strasti i povratak uma u njegovu nebesku porodicu.
Taj etiki ideal nalazimo i u Haldejskim prorotvima
nastalim oko 200. godine n.e. koja, slino hermetikim, spajaju orfiko-pitagorejske, platonske i stoike elemente. Za
www.uzelac.eu
205
Milan Uzelac
razliku od Hermetikih spisa iji nam autor nije poznat,

delo Haldejska prorotva se pripisuju Julijanu Teurgu, sinu
Julijana Haldejca, savremeniku Marka Aurelija. Sm Julijan je ovaj spis pripisivao drevnim haldejskim bogovima;
delo je napisano u heksametru i dolo je do nas u
mnogobrojnim fragmentima. Kao i u prvom sluaju i ovde
nalazimo smeu filozofema (novog platonizma i
neopitagoreizma) s akcentima na shemama triadinosti i
trinitarnosti, s mitskim i fantastinim predstavama
nadahnutim istonom religioznou. Za razliku od Corpus
Hermeticum ovde, u Haldejskim prorotvima magijski
elemenat dominira nad spekulativnim. U III stoleu, te
spise pominju kako hrianski pisci, tako i paganski filozofi;
njima u daleko veoj meri provejava uticaj vavilonskih
mudraca budui da tu haldejsko idolopoklonstvo (s
religioznim kultom sunca i vatre) igra veliku ulogu. Julijan,
koga moemo smatrati autorom ovih spisa, prvi je koji je
sebe nazvao teurgom.
Teurgija se bitno razlikuje od teologije i teurg se
razlikuje od teologa. Dok se ovaj poslednji ograniava time
da govori o bogu, teurg priziva bogove i nastoji da deluje na
njih. To znai da teurgija podrazumeva znanje i umee
magije koja se koristi u mistino-religiozne svrhe; ti mitskoreligiozni ciljevi jesu ono ime se teurgija razlikuje od
magije uopte, jer dok magija koristi imena i formule
religioznog porekla za svetovne ciljeve, teurgija te iste
stvari koristi za religiozne ciljeve. Ti ciljevi se sastoje u
osloboenju due od tela s kojim je povezana a s namerom
da se ostvari sjedinjenje s boanskim.
Ve je ukazano na vezu ovih Prorotva i Numenija; i
dalje je nejasno koji je od dva Julijana zapravo autor ovog
spisa i nisu li moda oni samo falsifikatori. Izvesno je da se
i u Prorotvima pravi razlika izmeu vieg i nieg boga, od
kojih su i jedan u drugi Um, ali se vii odreuje kao Otac.
www.uzelac.eu
206
Milan Uzelac
Otac je Prvi Um, on je, kao i kod Numenija, Prvi Bog,

potpuno transcendentan, nalazei se van granica stvorenog.
On ne dolazi u dodir ni sa viim silama i njega je nemogue
otkriti na uobiajen nain ve samo meditacijom. Otac se jo
odreuje i kao "bezdan Oca" a to podsea na Valentina;
pominje se i neka "tiina" ali je teko odrediti do koje se
mere ona hipostazira. to se tie samog Demiurga, on se
tumai kao Dijada: "Pored Oca sedi Dijada; ona ima dva
zadatka: umom misli umni svet i ulni doivljaj uvodi u
ulni svet" (fr. 8). To znai da Demiurg, kao Um opaa
(kontemplira) sopstveni svet koji je sastavljen od ideja
stvorenih od strane Oca i da se obraa niem, ulnom svetu;
Demiurg je "tvorac plamenog kosmosa" i on plameni Logos
alje u fiziki svet da bi u taj svet uveo poredak. Na niim
nivoima nalazi se materija i ona poreklo ima u Demiurgu,
odnosno Ocu a to samo potvruje monistiko stanovite ovih
spisa. Zajedniko im je da sve nivoe postojanja izvode iz
jednog, najvieg principa; svi prave razliku izmeu Najvieg
principa i Demiurga i pri tom je ovaj drugi odgovoran za
stvaranje materijalnog sveta.
Moglo bi se zakljuiti da u najizrazitije crte
neopitagoreizma tog vremena spada tenja
transcendentalizmu, matematizacija stvarnosti i oslanjanje
na neiskazivosti sudova o Bogu, a to ide dotle da se porie
mogunost da se neto kae o ma kom njegovom svojstvu,
pa ak i uz pomo Uma. Iz toga se moe izvesti zakljuak da
Plotin veoma mnogo duguje upravo neopitagorejcima.
Apologeti
Hriansko uenje poinje da se uvruje s radovima
apostolskih otaca; ovaj naziv poeo se koristiti u XVII
stoleu i obino se odnosi na pet autora iz prve polovine II
stolea: na Varnavu, Klimenta Rimskog, Ignjatija Antiohij-
www.uzelac.eu
207
Milan Uzelac
skog, Polikarpa iz Smirne i Herma. Apostolski oci su ili

smatrani uenicima apostola ili uenicima njihovih uenika
i po svom duhu oni se jo uvek nalaze u granicama
apostolskog uenja. Iako u njihovim delima hriansku
doktrinu nalazimo u njenom evaneoskom obliku, tu su
formirane osnovne teme hrianske filozofije: (a) bog i
njegovo bivstvo, (b) Hrist kao Logos i posrednik izmeu
boga i sveta, (c) ovek i njegov odnos prema bogu, (d) svet i
njegova struktura, (e) istorija i njen cilj. Apostolski oci ine
vezu izmeu epohe otkrovenja i epohe tradicije i oni kao
svoj zadatak vide kulturno samoodreenje hrianstva.
Treba imati u vidu da u II stoleu hriani, jo uvek
malobrojni, ive u drutvu ija se kultura i tradicija bitno
razlikuju od njihovog pogleda na svet. Pagani vide u
hrianstvu neprijatelja i ono je tada bilo prinueno da se
pone braniti od kritika pagana; tako je apologetika postala
poseban teorijski anr. Apologetima su nazivani mnogi
veliki uitelji crkve sve do IV stolea; meu prvima bili su
grki apologeti Kodrat, Aristid, Justin, Tatijan, Atenagora,
Teofil, Meliton, a meu latinskima prvi je bio Minucije
Feliks; u apologete s obzirom na mnoge odnose, ubrajaju se
i Irinej Lionski, njegov uenik Ipolit Rimski, ak i
Tertulijan. Ali, dok su apostolski oci bili vezani za ideje i
predstave Novog zaveta i dok im dela ne izgledaju dovoljno
teorijska, kod apologeta se doktrinarni, optefilozofski
momenat javlja svesno i razgovetno.
Dela apologeta se po prvi put obraaju nehrianskom
auditorijumu; njihov zadatak je da pokau kako (a)
paganska verovanja nemaju prednost u odnosu na hriansku veru, (b) kako se helenska filozofija uplela u
protivreja i da je nesposobna da d jednu, za sve vaeu
istinu, (c) da su najbolji helenski umovi bliski hrianstvu i
da je (d) samo hruanstvo jedinstva, istinita i svima prihvatljiva filozofija.
www.uzelac.eu
208
Milan Uzelac
Najznaajniji apologeti behu kod Grka Justin i

Atenagora, a kod Rimljana Minucije Feliks a potom
Laktancije. Justin je roen u Siriji, u paganskoj porodici i
primio hrianstvo 132. godije; svoju prvu Apologiju uputio
je Hadrijanu a drugu Marku Aureliju; njegov pogled na svet
je eklektian i pod velikim uticajem stoika i Filona. Za
razliku od kinika i stoika, iji je poziv na filozofiranje podrazumevao individualni napor, za Justina kao
Hrianskog mislioca, budui da je poslednja re sadrana u
Pismu nije najvanije traenje istine, ve njeno tumaenje,
proirivanje i zatita (apologija), a ovo poslednje njemu se
inilo najvanijim. Justin paganskoj filozofiji ne odrie
pravo da se naziva mudrou, ali je smatra mudrou nieg
reda u odnosu na onu hriansku. Zato on smatra da paganska filozofija nije univerzalna (kao hrianska) ve je
svojina malobrojne elite; nadalje, o istini i smislu ivota
paganska filozofija govori u teko dostupnoj formi dok o
tome hrianska mudrost govori jednostavnim, svima razumljivim jezikom; paganska filozofija je podeljena na kole
koje o mnogim stvarima govore razliito, a istina je jedna pa
se stoga prava mudrost mora oslanjati na jedan izvor istine
- Sveto pismo; naspram paganske mudrosti koja je ljudska
tvorevina, hrianska mudrost je boanska tvorevina pa je
zato hrianska mudrost starija od paganske a jevrejski
proroci svoje uenje izloili su mnogo pre pojave grke
filozofije. U ovim Justinovim stavovima nalazimo sve osnovne elemente argumentacije koje emo sretati kod kasnijim
apologeta, a to su argumenti univerzalnosti, jednostavnosti,
jedinstva, autoritativnosti i starosti. Sve ideje grkih
filozofa, koje su se slagale s hrianskim idejama, Justin je
pripisivao hrianskim misliocima, pa je govorio da "sve to
je bilo ko rekao dobro, pripada nama, hrianima". Tako se
ve kod Justina hrianstvo smeta u centar svetske istorije
sve to se ranije dogodilo samo je "priprema" za potonju pojavu hrianstva, te su Mojsije i Platon samo orua
www.uzelac.eu
209
Milan Uzelac
provienja. Premda se Justin ne poziva na Jovanovo

evanelje (koje jo ne poznaje), prvi poinje da poistoveuje
logos sa Hristom, pa "svi oni koji su iveli saglasno sa
logosom, jesu hriani, makar ih smatrali i bezbonicima,
kao Sokrata ili Heraklita". Logos je, kao i kod Filona,
posrednik izmeu oveka i boga. Budui savreno transcendentan bog svoju vezu sa svetom ostvaruje pomou logosa
koji jeste i njegov sin. Veno postojei u bogu, kao njegova
unutranja re, tj. kao aktuelna misao, logos dobija
samostalno postojanje kad se ta re izgovori. Raajui relogos, bog nita ne gubi od svoje biti, jer re se ne umanjuje
kad je izgovaramo, pa je raanje logosa od strane boga slino
predavanju svetlosti od jedne buktinje drugoj.
Za povezivanje hrianstva i helenske filozofije bila je
potrebna ideja koja bi ih ujedinila i ova je naena u ideji
Logosa koja je mnogo govorila obrazovanom paganinu; kada
su apologeti odluili da Logos poistovete sa Hristom, oni su
zapravo nainili odluan korak ka spajanju grke filozofije i
apologetskog naslea i ovom poslednjem pribliili umne
Grke. Tako sa Justinom poinje asimilacija paganske
filozofske kulture od strane hrianskih mislilaca. Ali, dok
Justin smatra da se grka filozofija nalazi u harmoninom
skladu s hrianskim uenjem, ve njegov uenik Tatijan,
poreklom iz Mesopotamije, roen oko 120. godine n. e,
ponavljajui u veini sluajeva stavove svog uitelja, napada
helensku filozofiju kao nemoralnu i suprotstavlja joj
"mudrost varvara" koja je via od helenske s obzirom na
jedinstvo, jednostavnost i univerzalnost koje poseduje;
istovremeno, on nije mogao odbaciti i samu re filozofija ve
je upotrebljava kao oznaku istinskog hrianskog uenja, te
od njegovog vremena re filozofija kao i helenska pozajmica
teologija ine nezaobilazne pojmove kojima se izlae
Hristova mudrost, uz dodatno razlikovanje "nae",
"hrianske", "istinite", "najvie", "boanske", "nebeske",
www.uzelac.eu
210
Milan Uzelac
"duhovne", i "unutranje" filozofije od helenske "spoljanje"

i "svetovne" mudrosti (unji, 1995, 20)
Deceniju nakon muenike smrti Justina (165)
Atenagora je, nastojei da izloi novo hriansko uenje i
da hriane obrani od optubi za ateizam i ignorisanje
dravne religije kao i za kovanje zavera, u spisu Legatio pro
christianis (Zauzimanje za hriane) upuenom Marku
Aureliju, nastojao da opovrgne napade za tobonji ateizam
hriana i isticao monoteistike elemente u grkoj filozofiji
(pozivajui se na Platona, Aristotela, Sofokla, Euripida i
stoike). Podudarnost uenja grkih filozofa i hrianskih
mislilaca Atenagora ne "dokazuje" tvrdnjama o
pozajmicama od strane Grka, ve polazi od "prirodnog"
saznanja boga, od toga da postojanje jednog boga moe biti
dokazano na osnovu posmatranja samoga sveta koji svojom
svrhovitou i lepotom ukazuje na umetnika koji ga je
stvorio (Leg., 16. 22). Oslanjajui se na stoike Atenagora
istie topoloki dokaz o jednom bogu: bog je po samom svom
pojmu bezgranino i sveobuhvatno bie, i prema tome mora
biti jedan; bog obuhvata sve prostranstvo i drugi bogovi
nemaju gde da budu. Atenagora je meu prvima koji
nastoje da veru dopune razumom pa ga neki smatraju i
rodonaelnikom spekulativne hrianske teologije.
Pokuaj sjedinjavanja filozofije i hrianstva poinje sa
Klimentom Aleksandrijskim (150-216) i Origenom (185-254)
i oni su zasluni za formiranje religiozne samosvesti
hrianske crkve. injenica je da aleksandrinci nisu najpravilnije shvatali bit grke filozofije i isto tako, injenica je da
su pri tumaenju porekla filozofije uzimali samo ono to im
je ilo u prilog, te se taj hrianski pragmatizam ve od
samog poetka koristio injenicama u zavisnosti od toga kako je to odgovaralo prvim hrianskim teoretiarima; to je
razlog to su se za svoje ciljeve naizmenino sluili as
apologetskim as gnostikim stavovima. Tako je, po reima
www.uzelac.eu
211
Milan Uzelac
Klimenta, filozofija bila poklon od boga i sluila je Grcima

da bi se vaspitali i pripremili za hrianstvo, kao to je to
kod Jevreja bio njihov verski zakon. Kliment je pisao da su
grki filozofi svoje misli krali iz jevrejskih religioznih
knjiga, ali su to prikrivali i sebe prikazivali originalnima.
Tit Flavije Kliment (kasnije poznat kao Kliment
Aleksandrijski) rodio se u paganskoj porodici (moda u
Atini) i dobio izuzetno dobro obrazovanje; hrianin je
postao u zrelo doba; posle dugih putovanja u potrazi za
istinom po Italiji, Siriji i Palestini, Kliment je doao u
Aleksandriju oko 200. godine i postao prvi ovek
Aleksandrijske bogoslovske kole; o njegovom prethodniku,
Pantenu, koji nije za sobom ostavio spisa, ne zna se mnogo.
Nekoliko godina nakon progona od strane Septimija Severa
Kliment se preselio u Kapadokiju gde je proiveo i poslednje
godine ivota.
Kliment je u istoriju patristike uao i kao tvorac prvog
univerzalnog sistema hrianske pedagogije koja je
istovremno bila i njegov teorijski sistem; on je moda prvi
univerzalno obrazovani hrianski mislilac, znalac filozofije,
mitologije i literature (razume se, i hrianske) i geografije.
Klimentov cilj je bio da hriansko uenje pretvori u ureen
sistem znanja; osnovna Klimentova dela ine trilogiju: prvi
deo je Protreptik (Nagovor Helena) i on se izuava na pripremnom nivou; zadatak mu je da ljude odvrati od sujeverja
i priblii veri; drugi deo Pedagog slui leenju strasti i
vaspitanju due. Trei, najvaniji deo Klimentovog uenja je
Stromate i tu se izlae summa hrianske mudrosti,
istinsko znanje (gnsis).
Razvijajui poziciju apologeta Kliment dolazi do
zakljuka o harmoniji vere i razuma; istovremeno, vera je
pripremni stepen na putu usavravanju i vodi ka gnosisu; u
tom smislu je znanje nemogue bez vere. Pomou
alegorijskog metoda razum dozvoljava da se otkrije i
www.uzelac.eu
212
Milan Uzelac
razjasni sadraj vere; filozofija je neophodna za prelaz od

vere ka istinskom znanju. Ostale nauke slue filozofiji kao
to filozofija slui teologiji. Gnosis podrazumeva saznanje
boga (teologiju) i najvie moralno savrenstvo. Saznanje
boga je nemogue i moe se znati samo ono to bog nije.
Ovde apofatika teologija dobija svoj klasian oblik. Bog je
iznad sveg postojeeg, iznad jedinstva; beskonaan je,
nevidljiv i nema imena. On je u Sinu-Logosu, koji je Mo i
Mudrost Oca, postoji oduvek, nestvoren. Logos energija
oca posrednik je izmeu njega i sveta, zakon je i razum
sveg to postoji. Logos je posle Oca, a Sveti duh je na treem
mestu u boanskoj trijadi.
Najvii stepen saznanja boga treba da bude praen
moralnim savrenstvom; gnosis je intelektualno-moralno
stanje u kome se znanje o bogu spaja s asketskom
besprekornou i hermeneutikim umeem. Na najviem
stepenu gnostika platonistiki ideal kontemplacije sliva se
sa hrianskim idealom ljubavi prema bogu i blinjem.
Etiki pogledi Klimenta odaju uticaj stoikog ideala bestraa, poto je bog, kao najvie moralno savrenstvo, osloboen
strasti.
Nakon Klimenta na elo Aleksandrijske kole doao je
Origen, jedna od najneobinijih, ekstravagantnih figura
patristike, kako u ljudskom tako i u intelektualnom smislu.
Origen se rodio u hrianskoj porodici i od detinstva je pohaao asove u Aleksandrijskoj bogoslovskoj koli gde je
sluao Pantena i Klimenta; godine 203. izabran je za
Klimentovog naslednika; vodio je asketski nain ivota; sa
25 godina verovatno je sluao Amonija Sakasa kod koga je
nekoliko godina kasnije uio i Plotin; tako se u Origeni
spajaju dve kulturne tradicije: helenska i hrianska; on je
bio jedan od najtalentovanijih tumaa jevrejske i grke
Biblije, veoma popularan propovednik. borac protiv pagana,
ali u velikoj meri zavisan od stoikog platonizma. Godine
www.uzelac.eu
213
Milan Uzelac
232/233. preao je u Palestinu, gde je osnovao sopstvenu

kolu i tu, u vreme progona hriana, poginuo. Pisao je vie
no svi njegovi prethodnici i s njim je mogue porediti samo
Avgustina; to je posledica i naina rada: Origen je diktirao
mnogobrojnim stenografima a zatim je sve to umnoavano
od strane kaligrafa; kada je re o irini interesa Origen ne
zaostaje za Klimentom, a sam prevazilazi veinu otaca
crkve. Svojim komentarima Svetog pisma prevazilazi sve do
tada napisane spise o tome.
Dok je kod Klimenta vidna zavisnost od Filona i premda
je njegova filozofija neoriginalna, njegova je zasluga, a
potom posebno i Origena to je platonizam proet njihovim
eklektikim duhom definitivno uao u hriansku dogmatiku. Origen je vladajui sistematski um ne samo rane ve i
celokupne patristike i stvorio je prvi sistem filozofske
teologije zasnovane na najviim dostignuima grke
filozofije, a posebno neoplatonizma. Mnogo je toga u
njegovoj teoriji izazivalo sumnje ve u III i IV stoleu a na
Petom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolju (553)
njegovo je uenje proglaeno nekanonskim, bez obzira na
njegovu mueniku smrt. Zato Origena ne smatraju pravim
ocem crkve, a veina njegovih spisa je izgubljena.
U hrianstvu Origen je video vrhunac grke filozofije i
njegov uzor (kao i svoj patristici) bio je Platon; tu treba
traiti objanjenje za izraziti Origenov interes za metode
dokazivanja u matematici, logici i simbolici brojeva;
alegorijski metod je za njega glavno sredstvo egzegeze.
Svoje osnovne stavove izloio je u spisu O poelima (spis je
doao do nas samo u latinskom prevodu); u prvom delu
govori se o bogu kao venom izvoru svega postojeeg, u
drugom, o svetu i njegovom stvaranju, u treoj, o oveku i
njegovom odreenju, a u etvrtoj o otkrovenju i nainima
kako do njega dospeti. Tako izloena "poela" postaju obra-
www.uzelac.eu
214
Milan Uzelac
zac za sva potonja izlaganja hrianskog uenja i time se

otvara epoha univerzalnih dogmatskih sistema.
U prvom delu pomenutog spisa Origen istie kako se
verske istine dele na one sutinske (u koje spadaju
najvanije dogme, svedoanstva o simbolima vere) i one
manje sutinske (o kojima u svetim spisima ne pie mnogo
ili ne pie nita); u prvom sluaju nedopustiva je sloboda,
dok se, kad je re o pojedinanim pitanjima koja se, pre
svega tiu tvarnoga sveta, teolog moe pozivati na sopstveni
razum (ali da ostane u saglasju sa svetim spisima). Na taj
nain Origen je formulisao i metod spekulativne teologije
kojeg se uvek ni on sam ne pridrava. Sama metoda je
trostepena i mogue je razlikovati tri stepena smisla: bukvalni, duevni (etiki) i duhovni (apstraktno-teoloki).
Nastojei da veru (pstis) prevede u znanje (gnsis)
Origen je hteo da postavi temelje hrianske teologije kao
naunog sistema; pojavu hrianstva je tumaio kao
zavretak filozofije koja je u nekim svojim delovima
prihvatljiva i za hriane. Kruna Origenovog uenja jeste u
tumaenju pojma boga kao istoga duha u njegovoj
nepromenljivosti i jedinstvu, a koji se izdie nad svim stvorenim kao veni tvorac svih stvari i koji, u svoj svojoj
potpunosti ne moe biti saznat ni od ega tvarnog. Origenov
Bog je nadbivstvena, nesaznatljiva "monada" koja
prevazilazi sve to se o njoj moe rei; bitno svojstva boga
jeste apsolutna uzronost njegove volje: on veno stvara i
njegova tvoraka delatnost je vena kao i on sam te se on
moe spoznati samo na osnovu njegovih tvorevina. Posledica njegove sopstvene nepromenljivosti je da se njegovo
stvaralatvo ne moe prostirati neposredno na promenljive
pojedine stvari, ve samo na veno otkrovenje njegovog
sopstvenog bia na njegov lik, logos. Taj logos je kao lice, samostalna hipostaza; ako je i nii od Boga-Oca, on je ipak
nekakav bog (tos), neki drugi bog (deteros tos) i Sveti duh
www.uzelac.eu
215
Milan Uzelac
se odnosi prema njemu kao i on prema Ocu. S obzirom na

odnos prema svetu logos je ideja ideje, pralik (saglasno s
kojim boanska volja sve stvara); "ideja ideja" i sve stvari su
odraz Logosa no ne i Boga-Oca. Na taj nain Logos je
posrednik izmeu Boga i sveta, i u njemu se prvobitna
monada razvija u mnotvenost. Prva hiopstaza postoji supstancijalno a druge dve akcidentalno; to ima za posledicu da
se Sin i Duh ne raaju iz bivstva Oca. Delovanje Oca
prostire se na sve postojee, Sina na sve umno, Svetoga
Duha na sve sveto. Tako kod Origena nailazimo na
poricanje jednosutastvenosti tri hipostaze i problem
triniteta Origen reava u duhu nekanonskog
subordinacionalizma.
Kao to se u neoplatonskom sistemu Um veno raa iz
Jednog, tako se kod Origena druga hipostaza raa iz prve;
akt stvaranja sveta on takoe misli van vremena (premda je
nemogue zamisliti Boga tako da nije svemogui i da nije
tvorac). Bez obzira na to to je graenje veno i to je
sastavljeno iz duhova predodreenih da uestvuju u
boanskom blaenstvu kako bi na kraju postali boanska
bia, Origen istie kako tvarni svet postoji u vremenu i nije
jedino mogui; svetovi se naizmenino smenjuju; tako se
Origen vraa staroj koncepciji o beskonano mnogo svetova;
ali, u tom sluaju due mogu da preu iz jednog sveta u
drugi i Origen obnavlja pitagorejsko-platonistiko uenje o
seobi due. Dua ini sredinu izmeu tvari i duha; ona ima
mogunost da se priblii bogu i tada postaje um, isti duh,
ali moe se nai i van svake materije i biti isto nebie. Na
taj nain duhovi imaju slobodu izbora koja je data i svim
umnim biima, a ta sloboda je i jedini uzrok zla u svetu. Zlo
je otpadanje od punoe bivstvovanja u nebivstvovanje i
stoga svaki duh, budui da poseduje slobodu, vie ili manje
otpada od boanske sutine i za njegovo oienje bog stvara
www.uzelac.eu
216
Milan Uzelac
materiju pa se tako duhovi materijalizuju i postoje silazni

stepeni: aneli, nebeska svetla, ljudi, mrani demoni.
Spajanje s materijom je kazna za duu (time Origen
anticipira jedan od osnovnih stavova neoplatoniara), ali
poto su dobro i zlo prisutni u tvari samo akcidentalno, i u
ulnom svetu ne moe biti supstancijalnog dobra i zla,
nijedno razumno bie (ukljuujui i avola) nije osueno na
zlo i u principu moe se uzdii do dobra. Umna/razumna
bia, kao to smo rekli, obrazuju svetsku hijerarhiju i mesto
svakog bia u njoj zavisi od njegovog moralnog savrenstva.
Tako Origen u isto platonskom duhu etici daje ontoloki
temelj.
Ono, to se javlja kod Origena, tipino hriansko a
strano helenistikom intelektualizmu jeste isticanje u prvi
plan volje s njenim metafizikim znaenjem; volja boga
pokazuje se kao vena manifestacija njegove sutine, dok
volja duhova jeste slobodna ali ima vremenski karakter;
jedna spram druge nalaze se kao ousa i gnesis kod
Platona, kao bivstvo i bivanje; naspram nepromenljive
boanske volje sloboda volje pojedinih duhova sadri u sebi
pojam razlikovanja, promenljivosti, pojedinanog postojanja
i kao takva sadri sebi osnovu greha i materijalnosti. Na taj
nain Origen ima mogunost da apsolutnu uzronost boga
(koji pored sebe ne podnosi nikakvu nezavisnu materiju)
povee s injenicom zla, ulnosti i nesavrenstva i da izmiri
etiku transcendenciju s fizikom imanencijom, tj. da shvati
boga kao tvorca, ali ne i kao vinovnika zla. Tako su vera u
boansku svemo i svest o sopstvenoj grenosti dva
protivrena elementa hrianske metafizike i Origen ih
nastoji izmiriti pomou pojma slobode.
Veno stvaranje podrazumeva i sukcesivno nastajanje
beskonanog broja eona, sistema sveta u kojima se pad i
iskupljenje ponavljaju u liku novih duhova; ovaj stav
Origen dalje ne razvija i usredsreuje se na sada postojei
www.uzelac.eu
217
Milan Uzelac
svet duhova. Duhovi koji su pali iz materije, a u koju su

prognani radi oienja, streme obratno, k boanskom
naelu; mada bi to trebalo da dosegnu i svojom slobodom,
zahvaljujui boanstvenosti koja je prisutna u njima i koja
se ne gubi ni pri najdubljem padu, ipak ne uspevaju u tome
bez pomoi milosti (koja ve vekovima dejstvuje - time se,
na tragu apologeta, priznaje propodeutika vrednost paganske filozofije, tj. platonske i aristotelovske etike) koja se
u potpunosti nalazi tek u Hristu. Svojom bezgrenom
duom predveni logos sjedinjuje se u bogooveno
jedinstvo: svojim stradanjem on je za svet verujuih
iskupljenje koje se konkretizuje u vremenu, a izabranima
svojom sutinom daje istinsko prosvetlenje. S njegovom
pomoi konani duh dostie razliite stepene iskupljenja:
veru, religiozno razumevanje ulnog sveta, shvatanje logosa
i na kraju, blaenstvo poniranja u boansko. Posredstvom
sveopteg delovanja slobode i milosti svi duhovi treba da
budu osloboeni, telesnost odbaena i sve stvari treba da se
vrate bogu (apokatstasis). Iz ovih osnovnih hrianskih
teza koje nalazimo kod Origena vidno je kako je hrianstvo
ovladalo idejama antike filozofije i pomou religioznih
principa preradilo ih u jednu novu celinu; promene do kojih
tu dolazi manifestuju se u sferi eshatologije i hristologije; u
ovoj poslednjoj Origen vie panje posveuje kosmologiji no
onom spasiteljskom momentu logosa, mada ih pri tom nije
uspeo u potpunosti saglasiti. Sporovi koji e se voditi na tlu
njegovog uenja tokom III i IV stolea imaju isto teoloke
motive i ne menjaju njegove temeljne pretpostavke.
Zahvaljujui visokom filozofskom nivou, dubini i
originalnosti, Origenovo uenje je viestruko odredilo razvoj
patristike; pre svega ovde se misli na niz njegovih uenika
kao i na veliko uvaavanje koje je Origen imao kod crkvenih
otaca iz Kapadokije koji su nainili i antologiju najvanijih
njegovih tekstova. To nikako ne znai da je postojala opta
www.uzelac.eu
218
Milan Uzelac
saglasnost s Origenovim stavovima; naprotiv, protiv

Origena pisao je uenik Pavla Samosatskog Lukijan (umro
312.), koji je osnovao Antiohijsku teoloku kolu i bio uitelj
Arijana, osuenog na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji
(325).
Treba imati u vidu da su ve pomenuti kritiari
hrianskog uenja (Cels, Porfirije) nastojali da dokau
kako tu nije re o nekim novim uenjima ve o stavovima
preuzetim od raznih ranijih autora; tako Cels istie kako je
u uenju o bogu pogreno shvaen Platon, uenje o 7 neba
preuzeto je od Persijanaca, verovanje o dui koja se uzdie
preuzeto je iz kulta Mitre; uenje o stvaranju sveta preuzeto
je od Jevreja i puno je protivrenosti, uenje o uskrsnuu
poiva na nerazumevanju uenja o seljenju dua, a
miljenje o pratanju drugima je nespretna imitacija
Platonovog Kritona.
Prvi teoretski predstavnici hrianske crkve morali su
na to da reaguju: smatrali su da je filozofija izvor svih
zabluda i da je treba odbaciti; jednom hrianinu bilo je
vanije verovanje nego razmiljanje koje ga moe odvesti s
pravog puta vere. Najznaajnija karakteristika
Tertulijanovog pogleda na svet je da tu imamo
antifilozofsko i antilogiko stanovite, otvorenost za
protivreja, paradoksalnost (koja ima za zadatak da otkrije
dubine vere). Ako je za Klimenta Aleksandrijskog ceo svet
bio Atina, Tertulijan pita imaju li ita zajedniko Jerusalim
i Atina; paganska filozofija je majka jeresi, ona se ne moe
usaglasiti sa hrianstvom, filozofi su patrijarsi jeretika, a
boga moe spoznati samo dua koja je po prirodi hrianska;
bog je iznad svih zakona koje bi hteo da mu nametne
filozofski um.
Tako je spokojnu promiljenost Minucija Feliksa (oko
200) u oceni antike kulture smenio beskompromisni
kriticizam pomean s emocionalnim odbijanjem izraen u
www.uzelac.eu
219
Milan Uzelac
negativnom stavu kakav nalazimo kod Tertulijana; dok je

Minucije Feliks (200) u dijalogu Oktavije (po formi
bliskom Ciceronovim dijalozima) izlagao hrianstvo u duhu
etikog racionalizma, branei istotu i duhovnost
hrianskog morala, on je isticao politiku lojalnost
hriana, njihovu spremnost na muenitvo u ime vere;
branio je ranohrianski ideal siromatva i estoko napadao
amoralizam paganskog sveta, a u odbranu hrianske
dogme o vaskrsenju, istiui kako je daleko tee neto iz
nieg stvoriti, no vaskrsnuti ono to je ve bilo, i tu se
Minucije poziva na ponovljivost i ciklinost prirodnih
pojava.
Meu latinskim autorima tog perioda bio je
Kartaginjanin Kvint Septimije Florent Tertulijan (oko
160-posle 220) i on ima za latinsku patristiku isti znaaj
koji i Origen za grku. Zapad je u Tertulijanu dobio sveg
teoretiara pre no Istok (u Origenu). Tertulijan je dobio
dobro obrazovanje, verovatno i pravniko; po nekim
svedoanstvima bio je svetenik, ali se potom pridruio
sekti religioznih fanatika - montanista. Naspram
aleksandrinaca Tertulijan je predstavnik radikalnog
antignostikog smera unutar patristike, posebno time to
akcenat stavlja na isto religiozni momenat. Tertulijana
moemo smatrati tvorcem latinske teoloke leksike.
injenica je da svoje uenje ne izlae kao koherentan sistem; kod njega se meaju teologija, kosmologija, psihologija
i etika a sve to praeno je velikim uticajem stoikog uenja.
Tertulijan je, kao niko pre njega, pronikao u samu bit
religioznosti i dospeo do poslednjih temelja line vere; pod
njegovim uticajem nai e se kako Avgustin, tako i potonji
mislioci: Paskal, Kjerkegor, Lev estov i u tom smislu je
Tertulijanov uticaj dublji no Origenov; ovo je pre svega bilo
mogue i time to je Tertulijan paradoksalnost razvio kao
posebno metodsko stanovite; da bi se istinski javio, Bog to
www.uzelac.eu
220
Milan Uzelac
moe uiniti samo na nerazuman i paradoksalan nain: "Sin

boji je raspet; mi se ne stidimo iako je to stidno. I umro je
sin boji; to je potpuno pouzdano, mada je besmisleno. I
posle sahrane je vaskrsnuo; to je nesumnjivo, jer je
nemogue (De car., 5). Teolozi koji su istupali u odbranu
vere u srednjem veku, a protiv intelektualnih pretenzija
tzv. racionalne teologije, pripisali su Tertulijanu maksimu
Credo quia absurdum est (verujem jer je apsurdno); taj
credo veoma dobro izraava njegovo miljenje i miljenje
onih koji su bili razoarani antikim intelektualizmom. U
vreme kad se razum, koji su grki filozofi i rimski retoriari
podigli do neba, a koji je stvorio velianstveni svet antike
kulture, pokazao nesposobnim da izae na kraj i sa jednim
od realnih socijalnih problema, i kad je intelektualizam sve
vie vodio u skepticizam i pesimizam, u apstraktno
umovanje i misticizam - pojavila se vera. Verovanje je apsurd za razum, i ba je taj apsurd rezultat koji proizlazi iz
sadraja verovanja. Za vernika to nije dokaz neodrivosti
njegovih uverenja, nego, naprotiv, potvrda da je to via
istina koju razum ne moe shvatiti. To je bio pokuaj da se
vera prikae kao prava istina, da se pomou nje moe dobiti
ono to razumom ostaje nedokuivo te je posve prirodno da
filozofija ne moe biti iznad teologije. Nesrea pagana bila je
u tome to su oni uvek traili a nisu nikad nalazili, to su
samo kucali na vrata istine, ali ih nisu otvorili; traenje je
ili odsustvo vere ili njen gubitak; onaj koji je ve naao ono
u ta veruje nema potrebe za daljim istraivanjem.
Tertulijan stoga kae: "Mi nemamo potrebe za radoznalou
posle Hrista, nemamo potrebe za istraivanjem posle
Evanelja (...) U pogledu pravila vere ne znati nita znai znati sve". Ako se mudrost ovog sveta pokazala kao
bezumlje, prirodno je bilo oekivati da se bezumlje proglasi
za mudrost i to je razlog to, po Tertulijanu, treba verovati
upravo u ono to je sa stanovita antike mudrosti
www.uzelac.eu
221
Milan Uzelac
protivrazumno, i moda samo tome i treba verovati (credo

quia ineptum).
Treba imati u vidu da se Tertulijan odrie antikog
razuma, tj. elitarnog intelektualizma a ne razuma uopte,
jer on zdrav razum i dalje visoko ceni; istina se sauvala
samo u dui neangaovanog prostog sveta, a kultura je
bolest; oslobaajui se od nje oveanstvo se vraa u svoje
normalno, prirodno stanje - stanje zdravih nagona i
trezvene razumnosti. Isto tako, Tertulijanova kritika filozofije nije usmerena toliko protiv antike filozofije po sebi
koliko protiv njene upotrebe od strane gnostika koji su sa
stanovita antike filozofije kritikovali hriansko uenje;
on se manje pita o istinitosti antikih mislilaca a mnogo
vie o njihovoj istorijskoj ulozi koja je izrazito negativna jer
su filozofi postali "patrijarsi jeretika" (De an., 3). Ako o
Aristotelovoj filozofiji govori da je previe razvuena i
dosadna, glavna zamerka Stagiraninovoj filozofiji bila bi u
tome to je ona naoruala jeretike dijalektikom vetinom
koja pretenduje na sve, ali realno ne reava nita. Krajnji
cilj svoje kritike antikih filozofskih uenja Tertulijan nije
video u njihovom opovrgavanju, ve u ograivanju od njih.
Meutim, to ograivanje je podrazumevalo i razjanjenje
sopstvenih stavova pa je apologet bio prinuen da ih izloi i
to, opet, sredstvima same filozofije koju je odbacivao.
Razvijajui koncepciju iste vere Tertulijan je tvrdio da
filozofija ne moe intervenisati u sferi religije, premda se ne
iskljuuju filozofska sredstva za opravdanje vere; to znai
da filozofija treba da se odrekne istraivake i zadri samo
objanjavalaku funkciju. Meutim, on odbacuje i
alegorijska tumaenja i zadrava samo ona bukvalna, jer
prva mogu odvesti u jeres. Izlazei, kao i Minucije, iz
latinske retorske kole, Tertulijan, za razliku od svog prethodnika, nije prihvatao ni ciceronovski odnos prema
filozofiji, ni njegovu visoku ocenu prosveenog razuma; ali
www.uzelac.eu
222
Milan Uzelac
dobro usvojivi retorsku i literarnu tehniku, zauzima

negativan stav spram antike filozofije (premda su mu
najblii kinici i stoici, ak i Seneku zove "na Seneka"), i taj
stav daleko je dublji no kod njegovih prethodnika (Tatije,
Teofil). Tertulijan ne samo da osuuje grke filozofske kole
i helenske moralne vrednosti, ve ustaje protiv savremene
kulture koja je iskvarila i izopaila oveka i priguila
njegove prirodne pozitivne sklonosti, nadgradivi nad njima
itav svet neistinitih, vetakih vrednosti. Izlaz Tertulijan
vidi u kinikom pojednostavljivanju i povratku na prirodno
stanje a to je mogue samo pomou hrianske vere i
asketizma
Tako Tertulijan, spaja fantastini materijalizam i
senzualizam sa strogim, nemilosrdnim hrianstvom i s
njegovom antinomno postavljenom ulnou i moralnou;
protivreja to ih imamo kod Tertulijana nalazimo i
stotinak godina kasnije kod afrikog retora Arnobija (260327) (Adversus gentes, 300 god.), mada ne s tako izrazitom
tertulijanovskom paradoksalnou. Kao glavnu zabludu
antikog sveta Arnobije istie optimistiki racionalizam neosnovanu veru u neograniene mogunosti ljudskoga
razuma; kako se taj racionalizam najreljefnije nalazi kod
Platona i platoniara, protiv njih je i usmerena Arnobijeva
kritika i on njima suprotstavlja senzualizam i empirizam
(koji ga jo uvek vezuju za kiniare i stoike).
Ali ako je Arnobije bio meu poslednjim apologetima
progonjenog hrianstva krajem treeg i poetkom IV
stolea, afriki retor i pisac, uitelj retorike u Nikomediji
gde je Dioklecijan preneo prestonicu carstva, Laktancije,
jedan od najveih ideologa Konstantinovog carstva, prvi je
latinski pisac "trijumfalnog hrianstva" i u svom delu De
divinis institutionibis (O boanskom ureenju) u sedam
knjiga (posveenom Konstantinu Velikom) sistematski
izlae hriansko uenje o moralu iji se pojedini momenti
www.uzelac.eu
223
Milan Uzelac
nalaze ve kod grkih filozofa; no da bi se svi mogli sabrati i

razumeti, za to je, po miljenju ovog retora, bilo neophodno
boansko provienje.
Laktancije je kao svoj osnovni zadatak postavio
opravdanje hrianstva u oima rimske inteligencije jo
uvek vezane za antike vrednosti; zbog svoje strasti prema
retorici i bogatstva jezika kasnije je dobio nadimak hrianskog Cicerona. Laktancije je odista cenio Cicerona i smatrao
ga ne samo savrenim retorom ve i savrenim filozofom.
Kako su Laktancijevi autoriteti Minucije, Tertulijan,
Kiprijan, isto je latinski apologet; po njegovom miljenju
nikom od apologeta pre njega nije uspelo kao njemu da
hrianskom uenju da draest i jasnou, pa je tek on
hriansku religiju sjedinio sa antikom obrazovanou dokazujui kako se "nikakva religija ne moe podraavati bez
mudrosti i nikakva mudrost ne moe da se postigne bez
religije" (De div., I 1-2). Dok je antika filozofija traila
mudrost van religije, a paganska religija (liena filozofskih
elemenata) bila samo mnotvo predrasuda i sujeverja,
filozofija je uvek ostajala tenja ka mudrosti, ali ne i
mudrost koja je znanje krajnje istine o boanskim i ljudskim stvarima. Stoga, po miljenju Laktancija, vrst osnov
moe da bude samo otkrovenje, tj. istina koju je oveku
otkrio sam bog. U skladu s tim, vera u otkrovenje daje
znanje istine koja je sadrana u njemu, i zato je ono samo
mudrost. Prema tome, zakljuuje Laktancije, u mudrosti je
sadrana vera, a u veri - mudrost" (De div., IV 3). Tako se
Laktancijev krajnji zakljuak poklapa sa Tertulijanovom
koncepcijom "iste vere": filozofija mora da ustupi mesto religiji, iako je Laktancije bio jedini meu latinskim
apologetima koji je gajio simpatije za gnostiko i hermetiko
uenje.
www.uzelac.eu
224
Milan Uzelac
Gnostici
Termin gnsis bukvalno znai saznanje, no saznanje do
kog se dolo otkrovenjem dostupnim malom broju izabranih
ljudi; tehniki, taj pojam je u prvim stoleima nove ere
oznaavao posebnu formu mistikog saznanja koje je bilo
svojstveno religiozno-filozofskim tokovima poznog
paganstva, kao i nekim sektama inspirisanim idejama
hrianstva. Gnostike teorije bile su povezane s ranim
hrianstvom i imajui u sebi razne helenistike i
istonjake elemente sve vreme izazivale su polemike i
kritike crkvenih otaca. Naelno, moglo bi se rei da su se
gnostikim oznaavala drutva koja su delovala u Rimu i
Aleksandriji a predmet njihovih spisa behu tumaenja o
nastanku sveta, oveka i njegovog predodreenja u
mitolokoj formi. Na osnovu sauvanih fragmenata moe se
zakljuiti da su ti spisi imali oblik otkrovenja, da su
smatrani "poslanicama nebeskih sila", Hrista (ivog ili
vaskrslog) ili pojedinih proroka. Iz takvih spisa nastala su
potom i razna evanelja (poput Filipovog evanelja), a
njihov autoritet poivao je na njihovoj anonimnosti i starini.
Doskora se uenja gnostika (Saturnin, Karpokrat,
Vasilid, Valentin, Bardezan) bila malo poznata; njihovi spisi
bili su jo u najstarija vremena sistematski unitavani tako
da se o stavovima gnostika moglo znati samo na osnovu odlomaka iz dela njihovih protivnika (Irinej, Ipolit, Justin,
Tertulijan, Klement, Origen, Jevsevije, Avgustin). Tek
1945. u Gornjem Egiptu je naena posuda s 53 gnostika
rukopisa na koptskom jeziku koji su nam bili potpuno
nepoznati i isti su publikovani tek 1972-1977.
Gnosticima je zajedniko shvatanje da je ovaj svet
nesavren i proizvod zlog bia; njegov nastanak nije
rezultat vene borbe suprotstavljenih sila (kako je to uio
Mani), ve posledica pada iz okvira prvobitno savrenog
www.uzelac.eu
225
Milan Uzelac
sistema. Osnovna zagonetka za gnostike je uzrok tog

"pada", a to je problem koji se javlja pred svakim
monistikim sistemom. Gnostikim sistemima je zajedniko
insistiranje na nastajanju razliitih bia i nivoa
bivstvovanja; svaka delatnost ili misao neke vie sile
hipostazira se do tog stepena da i sama potom biva
sposobna da stvara nova bia. Temelj gnostikih sistema je
pitagorejska metafizika.
Osniva gnostike kole (ukoliko se o "koli" tu uopte
moe govoriti) bio je Valentin; rodio se u Egiptu a
obrazovao u Aleksandriji; filozofski je bio veoma obrazovan i
pisao je psalme; u Rimu je predavao od 135-160. godine n.e,
a to znai da bi mogao biti savremenik Kalvena Taura,
Albina i Numenija. Sauvano nam je samo est
Valentonivih fragmenata kod Klimenta Aleksandrijskog i
jedan kod Ipolita Rimskog; na osnovu njih i prikaza
njegovog uenje kod Irineja skoro je nemogue precizno
rekonstruisati Valentinovo uenje; teko je odvojiti ono to
pripada njemu od onog to pripada njegovim mnogobrojnim
uenicima. Svaku rekonstrukciju posebno oteava i
injenica da se Valentinovo uenje ne moe svesti na sistem
logikih kategorija kakav se nalazi u antikom neoplatonizmu, ali se, isto tako, ne moe svesti ni samo na
paganske ili hrianske ideje. Ako je verovati Irineju,
Valentin je zastupao monistiko shvatanje sveta; smatrao je
da u poetku bee neizraziva, neodreena Dvojina (punina,
pleroma), sastavljena od (a) pranaela, dubune, monade i
(b) tiine, misli, milosti. Iz monade i tiine nastaje sledei
par: (c) jedinorodni um, otac (koji se razlikuje od pra-oca) i
(d) istina. Iz uma i istine nastaju (e) logos i (f) ivot a iz
njih, daljim deljenjem jo 24 eona. Poslednji eon, trideseti,
je mudrost (Sophia). Svi ti eoni su prekosmiki i prethode
vremenu. Naspram njih je praznina (kenoma). Moglo bi se
rei da je tu re o jednom dualistikom sistemu koji ini os-
www.uzelac.eu
226
Milan Uzelac
novni par pleroma - kenoma. Vano je imati u vidu

postojanje granice koja odvaja prvi par (dubina tiina) od
svih 28 ostalih eona ispunjenih Hristom i Svetim Duhom, a
koji se takoe proglaavaju eonima. Iako je obrazovanjem
ovih ukupno 30 eona u pleromi uspostavljen mir, Mudrost,
kao trideseti eon, postavlja sebi zadatak da ovlada i
prazninom (kenoma); nizom veoma sloenih postupaka
mudrost stvara Demiurga koji obrazuje sedam kosmikih
sfera i sav materijalni svet i time se ispunjava kenoma
uprkos njenoj bezformnosti. Sa Demiurgom negativni deo
Mudrosti stvara Kosmokratora, avola, nosioca sveg zlog u
svetu. Ovo je bilo mogue budui da, po Valentinu, Mudrost
ima sve ljudske karakteristike. Tako iz Mudrosti nastaje
svet koji mi znamo, ali on ne zna svoje poreklo, nema znanje
o pleromi (koje ima Mudrost). Priroda je puna tuge, no na
ne zna zato je to tako. Iz uasa Mudrosti nastaju planine,
iz njenih suza - mora, iz oajanja - demoni. Demiurg je
dobro bie, ali ni on ne zna nita o pleromi. Mudrost i Sveti
Duh stvaraju Isusa (treeg ve po redu) koji donosi znanje
koje je posedovala mudrost. Za tim Isusom dolaze tri vrste
bia: (a) pneumatici - oni kod kojih preovladava duh
(pnema), (b) psihiari - oni kod kojih preovlauje dua
(psych) i (c) hiletiari oni kod kojih se uje zov tvari
(hle). Ovi poslednji su osueni na smrt, dok su prvi
predodreeni za spasenje; ljudi koji se nalaze u drugoj grupi
mogu se spasti ukoliko slede uputstva prvih, izabranih vladajuim gnosisom.
Mora se rei da je sistem koji Valentin izlae krajnje
alegorian ali i veoma izdiferenciran i da e znatno uticati
na potonju platonistiku misao; Valentin je sebe smatrao
hrianinom, pretendovao na mesto episkopa, ali kad u
tome nije uspeo udaljio se od crkve; injenica je da kod
njega ima mnogo hrianskih elemenata, kao to je iskustvo
apsolutne linosti (za ta nisu znali ljudi antike); isto tako,
www.uzelac.eu
227
Milan Uzelac
injenica je da je Valentin umesto jedne linosti sazdao

trideset eona, koji svi zajedno teko da oslikavaju prirodu
boanstva; to vie nije jedna ve trideset linosti;
Valentinov uenik Marko govorio je da trideset eona i nisu
nita drugo do samosvest boanstva.
Postoji jo jedna bitna razlika izmeu Valentina i
prihvaenog hrianskog uenja: dok hrianski bog stvara
svet iz nieg po svom liku, ovek, kao najvii stupanj
stvaranja, ist je i bezgrean kao i boanstvo; no kako je
bivstveno drugaiji no bog, moe sebe obrazovati kako hoe i
zloupotrebljavajui darovanu mu slobodu on otpada od boga
i tako dolazi do prvobitnog greha kao prokletstva za itav
svet. Po Valentinu stvari stoje drugaije: kod njega ne grei
ovek ve samo boanstvo, i to pre stvaranja sveta;
nesavrenstvo sveta izvodi se iz samog boanstva; samo
boanstvo je gubitniko. Isto tako, dok je za spasenje hrianskom oveku neophodna boija pomo jer spas je mogu
uz Hristovu pomo i verom po Valentinu, spas koji ovek
dobija, jeste znanje (gnosis) o pleromi; gnostik je lien
smirenja koje dolazi sa znanjem o nesavrenstvu, o zloj
prirodi sveg sveta.
Ako je po svojim prvobitnim intencijama dualizam koji
su zastupali gnostici i bio saglasan s etikim pogledima
hriana, on je bio nespojiv s osnovnom metafizikom
idejom hrianstva koje ne priznaje nijednu drugu svetsku
silu osim ivoga boga; voeno tom monistikom tendencijom
hrianstvo je odbacivalo dualizam koji je dolazio preko
gnostika iz grke filozofije; zato, pozivajui se na stoike
pozni gnostici su se pribliavali monizmu koji je vladao u
crkvenom pravoslavlju. injenica je da su se gnostici sve
vie udaljavali od uenja koje je zastupala oficijelna crkva
te e protiv njih ustati Tatije i Tertulijan: prvi, odbacujui
grku kulturu kao delo avola, a drugi zastupajui tezu da
je istina evanelja potvrena protivrenostima ljudskoga
www.uzelac.eu
228
Milan Uzelac
razuma. Isto tako, kao antignostici, nastupaju Irinej i

njegov uenik Ipolit koji gnostikoj antijevrejskoj filozofiji
istorije suprotstavljaju uenje Pavla o bojem planu
vaspitanja po kome je jevrejski zakon priprema za
vaspitanje u duhu hrianstva. Ostaje injenica da se
oponenti ipak i sami oslanjaju na rezultate grke filozofije i
uene gnostike: Tertulijan na stou, Irinej i Ipolit na Filona a
Tatijan na Valentina.
Imajui u vidu da veina gnostikih izvora insistira na
neizrazivosti prvog poela koje nije ni u kom sluaju bog,
poto na neki nedostian nain sve prevazilazi, dolazi se do
zakljuka da je prvi princip apsolutno nedokuiv i nepojmljiv i pri tom nije ni aktivno ni tvorako naelo. Vie no
izvesno je da Valentin zastupa apofatiku (negativnu)
teologiju koja nema mistifikatorsku funkciju ve pre nastoji
da d filozofsko obrazloenje Otkrovenja. Predstava o tome
da se bog ne moe dosegnuti logino za sobom povlai tezu o
potrebi da znanje (gnosis) bude otkriveno, a koje je
(saglasno Evanelju po Jovanu) poznato samo "Sinu" Boga i
onom koji mu ga je otkrio. Ako bi bog bio dostian, otkrovenje ne bi bilo neophodno i dovoljna bi bila "prirodna
teologija". Ova negativna teologija bie znaajan elemenat
Plotinove filozofije. Jedno kao neogranieno i neodreeno,
koje ni od eg ne zavisi i kojem nita nije potrebno pa ni ono
samo, i koje je izvor svega postojeeg, koje se samo ne menja
i ne isijava a o kome e govoriti kasnije Plotin ima
poreklo u neodreenoj Dvojini Valentina.
Patristika
Pod patristikom (od gr. Pter, lat. pater otac) obino se
misli na skup uenja otaca hrianske crkve od II do VII
stolea n.e. Pojam otac crkve nastao je tokom nekoliko
stolea; prvobitno se ocem nazivao duhovni nastavnik, koji
www.uzelac.eu
229
Milan Uzelac
je posedovao uiteljski autoritet, da bi kasnije hrianska

dogmatika tom pojmu dala jo preciznije znaenje; u V
stoleu isticale su se etiri karakteristike oca crkve: svetost
ivota, drevnost, ortodoksnost uenja i oficijelno priznanje
od strane crkve. Svi ostali crkveni autori (shodno tradiciji)
nazivali su se crkvenim piscima (scriptores ecclesiastici);
ak i veliki hrianski autoriteti, kao to su Tertulijan ili
Origen, nisu mogli biti priznati za oeve crkve jer njihovo
uenje nije bilo u skladu s potrebama ortodoksnosti.
Ali nisu ni svi crkveni oci posedovali jednak autoritet pa
se ni spisak tih najveih uitelja crkve nije sastavio odmah;
tako je tek u VI stoleu, u poslanici imperatora Justinijana
V Vaseljenskom saboru (553), istaknuto osam najveih grkih nastavnika hrianstva (Atanasije Aleksandrijski,
Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski, Teofil
Aleksandrijski, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Proklo
Konstantinopoljski) i etiri latinska (Ilarij iz Poatjea, Ambrosije Mediolanski, Avgustin iz Hipoua, i papa Lav Veliki).
Na Zapadu, ali ne pre VIII stolea, poeli su potovati etiri
velika zapadna oca crkve (Ambrosija, Hieronima, Avgustina
i Grigorija Velikog) koje su nazivali i velikim uiteljima
crkve. Rimska crkva je tome dodala i etiri grka pisca
(Atanasija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana
Zlatoustog) i to u vreme kad je Istona crkva u velike
vaseljenske uitelje ubrajala samo poslednju trojicu. Od XII
stolea na Zapadu su uiteljima crkve poeli nazivati i
druge, ne vie tako stare autore ali ljude posebno istaknute
uenou i podrane od strane crkve.
Sve to pokazuje da je izraz patristika dosta uslovan i da
obuhvata itav niz autora koji se po raznim kriterijumima
ubrajaju u crkvene oce; njihov autoritet ne poiva na
njihovoj originalnosti, ve prevashodno u saglasju s
tradicijom koju ine apostolski i crkveni autoriteti. Ta
tradicija podrazumeva jedinstvenost i potvruje se
www.uzelac.eu
230
Milan Uzelac
saglasnou otaca; otac crkve je najvei onda kad je

saglasan s autoritetima crkve, pa je saglasnost svetih otaca
najvaniji izvor autoriteta (posle Svetog pisma i Odluka
Vaseljenskih sabora).
Sve ovo jasno pokazuje kako patristika nije skup
pojedinih uenja ve jedno uenje koje nastoje da otkrivaju i
izloe razliiti oci crkve s razliitom punoom i dubinom;
ako patristiku posmatramo spolja, sa strane, onda nam se
moe pokazati i raznovrsnost razliitih pozicija, pa se
patristika moe razumeti dvojako: kao specifini oblik
hrianske kulture i kao njena samorefleksija.
Budui da je re o jednoj veoma sloenoj pojavi, dela
otaca mogu se razmatrati iz tri aspekta: dogmatskoteolokog, istorijsko-literarnog i istorijsko-filozofskog; u
ovom poslednjem sluaju, patristika je skup principa i
metoda hrianskog filozofiranja. Kao istorijsko-filozofski
fenomen, patristika je sinteza religioznih vrednosti
hrianstva i helenskog filozofskog naslea i ovo odreenje
ima prilino opti karakter te ga treba precizirati. Bilo je
miljenja kako je u vreme patristike dolo do (a)
helenizacije prvobitnog hrianstva i da u III stoleu
hrianstvo niim nije liilo (ni idejno ni organizaciono) na
ono to je bilo pre Hrista, a to je posledica filozofizacije
hrianskog uenja i stvaranja hrianske hijerarhije, te da
sve to je stvoreno posle evanelja jeste plod grkog duha i
prilagoavanja religije pojmovnom svetu grke filozofije; suprotstavljajui se ovom stavu, neki su smatrali da (b)
patristika mnogo manje zavisi od grke filozofije no to se
misli i da je bolje govoriti o hrianizaciji grke misli no o
helenizaciji hrianstva; konano, javili su se i trei, koji su
smatrali da (c) ako bi se hrianstvo "izrodilo" u II stoleu u
filozofiju ono bi prestalo da postoji kao religija i time bi sam
pojam hrianska filozofija izgubio smisao, pa E. ilson
www.uzelac.eu
231
Milan Uzelac
smatra da tokom prva etiri stolea nije filozofija spasla

hrianstvo ve je hrianstvo spaslo filozofiju od propasti.
Bez obzira na ove razliite ocene, koje samo govore o
sloenosti problema, nesumnjivo je da je hrianstvo trailo
sredstva da u otkrovenju nae opti i veni sadraj koji bi se
mogao nainiti razumljivim za helenski odnos prema svetu.
Tako se dogodilo da je pojmovna struktura grke filozofije
konstruisala u grkom Otkrovenju one smislove koji se iz
njega ne bi mogli izvesti na neki drugi nain, a to opet znai
da refleksivni, pojmovni elemenat ne da prosto "oblikuje"
religioznu svest, ve ima i odreen uticaj na njen sadraj.
Istovremeno, postalo je oigledno da sadrajno jezgro
hrianstva ne moe biti posledica racionalnog grkog
filozofiranja, ve da je, tavie, neizrazivo jezgro hrianstva stvorilo oko sebe takvu "agresivnu" sredinu, da nijedan
bitan pojam grke filozofije, kada bi tu dospeo, nije se
mogao sauvati u nepromenjenom obliku.
Sve to imalo je za posledicu da u poetku zamiljena
velika sinteza nikad nije mogla biti potpuno i dovrena.
Hriansko uenje, u koje su se uvukli pojmovi grkog
miljenja, postalo je bipolarno i sve vreme nastojalo da
sintetie do kraja nespojive elemente skriveni Jerusalim i
skrivenu Atinu. To je sjajno osetio Tertulijan i kao sr
problema video sukob vere (koja se pokorava viim odlukama i ne eli da racionalno odredi svoja poela, premda
to ne uspeva da u potpunosti izbegne) i potrebe za
saznanjem Tvorca u njegovom stvaranju, da se sve postojee
pokae u harmonijskoj jasnosti, da se u svemu to postoji
vidi odblesak najvie mudrosti ne sumnjajui u pravednost
najviih odluka, kao i potrebu da se izrazi ljubav prema
bogu i blinjem potovanjem moralnog zakona.
Da bi religiozni doivljaji i religiozno iskustvo mogli da
se izraze i dobiju univerzalni znaaj neophodno je da
njihova osnova bude objanjena uz pomo razuma i da budu
www.uzelac.eu
232
Milan Uzelac
"ogranieni", tj. dovedeni do odreenih granica u okviru

kojih imaju status optosti i nunosti; samo u tom sluaju
moe se dobiti odgovor na pitanje u ta se veruje, emu se
ovek nada, ta je svet i kakvo mesto i zadatke ovek ima u
njemu. Na taj nain iz "ogranienja vere" uz pomo
pojmovne aparature, nastaju hrianska teologija,
kosmologija i etika.
Pri svem uvaavanju pojmovnog jezika grke filozofije
od strane crkvenih otaca ne treba zaboraviti da je taj
filozofski jezik samo spoljanje sredstvo u izgradnji
hrianske dogmatike iji se poslednji temelji nalaze u
otkrovenju a ne u istini razuma i to je razlog to za
hrianina Platon i Aristotel nisu vie i najvii autoriteti;
najvii autoritet je Sveto pismo koje je izvor istine i krajnja
instanca objanjenja. Fundamentalni stav patristike bio bi
u tome da je istina data u Pismu a zadatak teologa (kao
"istinskog filozofa") da je pravilno razume i objasni. Na taj
nain se hrianska teologija oformila kao religioznofilozofska hermeneutika.
Oito je da pod pojmom hrianskog "filozofiranja"
imamo zapravo filozofsku egzegezu svetog teksta, a metod
tog "filozofiranja" nije nita drugo do ukupnost naina
njegove interpretacije; polazei od toga da je tekst sistem
znakova u kome je data istina na ifrovan nain, isti se
mogao tumaiti pomou fizikih, etikih ili istorijskih
alegorija. Najvii i najapstraktniji vid tumaenja bio je
metafiziki (mi bismo rekli ontoloki), ali je taj
podrazumevao obraanje k najvanijim paradigmama
antike filozofije. Platonovo uenje o prapoelu koje se
nalazi van granica ulnog sveta bilo je idealni model za
objanjenje hrianskog uenja o bogu. Pomou Platonove
teorije ideja a i Aristotelove o umu (kao prvom pokretau) i
kategorijama, moglo se dati za hriane prihvatljivo reenje
o odnosu temelja bivstvovanja i njegovih ulnih
www.uzelac.eu
233
Milan Uzelac
manifestacija; idui tim smerom reavae se i pitanje o

jedinstvu boga i njegovih triju hipostaza. Stoiko uenje o
svetskom umu-logosu i o usudu pomagalo je da se objasni
svetska vladajua i utemeljujua hipostaza Boga-tvorca
koja se raskrivala u Hristu i boanskoj mudrosti (sopha).
U vezi s istorijskim razvojem patristike od njenih samih
poetaka do univerzalnog teolokog sistema zrelog perioda,
treba imati u vidu da je tu re zapravo o smeni filozofskih
paradigmi: prvobitno vladajui stoicizam (pa je mogue
govoriti o "stoikom periodu" patristike) ustupa sa
Origenom, Ambrosijem i Avgustinom svoje mesto
platonizmu koji je sa svojom metafizikom dubinom i
izotrenim terminolokim aparatom vie odgovarao pri
izgradnji hrianskog teolokog sistema. Najznaajnije ideje
antike filozofije bile su uz pomo platonizma saete u
najveu filozofsku sintezu antike neoplatonizam i zato
najzrelija teoloko-filozofska uenja patristike najvie lie
na neoplatonistiki sistem kojem se obraaju pre no bilo
kom drugom kao izvoru filozofskih paradigmi.
Postoje dva naina ophoenja s pomenutim
paradigmama: (a) Bog se u hrianskoj teologiji ne moe
dokuiti ljudskim umom i on je kao i u neoplatonskoj
teologiji Jedno (pri tom treba imati u vidu da se hrianski
bog koji je linostan razlikuje od neoplatoniarskog boga
kao apsolutnog bezlinog pranaela); to znai da i
hrianstvo i neoplatonizam imaju jasno apofatiki (negativni) karakter: objanjavajui prvenstveno ta bog ne moe
biti, takvo filozofiranje uvek je pokuaj da se opie
neopisivo, da se izrazi neizrazivo; krajnji temelj bivstvovanja nedostupan je razumu i preostaje samo vera. Iz
ovog slede kasnije esto razmatrani odnosi razuma i vere,
razuma i autoriteta. Ovde je sadran i izvor svih tekoa da
se filozofskim jezikom izrazi sadraj religiozne svesti kao i
sva teoloka problematika hrianstva.
www.uzelac.eu
234
Milan Uzelac
Meutim, principijelna neshvatljivost boga ne iskljuuje

mogunost da se stvaraju pretpostavke o manifestacijama
njegovog bivstva, a koje mogu biti dostupne ljudskom
razumu i ulima; takav pristup bio bi katafatiki (pozitivan)
i u okviru njega reavaju se pitanja hristologije, nastanka i
saznatljivosti sveta, odreenja oveka, tj. svega to ini
predmet kosmologije, antropologije i etike. Ova dva
pristupa ne treba apsolutno odvajati jedan od drugog:
tokom istorije patristike oba su metoda koriena paralelno,
ali se pri tom, kao pravilo, pokazivalo da to je apstraktnije
i filozofskije uenje nekog od otaca crkve, utoliko ono vie
naginje apofatikoj teologiji.
Sva ova svojstva patristike povezuju je sa sholastikom,
pa bi se moglo tvrditi kako je u veini sluajeva sholastika
produetak patristike. Zato, ima autora koji izlaganje
srednjovekovne filozofije poinju ve s patristikom (E.
ilson), mada sholastiku razlikuje od patristike (a) daleko
vea primena filozofskih konstrukcija i pojmova i (b)
oslanjanje prvenstveno na Aristotela (dok je patristika orijentisana na Platona).
Sve to treba imati u vidu i pri podeli patristike na grku
i latinsku (istonu i zapadnu); dok je za prvu (zbog jaeg
uticaja platonistike metafizike) karakteristino stavljanje
akcenta na pitanje teologije, ova druga, zbog udaljenosti Zapada od centara grke filozofije, vei e interes pokazati za
pitanje hrianskog sociuma i individuuma, tj. za
antropologiju, psihologiju, etiku i pravo.
Kada je re o hronologiji, patristika se obino deli na
ranu (II-III stolee), zrelu ili visoku (IV-V stolee) i poznu
(V-VIII stolee); patristika prelazni period izmeu antike i
srednjovekovne filozofije, kao unutranja koherentna celina, nema karakteristike prelaznosti ve zajedno sa
sholastikom deli ista svojstva srednjevekovnog naina
miljenja. Zato je mogue da se u patristiku ubroji i veina
www.uzelac.eu
235
Milan Uzelac
autora sa Zapada ak do XII stolea a na Istoku i kasnije.

Isto tako, patristiku i sholastiku je mogue razmatrati i kao
dva velika perioda hrianske filozofije a neki su patristiku
oznaavali i kao "hriansku antiku" za razliku od
"hrianskog srednjovekovlja". Opte je prihvaeno da
patristika obuhvata poslednja stolea antike i da se
zavrava kad se na Zapadu javljaju autori koje obino
razmatramo u sklopu filozofije srednjega veka (A.A.
Stolarov, I/246-252).
Glavni teoloki problemi, povezani s filozofskim
pojmovima, bili su u vreme patristike: (a) problem trojstva
(koji je bio reavan na Nikejskom saboru, gde su bile
odbaene teorije adopcionizma i modalizma), (b) problem inkarnacije (re je o problemu odnosa dve prirode Hrista, a
koji je raspravljan na saborima u Efesu (431, gde je osueno
nestorijanstvo) i Halkedoniji (451, gde je osueno
monofizitstvo), nakon ega je usvojena formula o "dva
poela u jednom Hristovom licu" tj. uenje o tome da je
Hrist istovremeno "istinski Bog" i "istinski ovek"); (c) odnos
slobode i blaenstva (o emu e raspravljati Avgustin) i (d)
problem odnosa vere i uma (re je o problemu koji
tematizuje Katehistika kola iz Aleksandrije za koji prvi
daje reenja Avgustin a koji kasnije postaje i centralni
pojam sholastike a na osnovu kog e biti raspravljana
pitanja raanja, stvaranja, emanacije, supstancije, sapostojanja, otelotvorenja, hipostaze, linosti, slobodne volje).
Temeljni stav koji je omoguio racionalno posredovanje i
sistematizaciju hrianske filozofske doktrine jeste uvodni
deo Jovanovog evanelja gde se govori o boanskom Logosu
i o Hristu kao Logosu, mada je sva problematika Logosa ve
bila postavljena u helenistikoj misli. Neoplatonistika
tradicija, kao i ona koja polazi od Origena, jednako je
znaajna za formiranje filozofije hrianstva kakvu sreemo
kod njenog originalnog mislioca Avgustina. Njegovo milje-
www.uzelac.eu
236
Milan Uzelac
nje ne samo da je postalo sredite raznih tokova

helenistiko-rimske filozofije, ve je postalo izvor za potonja
uenja; na taj nain Avgustin je pre zapoinjui no
zavravajui mislioc pa stoga i ne pripada u pravom
znaenju rei antikoj filozofiji, premda ivi u vreme antike.
Kada je seoba naroda opustoila Rimsku imperiju i kad
ona vie nije imala politike snage da se odupre varvarima
sa severa (a misli se pre svega na divlja i primitivna
germanska plemena), tada je i kultura staroga sveta dola u
opasnost da bude unitena; problem je bio i u tome to je
grka kultura bila toliko uslonjena da su njene osnove bile
podlokane da sama nije mogla da vaspita surove pobednike
kojima do vaspitanja nije ni bilo stalo, jer im to ni do
dananjih dana nije u prirodi. Prost ovek ostaje prost i
antika kultura se pred Germanima nala u velikoj
opasnosti. Duh antike kulture ne bi mogao opstati da ga
nije spasla hrianska crkva koja se suprotstavila
primitivizmu divljaka sa severa. Nesposobni da dokue
dubinu estetske kontemplacije i delatnosti uma, nesposobni
da dokue domaaje umetnosti i nauke, Germani su
ustuknuli pred propovedima evanelja koja su na njih
delovala snagom svoje jednostavnosti budui da je sa prostacima bilo neophodno govoriti krajnje prostim jezikom.
Samo u takvoj situaciji religioznog uzbuenja
primitivnih Germana kao nekakvih vladara mogao je i
poeti proces usvajanja antike nauke i kulture; ali nesrea
je bila u tome to je iz te duhovne dimenzije antikog sveta
za nova pokolenja bilo od znaaja samo ono to je u svoje
uenje ukljuila hrianska crkva a pritom je odbaeno sve
to je protivreilo njenom uenju. Neki smatraju (Vindelband) da je ova iskljuivost imala i pozitivnih efekata jer
je sasvim razumljivo da bi ti primitivni narodi (kao
Germani) bili krajnje bespomoni da se snau u finesama
antike dijalektike.
www.uzelac.eu
237
Milan Uzelac
Tako je crkva postala vaspita evropskih naroda; pri

tom se misli na germano-romanske narode, jer su u to
vreme, u istonom delu Imperije, u Vizantiji, narodi bili
obrazovani; nije nimalo sluajno to u to vreme Sarmate i
ostale (poreklom) slovenske narode nazivaju sve vie
Slovenima (spram ranijeg naziva Vendi); to je samo stoga
to su Sarmati imali slovo, zato to su bili pismeni a pismenou su se bitno razlikovali od Germana i ostalih
primitivnih naroda koji u to vreme naseljavahu zapadnu
Evropu.
Budui da je kao svoj osnovni zadatak crkva videla
vaspitanje varvara, ona i nije mogla imati mnogo posla na
umnom Istoku ve na tzv. "Zapadu" gde se srela s divljacima
svake vrste koje je uvoenjem u religioznu organizaciju trebalo kultivisati. Ulazei u novu epohu Crkva je imala i tu
sreu da je celinu njenih verovanja i stremljenja mogao da
oblikuje jedan takav um ponikao iz najbolje antike tradicije
a potom zaronio u bit hrianstva - Aurelije Avgustin (354430).
O Avgustinu postoji danas nepregledna literatura. Nas
on interesuje koliko kao predstavnik neoplatonskog
latinskog Zapada i prelaz od antike ka srednjem veku,
toliko i kao mislilac koji priprema temelje na kojima e
poivati misao renesanse; on je pravi uitelj srednjega veka.
U njegovoj filozofiji ne samo da se prepliu ideje Origena i
Plotina ve on u njoj sa stvaralakom energijom saima i
sve misli svog vremena oko ideje o neophodnosti spasenja i
vere a zadovoljenje te potrebe nalazi u hrianskoj crkvi; na
taj nain njegovo uenje je filozofija hrianske crkve; ali
treba imati u vidu i jednu razliku dok je u antiko doba
nauka ponikla iz istog estetskog uivanja u znanju, u
srednjem veku ona je pola drugim putem budui da srednji
vek znanje racionalno potinjava veri; gubi se jo kod Grka
dominirajua estetska dimenzija (koja e ostati sauvana u
www.uzelac.eu
238
Milan Uzelac
pravoslavnom delu Evrope, u Vizantiji) a koja e se na

Zapadu tematizovati tek u XVIII stoleu sa Baumgartenom;
akcenat se nedvosmisleno stavlja na uenje crkve.o
Ovde ne treba izgubiti iz vida da Avgustin po svom
osnovnom zadatku i po reenjima koja daje srednjovekovna
filozofija ne izlazi iz pojmovnog kruga grke i helenistike
filozofije i po svom duhu on je samo njen nastavak;
protivreje koje se ipak tu javlja jeste protivreje izmeu
uenja crkve i neoplatonizma i re je zapravo o protivreju
vere i filozofije; ako e i kod Avgustina biti jo uvek vidni
mnogi elementi neoplatonizma, to je posledica zadatka
kojeg se poduhvatio: smatrao je da smisao filozofije treba
biti u tome da uenje crkve izloi kao nauni sistem i kako
srednjovekovna filozofija ide tim putem, ona je u bukvalnom znaenju te rei kolska nauka crkve - sholastika.
Nasuprot tome neoplatonska filozofija je putem znanja
vodila jedinstvu s bogom, i kad srednjovekovna nauka
uzima to sebi za zadatak onda je ona - mistika. To je razlog
to se tokom srednjeg veka sholastika i mistika meusobno
dopunju a ne iskljuuju: kao to mistina kontemplacija
moe biti deo sholastikog uenja, tako i mistiko
otkrovenje svoju osnovu moe imati u uenju sholastiara.
Razlika bi bila samo u tome to je tokom srednjeg veka
mistika mogla daleko lake da zavri u jeresi jer se
sholastika tu pokazivala u prvi mah u prednosti, premda su
se miljenja samih sholastiara do te mere razlikovala, ne
samo po tumaenju dogmi koje su sami utvrdili, ve i po
nainu na koji su obraivali svoja uenja, te je to i bio razlog
to su mnogi od njih takoe doli u sukob sa crkvom i
zavrili u jeresi. Sve to, a posebno injenica da
neoplatonizam sve vreme daje teorijsku podrku opoziciji
protiv monopola crkve na religiozni ivot (i da pri tom imamo mistike koji uzimaju u zatitu istinsku veru protiv
www.uzelac.eu
239
Milan Uzelac
sholastike), ne bi se mogla srednjovekovna filozofija u

celosti identifikovati sa sholastikom.
U poetku najvei uticaj imalo je Avgustinovo uenje i
to ne svojom filozofskom dimenzijom koliko pozivanjem na
autoritet same crkve; istovremeno delovala je i platonska
mistika kao i negovanje nauke koje se oslanjalo na udbenike i odlomke iz aristotelovske logike koje je vodilo
odreenim logiko-metafizikim problemima a to je moglo
kako da ugrozi samo uenje crkve tako da zavri i u pukom
formalizmu. Naspram ove naune tendencije vremenom je
sve vei uticaj dobijala avgustinovska psihologija. Nakon
nekoliko stolea preko arapskih autora u Evropu e doi
Aristotelova dela, delom u latinskom prevodu, delom, neto
kasnije i na grkom jeziku, ali s arapskim komentarima koji
su bili pisani u neoplatonskom duhu a to je ojaalo
avgustinske tendencije jer se u prvi mah verovalo kako se u
aristotelizmu nalazi potvrda avgustinovske metafizike.
Tako se dogodilo da su se i aristotelovci i avgustinovci
oslanjali na aristotelizam dok je meu njima postepeno
rastao jaz; sa aristotelizmom javlja se u medicini i
prirodnim naukama interes za empirijska istraivanja koji
nije zaobiao ni avgustinovsku psihologiju te su se ta
istraivanja uskoro znatno udaljila od crkvenoaristotelovske metafizike.
Sve ovo, o emu e kasnije biti dovoljno rei, treba istai
ve ovde kako bi se ocrtao jedan bitan smer misli kojim se
kree Avgustin: on, naime, kao centralni filozofski princip
istie obraanje misli unutranjem iskustvu, princip, koji se
ve nalazio i u antikoj nauci; time on zapoinje jedan bitno
drugaiji smer i njegov e znaaj biti vidan tek u kasnijim
stoleima.
Avgustin se rodio 354. godine u Tagasti (Numidija);
pravne nauke i retoriku uio je u Madari i Kartagini a za
filozofiju se zaineresovao itajui Ciceronov spis Hortenzije
www.uzelac.eu
240
Milan Uzelac
(373). Tako je ve u ranoj mladosti preao sve stepenice na

naunom i religioznom putu (prvo je bio strastan manihejac,
potom oduevljen akademskim skepticizmom da bi zatim
prihvatio neoplatonistike doktrine, po zavretku studija
bio uitelj gramatike a potom (375) i retorike u Kartagini,
Rimu i Milanu), posredstvom milanskog episkopa a na
nagovor svoje majke Monike 387. postao hrianin; godine
396. odlazi kao biskup u Hipou gde i umire 430. godine u
vreme opsade grada od strane Vandala. Treba istai da su
Vandali, po zauzeu grada ovaj sravnili sa zemljom i pobili
njegove stanovnike ali su potedeli crkvu i Avgustinovu
biblioteku.
Avgustinov razvoj ima dva dela: prvi do prelaska
Avgustinovog u hrianstvo i drugi, nakon to ga je
milanski biskup Ambrozije uveo u hriansku veru. Iako
Avgustin u tom prvom periodu nije bio originalni filozofski
mislilac, ipak je pokazao tenju za samostalnou i
kritinou. U vreme izuavanja pomenutog Ciceronovog
dela ve je pripadao sekti manihejaca. Glavna misao te sekte sastojala se u priznavanju dva prvobitna principa: dobra
i zla iz kojih sve nastaje. Avgustin je ostao blizak
manihejcima 9 godina (373-382) i njihovog se uticaja nije u
potpunosti oslobodio, a to se vidi iz njegove teorije o
dualitetu zemaljske i boje drave.
Posle naputanja manihejaca Avgustin je prihvatio
akademsku skepsu, ali ni nju nije trajno zadrao jer je
zakljuio da se iz izvesnosti o postojanju svesti moe ipak
doi do odreenih saznanja. Uveren u to, on je rekao da ako
se ak i vara, to opet znai da postoji i da se ne vara u tome
da sebe spoznaje. Na taj nain Avgustin je nastojao da
opovrgne skepticizam, poto sigurnost postojanja svesti
omoguuje samospoznanje. Napustivi skepticizam poeo je
izlaz da trai spisima platoniara i neoplatoniara, koje je
itao u latinskom prevodu. Avgustin je ostao pod uticajem
www.uzelac.eu
241
Milan Uzelac
te filozofije priznavi da je tek pomou nje nauio da

razlikuje materijalni i duhovni svet. Tu spoznaju e kasnije
primeniti u odbrani hrianstva.
Paralelno s prouavanjem platonizma, Avgustin je pisao
rasprave u kojima je iznosio kritiku pojedinih uenja. Iz tog
perioda treba spomenuti njegov spis De vita beata (386),
pisan pod uticajem Cicerona i Platona. Iste godine je napisao tri knjige protiv akademske skepse (Contra
Academicos). Tom razdoblju pripada i rad Soliloquia u dve
knjige a gde se govori o problemima saznanja. U tom delu
Avgustin istie da treba teiti za znanjem jer zbog njega
niko ne moe biti nesrean. Da bismo imali znanja,
moramo, prema Avgustinu, znati ta je istina. Ona je vena
i postoji po sebi (per se). On smatra da svet spoljnih predmeta spoznajemo pomou due a to znai da dua proizvodi
odgovarajue opaaje. Taj put doveo je Avgustina do venih
ideja (platonizam) koje dua prima od boga. Tako se naao u
teologiji, koja mu nije mogla koristiti u filozofskom istraivanju.
Preokret je u Avgustinovom miljenju nastao 387; to je
kraj njegovog misaonog razvoja; od tog vremena pie u duhu
hrianskih dogmi i postaje religiozni fanatik koji je svojim
spisima izvrio veliki uticaj na teoriju i praksu srednjovekovne crkve. Iz tog perioda poznate su njegove
Ispovesti (398) i spis O dravi bojoj (De civitate Dei) (413426). Osnovna misao ovih spisa je da filozofija vie ne
vaspitava ljude ve da tu ulogu preuzima hrianska vera.
Vera ne trai dokaze, nego dogme uzima kao gotove istine.
Da bog postoji, kae Avgustin, treba verovati. U takvom
kontekstu ovek postaju rob boiji a religija biva ovekova
svest o njegovom sadanjem i buduem poloaju.
Avgustin je pitanje vere a time i spasa preneo na
ljudsku volju, koja je prema njegovom miljenju boje delo;
volja je sutina oveka i stoji iznad intelekta. Sve to ovek
www.uzelac.eu
242
Milan Uzelac
radi proizlazi iz njegove volje koja je apsolutno slobodna. Sve

je volja, jer se ona ispoljava u svakom ljudskom postupku bio
on dobar ili lo. Vrednost nekog voljnog postupka zavisi od
njegove usmerenosti prema bogu, crkvi i veri, a to znai da je
slobodna volja pozitivna samo ako slui hrianskoj veri.
Problem voljnog delovanja Avgustin je preneo i na boga,
koji stvara svet iz niega odlukom svoje volje i po
odreenom planu. Boje stvaranje je Avgustin objanjavao
pomou Platonovih ideja koje je preneo u boji um i shvatio
ih kao boje stvaralake misli. Ljudi sami po sebi ne mogu
izvriti pripreme za svoj spas, i zato postoji crkva koja ih
vodi; ona je osnova boje drave i oni koji budu njeni lanovi
imaju izgleda da budu spaseni, iako to nije sigurno, jer je
predestinacijom sve odreeno.
Iz toga sledi da oveku ne preostaje nita nego da se
preda crkvi. Bez boga ovek ne moe biti ni pravedan; to
isto vai i za drave, koje nemaju pravu veru pa ih na taj
put treba dovesti. Ljudski razum bez pravog verovanja nije
u stanju da bude kriterijum vlastitog delovanja pa stoga
verom treba traiti pomo za intelekt. Time je Avgustin
nastojao da pokae da je ovek na pravom putu samo onda
ako je primio hriansku veru. Svi oni koji se tome ne
pokoravaju pomau zemaljsku dravu i time se
suprotstavljaju bogu, veri i crkvi. Stalna borba izmeu te
dve drave, ve ovde na zemlji, mora koristiti boanskoj
dravi. Taj je zahtev vodio u fanatizam i postao sastavna
vrlina hrianina. Avgustin je to ispoljio u svojim
polemikama protiv sekti pelagijanizma i donatizma u
kojima je on video opasnost za dogmatsko verovanje.
Svojom teorijom drave Avgustin je dao vee pravo crkvi
nego legalnoj vlasti i dravi. Na taj nain je teorijski pripremio ono to je ostvarila kasnije crkva proganjanjem i
spaljivanjem pripadnika drugih sekti i slobodnih mislilaca.
www.uzelac.eu
243
Milan Uzelac
Grka filozofija nije Avgustinu bila neposredni predmet

istraivanja nego se on njoj obraao tek u kontekstu
teolokih pitanja; budui da je je on samo delimino
poznavao interesovala ga je samo u toj meri u kojoj se naka
od filozofskih kola bavila teolokim pitanjima; zakljuio je
da je platonizam najblii hrianstvu (jer su platoniari
spoznali da bog nije telo pa su ideju stavili iznad materijalnog. Nijedan se filozof, po miljenju Avgustina, nije
pribliio hrianstvu kao Platon i to on objanjava time da
je Platon uo o spisima proroka i upoznao sadraj Biblije i
tako se najvie pribliio pravoj veri, samo to joj nije ostao
dosledan. Grku filozofiju Avgustin je gledao kroz svoje
hriansko uverenje i hrianski je interpretirao filozofiju
koja s tom interpretacijom nije imala nikakve veze. Ostaje
injenica da je on platonizam uveo u hrianstvo i tako
pokuao da filozofira o sadraju vere. Tako je Avgustin
postao filozof samo unutar teologije koja je za njega bila
pretpostavka miljenja, a filozof u starom znaenju nije
mogao biti jer je prednost davao teolokim dogmama koje je
smatrao sigurnim istinama.
Ono to posebno pada u oi jeste Avgustinov
neoplatonizam kao i "prelazni" karakter njegove filozofije;
ta "prelaznost" pokazuje se u nainu tumaenja neoplatonizma a ne u samom neoplatonizmu. Neoplatonizam
Avgustin koristi za potrebe hrianske dogmatike. U to
vreme, kad je re o uenju o trojstvu kod istonih bogoslova,
karakteristino je isticanje hipostaze Oca kao vie i kao osnovnog uzroka unutar trojstva. Karakteristika toga je
subordiniranost. Sin je nii od Oca i uzrok tome to je on
Sin - jeste: Otac. Sveti duh je jo nii od Sina i kod mnogih
istonih bogoslova ne smatra se uopte bogom.
Takvo shvatanje nalazimo kod Arija ((256-336) koji je
smatrao da je boanstvo veno, nepromenljivo i
jednostavno, a da je naspram njega svet koji je vezan s
www.uzelac.eu
244
Milan Uzelac
proticanjem vremena i veno se menja; svet je uvek sloen i

nikad se ne javlja kao nepokretna ideja. Ako je bog uvek
jednostavan a nikada sloen, Sin boji ne moe se smatrati
bogom jer je obina tvar, materijalan, vezan za vreme. Bog
je miljen tu kao prvi pokreta na Aristotelov nain, te je
arijanizam, zapravo, smesa hrianskog kreacionizma i
paganskog antipersonalizma. Po shvatanju Arijana Sin
(Hrist) nije bio roen od Boga ve ga je Bog stvorio; to znai
da Sin nije Ocu jednosutastven (omoousios), ve mu je jednakosutastven (omoiousios); Bog-Otac je neroena
"monada" a Bog-Sin do te monade nije postojao; zato su
arijanci poistoveivali sutinu Sina i sutinu svakog
tvarnog bia. Sin je orue stvaranja i mada postoji pre svih
vekova i svih vremena on nije vean jer, postojalo je vreme
kad ga nije bilo i on "nije postojao pre no to je nastao. Sin
je po "milosti" a ne po sutastvenosti i sutastvom ne moe
biti identian s Ocem. To je imalo za posledicu odbacivanje
centralne dogme hrianstva ideje bogootelotvorenja.
Rezultat ovakvog shvatanja je tzv. "arijanska
hijerarhija bivstvovanja": Bog-Otac (kao jedino i neroeno
apsolutno sutastvo) Sin (kao prvobitna tvar) (Duh
(sazdan od strane Sina) Sve ostale stvari koje je stvorio
Sin. Boanstvenost Sina razlikuje se od boanstvenosti Oca
po stepenu a ne po rodu. Sve to je izvan Boga njemu je
strano zato to je ili (a) nastalo i nastalo ne od strane Boga,
ili zato to je (b) nastalo iz mraka nebivstvovanja, iz nieg i
odrava se (postoji) nad ambisom nebivstvovanja samo uz
pomo Boije volje.
Arijanska jezika hijerarhija boga, tj. put subordinacije,
kritikovana je na Nikejskom saboru (325) i zbog isticanja
prvenstva oca u odnosa na sina arijanci su kasnije bili
proganjani. Nikejski sabor je stao na stanovite da Sin boji
ne moe biti tvaran te da ga treba razumeti kao i Oca i
njegovu sutinu videti isto kao i sutinu Oca. Ovaj je sabor,
www.uzelac.eu
245
Milan Uzelac
suprotstavljajui se arijanstvu, istakao "jednosutastvenost" oca i sina - homoousianstvo. Sukob arijanstva i

hrianske ortodoksije (praen u Aleksandriji i ulinim
borbama) odraava sukob antikog miljenja (ukorenjenog u
formalnoj logici) i hrianskog iracionalizma, ili sukob dve
koncepcije kosmosa: antike, koja zna samo za ulnomaterijalni kosmos i hrianske, koja govori o kosmosu kao
tvorevini nadkosmike linosti. Posve je jasno da tu nije re
o aristotelizmu, ve o neoplatonizmu. Hrianstvo ne
prihvata Aristotelovu ideju jednog neroenog zatvorenog u
sebe apsoluta koji je nesaoptiv neem neapsolutnom.
Ne treba gubiti iz vida da se sukob arijanaca i
pripadnika aleksandrijskog episkopa Aleksandra razbuktao
posebno na religiozno-politikoj osnovi; Imperator
Konstantin I je podravao Arijana6 i tako mu omoguio da
se vrati u Aleksandriju, ali kao i svakom vladaru, religiozne
a i teorijske rasprave brzo su mu dosadile pa je pod
pritiskom Arijevih protivnika promenio miljenje te je,
predsedavajui Nikejskom saboru (325), iako tada nehrianin7, stao na snagu Arijevih protivnika, voen
politikim interesima: hrianska crkva mu je odgovarala
kao oslonac, ali to je podrazumevalo da je ona jedinstvena i
monolitna a ne razdirana unutranjim sukobima. Ako su
Konstantinu te rasprave i izgledale trivijalne, to se nije
moglo rei i za grkojeziki Istok gde se smatralo da spor zadire u bit hrianstva. Ovo poslednje je i razlog sazivanja
6
Treba imati u vidu da je Arije bio veoma poluparan (posebno meu

enskim svetom), da je, iako mu je bilo zabranjeno da iri antitrinitarne
poglede, na svojoj strani imao treinu svetenstva Aleksandrije, da je arijanstvo bilo veoma polularno u graanstvu i kod vojnika, a da je nakon
osude nastavilo da deluje meu gotskim plemenima te su tek 587.
Vizigoti-arijanci prihvatili ortodoksno hrianstvo.
7 Hrianin je postao tek na samrti jer se smatralo da je to najbolji nain
da se na onaj svet dospe bezgrean poto usled skore smrti ovek i nema
vremena da neto zgrei.
www.uzelac.eu
246
Milan Uzelac
prvog vaseljenskog a ne opteimperijskog sabora u Nikeji

koji je okupio episkope iz Sirije, Jermenije, Persije i
Kavkaza, dakle, i one van granica Rimske Imperije; to je
bilo neto krajnje novo jer do tog vremena u Nikeji se nisu
okupljali ni episkopi iz susednog Egipta i Antiohije. Iako se
u Nikeji okupilo izmeu 250 i 300 uesnika, sa Zapada se
odazvalo malo svetenika; ak je i Papa iz Rima poslao
samo dva svoja predstavnika. Posle vienedeljne rasprave
Sabor je zavren anatemisanjem Arija i njegovih
istomiljenika; imperator Konstantin je verovao da e "poar vere ugasiti vodom vlasti", ali to se nije dogodilo.
Ovaj sabor je interesantan iz mnogo razloga i nije
sluajno da su se najvie njim bavili teolozi i filozofi u
narednim vekovima; posledice rasprave voene u tih
nekoliko nedelje bie dalekosene i odredie itavu istoriju
hrianstva. Moda su tane rei Ambrozija (De Fide) da su
nakon itanja pisma Evsevija Nikomedijskog (koji je
podravao Arijana), u kome stoji da je homoousios reductio
ad absurdum, protivnici Arijana tu re iz pakosti, po onoj
narodnoj, da komiji crkne krava, stavili u nikejski oros.
Istoni episkopi su potpisali nikejsku formulaciju a da i
sami nisu najbolje razumeli izraze ousia, omoousios, ipostasis; jo manje se tako neto moe rei za njihove "zapadne"
kolege koje se nisu mnogo razumevale u finese grkog
jezika.
Za razliku od Arija, Atanasije (295-373) je bio
samouk, istina ne miljenik ena, ali zato asketa koji se
druio s pustinjacima i svetim Antonijem, koristei se
njihovom podrkom. Budui jo akonom, on se na
Nikejskom saboru zastupajui ortodoksiju
beskompromisno suprotstavljao Imperatoru sklonom
svakom kompromisu; ako se ima u vidu da je Konstantin
bio realan politiar, shvatajui da homoousianstvo ne
uspeva da ujedini pastvu ve da je izvor razdora meu is-
www.uzelac.eu
247
Milan Uzelac
tonim svetenicima, on je bio spreman da se stoga odrekne pa je Atanasija poslao u progonstvo u Trevirorum
(Trijer). injenica je da su Atanasija na saboru u Tiru
(335) optuivali za arobnjatvo i da je morao da bei u
Konstantinopolj, da mu je u to vreme bio zabranjen ulazak
u Egipat i da u narednih dvadesetak godina niko od
istonih episkopa nije hteo s njim da komunicira8. Posle
smrti Konstantina (337) on se vratio u Aleksandriju i mada
je njegovo uenje priznato za ortodoksno, promenila se
"klima" u Rimu jer je na vlast doao Konstantinov sin
Konstancije II koji je bio vatreni arijanac i koji je objedinio
ponovo istonu i zapadnu Imperiju.
Zato su sve te rasprave dovrene tek na
Konstantinopoljskom saboru (381) koji je kasnije priznat za
vaseljenski i na kome su crkveni oci usaglasili svoje stavove
i dali kratko odreenje vere u kome su potvrdili veru
nikejskih otaca, osudili kasnije nastale jeresi i proglasili
crkvene kanone. To je postignuto zalaganjem nekoliko
teologa iz maloazijske rimske provincije Kapadokije meu
kojima je bio uticajan Grigorije Niski (335-394) koji je
zajedno s bratom Vasilijem (331-379) postao dosledni
naslednik grke tradicije; oni su teili stvaranju totalne
8
Neki savremeni istraivai (Hanson, R.P.C., 1988) smatraju da je tu re

o svojevrsnom Atanasijevom "banditizmu" koji nema nikakve veze s
doktrinarnim sporovima, da se tu radilo o borbi za vlast u Atanasijevoj
dijecezi pri emu se on kao episkop sluio svim sredstvima, krajnje
beskrupulozno. injenica je da je na Saboru u Tiru Arije bio prihvaen a
Atanasije prognan. Ali, Sabor je ipak prihvatio jednu kompromisnu formulu koju je Arije bio predloio 333. Isto tako, injenica je da izraz homoousios narednih dvadeset godina posle Nikejskog sabora niko nije
upotrebljavao. U prilog Atanasijeve beskrupuloznosti ide i njegova
tvrdnja da termin homoousia koristi Dionisije Aleksandrijski u III stoleu, ali on ne kae da ovaj to smatra jeretikom doktrinom. Analogno
tom, ovaj pojam je pripisivan i antiohijskom episkopu Ignjatiju (
107/110).
www.uzelac.eu
248
Milan Uzelac
hrianske kulture; suprotstavljali su se grkoj misli koju je

podravala drava, ali nisu ni krili ushienje predgrkim
nasleem; smatrajui da spaavaju grku kulturu dajui
novi ivot kulturnom nasleu, posebno retorikim kolama
toga vremena, koje su postajale sve vie vetake na fonu
klasine tradicije. Upravo u to vreme, u IV stoleu dolazi do
istinske renesanse grko-rimske kulture koja je dola do
naih dana; razlika izmeu grkog i rimskog duha bila bi u
tome to je Zapad imao Avgustina u vreme kad se na
grkom Istoku kultura formirala u delima Grigorija Niskog
i njegovog brata Vasilija.
Po metodinosti i sistematinosti Grigorije najvie lii
na Origena; u duhu aleksandrijske teologije Grigorije
nastoji da veru potkrepi razumom (mada se vera ne
podvrgava sumnji). Dogmatski sistem treba da se izgrauje
racionalnim metodama a isto nauno znanje moe sluiti
otkrivanju Boije istine, te su stroge metode dijalektike
nezamenjive u teolokim raspravama.
Grigorije Niski u duha Platona odvaja inteligibilni svet
od ulnog i telesnog; ali ve u neoplatonskom duhu, ulni
svet se oslobaa svake materijalnosti jer je proizvod
kvalitativno bestelesnih moi i, kako se to objanjava u delu
O stvaranju oveka (De opificio hominis), budui da nema
tela, opremljenog bojom, oblikom, protenou, svim i
svakakvim svojstvima, svako od njih nije telo ve prebiva u
biu razliitom od telesnog i saglasno s posebnim karakterom... Ako je saznanje tih svojstava mogue umom i ako
boanstvenost, sama po sebi inteligibilna supstancija, nije
mogue da unutar bestelesne prirode mogu postojati
inteligibilna poela koja imaju telesno poreklo; priroda koja
se moe dosegnuti umom i koja u ivotu podstie duhovne
snage, sjedinjuje se s njima i vodi roenju materijalne
prirode.
www.uzelac.eu
249
Milan Uzelac
Grigorije je smatrao da problem nije u spasenju

individuuma ve celog oveka; individuum i ne moe biti
spasen dok ne bude spasena sva ljudska priroda; uslov
spasenja Grigorije vidi u tome to, budui da je ovek
dobrovoljno otpao od boga i dospeo u vlast avola, koji je,
opet, pravedno dobio vlast nad ljudima, ovek moe da se
vrati bogu samo svojim slobodnim aktom; ali, osloboditi
oveka od ropstva u koje je zapao moe samo bog i budui
beskonano milosrdan on hoe da ga spase, a budui
beskonano mudar zna i kako ga moe spasti. Samo
beskonana mudrost moe da pretpostavlja beskonanu
pravednost. Da bi se mogao spasti, ovek mora, pre svega,
imati (a) svest o svojoj krivici (kako bi se mogao pokajati),
zatim se (b) vlastitim naporom mora oistiti od greha, da bi
se, konano, (c) oslobodio od avola i time se zadovoljila
pravda (to je mogue samo uz pomo boga).
Treba istai ideju Grigorija Niskog o oveku kao
mikrokosmosu; ovek je, kae on, neto daleko vie;
paganski filozofi su traili bit oveka u neem niskom i
nedostojnom njega. Nastojei da uzdignu ljudski momenat
oni su govorili da je ovek mikrokosmos sastavljen iz istih
elemenata kao i priroda, zaboravljajui da istu prirodu
imaju i insekti i mievi, jer i oni su satkani od ta etiri elementa... Kako ovek moe biti veliki ako nije nalik
kosmosu? Da li je on drugaiji od tog neba koje se kree, od
zemlje, ili od sveg to kree se zajedno za zemljom? U emu
je, po miljenju crkve, ovekova veliina? Ne u podudarnosti
sa kosmosom, ve u tome to je on lik Tvorca same prirode.
Dua i ovekovo telo stvoreni su istovremeno, ali dua
nadivljava telo i s uskrsnuem uspostavlja se jedinstvo.
Grigorije prihvata ideju Origena o apokatstasis-u, tj. o
uspostavljanju svega u prvobitnom obliku; ak e se i
zlikovci, proavi dosuene muke, oistiti i vratiti izvoru i
bie spaseni svi.
www.uzelac.eu
250
Milan Uzelac
Konano, kod Grigorija nalazimo hriansku verziju

neoplatonistike ideje uspinjanja bogu udaljavanjem od
sveg to odvaja: "Boansko je istota, udaljavanje od strasti
i izbavljenje od svakog zla; ako je i to sve u vama, bog je istinski u vama. Ako su vam misli slobodne od zla, daleko od
strasti, svetovne neistoe, vi ste blaeni jer vidite jasno da
ako ste sami isti, oseate ono to nevidljivo je onom ko nije
se oistio; i jednom kad skinete koprenu s vaih oiju, telesnu tamu, videete, konano, blaenu svetlost". Bez obzira
na opti racionalistiki ton, uenje Grigorija po svojoj sutini
duboko je apofatiko i pretpostavlja nadracionalni put
saznanja boga; njegovo uenje ini jedan od temelja hrianske mistike time to se insistira na neposrednoj,
ekstatinoj kontemplaciji boga, ime je Grigorij Niski
neposredna pretea Pseudo-Dionisija Areopagite.
Uporedo s Kapadokijskim ocima nalazi se i Jovan
Hrizostom (Zlatousti) (oko 344-407); on potie iz
obrazovane porodice, obrazovao se u Antiohiji kod poznatog
retora Libanija; od 381. svetenik je u Antiohiji, a od 398.
episkop u Konstantinopolju. Zbog intriga mesnog
svetenstva Jovan je poslat 404. na Istok gde je i umro
nakon tri godine. Jovan nije toliko teolog-teoretiar, koliko
nenadmani hrianski majstor besednitva. Veinu
njegovih dela ine propovedi koje su zabeleili sluaoci a iji
broj se pribliava hiljadi; najvei deo propovedi posveen je
tumaenju knjiga Starog zaveta i Poslanica apostola Pavla.
Glavno dostignue Jovana jeste besprekorna retorika
hrianska hermeneutika kao i razvoj praktinog morala.
U srednjem veku, na Zapadu, meu mistiarima i meu
teolozima, veliki ugled uivali su spisi pripisivani
Dioniziju Areopagiti. Prvobitno, ti su se spisi smatrali
delom Dionisija, lana atinskog Areopaga koji je iveo u I
stoleu; Dionizije Areopagita se pominje u novozavetnoj
knjizi Dela apostolska (17, 34), i to kao lice koje je u
www.uzelac.eu
251
Milan Uzelac
hrianstvo preveo apostol Pavle. Meutim, prva svedoenja

o delima Dionizija Areopagite potiu iz 533. godine kada se
patrijarh iz Antiohije Severus poziva na Dionizijeve spise
da bi potkrepio svoje monofizitsko uenje; to, meutim,
samo pokazuje da su ve u to vreme ovi spisi imali autoritet. Danas se jedino pouzdano moe rei da je izmeu V i
VI stolea iveo nepoznati autor koji je eleo da bude
smatran za savremenika apostola, i da se proglaavao za
Dionizija kojeg je preobratio sveti Pavle na Areopagu; pod
njegovim imenom doao je do nas korpus koji sadri spise:
O boijim imenima, O nebeskoj hijerarhiji, O mistikoj
(apofatikoj) teologiji, O crkvenoj hijerarhiji kao i desetak
poslanica-pisama razliitim licima; ti spisi su najverovatnije
nastali oko 500. godine ali su imali neverovatan uspeh
tokom itavog srednjega veka, kako na zapadu, tako i na
istoku. Dante je u opisu Raja bio pod uticajem hijerarhije
opisane u tim spisima; meu mnogobrojnim prevodima
treba izdvojiti onaj na sirijski (XI stolee), zatim na arapski
i jermenski (XIII stolee) dok je na slovenski jezik
preveosrpski monah Isaija 1371. godine; na ovaj prevod se
vie puta poziva i ruski car Ivan IV (Grozni).
U Istonoj crkvi na ove spise pozivali su se Maksim
Ispovednik i Jovan Damaskin dok je Hipatije iz Efesa
osporavao njihovu autentinost. Na Prvom lateranskom
koncilu 649, papa Aerin I pozvao se na ove spise kao na autentine, a nakon to je iste car Mihailo Balbus poslao
Ludvigu Pobonom, na zahtev Karla elavog, Johan Skot
Eriugena je 827. preveo sa grkog prvi tekst iz ovog opusa.
Analizom dela ve su u vreme renesanse Lorenco Vala i
Erazmo Roterdamski videli u pomenutim spisima uticaj
Prokla, kao i neke injenice koje su vezane za V stolee te je
bilo vidno da ovi spisi i nisu mogli nastati pre V stolea.
Iako su mnogi prevodioci i komentatori ovih spisa
(Eriugena, Hugo od Sen-Viktora, Robert Groseteste, Albert
www.uzelac.eu
252
Milan Uzelac
Veliki, Toma, Dionizije Kartuzijanac) smatrali da je re o

originalnom delu, i premda je uenje Pseudo-Dionisija
dobilo zvanino priznanje u vizantijskom pravoslavlju,
zahvaljujui tumaenjima koja je dao Maksim Ispovednik,
vremenom je postalo jasno da ta dela sadre elemente
preuzete iz razvijenog neoplatonizma, i da predstavljaju
pokuaj izmirenja neoplatonstva i hrianstva; danas sa
pouzdanou moemo tvrditi samo toliko da je njihov autor
bio teolog i, svakako, svetenik.
Dionizije misli neoplatonizam u hrianskim
pojmovima, ali esto i u formulacijama kakve nalazimo kod
Prokla; tu nalazimo formulaciju apofatike (negativne)
teologije: boga moemo oznaiti mnogim imenima
izvedenim iz ulnih stvari i potom shvaenim na drugaiji
nain, u prenosnom smislu, poto je on uzrok svega. Manje
neadekvatno moemo izraziti boga pomou imena dobijenih
iz realnosti koja se moe dosegnuti umom kao to su: lepota,
dobrota, ljubav, itd. Ali, najbolje je boga odrediti negativno,
odvojiti od njega sve atribute poto on sve prevazilazi; bog je
nadbivstven i stoga utanje i tajanstveni mrak vie
izraavaju njegovu nadbivstvenu realnost, nego rei i
svetlost razuma. Bog je nesaznatljiv i nevidljiv; spoznati ga,
znailo bi spoznati ono to je iznad spoznaje, to je van
svake granice saznanja, pa bi saznanje njega bilo saznanje
nieg.
Sve postojee po Dioniziju otkriva se u svetskoj
hijerarhiji i ini harmoniju, koja se raskriva u hijerarhiji
sveta; sve stvoreno i uspostavljeno shodno je strukturi boga.
To nita o kojem govori Areopagita nije bezsadrajno, ve
maksimalno ispunjeno smislovima i tu nije vie mogue bilo
kakvo pozitivno prosuivanje.
Maksim Ispovednik (oko 580-662), moda najvei, ali
u svakom sluaju nepravedno zaboravljeni veliki
metafiziar pravoslavlja, poslednji je autentian glas grke
www.uzelac.eu
253
Milan Uzelac
patristike; imajui veru u beskonani smisao Svetoga

pisma, on je zapravo i komentator-alegorista; meutim, u
nizu spisa, posebno o Grigoriju Bogoslovu, u saetim
aforizmima (Capita) i posebno traktatima, kao to je Questiones ad Thalassium, Maksim je razvio itav sistem koji je
po svojim intencijama najblii Pseudo-Dionisiju i Grigoriju
Niskom. Pisao je mranim jezikom i njegovo delo nije do
kraja istraeno; njegove komentare Dionizija Areopagite
preveo je dva stolea kasnije Johan Skot Eriugena; dela su
mu znaajna kako u filozofskom, tako i u mistikoasketskom smislu. Istorija sveta za njega je istorija crkve
kao mistike osnove sveta; njegov teoloki credo bio u tome:
neko kae ravnoduno: imam veru u sebi i to je dovoljno za
spasenje, ali Jakov se, kae Maksim, protivi: ...i demoni
veruju i drhte. To znai da je vera bez dela mrtva, kao to
su mrtva i dela bez vere.
Moda je njegovo najvee dostignue bio sukob na
Halkedonskom saboru s monofitizima i monofelitima (prvi
su smatrali da Hrist ima jednu prirodu, a drugi, da ima
jednu volju). Maksim je dokazivao da Hrist ima dve prirode
i dve volje boansku i ljudsku i da je to uzrok njegovog
stradanja. Nakon osamnaest godina Konstantinopoljski
sabor je potvrdio njegov stav o tome da je istinski ovek i
istinski bog i zato ga zovu ispovednikom, tj. svedokom
istinske vere u Hrista i smatraju ga nepokolebljivim poto s
njegovih usana govori istina.
Epoha grke patristike zavrava se sa Jovanom
Damaskinom (675-753); njegovo itije je sastavljeno
relativno kasno te su svedoenja koja tu o njemu sreemo
esto sporna; roen je u Damasku (njegov otac, a kasnije i
njegov sin bili su ministri kalifa u Damasku). Za razliku od
svojih prethodnika on za osnovu svog uenja ne uzima
Platona i platonizam ve filozofiju Aristotela. Njegov au-
www.uzelac.eu
254
Milan Uzelac
toritet na Istoku ravan je onom Tome Akvinskog na

Zapadu.
Jovan nije bio toliko originalan koliko je bio veliki
sistematiar; njegov rad Izvor saznanja imao je tri dela:
uvod u filozofiju (koji se zvao dijalektika), istorija i
opovrgavanje jeresi i teoloko-doktrinarni deo. Dijalektika
je rezultat otvaranja ortodoksije prema klasinoj filozofiji;
ovaj spis nije samo logiki; pored mnogobrojnih odreenja
isto logike prirode, u Dijalektici ima i razmatranja koja
jasno prevazilaze okvire prirune tehnike logike i zalaze u
druge oblasti filozofije, a posebno u ontologiju i metafiziku,
te se s pravom istie kako se tu radi o svojevrsnom uvodu u
filozofiju, u kome se na nain poznoantike filozofije izlau
plodovi i prethodne metafizike refleksije o samoj filozofiji,
njenoj prirodi, statusu i podeli (opirnije: unji, 1995, 1951).
U treem delu pomenutog spisa (de fide ortodoxa), iji je
puni naslov: Tano izlaganje pravoslavne vere, Jovan
razmatra uenje o bogu, o trojstvu, stvaranju sveta,
anelima i demonima, vidljivoj prirodi i raju, o oveku i njegovim svojstvima, o boijem provienju, o obogotvorenju,
bogooveku, krtenju, euharistiji, potovanju svetih, o
Svetom pismu, o zlu i kraju sveta. Ovaj spis koji je do danas
ostao osnovna simbolika knjiga pravoslavlja, preveden je u
XII stoleu na latinski jezik i postao obrazac sholastikog
naina izlaganja; dovoljno je pomenuti da ga u svojim
Sentencijama sledi Petar Lombaranin.
Jovan je bio veoma popularan na Istoku. Njegovi spisi
protiv ikonoboraca odredili su karakter i stil pravoslavne
polemike literature; spisi su mu ve u X stoleu bili
prevedeni na slovenski jezik. Zahvaljujui njemu filozofija
se shvata kao uenje o bivstvujuem kao bivstvujuem,
boanskom i ljudskom, vidljivom i nevidljivom. Filozofija je,
po Jovanu, umee nad umeima i nauka nad naukama,
www.uzelac.eu
255
Milan Uzelac
ljubav k mudrosti i istinska premudrost bog; zato je

ljubav prema bogu istinska filozofija.
Jovanu Damaskinu pripada razvijena apologija
hrianskog kulta na osnovu teorije slike; slika (lik) moe
biti prirodna, semantika, didaktika i simbolika; ali,
ovek je slika boga. Pomou slika moe se predstaviti ceo
univerzum, tela i figure, bestelesni demoni, duhovi i aneli.
Sledei Vasilija Velikog, Jovan je visoko cenio likove u
slikarstvu polazei od toga da boja slike odvodi u kontemplaciju: kao to se panjakom naslauje gledanje, tako se
neprimetno u duu uliva boja slava.
S pomenutim delom Tano izlaganje zavrava se veliki i
stvaralaki period u razvoju hrianske teologije; teoloka
misao nije zamrla na Istoku, ali je krenula drugim
putevima. Jednim delom usredsredila se na sebe ulazei u
kontemplativnu tiinu isposnikih elija i peina,
realizujui se u autentinom ivotu sveta, a drugim, ta
misao je ostala delatna osnova ivota i znanja za sam svet;
naalost, ova misao, po miljenju istonih bogoslova, bee
na Zapadu shvaena jednostrano a onda, identifikujui tu
jednostranost s lanou temelja, Zapad je pokuao da
krene nekim svojim putem i poeo da razvija stara, pogrena uenja iji pravi smisao nije vie razumevao.
Neoplatonizam
U centrima aleksandrijske kulture, tamo gde su se svi
oblici grke filozofije susretali sa svim religioznim uenjima,
istovremeno su nastale dve doktrine: Origenova i Plotinova.
Kao to se u gnosticizmu mogu videti zaeci hrianske teologije tako se kod platoniara-eklektiara (potpalih pod
uticaj Filona), posebno u Numeniju, mogu videti prvi
nagovetaji neoplatonizma.
www.uzelac.eu
256
Milan Uzelac
Kada je re o Platonovom nasleu, moglo bi se govoriti o

jednom univerzalnom izvoru koji je u sebi sadrao niz
razliitih shvatanja i pogleda, te da sve to je kazano posle
njega samo je vie ili manje komentar njegovih spisa; zato
je u neoplatonizmu Aristotelovo uenje bilo shvatano samo
kao uvod u univerzalnu Platonovu filozofiju (a to bi se
moglo rei i za mnoge koncepcije stoika ili epikurejaca).
Neoplatonizam ima tri perioda: u poetku je samo jedna
nauna teorija, zatim se preobraava (i time se
suprotstavlja hrianstvu) u sistematsku politeistiku
teologiju, da bi nakon neuspeha zavrio u sholastikom
sveobuhvatnom obnavljanju celokupne grke filozofije. Ta
tri stadijuma nose naziv triju kola: aleksandrijske, sirijske
i atinske i njihovi glavni predstavnici su Plotin, Jamblih i
Proklo.
Osnivaem neoplatonizma smatra se Plotin i o
njegovom ivotu znamo iz Porfirijevog spisa ivot Plotina;
rodio se 203/4. ili 204/5. godine u Likopolju (Egipat). Sa
dvadeset i osam godina poinje da se interesuje za filozofiju
i slua razliite filozofe u Aleksandriji, no niko ga od njih u
poetku nije zadovoljio svojim predavanjima te se tek kod
Amonija Sakasa zadrao 11 godina. Meu Amonijevim
najznaajnijim uenicima, osim Plotina, behu Origen-teolog
(o kome smo govorili), Origen-platoniar i retor Longin
(213-273). O samom uenju Amonija zna se veoma malo a
njegovi uenici do te mere su se razilazili u sutinskim
takama da nema nikakvih osnova da mu se pripisuje
plotinovska filozofija. U to vreme, za razliku od Origena,
Plotin kritikuje stoiki platonizam i hriansku teologiju i
zajedno s Amonijem tei izmirenju Platona i Aristotela, napadajui egipatski gnosticizam kojim su dominirale
poluhriansko-polupaganske teoloke tendencije.
U vreme pohoda imperatora Gordiana na Istok, 242,
odlazi u Persiju i izuava persijsku filozofiju, no posle
www.uzelac.eu
257
Milan Uzelac
poraza Gordiana bekstvom se spaava i odlazi u Antiohiju.

Iste ili sledee godine Plotin dolazi u Rim gde poinje
njegova predavaka delatnost; meu njegovim sluaocima
ima mnogo senatora, lekara, retoriara, filozofa razliitih
nacionalnosti, ali nikoga iz Aleksandrije, to se tumai ve
pomenutim njegovim negativnim stavom spram gnostika,
kao i Amonija Sakasa, u odnosu na koga je pokazivao
znatnu samostalnost. Porfirije kazuje kako Plotin nije bio
samo poznat predava filozofije ve i dobar vaspita kome
su mnogi davali decu na uenje ili dolazili da kao sudija
razrei neki od sporova. Svoja predavanja Plotin poinje da
zapisuje tek 253. Deset godina potom u Rim dolazi Porfirije
i radi s Plotinom do 268; tada Plotin odlazi na Siciliju i umire u leto 270. godine. Plotinove spise priredio je i objavio
njegov uenik Porfirije iz Tira (232/3-262/3); u vreme
renesanse oni su se prvo pojavili na latinskom jeziku u
prevodu Marsilija Fiina (Firenca, 1492), a na grkom skoro
stolee kasnije (Bazel, 1580).
U vreme imperatora Galiena (koji je sa svojom
suprugom veoma cenio Plotina) Plotin je doao na ideju da u
Kampaniji organizuje idealnu dravu - grad filozofa - po
uzoru na Platonove "Zakone", koji bi bio nekakav helenski
manastir, centar religiozne kontemplacije a koji bi se
nazivao Platonopolis. Plotin je dobio saglasnost Imperatora,
no potom se Imperator predomislio i odustao od te zamisli.
Govori se o asketizmu i visokom karakteru Plotina, o
njegovim bolestima, o slabom vidu koji mu je pred kraj
ivota onemoguavao da rediguje svoje rukopise.
Porfirije kazuje kako Plotin nije dozvoljavao da mu se
uradi portret budui da je on slika prirode i da je
nepotrebno praviti sliku slike; nije se seao svog dana
roenja, ali je znao dan roenja Sokrata i Platona; zbog
slabosti vida tekstove nije prepravljao i nije pridavao znaaj
lepoti ispisivanja slova. to se unutranje strane dela tie,
www.uzelac.eu
258
Milan Uzelac
Plotin je svaku stvar u sebi promislio od poetka do kraja i

potom promiljeno zapisao i izlagao. Plotin je uveo asketski
nain ivota; bio je dobar i nezlobiv te nije imao neprijatelja;
po izrazu lica deteta znao je da li je ono neto ukralo ili ne i
mogao mu je predvideti budunost; pri besedi lice bi mu
poelo sijati i bilo je lepo sluati ga.
Plotin je bio veoma obrazovan: znao je stoike,
platoniare, aristotelovce, a duboko je poznavao geometriju,
aritmetiku, mehaniku, optiku, muziku; nije voleo ni
hriane, ni istonjake mudrace, ni gnostiare; na samrti je
rekao da e se tad ono boansko u njemu sliti sa onim
boanskim u vasioni i tada je zmija, po predanju, skliznula
pod postelju i iezla u otvoru na zidu a on je ispustio svoju
duu.
Postoji i jedno mesto kod Porfirija gde se kazuje kako je
Amelije, poznati uenik Plotinov, pozvao ovoga da u dane
praznika odu do hrama a Plotin je odgovorio: "Neka bogovi
dou kod mene a ne da ja idem do njih". ini se da je time
Plotin hteo da ukae na elementarnost i naivnost svakog
kulta i da je za razumevanje bogova neophodno teorijsko
udubljivanje.
Porfirije je spise podelio u et delova a svaki od ovih u
devet delova i zato se zovu "Eneade", odnosno "devetice".
Raspored je bio nainjen s porastom tekoe i teine
traktata. Danas se ne moe znati kakve je intervencije inio
na tekstu Porfirije, ali to je i manje vano ako se zna da je
Porfirija izabrao sam Plotin za redaktora svojih dela.
Svakom od traktata Porfirije je dao posebni naslov.
Moe se zapaziti da su filozofski problemi rasporeeni
tako da se na poetku govori o onom to je oveku najblie,
to jest o njemu samom a potom se kree od pitanja ule
materije i kosmosa do pitanja due, uma i jednog. Prve tri
eneade se veliinom mere sa etvrtom i petom, a etvrta i
peta zajedno sa estom.
www.uzelac.eu
259
Milan Uzelac
to se hronologije tie, Porfirije kazuje da je upoznao

Plotina kad je ovom bilo 59 godina, znai 263. i da je tada
Plotin imao napisan ve 21 traktat; potom je (263-8) na
molbu uenika napisao jo 24 traktata, da bi u poslednje
dve godine ivota napisao jo 9. Budui da je Plotin traktate
pisao u razna doba ivota, Porfirije istie kako je u njima
snaga razliita i stoga je srednja grupa najbolja i najsavrenija. Treba rei da Porfirijev rad nije u nauci dobio
veliko priznanje i da se ova poslednja Porfirijeva ocena ne
moe dokazati analizom tekstova. Zato hronoloka
saoptenja Porfirija nisu od nekog znaaja.
Kao bitnu osobenost Plotinove filozofije treba istai
vanredan spekulativno-teorijski karakter ime se on izdvaja
od ostalih neoplatoniara; time se objanjava to se Plotin
usmerava na tri problema, naime na jedno, um i duu pri
emu se te tri osnovne supstancije (ili kako on to kazuje
grki, hipostaze) javljaju kao duboko promiljena
dijalektika trijada.
Plotin nije pretendovao na originalnost; on je sebe video
kao tumaa Platona i sasvim je prirodno to kod njega
nalazimo pozajmice iz niza Platonovih dijaloga;
istovremeno, krug pitanja je kod njega manji no kod
njegovog prethodnika; tako kod njega ne nalazimo ni
nagovetaj nekom uenju o drutvu, a to je bila velika
tema Platonove filozofije; kod Plotina interes za
matematiku, nema ni dijaloga drame ideja, pa stoga
Plotin nije i sav Platon. Plotin preuzima od Platona uenje o
jednom (Parmenid), o dobru (Drava), o antagonizmu due i
tela (Fedar), o erosu (Gozba), o bogu kao umu i demiurgu
(Timaj), kao i uenje o idejama koje se kod Platona nalazi
rasuto po raznim dijalozima. Plotin je do krajnosti doveo
Platonov prezir ka telesnom ulnom svetu, i time se
pribliio hrianskoj religiji; ako su hrianstvo i
neoplatonizam jedno spram drugog bili neprijateljski
www.uzelac.eu
260
Milan Uzelac
nastrojeni, ipak, slagali su se u tome da postoji vii svet koji

nad niim ima apsolutno prvenstvo; nije stoga nimalo
sluajno da je put u hrianstvo bio za obrazovane pagane
najlaki kroz neoplatonizam.
Na Plotina nije uticao samo Platon ve i niz grkih i
rimskih filozofa; zato i ne treba da nas iznenadi to kod
njega nalazimo odjeke iz raznih Aristotelovih spisa; isto
tako, treba pomenuti da je Plotin polemisao i sa tezama
Demokrita i Epikura, s gnosticima kao i sa stoicima,
posebno oko njihovog panteistikog shvatanja prirode.
Osnovno je u neoplatonizmu uenje o onostranosti,
nadumnosti, o nadbivstvenosti prapoela sveg postojeeg,
kao i uenje o ekstazi kao sredstvu pribliavanja tom
prapoelu; tako neoplatonizam see iza granica filozofije
(ako se pod filozofijom misli racionalno tumaenje sveta);
neoplatonizam je nadracionalan; u njemu je vidan povratak
mitologiji i re je zapravo o procesu remitologizacije,
suprotnom od onog kojim se kretala grka filozofija.
Plotinovo uenje bi se moglo odrediti i kao konsekventni
monistiki idealizam odnosno nadidealizam: dok je bog kod
Platona dostupan razumu kao svetski um, kao nos, Bog o
kojem govori Plotin izmie svakoj misli. Kao najvie naelo
Plotin istie Jedno koje je nadbivstveno i do njega se moe
dospeti samo u ekstazi i izraziti sredstvima apofatike
teologije.
Svet je, po miljenju Plotina, strogo hijerarhizovan i
obrazuju ga silazni stepenici bia polazei od nadbia;
Plotin ne negira postojanje ulnog, telesnog sveta;
postojanje takvog sveta je oigledno i on je dat naim ulima
i nae telo je deo tog sveta iji smo mi sastavni deo. Drugo je
pitanje, kako se ka tom svetu treba odnositi. Plotin se
prema njemu odnosi negativno i ne smatra ga jedinim koji
iscrpljuje sve mogunosti bivstvovanja. ak i ono to je
najbolje u tom svetu lepota, samo je bledi odsjaj istinske,
www.uzelac.eu
261
Milan Uzelac
nadtelesne, nadprirodne lepote. Moe se voleti i takva,

ulna lepota, ali se mora znati da u njoj nije i sva lepota, budui da ni sama priroda nije izvor lepote.
Po miljenju Plotina izvor lepote je u svetskom umu;
lepota je harmonija i forma, ali u prirodi forma ima delova u
prostoru i u toj razdeljenosti lako se gubi jedinstvo forme.
Lepota u prirodi, lepota telesnih stvari ima izvor u
jedinstvu delova stvari, a to jedinstvo potie iz uma. To
znai da je um neto drugo no priroda, i vie poelo u
odnosu na nju. U prirodi, isto tako, ima ivih i neivih bia;
Plotin smatra da materijalno ne moe da stvori ivo i zato
treba dozvoliti da postoji i neto drugo no to je priroda
Svetska dua. Tako dospevamo do tri dela sveta a to su:
priroda, svetski um i svetska dua. Postavlja se pitanje: da li
je mogue izjednaiti svetski um i svetsku duu; to je po
Plotinu nemogue jer dua oivljava i lepo i runo, ona je
neutralna spram lepote. Koliko je lepog manje nego ivot,
toliko je um dalje od prirode a vie je od nje prirode no svetska dua; moglo bi se tako rei da je svetski um
"probirljiviji" no to je to svetska dua. Plotin s razlogom
postavlja pitanje: moe li svetski um biti izvor lepote u ijoj
osnovi lei jedinstvo delova, i odgovara odreno, jer um sm
ne sadri u sebi i jedinstvo, budui da on moe biti i
haotini skup ideja koje u sebi ima; zato Plotin kao etvrto
poelo izdvaja jedno.
Plotin ne ostavlja ova poela nesistematizovana; on sav
svet vidi hijerarhijski ureen, razlikuje kako vertikalni tako
i horizontalni poredak i nastoji da dokae kako je Jedno
iznad svega, nie od njega je svetski um, potom svetska dua, priroda i na kraju materija, krajnji produkt i suprotnost
Jednom.
Jedno. Sav Plotinov pogled na svet protkan je patosom
jedinstva i taj patos dovodi do divinizovanja Jednog i ono je
bog; njemu se pripisuje najvii znaaj jer bez njega nema ni
www.uzelac.eu
262
Milan Uzelac
lepote, ni ivota. Na pitanje kako to jedno razumeti, kao jedinstvo u mnotvu, ili je ono van njega, Plotin prihvata
drugo reenje i jedno postavlja izvan granica mnotva
dajui mu prvenstvo u odnosu na sve drugo. Jedno je
mnotvu nedostupno a mnotvo ne moe delovati na jedno;
tako je Jedno nesaznatljivo jer je iza granica sveg
postojeeg. Plotin nije identifikovao Jedno i nita, ali u
svakom sluaju ne bi tvrdio da Jedno postoji poto bi u tom
sluaju ono bilo ogranieno, odreeno a svako odreivanje je
istovremeno i ograniavanje.
Uenje o Jednom je svakako najoriginalniji deo
Plotinovog uenja i posle Platonovog Parmenida po prvi put,
kod Plotina, nalazimo principijelno sprovedenu
transcendentnost prvog naela. Plotin ne prestaje da govori
o nesvodivosti Jednog na bilo koji oblik; ono nadvisuje
svaku kategoriju i vie je od samog bivstvovanja, mada se
ne kae da li je vie i od svakog saznanja. Moe se govoriti
samo o tome kako se ono ne pojavljuje. No i to negiranje ne
moe mu se pripisivati kao svojstvo ili osobina. Ono je iznad
svega uopte (i pozitivnog i negativnog) i Jedno je
istovremeno identitet svih protivrenosti, materijalnih, duevnih i duhovnih, sadanjih, prolih i buduih. Od
vremena Plotina ta koncepcija se u neoplatonizmu
uvruje za naredna etiri stolea, a njen uticaj je veliki i
tokom srednjeg i novog veka.
U Plotinovom Jednom ne treba videti kantovsku stvar
po sebi; ono nije ni realnost ni bivstvovanje ve je vie od
toga. Najvanije je to to Jedno ne treba videti kao
nesaznatljivost, ve kao jedinstvo protivrenosti i u tom
smislu kao jedinstvo saznatljivog i nesaznatljivog. Jedno je
iznad svakog saznanja i bivstvovanja i zato je izvor svakog
saznanja i svakog bivstvovanja. Svako saznanje i svako
bivstvujue, pa u tom smislu i um, dua, kosmos, materija sve to iz njega proizlazi i izliva se, emanira. To i omoguuje
www.uzelac.eu
263
Milan Uzelac
Plotinu da Jedno ne odreuje samo negativno; on ga poredi

sa suncem kao izvorom toplote i svetla; tako se pokazuje da
je Jedno Dobro i Svetlost; ono je izvor, i ono je cilj sveg postojanja. To znai da ono ni u kom sluaju nije "stvar po
sebi".
Na sledeem stupnju su brojevi; oni kod Plotina jo nisu
poseban dijalektiki stupanj, kao to je to sluaj kod drugih
neoplatoniara. To mu ne smeta da u posebnom traktatu o
brojevima (VI 6) ovima da veoma visoko mesto i da ih razume kao izvor uma te da im tako d meumesto meu
Jednim i Umom.
Premda je samo sebi dovoljno i pasivno, Jedno stvara
sve to postoji (osim sebe); to je u prvi mah paradoksalno.
Plotin tu nastajanje razume na poseban nain; ne radi se o
preobraaju u heraklitovskom smislu gde bi se Jedno preobrazilo u drugo; tu je Plotin najblii Platonu: ideje se
odraavaju u stvarima ali se u njih ne pretvaraju. Plotin
nastoji da razvije tu ideju i govorei o nastanku sveta iz
Jednog odbacuje shvatanje da bi svet mogao stvoriti bog iz
nieg; stvaranje sveta je apsolutno nemotivisan objektivni
proces i za taj proces koristi se obino latinska re
emanacija (od lat. emanare tei, liti). Stvarajui svet Jedno nita ne gubi, ono ostaje neprolazno i taj proces zbiva se
veno i vanvremeno. Zato je dobra jedna druga Plotinova
metafora: on kae da Jedno, poto je svetlo svetli oko sebe;
svetlo ne moe da ne svetli i Jedno ne moe a da ne proizvodi osvetljenost.
Um. Prvo to proistie iz Jednog jeste Um (nos). U
uenju o umu i dui Plotin izlae uenje Amonija i
Numenija i izlae ih isto imaterijalistiki; ukazuje da su
subjekt i objekt u samom umu, tj. da predmeti uma nisu
izvan uma (V 5) i govori o sintezi individualnog i optog u
umu (V 7, 9) i u dui (IV 9). Za razliku od nebivstvenog, ili
nadbivstvenog Jednog - Um je bivstven; on postoji; tako se
www.uzelac.eu
264
Milan Uzelac
stvaranje uma od strane Jednog moe razumeti kao

stvaranje bia od nebia, ali to izriito kod Plotina neemo
nai. U svojoj koncepciji Uma Plotin polazi od stavova
Platona i Aristotela; Um je kod Plotina i aristotelovski bog
shvaen kao miljenje koje misli sebe samo ali i platonovski
demiurg, samo s tom razlikom to nema pred sobom ideje
kao neto ve zadano, ve te ideje nosi u sebi. Ako je kod
Platona demiurg hteo da stvori kosmos nalik sebi, kod Plotina je tako neto nemogue, jer kog njega Um nita ne
moe poeleti i nema platonovske linosne crte. Um nije
samo bivstven ve je i mnotven, budui da u sebi sadri
mnotvo ideja; pravilnije je rei da je Um istovremeno i jedinstven i mnotven: svojom jedinstvenou on se obraa
Jednom a kad se okrene od njega on je mnotven. Ako u
Jednom nema podele na saznavajue i saznato, kad je re o
Umu, to nije sluaj: um saznaje samog sebe.
Um postoji van vremena i saznanje sebe kao sistema
venih ideja. Mislei ideje kao svoj sadraj, Um ih
istovremeno i stvara; mislei sebe (to je vanvremeni
proces), on poinje od najviih ideja, od kategorija (bie,
kretanje, mirovanje, istost i razlika); iz njih u procesu
miljenja Uma proizlaze sve ostale ideje. Paradoksalnost
Uma kod Plotina ogledala bi se u tome da on ne sadri samo
opte ve i pojedinane ideje, a tako neeg kod Platona nije
bilo; on smatra da konkretno nije manje vredno od
apstraktnog.
Svetska dua. Svetlo koje emanira Jedno ne gubi se sve
u Umu, ve ide i dalje i njegov rezultat je Dua; ona se od
Jednog i Uma razlikuje prvenstveno time to postoji u
vremenu. Vreme se javlja zahvaljujui Dui; ona iz Uma
nastaje neposredno a iz Jednog posebno; i ona, kao i Um,
ima dve strane: jednom je okrenuta Umu a drugom se
odvaja od njega i to je razlikovanje toliko veliko da se moe
govoriti o gornjoj i donjoj dui. Gornja Dua je okrenuta
www.uzelac.eu
265
Milan Uzelac
Umu i za razliku od Nie Due, nema dodira s ulnim,

fenomenalnim svetom; u celini Dua je veza ulnog i
natulnog sveta; ona je bestelesna i u sutini nedeljiva; ona
kontemplira ideje kao neto za nju spoljanje. Odraz ideje u
Dui je logos i svakoj ideji odgovara njen logos i to podsea
na uenje stoika, ali za razliku od njih, kod kojih je sve
telesno, ovi logosi o kojima govori Plotin su bestelesni. Dua
je izvor kretanja i postojei u vremenu ona nema u sebi (kao
Um) samo kategoriju kretanja ve i samo kretanje.
Priroda. Za Plotina je priroda svet pojava koje se realne
u onoj meri u kojoj odraavaju ideje uma. Priroda ima
takoe dve strane: svojom boljom stranom nije nita drugo
do nii deo svetske due; ona kroz logose proizvodi stvari
koje su zapravo odrazi ideje uma; u fenomenalnom svetu
Dua se raspada pa imamo duu neba, due zvezda, kao i
due sunca, meseca, planeta. Dua zemlje raa due biljaka
ivotinja, nie delove ljudske due koji su tromi i vezuju se
za zemlju.
U uenju o prirodi Plotin najvie panje posveuje
razradi problema materije (II 4) i ovu odreuje kao
nepostojee; materija ima realno znaenje samo utoliko to
je princip raspada i rasejanja bivstvovanja, ili princip
njegovog nastajanja. Treba istai traktate gde se izlau
aristotelovska uenja o aktu i potenciji (II 5), o supstanciji i
akcidenciji (II 6), o venosti i vremenu (III 7); u traktatu (III
8) izlae se uenje Plotina o prirodi i kosmosu na tlu viih
principa, i pojedinano o tvorakom odraavanju prirode i
kosmosa; to su i najbolja mesta posveena umu, dui i
kosmosu.
O materiji se kod Plotina moe govoriti samo u
uslovnom smislu; izraz materia je latinskog porekla, a ovde
se misli prvenstveno na materijal, tvar (hle); materiju/tvar
Plotin odreuje kao m n (ne-postojee), pri tom, nije tu re
o neem apsolutno nepostojeem: "Nepostojee nije
www.uzelac.eu
266
Milan Uzelac
nepostojee uopte, ve samo drugo od postojeeg" (I 8, 3),

kae Plotin; isto tako on kae: "Postoji tamna materija/materijal i ne-bie (m n)".
Kod Plotina, kao i kod Platona i Aristotela, materija
postoji veno, ali za razliku od njihovog dualizma, ovde
imamo monizam; za Plotina materija je nesamostalna i ne
moe biti neko samostalno poelo; ona je protivrena: ona je
ono to stoji naspram jednog, ali ona je ono to proizvodi
Jedno rezultat gaenja svetla. Tamo gde se gasi svetlo
Jednog tamo se raa tama, materija; drugim reima,
materija je ugaeno, utuljeno svetlo. Ali uprkos tome, ona
nije nita ve neto, no neto koje skoro da je i nita - nita
koje u sebi sadri neto.
Dva ne-bia. Ako se paljivo pogleda itav Plotinov
sistem videe se da se tu zapravo poetak i kraj dodiruju:
Jedno je i u materiji (poto je ono svuda gde ima jedinstva
(a materija je po prirodi jedinstvena i jednaka), a ne-bie je,
takoe svuda kao razlika, kao drugo (a tako i Platon shvata
nebie u Sofistu). Dua je drugo no Priroda. Um je drugo no
Dua, Jedno je drugo no Um. U Umu je svaka ideja drugo u
odnosu na druge ideje. I samo Jedno je, na kraju krajeva, nebie, jer ono ne postoji, ili je u krajnjem sluaju neto drugo
od sveg postojeeg.
Uzdizanje k Jednom. Ekstaza. Po Plotinovom shvatanju
ne samo da jedno emanira i da se sputa u nie slojeve, ka
mnotvu, ve postoji i suprotan proces u kome mnotvo tei
Jednom nastojei da prevlada svoju razbijenost i da se priblii dobru, budui da Jedno jeste i dobro. Dobro, kae
Plotin, jeste ono emu tei sve postojee imajui ga kao
svoje poelo; ta tenja je najvidnija kod oveka; mogue je
razlikovati oveka koji ostaje kod obinih stvari, koji je u
vlasti nieg dela due i onog koji tei viem, koji je uzvieni
ovek; meutim, postoji i trea mogunost ivot u ekstazi.
Izraz ekstaza (ekstsis) oznaava "istupanje", tj. takvo
www.uzelac.eu
267
Milan Uzelac
stanje u kome kao da se dua nalazi van tela. U tom stanju

dua ne samo da deluje, nego i prebiva van tela. To je stanje
u kome se dua sliva s Jednim kao bogom, stanje prisustva
u dui boga, stanje rastvaranja u bogu kao u Jednom. Na
taj nain Jedno je dostupno oveku, ali ne oveku kao biu
koje realno osea i misli, no kao biu koje doivljava. To je
mistika. Mistika upravo to i znai vanintelektualno,
neposredno slivanje due s bogom, najvie stanje koje ovek
moe dostii u svom prolaznom ivotu.
Plotin ui da mi, kao pojedinane i utelovljene due
danas i ovde, predstavljamo srednji trenutak u celokupnoj
naoj istoriji. Prvobitno smo potekli iz Prvog izvora sveg
Bia, iz Savrenog dobra, iz Jednog. To stvaralako Poreklo
proistie iz samog sebe, jer njegovo je svojstvo da deluje i da
se umnoava. Ali, njegova emanacija koja ide korak po
korak, iz Jednog preko Razumnog principa do Svetske due
i konano, do individualnosti, ukljuuje sniavanje postojanja, kao to svetlost koja zrai iz sunca postaje tamnija
ukoliko se udaljava od svog plamenog izvora. Tako i
Beskonana energija Prvobitnog susree na svom putu
otpor mrane nepokretne materije, nepokretnog Nebia.
Tako je ljudska jedinka bie odvojeno od svog pravog mesta
u Jednom, koje je njegov pravi dom, pomeano sa stranim
elementima. Zato ona neprestano ezne da se vrati kui, da
krene nazad, onamo gde je energija jaa, jedinstvo jasnije,
elementi istiji.
To metafiziko poklonikovo putovanje objanjava i
moralno i estetsko doivljavanje u Plotinovoj filozofiji: kad
eznemo za lepotom, eznemo i za domom - za dobrotom, za
Bogom i za istinom. I tu se javlja problem: ako Plotin eli da
zameni staro tumaenje o harmoniji delova, onda ovo
sjedinjavanje sa dobrotom i istinom jeste etiki problem
koliko i estetiki pa je logino da se zavrava u
sveobuhvatnom misticizmu. Meutim, dalje istraivanje
www.uzelac.eu
268
Milan Uzelac
uenja o Jednom otkrie njegov primarni estetiki znaaj:

Plotinovo uenje kretae se u nastojanju da izdiferencira
razliku prirodne i boanske lepote.
Umetnost. Umetnost ne moe biti podraavanje u
obinom smilu, kae Plotin, jer iz ruke i mozga umetnika
izlazi neto vie nego to pokazuje obina priroda. U dui
Fidije postoji tako bogata plodnost da se ona ne moe
nazvati lakim kopiranjem. To znai da umetnosti ne daju
proste reprodukcije vienih stvari, nego se vraaju Idejama
iz kojih potie sama priroda i dobar deo rada umetnosti je
samo njihov; umetnosti sadre lepotu i dodaju prirodi ono
to joj nedostaje. Tako je Fidija napravio Zevsa ne po nekom
modelu naenom meu ulnim stvarima, nego shvatajui
kakav bi oblik Zevs morao uzeti kad bi hteo da postane
oigledan ulima (V, 8, 1). Plotin kae da je sam Fidija
posedovao lepotu.
Genije umetnika se ne objanjava vezom njegovih ula i
spoljnog sveta, nego strujom stvaralake energije koja je
tekla u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljni
svet samo kopira. "Umetnik dri formu (ili nacrt) ne pomou
svojih oiju i ruku, nego svojim uestvovanjem u umetnosti"
(V, 8,1). Lepota kipa dolazi vie od naina na koji je majstor
radio na njemu nego od prostih spoljanjih injenica,
odnosno delova i boje. Po optem obliku kameni blok ima
dosta slinosti sa statuom, razlika je samo u tome to je
umetnik statui dao ivot kojeg u sirovom materijalu nema.
Lepota nije u kamenu, nego u formi koju umetnik daje
kamenu. To vai i za arhitekturu: lepota neke zgrade ne
dolazi od njenog oblika i boje - ono to se svia jeste
slaganje izmeu zgrade i idealne forme koja deluje u duhu
arhitekte i omoguuje mu da vee bezoblinu formu i njom
ovlada (I, 6,3). Kad stvara, oblikuje, umetnik doziva u ivot
mrtvu stvar. A runoa je suprotno tome: nju imamo onda
kad oblikovna mo nije savladala materiju (I, 6,2).
www.uzelac.eu
269
Milan Uzelac
Runoa je tamo gde stvaralac nije oiveo neku masu do

potpune oseajnosti: gde je potencijalnost ostala
nepokrenuta; gde se na slici nalazi neko mrtvo, neobraeno
mesto, ili na kipu neka neizrazita povrina, ili u muzikom
komadu neki nepovezan, visei, ili monoton niz nota, tamo
se nalazi i neprijatelj lepote, tamo je prisutna runoa i
metafiziko nebie.
Lica ini lepim ivot due koji sija kroz telesne delove.
Lepota postoji u umetnosti ali ona ne prelazi potpuno u
delo; izvorna lepota ne biva prenesena; proizlazi neto
izvedeno i nie (...) sve to izlazi napolje postaje zbog toga
manje (...) svaki prvi uzrok mora biti u sebi moniji nego to
moe biti njegov uinak: muzikalno ne proistie iz
nemuzikalnih izvora nego iz muzike (V, 8,1).
Svetska dua je via od umetnosti, jer ona ne zavisi ni
od kakve spoljanje sile ili materijala niti iznosi ikakvu silu
ili materijal na neko mesto van sebe. Ona je "princip koji
stanuje sam u sebi". Proizvodnost prirode lii na umetnost
voskara, kae Plotin; ali voskari su ogranieni u tome to ne
mogu sami proizvesti boje koje koriste. Priroda je stvar
potpuno samosvojna (III, 8,2): sve to ona upotrebljava
dolazi iz nje i ostaje sa njom. Ona je "statina i netaknuta",
i zato je njeno stvaranje zamiljena kontemplacija i vizija.
in i vizija su jedno; ovek se mora sabrati, usavravati
samoobraivanjem dok od sebe ne naini savreno delo.
Kad sve spoljanje otpadne, on postaje ista vizija (I, 6,9).
Postati vizija za Plotina znai uestvovati u onom stvaralatvu koje vri Dua Prirode i koje je izvor stvaralake
energije umetnosti.
Meu Plotinovim uenicima izdvaja se Porfirije koji
poreklom bee iz starofenianskog grada Tira (232/233posle 301); bio je tridesetak godina mlai od Plotina s kojim
se upoznao kad je doao u Rim, est godina pre Plotinove
smrti; iako je ostao poznat najvie kao redaktor Plotinovih
www.uzelac.eu
270
Milan Uzelac
Eneada, on je autor 77 samostalnih traktata iz oblasti

filozofije, religije, matematike, harmonije, astrologije,
retorike, gramatike, istorije.
Svi Porfirijevi spisi mogu se podeliti na dela (a)
filozofsko-teorijska, (b) filozofsko-praktina, (c) religioznomitoloka, (d) istorijsko-filozofska, (e) prirodnjaka i (f)
komentare. Meu Porfirijevim delima poseban znaaj za filozofiju imaju komentari Plotina, Platonovih dijaloga
(Kratila, Sofista, Parmenida, Fileba, Fedona, Drave,
Gozbe, a posebno Timaja), Aristotela, gramatiukih i filolokih traktata. Komentariui dela Platona i Aristotela
Porfirije konstatuje kako se oni daleko vie u svemu slau
no razlikuju; veina njegovih spisa je propala; sauvano je
svega 18 radova meu kojima su Opis Pitagorinog ivota,
Opis ivota Plotina, Isagoge i dr.
Krug interesovanja Porfirija daleko je vei no to je to
sluaj kod Plotina; on se bavi mnotvom nauka, a samu
filozofiju tumai daleko ire no njegov uitelj pa stoga kod
njega nailazimo na daleko vei interes za praktinu filozofiju kao i mistiku praksu astrologiju, mantiku i teurgiju,
mada, i to se ne sme gubiti iz vida, mantiku i teorgiju
Porfirije ostavlja masama, smatrajui ih pripremnim
stepenom filozofske spekulacije. Bliskost Porfirija Plotinu
ogleda se i u tome to uenje o venosti sveta izvodi na
tragu Platomovog Timaja i u tome je, nasuprot mnogim
platoniarima I-II stolea nae ere, blizak staroj Akademiji.
Razlike izmeu njih ipak postoje: jedna je u lepoti jezika i
jednostavnosti stila, zahvaljujui emu Porfirije uspeva da
jasno izloi i ono to je kod Plotina ostalo nejasno i
nerazumljivo; kao drugo, Plotina odlikuje prirodno-nauni,
gramatiko-logiki i formalno-logiki smer ime se on
razlikuje od nadolazeeg maloazijsklog neoplatonizma a
pribliava aleksandrijskim neoplatoniarima koji su se
proslavili svojim naunim i komentatorskim radom.
www.uzelac.eu
271
Milan Uzelac
Porfirije je protivnik hrianske religije, mada je u staro

vreme postojalo uverenje da je on bio i hrianin, na ta
ukazuju Avgustina kao i neki drugi autori; ako je verovati
predanju, Porfirije je napisao spis u 15 knjiga protiv hriana, no to do nas nije dolo jer je spaljeno 448. godine i
poznato nam je na osnovu radova drugih autora; Porfirije
kritikuje sadraj Starog i Novog zaveta, odbacuje
autentinost Knjige Danila kao i Mojsijevo autorstvo prvih
pet knjiga postanja; ukazuje na protivrenosti u evaneljima
i negira boanstvenost Hrista.
Porfirije je hteo da zaustavi preobraanje obrazovanih
ljudi u hrianstvo tako to je ukazivao da su hrianski
mitovi alogini i protivreni a da je hrianska vera
neznalatvo. Porfirije visoko uzdie um i smatra da ivot
filozofa mora biti u saglasnosti s njegovim uenjem; ne moe
se uiti jedno a iveti suprotno tome i tu je Porfirije antipod
Seneke; Um mudrog oveka, to je istinski hram boga i samo
je takav hram potreban mudracu; Istinski bog je prisutan u
svim dobrim delima. Ako od boga neto treba i moliti, to su
samo duhovna dobra, koja jednom steana nikad ne mogu
biti izgubljena.
Veliku ulogu je u potonjoj istoriji filozofije odigrao
Porfirijev Uvod u logike Aristotelove spise koji je prvo
preveden na latinski (Boetije) a potom na sirijski, arapski i
jermenski; taj uvod se pokazao kao antiko zavetanje za
budunost, ali zavetano je zapravo pitanje, no ne i odgovor
o tome kako postoji opte. Postoji li ono tako da rodni
(gnos) i izgledni (edos) pojmovi imaju realno bie van uma,
ili opte prebiva samo u umu? Ako opte prebiva van uma,
kakva je priroda objektnih i rodnih pojmova telesna ili
duhovna? Konano, kako postoji opte van uma: nalaze li se
u ulnim stvarima ili, nezavisno od njih ima svoje isto
bie?
www.uzelac.eu
272
Milan Uzelac
Meu Porfirijevim uenicima istie se i njegov zemljak

Jamblih iz Halkide u junoj Siriji (280-330), osniva
sirijske kole neoplatoniara; uz pomo Plotinove filozofije
Jamblih nastoji da izgradi konteplativnu politeistiku teologiju i da u celinu povee sve drevne religiozne kultove, ali
bez hrianstva. Njegovi sledbenici behu Teodor Asinski,
Maksim Efeski, imperator Julijan, Hipatija i njegov drug
Salustije.
Jamblih je u Rimu sluao Porfirija i njegovog uenika
Anatolija da bi potom u Siriji, davajui sve vei znaaj
praktinoj mantici i teurgiji i sam postao uitelj i religiozni
reformator stekavi mnogo uenika koji su u njemu videli
udotvorca. Njegovi radovi imaju komentatorski karakter i
ne tiu se samo platonistikih i aristotelovskih dela, ve isto
tako i orfikih, haldejskih i pitagorejskih. Sauvani su
odlomci njegovih radova o pitagoreizmu, logosu, nagovoru
na filozofiju, o matematikoj nauci, o Nikomahovoj
matematici i matematikoj teologiji, o egipatskim
misterijama (rad koji mu se moda pogreno pripisuje).
U filozofskom smislu Jamblihova teologija ne sadri
neke nove momente, dok njegova metafizika i etika imaju
plotinovski karakter. Meutim, rodivi se u kraju gde su se
meale sve religije, Jamblih nastoji da i Plotinovu filozofiju
spoji sa ostalim religijama; smatra da je za grenog oveka
u izvrenju njegovih moralno-religioznih zadataka
neophodna pomo kultova i misterija i neoplatonska
filozofija slui samo tome da alegorijskim putem protumai
prirodu bogova ije je postojanje priznavao i Plotin
smestivi ih negde na sredini izmeu ljudske i boanske
due. Da bi se izgradio taj fantastian panteon neophodno je
da se povea broj meulanova kako bi se od tog sveta
bogova izgradio sistem i za to Jamblih podsticaj nalazi u
pitagorejskoj shemi brojeva.
www.uzelac.eu
273
Milan Uzelac
ini se da je Jamblih jo vie iskomplikovao ve

zamren Plotinov sistem; on takoe remitologizuje filozofiju
i jo jednom se potvruje kako se sad odvija suprotni proces
od onog koji je karakterisao razvoj filozofije od njenih poetaka. Jamblih je pokuao ono to je inae i kod Plotina bilo
nemogue: da premosti jaz izmeu Jednog i Uma, izmeu
Jednog i Mnotva, izmeu Nadbia i Bia. On misli da se to
moe uiniti tako to e udvojiti Jedno i govori o (a) Jednom
koje je jedinstveno, neizrecivo, koje je iznad svakog bia i
svakog racionalnog saznanja (to je Plotinovo Jedno) i o (b)
Jednom kao poelu bia i saznanja. Isto tako, Jamblih je
nastojao da razdvoji Um na mislei i misliv, te je tako inio
beskonani sled trijada.
Najvanije u svemu tome svakako je nastojanje grkog
sveta da nasuprot hrianstvu, sopstvenim sredstvima rei
religiozni zadatak; iako je paganska religija bila ve uveliko
mrtva, Jamblih je nastojao da stvori novi religiozni sistem
(uveo je ak 360 bogova); samo se time moe razumeti
nastojanje Julijana da toj Jamblihovoj fantastinoj
konstrukciji prida svetsko-istorijsko znaenje.
Mnogi istoriografi smatraju da je Jamblih zaetnik
tipino neoplatonstikog komentarisanja Platona i da po
tome zauzima posebno mesto u istoriji filozofije; u narednim
stoleima veina komentatora najteih Platonovih dijaloga
oslanjae se u najveoj meri na razvijeni neoplatonizam
Jambliha koji se najjednostavnije moe odrediti kao uenje
o hijerarhiji bivstvovanja gde je svaki nii stepen emanacija
(izluivanje) i odraz vieg stepena pri emu svaka posebna
oblast odraava sve druge oblasti i bivstvovanje u celini, to
za posledicu ima da svaka filozofska nauka odraava sve
ostale filozofske nauke. To znai: ako je re o nekom
etikom dijalogu Platona, njega su neoplatoniari tumaili i
s aritmologikog, noolokog, kosmikog, fizikog aspekta, a
ako je re bila o nekom logikom dijalogu, tada su njegovi
www.uzelac.eu
274
Milan Uzelac
isto logiki stavovi takoe bili tumaeni i iz svih drugih

aspekata. Kako je u to vreme i poezija bila deo te sveopte
sinteze, u neoplatonistikim komentarima je i Homer
tumaen iz metafizikog, mistikog, kosmolokog,
prirodnjakog, logikog, fizikog i etikog aspekta.
Kako je Platonova filozofija temelj i poslednja osnova
neoplatonizma, mnoga neoplatonistika tumaenja pomau
razumevanje samog Platona iako je tu u znatnoj meri
prisutna i modernizacija Platona i "uitavanje" u njega
delom i onog do ega on sam nije doao. Premda se ovaj
neoplatonistiki metod bitno razlikuje od savremenih
nauno-filolokih analiza Platonovih tekstova, on ima veoma dobro promiljenu unutranju logiku (posebno kod
Prokla, Damaskina diadoha, Olimpiodora, Hermije) te je
stoga i preiveo kraj antike epohe i bitno uticao na
Firentinsku akademiju, Pika dela Mirandolu i svu svetsku
okultnu literaturu.
Neuspeh da se naini filozofska restauracija drevnih
religija nagnala je neoplatoniare da se vrate naunim
istraivanjima iji je centar iznova postala Atina gde je
platonovska Akademija, od vremena Marka Aurelija (176),
bila jedna od etiri kole u kojima su negovane logikoretorike i opteobrazovne discipline. Do preokreta dolazi
kada se na osnovu ukaza Teodosija II (425) u Akademiji
ponovo otvara katedra za filozofiju, a na ije elo dolazi
Plutarh Atinski o kome malo znamo. kola je u poetku bila
teurgijska i u prilog tome svedoi injenica da je Plutarhova
ki Asklepigenija posvetila Prokla u smisao haldejskih tajni
i obreda. injenica je da su Plutarh Atinski i njegovi uenici
Sirijan i Hierokle usmerili kolu u Atini ka izuavanju
Platona i Aristotela, da je sam Plutarh pisao komentare
Platonovih dijaloga Parmenid, Fedon i Gorgija, kao i da njemu pripada uenje o fantaziji (na ta ukazuje diadoh
Damaskin); meutim, atinska kola je neko vreme nazivana
www.uzelac.eu
275
Milan Uzelac
i "kola Siriana" jer upravo njemu pripada zasluga to je

kolu sa puta teurgije i proricanja preveo na put teologije i
metafizike; Sirijanov naslednik i najznaajniji predstavnik
te kole bio je Proklo (412-485) koji je sebi postavio
zadatak da dijalektiki sistematie celokupni sadraj
grkog filozofiranja.
Proklo je roen u Konstantinopolju, u advokatskoj
porodici koja je poticala iz grada Ksanfa u Likiji, u Maloj
Aziji; nakon roenja roditelji su ga odneli u taj grad koji
bee pod zatitom Apolona pa su mu stoga zatitnici bili
Atina i Apolon. Uenje je Proklo zapoeo u Likiji i
savladavi gramatiku preao je u Aleksandriju gde je uio
kod gramatiara Oriona i sofiste Leonta; sa ovim poslednjim je posetio Konstantinopolj (gde je imao viziju u kojoj
mu se pojavila Atina i posavetovala ga da ui filozofiju);
Proklo se ipak vratio u Aleksandriju i zapoeo studij
Aristotelove filozofije kod Olimpijadora, a matematike kod
Herona; nakon to je spise Aristotela nauio napamet, a ne
slaui se u tumaenju filozofskih dela sa svojim uiteljima,
Proklo je u 18. godini preao u Atinu; tu je doao kod Sirijana
koji ga je predstavio ve ostarelom Plutarhu sa kojim je potom izuavao Aristotelov spis O dui i Platonov dijalog
Fedon. Tokom uenja, sledeih dve godine, Proklo je uio da
sastavlja komentare. Nakon smrti Plutarha Proklo je uio
kod Sirijana a potom je otiao u Likiju, da bi se nakon smrti
uitelja (427) vratio u Atinu i narednih pedeset godina bio
sholarh Akademije.
Postavi nakon Sirijana prva linost atinske Akademije,
tokom pedesetogodinjeg svog delovanja na njenom elu,
Proklo je sledio stav Epikura "Proivi ivot svoj skriveno!";
njegov radni dan poinjao je molitvom Suncu, potom, u rano
jutro tumaio je dela koja su bila na programu, zatim je, u
pozno jutro samostalno radio; u podne je govorio molitvu
Suncu, popodne vodio filozofske razgovore s uenicima i
www.uzelac.eu
276
Milan Uzelac
prijateljima, u suton drao predavanja na kojima se, zbog

slabog svetla nisu vodile beleke, i dan je Proklo zavravao
molitvom Suncu, na njegovom zalasku. Pored predavanja
(re je o propedeutikom kursu posveenom filozofiji
Aristotela i osnovnom kursu gde se razmatralo uenje Platona) Proklo se bavio administrativnim i dobrotvornim
poslovima, ali je i pisao po 700 redova dnevno. Njegova
literarna delatnost bila je posveena komentarisanju i
tumaenju dela drevnih autora: napisao je komentare za
dvanaest Platonovih dijaloga koji su od vremena Jambliha
bili obavezni za obrazovanje svakog oveka koji bi eleo da
stekne platonistiko obrazovanje (Alkibijad I, Gorgija,
Fedon, Kratil, Teetet, Sofist, Dravnik, Fedar Gozba, Fileb,
Timaj, Parmenid), napisao je opiran komentar Drave, a
takoe i vie Aristotelovih dela; Interes za drevna teoloka
uenja pokazao je u komentaru Haldejskih misterija koji je
napisao na zahtev Sirijana, a za to mu je trebalo pet
godina te je spis zavrio kad je ve bio sholarh Akademije.
Svi njegovi spisi nisu sauvani; neki su do nas doli u
fragmentima, za neke znamo samo po naslovima, dok je manji deo sauvan u celosti (Elementi teologije, Platonova
teologija, O provienju, sudbini i o tom to je u nama, O
hipostazama zla, komentari Timeja (do 44d), Parmenida,
Drave, Alkibijada I, Kratila, I knjige Euklidovih Naela,
sholije za Hesiodov ep Dela i dani, Poela fizike, Pregled
astronomskih stavova, Ekloge iz haldejske filozofije, O
prinoenju rtava i magiji, Sedam himni bogovima), a tome
bi se mogao dodati i niz spisa ije je autorstvo sporno mada
se pripisuju Proklu.
Kad je re o Proklovim filozofskoteoretskim delima
treba pomenuti spis Elementi teologije u kojem je u 211 teza
izloen itav sistem neoplatonizma, tj. problem Jednog,
broja, uma, due, i nosioca due. U literarnom smislu ovaj
traktat spada u jedan poseban filozofski anr koji su stvorili
www.uzelac.eu
277
Milan Uzelac
neoplatoniari (tu spadaju Polazne take Porfirija kao i

Proklov spis Poela fizike), zatim Platonova teologija,
ogromno delo u kome se govori o metodama kako se Platon
moe koristiti u filozofiji, i detaljno izlae uenje o Jednom,
brojevima i umu s opirnom primenom tih kategorija u
antikoj mitologiji kao i opirna klasifikacija svih
boanstava paganske religije. Preostala tri filozofskoteoretska rada Proklova (O deset sumnji koje se odnose na
provienje, O provienju, sudbini i o tom to je u nama i O
hipostazama zla) nisu nam sauvana.
Posebnu grupu Proklovih radova ine komentari
pojedinih Platonovih dijaloga (Timaj /do 44d/, Parmenid,
Drava, Alkibijad I, Kratil). Ti komentari se samo formalno
mogu nazvati komentarima Platona. Svaki od tih
komentara mogao bi biti zaseban traktak s posebnim
nazivom; tu se izlau i sva centralna pitanja neoplatonizma,
sa velikom koliinom istorijsko-filozofskog materijala; u
svakom sluaju, najznaajniji su komentari Timaja i
Parmenida.
U treu grupu spadaji filozofsko-nauni radovi, kao to
su Elementi fizike, zatim komentari Euklidovih Elemenata,
kao i Pregled astronomskih stavova, dok bi u etvrtu grupu
mogli biti ubrojani spisi mistikog karaktera a kojih je do
nas dolo relativno malo (Ekloge iz haldejske filozofije
izvod iz veeg rada koji je imao 10 knjiga; O prinoenju
rtve i magiji, i tu bismo mogli ubrojati i 7 manjih himni
koje imaju orfiki sadraj s astrolokim elementima.
Nisu nam sauvani Proklovi komentari Fedona, Fedra,
Teeteta, Fileba, Gozbe, kao i spisi: Razmiljanja protiv
hriana, Saglasnost Orfeja, Pitagore i Platona, O teologiji
Orfeja, O vladanju, Knjiga o Majci (o frigijskoj boginji), kao
i komentari logikih spisa Aristotela.
Ovde treba odmah istai ogroman znaaj Prokla za
potonju filozofiju; arapska, jevrejska i hrianska filozofija u
www.uzelac.eu
278
Milan Uzelac
doba srednjeg veka i renesanse, nalaze se pod velikim

uticajem ovog mislioca; narednih nekoliko stolea interes za
njega opada da bi mu tek poetkom XIX stolea G.V.F.
Hegel posvetio posebnu panju, to je posebno vidljivo u
njegovoj dijalektici bia i nebia; Hegel ne samo da
preuzima osnovnu trijadu Prokla, ve preuzima i trijadian
nain graenja svakog lana trijade; uostalom, s mnogo
razloga e kasnije L. Fojerbah Hegela nazvati nemakim
Proklom. Za filozofiju Prokla je karakteristino sjedinjavanje mitoloke fantazije i pojmovnog formalizma pri emu je
s velikim dijalektikim darom kombinovao pojmove; on je u
jednakoj meri teolog kao i Jamblih; ali za potrebe svog
uenja stvara filozofsku shemu koju na najstroi nain
razvija do najmanjih detalja. Sadraj svog uenja uzima iz
varvarskih i helenistikih religija, a etike stavove
preuzima od Platona, Plotina i Jambliha. Poznaje sve
misterije njegovog doba, ne izbegava ni deje sujeverje i ne
zadovoljava se dok svakoj ideji ne nae njeno pravo mesto u
svom sistemu. Na taj nain on je sistematiar paganstva i
sholast helenizma.
Vodea misao njegovog sistema bila bi u tome da je
neophodno razumeti razvoj jedinstva u mnotvu i povratak
mnotva u jedinstvo. Raznovrsna delovanja posledica su
svog uzroka, ali se od njega i razlikuju; delovanje je ve sadrano u uzroku i istupa iz njega; to protivreje izmiruje se
tako to sve to se izdiferenciralo tei da se vrati svom
uzroku; tako su prebivanje, proishoenje i stremljenje
povratku (mon, prodos i epistroph) neophodni momenti
svakog bivanja. Ta misao bila je ve i osnovna crta
Plotinove filozofije koji je tome jo pridodavao i princip da
se pri povratku prolaze iste faze kao pri ishoenju. Proklo
dijalektiki primenjuje tu triadinu shemu na svaku
pojedinu fazu svetskog razvoja i nastoji da se ta trijadinost
dalje ponavlja do najmanjih detalja pri emu se svaki
www.uzelac.eu
279
Milan Uzelac
momenat njegove metafizike teologije ralanjava na dalja

tri od kojih je svaki opet podreen toj dijalektikoj sudbini.
Ovde treba rei da postoji formalna podudarnost izmeu
Proklovog metoda s jedne strane i dijalektikog metoda
nemakih filozofa Fihtea, elinga i Hegela (iji se znaaj
esto prenaglaava usled nedovoljnog poznavanja filozofske
tradicije koju su oni veto koristili za svoje romantiarske,
esto fantazmagorike konstrukcije), ali treba rei da tu
postoji i razlika: dok je kod nemakih filozofa re uvek o
odnosima pojmova, kod Prokla se radi o odnosima
mitolokih sila; za Prokla i za Hegela ostaje zajedniko
nastojanje da se dijalektiki sistematizuje haotina datost
sadraja ideja.
Razvoj sveta iz boanskog Proklo tumai pomou
sistema triadinih nizova u kome se odvija prelaz od opteg
ka posebnom, od jednostavnog ka sloenom, od savrenog
ka nesavrenom. Na poetak svega on stavlja prajedinstvo,
pradobro koje, nadvisujui sve odreeno, potpuno je
neodredivo i samo u strogom smislu rei moe biti oznaeno
kao jedno, kao dobro, kao uzrok (ation). Iz njega izvodi (pre
nosa) ogranieno, ali za nae saznanje neodredljivo mnotvo
henada ili jedinica (hendes) koje, budui da su isto tako nesaznatljive i da su iznad bivstvovanja i ivotom i umom, jesu
bogovi koji deluju na svet.
Te henade imaju za Prokla teoloko znaenje jer mu
daju mogunost da raspolae mnotvom nadsvetskih,
nedostinih boanstava; u metafizikom smislu oni
zamenjuju drugo bivstvujue (hen) koje nalazimo kod
Jambliha. Pri tom, ima se u vidu moda jo neto: Proklo je,
kao i Porfirije, strastan realista (u smislu srednjovekovne
terminologije): za njega se uzrok identifikuje s optim; najvii uzrok, Jedno (hn), kao najvia apstrakcija, lieno je
svih svojstava. Kao posledicu toga mogli bismo u henadama
videti najprostije apstraktne pojmove iznad kojih bi bilo
www.uzelac.eu
280
Milan Uzelac
samo neko neto; na taj nain one bi mogle biti srodne spinozistikim atributima boanske supstancije.
Duh se, saglasno Proklovoj shemi deli na ono to se
postie umom (noton) i ono do ega se dospeva razumom
(noern). Ovde, u osnovi, nalazi se plotinovsko razlikovanje
sadraja i delovanja misli, ali to se u tom trenutku odbacuje
radi logike strukture sistema; ali kasnije, ono to se dosee
umom deli se na tri triade, gde se pojmovi granica (pras),
neodreeno (peiron) i sinteza (miktn) dovode u vezu s
pojmovima otac (pter), potentia (dnamis) i miljenje (nesis), dalje, pojmovi bivstvo (ousa), prisutnost (hparxis),
pojmovi ivot (zon) i vreme sveta (aon) kombinuju se u
tako raznovrsnim odnosima i prelaze jedan u drugi da se na
kraju dobija skup bogova. To isto ponavlja se i u drugoj
sferi, s istim kategorijama; u treoj se javlja sedam
hebdomada (sedmica) inteligibilnig bogova (meu kojima se
nalaze ak i olimpijski bogovi).
Sve to je sazdano i koje se po toj shemi produava i u
psihikom svetu u smislu podele na bogove, demone i
heroje, nije uslovljeno realnim motivima miljenja ve
daleko vie dijalektikom arhitektonikom kao i potrebom da
se svakom politeistikom liku nae kakvo-takvo mesto u toj
mitologemskoj hijerarhiji u koju se kod Prokla pretvara
itav grki svet.
Fiziko i etiko uenje Prokla sadri malo ta
originalno. On je bio daleko od oblasti fizike, ali ipak uvodi i
neto novo: naime, on materiju ne izvodi iz psihikog sveta
ve direktno iz neodredljivog (peiron), iz prve intelektualne
trijade i formira je posredstvom nie svetske due (phsis) u
neko maglovito vienje. U oblasti etike postoji tenja da se
umanji metafizika veliina ovekove due i da se tako
pokae koliki joj je neophodna pozitivna religiozna
disciplina kao i boanska i demonska milost; to se potvruje
time to Proklo smatra da je sloboda karakterna crta due i
www.uzelac.eu
281
Milan Uzelac
grenosti koja je s njom povezana. Stepeni iskupljenja i tu

se javljaju: "politiko" dobroinstvo, nauno saznanje,
boansko prosveivanje, vera i ushienje (mana), za ta se
uvodi posebna duevna mo.
Ostaje nesporno da je Proklo najvea linost
neoplatonizma i ako se za Plotina moe rei da je stvorio
novi filozofski sistem, originalnou svojih ideja i neverovatnim analitikim umom Proklo prevazilazi i samog
Plotina; bez obzira na relativno mali broj naslova, svojim
obimom od vie hiljada strana Proklov opus prevazila i
Platona i Aristotela a i skoro sve to je do nas dolo od
antike literature. Ako zapadna filozofija Proklu nije
posvetila ozbiljne studije, njeni vodei filozofi su vekovima
preivali njegove ideje; nije sluajno to svi oni koji se kao
po nekoj slepoj navici dive Spinozi, Hegelu ili Brentanu, kad
malo bolje proue njihova dela i jo ih jednom proitaju u
kontekstu Prokla, bivaju iznenaeni ali i zadivljeni time
koliko su to dobri komentatori i sledbenici poslednjeg
velikog antikog neoplatoniara.
Moe se zakljuiti da je neoplatonistika kola nastala
kao poslednji pokuaj umirueg paganstva da produi svoje
postojanje i da se suprotstavi novoj religiji koja je nastajala
hrianstvu. Imperator Julijan bee poslednji koji je hteo
da obnovi drevno paganstvo sa svom njegovom mitologijom;
ali to nije vie bilo mogue jer nije imalo odjeka, posebno ne
u vreme Prokla kad se rui Rimska imperija a Atinska
akademija nastavlja da ivi svoj ivet ne elei da zna ta se
van nje deava. Priznavajui samo svet i vrednosti stare
antike kulture poslednji antiki neoplatoniari u vreme
procvata hrianstva ive u svetu koji je nepovratno proao.
Kao to su filozofi s astrolozima bili prognani iz Rima u
I stoleu n.e, isto se dogodilo i poetkom VI stolea:
Justinijan je 529. godine zabranio paganima da na atinskim
katedrama predaju pravo i filozofiju. To je za sobom
www.uzelac.eu
282
Milan Uzelac
povlailo oduzimanje imovine i nemogunost opstanka u

Vizantiji. Emigranti su putovali na Zapad (u ostrogotski
Rim i vestgotsku Kordobu) i na Istok, u Persiju, gde su nalazili utoite svi koji behu prognani iz Konstantinopolja. Na
elu filozofa koji su se uputili Persijskom ahu bio je
Damaskin, poznat kao autor spisa O prvim poelima
Damaskin Dijadoh. On se rodio u Damasku 458/462. godine. Retoriku je uio u Aleksandriji kod Teona
Aleksandrijskog a filozofiju kod Amonija. Devet godina je i
sam predavao retoriku u Aleksandriji a u Atinu je doao
nakon smrti Prokla (485). Damaskinova samostalnost u
filozofiranju, koja se ogleda u drugaijem tumaenju
Platona, svedoi o tome da nije bio uenik Prokla; daleko se
vie oslanja na Sirijana no svoje neposredne prethodnike.
Neki, poput Simplicija, tvrde kako je Damaskin bio uenik
Prokla (iju je filozofiju, nesporno odlino poznavao);
sholarh Akademije Damaskin postaje nakon smrti Asidora
Aleksandrijskog (koji je bio nasledio Marina, biografa Proklovog), ali godina kad se to dogodilo, ne moe se tano
utvrditi.
Istaknuto je da se nakon Plutarha Atinskog
neoplatonizam negovan u Atini bitno razlikuje od
akademskog skepticizma i eklektike ranijih stolea i zato se
smatra da se atinska filozofska kola oblikovala u svom
definitivnom vidu sa Proklom; nije sluajno to upravo uz
ime Sirijana Damaskin dodaje epitet "veliki" (kao to su to
inili i Proklo i Marin), ali to ne ini u sluaju Porfirija ili
Plotina. Oigledno, prednost je data Jamblihu, a ne
plotinovsko-porfirijevskoj tradiciji. Uzrok tome je u
Sirijanovom tumaenju nadbivstvenog jedinstva, ali i sve
veem naglaavanju znaaja misterija; upravo je Damaskin
asimilovao orfike i haldejske misterije i uveo ih u teorijske
osnove novog atinskog platonizma. Po reima Marina
Sirijanovo tumaenje Haldejskih misterija bilo je odluni
www.uzelac.eu
283
Milan Uzelac
podsticaj za Proklove egzegeze, koji koliko god bio

samostalan mislilac optu koncepciju duguje upravo
Sirijanu (i Jamblihu). Sam nain tumaenja Platonog dela
nije pretrpeo bitne izmene krajem petog i poetkom estog
stolea; ako neke promene i ima, to se tie odnosa prema
Aristotelu ije se delo vie nije izuavalo samo kao uvod u
Platonovu filozofiju.
Krug uenika Damaskinovih bio je veoma mali; treba
imati u vidu da je platonizam bio i nain ivota koji je
podrazumevao mistinost i tajnovitost, izabranost lanova,
darovitost, znanje velikog broja tekstova; da bi se postalo
platoniarem bio je potreban veliki napor i dugo sazrevanje
u sreditu akademske misli. Damaskin se nije razlikovao od
Sirijana i Prokla; i on se bavio tumaenjem Platona.
Napisao je niz tumaenja Platonovih dijaloga Parmenid,
Fileb, Fedon, Timaj, Alkibijad I, zatim spise koji nisu doli
do nas O broju, mestu i vremenu, Haldejski razgovori,
Biografija Isidora.
Godine 529. pokazalo se da filozofija vie nikom nije
potrebna; ne zna se gde su se atinski filozofi nalazili sledee
dve godine; moda su bili u Atini konkurentskom gradu Aleksandriji, odakle e 531. persijskom ahu Hosrovu krenuti najvieniji platoniari a meu njima Simplikije i
Olimpiodor. U to vreme obnavlja se zoroastrizam u Persiji u
njegovom iskonskom obliku i u to vreme kad se vetaki
stvara pismenost po uzoru na jezik Avesta, ovi su spisi po
prvi put zabeleeni i kanonizovani, budui da su do tada
Aveste postojale samo u usmenom obliku. Neki smatraju da
je to vreme prvih pokuaja da se neki od tekstova antikih
filozofa prevedu na persijski jezik. Koliko su filozofi bili zadovoljni prijemom u Persiji ne zna se pouzdano; poznato je
da 532. godine persijski ah Hosrov sklapa tzv. "veni mir" s
Justinijanom i da je u tom ugovoru jednom od taaka bilo
dogovoreno da se filozofi mogu slobodno vratiti u otadbinu,
www.uzelac.eu
284
Milan Uzelac
da im je bila obezbeena lina bezbednost, mogunost

izbora mesta prebivanja, korienje imovinom i ispovedanje
vere koju oni izaberu; sve to je znak da se o filozofima u to
vreme vodilo rauna. Kada je 540. Hosrov napao Siriju i do
temelja razorio njen tada najbogatiji grad Antiohiju,
potedeo je hram svetog Julijana koji se nalazio u
predgrau, a nakon povratka s obale Sredozemlja, kad je
dospeo u Dafne, gde je nekada bila kola Jambliha iz
Halkide, prineo je rtve nimfama a mesto potedeo.
Po povratku filozofa u Vizantiju ekalo ih je
razoaranje; dodue u Aleksandriji gledalo se kroz prste na
postojanje paganskih tumaenja Platona i Aristotela, ali
stvari su krenule drugim putem: hrianstvo je bilo ve
uveliko institucionalizovano i nezadrivo, te o obnovi
filozofskih kola nije moglo biti ni rei. Godine 533.
Damaskin se vratio sa svojim uenicima u domovinu, ali o
njihovoj daljoj sudbini nema mnogo pouzdanih podataka.
Boetije i kraj Antike
U vreme poslednjeg sholarha u Akademiji, Damaskina
Diadoha, u Rimu se na simbolian nain, sa smru Anicija
Manlija Severina Boetija (480-524/6) zavrava antika
filozofija; Boetije je uio filozofiju u Rimu, moda i u Atini i
Aleksandriji, ali to nije sigurno; zatim je zauzimao najvie
poloaje na dvoru ostgotskog kralja Teodorika; neko vreme
bio je konzul i magister sacri palatii, neka vrsta upravnika
dvora i prvog ministra. Pod optubom za izdaju baen je u
tamnicu i tamo je pred smrt napisao svoje poznato delo
Uteha filozofije (De Consolatione Philosophie) oseajui da
ivi u vreme koje za filozofiju vie nema razumevanja; za
istoriju filozofije Boetije je daleko znaajniji po tome to je u
srednji vek preneo znanja iz Aristotelove logike i to je
www.uzelac.eu
285
Milan Uzelac
svojim prevodima bitno uticao na formiranje latinske

filozofske terminologije, no sopstvenim filozofskim spisima.
Boetijeva primena filozofskih kategorija na teologiju
pomogla je razvitku teoloke nauke, dok njegovo definisanje
i upotreba filozofskih termina behu korisni i za teologiju i
za filozofiju. Iako nije bio posebno originalan i nezavisan
mislilac, Boetije je posebno znaajan time to je pokuao da
hriansko uenje izrazi ne samo jezikom novoplatonske
filozofije ve i Aristotelove filozofije; njegova primena
filozofskih kategorija na teologiju pomogla je razvoju teoloke nauke, dok je njegovo definisanje i upotreba filozofskih
termina bilo korisno i za filozofiju i za teologiju; konano,
Boetije je veliki uticaj izvrio i pisanjem komentara to e u
srednjem veku biti jedna od veoma popularnih literarnih formi. U njegovim spisima, nalazimo napomene i o drugim
Stagiraninovim spisima ali je neizvesno da li je Boetije
preveo i neka druga Aristotelova dela na latinski jezik. Rani
sholastiki mislioci su se uglavnom bavili problemom
univerzalija i za svoje ishodite uzimali Porfirijeve i
Boetijeve tekstove, ali su se malo obazirali na Aristotelovo
metafiziko uenje koje su mogli da nau u Boetijevim spisima.
U svojim radovima on se nije oslanjao samo na
Aristotela nego i na Porfirija i druge neoplatonske autore,
kao i na Cicerona; podelu filozofije na fiziku, matematiku i
teologiju najverovatnije je preuzeo od Porfirija (koji je i sam
bio pod uticajem Aristotela); ovaj aristotelovski uticaj kod
Boetija je znaajan jer u prethodnom periodu preovlauje
neoplatonska filozofija koja e, preko spisa Pseudo-Dionizija
prei u srednji vek.
Flavije Magnus Aurelije Kasiodor (477-565/70) bio je
Boetijev uenik i prijatelj; neko vreme proveo je u slubi kod
ostgotskog kralja Teodorika i njegovih naslednika; imao je
vie ivotne sree od Boetija jer se 540. povukao i osnovao
www.uzelac.eu
286
Milan Uzelac
manastir Vivarijum u Kalabriji gde je proveo drugi deo svog

ivota; tu je rukovodio prepisivanjem velikog broja antikih
spisa i napisao enciklopedijsko delo De artibus ac disciplinis
litterarum liberalium, u kome, pozivajui se na antike
izvore, posebno pie o retorici, geometriji, aritmetici i
muzici. Kasiodor je napisao Istoriju Gota, za cara
Teodorika, a pod uticajem Avgustinovog uenja o
besmrtnosti due napisao je i spis O dui.
Kasiodor nije teio za tim da bude originalan nego da d
pregled znanja koja je prikupio kod drugih pisaca, pa i nije
udno to kod njega ponovo sreemo poznatu nam podelu
sedam slobodnih vetina u dve grupe scietiae sermocinales
(gramatika, dijalektika i retorika) i scientiae reales
(aritmetika, geometrija astronomija i muzika), a to se
moglo nai jo ranije kod Marciana Kapele. Njegove knjige
su se u ranom srednjem veku koristile kao udbenici. Iako
se tokom itavog srednjeg veka Boetije smatrao najviim
autoritetom za veinu teoretiara muzike, vidimo da su
uporedo s njegovom postojale i druge podele muzike,
nastale isto tako pod grkim uticajem.
Kasiodor, kao i Boetije, ini vezu antike i
srednjovekovne kulture, ali kod njega je u veoj meri no kod
njegovog uitelja prisutan hrianski uticaj; on izlae
antike stavove o etikom delovanju muzike ali ih
potkrepljuje biblijskim legendama i pozivanjem na autoritet
Tvorca. Kod njega nalazimo jasno izraen neopitagorejski
uticaj, sklonost mistici brojeva kao i uticaj savremene liturgijske prakse. Muzika je za Kasiodora nauka to se izraava
brojevima koji se nalaze u zvicima, i deli se na harmoniku,
ritmiku i metriku. Harmonika je uenje o odnosu tonova, tj.
nauka koja u zvuku razlikuje visine, ritmika je uenje o vezi
muzike i poetskog teksta i njen je cilj razlikovanje dobrih od
loih sazvuja u tekstu a metrika je nauka o poetskim
metrima (De art., I 15-16). Pribliavajui klasinu kulturu
www.uzelac.eu
287
Milan Uzelac
srednjovekovnoj koli razumevanja svetih spisa Kasiodor je,

zastupajui tezu o neophodnosti konsenzusa izmeu vere i
razuma, pripremao put za asimilovanje antike tradicije od
strane crkve.
U VII stoleu javlja se i poinje da iri svoj uticaj islam;
godine 635. Arapi osvajaju Siriju, oblast bogatu grkom
kulturom gde se jo uvek poznavalo delo Aristotela. Sedam
godina kasnije osvojen je Egipat, a nekoliko godina kasnije i
Tripoli; Italija se u VII stoleu nalazila pod vlau
Langobarda, a panija pod vlau Vestgota. Na kratko
papska vlast stie do Britanije gde papa Grigorije alje
monaha Avgustina, ubrzo biskupa Kenterberijskog. Tada se
u Engleskoj i kotskoj osnivaju manastiri kao centri
kulture. Nova kultura se koncentrie oko benediktinskih
opatija koje u svemu zavise od Rima. Kasnije se u Jorku
osniva i katedralna kola gde e uiti a potom predavati
Alkuin.
U paniji je u VII stoleu najznaajniji Isidor (560/70636), roen u Kartagini odakle 600. prelazi u paniju i
postaje namesnik u Sevilji zauzimajui pri tom visoke
crkvene dunosti pa, iako roen u Africi, ostaje poznat kao
Isidor iz Sevilje; kao i Kasiodor, Isidor pokazuje veliki
interes za antiku kulturu i u svom enciklopedijskom delu
Originum sive Etymologiarum libri XX, koje bee veoma
popularno u srednjem veku pa se nalazilo u svakoj
manastirskoj biblioteci, izlae etimoloko znaenje i poreklo
osnovnih naunih pojmova; u prve tri knjige pie o sedam
slobodnih vetina, a ostalih 17 knjiga posveene su medicini, istoriji, teologiji, mehanici, geografiji, vojnom umeu i dr.
Ne mnogo originalan, sabirajui i ponavljajui ranija
znanja on, recimo, u prvoj knjizi ve pomenutih Etimologija
pie: Slobodne vetine obuhvataju sedam disciplina: prva
je gramatika, tj. vinost jeziku; druga je retorika, koja se
zbog blistavog efekta i obilja rei, smatra neophodnom u
www.uzelac.eu
288
Milan Uzelac
politici. Trea je dijalektika, nazvana i logika, koja veoma

suptilnim raspravljanjima razluuje istinu od lai. etvrta,
aritmetika, obuhvata odnose meu brojevima i njihove
podele. Peta, muzika, sastoji se u pesmama i pevanju.
esta, geometrija, obuhvata mere i dimenzije. Sedma,
astronomija, sadri zakone zvezda (Etym., I,II). Pored podele muzike kakvu preuzima od Kasiodora on klasifikuje
muziku prema nainu stvaranja pa razlikuje harmoniku
muziku (nastalu iz zvuanja glasa), organiku muziku
(proizvedenu duvakim instrumentima) i ritmiku muziku
(stvorenu udarakim ili ianim instrumentima)
/Etymologiae, III 19/.
Isidor iz Sevilje poseban poloaj obezbeuje muzikom
umeu; smatra da nijedna nauka ne moe bez muzike biti
savrena i da bez nje nita ne moe postojati; sav svet
temelji se na nekoj harmoniji zvukova i dovodi oseanja u
razliita stanja, a i samo nebo okree se po treptajima
harmonije. U borbi zvuk treba da podstie borce i to je jai
zvuk to je ar za borbom vei; pesma moe da bodri i veslae
i muzika uopte pomae da dua lake preivi tekoe, da se
smanji umor posle rada. Muzika moe da smiri uzbuenost
(Isidor se poziva na biblijsku priu o Davidu koji Saula
spasava muzikom od zlog duha, kao i na kazivanja o
pozitivnom uticaju muzike na divlje zveri). Muzika se nalazi
i u naem telu: kad govorimo i kad nam u venama bije krv,
u oba sluaja se u muzikim ritmovima manifestuju zakoni
harmonije.
Isidor iz Sevilje je smatrao da se pomou etimologije
moe doi do prvobitnog smisla stvari; kao rezultat pojavilo
se neizmerno mnotvo ideja, izvuenih iz zaborava i tako je
klasini svet kroz Isidorovo delo dospeo u srednjevekovni;
ova ocena ostaje ak i kad se prihvati injenica da su
Maksim Ispovednik, Boetije i Kasiodor posedovali daleko
dublja znanja od Isidora.
www.uzelac.eu
289
Milan Uzelac
Za savladavanje kvadrivijuma postojali su u ranom

periodu srednjeg veka kompendijumi Kasiodora, Isidora
Seviljskog i Marsilija Kapele, a od originalnih dela antike
filozofije u to doba bee poznat samo Platonov Timaj i to u
prevodima Cicerona i Halkidija (sa njegovim komentarima).
Kako je Halkidije, ivei u IV stoleu, svoje komentare
napisao na osnovu komentara peripatetiara Adrasta,
platoniara Albina i posebno stoika Posejdonija, od koga je
preuzeo mnotvo podataka i beleaka o istoriji filozofije,
ovaj Halkidijev komentar je u to vreme bio znaajan i po
tome to je spajao stavove razliitih antikih kola. Meutim, kako su u poetku ovog novog perioda preovlaivala
logika istraivanja sasvim je razumljivo to je prvobitni
metod srednjovekovnog miljenja bila dijalektika.
To je osnovni razlog to su se na poetku srednjeg veka
ljudi usmerili na izuavanje i vebanje formalno-logikih
shematizama; tek kasnije se postavlja pitanje znaenja
logikih odnosa, pitanje o odnosu pojma i rei i o odnosu pojma i stvari; nije nimalo sluajno to je pitanje o
metafizikom smislu rodnih pojmova u narednim stoleima
dobilo centralno mesto i podelilo mislioce oko razliitih
reenja nastalih u sporu o univerzalijama. Sva ta
sholastika logika svodi se u to prvo vreme na silogizam i
na deduktivnu metodu a zapostavljaju se indukcija i
posmatranje.
Poetkom srednjeg veka misticizam (inspirisan PseudoDionizijem) i dijalektika (nastala pod uticajem Boetijevog
aristotelizma) razvijaju se nezavisno jedno od drugog, da bi
se kasnije, na vrhuncu sholastike, inei njenu duu, dijalektika i misticizam sjedinili u nastojanju da iznau
meusobnu ravnoteu; tek kad sholastika pone da jenjava,
oni se iznova razjedinjuju: liena mistikog elementa
dijalektika e se gubiti u jezikim nijansama (kao u nae
doba analitika filozofija, liena svog filozofskog temelja), a
www.uzelac.eu
290
Milan Uzelac
misticizam, udaljujui se od umnog rasuivanja, izgubie

smisao za stvarnost, rasplinuvi se u ekstatinoj bogobojaljivosti.
www.uzelac.eu
291
Milan Uzelac
FILOZOFIJA U SREDNJEM VEKU

U vreme dok u Vizantiji oivljavaju i cvetaju razna
filozofska i teoloka uenja, jer je kod Vizantinaca duh
antike ostao neprestano prisutan (kroz klasino obrazovanje
viih slojeva i kroz ivi grki jezik niih slojeva drutva), zapadna Rimska Imperija, nakon pokoravanja od strane
varvara, od VI do IX stolea preivljava duboku duhovnu
krizu; u to vreme nastalo je u Evropi franako kraljevstvo
ije je uzdizanje povezano s usponom i jaanjem karolinke
dinastije iji je kralj Karlo Martel spasao Evropu od Arapa
(nakon to su oni ve bili osvojili paniju) pobedivi ih 732.
kod Poatjea, da bi ih u borbama voenim narednih nekoliko
godina odbacio iza Pirineja; najvei predstavnik te dinastije
bio je Karlo Veliki koji je i sam uestvovao u preko
pedesetak pohoda stvorivi veliki evropsku dravu na tlu
ranije Rimske imperije. Za vreme boravka u Rimu krajem
800. godine krunisan je za cara kao rimski imperator.
Tako je nastala Sveta Rimska imperija koja je formalno
postojala do 1806. kada ju je ukinuo Napoleon koji je dve
godine ranije na isti nain bio krunisan kao i Karlo Veliki
od strane rimskog pape koji je za tu priliku bio specijalno
doveden u Pariz. Sveta Rimska imperija Karla Velikog bila
je u njegovo vreme shvaena kao vaskrsavanje ranije
Rimske imperije, ali njene teritorije su bile manje i ona nije
obuhvatala sve zemlje oko Sredozemlja, ve je zauzimala
teritorije dananje Francuske (bez Bretanje), Belgije,
Holandije, Luksemburga, vajcarske, Austrije, Zapadne
Nemake i Severne i Srednje Italije. Period vladavine Karla
Velikog (do 814) nazivaju i periodom "karolinke renesanse"
u zapadnoevropskoj kulturi. Za svoje vreme sam Karlo bio
je, kau neki, donekle i obrazovan: znao je grki i latinski
jezik, iz Vizantije je dobio na poklon nekoliko Aristotelovih
dela iz logike. Na svom dvoru okupljao je uene ljude, imao
www.uzelac.eu
292
Milan Uzelac
je i svog dvorskog istoriara koji je podraavajui Svetonija

sastavio njegovu biografiju.
Ali, velika drava u kojoj se govorilo mnotvo jezika
zahtevala je za upravljanje pismene ljude i Karlo je bio
prinuen da otvara nove kole a centri pismenosti bili su
manastiri i crkve gde su se osim teologije ljudi upoznavali i
sa sedam slobodnih vetina. Kada je zapoelo obrazovanje
po manastirima u zapadnim delovima nekadanje Rimske
Imperije, uvidelo se da za ovladavanje dijalektikom i
ostalim slobodnim umeima nedostaju elementarni spisi;
poetkom VIII stolea postojala su na latinskom jeziku
samo dva teksta iz Aristotelovog Organona: Kategorije (De
categoriis) i O timaenju (De interpretatione) kao i Uvod u
kategorije /Isagoge/ od Porfirija, sa mnotvom neoplatonskih
komentara kao i komentarima Boetija koji je iste i preveo
sa grkog. Pokuaj da se antiko obrazovanje ujedini
preduzeo je ve u V stoleu Marcilijan Kapela a to su
potom usavrili Boetije i Kasiodor; meutim, Karlo Veliki je
hteo da uini i neto vie: sem obnove Rimske Imperije on je
hteo da obnovi i antiku filozofiju, pa je za to odabrao
platonovsku Akademiju po uzoru na koju je pri njegovom
dvoru formirano i nekakvo ueno drutvo koje je dobilo
naziv Akademija. Od tog vremena akademijama su se i
poele nazivati razna visoka uena drutva koja nisu imala
nuno neku vezu s Platonovom filozofijom. Kad je re o Karlovim akademicima oni esto nisu bili ni dovoljno pismeni,
ali, po njegovom nareenju, tu su se oni okupljali
prepisivajui latinske, ak i grke rukopise; tako se negovao
interes za antiku literaturu, premda je osnovni sadraj ove
karolinke renesanse bio hrianski pogled na svet.
Glavna linost Akademije Karla Velikog bio je Alkuin
ili Albin Flak (730-804), anglosaksonac koji je vei deo
ivota proveo u Engleskoj gde je i stekao obrazovanje (od
766. bio je episkop od Jorka, a od 780 opat Ferijera i Sen
www.uzelac.eu
293
Milan Uzelac
Lua) da bi na Karlov dvor doao 782. godine. Alkuin se s

Karlom Velikim sreo ranije: jednom na putu u Rim, po
drugi put godinu dana pre dolaska na Karlov dvor, u Parmi.
Alkuin nije po svojim shvatanjima bio originalan, to se moe rei i za veinu srednjovekovnih mislilaca; njegova
pedagoka dela se oslanjaju na prethodne autore i on se u
njima poziva na Cicerona, Kasiodora, Boetija i Isidora iz
Sevilje.
Svojim pogledima pribliavao se Avgustinu, a kroz
njega hristianizovanom i mitologizovanom neoplatonizmu.
Alkuinova dela su: De animae ratione, De dialectica,
Dialogus de rhetorica et virtutibus; njegova Dijalektika
oznaava poetak sholastike u zapadnoj Evropi. Za Alkuina
dijalektika nije vie samo jedna od slobodnih vetina,
logika, ili nain miljenja, ve nain sistematizovanja
religiozne vere. Alkuin se nije kod Karla zadrao do kraja
ivota ve je 796. otiao u opatiju Sen-Martin u Turu na
Loari gde je osnovao manastirsku kolu i nastavio svoj
uiteljski posao; biblioteku u Turu obogatio je prepisima
rukopisa koje je bio doneo iz Jorka. Posebnu panju je
posveivao usavravanju metoda za prepisivanje rukopisa.
Alkuinov naslednik bio je u Akademiji njegov uenik
Fredegiz koji se trudio da bude originalan. On je dokazivao
realnost niega tako to je poao od same rei, tvrdei da
svaka re neto oznaava pa i re nita oznaava neto a to
znai da nita nije nita ve neto realno. To je ipak bila
samo sholastika igra reima. Daleko je vie ostao poznat
Raban Maur (780-856), takoe uenik Alkuina, koji se
proslavio sporom sa nekim Gotalkom (oko 805- oko 865)
oko problema predodreenosti. Raban Maur je roen u
Majncu a umro u Vinklu na Rajni; pripadnik
benediktinskog reda, bio je opat u Fuldi, a potom nadbiskup
u rodnom gradu (847). Glavna dela su mu De universo, De
anima, De clericorum institutione. Gotalkovoj tezi o
www.uzelac.eu
294
Milan Uzelac
apsolutnoj fatalistikoj predodreenosti ovekove due za

spasenje u raju ili za stradanje u paklu, Raban Maur je suprotstavio jedno kompromisnije shvatanje koje je doputalo
slobodu volje; time je poelo udaljavanje od Avgustina i
njegovog uenja o predodreenosti, i stvoren je prostor za
posredovanje crkve u ovekovom spasenju.
U XVII knjizi spisa De universo (potpuni naziv je: De
rerum naturis et verborum proprietatis et de mystica rerum
significatione) Raban Maur istie da "nijedna nauka ne
moe da bude potpuna bez muzike, da nita ne postoji bez
muzike. Tvrdi se pie Maur da je i sam svet sainjen po
nekoj harmoniji zvukova i da se i samo nebo okree po
melodiji harmonije. Muzika pokree oseanja, podstie ula
u raznim pravcima, kao to u boju zvuk trube raspaljuje
borce: i koliko je zvuk snaniji toliko je duh hrabriji za
borbu. I veslae pesma bodri. Muzika snai duh da moe da
podnosi sve napore i umor od bilo kog posla blai pesma;
muzika smiruje uzbuene due..."
Ni u svom delu De rerum naturis, a koje je enciklopedija
nastala kompilacijom dela Isodora Seviljskog, Raban Maur
ne pokazuje veu originalnost; u velikoj meri zavisi od
ranijih pisaca (Isidor, Avgustin) a kad je re o egzegezi, opredeljuje se za mistike i alegorijske interpretacije.
U vreme kad se zavrava formiranje sholastike, najvei
sholastiar bio je u IX stoleu Johan Skot Eriugena koji
je na poziv Karla elavog (umro 877); unuk Karla Velikog,
kome je pri raspadu carstva pripala Francuska, i koji je
dvor u Pariz preselio iz Ahena) iz Irske na Palatinsku
(Dvorsku) akademiju (843) gde je neko vreme boravio i
predavao sve dok na sinodima u Valensienu i Langru (855)
nije bio optuen za jeres te bio prinuen da se vrati u Oksford (na poziv Alfreda Velikog ije je carevanje poelo u
Engleskoj 870). Ni u Engleskoj Eriugena nije imao sree: i
tamo je bio podvrgnut istrazi i potom udaljen iz Oksforda i
www.uzelac.eu
295
Milan Uzelac
bio opat u Malberiju. Pria se da su ga ubili tamonji svetenici otrim noevima za pisma.
Eriugena je bio pozvan u Pariz s posebnim razlogom: da
prevede spise Dionisija Areopagite sa grkog na latinski
jezik koji je, iako "mrtav" jezik postao u to doba
"meunarodni" jezik. Pored tih spisa on je preveo i njihov
komentar od Maksima Isposnika kao i spis Grigorija Niskog
O ovekovom stvaranju. Eriugena je bio veoma uen i za
razliku od Alkuina i Rabana Maura koji nisu znali nijednu
grku re, savreno je vladao grkim jezikom a
najverovatnije i arapskim; on je u hrianstvo uveo
neoplatonizam ali s primesama neoplatonistikog
misticizma koji je doao pod imenom Pseudo-Dionizija.
Eriugena je i sam napisao komentare za sve te prevode,
pisao je i komentare dela Avgustina i Boetija, koji je, videli
smo to, i sam bio prevodilac sa grkog jezika, pisao je i stihove na grkom jeziku.
Eriugena je napisao protiv Gotalka spis De
praedestinatione (O predodreenosti) koji nije bio ba u
okvirima crkvene ortodoksije te je bio i dva puta osuivan
855. i 859. godine; sopstvene poglede je izloio u delu De
divisione naturae u kome sadraj Sv. pisma istrauje i
objanjava u duhu platonizma i misticizma; i ovo delo je
dvaput osuivano, ali mnogo kasnije (1210. i 1215). Godine
1685. ova knjiga Eriugene je sveano uneta u papskokatoliki Spisak zabranjenih knjiga.
Eriugenin pogled na svet je zapravo trei pokuaj (posle
Avgustina i Pseudo-Dionisija) da se iskoriste platonizam i
neoplatonizam za stvaranje temelja hrianskog religioznog
pogleda na svet; poistoveivanjem boga i prirode, tvorca i
tvorevine, Eriugena se, ipak, mnogo udaljio od hrianskog
kreacionizma i pribliio panteizmu.
Po njegovom uenju, kao i Pseudo-Dionisija i
neoplatoniara, bog je bie koje se moe misliti u njegovom
www.uzelac.eu
296
Milan Uzelac
apsolutnom jedinstvu, nedeljivo, bez negativnih svojstava;

naspram boga svet je deljivo i ogranieno bie; stvaranje je
razvijanje i ralanjivanje onog to u sebi sadri boansko
jedinstvo; zato i naslov Eriugenine knjige glasi: O deljenju
prirode. Sve to je stvorio bog i to se odvojilo od boga vraa
se njemu po nunosti i svemu to je iz njega proisteklo predodreeno je da se u njega vrati. Hriansko stvaranje je
kod Eriugene vanvremeni proces sputanja od vieg ka
niem, od apsolutnog bia ka relativnom nebiu, ontoloko
kretanje od apstraktnog ka konkretnom, kretanje od
jedinog boga ka prostorno-vremenskom mnotvu kao to je
priroda. Taj proces je i reverzibilan: sve to se, dakle,
odvojilo od boga, vraa se njemu, pa je bog i poetak i kraj.
Posledica takvog shvatanja je postojanje sveopte
predodreenosti, tj. predodreenosti za spasenje. Svi pali
aneli i svi pali ljudi vratie se bogu. Kazne u buduem
ivotu isto su duhovne i one su samo posledica naih
postupaka a utvrene su boanskim zakonom. Ovo su
zapravo misli koje su uz pomo Avgustina i PseudoDionisija uvele platonizam u sholastiku filozofiju. Uenjem
da je bog postao ovek i svet, da se ovek moe uzdii do
boga poto je on deo boje celine (koja je razvojem postala
raznovrsnost i mnotvo a na kraju e opet postati jedinstvo),
tj. shvatanjem da je sve u bogu i da je bog sve
(panenteizam), Eriugena je, pozivajui se na odreena
reenja mistikih filozofa, postavio i problem humanizma,
zagovarajui sretan zavretak ivota za sve ljude, a to crkva nikad nije prihvatila ve je poetkom XIII stolea njegov
spis osudila na spaljivanje. Istovremeno, u okvirima
teologije Eriugena je bio vrlo smeo i originalan. Smisao
njegovog filozofiranja je misaono istraivanje dogmi koje su
date putem vere; smatrao je da pravi autoritet nije nita
drugo nego istina pronaena razumom; um i vera imaju isti
objekt od kojeg polaze; dok vera ostaje u granicama
www.uzelac.eu
297
Milan Uzelac
dogmatizma, um racionalnim obrazlaganjem nastoji da

dokae ono to vidi.
U to vreme pojavio se problem po kome su se Platon i
Aristotel bitno razlikovali - problem ideja. Porfirije je to,
kao to smo ve napomenuli, formulisao pitanjem: da li
rodovi (ono opte) postoje nezavisno od stvari ili postoje
samo u predmetima; drugim reima: postoji li "ovenost"
(humanitas) kao neto samostalno, nezavisno od pojedinih
ljudi ili ona postoji samo u pojedinim osobama i samo
ukoliko ove postoje.
Prvo shvatanje je zastupao Platon a drugo Aristotel;
sam Porfirije nije dao svoj odgovor ve se od toga ogradio.
Ovom velikom pitanju o poreklu ideja bilo je sueno da
bude izvor spora u vekovima koji su sledili. U poetku spor
je reen u korist Platona: opti pojmovi (universalia)
odgovaraju sutinama odvojenim od naeg miljenja i od
prirode i imaju svoju realizaciju u boanskoj sutini, tj. u
boanskom miljenju. Istinska "ovenost" ne nalazi se u
pojedinim ljudima ve u bogu koji tvori stvari svojim
miljenjem; tako bog u svojoj venosti poseduje i sveopte
(univerzalno) to se razvija i propada u vremenu.
Moemo rei da je sa Eriugenom zavreno formiranje
zapadnoevropske sholastike; u XI stoleu hrianska
Evropa polazi u pohode za oslobaanje svete zemlje:
Palestine i groba Hristovog. Koliko su to bili oslobodilaki
pohodi, toliko su bili pljakaki i osvajaki, te su u znatnoj
meri tih osam krstakih pohoda, koliko ih je i bilo u sledea
dva stolea, toliko oslabili Istono rimsko carstvo
(Vizantiju), da su u velikoj meri pripomogli njenom padu.
Ve je tu dola do svog izraza germano-romanska nasilnika
priroda koja je bitno svojstvo zapadne Evrope i njenih
naroda. Za vreme prvog krstakog pohoda osloboena je
istona obala Sredozemlja (Fenikija, Sirija, Palestina)
zajedno sa Jerusalimom i bilo je stvoreno Jerusalimsko
www.uzelac.eu
298
Milan Uzelac
kraljevstvo. Posledica tih ratova bee i upoznavanje Evrope

sa islamskom kulturom, tj. sa muslimanskom filozofijom a
kroz nju dolo je i do upoznavanja sa u Evropi dotad
nepoznatom filozofijom Grka i Rimljana, budui da se
arapska filozofija oslanjala na Platona, Aristotela, Plotina i
niz drugih antikih filozofa i naunika. Pomenute teritorije
nisu dugo ostale u posedu evropskih vitezova iako su oni do
temelja razorili Bliski istok, a u etvrtom krstakom pohodu
i Vizantiju.
U XI stoleu jaa papska vlast, posebno nakon sukoba
Grigorija VII i Henrija IV koji je morao ii na poklonjenje
papi u Kanosu i traiti oprotaj; poetkom XII stolea
nastaju i polumonaki redovi kao to su templari i
hospitalci, a uporedo s tim javljaju se i prvi univerziteti u
Bolonji i Oksfordu, pa zatim i Parizu. U to vreme ne postoje
jezike barijere; svi se u Evropi slue latinskim jezikom i
svako ozbiljnije uenje stoga je poinjalo uenjem latinskog
jezika.
Upravo tada, kad je sama Evropa rascepkana, ali kad je
u njoj jedna crkvena vlast, dolazi do sporova izmeu
mistiara i sholastiara a unutar sholastike izmeu
nominalista i realista; mistiari su pokuavali da spoznaju
boga kao neto to je neposredno prisutno u dui svakog
oveka; smatrali su da posrednitvo crkve nije neophodno; u
svom radikalnom obliku misticizam je bio veoma opasan pa
je mistika esto bila izraz pogleda na svet opozicionih
drutvenih slojeva - buntovnog seljatva i gradskog
stanovnitva pa je bila sve vea opasnost i za sam
zemljovlasniki, feudalni sistem. to se tie sporova meu
sholastiarima, oni su se sukobljavali oko mnogih pitanja,
najee oko mnotva pseudoproblema, u smislu: moe li
svemogui bog stvoriti tako teak kamen koji ne moe
podii (ako ne moe podii kamen koji je stvorio nije
svemoan, a ako ne moe stvoriti kamen koji ne moe
www.uzelac.eu
299
Milan Uzelac
podii, nije svemoan); meutim, bio je tu i jedan vaniji

problem - pitanje koje je formulisao jo Porfirije u svom predgovoru za Aristotelove Kategorije a koji je, kao to je
reeno, preveo na latinski Boetije te je taj spis bio poznat
ve u ranom srednjem veku. Porfirije je, naime, postavio
pitanje kako postoji opte. U okvirima antike filozofije to
pitanje moda i ne bi izazvalo toliko panje i sporova, ali u
srednjem veku teoloka aktuelnost tog pitanja bila je
povezana s hrianskom dogmom o trojstvu po kojoj je bog
jedan i trojak. Pitanje je sad glasilo u kakvom su odnosu tri
lica, tri hipostaze boga i sam bog? Odgovori na ovo pitanje
vodili su u dve jeresi: jedni su smatrali da je bog jedan, a
drugi, da je trojak; ortodoksna pozicija bila bi ona trea: bog
je istovremeno jedan i trojak, jedinstvo i mnotvo. Ali, ako
sad jedinstvo boga shvatimo kao neto opte a njegova tri
lica kao odvojena, pojedinana, tada nastaje teorijski,
filozofski problem trojstva: kako se meusobno odnose opte
i posebno i kako postoji opte da li je ono u neem
pojedinanom, posebnom, ili je samostalno, van njega;
konano, moda ono postoji samo u svesti, u pojmu, samo u
rei.
Sve te varijante bile su razmatrane ve u antiko doba;
kod Platona je opte, kao ideja, postojalo pre stvari, pre
pojedinanog; kod Aristotela je opte kao forma postojalo u
pojedinanom, u stvarima, a kod kiniara i kirenjana opte
je postojalo samo u svesti. Dakle, injenica je da uenje o
pojmu kao pravoj stvarnosti po prvi put nalazimo kod
Platona koji je zastupao shvatanje kako ideja kao jedinstvo
odreene vrste mnotva postoji realno i pri tom je uzrok
same stvarnosti; to shvatanje je kasnije preuzeo Avgustin,
ali sa sasvim drugom namerom: on oblast ideja nije vie
video kao samostalno podruje, ve je ideje, pod uticajem
neoplatoniara, preneo u boiji um i tumaio ih kao misli
boga. Upravo tim putem je nastavio srednjovekovni
www.uzelac.eu
300
Milan Uzelac
realizam i u onom optem video boju uzronost svega to

postoji; na taj nain logiki problem pojma u realistikoj
interpretaciji dobija ontoloko-teoloku interpretaciju.
Oigledno je da su sholastiari XI i XII stolea
ponavljali ranije formulisane varijante odnosa opteg,
posebnog i pojedinanog: tako je, meu sholastiarima bilo
onih koji su smatrali da opte postoji realno (universalia
sunt realia) i oni su nazvani realistima a delili su se u dve
grupe: dok su jedni mislili da opte postoji samo u stvarima
(in rebus), drugi su smatrali da ono postoji pre stvari (ante
res); prvi su tako, ne znajui, sledili Aristotela a drugi
Platona; prvi su bili umereni a drugi ekstremni realisti.
Naspram realista behu nominalisti; oni su smatrali da
opte postoji posle stvari (post res), u ovekovoj svesti;
krajnji nominalisti tvrdie da je nosioc opteg re, ime
(nomen) dok su umereni nominalisti kao nosioca opeg
videli ne samo re, nego i pojam (conceptus) pa su nazvani
konceptualistima. U XI-XII stoleu najpoznatiji nominalisti
bili su Berenger i Roscelin dok su realisti bili Viljem iz
ampoa i Anselm; srednje reenje meu njima,
konceptualistiko, kritikujui i jedne i druge, zauzimao je
Pjer Abelar.
Nominalizam
Berenger iz Tura (1000-1088) francuski sholastiar,
filozof i teolog, bio je na elu jo uvek postojee kole u Ruru
koju je dva stolea ranije osnovao Alkuin; u svom delu O
svetoj trpezi (1049) odbacuje realnost univerzalija i tvrdi da
akcidencije ne mogu da egzistiraju bez supstancije koja bi ih
nosila, da su realna samo ulna bia, ulne supstancije, tj.
stvari i da sem njih nema nieg realnog: Nema nieg
realnog osim supstancije, a supstancija je svojstvo samo
onog to je dostupno opaanju spoljnim ulima.
www.uzelac.eu
301
Milan Uzelac
Sledbenik Berengara i takvog shvatanja koje je polazilo

od toga da samo individuum ima egzistenciju a da su
univerzalije samo skupovi individuuma odreeni imenima,
bio je Roscelin iz Kompijea (Bretanja) (1050-1110/1123)
koji je nakon studija u Soasanu i Remsu drao predavanja u
raznim mestima: Kompijeu, Lou, Bezansonu i Turu a
meu njegovim sluaocima bio je i Pjer Abelar; njegovi spisi
nisu sauvani (izuzev jednog pisma Abelaru) i zato je neophodno oslanjanje na svedoenja drugih autora, pre svega
Anselma, Abelara i Jovana od Solsberija; po njima Roscelin
je bio protivnik ekstremnog realizma tvrdei da samo
jedinke egzistiraju, ali, njegovo pozitivno uenje nije sasvim
jasno. Na saboru u Soasanu 1092. njegovo uenje je bilo
osueno; to bee posledica prisustva sve veeg broja
dijalektiara meu teolozima, protiv ega je posebno bio
ustao Petar Damijani. Naime, u to vreme pojavio se veoma
veliki broj peripatetikih dijalektiara, koji su kao i
Berengar imali smisla za nepotovanje autoriteta, laika koji
su u Francusku doli iz Italije i putujui od grada do grada
drali predavanja na kojima su jevtinom sofistikom
izvrgavali ruglu naelo kontradikcije i na taj nain bacali
loe svetlo na samu dijalektiku (kao verbalnu obmanu i
sofistiku) to je izazivalo neprijateljstvo teologa.
Prema Anselmu od Kenterberija Roscelin je smatrao da
postoje samo pojedinane stvari (res singularis), a da je
opte samo pojam, prazan zvuk (flatus vocis) i da ono ne
moe predstavljati predmet, te postoji samo pojedinani
predmet dok opte kao takvo ne postoji. Stvarno postoje
samo individue, dok univerzalije realno ne postoje.
Pokuajte da zamislite humanost bez oveka, ili ivotnost
bez ivih bia, i videete da neete uspeti, govorio je
Roscelin. Govorei o ovenosti, vi sebi ne moete
predstaviti predmet opteg na koji bi se odnosio va pojam,
pa u vaem umu nema nieg drugog sem znaka, rei,
www.uzelac.eu
302
Milan Uzelac
odnosno, imena. Dakle, opti pojmovi samo su rei, glasovi,

imena, prazan zvuk (nomina, flatus vocis). To uenje, samo
po sebi, ne bi ni postalo predmet estokih rasprava da nije
bilo preneto na hrianske dogme. U skladu sa svojom
tezom Roscelin je tvrdio da ako su tri osobe u bogu samo
jedna stvar a ne tri samostalne stvari, kao na primer tri
due, ali su isti po moi i volji, tada nije samo sin (Hrist)
postao ovek, nego i Bog i Duh Sveti. Time se on
suprotstavio dogmi da se otelotvorio samo sin (kao logos).
Ako uzmemo da boje trojstvo nije jedna osoba nego tri,
tada, prema nominalizmu, budui da ne postoji nita osim
pojedinanog, nije mogua ideja boanstva kao neto opte,
te stoga ne postoji jedan bog nego tri boga. Sabor u Soasanu
je ovo uenje osudio kao jeres i nominalizam je anatemisan;
realizam je vie odgovarao crkvi i postao njeno zvanino
uenje.
Realizam
Najei protivnik Roscelina bio je njegov mlai
savremenik Viljem iz ampoa (oko 1068-1121) koji se
takoe nalazio na poziciji realizma i zauzimao visoko mesto
u crkvenoj hijerarhiji; nakon studija u Parizu i Lionu, on je
studirao kod Roscelina u Kampjou i uskoro poeo da
zastupa teoriju potpuno suprotnu onoj koju je izlagao
Roscelin; u koli pri katedrali u Parizu izlagao je ekstremni
realizam koji je doveo do krajnjih granica, dalje od
Anselmovog platonizma i tako dospeo ak do panteizma
tvrdei kako univerzalije postoje pre svake stvari i da
postoji samo jedan ovek koji je univerzalan i vean, dok su
svi individuumi u sutini identini i razlikuju se samo
sporednim osobinama dok pri tom postoji samo njihova
opta sutina kao jedina stvarnost. Drugim reima: ista
sutinska priroda u celosti je prisutna istovremeno u
www.uzelac.eu
303
Milan Uzelac
svakom pojedinanom lanu vrste o kojoj je re, a to je imalo

za posledicu da se individualni lanovi neke vrste ne
razlikuju meusobno supstancijalno nego samo akcidentalno. Pod pritiskom Abelarove kritike Viljem od ampoa je
promenio svoju teoriju tako to je teoriju o identitetu
zamenio teorijom o indiferenciji prema kojoj se za dva lana
iste vrste kae da su ista stvar ne sutinski ve indiferentno. U to vreme on se povukao u opatiju Sen-Viktor gde je
predavao svoju novu teoriju i delom doprineo osnivanju
mistike tradicije u opatiji.
Uenje koje je doputalo postojanje veno realnih rodnih
pojmova nazvano je realizam i njen predstavnik bio je
Anselm (1033-1109), rodom iz Aoste; nakon pripremnih
studija u Burgundiji, prvo u Avranu a potom u Beku,
Anselm stupa u benediktinski red da bi u Beku prvo bio
prior (1063) a potom opat (1078). Na mesto nadbiskupa
Kenterberijskog postavljen je 1093. nakon to je estoko
napao Roscelina nastojei da opravdanost dogmi izvede
misaonim putem a da ipak ne bude "jeretiki dijalektiar"
kao Roscelin.
Savremenici su ga nazivali i drugim Avgustinom,
ponajvie zato to je od ovog preuzeo niz platonistikih
ideja. Anselm je bio Italijan koji je vei deo ivota proveo u
Engleskoj. Tadanji papa, budui i sam Italijan, postavljao
je Italijane za najvie predstavnike Rimske crkve u svim
drugim zemljama pa se tako desilo i sa Anselmom. On je bio
savremenik pape Grigorija VII i ovaj ga je (ili njegov
naslednik) poslao u Englesku da zatiti interese Crkve.
Englezi su u dva maha nastojali da ga prognaju iz Engleske
ali u tome nisu uspeli; ova zemlja e se papske vlasti
osloboditi tek etiri stolea kasnije, kad Henrih VIII sebe
proglasi poglavarom reformisane anglikanske crkve to e
biti i jedan od motiva u sukobu sa Tomasom Morom.
www.uzelac.eu
304
Milan Uzelac
Po svojim pogledima Anselm je predstavnik

neoplatonovskog avgustinizma; kao i Avgustin istie primat
vere nad razumom; verujem da bih razumeo, kae on i to
znai: za to da bih verovao nije obavezno i razumevanje, ali
za to da bih razumeo, neophodno je da verujem. Taj credo
tumaen je kao teoloki racionalizam; Anselm je smatrao da
vera ne protivrei razumu te da su sve istine otkrovenja
dostupne racionalnom dokazivanju, a pre svega teza o postojanju boga.
Kao i sv. Avgustin, Anselm nije sasvim razlikovao
filozofiju od teologije; smatrao je da svaki racionalni
hrianin treba da se trudi da racionalno shvati i razume
ono u ta veruje; onaj ko veruje u boije postojanje i uenje o
svetom trojstvu duan je da primeni mo rasuivanja da bi
razumeo te dve istine. Ako neko, poput kasnije tomista,
razlikuje filozofiju i dogmatsku teologiju, razmatranje o
boijem postojanju e pripasti filozofiji, a razmatranje o
svetom trojstvu teologiji. Jer prva istina moe da se
demonstrura ljudskim rasuivanjem dok druga ne moe,
budui da ljudski duh nije kadar da stvara istinite tvrdnje o
ovoj tajni kad je jednom otkrivena. Meutim, na osnovu
injenice da se prva istina moe dokazati kao i elje da se
razume sve ono u ta verujemo, Anselm je smatrao da se i
istina o svetom trojstvu moe dokazati.
Svoje realistiko shvatanje spora o univerzalijama
Anselm objanjava na sledei nain: kad se svevinji duh
reju obraa samom sebi, time istovremeno izrie i sve to je
stvorio; to je stoga to sve stvari (i do svog stvaranja, i posle, i kada propadaju ili trpe promene) uvek prebivaju u
njemu, no ne takve kave su same po sebi ve takve kakav je
on sam. Na samom delu - stvari su priroda, podlona
promeni, priroda stvorena snagom nepromenjivog miljenja;
ali u bogu, one su prvobitne sutine i istinsko poelo bia.
www.uzelac.eu
305
Milan Uzelac
Tako, po uenju Anselma, bilo koje svojstvo moe

pripadati subjektu samo stoga to ono ve negde postoji
samo po sebi. Nikakvo bie ne moe biti pravedno drugaije,
ve samo po sebi, pa stoga i prvo bie koje shodno tome
samo po sebi svim vlada to u njemu jeste mora i samo biti
pravednost koja je nezavisna od sveg drugog. Iz toga se
moe zakljuiti da sama sutina boga sadri i stvara ono to
druge stvari poseduju samo kao svojstvo.
Polazei od vidljivih predmeta i idui ka njihovim
idejama i najviem jedinstvu, Anselm izvodi dijalektiki
dokaz bia boga na isti nain kako je to mislio i Platon; osim
toga, on formulie i nain na koji se dolazi do atributa boga
a koji se sastoji u tome da se atributi odreuju iz samog
pojma boga, tako to bi se jedan sadrao u drugom i tako
dalje - u sve viem jedinstvu. Ovo Anselm izlae u delu
Monolog ili primer kako razmiljati o temeljima svoje vere
(Monologium sive exemplum meditandi de ratione fidei).
Kako se u ranom srednjem veku logika rasprava
prenela s polja logikog problema pojma na podruje
ontologije, to e kod realista voditi shvatanju da je pojam
(opte, ideja) prava realnost, tj. supstancijalnost, i da je kao
takav uzrok svega, nije nimalo sluajno to se za Anselma
vezuje i takozvani dokaz o postojanju boga zasnovan na
zakonu o protivrenosti a poznat kao ontoloki dokaz.
Anselm je, naime, nastojao da pokae kako je i sama
misao o negiranju boga sama po sebi protivrena; ak i
bezumnik mora priznati da u njegovom umu postoji misao o
takvom biu nad kojim se ne moe zamisliti nita vie; taj
predmet nad kojim je nemogue nita vie zamisliti ne
nalazi se samo u jednom umu, jer, kad bi bio samo u jednom
umu onda bi on mogao biti samo u umu (in intellectu) a ne i
u stvarnosti (in re). Tako se moe zakljuiti da odista postoji
bie od kojeg se vie ne moe zamisliti ni u mislima ni u
stvarnosti.
www.uzelac.eu
306
Milan Uzelac
Ontoloki dokaz o postojanju boga Anselm izvodi

polazei od Platonovog shvatanja boga kao najvieg
jedinstva u kome se misao objedinjuje i u kome se ona
identifikuje s biem, te se u najviem biu spajaju
mogunost i stvarnost (esse in intellectu i esse in re). Svi se
nai pojmovi zavravaju pojmom najvieg u kome
iezavaju sve razlike izmeu mogunosti i stvarnosti.
Iz tog aspekta, bilo bi, po miljenju Anselma,
protivreno govoriti o najviem pojmu koji bi izraavao
samo najviu mogunost ali ne i stvarnost, jer bi se u tom
sluaju mislilo najvie savrenstvo koje je istovremeno i nesavreno. Protivrenost se prevladava samo u pojmu
stvarno postojeeg savrenstva, posebno ako se dopusti da
je svaka stvarnost istovremeno i progres: sve to, zakljuuje
Anselm, vodi tome da ne treba stvarnost dokazivati igrom
apstraktnih misli.
Ovo shvatanje Anselma napao je monah Gaunilo jednim
malim spisom Liber pro Insipiente (Knjiga za budale) gde
kae da pojam koji imamo o nekoj stvari ne jami i njeno
vanmentalno postojanje, te da Anselm nedopustivo prelazi
sa logikog na realni nivo; to e rei da se misao razlikuje od
bia, jer se moe zamisliti bie a da ono pri tom i ne postoji;
u protivnom, kao to tvrdi Anselm, mogli bismo rei da
najlepa mogua ostrva moraju postojati zato to moemo
da ih zamislimo. Na ovu kritiku Anselm je odgovorio
opovrgavanjem pomenute analogije: ako je pojam boga
pojam najsavrenijeg bia i ako apsolutna savrenost
ukljuuje i postojanje, taj pojam je pojam o postojeem i to
nuno postojeem biu, dok pojam ak i o najlepem ostrvu
nije pojam o neem to mora da postoji. Ta dva pojma nisu
analogna ak ni na logikom planu: ako je bog mogu, tj.
ako pojam najsavrenijeg i nunog bia ne sadri nikakvu
kontradikciju, bog mora da postoji, jer bi bilo besmisleno
govoriti o samo moguem nunom biu (to je kontradikcija
www.uzelac.eu
307
Milan Uzelac
termina) dok u pojmu samo moguih lepih ostrva takve

kontradikcije nema.
Ovaj Anselmov dokaz nije pobudio neko vee
interesovanje; njime se koristio Bonaventura, naglaavajui
vie psiholoki nego logiki aspekt argumentacije, dok ga je
Toma odbacio. Kasnije ga je Duns Skot koristio kao
uzgredno pomono sredstvo, tek u novije vreme ovaj je
dokaz, ve od poetka opovrgavan, dobio istaknutu, iako
raznoliku istoriju: Dekart ga je prihvatio i preradio, Lajbnic
ga je branio a Kant je u Anselmovom ontolokom dokazu
video rezime celokupne ontologije ne nalazei u njemu neku
unutranju protivrenost koja bi ukazivala na nepostojanje
boga.
Budui da je Anselmovo uenje poivalo na realnosti
ideja, na identitetu miljenja i bia, ono se i odreivalo kao
realizam; pri tom treba imati u vidu da se tu radi o jednom
drugaijem znaenju rei realizam: po sredi je takvo uenje
koje za najviu realnost priznaje ideju ili misao; u kasnijim
vremenima takvo shvatanje odreivae se kao idealizam.
Aselma moemo smatrati krajnjim, ekstremnim realistom a
ta pozicija, videli smo, organski je vezana s njegovim ontolokim dokazom o postojanju boga.
Konceptualizam
Anselmu se suprotstavio Pjer Abelar (1079-1142) koji
zapravo nastavlja tradiciju ranosrednjovekovnog
nominalizma; njegov uitelj nije bio samo nominalist
Roscelin, ve i realist Viljem iz ampoa; Abelar je,
kritikujui obojicu, osnovao sopstvenu kolu. Kasnije je
Abelar uio kod Anselma i sam poeo da predaje teologiju u
Parizu 1113. Od 1114. do 1118. na elu je katedre kole
Notr-Dam iz koje e kasnije nastati Francuski univerzitet;
tom periodu pripada i tragina epizode sa Eloizom nakon
www.uzelac.eu
308
Milan Uzelac
ega su oboje zavrili u manastirima; on se povukao u

opatiju Sen-Deni da bi nekoliko godina kasnije osnovao
kolu u Le Parkleu, ali ju je napustio 1125. i postao opat
manastira Sen-ilda u Bretanji; potom je napustio
manastir, pa neko vreme predavao u Parizu gde ga je sluao
Jovan od Solsberija; godine 1141. bio je optuen za jeres, a
nakon albe papi Inokentiju II ponovo je osuen i
zabranjena su mu predavanja. Umro je naredne godine a
dvadeset godina kasnije sahranjena je pored njega i Eloiza,
to bee njena poslednja elja.
Abelar je imao borbenu prirodu; u polemikama bee
nemilosrdan s protivnicima; nije imao mnogo potovanja za
svoje uitelje i teko je s drugima nalazio zajedniki jezik.
Bio je istaknuti dijalektiar, nadmoan nad svojim sabesednicima, veoma popularan ali i opasan za one koji su imali
malo razumevanja za dijalektiku i njenu primenu na
teologiju. Iz udaljenih krajeva Evrope dolazili su ljudi da
sluaju njegove rasprave. Uenika je imao vie no uitelja
iako je govorio samo na latinskom jeziku.
Abelar je autor niza filozofsko-teolokih spisa meu
kojima su: Uvod u teologiju, Hrianska teologija, Da i ne,
Dijalektika, kao i autobiografski spis Istorija mojih nesrea,
prepiska s Eloizom i pesme, na osnovu ega se moe videti
da je re o jednom univerzalnom duhu i velikom piscu svog
vremena; svi Abelarovi spisi mogli bi da se podele u tri
grupe (logika, teologija, etika); izraz teologija koristi da bi
oznaio sintezu hrianskih uenja; do tog vremena, ukljuujui i Avgustina, tim se pojmom oznaavala paganska
ili filozofska refleksija o boanskom.
injenica je da su Abelara pratile kroz ivot razne
nesree ali prvenstveno stoga to se suprotstavljao
autoritetu Crkve. Naspram Anselmove teze verujem da bih
razumeo, on istie stav razumem, da bih verovao; meu tim
dvema formulama postoji principijelna razlika: moe se
www.uzelac.eu
309
Milan Uzelac
verovati samo u ono to je saznato intelektom, odnosno,

veruje se u ono to je shvaeno razumom. Vera je u funkciji
znanja a nije znanje u funkciji vere. Drugim reima: logika
(tj. dijalektika) je autonomna pa to znai da je racionalna i
filozofija, premda, kraj filozofskog puta jeste bog. Razum
nije sluga teologije, razvija se samostalno, premda na kraju
krajeva slui zapravo tome da bi se bolje shvatile istine
vere. Boansko otkrovenje, a u tome se slau i Abelar i
Anselm, daje razumu sadrajnost. Za razliku od svojih
savremenika Abelar je smatrao da razum ne moe da d do
kraja ispravne definicije, ali da su, s druge strane, svi
sudovi filozofa, teologa i Crkvenih otaca u svojoj biti
mnjenja koja imaju manje ili vie autoriteta i da sve to vodi
beskonanim konfliktima s crkvenim autoritetima, te je
neophodno da se u egzegetikim sporovima ljudi udubljuju
u probleme a ne da ih blokiraju.
Podsticaj naunom istraivanju koje vodi istini daje
sumnja; ona je poetna taka i ne treba je apsolutizovati; tu
se radi o putu, o metodskoj sumnji, o postojanoj kritikoj
kontroli, proveri teksta, svejedno da li je re o delu nekog filozofa ili nekog od Crkvenih otaca; osnovno pitanje koje tu
postavlja Abelar bilo bi u tome kako prevladati sumnje i
izai iz protivreja da bi se dospelo do istine? Kao prvo,
neophodno je analizirati tekst, razjasniti smisao termina u
svim njihovim istorijsko-lingvistikim nijansama.
Shvatanje teksta, pie Abelar u pomenutom spisu Da i ne,
moe biti oteano nepravilnom upotrebom termina kao i
njihovom promenljivou i vieznanou; zadatak analize
je da tome odredi uzrok i da utvrdi zato se autor odluio
upravo za dati tekst. Kao drugo, treba tano utvrditi
autentinost teksta i to tako to e se utvrditi ta stvarno
pripada autoru a ta je moda dopisano ili naknadno u
tekst uneto. Kao tree, treba uporediti sumnjive tekstove s
nesumnjivim originalima u okvirima celokupnog opusa
www.uzelac.eu
310
Milan Uzelac
autora koji se istrauje; tu je vano da se izneti stavovi ne

meaju sa stavovima samog autora kao i da se ne
interpretira kao neto definitivno ono to autor izlae kao
problem ili hipotezu.
Zadravajui kritiki ugao gledanja moramo razumeti
granice naeg uma u nekom tekom diskursu kako bi se
moglo ostaviti mesta i autoritetima tradicije koji su
neprikosnoveni. U spisu Da i ne Abelar analizira
protivrene stavove crkvenih autoriteta i Otaca crkve ime
je zapravo doveo u pitanje njihov autoritet; logikom
analizom njihovih stavova on nastoji da apsolutno
protivrene stavove prevede u relativno protivrene; tim
metodom e se stolee kasnije koristiti Toma Akvinski.
Abelar je smatrao da prvo treba razumom istraiti
sadraj nekog religijskog stava a tek potom odluivati da li
u njega treba verovati ili ne. Cilj saznanja je dostizanje
istine i zato se poseban znaaj mora dati dijalektici kao
umeu kojim se istina razluuje od lai. Meutim, taj
racionalizam Abelara i dalje je sholastiko-teoloki, budui
da je u sreditu njegovog interesovanja dokazivanje crkvenih dogmi, dakle ono u ta je i tako, ve po definiciji, trebalo
verovati. Abelar je smatrao da se svi stavovi hrianske
vere mogu racionalno dokazati pa se prihvatio razumnog
tumaenja nadrazumske dogme o trojstvu i to je bio zapravo
cij njegove Dijalektike.
Dijalektika, bolje bi bilo rei logika, treba da se
razlikuje od sofistike kao jedne degenerisane forme
diskursa, koja pretenduje da objasni sve postojee pa svojim
tumaranjima diskredituje dijalektiku; dijalektika, kako je
shvata Abelar, nezamenjivi je instrument u raspravi;
pomae razluivanju istinitog od lanog i u formalnologikom smislu utvruje osnovna pravila naunog
diskursa. Zadatak dijalektike je analiza jezikih termina,
iznalaenje njihovih znaenja i funkcija shodno stvarima
www.uzelac.eu
311
Milan Uzelac
koje oznaavaju kao i nain njihovog uvoenja u strukturu

diskursa. Na taj nain dijalektika se pokazuje kao scientia
sermocinalis, kao filozofija jezika koja utvruje odnose rei i
stvari (vox et res) i najprei zadatak dijalektike je kontrola
semantike veze termina i realnosti, tj. termina i objekata
koje oznaavaju. Sasvim je razumljivo to e probni kamen
za takvo ispitivanje biti problem univerzalija.
Da bi se pravilno reio pomenuti odnos rei i stvari
neophodno je zadrati ravnoteu izmeu pogrenih pozicija
kakve nalazimo u ekstremnom realizmu kao i u
ekstremnom nominalizmu; u sporu oko univerzalija Abelar
je u poetku bio krajnji nominalista kao i Roscelin, tvrdei
da je opte samo re, da bi potom, kritikujui realizam
Viljema iz ampoa, zauzeo srednje stanovite izmeu nominalizma i realizma, poznato kao konceptualizam, koje se
ubrzo pokazalo i kao najbolje. Univerzalije, same po sebi, ne
mogu imati objektivnu realnost poto bi opte trebalo da
bude sadrano u rei; ali, da bi se pravilno primenile rei
treba znati stvari, njihova svojstva kojima se jedne od
drugih razlikuju. To znai da opte nije sadrano u rei kao
takvoj ve u rei koja se odnosi na klasu njoj odgovarajuih
predmeta koji imaju zajednika svojstva na osnovu kojih se
moe i izvesti ono to je opte. Na osnovu toga moglo bi se
rei da univerzalije postoje i u samim predmetima a to se
dotad iskljuivalo. To bi odista bilo nemogue ako bi se
doputalo da univerzalije postoje u stvarima (samo po sebi
to bi bio umereni realizam) potencijalno a ne aktuelno. Ali,
univerzalije aktuelno postojanje dobijaju u svojstvu
pojmova (konceptualizam) i odgovarajuih im rei, termina
(nominalizam) zahvaljujui apstrahujuoj moi miljenja
koje potencijalno postojee univerzalije u stvarima prevodi
u njihovo aktuelno pojmovno-terminoloko bie.
To znai da univerzalije nisu prazne verbalne forme, ve
logiko-lingvistike kategorije koje obrazuju prelaz od sveta
www.uzelac.eu
312
Milan Uzelac
misli k svetu bia; zadatak dijalektike je da obezbeuje taj

prelaz i da ukae na mogunost sinteze ouvavi doktrinarnu autentinost, vernost osnovnoj teoriji, ija se pozicija
nalazi u umerenom realizmu.
Abelar uzdie ulogu dijalektike budui da poverenje u
logika pravila pokazuje same mogunosti razuma, njegove
stvarne spekulativne mogunosti; negujui dijalektiku,
neguje se ratio. irenje i primena razuma u svim oblastima
za Abelara ne znai i omalovaavanje autoriteta Svetih
spisa; smatrao je da izmeu ljudskog razuma i boanskog
logosa ima mesta i za kritiki ratio. Bez tog ratia, pisala je
Eloiza, delei miljenje Abelara, Biblija bi bila nalik ogledalu pred slepim ovekom. Cilj je razuma da bude nalik
boanskom logosu. Postajui svestan svojih granica, razum
je sposoban da shvati neke hrianske istine koje su
naizgled apsurdne; nee razum progutati veru, ve vera ima
za cilj da u sebe ukljui razum.
Abelar razlikuje dva pojma: razumevanje i prihvatanje;
prvo se postie razumom i verom, a drugo je boiji dar i
dospeva do onih koji imaju otvoreno srce za blaenstvo i
njegove tajne. Ako je razumu dostupan iri horizont no veri,
njih je nemogue suprotstavljati jer oni postoje u svom
kontinuitetu; tako je, po miljenju Abelara, razum simbol
kontinuiteta antike mudrosti i hrianstva.
Moralnom ivotu je Abelar posvetio traktat Spoznaj
samog sebe u kome ve od naslova ne krije simpatije za
Sokrata; u ovom filozofskom i istovremeno logikom spisu,
nastoji da pokae kako je centar ovekovih delovanja i namera njegova svest; greni nisu volja ili elja; greh nastaje
iz saglasja svesti sa voljom ili eljom. Instinktivna
dimenzija ljudskog ivota treba da bude odvojena od svesne
i racionalne. Sklonosti, kao i prirodne elje nastaju
spontano one su sutina "datosti" koje dobija razum.
Moralnima mogu biti inicijative subjekta, njegove namere i
www.uzelac.eu
313
Milan Uzelac
projekti; nije greno poeleti neku lepu enu, ve je greno

biti u vlasti instikata, odnosno, nije greh seksualna elja
ve saglasnost s poudom. Akcenat Abelar stavlja na
intencionalni momenat koji je i odreujui faktor moralnog
ivota. Abelar istie potrebu da se ovek skoncentrie na
unutranja stanja due koja daju izvor dobru i zlu; on tu
istupa protiv legalistike etike koja je bila rasprostranjena
u XII stoleu i koja je svojim popisima dobrih ili loih dela
(kodifikovana u delu Knjiga kazni) esto dezorijentisala
oveka i sputavala njegovu inicijativu. Vrednost ove
intencionalne teorije koju zastupa Abelar ogleda se u tome
to se istie opasnost redukovanja moralnog plana ljudskih
postupaka na spoljanje oblike, pri emu se ljudska
unutranjost suava do ieznua.
Kao drugo, Abelar je hteo da pokae da nae telo nije u
svojoj osnovi zaraeno porocima i da nije neizbeno
prisustvo zla u oveku te nema razloga za preziranje
zemnoga ivota. Telesna struktura, ljudske strasti i
sklonosti ne nose sami u sebi greh, i nema neke sudbinske
spojenosti greha i volje; tako Abelar dovodi u pitanju
dualistiko tumaenje oveka i pesimistike ocene ljudskih
sposobnosti te oveku vraa odgovornost za njegove
inicijative i postupke. Konano, uoljiv je kontrast
Abelarovog i tada opte rasprostranjenog pristupa moralnom problemu; mnogi su, kae on, spremni da sude na
osnovu onog to se nalazi na povrini ne teei tome da
saznaju ta se ispod toga nalazi i ne traei iza postupaka
pobude. Samo bog, koji zna ne samo postupke ve i sutinu
njihovu moe oceniti nae namere i odmeriti eventualnu
krivicu.
Kako se po miljenju Abelara imanentni zakon
moralnosti konstituie u individualnoj svesti, mnogi su tu
etiku nazivali subjektivistikom, mada to nije u stvari bilo
ba tako; interiorizacija moralnog ivota nije sama po sebi
www.uzelac.eu
314
Milan Uzelac
cilj ve je uvek data u razvijanju moralnog plana, a u ravni

boanskog zakona (lex divina), pa, ako se valjanost
moralnog postupka i odreuje iznutra, pravilnost (mera njegove adekvatnosti) ima svoj izvor u bogu.
Abelarova rasprava o problemu univerzalija bila je
presudna; ona je zadala smrtan udarac ekstremnom
realizmu time to je pokazala kako ga je mogue negirati a
da se istovremeno ne mora odbacivati svaka objektivnost
rodova i vrsta. To e biti razlog to e vodei mislioci kole u
artru (ilber de la Pore i Jovan Solzberijski) raskinuti sa
starom tradicijom. Jovan Solzberijski (1115-1180), uenik
Pjera Abelara, ilbera de la Porea i sekretar nadbiskupa
Kenterberijskog, prvo Teobalda a potom Tomasa Beketa,
govorio je kako je svet ostario raspravljajui o problemu
univerzalija: vie vremena je posveeno bavljenju tim
problemom nego to je Cezaru bilo potrebno za osvajanje i
ovladavanje svetom. Svako ko rodove i vrste trai izvan
ulnih stvari gubi vreme, isticao je Jovan, jer ekstremni
realizam je neistinit i protivrei Aristotelu, kojeg je Jovan
od Solzberija izuzetno cenio, govorei da su Aristotelove
Topike korisnije od svih dijalektikih knjiga koje
savremenici izlau u kolama. S druge strane, rodovi i vrste
nisu stvari, ve su zapravo forme stvari, koje duh,
uporeujui njihovu slinost apstrahuje i ujedinjuje u
univerzalne pojmove. Univerzalni pojmovi, ili rodovi i vrste,
posmatrano apstraktno, jesu razumske konstrukcije, jer ne
postoje kao univerzalni u vanmentalnoj stvarnosti. Ali,
konstrukcija o kojoj je ovde re nastaje poreenjem stvari i
apstrakcijom iz stvari, tako da univerzalni pojmovi nisu
lieni objektivne zasnovanosti i objektivnog znaenja.
Moe se rei da su osnove tomistike doktrine umerenog
realizma bila postavljene jo u XII stoleu budui da je na
nemogunost ekstremnog realizma ukazao ve Abelar.
Problem univerzalija postae kasnije, u srednjem veku, po-
www.uzelac.eu
315
Milan Uzelac
novo predmet razmatranja kad Viljem Okamski i njegovi

uenici, nalazei se nasuprot realizma, ponude jedno novo
reenje.
kole
Terminom sholastika ne obuhvata se samo skup
doktrinarnih ideja ve i filozofija i teologija koji su
predavani u srednjovekovnim kolama, poev od vremena
Karla Velikog; zatvaranje filozofskih kola u Atini poetkom
VI stolea od strane imperatora Justinijana (a na savet
njegove ene Teodore koja je bila prostitutka) nije samo tek
neka politika akcija, ve u daleko veoj meri simptom
sumraka antike kulture.
Sve do XIII stolea, do vremena kad se poinju otvarati
prvi univerziteti, postojale su kole i to: manastirske,
episkopalne i dvorske; ove prve, u vreme varvarskih napada
bile su pribeita u kojima su se donekle mogli sauvati spomenici klasine kulture, mesta gde su se registrovali i
popisivali sauvani spisi; episkopalne kole su bile mesto
gde se obavljala osnovna obuka, dok se kulturni ivot na
najviem nivou mogao razvijati u dvorskim kolama, poput
one koju je osnovao Karlo Veliki; tu je obrazovanje bilo
organizovano na tri nivoa, kao to je to bio sluaj kad je
upravnik dvorske kole bio Alkuin iz Jorka (730-804): (a)
itanje, pisanje, elementarna znanja prostonarodnog
latinskog, opte predstave o Bibliji i liturgijskim
tekstovima; (b) izuavanje sedam slobodnih vetina i (c)
produbljeno izuavanje Svetih spisa. Tek e Johan Skot
Eriugena uvesti dijalektiku i filozofiju tako to e slobodne
vetine ukljuiti u teologiju; od forme erudicije one su
postale forme istraivanja i razrade hrianskih istina; u
tom smislu mogue je koristiti izraz rana sholastika kojim
www.uzelac.eu
316
Milan Uzelac
se obuhvata period od Eriugene preko kole u artru i kole

Sen-Viktor, do Abelara.
Tako se od IX do XII stolea sve vie poinju da neguju
tzv. "gramatike studije". Ulazak u svet lingvistikih
znakova bio je jedan od ciljeva kole u artru za koju je
problem vox et res, odnos imena i stvari, postao centralnim
pa je Jovan od Solsberija govorio kako je "gramatika
kolevka svake filozofije".
Sasvim je razumljivo to je jedan od najveih doprinosa
srednjeg veka razvoju kulture u zapadnoj Evropi bio
univerzitetski sistem, a najvei od univerzitetskih centara
bio je u to doba Pariz; on bee sredite teolokih i filozofskih
istraivanja i mada je dobio povelju kojom je postao
univerzitet tek u XIII stoleu, pariske kole su inile
"univerzitet" ve stolee ranije. Universitas je tipini proizvod srednjega veka. Srednjovekovni univerzitet nema
nieg analognog u antikom svetu; slobodne asocijacije
uenika i nastavnika s privilegijama, odreenim
programima, diplomama i zvanjima tako neeg u antiko
doba nema. Sam izraz univerzitet prvobitno je oznaavao
centar obuke, asocijaciju, ili savremenim jezikom govorei,
sindikat koji titi interese odreene kategorije ljudi. Bolonja
i Pariz su dva modela na koje su se potom ugledali drugi
univerziteti; Bolonja bee universitas scholarum, tj.
studentsko drutvo koje je od Fridriha I Barbarose dobilo
posebne privilegije; u Parizu bee universitas magistrorum
ut scholarum asocijacija koja je obuhvatala i nastavnike i
studente. Vano je rei da se srednjovekovni univarzitet
moe nazvati i narodnim, budui da se tu negovala
aristokratija duha, i da poreklo studenata nije imalo
nikakvog znaaja; takoe, treba imati u vidu da se
srednjovekovni univerzitet delio na fakultet slobodnih
umetnosti (6 godina) i teoloki fakultet (najmanje 8 godina);
prvi je bio uvod u ovaj drugi. Nastava je obuhvatala
www.uzelac.eu
317
Milan Uzelac
predavanja (lectio) i seminare (disputatio). Seminar se

sastojao od rasprava, gde su pitanja prvo razmatrali
studenti i davali odgovore da bi potom odgovore davali
nastavnici.
U XII stoleu je francuska uenost bila dominantna,
mada u narednom stoleu dobija sve vei znaaj univerzitet
u Oksfordu; Pariski univerzitet je u XII i XIII stoleu bio
stecite najznaajnijih umova tadanje zapadne Evrope i reprezentovao je internacionalni karakter zapadno-evropske
kulture, budui da su tu boravili mislioci iz Engleske (Adam
Smoldrid i Aleksandar Netham), Francuske (Riard od
Sen-Viktora, Jovan Solzberijski /koji je u Francusku doao
1136, da bi ivot zavrio kao nadbiskup u artru), Nemake
(Hugo od Sen-Viktora), Italije (Petar Lombaranin /11001160/ autor slavnih Sentencija koje su bile predmet
bezbrojnih komentara, posebno Tome i Dunsa Skota).
Ve u XII stoleu nalazimo pokuaje sistematizacije i
klasifikacije nauka i znanja tog vremena; dva najizrazitija
primera za to su Hugo od Sen-Viktora i Petar Lombaranin.
Prvi, u svom delu Didascalion sledi aristotelovsku kasifikaciju: logika je propedeutika (uvod u pravu nauku koja se
bavi pojmovima a ne stvarima) i deli se na gramatiku,
dijalektiku, retoriku i sofistiku. Nauka za koju je logika
samo uvod, deli se na teorijsku nauku koja obuhvata
teologiju, matematiku (aritmetika, muzika, geometrija,
astronomija) i fiziku i praktinu nauku (etika, ekonomija i
politika). Mehanika obuhvata sedan neslobodnih vetina
(prerada vune, proizvodnja oruja, tesarstvo, pomorstvo,
trgovina, poljoprivreda, lov, medicina i pozorine
predstave); ve na prvi pogled je vidno da ova Hugova
klasifikacija ne zavisi samo od Aristotela, ve jednako i od
Boetija kao i Isidora Seviljskog.
Petar Lombaranin se kolovao u Sen-Viktoru,
predavao u koli pri katedri u Parizu i potom bio biskup
www.uzelac.eu
318
Milan Uzelac
Pariza (1150-1152). Napisao je delo Libri Quatuor

Sententitiarum (etiri knjiga sentencija); ovaj spis,
neoriginalnan po sadraju, pisan pod velikim uticajem tema
i naina izlaganja kakav je Petar Lombaranin naao u
treem delu Damaskinovog spisa Izvori znanja (Tano izlaganje pravoslavne vere) izvrio je ogromni uticaj na
naredne generacije i potom imao bezbroj komentara i bio
predmet kompendija i komentara sve do kraja XVI stolea.
Treba imati u vidu da je XII stolee bilo stolee teolokih
sistematizacija, izraz traenja odreenog jedinstva u
izlaganju hrianskih istina u okvirima katolikih doktrina;
odgovor na tu potrebu vremena behu razne interpretacije
biblijskih tekstova, takozvane Sume, ili Sentencije.
Meu tim raznim sumama, Sentencije Petra
Lombaranina imale su fundamentalno znaenje za
srednjevekovnu filozofsku kulturu. Petar Lombaranin je
roen blizu Navare, uio je u Bolonji a potom u Parizu i u
koli Sen-Viktor. Od 1140. predavao je na katedralnoj koli,
potom je od 1159. postao episkop pariski i naredne godine
umro u Parizu. Osim Komentara poslanica sv. Pavla i Komentara psalama, izmeu 1150. i 1152. napisao je ve
pomenute znamenite Sentencije. One su pisane kao
udbenik i cilj knjige bio je da se skupe miljenja (sententie)
Otaca o teolokim uenjima; prva knjiga je bila posveena
bogu, koji je jedinstven u tri lica; druga govori o Bogu
tvorcu, blagodeti i prvobitnom grehu kao i drugim
stvorenim biima; trea knjiga posveena je inkarnaciji, iskupljenju i vrlinama (peti red nebeske hijerarhije)
dobroinstvima i zapovestima, a etvrta knjiga razmatra
sedam svetih tajni, smrt i strani sud. Re je kompendijumu
hrianskih doktrina sastavljenom na osnovu Svetog pisma
i predanja Crkvenih otaca. Najvei broj navoda uzet je od
Avgustina, mada su navoeni i drugi pisci, pominju se:
Ilarij, Ambrozije, Jeronim, Grigorije Veliki, Kasiodor,
www.uzelac.eu
319
Milan Uzelac
Isidor, Beda, Boetije. esto se citira Damaskinov rad O

pravoslavnoj veri (spis koji je preveo 1151. Burgundije
Pizanski). Sentencije predstavljaju preteno teoloko delo,
mada Lombaranin govori i o stvarima koje se saznaju razumom, koje mogu da se saznaju i pre no to se u njih
veruje, tj. nezavisno od vere (egzistencija boga, boije
stvaranje sveta, besmrtnost due). U Sentencijama nalazimo ideje Huga od Sen-Viktora, kao i Abelara (recimo
Abelarov stav da bog nije mogao stvoriti bolji svet od ovog
koji je stvorio). Iako ovaj spis nije ni u kom sluaju
originalno delo, on donosi sve ranije tokove misli; odlikuje
ga oseaj ravnotee: priznaju se sva prava razuma ali nikad
se ne ide dotle da bi mu se potinila vera; moda je upravo
taj oseaj za meru i bio odluujui uzrok popularnosti
Sentencija. Po miljenju Petra Lombaranina od stvorenog
mi nuno dospevamo do boga; u samim crtama stvari
vidimo odraz svete trojice, u njihovim formama, u jedinstvu,
u njihovoj ureenosti. Sloboda nae due pripada kako
razumu tako i volji. Volja je slobodna jer ima mogunost
izbora. Razum je takoe slobodan jer sudi i istupa u ulozi
arbitra, mada volja nije uvek razborita, posebno kada bira
izmeu dobra i zla. Taj izbor je pravi izbor (ako nema sa
strane pritisaka) i zato postoji kazna za greh kao pravo zlo
za oveka. Zato ovek, birajui dobro, nada se bojoj
blagodeti koja je uvek bezuzrona i bezinteresna jer je van
ljudske logike. Godine 1215. papski koncil je stavove Petra
Lom
kola u artru
Treba imati u vidu da su se znanja razvijala i na
drugim univerzitetima, kao i u regionalnim kolama;
Bolonja je bila poznata po svojoj koli prava, Monpelje po
www.uzelac.eu
320
Milan Uzelac
medicinskoj koli, dok je mistika teologija bila znaajna

karakteristika kole u Sen-Viktoru, blizu Pariza.
Jedna od najinteresantnijih kola u XII stoleu bila je u
atru, gde je veliki uticaj imala Aristotelova filozofija
povezana s jakim primesama platonizma; ta kola,
istovremeno, bila je i pod snanim uticajem humanistikih
stremljenja. Meu njenim predstavnicima je Teodorik od
artra koji je, nakon to je vodio kolu, od 1121. predavao u
Parizu, da bi se dvadeset godina kasnije vratio u artr za
rektora a na mesto ilbera de la Porea; on posebno
razmatra sedam slobodnih umea i pie protiv
antihumanista koji su omalovaavali studiranje i uenost.
Meu najdarovitijim humanistikim filozofima iz artra bio
je Jovan Solzberijski, koji nije kolovan u artru, ali je tu
postao biskup 1176. Bio je pobornik slobodnih vetina, znalac
latinskih klasika, posebno Cicerona, a kad je re o njegovom
knjievnom stilu, tada je re o neem to je najbolje u XII
stoleu.
kola u artru osnovana je 990. godine ali je i nakon
dva stolea zadrala konzervativan duh, to se tada
ogledalo u privrenosti kole platonistikoj tradiciji, te su se
posebno izuavali Platonov dijalog Timaj i Boetijevi spisi
koji su naginjali platonizmu. Bernar od artra (na elu
kole od 1114. do 1119. i rektor od 1119. do 1124), koji je
zastupao stanovite da je materija egzistirala u haotinom
stanju pre oblikovanja, odnosno pre no to je nered postao
red, Jovan Solzberijski je nazivao "najsavrenijim
platonovcem toga doba".
Pored privrenosti Platonovom Timaju pripadnici kole
u artru potovali su i Aristotela; sledili su ga ne samo u
logici nego su preuzeli i njegovu hilomorfistiku teoriju.
Prema Bernaru iz artra prirodni objekti se sastoje iz forme
i materije, pri emu su forme (formae nativae) slike ideja u
bogu; slino shvatanje zastupao je i Bernar iz Tura. Premda
www.uzelac.eu
321
Milan Uzelac
uenje po kome su predmeti sastavljeni od materije i forme,

pri emu je forma slika pojedinane stvari ili ideje u bogu,
nije panteistiko, jer tu postoji bitna razlika izmeu boga i
stvorenih bia, ipak, neki pripadnici kole su svojim
stavovima upuivali na panteizam: Teodor od artra je
tvrdio da "su sve forme jedna forma, a da boanska forma
obuhata sve forme"; smatrao je da je boanstvo forma
essendi svake stvari dok je stvaranje proizvoenje mnotva
iz jednog.
kola Sen-Viktor
Opatija Sen-Viktor nalazila se izvan zidina Pariza i
pripadala je avgustinovskim redovima. Sa ovom opatijom
bio je povezan Viljem iz ampoa koji se u nju povukao posle
neuspene rasprave sa Abelarom; ta kola je postala znaajna uglavnom zahvaljujui dvojici kaluera: jednom Nemcu,
Hugu od Sen-Viktora i jednom kotlananinu, Riardu od
Sen-Viktora. Ako je kola u artru naglasak stavljala na
nauno-kulturni aspekt filozofije, kola Sen-Viktor se bila
skoncentrisala na molitve, na boansku kontemplaciju kojoj
je sve bilo podreeno. Misticizam i kultura su jedno, bee
credo Huga od Sen-Viktora.
Hugo od Sen-Viktora (1096-1141) roen je u
Saksoniji, u plemikoj porodici i obrazovanje je stekao u
manastiru Hamersleben kod Halbertata. Poto se
zamonaio, otiao je u Pariz 1115, da bi nastavio kolovanje
u opatiji Sen-Viktor. Od 1125. dri predavanja a od 1133. do
svoje smrti vodio je kolu. Meu Hugovim spisima treba
istai O tajnama hrianske vere, Kratki ekskurs u fi-
www.uzelac.eu
322
Milan Uzelac
lozofiju, Komentare za "Nebesku Hijerarhiju" PseudoDionizija (Hugo se koristio latinskim prevodom Johana
Skota Eriugene) i Didascalicon (Pouavanje). Ovo poslednje
delo izdvaja se svojom potpunou i sistematinou i ono je
bilo model za potonje summae, spise u kojima su bila
sabirana i sreivana nauna znanja iz ranijih radova.
Hugo od Sen-Viktora uglavnom je prihvatao Abelarovo
stanovite nastojee da njegovo uenje o apstrakciji primeni
na matematiku i fiziku. Upravo matematika posmatra
odvojeno ono to je spojeno; u smislu izolovanog posmatranja ona apstrahuje liniju ili ravnu povrinu iako ni linije ni
povrine ne postoje nezavisno od tela. Isto tako, dijalektiar
uzima forme stvari izolovano ili apstraktno, u jedinstvenom
pojmu, iako u aktualnoj stvarnosti forme ulnih stvari ne
postoje niti izolovano od materije, niti kao univerzalije.
Iako je bio jedan od najistaknutijih dogmatskih i
mistikih teologa svog vremena, nije bio protiv negovanja
umetnosti, smatrajui da izuavanje umetnosti, ako se
pravilno sprovodi, doprinosi napretku teologije i da je, u
principu, svaka vrsta znanja korisna. Ui sve, govorio je
Hugo, a posle e videti da nita nije suvino. Didascalicon
ima sedam knjiga: slobodnim vetinama su posveene tri
knjige, teologiji, takoe tri, a religioznoj meditaciji jedna.
Vodea ideja ovog enciklopedijskog spisa temelji se na ideji
sveta kao nevidljive realnosti; dve su slike date oveku slika
prirode i slika blaenstva; prvo je svet u kome ivimo a
drugo otelotvorena re. Ali ni jedno ni drugo ne vodi do cilja;
svet se ne moe iscrpsti dostinom istinom; on je nalik
knjizi napisanoj rukom boijom. Bezgraninost stvorenog je
znak boije svemoi a lepota svemira potvruje njegovu
mudrost dok konaan cilj sveta govori o njegovom
blaenstvu.
ovek je isti duh koji nije postojao oduvek ve je
stvoren; on povezuje ulni svet (kojem pripada telom) i boga
www.uzelac.eu
323
Milan Uzelac
(kome pripada duhom); dua nije samo neko "ja" ve

jedinstveno duhovno i besmrtno naelo koje obrazuje
sutinu ovekove linosti; to ja ima tri oka (telesno,
racionalno i kontemplativno). Prvim okom vidi se ulni svet,
drugim dua shvata svet i stvara nauku, a zahvaljujui treem oku dua se uznosi ka bogu i kontemplira istu lepotu.
Ovom trojakom gledanju odgovara trojakost saznanja
(cogitatio, meditatio, contemplatio); u prvom sluaju re je o
povrnom saznanju stvari i zbivanja; u drugom, re je o osloboenoj refleksiji, u treem, o dubokoj intuiciji, krajnje
intenzivnom miljenju.
Hugo je smatrao moguim prirodno saznanje boije
egzistencije, ali je istovremeno isticao i nunost vere. Vera
je nuna, ne stoga to je oculus contemplationis, kojim dua
u samoj sebi aprehendira boga i ono to u njemu bee, ve i
zato to se tajne koje nadmauju mo ljudskog uma nude
ljudskom verovanju. Te tajne su nadrazumske i za njihovo
poimanje potrebni su otkrovenje i vera, ali one su i u skladu
sa razumom a ne protiv njega. Po sebi one su racionalne i u
strogom smislu mogu biti predmet saznanja u ovom ivotu,
poto je ljudski um suvie slab, posebno kad je zamraen
grehom. To znai i da je saznanje, posmatrano po sebi,
iznad vere, koja predstavlja izvesnost duha o odsutnim
stvarima, i koja je iznad mnenja ali nia od nauke ili
saznanja, poto su oni koji razumeju neposredno prisutne
predmete iznad onih koji veruju u autoritet. Hugo od SenViktora je otro razlikovao veru od saznanja, ali priznajui
nadreenost veri, nije osporavao saznanje.
Naspram filozofskog i teolokog saznanja o bogu Hugo
je isticao i iskustvo o bogu koje se dobija neposrednim
saznanjem a postie mistikim iskustvom, a ono je: znanje
praeno ljubavlju prema bogu ili ljubav prema bogu koja se
sastoji u znanju boga. Mistino saznanje nije potpuna vizija,
a prisutnost boga u dui u mistinom iskustvu je pomraena
www.uzelac.eu
324
Milan Uzelac
preobiljem svetlosti, tako da iznad te dve vrste saznanja

verom i neposrednog mistikog saznanja, stoji blaena vizija
nebesa.
Svetovna i duhovna nauka potinjena je teologiji, tj.
mistici. Realnost ima hijerarhijsku strukturu i nii nivoi
mogu se dokuiti razumom, dok vii samo verom; postoje,
dakle, racionalne stvari koje se mogu dokuiti razumom i to
matematikim formulama, logikim principima i
dijalektikom; postoje, nadalje, stvari gde moemo govoriti
samo o njihovoj relativnoj istini i tu se misli o istorijskim
zakonima u ijem izuavanju moraju saraivati razum i
vera; konano, postoje nadracionalne stvari koje prevazilaze
razum i one su predmet jedino vere.
U mistici Huga od Sen-Viktora svetlost i boje u koje po
sebi bezbojna svetlost utapa stvari, stoje vie u centru
shvatanja o lepom, nego brojevi. Lepota po sebi je za Huga
luminoznost. Ukoliko su boje sjajnije, utoliko su lepe. Za
njega je najlepa zelena boja. Nevidljiva lepota je
jednostavna i sama sa sobom identina a vidljiva lepota
(koja nikad ne moe imati takav identitet ve mora na
mistian nain biti "neslina slika") mora se sastojati u
mnotvu i raznovrsnosti koji se suprotstavljaju
jednostavnosti za koju se zalagao Bernar od Klervoa.
Vidljiva lepota, istie Hugo, razlikuje se od lepote nevidljive
prirode jer je lepota nevidljive prirode jednostavna i
jedorodnoga lika, dok je vidljiva lepota mnogostruka i
odreena razliitim srazmerama".
"Na duh, kae Hugo od Sen-Viktora, ne moe da se
uspne neposredno do istine nevidljivog, osim ako je
obrazovan kontemplacijom vidljivog, i to tako da vidljive
oblike prepozna kao slike nevidljive lepote. Jer poto se
lepota vidljivih stvari sastoji u njihovim oblicima, moe se,
saglasno tome, na osnovu vidljivih oblika, dokazati nevidljiva
lepota, jer je vidljiva lepota odraz nevidljive".
www.uzelac.eu
325
Milan Uzelac
Riard od Sen-Viktora je kao veoma mlad doao iz

kotske i bio uenik a potom i naslednik Huga od SenViktora; od 1157. bio je podnamesnik, a od 1162. namesnik
opatije; umro je 1173. Riard je, kao mistiar i teolog,
znaajna figura srednjevekovne teologije; produbio je
predstave o mistinom ivotu. Njegovo glavno delo jeste De
Trinitate (u est knjiga); objavio je i dva dela o kontemplaciji, o pripremi due za kontemplaciju i o vrlini
kontemplacije. Saglasno prethodnicima insistirao je na
upotrebi uma u istraivanju i postizanju istine; o pojmu
kontemplacije kae: "Treba znati da jedan isti predmet drugaije shvatamo kroz razmiljanje, drukije ga ispitujemo
kroz meditaciju, i drugaije mu se divimo kroz
kontemplaciju. Ova tri naina posmatranja veoma se
razlikuju meusobno po metodi, ak i onda kad im je
materija ista. Jedan te isti predmet drugaije obrauje
razmiljanje, drugaije meditacija, a na sasvim drugaiji
nain kontemplacija. Razmiljanje ide sporim hodom i
zaobilaznim putevima, luta svuda, as tamo as ovamo, ne
vodei rauna o tome kuda e stii. Meditacija, idui esto
strmim i tekim putevima, stremi svim naporom duha pravo svome cilju. Razmiljanje mili, meditacija hoda i esto
nekontrolisano juri. A kontemplacija lakim letom oblee sve
i, kad zaeli, lebdi u najviim visinama. Razmiljanje ne
zahteva napor, ali ostaje besplodno. U meditaciji napor donosi plod. Kontemplacija donosi plod bez napora. U
razmiljanju ovek se rasplinjuje, dok je kontemplacija
divljenje".
Ako vera govori da je bog vean, jedan i nestvoren u tri
lica i ako razum trai a ne nalazi razumno objanjenje vere
u stalno promenljivom svetu, onda je, po miljenju ovog
mistinog neoplatoniara, neophodna pomo mistike koja,
otiskujui se od kogitacija, nalazi ono ishodino u
kontemplaciji. Pripremljena askezom i ojaana vrlinom
www.uzelac.eu
326
Milan Uzelac
dua se rastvara u bogu; uzdiui se stepenicama kontemplacije, prevlaujui samu sebe ona se iri i preobraava
u bogu. Ovaj mistian momenat kole Sen Viktor proimao
je sva nauna, filozofska i teoloka istraivanja i bio simbol
kulminacije intelektualnog i moralnog ivota.
Tako su osnove tomistike doktrine umerenog realizma
bile postavljene jo pre XIII stolea budui da je upravo
Abelar uinio kraj ekstremnom realizmu. Kada sv. Toma
bude govorio da univerzalije nisu po sebi postojea bia ve
da postoje jedino u pojedinanim stvarima, on e zapravo
samo ponavljati ono to su pre njega rekli Abelar i Jovan od
Solsberija.
Islamska filozofija
Arapska filozofija je jedan od glavnih puteva kojima je
Aristotelova filozofija dospela u zapadnu Evropu; ali, veliki
filozofi srednjovekovnog islama (Averoes, Avicena) nisu bili
samo interpretatori i komentatori ve u velikoj meri i
originalni mislioci. Islamska filozofija je bila povezana s
filozofijom hrianstva ve i zahvaljujui tome to su sirijski
hriani bili ti koji su Aristotela i druge antike filozofe
preveli na arapski jezik. Prva etapa tog posla bee prevoenje antikih filozofa na sirijski jezik; prevodilo se u koli u
Edesi u Mesopotamiji koju je osnovao sv. Efraim iz Nisibisa
(363) a zatvorio car Zenon (489) zbog nestorijazma koji je
tamo preovladao. U Edesi su na sirijski prevedena neka
Aristotelova dela, uglavnom logika, i Porfirijeve Isagoge.
Taj posao je nastavljen u Persiji, u Nisibisu i Gandisapori,
kuda su se sklonili uenici nakon zatvaranja kole. Tako su
prevedena Aristotelova i Platonova dela na persijski jezik.
U VI stoleu su u Siriji prevedena na sirijski dela
Aristotela, Porfirija i Pseudo-Dionisija.
www.uzelac.eu
327
Milan Uzelac
Druga etapa sastojala se u prevoenju sirijskih tekstova

na arapski. Kada je dinastija Abasida zamenila dinastiju
Omajada 750. godine, sirijski naunici su pozvani na dvor u
Bagdadu. U poetku su prevoena dela iz medicine a potom
i filozofski spisi; godine 832. u Bagdadu je formirana
prevodilaka kola i tu su na arapski prevedeni Aristotel,
Aleksandar iz Afrodizije, Temistija, Porfirije i Amonije;
prevedeni su i Platonovi dijalozi Drava i Zakoni, kao i tzv.
Aristotelova teologija koja zapravo predstavlja kompilaciju
Plotinovih Eneada (4-6), pogreno pripisivanih Aristotelu.
Tome treba dodati i Proklov spis Institutio Theologica koji
je takoe bio pripisivan Aristotelu.
Muslimanski filozofi se dele u dve grupe, istonu i
zapadnu; istonoj grupi pripadaju Alfarabi, Avicena i
Algazali, dok je u zapadnoj grupi najznaajniji Averoes.
Alfarabi je pripadao bagdadskoj koli i umro je oko 950.
godine; on je pomogao islamskom kulturnom svetu da se
upozna sa Aristotelovom logikom ali kad je re o
klasifikaciji disciplina on filozofiju svesno odvaja od
teologije; inei je posebnim podrujem Alfarabi nije imao
nameru da potkopa ili uniti islamsku teologiju, ve se pre
ini da je shematizaciju i logiku formu stavio u slubu
teologije.
Premda je oigledan neoplatonski uticaj na Alfarabija, u
dokazivanju boje egzistencije je koristio aristotelovske
argumente. Pretpostavljajui da se stvari u prirodi pasivno
kreu, a to je bila ideja koja se dobro uklapala u islamsku
teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobiju svoje
kretanje od prvog Pokretaa, ili boga. Stvari ovog sveta su
kontingentne, one ne egzistiraju nuno, pa to znai da
njihova esencija ne ukljuuje i njihovu egzistenciju a to se
dokazuje ukazivanjem na to da stvari nastaju i propadaju.
Iz toga sledi da su stvari egzistenciju dobile te, u krajnjoj
liniji, mora postojati bie koje egzistira nuno, sutinski,
www.uzelac.eu
328
Milan Uzelac
esencijalno, i koje je uzrok svih kontingentnih (sluajnih)

bia.
Alfarabijev filozofski sistem je pod velikim uticajem
neoplatonizma, posebno neoplatonistikog uenja o
emanaciji na koje se on poziva da bi pokazao kako iz
prvobitnog boanstva, ili Jednog, proizlazi Um i Dua sveta,
a da iz njegovih misli ili pojmova proizlazi kosmos, poevi
od viih i spoljanjih prema niim i unutranjim sferama.
Tela su sastavljena od materije i forme. Um oveka je
iluminiran (prosvetljen) kosmikim umom, koji je ovekov
delatni razum. Iluminacija naeg uma objanjava injenicu
da nai pojmovi "odgovaraju stvarima", budui da su Ideje u
bogu u isto vreme i primeri i izvori pojmova u ljudskom
duhu i formi stvari. To uenje o iluminaciji je povezano ne
samo sa neoplatonizmom nego i sa orijentalnom mistikom
budui da je i sam Alfarabi pripadao sufistikoj koli.
Neosporno najvei mislilac u istonom muslimanskom
svetu bio je Avicena, ili Ibn Sina (980-1037), tvorac
sholastikog sistema u islamskom svetu. Poreklom je bio
Persijanac, roen u blizini Buhare, stekao je obrazovanje na
arapskom jeziku i najznaajnija dela napisao je na
arapskom; u ranoj mladosti izuava Kuran, arapsku
knjievnost, geometriju, pravo, logiku a potom sam studira
teologiju, fiziku, matematiku i medicinu pa ve sa 16 godina
radi kao lekar. Vodio je pustolovan ivot: bio je vezir raznih
sultana, bavio se medicinom, ali se neprestano bavio
filozofijom, neprestano pisao, bilo da se nalazio u zatvoru ili
na konju. U pedeset i sedmoj godini je umro u Hamadanu;
njegovo glavno delo je A-ifa, u srednjem veku poznato kao
Sufficientiae (Dovoljnost) i ono obuhvata logiku, fiziku
(ukljuujui i prirodne nauke), matematiku, psihologiju i
metafiziku.
Njegova podela filozofije na filozofiju u irem smislu
(logika, filozofska propodeutika, spekulativna filozofija
www.uzelac.eu
329
Milan Uzelac
(fizika, matematika i teologija) i praktinu filozofiju (etika,

ekonomija, politika) nije mnogo originalna; kada je re o
metafizici, iako je ova preuzeta od Aristotela i
neoplatoniara, tu se moe govoriti o svojevrsnoj
originalnosti i samostalnosti.
Kada su se pojedini delovi Aviceninog spisa pojavili u
XII stoleu na zapadu, oni su izvrili znatan uticaj; tada se
hrianski svet po prvi put suoio sa jednim strogo
sastavljenim sistemom koji je na neke mislioce ostavio
snaan utisak. Sve dok nije postala dostupna Aristotelova
Metafizika u celini, nije se znalo koje spise treba pripisati
Aristotelu a koje Aviceni: Avicena je na latinsku sholastiku
uticao pitanjem o saznanju i iluminaciji, pitanjem o esenciji
i egzistenciji i pitanjem o materiji kao naelu individuacije.
Algazali (1058-1111) je neko vreme predavao u
Bagdadu i bio protivnik Alfarabija i Avicene. U svom delu
Maqasid, poznatijem na Zapadu po svom latinskom nazivu
Intentiones philosophorum (Namere filozofa) on prikazuje
filozofiju svojih prethodnika i po tom prikazu inilo se da se
on sa ovima i slae; meutim, u delu Destruktio
philosophorum on svoje prethodnike kritikuje a to je izazvalo kasnije kritiku Averoesa: Destructio destruktionis
philosophorum. Algazali je bio vie no kritiar svojih
prethodnika: on je bio poznati sufist i mistiar i nakon to
se povukao iz Bagdada iveo je u Siriji asketskim ivotom.
Kao svoj glavni zadatak video je oivljavanje vere u smislu
misticizma. Oslanjajui se na prethodne islamske izvore ali i
na neoplatonovsku tradiciju, pa ak i judaizam i hrianstvo,
Algazali je izgradio jedan svojevrsan personalistiki sistem.
Kulturnu pretpostavku muslimanskog filozofiranja na
Zapada inila je islamska kultura koja se razvila u paniji
u X stoleu i koja je bila u to vreme superiorna u odnosu na
ono to se moglo nai u zapadnom hrianstvu; najznaajniji
mislioc bio je Averoes (ili Ibn Rud, Komentator, kako su
www.uzelac.eu
330
Milan Uzelac
ga zvali latinski sholastiari), roen je u Kordovi 1126, kao

sin sudije. Studirao je prava, medicinu, matematiku i
filozofiju i potom je i sam bio sudija, prvo u Sevilji, a potom
u Kordobi, da bi 1182. postao kalifov lini lekar; pavi u
nemilost kalifa Al-Mansura biva proteran sa dvora i odlazu
u Maroko gde i umire 1198. godine. Averoes je bio ubeen
da je Aristotelov genije vrhunac ljudskoga uma i u tome se s
njim slaemo i Toma i ja; zato je vei deo svog ivota
posvetio pisanju komentara Aristotela i oni se dele na (a)
vee komentare, u kojima Averoes prvo navodi deo
Aristotelovog teksta a onda i svoj vlastiti komentar; (b)
manje, ili "srednje" komentare, u kojima Averoes iznosi
Aristotelovo uenje, dodajui vlastita objanjenja i izvoenja
na takav nain da nije uvek lako razlikovati ta je
Averoesovo a ta je Aristotelovo, i (c) male komentare
(parafraze ili kompendija) u kojima iznosi zakljuke do
kojih je doao Aristotel, izostavljajui dokaze i istorijska
upuivanja; ovi komentari su bili namenjeni uenicima koji
nisu bili kadri da dou do izvora ili veih komentara.
Smatra se da je Averoes srednje komentare (b) sastavio
pre velikih komentara a isto bi se moglo rei i za male
komentare (c). Postoje manji komentari (b) i kompendiji (c)
za itav Aristotelov Organon, i latinski prevodi svih triju
vrsta komentara za Drugu analitiku, Fiziku, O nebu, O dui
i Metafiziku. Osim tih i drugih komentara u latinskom
prevodu, hrianski sholastiari su imali i Averoesov
odgovor Algazaliju (Destructio destructionis philosophorum)
kao i vie spisa iz oblasti logike, jedno pismo o povezanosti
apstraktnog uma i oveka, spis o blaenstvu due, i dr.
Averoes pie o tome kako postoji metafiziki sled
stupnjeva koji se protee od iste materije kao najnie
granice, do iste delatnosti (ili boga) kao najvie granice, a
izmeu tih dveju granica su predmeti (sastavljeni od
mogunosti i aktuelnosti) koji ine stvorenu prirodu
www.uzelac.eu
331
Milan Uzelac
(Natura naturata9). Prva materija, kao ekvivalent bia, kao

ista mogunost i odsustvo svake determinacije, ne moe
biti rezultat stvaralakog ina; ona je, vena, kao i bog. S
druge strane, bog izvodi i izaziva forme materijalnih stvari
iz mogunosti iste materije, stvara umove, deset na broju,
spolja povezane sa sferama, tako da se izbegava Avicenina
teorija o emanaciji i iskljuuje stvarni panteizam; red
stvaranja ili generacija stvari jesu determinisani.
Kada je re o odnosu filozofije i teologije, Averoes je
poao od stava da je Aristotel dovritelj ljudske nauke i
poto je interpretirao Aristotela tako kao da ovaj zastupa
jedinstvenost aktivnog uma i prihvata uenje o venosti
materije, doao je do zakljuka da mora izmiriti filozofska
shvatanja sa pravovernom islamskom teologijom (jer, bilo je
i onih koji su hteli da ga optue za jeres zbog njegove
odanosti paganskom misliocu). To "pomirenje" Averoes je
pokuao da ostvari teorijom o "dvostrukoj istini". Nije se tu
radilo o tome da je neto istina u filozofiji a lano u teologiji
i obratno, ve je Averoes hteo da istakne kako jedna i ista
istina saznaje jasno u filozofiji dok se alegorijski izraava u
teologiji. Nauna formulacija istine se postie jasno jedino u
filozofiji, ali se ta istina izraava i u teologiji, ali na drugi
nain. Slikovito izlaganje u Kuranu izraava istinu na nain
koji je razumljiv obinom oveku, onom neobrazovanom,
dok filozof skida alegorijsku ljusku i tu istu istinu saznaje u
njenom "sirovom" obliku, osloboenu spoljanjeg sjaja koji
joj daje njena predstava.
To Averoesovo shvatanje odnosa filozofije i teologije koje
nas podsea na ono kasnije, Hegelovo, bilo je neprihvatljivo
za pravovernog islamskog teologa; ali, nije besmislena ideja
da jedan stav moe biti istinit u filozofiji a da je di9
Izrazi stvorena priroda i priroda koja stvara (natura naturata i natura

naturans) nai e se kasnije u Spinozinom filozofskom sistemu.
www.uzelac.eu
332
Milan Uzelac
jametralno suprotan stav istinit u teologiji. Averoes je

teologiju podredio filozofiji i filozofiju postavio za sudiju
teologiji pa samo filozofi mogu odluivati koja shvatanja
treba interpretirati alegorijski i na koji nain ih treba
tumaiti. Averoes je mrzeo tradicionaliste (kao to su i oni
mrzeli njega) i njegovo stanovite o ovom pitanju dovelo je
do zabrane grke filozofije i do spaljivanja filozofskih dela u
islamskoj paniji.
Jevrejska filozofija
Jevrejska filozofija duguje svoje poetke meanju
Jevreja sa drugim narodima i kulturama; ve je Jevrejin
Filon iz Aleksandrije pokuao da pomiri jevrejsku biblijsku
teologiju i grku filozofiju tako to je stvorio sistem u kome
su bili kombinovani elementi platonske tradicije (teorija o
idejama), stoicizma (uenje o logosu) i orijentalne misli
(posredna bia). U Filonovoj filozofiji bila je snano
naglaena transcendencija boga, i to isticanje boanske
transcendencije bilo je karakteristino i za uenje kabale
koja se razvila pod uticajem grkih, posebno platonistikih
uenja. Kabala se sastoji iz dve knjige: Jesira (Stvaranje),
koja je verovatno sastavljena u drugoj polovini IX stolea
n.e. i Zohara (Sjaj), koja je nastala poetkom XIII stolea,
emu su kasnije dodate dopune i komentari. Filozofija
kabale pretrpela je uticaj neoplatonizma u svojim uenjima
o emanaciji i o posrednim biima izmeu boga i sveta;
neoplatonizam je uticao na emanacionistiku filozofiju
Zohara preko uenja jednog panskog Jevrejina koji se zvao
Avicebron.
Salomon Ibn Gabriol ili Avicebron, kako su ga nazvali
latinski sholastiari koji su za njega mislili da je Arapin,
roen je u Malagi oko 1021. godine, a kolovao se u
Saragosi; umro je 1069/70. Avicebron je bio pod uticajem
www.uzelac.eu
333
Milan Uzelac
arapske filozofije pa je njegovo glavno delo Izvor ivota

(Fons vitae) prvobitno bilo napisano na arapskom jeziku da
bi tek kasnije bilo prevedeno na latinski. Arapski original
nije sauvan, ali mi taj tekst, kao i veinu starih tekstova,
imamo u prevodu; spis Izvor ivota prevela su na latinski
dva panca i on je znatno uticao na sholastiku filozofiju
(uticaj je bio ak toliki kao da je ovaj spis napisao hrianski autor).
Neoplatonistiki uticaj nalazimo u emanacionistikoj
osnovi Avicebronove filozofije. Vrhunac hijerarhije bia i
izvor svih konanih bia je bog koji je jedan i nesaznatljiv
diskurzivnim razumom a shvatljiv jedino neposrednim sagledanjem koje se postie ekstazom. Tome Avicebron dodaje
uenje o boanskoj volji kojom se stvaraju ili iz koje
emaniraju sva iva bia. Boanska volja, poput samog boga,
transcendira slaganje materije i forme i moe se dosegnuti
jedino u mistikom iskustvu, ali taan odnos boanske volje
i samog boga nije lako odrediti. Razlika povuena izmeu
boije volje i boije esencije ini boiju volju jednom
posebnom hipostazom, iako je boija volja opisana kao sam
bog, kao bog u pojavi. Iz boga, preko boanske volje,
proizlazi Kosmiki duh ili Dua sveta, koja je nia od boga i
sastavljena od materije i forme. Iz Due sveta proizlaze
jedno za drugim isti duhovi i telesne stvari.
Avicebron je na hriansku sholastiku filozofiju uticao
i uenjem o univerzalnom hilomorfikom sastavu svih bia
niih od boga, a koje potie, posredno, od Plotina. Kao to iz
Due sveta proizlaze pojedinane forme, tako iz nje proizlazi
i duhovna materija koja je prisutna u Umu i racionalnoj
dui kao i u telesnoj materiji. Materija koja ne ukljuuje po
sebi telesnost, jeste naelo ogranienja i konanosti u svim
stvorenim stvarima; hilomorfiki sastav je ono ime se sva
stvorenja razdvajaju od boga, jer u bogu nema nikakve
sloenosti. Ovo uenje o hilomorfikom sastavu svih niih
www.uzelac.eu
334
Milan Uzelac
bia kasnije e zastupati savremenik Tome Akvinskog,

Bonaventura.
Od svih jevrejskih filozofa najzanimljiviji je Mojsije
Majmonid (1135-1204) koji je roen u Kordobi; bio je
prinuen da prvo bei u Maroko, potom u Palestinu da bi
ostatak ivota proveo u Kairu gde se bavio trgovinom
dragim kamenjem; tek tu stekao je slavu filozofa, teologa i
lekara te je postao i dvorski lekar sultana Saladina. U svom
delu Voa lutajuih nastojao je da pokae kako teologija
ima racionalnu osnovu u filozofiji i da samo kad se povrno
posmatraju razum i vera izgledaju kao da se uzajamno
iskljuuju; mogue je potpuno racionalno dokazati
postojanje boga, jedinstvo njegovog bia i njegovu bestelesnost; sve ostalo, unutarsvetsko, nema u sebi temelj svog
bia, pa njega zapravo i nema. Majmonid ne podrava
Avicenin stav o venosti sveta smatrajui da po tom pitanju
Aristotelova pozicija nije jednoznana. U kontekstu
koncepcije o stvaranju u svetu ima neeg vieg i veeg, no
to je nuno bie; u protivnom negirala bi se sloboda boga.
Stvarni i finalni uzrok univerzuma je bog. Delujui, ljudi se
pribliavaju najviem razumu; besmrtnost nije usud
pojedinane individue, ali smru razlike meu ljudima
nestaju a ostaje samo isti intelekt. ovek je besmrtan ali
ne po sebi, ve kao deo aktivnog intelekta. Pod filozofijom
Majmonid je imao u vidu filozofiju Aristotela, koga je
zajedno s prorocima smatrao najveim predstavnikom
ljudske duhovne moi. Ljudi se moraju vrsto drati onog
to je dato ulnim opaanjem i onog to se moe dokazati
razumom, pa ako u Starom zavetu ima injenica koje
protivree zdravom razumu, njih treba tumaiti alegorijski.
Majmonida su optuivali za jeres i izdaju Svetih spisa, ali,
on je samo tvrdio da osim teologije postoje i drugi izvori za
pouzdanu istinu. Time je povlastio filozofiju i podstakao
Jevreje u paniji da se vie bave filozofijom, bez obzira to je
www.uzelac.eu
335
Milan Uzelac
njegov glavni uticaj bio u oblasti teologije. Majmonid je

insistirao na izmirenju grke filozofije i jevrejske
pravovernosti i uticaj Aristotelove filozofije je vei u
njegovom delu nego kod Avicebrona.Njegovi stavovi esto su
se javljali u sholastikim traktatima, posebno kad je odreivanje granice izmeu teologije i filozofije vodilo njihovom
apsolutnom podudaranju.
Visoka sholastika
U XI stoleu zapadna Evropa se nala pod snanim
uticajem istone kulture; antika kultura bila je sauvana u
okrilju islamske kulture; muhamedanci su izvrsno ovladali
vetinom upravljanja dravom a i vojnom vetinom;
arapske rei semitskog porekla su ule u zapadni renik
(npr. admiral, arsenal, havarija); uz pomo arapskih
prevoda zapadni narodi su se poeli kretati ka izvoru
kulture ka grkoj filozofiji. U VIII stoleu su Saraceni
vodili osvajake ratove na Siciliji, da bi se u narednom
stoleu ostrvo nalo u rukama Normana, to se pokazalo
posebno povoljno za susret dveju kultura. Drugo mesto
proimanja kultura bio je Salerno gde je jo od IX stolea
trajalo preplitanje grke, jevrejske i kasnije normanske
kulture; tu je Konstantin Afriki (1017-1087) rodom iz
Tunisa, preveo niz knjiga s arapskog na latinski ali i neke
jevrejske autore (koji su pisali na arapskom). Arapi su
osvojili delove panije; Alfons IV je 1085. osvojio Toledo iju
su veinu stanovnitva inili Arapi, ali je u tom gradu bilo i
dosta Jevreja; ubrzo je iz Toleda poela da se sistematski
iri arapska i grka kultura. Tu je pod uticajem
arhiepiskopa Rajmonda nastala u prvoj polovini XII stolea
prevodilaka kola i tu je prevedeno najmanje 92 spisa sa
arapskog i grkog a meu kojima su: Aristotelovi spisi
Fizika i Metafizika (10 knjiga), O nebu, O nastajanju i
www.uzelac.eu
336
Milan Uzelac
propadanju, Meteorologija, Avicenina Metafizika,

Algazalijeva Filozofija, Alfarabijeva knjiga O poelima i
Avicebronova Izvor ivota. Treba pomenuti O merenju
kruga od Arhimeda, Euklidove Elemente, kao i radove Galena, Hipokrata, i niza arapskih autora VIII-X stolea.
Prvi meu crkvenim autoritetima koji je poeo izuavati
Aristotela i koji je svojim spisima i komentarima uveo
Stagiranina u sholastiku, bio je profesor teolokog fakulteta
u Parizu, dominikanac Albert Veliki (1206-1280); zbog
svoje uenosti i velikog autoriteta koji je imao jo za ivota
nazvan je Velikim; roen je u Lauingenu (vapska) u
plemikoj porodici; umetnost izuava u Padovi gde je 1223.
stupio u dominikanski red; neko vreme teologiju predaje u
Kelnu, Frajburgu/Br, Regensburgu, Strasburu a doktorira u
Parizu 1245, gde je meu njegovim uenicima naredne tri
godine bio i Toma s kojim se kasnije vratio u Keln da bi
osnovao dominikansku kolu (Studium generale). U Kelnu
tumai spise Pseudo-Dionizija i pie Komentar Nikomahove
etike. U dominikanskom redu zauzimao je razliite funkcije
i posredovao u raznim sporovima a neko vreme bio je i
episkop u Regensburgu; Keln je izabrao za mesto svog stalnog boravka (gde je i umro 15. novembra 1280); napisao je
niz znaajnih dela De unitate intellectus (protiv Averoesa),
Summa theologiae (nedovreno; ovo delo bi moglo biti i
kompilacija njegovih spisa a koje su drugi naknadno sastavili), O mineralima, O biljkama, O ivotinjama, Metafizika,
kao i komentare Aristotelove Etike, Fizike, Politike i
Sentencija Petra Lombaranina.
Albert Veliki ivi u vreme rasta Aristotelovog uticaja na
Pariskom univerzitetu i to u vreme kad hrianski Zapad
nema nita svoje u oblasti iste filozofije i prirodnih nauka
to bi moglo da se meri s Aristotelom ili Avicenom; kao ovek otvorenog duha Albert je to shvatio i nastojao da ukae
na vrednost aristotelizma, ali i na ona mesta koja su
www.uzelac.eu
337
Milan Uzelac
protivrena s hrianskom dogmom; iako sklon

neoplatonskoj i avgustinovskoj tradiciji, on nastoji da
kritiki tumai Aristotela te njegova dela nisu samo
komentari nego i samostalni spisi o filozofiji, premda na
tragu Aristotela. Za razliku od Tome koji je bio vie
komentator Aristotelovih dela, te je esto teko razlikovati
Aristotelove od Tominih stavova, kod Alberta se uvek jasno
istiu njegovi stavovi spram velikog Stagiranina. Albert
Veliki je ve za ivota bio auctor u pravom smislu te rei:
njega su ve za ivota citirali kao velkog autoriteta, itali su
ga javno i njegova dela su bila tumaena u kolama. U
vreme kad je u modi bilo da se ivi pisci ne navode po imenu, Albert Veliki je navoen po imenu (pored Aristotela,
Avicene i Averoesa) a to samo svedoi o njegovom velikom
ugledu.
Kao teolog Albert je imao kritiki odnos prema
Aristotelu, posebno prema onim stavovima koji su bili
nespojivi s hrianskim uenjem; piui objanjenja mnogih
Aristotelovih logikih, fizikih, etikih i metafizikih spisa
(Fizika, O nebu i svetu, Nikomahova etika, Metafizika)
Albert je nastojao da ovog filozofa uini shvatljivim za
katolike i da istovremeno objektivno prikae Aristotelova
gledita; s druge strane, kritikujui Aristotela, istovremeno
je izlagao i svoje sopstvene stavove.
Albert smatra da iako je filozofija nezavisna nauka,
filozofsko zakljuivanje ne moe biti primarno, jer je dogma
ve iz prethodnog dokazana, to e rei da je dogma
objavljena a nije zakljuak iz nekog filozofskog argumenta;
meutim, on nije potpuno protiv filozofije: filozofski
argumenti kao sekundarni mogu biti od koristi i to kad nam
pomau da se razraunamo sa primedbama koje postavljaju
neprijateljski nastrojeni filozofi, kao i protiv neukih koji
napadaju filozofiju jer je ne poznaju.
www.uzelac.eu
338
Milan Uzelac
U zasluge Alberta svakako spada i to to je insistirao na

izuavanju filozofije i njenoj primeni u radu. Njegovo uenje
nije neki homogen sistem ve pre meavina aristotelovskih i
neoplatonikih elemenata. Iako boga opisuje u duhu Aristotela, kao nepokretnog pokretaa, kao istu delatnost i
kao samosaznajui razum, Albert, u skladu sa spisima
Pseudo-Dionizija pie kako bog transcendira sve nae
pojmove i sva naa imena koja mu pripisujemo. Ova
kombinacija Aristotela i Pseudo-Dionizija osigurava
boansku transcendenciju i osnova je uenja o analogiji; ali,
kad treba govoriti o stvaranju sveta, Albert se obraa neoplatonistikim interpretacijama Aristotela a ne istorijskom
Aristotelu i pri tom uvodi pojam emanacije koji nije sasvim
u skladu s hrianskim uenjem o stvaranju iz nieg.
Albert se udaljava od avgustinovsko-franjevake
tradicije stavom da razum ne moe sa sigurnou dokazati
stvaranje sveta u vremenu, tj. da svet nije bio oduvek
stvoren, kao i poricanjem da su aneli i ljudske due
stvoreni od materije i forme, pri emu pod materijom misli
na kvantitet; ali, s druge strane on prihvata da je svetlost
forma corporeitatis. esto prihvatajui uenja as aristotelovska, as avgustinovska, as neoplatoniarska, Albert je
pojmove koje je uzimao iz jedne tradicije esto interpretirao u
smislu druge tradicije, te nije uvek jasno izrazio ono to je
mislio. Sve to pokazuje da se ne moe govoriti o dovrenom
sistemu Alberta Velikog; njegovo uenje je korak ka
prihvatanju Aristotelove filozofije kao intelektualnog
sredstva za izraavanje hrianskog shvatanja sveta.
Istupajui protiv antiaristotelizma Albert je isticao kako
su Grci, posebno Aristotel, razradili tehniku suptilne
analize due, njenih duhovnih i ulnih mogunosti; teologiji
je tako bila otkrivena u dui nova sposobnost i nova
realnost, nova nauna oblast o kojoj filozofi nisu ni sanjali;
to je ono to Avgustin naziva viim razumom, deo due koji
www.uzelac.eu
339
Milan Uzelac
daje za posla mudrosti a ne nauci. Postoje dve razliite vrste

saznanja: obino i specifino i svako od njih odreeno je
strukturom objekta; saznanje se moe sastojati u
neposrednom kontaktu sa stvarima, ali pred idejom
venosti ono e biti drugaije. U prvom sluaju re je o
niem razumu, o obinom saznanju, u drugom sluaju ima
se za posla s viim razumom sa specifinim saznanjem. U
emu je smisao polemike protiv Aristotela, pita Albert. Ako
se moe govoriti o prvenstvu Avgustina u odnosu na
Aristotela, to je u interpretaciji vieg razuma, a to se tie
nieg, Aristotel ostaje neprevazieni uitelj. Imajui u vidu
dva aspekta realnosti i dva plana razuma, Albert pokazuje
kako se mudrost temelji na viem razumu koji je osveen
verom, dok nauka, imajui za predmet stvari po sebi ostaje
na niem nivou u svetu neposrednih uzroka. Tako je Albert
nastojao da u avgustinovsku misao ukljui ono to je nju
porodilo - grku misao iji je zenit bio Aristotel.
**
Toma Akvinski (1225-1774) roen je u blizini Napulja
u plemikoj porodici; sa pet godina roditelju su ga dali u
benediktinski manastir Monte Kasino gde stie prva znanja
i tu provodi devet godina; nekoliko meseci boravi kod kue
1239. i sa etrnaest godina odlazi na Univerzitet u Napulj.
U dominikanski red stupa 1244, a godinu dana kasnije
odlazi u Pariz gde slua predavanja Alberta Velikog; nakon
tri godine s Uiteljem odlazi u Keln gde, oduevljen erudicijom i bespredrasudnou svoga uitelja, ostaje do 1252.
Nakon studija u Parizu, od 1256. do 1259. predaje kao
dominikanski profesor na teolokom fakultetu; potom,
narednih deset godina predaje teologiju na papskom dvoru.
Godine 1268. Toma se vratio u Pariz i predavao do 1272.
kada je poslat u Napulj da osnuje studium generale gde je
www.uzelac.eu
340
Milan Uzelac
nastavio da predaje do 1274, kad je na poziv Grgura X

poao na koncil u Lion i umro (u 49. godini) 7. marta 1274.
izmeu Napulja i Rima.
Toma Akvinski napisao je veliki broj dela i komentara;
svakako treba pomenuti njegov najvei spis Summa
Theologica, zatim De ente et essentia (O biu i sutini)
Summa contra Gentiles (Suma protiv pagana), niz
komentara Aristotelovih dela kao i Sentencija Petra
Lombaranina.
Toma je na tlu aristotelovskih pojmova izgradio
enciklopedijski sistem hrianske filozofije i teologije;
filozofija i teologija su sistemi znanja u ijoj osnovi lee prva
poela iz kojih se posredstvom silogistikog rasuivanja izvode zakljuci; istovremeno, filozofija i teologija su
samostalne nauke budui da principi teologije i principi
razuma ne zavise jedni od drugih. Deo istina otkrovenja
ima nadrazumski karakter (dogma o trojstvu, o prvobitnom
grehu), deo istina moe se dosegnuti razumom (postojanje
boga, besmrtnost due). Otkriveno, nadrazumsko znanje i
prirodno znanje ne mogu jedno drugom protivreiti poto su
istinita oba oblika znanja. Zadatak teologije je da
sistematski izlae i tumai istine dobijene otkrovenjem; da
bi stavovi vere bili shvatljivi i ubedljivi teologija se za
pomo obraa filozofiji, koja je, s obzirom na glavni cilj hrianske vere i uenja (spasenje oveka), slukinja teologije.
U Tominom uenju bog se poistoveuje sa biem, ali se
ovo poslednje sad drugaije shvata: bie je akt na koji se
ukazuje glagolom biti. Akt bivanja, zahvaljujui kome sve
stvari dobijaju postojanje (tj. postaju stvari o kojima se moe rei (ta one jesu), jeste bit boga. U bogu nema nikakve
sutine koja bi bila odvojena od akta bivanja, nikakvog ta
kojem bi moglo biti pripisano postojanje. Njegovo sopstveno
bie i jeste to to jeste bog, a ovo ima za posledicu da se bie
ne moe dosegnuti ljudskim razumom. Mogu se dati dokazi
www.uzelac.eu
341
Milan Uzelac
da bog jeste, ali, ne moe se rei ta on jeste jer u njemu ne

postoji nikakvo ta. ovek moe spoznati samo stvorene
stvari koje nisu jednostavne ve sloene poto su sloene od
biti i postojanja: u njima je ono to dobija bie i samo bie
koje im daje bog. Bie svojstveno stvarima nije samo prosto
naprosto bie, ve bie neeg, nekakve biti. Stvar ne samo
da jeste, ona poseduje odreenja koja se izraavaju kao
njena bitna svojstva. Glagol jeste primenjen na stvari
ukazuje na neto konano to je ogranieno odreenom
formom bia; nasuprot stvari bie boga je beskonano i kako
nije ogranieno nekim odreenjem, ono se nalazi izvan
granica svakog mogueg predstavljanja te je zato
neizrazivo.
Poto ovek nema adekvatnu predstavu o boanskoj
sutini, nemogu je neposredni dokaz boijeg postojanja koji
bi se oslanjao na pojam o bogu sadran u ljudskom umu;
meutim, mogu je posredni dokaz koji sledi iz analize stvaranja; Toma je formulisao pet takvih dokaza i njihov smisao
bio bi u tome da postojanje stvari i njihovih svojstava (kao
to su kretanje, relativno savrenstvo, itd) pretpostavlja da
postoje uzroci koji uslovljavaju kako postojanje stvari, tako i
njihovih svojstava. Uzroni niz koji stvara stvari i njihova
svojstva mora biti konaan jer u protivnom stvar nikad ne
bi bila stvorena. Iz toga sledi da treba postojati prvi uzrok
koji je bog.
Stvorene imaterijalne (bestelesne) supstancije kao to
su aneli, a isto tako i intelekt koji je razumni deo ovekove
due, jesu sloene usled razlike koja postoji izmeu njihove
sutine i njihovog postojanja; materijalne supstancije isto
su sloene i odlikuju se dvojakom strukturom: sastavljene
su od materije i forme, a isto tako od sutine i postojanja. U
oveku imaterijalna supstancija (razumna dua) vri
funkciju forme u odnosu na telo. Forma (dua) daje
postojanje telu, oivljuje ga, dobivi sama postojanje od akta
www.uzelac.eu
342
Milan Uzelac
bivanja. Svako bie ili stvar ima jednu supstancijalnu

formu, koja odreuje rodna svojstva stvari i to je njihovo
tastvo (quidditas). Individualne razlike na izgled istih
stvari uslovljene su materijom koja se tu javlja kao princip
individuacije.
Uvoenje pojma akta bivanja razliitog od forme,
dozvolilo je Tomi da izbegne doputanje mnotva
supstancijalnih formi u jednoj i istoj stvari. Njegovi prethodnici i savremenici, kao i Bonaventura, nisu se mogli
koristiti Aristotelovim uenjem o postojanju jedinstvene
supstancijalne forme u svakoj stvari (iz ega sledi uenje o
dui kao supstancijalnoj formi tela) jer u tom sluaju sa
smru tela treba da nestane i dua poto forma ne moe
postojati bez celine, ija je ona forma. Da bi izbegli
neeljenu posledicu oni su bili prinueni da dopuste da je
dua supstancija kao i telo i da i ona ima formu i svoju
(duhovnu) materiju koja nastavlja da ivi i nakon smrti
tela. Ali, u tom sluaju ovek, ili ma koja stvar, poto u
njima sapostoje mnoge forme, nisu jedna supstancija ve se
sastoje iz vie supstancija. Doputanje akta bivstvovanja
kao akta, koji ne samo da stvara predmet ve i njegovu
formu, dozvoljava ovo novo, drugaije reavanje problema.
Posle smrti tela razumna dua ostaje supstancija, ali ne
materijalna (sastavljena od forme i duhovne materije) ve
imaterijalna (sastavljena od sutine i postojanja) i ne
prekida svoje postojanje. Jedinstvenost supstancijalne forme u oveku kao i u svakoj drugoj supstanciji objanjava
njihovo jedinstvo.
U svom etikom uenju Toma polazi od toga da sve to
postoji tei dobru: nerazumna bia tee sopstvenom dobru,
a razumna dobru kao takvom. Dobro ne treba eleti ako ono
nije poznato razumu, i zato je razum plemenitiji od volje.
Cilj ovekovog ivota je sticanje blaenstva koje nije u aktu
volje ve u aktu razuma. Cilj intelektualne supstancije je u
www.uzelac.eu
343
Milan Uzelac
saznanju boga pomou razuma; ali, kontemplacija sveta

boanske slave mogua je u potpunosti samo u buduem
ivotu, dok se u ovom ivotu blaenstvu moe pribliiti
kontemplativno samo onaj koji se odrekao zemaljskih
uivanja. Na razum ne moe neposredno sagledati najvie
dobro jer je ogranien time to stalno mora da bira izmeu
pojedinih dobara i da na svoj rizik svaki put ocenjuje da li
su ta dobra prelazni ciljevi na putu ka najviem dobru. U
tome se sastoji ovekova sloboda. Praktian um moe iz
svog iskustva da izvede opte principe morala koji su
utemeljeni u boanskom zakonu. Mera savrenstva
ovekovog delovanja srazmerna je njegovoj potinjenosti
umu koji vlada principima morala. Delovanje saglasno sa
umom jeste dobro a nesaglasno s njim zlo.
Tomin univerzalni sistem nije mogao da zaobie
problem lepog; teorija lepote kakvu sreemo kod njega
bliska je onoj kakvu nalazimo ve kod Avgustina a koja lei
pod velikim uticajen neopitagorejske tradicije i Plotina;
tvrdilo se stoga da Toma, kad je o ovom problemu re,
duguje Avgustinu koliko i Aristotel duguje Platonu. Time se
htelo rei da je u srednjem veku, kao i u antici, kasniji
mislilac (Toma, odnosno Aristotel) govorio o lepoti i dobroti
za oveka a ne o apstraktnoj dobroti i lepoti te da su oba
kasnija mislioca bila popustljivija prema ljudskoj gladi za
zabavom i prema umetnosti kao hrani za tu glad no njihovi
prethodnici (Avgustin, Platon).
Toma je rekao da je lepota ono to nam se svia kad ga
gledamo /quod visum placet/; tako on svianje povezuje s
organom vida putem prikladne srazmere a iz toga sledi
povezivanje lepote sa formom, a to je bila i glavna teza Avgustina. Lepota prua ulima neto sreeno, a samo
sreena ula (vid i sluh) mogu primiti red i meru. Lepota je
za Tomu formalni uzrok i objanjavajui lepotu on e staviti
formu na prvo mesto. I sam in saznanja olakan je prisust-
www.uzelac.eu
344
Milan Uzelac
vom poretka koji izraava lepotu. Avgustin je tvrdio da se

in stvaranja olakava ritmikim kretanjem koje
karakterie umetnika pri radu i da se umetnici u svom radu
rukovode brojevima kao rukovodnim naelima i to stoga to
barataju rukama i oruima u svetlu brojeva koje nose u
dui. Njihov unutranji razum vodi rauna o nebeskim
brojevima, i to je njihovo merilo i zato svi umetnici (bavili se
prostornim ili vremenskim umetnostima) tee za dobrom
formom i u izvoenju i u proizvodu. "Iznad umetnikovog
duha stoji broj vean u mudrosti", isticao je Avgustin i stoga
mnoge muziare nagon vodi u kretanju i pevanju.
Avgustinovu tezu da je forma pravo obeleje lepote,
preuzima i Toma; blistanje lepog, po njegovom shvatanju,
jeste izraz isijavanja forme neke stvari, umetnikog dela ili
prirode i to na takav nain da se to predstavlja duhu u svoj
punoi i bogatstvu sveg savrenstva i reda. Rei kojima se
oznaava svetlost (claritas, lux, lumen, illumino, lucidus,
illustro, splendor) u srednjovekovnim teolokim spisima
gotovo su isto tako uobiajene kao i rei koje oznaavaju formu. Lepota kao sjaj moe se najjednostavnije protumaiti
kao prijatnost svetle boje i bletanja. To oigledno znaenje
ostaje do kraja i deo njenog filozofskog znaenja.
Pitagorejskoj definiciji lepote kao "skladu delova" vremenom se, pod uticajem neoplatoniara, pridruila i
"prijatnost boja". Primamljive svetle boje i blesak zlata
samo su povrinski simboli puni snage i sjaja; mora se znati
da su mistici unutar i iza ulne svetlosti videli svetlost bez
materijalnog mesta, sjajniju od sunca, a unutar te svetlosti
"samu ivu Svetlost" pred kojom iezavaju tuga i bol.
Zamisao o bogu kao ivoj Svetlosti dola je do Tome od Avgustina i Bonaventure, od Eriugene i sv. Franje i ve je bila
optereena sloenom verskom i filozofskom istorijom. Ideju
o bogu kao svetlosti nalazimo kod Semiana, Egipana kao i
kod Persijanaca. Platon Sunce vidi kao najvie dobro.
www.uzelac.eu
345
Milan Uzelac
Forma je tako ista svetlost. Svetlost i forma se

poistoveuju jer je svetlost najfinija i najvia supstancija,
najizvrsniji elemenat kao to je forma cilj kojem tei svaka
data stvar.
Tako su za srednjovekovne mislioce, pa stoga i za Tomu,
dve glavne oznake lepote forma i svetlost koje se stapaju u
ideji o aktivno oblikujuoj formi. Hrianska teologija je
tako ublaila svoju strogost prema onome to je "od tela,
kroz telo, i oko tela".
Tomin pokuaj da stvori sistem racionalne teologije,
sistem u kome bi se istina otkrovenja dokazala filozofskim
sredstvima, izazvao je protivljenje njegovih savremenika;
mada niko od teologa nije poricao kompetentnost uma u saznanju sveta prirode, sporno bee pitanje o primenjivosti
filozofije u raspravama o problemima teologije, budui da je
predmet teologije bio smatran za neto to se ne moe
potiniti umu. Nimalo sluajno, otro su kritikovana
shvatanja Sigera Brabantskog (oko 1235- oko 1282) koji
je prihvatajui aristotelovsko uenje na nain kako ga je
shvatao Averoes (pa su ga stoga zvali latinskim Averoesom), insistirao na slobodi filozofskog miljenja u
razmatranju svih pitanja; premda je priznavao i
neprikosnovenost verskih dogmi nezavisno od toga da li su
saglasne s razumom ili ne, njegovo stanovite je vodilo
shvatanju o dve istine. Latinski averoesti su isticali
momente iz Aristotelovog uenja koji su bili neprihvatljivi
hrianskim misliocima, pa je morala slediti otra reakcija
protiv aristotelizma uopte a tako i protiv tomizma.
Frederik Koplston istie kako je sam izraz latinski
averoizam postao tako uobiajen da je teko ne koristiti ga,
ali se mora istovremeno rei da je pokret na koji se ovaj
izraz odnosio bio integralan ili radikalni aristotelizam:
Aristotel je bio istinski patron a ne Averoes, iako je
poslednji smatran za njegovog pravog komentatora; latinski
www.uzelac.eu
346
Milan Uzelac
averoesti sledili su Averoesovu monopsihistiku interpretaciju Stagiranina. Uenje da pasivan razum, nita
manje od aktivnog, jeste jedan i isti u svim ljudima i da
jedino taj jedinstveni razum preivljava smrt te je lina
besmrtnost iskljuena, smatrano je u XIII stoleu
karakteristinom pozicijom averoesta za koje bi se jednako
moglo rei da su i aristotelovci, to su uostalom i oni sami
isticali.
Zagovornici ovog shvatanja, da postoji samo jedna
racionalna dua u svim telima, pripadali su Fakultetu
umetnosti u Parizu i u svojoj privrenosti Averoesu i
njegovoj interpretaciji Aristotela ili su tako daleko da su
doli u sukob sa osnovnim hrianskim dogmama. Sledei
Averoesa, tvrdili su da je ne samo aktivan nego i pasivan
razum jednak svim ljudima a posledica toga bee poricanje
line besmrtnosti i sankcija u buduem ivotu. Drugo
njihovo uenje, takoe u nesaglasnosti sa hrianskim
uenjem, ali u saglasju sa Aristotelom, bee uenje o
venosti sveta. Tu je postojala razlika izmeu averoesta i
Tome: za Tomu venost stvorenog sveta jeste neto za ta
nije dokazano da je nemogue, ali za ta, takoe, nije
dokazano ni da je istinito (a iz otkrovenja je poznato da svet
nije stvoren u venosti); averoesti su smatrali da se venost
sveta, venost promene i kretanja, moe dokazati filozofski.
Neki od njih, sledei Aristotela, poricali su boansko
provienje i (kao Averoes) zastupali determinizam.
Sve to ini razumljivim zato su teolozi napadali
averoeste, bilo da su kao Bonaventura napadali i samog
Aristotela, ili da su kao Toma dokazivali da je osobeno
averoestiko stanovite ne samo intrinsino pogreno, nego
da ne reprezentuje stvarnu Aristotelovu misao, ili, bar ne
njegovo eksplicitno uenje.
Kako averoesti nisu bili spremni da poreknu crkvene
dogme, bili su prinueni da svoja filozofska uenja usaglase
www.uzelac.eu
347
Milan Uzelac
sa njima; trebalo je formulisati neku teoriju o odnosu

razuma i vere koja bi im omoguila da tvrde (zajedno sa Aristotelom) da postoji samo jedna racionalna dua u svim
ljudima i da, istovremeno, zajedno s crkvom, zastupaju
stanovite da svaki ovek ima svoju sopstvenu racionalnu
duu. Da bi postigli pomirenje, averoesti su tvrdili kako
jedna te ista stvar moe u filozofiji ili prema umu da bude
istinita, a da uprkos tome, njena suprotnost, bude istinita u
teologiji, odnosno u veri. To upravo tvrdi Siger od Brabanta:
neopovrgljivi su izvesni stavovi Aristotela i Averoesa, iako
su suprotni stavovi istiniti u veri. Tako je mogue
racionalno dokazati da postoji samo jedna dua u svim
ljudima, mada vera pouzdano pokazuje kako postoji jedna
razumna dua u svakom ljudskom telu. Sa logikog
stanovita, to shvatanje bi trebalo da odbaci ili teologiju ili
filozofiju, veru ili razum; ali averoesti su smatrali da u
ovom prirodnom poretku, sa kojim filozof ima posla,
razumna dua je jedna u svim ljudima, ali da bog na
udesan nain umnoava tu duu. Teolozi nisu bili spremni
da prihvate da bog posreduje na udesan nain ono to je
racionalno nemogue; isto tako, oni nisu imali mnogo
razumevanja za alternativni nain samoodbrane averoesta,
naime, za tvrdnju da oni samo prenose Aristotelovo uenje.
Siger od Brabanta, predava na Fakultetu umetnosti u
Parizu, bee 1270. osuen zbog svojih averestikih uenja,
ali je uspeo da se odbrani i da pri tom i izmeni svoje
stanovite. U kojoj je meri izmenio svoje stanovite, u kojoj
je meri na njega uticao Toma, sve to ostaje otvoreno pitanje;
injenica je da je 1277. bio pozvan da se javi pred
inkvizitorom Simonom de Valom; da li je u to vreme bio
monopsihist ili ne, odnosno da li je zastupao tezu o
jedinstvenosti ili umnoenosti razuma, ostaje otvoreno
pitanje; zna se da je od inkvizicije pobegao u Rim,
smatrajui da je nepravedno optuen za heterodoksiju, ali
www.uzelac.eu
348
Milan Uzelac
nije pobegao i od ruke svog poludelog sekretara koji ga je

ubio u Orvijetu 1282.
Siger od Brabanta nije znaajan samo zbog polemike
oko Averoesa, ve i zbog toga to kod njega nalazimo jedno
konzistentno stanovite (namerno ne elim da kaem sistem
jer o sistemu se moe govoriti tek kod Spinoze ili Hegela,
ak i kod Tome bilo bi pogreno govoriti o sistemu i nije
sluajno to Toma svoj sistem ispravno odreuje terminom
summa); meutim, njegovo stanovite razlikuje se od
Aristotelove filozofije, budui da on sledi Averoesa; jer, dok
Aristotel shvata boga kao prvog pokretaa u smislu krajnjeg
finalnog uzroka, Siger, sledei Averoesa, smatra boga prvim
stvaralakim uzrokom. Meutim, bog deluje posredno,
preko intermedijalnih uzroka, koji predstavljaju sukcesivno
emanirane umove i u tom smislu Siger sledi Avicenu a ne
Averoesa, pa se njegova filozofija i ne moe nazvati
radikalnim averoizmom, kao to se ne moe nazvati ni
radikalnim aristotelizmom (u istorijskom smislu).
Teolozi nisu zastali na tome da samo piu protiv
averoesta; oni su traili i njihovu zvaninu osudu kod
crkvenih vlasti; tako se meu protivnicima latinskog
averoizma posebno istakao pariski biskup Etjen Tempije,
osuujui uenja o monopsihizmu, o poricanju line
besmrtnosti, determinizmu, venosti sveta i negiranju
boanskog provienja. Uprkos ovoj zabrani averoesti su
nastavili da tajno iznose svoja shvatanja, mada je 1272.
profesorima bilo zabranjeno da razmatraju teoloka pitanja,
a 1276. tajno uenje je zabranjeno na Univerzitetu. To je
dovelo do nove osude: 7. marta 1277. Etjen Tempije je
zabranio 219 teza iz dela sholastiara i sledbenika
Aristotela koje su neprihvatljive sa stanovita religije i
ekskomunicirao svakoga ko bi ustrajavao na tim
pozicijama. Zabrana se ticala Sigerta iz Brabanta i Boetija
iz Dakije (Sigertovog savremenika) koji je zagovarao
www.uzelac.eu
349
Milan Uzelac
intelektualistiko uenje o blaenstvu izneseno kod

Aristotela, tvrdei da samo filozofi mogu postii istinsku
sreu, dok nefilozofi gree protiv prirodnog reda. Meu
osuenim stavovima bili su stavovi Boetija iz Dakije, profesora Fakulteta umetnosti u Parizu, da "ne postoji nita
savrenije od posveivanja filozofiji" i da su "jedino filozofi
mudri ljudi ovog sveta".
Sve to je dovelo do strogog ogranienja filozofskog
determinizma i nastajanja filozofsko-teolokih sistema koji
su kao svoj zadatak imali da u okviru hrianskog pogleda
na svet postave temelj shvatanju o slobodi volje boga i oveka. Re je o uenjima Henrija Gentskog i Dunsa Skota
(1266-1308), franjevakog teologa koji je predavao u Parizu
i Oksfordu.
Nakon perioda kulturne izolacije u XI i XII stoleu
latinsko-jeziki hrianski svet, zahvaljujui trgovini kao i
vojnoj i politikoj ekspanziji, dolazi u dodir s drugim
filozofskim tradicijama; to se poklapa sa vidnom
dekadencijom religioznog duha koji je zahvatio zamor;
dolazi do opadanja autoriteta crkve, jaa ljubav k
privilegijama a opada ona za evaneoske istine; monasi se
po manastirima bogate i zloupotrebe svake vrste postaju
navika. Reakcija se javila u zahtevu za siromatvom i
smirenou duha, u isticanju evaneoskih ideala; sve to je
imalo donekle i manihejsku boju. Izraz tih novih tendencija
bio je Franja Asiki koji je kao ideal postavio ivot u
saglasju s Evaneljem, odbacivanje bogatstva, izdravanje
sopstvenim radom i smernu molitvu. Ako su benediktinci
bili regrutovani iz viih drutvenih slojeva, franjevci su
mahom bili trgovakog ili zanatlijskog porekla; kako se
buroazija kao klasa jo nije formirala, franjevci su u tom
asu bili predstavnici niih slojeva i stajali naspram
feudalnog plemstva, pa sa njima u hrianstvo ulazi
narodni ivot i religiozni ivot postaje slobodniji.
www.uzelac.eu
350
Milan Uzelac
Nisu nam se sauvale propovedi sv. Franje Asikog

(1182-1226); bio je iz imune porodice i u mladosti bee
protivnik obinih ivotnih radosti; ivot je posvetio
propovedanju i dobrim delima. Sa grupom sledbenika, koji
su se zakleli na potpuno siromatvo, Franja Asiki je stvorio
veliki pokret koji je ubrzo podrao i Inokentije III i priznao
ga 1209/1210 za novi red. Novi papa Grigorije IX bio je i
lini prijatelj Franje Asikog kojeg je titio ali je morao i da
obuzdava njegovo zanesenjatvo i anarhizam, jer Franja je
veoma strogo tumaio zavet siromatva, zabranjujui svojim
pristalicama da grade kue i crkve (a to su oni u njegovom
odsustvu ubrzo i uinili, te je, ironijom sudbine, nakon
Franjine smrti franjevaki red postao jedan od najbogatijih
redova katolike crkve).
Svedoenja o njemu nalazimo na otovom freskama
(XIII st.) gde se Franjina linost prikazuje kao olienje
unutranje radosti i vedrine; svedoenje o njemu nalazimo i
u "slatkom" slikarstvu fra Anelika koji nam Franju
prikazuje kao "siromaka" iz Asizija; konano, svedoenje o
Franji nalazimo kod El Greka, Servantesovog vrnjaka (i
samog sputanog traginim okovima ivota) koji Franju na
svojim slikama pokazuje kao oveka koji pati, pa tu moda
imamo i najdramatiniji krik izmuenog oveanstva
upuen prestolu stvoritelja.
Franja je vie bio zaokupljen sreom drugih no
sopstvenim spasenjem; nikad nije pokazivao oseanje
superiornosti; njegovo ime pominjalo se kao simbol
odreenog naina ivota ali i kao simbol izvesnog stava
prema svetu, kao simbol koji je bio komunikativniji od
filozofskih koncepcija teolokih summa jer je delovao ivlje i
optije. U delatnosti Franje Asikog videla se odbrana slobode linosti u oblasti njenih unutranjih preivljavanja,
veza religioznosti s kontemplacijom prirode, odnos prema
verskim obredima kao prema nareenjima ljubavi, odnos
www.uzelac.eu
351
Milan Uzelac
prema blinjem kakav je trebalo realizovati u ivotu koji je

trebalo da postane svojevrsno ljudsko uee u boanskom
delu stvaranja.
Na poetku, Franja je eleo da iri re boju, autentinu
i jednostavnu - meu ljudima. To je trebalo da bude
hrianska misija vrena po ugledu na apostole a s
namerom da bi se popravio svet. Franja je izabrao put
linog protesta. iveo je u realnom svetu, ali izvan njegovog
stvarnog sistema; iveo je van crkve i klera, van dogmi koje
su ispovedale versku sadrinu, van ceremonijala, van drutvenih institucija, van vlasti i bogatstva.
Legenda o Franji Asikom trijumfovae kao legenda o
oveku koji je prvi put u srednjem veku uoio draest i
lepotu prirode, njeno unutranje srodstvo sa ovekom i koji
je otkrio zajedniki i osnovni zakon - ljubav. Nije nimalo
sluajno to je posredna karika izmeu Franje Asikog i
epohe renesanse postao Dante koji je mimo svog
sholastikog racionalizma takoe eleo da u ljubavi vidi
najvii zakon svega ivog; to je i razlog to Dante u
Boanskoj komediji (Raj, XI) velia "serafima ljubavi",
Franju Asikog. Po miljenju Franje ljubav je rodila
saznanje, a nije bila plod saznanja; intelektualistikim
teorijama (koje su ljubav inile zavisnom od poznavanja
predmeta koji treba voleti) Franja suprotstavlja svoje
shvatanje koje poiva na prvenstvu ljubavi: samo se
ljubavlju moe upoznati, istinski i do kraja, ono to se voli.
Saglasno s tom koncepcijom Franja nije pridavao
vanost filozofiji i teologiji, nije cenio ak ni obrazovanje. U
tom omalovaavanju uenosti moe se zapaziti uticaj
konzervativnih, antiintelektualnih strujanja srednjega veka
i pri tom ne treba zaboraviti da je Franja hteo da bude
propovednik obinog naroda, da je hteo da ivi hrianski a
ne da razvija filozofiju dostupnu samo eliti; ta njegova netrpeljivost prema obrazovanosti, protest protiv sholastike
www.uzelac.eu
352
Milan Uzelac
uenosti, pobuna protiv farisejske filozofije (otrgnute od

ivota), prelaz na poziciju narodne mudrosti u onom je
smislu u kom e se Leonardo ponositi kad bude govorio da
je "neuk".
Franja Asiki je hteo pre svega da bude organizator
ljudskog ivota i preuzimajui taj zadatak odbacivao je
metode kakve je upotrebljavala zvanina crkva. Budui da
ove poslednje nije poznavao, Franja je poao sopstvenim putem i trudio se da ga odbrani kako od pritisaka duhovnih
vlasti tako i od nerazumevanja u redovima sopstvenih
pristalica. Ostajui u granicama religioznog pogleda na svet
Franjina koncepcija je pokazivala oveka u jedinstvu sa
svetom. Ljudski ivot je trebalo da postane izraz ljubavi a
ne prinude, trebalo je da postane teren radosnog
hrianskog postojanja a ne hodoae u drugi svet; ovek,
kao delo tvorca, postajao je izmerljiv sa svaim to postoji i
nalazio je u sopstvenom srcu veite zakone svemira;
zahvaljujui tome mogao je da veruje svetu i sebi, nije mu
bila potrebna pomo i zatita zvanine crkve.
Ako je autoritet Tome Akvinskog bio toliko veliki da
nakon njega iz reda dominikanaca vie nema velikih
mislilaca, franjevaki red e dominirati u narednim
stoleima; pre svega, ima se u vidu Bonaventura,
savremenik Tome ali isto tako i nekoliko najznaajnijih
mislilaca XIV stolea koji su pripadali ovom redu (Roder
Bekon, Duns Skot, Vilim Okamski) ija dela ine
najpregnantniji izraz pozne sholastike.
Sa Aleksandrom iz Halea (Alexander de Hales, ili,
Halensis, 1170/80-1245) franjevci su dobili prvu katedru na
Pariskom univerzitetu; on je za Bonaventuru ono to je
Albert bio za Tomu; u njegovom delu Summa theologica nalazimo sintezu Avgustinovog i Aristotelovog uenja a to se
posebno vidi u nastojanju da se prihvati Aristotelova
definicija due kao forme tela, ali i da se pomenuta
www.uzelac.eu
353
Milan Uzelac
definicija istovremeno i koriguje, jer ako bi se ona strogo

uzela, u tom sluaju dua bi bila previe zavisna od tela.
Aleksandar istie da naa dua ne moe biti i forma
corporeitatis ve sam princip ivota ali celog ivota, jer je
jedna ista dua princip i vegetativnog i senzualnog i
intelektualnog ivota; dua je jedna u svakom oveku ali
svaki ovek ima svoju sopstvenu, vlastitu duu; ona je
jednostavna, ali sastavljena od materije i forme, jer je u
akcidentalnom smislu promenljiva a princip promenljivosti
je materija. Ovde se re materia koristi u jednom posebnom
smislu, budui da je dua stvorena i besmrtna; zbog nje je
bog stvorio sav vidljivi svet, dok je duu stvorio radi samog
sebe, pa je za nju najznaajnije to to je slina bogu.
Glavno delo Aleksandra iz Halea ostalo je nedovreno te
su ga mnogi kasniji teolozi dovravali pa mi danas vie i ne
znamo ta je tu odista njegovo a ta naknadno dopisano; re
je o sistemu teologije koji obiljem misli, bogatstvom problema koje razmatra, kao i sistematikom koju sprovodi,
nadmauje sve dotadanje summe te su se na ovo delo s
pravom kasnije pozivali i Albert i Toma i Bonaventura sa
kojim poinje franjevaka filozofija i teologija. Aleksandar
posebno ceni ontoloki argument Anselma i u njegovim
radovima se nalazi niz pozivanja na Avgustina Huga i
Riarda od Sen-Viktora; njegov programski stav bio je Plus
credendum est Augustino quam philosopho (Vie treba
verovati Avgustinu no Filozofu /tj. Aristotelu/). To je bitno
uticalo na franjevce i na njihovu duhovnu orijentaciju,
posebno na Bonaventuru.
Pravo ime Bonaventure (1217/18-1274) je Johanes
Fidanca a ime Bonaventura dobio je nakon to ga je, po
predanju, na udesan nain, dok je jo bio deak, izleio sv.
Franja kojeg je zazvala Bonaventurina majka; to je navodno
bio i osnovni razlog tome da je 1244. stupio u franjevaki
red; Bonaventura je uio kod Aleksandra iz Halea od koga
www.uzelac.eu
354
Milan Uzelac
je usvojio franjevaku tj. avgustinovsku tradiciju kao i

tradiciju Anselma Kenterberijskog iji je ontoloki
argument zastupao; u Parizu je 1248. poeo da dri
predavanja o Evanelju sv. Luke; bio je upoznat s
Aristotelovom filozofijom a verovao je u Platonove ideje za
koje je smatrao da ih samo bog zna u potpunosti; sa
Univerziteta je bio iskljuen 1255. ali je na papsku
intervenciju vraen nakon dve godine, oktobra 1257. kad i
Toma Akvinski. Iste godine Bonaventura je izabran za
generalnog ministra franjevakog reda (u kome su u to
vreme postojala razliita miljenja o karakteru, zadacima i
delatnostima reda); iako je 1265. ubedio papu da povue
njegovo imenovanje za nadbiskupa od Jorka, 1273. je
imenovan za biskupa u Albanu i kardinala; naredne godine
uestvovao je na koncilu u Lionu i zagovarao ujedinjenje
Istone crkve i Rima i umro nakon zavretka koncila 15.
jula 1274.
Ako Franja Asiki nije smatrao da je osnovni zadatak
svetenika da se posvete nauci, Bonaventura, budui i sam
uen ovek, zalagao se za razvoj uenosti unutar
franjevakog reda; kako izuavanje sholastike teologije nije
bilo mogue bez poznavanja filozofije, jasno je da su za
franjevce sad bili od istog znaaja prouavanja filozofije i
teologije. Ako je Bonaventura bio u potpunosti saglasan sa
Franjom kad je re o jedinstvu oveka i boga koje je
najvaniji cilj ljudskog ivota, on je, s druge strane, smatrao
da se to ne moe postii bez spoznaje boga i boijih stvari i
da takvo saznanje ini duu jo sklonijom za sjedinjenje s
bogom. To je razlog njegovog nepoverenja spram
Aristotelove filozofije gde nije bilo mesta za lino optenje s
bogom, kao ni mesta za Hrista.
Postoji izvesna paralela izmeu ivota sv. Franje i
Bonaventure: kao to lini ivot prvoga kulminira u
mistinoj zajednici sa bogom, tako uenje drugog kulminira
www.uzelac.eu
355
Milan Uzelac
u njegovoj mistikoj doktrini, i kao to je sv. Franja

pristupio bogu preko Hrista pa je opaao, konkretno, sve
stvari u svetlosti boanske rei, tako je i Bonaventura
insistirao na tome da hrianski filozof mora da posmatra
svet u odnosu prema stvaralakoj rei; Hrist jeste medium i
stoer svih nauka, pa stoga Bonaventura nije mogao da
prihvati Aristotelovu metafiziku koja je toliko daleko od
saznanja bilo ega to je u vezi sa Hristom (Koplston,
II/246-8).
Bonaventurino miljenje o svrsi i vrednosti uenosti,
koje je bilo odreeno njegovim linim sklonostima ali i
studiranjem kod Aleksandra iz Halea, kao i njegova
pripadnost franjevakom redu svrstali su Bonaventuru u
avgustinovsku tradiciju. Filozofija sv. Avgustina
usredsreena je na Boga, i poto je ovek koji se odnosi
prema bogu aktuelan i istorijski ovek, koji je otpao od
milosti i koji treba da bude iskupljen milou, Avgustin se
bavi konkretnim a ne "prirodnim" ovekom; on se ne bavi
ovekom koji bi bio odvojen od njegovog natprirodnog poziva
i od delatnosti natprirodne milosti i zato ne razlikuje strogo
filozofiju od teologije, iako razlikuje prirodnu svetlost
razuma od natprirodne vere.
Bonaventura pripada avgustinovskoj tradiciji, ali kako
je bio upoznat i sa sholastikom i sa Aristotelovom
filozofijom to nije moglo da ne ostavi traga na njega; on nije
u celosti odbacivao Aristotela (koga je cenio kao filozofa
prirode iako nije imao visoko miljenje o njegovoj metafizici
i teologiji), ali, moe se rei da je Bonaventurin sistem
moderni avgustinizam razvijen kroz vekove i promiljen u
odnosu spram aristotelizma.
Ako Bonaventura sledi Avgustinovo uenje o razlici
izmeu vere i razuma, po kojem ono u ta verujemo
dugujemo autoritetu a ono to razumevamo dugujemo
razumu, moglo bi se pomisliti da su filozofija i teologija dve
www.uzelac.eu
356
Milan Uzelac
odvojene nauke; Bonaventura razlikuje dogmatsku teologiju

od filozofije i kae da teologija poinje bogom koji je prvi
uzrok, a da se filozofija njime zavrava; to znai da teologija
dobija svoje injenice preko otkrovenja i ona kree od boga
pa zakljuuje o njegovim uincima, a filozofija polazi od
vidljivih posledica i potom dokazuje boga kao uzrok;
nadalje, na jednom mestu Bonaventura deli prirodnu filozofiju na fiziku, matematiku i metafiziku (kako ve
teorijske nauke razlikuje Aristotel) a na drugom na fiziku,
logiku i etiku (kako su to inili stoici).
Meutim, Bonaventura ne pravi strogu razliku izmeu
filozofije i teologije; priznaje metodoloku razliku izmeu
pojedinih nauka, kao i razliku izmeu njihovih predmeta,
ali smatra da ne moe da se razvije nikakva
zadovoljavajua metafizika ili filozofija ako filozof nije
voen svetlou vere i ako ne filozofira u duhu vere (13,
II/250-51).
Bonaventura priznaje Aristotelu da je bio vrstan filozof
prirode, tj. da je vrstan u pogledu ulnih predmeta, ali mu
ne prizaje da je bio istinski metafiziar, jer je Aristotelova
metafizika nezadovoljavajua poto je za izgradnju istinske
metafizike neophodna svetlost vere. Bonaventura je mnogo
snage potroio da bi pokazao razarajuu snagu averoizma i
njegovo nesaglasje s hrianstvom; sasvim je razumljivo to
je 1235. godine Bonaventura na fakultetu umetnosti u Parizu marljivo izuavao filozofske spise Aristotela (uprkos
zabrani pape Grigorija IX). Aristotel je filozof prirode, kae
Bonaventura, zainteresovan za stvari ovoga sveta zbog njih
samih, obdaren samo govorom nauke ali ne i govorom mudrosti pa Bonaventura stoga tvrdi da svaki filozof koji je
samo filozof nuno pada u zabludu bez delatnosti vere.
Njegov ideal bila bi hrianska mudrost u kojoj bi se
svetlost Rei irila ne samo na teoloke nego i na filozofske
istine, i bez koje se ne bi mogle postii te istine. Upravo zato
www.uzelac.eu
357
Milan Uzelac
Bonaventura istie kako treba ii dalje od Platona i uiti od

Avgustina koji je znao da su ideje sadrane u boanskoj
Rei i da je Re arhetip stvaranja.
Dok Aristotel, po miljenju grkih crkvenih uitelja i
arapskih komentatora, negirajui ideje porie stvaranje i
ui o venosti sveta, jer kod njega nigde nema mesta gde bi
se govorilo o poetku sveta, i ak kritikuje Platona koji je izgleda jedini nagovestio da vreme ima svoj poetak,
Bonaventura je smatrao da venost sveta nije mogua i da
bog nije mogao stvoriti veni svet: ako je svet stvoren onda
vreme nuno ima poetak. Bonaventurino shvatanje, da je
Aristotelova zamisao o venosti sveta nuno povezana s
poricanjem stvaranja, nije delio i Toma, koji, sa filozofskog
stanovita, nije video nikakvu nespojivost izmeu ideje o
stvaranju i venosti sveta; svet je mogao i da nema poetak
u vremenu a da ipak bude stvoren, jer je bog mogao da
stvori svet u venosti. Drugim reima: i Bonaventura i
Toma delili su miljenje da svet ima poetak u vremenu (to
ui teologija) ali su se razilazili kad je re o apstraktnoj
mogunosti stvaranja u venosti.
Bonaventura je smatrao da veno kretanje i vreme bez
poetka nije mogue; isto tako, bio je ubeen da se filozofski
moe dokazati da svet ima poetak, te da ideja o stvaranju
u venosti ukljuuje "oiglednu protivrenost", jer ako je
svet stvoren iz niega, on bivstvuje nakon to nije
bivstvovao (esse post non-esse), pa tako ne moe biti da je
postojao oduvek. Toma na to odgovara da oni koji tvrde da
je svet stvoren u venosti, ne kau da je stvoren posle nieg,
ve iz nieg, a to je suprotnost od neega, pa se time hoe
rei da tu pojam vremena ni na koji nain nije impliciran.
Uenje da su sva stvorena bia sastavljena od materije i
forme, tj. da imaju hilomorfinu strukturu, Bonaventura
prihvata od svog uitelja Aleksandra. Materiju on shvata
kao naelo potencijalnosti (a ne kao suprotnost duhu); sama
www.uzelac.eu
358
Milan Uzelac
po sebi materija nije ni duhovna ni telesna i ona je

indiferentna na recepciju bilo duhovne bilo telesne forme,
ali kako nikad ne egzistira sama po sebi, odvojeno od neke
odreene forme, i budui da je sjedinjena ili s telesnom ili sa
duhovnom formom, materija je uvek ili duhovna ili telesna.
U telesnim tvorevinama postoji jedna supstancijalna
forma koju imaju sva tela, a to je svetlost. Svetlost je
stvorena prvog dana, tri dana pre no to je stvoreno sunce, i
ona je, prema Bonaventuri, telesna iako ju je Avgustin interpretirao kao aneosku tvorevinu. Ona nije telo nego je
forma tela, prva supstancijalna forma koju imaju sva tela i
naelo njihove aktivnosti, pa razliite vrste tela ine
stupnjevitu hijerarhiju, zavisno od toga u kojoj meri
uestvuju u formi svetlosti. Stoga je najvii deo neba
ispunjen "istom" svetlou dok se na drugom, donjem kraju
hijerarhijske lestvice nalazi zemlja. Tako, tema svetlosti, omiljena u avgustinovskoj koli, a poreklom od Platonovog
poreenja ideje dobra sa suncem, kao i kod Plotina, nalazi
istaknuto mesto u Bonaventurinoj filozofiji.
Bonaventura prihvata Aristotelovu definiciju due kao
forme tela, ali istie kako je ljudska dua (koju je
neposredno stvorio bog i koja je slika boija pozvana na
jedinstvo s bogom) duhovna supstancija sastavljena iz
duhovne forme i duhovne materije. Due svih ljudi nisu
jedna supstancija, jer je racionalna dua ostvarenje i
entelehija ljudskog tela, a poto su ljudska tela razliita,
racionalne due koje nadahnjuju ta tela bie takoe
razliite; dua je postojea, razumna, iva forma obdarena
slobodom; ona je cela prisutna u svakom delu tela; zato to
je forma celog tela, dua je, kae Bonaventura, prisutna u
celom telu; zato to je jednostavna, ona nije delimino
prisutna ovde a delimino tamo; ona nema neki poseban
poloaj niti se nalazi u jednoj taki ili u jednom odreenom
telu.
www.uzelac.eu
359
Milan Uzelac
Iako je dua forma i naelo kretanja tela, ona je i mnogo

vie od toga: dua moe da postoji sama po sebi jer je neto
odreeno iako kao neto odreeno, koje je delimino pasivno
i promenljivo, mora da ima u sebi duhovnu materiju. Tako,
uenje o hilomorfinom sastavu ljudske due omoguuje, po
miljenju Bonaventure, da se dui osigura njeno
dostojanstvo i njena mo da moe da postoji odvojeno od
tela. Moe se postaviti pitanje: ako je dua sastavljena iz
forme i duhovne materije, pa se upojedinjuje po svojim
vlastitim naelima, zato se uopte ujedinjuje s telom,
budui da je ona individualna duhovna supstanca ve sama
po sebi? Odgovor Bonaventure bio bi u tome da je dua, iako
duhovna supstancija, prirodno sklona da oivotvori telo, a
da telo, iako sastavljeno od materije i forme ima udnju
(appetitus) da bude oivotvoreno duom, i jedinstvo due i
tela predstavlja savrenost svakog od njih i nije na utrb nijednog. Dua ne postoji samo stoga da bi pokretala telo ve
zbog radosti boije; ona u potpunosti ispoljava svoje moi i
sposobnosti samo u oivotvorenju tela i jednog dana,
prilikom vaskrsenja mrtvih, dua e ponovo da se ujedini sa
telom (Koplston, II/284).
Iako je izvoenje dokaza o besmrtnosti ljudske due
olakano uenjem o njenoj hilomorfikoj strukturi,
Bonaventura besmrtnost ljudske due dokazuje na osnovu
razmatranja krajnje svrhe due koja tei za sreom: ako
niko ne moe biti savreno srean jer se plai gubitka onog
to poseduje, poto ga ve sm taj strah ini nesrenim,
dua, koja prirodno udi za sreom, mora biti besmrtna.
Ovaj dokaz pretpostavlja egzistenciju boga i mogunost
postizanja savrene sree, kao i postojanje prirodne udnje
za ljudskom sreom i to je dokaz na kome Bonaventura
najvie insistira jer se tu podrazumeva duhovni karakter
ovog dokaza: njegova povezanost s kretanjem due prema
bogu.
www.uzelac.eu
360
Milan Uzelac
Funkciju filozofije Bonaventura vidi na sledei nain:

"ak ako je ovek i sposoban da spozna prirodu i metafiziku
koja ga vodi do najviih supstancija, kad zaustavi se,
dostigavi te visine, ne moe a ne zapasti u greku ako je
bez svetla vere i ne vidi da jedan je bog u tri lica, svemoan
i najbolji"; Bonaventura nije protiv filozofije uopte, ve
protiv takve filozofije koja nije sposobna da se dri
vertikalnog puta, od konanog ka beskonanom, od oveka
ka bogu, puta koji konkretizuje nae bie, koji je usmeren
spasenju i van koga je uvek otkriven suprotan put ka zlu.
Zato, po miljenju Bonaventure, problem nije u razumu kao
takvom,ve u shvatanju razlike izmeu hrianske teologije
i nehrianske filozofije, izmeu razuma koji vera vodi
blaenstvu i razuma koji insistira na svojoj samodovoljnosti
odbacujui sve natprirodno. Bonaventura svesno sledi
tradiciju koju odreuju Platon, Avgustin i Anselm, tradiciju
koja misli svet kao sistem ureenih simbola ije smisaono
tkanje objedinjuju bog, jedan i trojak i ovek, putnik-lutalica
oaran apsolutom. Traiti boga koji prosvetljava, koji se
javlja i skriva, to je, saglasno s monakom tradicijom,
mogue samo u intenzivnoj meditaciji te se tako filozofija
pokazuje kao uvod u teologiju i instrument mistike.
Misticizam na Zapadu
XIII i XIV stolee u znatnoj meri su obeleeni i pojavom
mistike filozofije koja je delom izraz otpora protiv logikih i
apstraktnih metafizikih prouavanja, a delom posledica
okamistikog poricanja valjanosti tradicionalne prirodne
teologije i nastojanja da se celokupno znanje o bogu, ak i o
njegovom postojanju, progna u sferu vere. To je omogueno
proirenjem ideje iskustva koje se ne svodi samo na
natulno iskustvo ili svest o vlastitim unutranjim stavovima; meu poznatim mistiarima tog doba bio je Majster
www.uzelac.eu
361
Milan Uzelac
Ekhart (1260-1327) koji je u mladosti priao

dominikanskom redu, uio u Strasburgu i Kelnu a predavao
u Parizu. Ideja jedinstva boga i oveka, jedinstva prirodnog
i natprirodnog dominira Ekhartovom filozofijom. Jedinstvo
je metafiziki princip, religiozni smisao, cilj ljudskih
postupaka. Ali, to jedinstvo, za razliku od apstraktnog
elejskog bia, ovde treba shvatiti kao ivot. Trojstvo
otelotvoruje veni ritam raanja ljubavi i ne prelazei svoje
granice ostaje u svome savrenstvu. Pitanje vere i pitanje
odnosa s bogom postaju centralna pitanja; misticizam insistira na injenici da je bog izvan granica do kojih dopiru nae
moi a da je bez boga ovek nita. Negativna teologija koja
kod Tome bee samo elemenat njegove filozofske teologije,
sada, kod Majstera Ekharta dobija centralno mesto. Po
Ekhartovom shvatanju um i poimanje su osnova boijeg
postojanja i ako u poetku bee re, to ima za posledicu da
je bie prvo od svih stvorenih stvari. Ako je bog uzrok
svekolikog bivstvovanja, on mora biti iznad bivstvovanja; to
da bog jeste nadbivstvovanje, bilo je u to vreme opte mesto
neoplatonistike tradicije (Pseudo-Dionizije, Proklo).
Stavom da je bog intelligere koje je fundamentalnije od esse,
Ekhart se suprotstavljao Tomi.
Za mistike je karakteristino da tee jedinstvu sa
bogom i Ekhart je tome blizak svojim stavom o postojanju
boga u stvorenjima i njihovom prebivanju u bogu. Ekhart
nije poricao boju transcendenciju ali je na veoma smeo
nain interpretirao odnos stvorenja prema bogu. Sve to je
stvorio bog nastalo je iz ljubavi i radi ljubavi. Ono to je van
boga, lieno je smisla i stoga ovek treba da se vrati bogu i
samo na taj nain moe se vratiti sebi i moe nai sebe. Mi
boga prihvatamo duom, i mada je ona samo kap razuma,
on je u njoj i klica i iskra; tako je mogue da se vrhunsko
mistiko sjedinjenje s bogom ostvaruje u najdubljoj
povuenosti due, u toj njenoj "iskri" (scintilla animae) gde
www.uzelac.eu
362
Milan Uzelac
bog prisajedinjuje duu sebi na skriven i neizreciv nain.

Zahvaljujui tome ovek dobija slobodan duh; ovek je
slobodan kad se nizata ne vezuje i sve prihvata u svetlu
beskonane boije ljubavi; pravednik poseduje boga u svojoj
unutranjosti jer je bog u svemu i uvek - na putu, meu
ljudima, u crkvi. Imajui boga u dui ovek u svemu to radi
ostavlja otiske boanskog pa je njegova delatnost zapravo
boija delatnost. Da bi doao u jedinstvo s bogom ovek
mora da se usavrava, da ini dobra dela, da naui da bude
slobodan, da je spreman da gleda u lice smrti, da se
privikne na njen lik kako bi mogao otii iz sebe i stopiti se s
bogom. Povratak bogu mogu je kad je dua slobodna i
obnaena, kad nema u sebi nieg materijalnog. Samo takva
dua moe stati pred lice boga.
Na Ekharta su delovali razni mislioci: pre svih Albert
Veliki i Toma Akvinski, ali isto tako i Bonaventura,
Avicena, Pseudo-Dionizije, Proklo, hrianski oci; on je bio
duboko religiozan, zainteresovan za ovekov stav prema
bogu i ovekovo iskustvo boga; nije bio sistematian filozof i
nije sistematino izlagao svoje ideje ili ideje drugih
mislilaca. Dve godine nakon njegove smrti, 27. marta 1329.
papa Jovan XXII osudio je 28 Ekhartovih teza od kojih je 17
proglasio jeretikim; meu njima bee teza o venosti sveta,
kao i teza o ovekovoj nitavnosti i njegovoj transformaciji u
boga.
Ekhartove propovedi, a posebno njegovo uenje o iskri
kao temelju due uticalo je na Johana Taulera (13001361) iz Strazbura koji je takoe pripadao dominikanskom
redu i studirao u Parizu i koji je vie bio poznat kao propovednik nego kao teolog ili filozof. On je uio da slika boga
prebiva u vrhu ili najviem delu due i povlaenjem u sebe,
transcendiranjem slika i oblika, ovek pronalazi boga. Ako
se ovekovo srce okrene ka ovoj osnovi due, to znai da se
okree ka bogu i njegov um i njegova volja valjano
www.uzelac.eu
363
Milan Uzelac
funkcioniu; ali, ako se njegovo srce okrene od osnove due,

od boga koji u njoj prebiva, njegove sposobnosti se okreu od
boga.
Ako je u poetku Tauler samo sledio kontemplativnu
mistiku Majstera Ekharta, nakon upoznavanja s
holandskim mistiarima on poinje da zastupa praktini
misticizam propovedajui kako se istinski misticizam
sastoji u podraavanju siromanog i smirenog Hristovog
ivota. Tako dolazi do obrta u nemakoj mistici koja sve vie
gubi teorijski a zadobija praktini karakter, to e i odrediti
smer pokreta Reformacije.
Pokret praktinog misticizma dobio je najvei zamah u
Holandiji gde se teorijski uticaj nemakih mistiara susreo
s praktino-etikim principima francuskih mistiara iz
kole sv. Viktora i pod ijim uticajem se formirao rodonaelnik tog smera Johan Rejsbruk (1293-1381); dok je Majster
Ekhart nastojao da glorifikuje blaenstvo do kog dolazi pri
sjedinjenju due s bogom, Rejsbruk je traio put kojim bi to
blaenstvo moglo da se dostigne. Taj put bio bi sledei: ovek treba da umre zbog samog sebe, treba da se teorijski
odrekne od sveg znanja i da otkrovenje trai u veri. Ali, pre
svega, on mora da se praktino odrekne svih elja, da
pokorno podnosi svoju sudbinu. U smernom predavanju sebe bogu i u religiozno moralnoj delatnosti mogue je
spasenje od stradanja u svetu. Tako sa mistiarima,
hrianstvo postaje ono to je prvobitno i bilo: religija
iskupljenja za grene i siromane.
Za Taulera, kao i Ekharta, karakteristino je nastojanje
da se naini spoj sholastike i misticizma; kombinaciju
praktinog misticizma i spekulacije neki su istoriari videli
kao nastavak Anselmovog programa Credo, ut intelligam.
Meutim, u situaciji kad ove misli nastaju, u vreme
raspada nekih feudalnih struktura, u vreme kad narasta
konflikt meu vladarima kao i izmeu svetovne vlasti i
www.uzelac.eu
364
Milan Uzelac
crkve u kojoj raste farisejstvo pa tomizam sve vie postaje

samo uspomena, stavovi Ekharta i njegovih uenika
(Tauler, Henrih Suzo /1296-1366/, Jan Rejsbruk /12931381/) dobijaju revolucionarni smisao i bitno e uticati na
Martina Lutera koji e neposredno pre isticanja svojih teza
(na vratima katedrale u Nirnbergu) objaviti spis Nemaka
teologija (1516), delo nepoznatog frankfurtskog
dominikanca iz druge polovine XIV stolea.
Vizantijski misticizam
Treba imati u vidu da misticizam nije bio sredinom XIV
stolea rasprostranjen samo na Zapadu; u isto vreme, u
vreme zalaska vizantijske filozofije, misticizam sreemo u
formi isihazma; isihasti su smatrali da je glavni sadraj ovekovog ivota, njegov smisao saznanje boga, koje se moe
dostii u ovom ivotu, ali s njegove druge strane, u
beskrajnoj molitvi i utanju (od grkog isichia utanje); cilj
im je bio da dospeju do vienja boanskog svetla, umne
svetlosne energije, koja isijava iz boijeg bia slino svetlu
koje je isijavalo na Faranskoj gori u asu boijeg
preobraenja. Isihazam je postao vladajui pogled na svet i
1351. kao palamizam priznat za oficijelnu doktrinu
vizantijske crkve. Rodonaelnik vizantijskog isihazma
(mada su isihazam praktikovali jo hrianski monasiaskete od IV doVII stolea) bio je Grigorije Sinait s Atosa, a
glavni predstavnik isihazma je njegov uenik, vizantijski
bogoslov Grigorije Palama (1296-1359).
Oponent isihasta i Grigorija Palame bio je Varlaam iz
Kalabrije (1290-1357), autor Stoike etike, Logike i drugih
spisa; on je tvrdio kako je Faransko svetlo, koje su navodno
videli Hristovi uenici prilikom njegovog preobraenja, tvarna, stvarstvena svetlost, ili misaoni odraz koji je stvorio bog
radi pouke svojim uenicima, da to svetlo nije energija ili
www.uzelac.eu
365
Milan Uzelac
mo (dinamis) boija koja bi isticala iz samog boijeg bia i

koja bi bila neodvojiva od njegove sutine/bivstva (ousia).
Varlaam je to dokazivao time to je, po crkvenom uenju,
postojanje boije nedostupno i da ga ovek ne moe dostii
ulima a ako bi se pokazalo da je Faranska svetlost ne
bivsto ve energija, to bi znailo da je bog deljiv, i da bogova
ima mnogo, pa bi se u najbljem sluaju zavrilo u dvoboju.
itav problem se ovde svodi na to: kako razliito misliti kao
istinski jedno. Uz to, Varlaam je isticao zahtev za bavljenje
naukom i miljenjem, jer ako je bog istina, za istinu je
neophodan razum. Varlaam je polazio od toga da pojam
energija podrazumeva ideju zavisnosti od nekog uzroka i
ako su boije energije netvarne one se mogu poistoveivati
sa Sinom i Duhom ("Sin i Duh su prirodni i bivstvene moi
(dinameis) Boga i Oca" pisao je Akindin); na taj nain varlaamisti su se vraali donikejskoj teologiji koja je Oca
smatrala nedostupnim elementom Boga, naspram Sina i
Duha kao orua otkrovenja.
Ovde treba jo jednom pojasniti ono to je ve ranije a u
vezi s orosom Nikejskog sabora bilo reeno, tj. istai da je
donikejska patristika bila proeta neoplatonistikim
duhom. Neoplatoniari, Plotin, Jamblih, Porfirije,
smatratili su da postoji posebno poelo koje usaglaava sve
stvari dajui svetu srazmer i harmoniju. Bez tog naela,
koje su oni odreivali kao Jedno ne moe u svetu biti ni lepote, ni ivota, ni ma ega; to Jedno je Bog. Neoplatoniari
nisu to Jedno samo obogotvorili ve su ga smatrali prvim u
odnosu na sve drugo. Ono ne moe biti neto posebno (jer u
tom sluaju ne obuhvata sve), ne moe imati ni kvalitet ili
kvantitet ve je iznad svakog bivstvovanja i svakog
sutastva; ono je savreno, apsolutno, dobro, jedinstveno i
nesaznatljivo. Jedno se nalazi u venom mirovanju, no
istovremeno ono stvara svet, ali ga stvara tako to ostaje jedinstveno, nita ne gubei i i ni u ta se ne pretvarajui.
www.uzelac.eu
366
Milan Uzelac
Kao to svetlo ne moe da ne svetli tako i Jedno ne moe a

da ne stvara; stvaranje je njegovo svojstvo. Prepunjujui se,
Jedno stvara druge hipostaze sveta i taj proces, videli smo,
Plotin je oznaavao izrazom emanacija. Iz Jednog nastaje
Svetski um (svet ideja, pralikova stvari), iz ovog Svetska
dua (posrednik izmeu telesnog i netelesnog sveta).
O svemu tome je ve bilo rei kad smo govorili o Plotinu.
Ali ta je ovde vano? Vana je ideja hijerarhizacije sveta.
Neoplatonistiki kosmos je hijerarhizovan i subordiniran
(Jedno Um Dua telesni svet). Analogno tome, u donikejskoj patristici druga hipostaza (Sin boiji) bila je
subordinirana Bogu-Ocu. Pritom se Bog-Otac posmatrao
kao apsolut o kojem se moe govoriti samo ono to on nije:
Bog je neizmeran, nedelatan, netelesan, nemnotven i da bi
postojao nije mu nita potrebno. Bog je monada, neto
apsolutno prvo i jedinstveno henada, neponovljiva jednost
i savrena nedeljiva jednostavnost. Do takvog boga mogue
je doi samo nadrazumskom intuicijom to nije mogue svakom. Taj donikejski bog je transcendentan i do njega se
moe dospeti samo putem apofatike teologije.
Postavlja se pitanje: kako izgraditi hriansku crkvu
kao posrednika izmeu Boga i oveka i dati joj monopol na
duhovno rukovoenje i odluivanje o spasenju?
Neoplatonistika subordinacija ne dozvoljava teologu da
nastupa u ime Boga i u tom sluaju crkva nema pravo na
sankcije10 a teolog-hrianin je iskljuen iz reda stvaranja.
Prihvatanje nikejskog orosa je oznaavalo prelaz s principa
10
Pravo na sankcionisanje je pravo za koje su se od samih poetaka

najee borili verske zajednice. Ne treba zaboraviti da u okupiranoj
Judeji Jevrejima uopte nije bilo stalo do slobode u smislu politike nezavisnosti, ve do slobode (kao prava) da smru kanjavaju neistomiljenike
unutar svoje Jevrejske zajednice. Bunt protiv Rimljana svodio se na ovo
poslednje. Jevrejima nije padalo na pamet da menjaju dobro razraenu
rimsku administraciju ili vlast.
www.uzelac.eu
367
Milan Uzelac
subordinacije na princip koordinacije. Hipostaze Boga-Oca i

Boga-Sina proglaene su za jednako izvorne supstancije i
nesvodive jedna na drugu; Sin ne emanira iz Oca ve su i
Sin i Otac Bog u istom stepenu. Tako je Atanasije, videli
smo, glasanjem, odneo pobedu nad "jereticima" (Arijem,
Klimentom i Origenom). Za tako neto u Bibliji osnova nije
bilo i zato je bilo neophodno da se dekretom tri hipostaze
sliju u jedno troliko sutastvo. Sama ideja boanskog
trojstva zahtevala je logiko-filozofsku argumentaciju koja
se mogla nai samo u grkoj mudrosti i ona je realizovana u
delu kapadokijskih Otaca i Boetija (traktat Troica je jedan
Bog, a ne tri boga).
Ne treba gubiti iz vida da su kapadokijski Oci mislili da
Sin i Duh takoe poseduju nesaoptivo bivstvo oca. Zato e
Grigorije Palama dozvoliti da se Sin i Duh nazovu
energijama Oca, no samo hipostasnim energijama, koje ine
postojanje boga ad extra i pripadaju trima boanskim
hipostazama.
Gore pomenuti Varlaamov racionalizam bie jo jasniji
ako se ima u vidu da je on po svom osnovnom obrazovanju
bio matematiar (prvi je predloio da se u matematici
slovima obeleavaju veliine), a svojim uenjem da se razumom moe dosegnuti struktura stvari stekao je mnogo
uenika i sledbenika, mada i mnogo estokih protivnika
koje je predvodio tesaloniki arhiepiskop Grigorije Palama.
Isihasti su se borili s teolokim racionalizmom kakav je
zastupao Varlaam; Svetlo Faransko11, koje su videli uenici
Hristovi i podvinici, tvrdili su oni, nije ni samo
sutina/bivstvo (ousia) boga (jer energija je saoptiva
oveku, a bivstvo boije ne), ni tvarna supstanca (jer bi se u
protivnom tvar oboila kroz sebe samu), ve je vena
11
Bog se javlja kao svetlost na gori Faranskoj (5 Moj. 33,2), ali i Pavlu na
putu u Damask (Del. 9.3; 22.6; 26.13).
www.uzelac.eu
368
Milan Uzelac
energija bivstva boijeg, koja se razlikuje od bivstva, ali je

od njega neodeljiva. Energija ne uvodi, po miljenju
palamita, u boanstvo nikakvo razdvajanje ili cepanje, jer
bivstvo ostaje samo po sebi nosioc energija. Prelazei na
stvari i osveujui ih energija ne postaje tvar, ve ostaje
neodeljiva od boga, tj. sam bog. Ime bog treba pripisivati ne
samo bivstvu boga, ve i njegovim energijama (odnosno
svojstvima, kao to su Dobro, Premudrost, Veliina/Provienje). Svaka energija i sve energije su sam bog,
mada sam bog nije njegova energija, ni posebna, ni sve
zajedno.
Tako su isihasti dobili itav niz antinomija meu kojima
je, pre svega, antinomija bivstva i energije, a zatim
antinomija energije boije i tvari. Bivstvo je nerazdeljivo,
nesaznatljivo, neralanjivo; energije su deljive, ralanjive,
saoptive. Bivstvo kao takvo je ne-energijsko, ne pojavljuje
se i ne saoptava se, a bivstvo kao dato u svojim energijama
jeste energijno, pojavljujue, saoptljivo. Bivstvo boije je
sam bog; energija bivstva je neodeljiva od bivstva, a iz tog
sledi da je energija boija sam bog. Ali, s druge strane, Bog
sam u sebi je odvojen od svojih energija /manifestacija/ to
opet znai da bog nije njegova energija. Isto tako
osveivanje i preobraavanje tvari (molitveno uzdizanje,
teurgijsko delovanje) mogue je samo stoga to postoji
netvarna energija boija koja oformljuje i osmiljava tvarnu
prirodu (jer u protivnom sluaju tvar se ne bi mogla uspinjati ve bi ostajala za sebe i po sebi); osveivanje
(ozarivanje) i uzdizanje mogue je samo stoga to tvar, na
svoj rizik, svojim snagama nastoji da se priblii bogu (jer
boija energija, saoptena oveku, postaje svojstvo samog
oveka). ovek je tvar a iz toga sledi da on po svojoj biti nije
bog i ne moe postati bog. Ali, oveku je saoptiva boija
energija koja je sam bog. Iz toga sledi da ovek jeste bog po
prieu i pomou milosti, ali ne po sutini; ovek moe i
www.uzelac.eu
369
Milan Uzelac
treba da postane bog, tj. moe se energijno poistovetiti s

njim po smislu, a da se od boga razlikuje s obzirom na
bivstvo, supstanciju, bie.
Ova razlika je krajnje interesantna. Postavlja se pitanje
na kojim su to pozicijama Varlaam i Palama? Varlaam,
kako se ini, doao je u Vizantiju kao aristotelovac, ali
anatemisan je zbog zastupanja platonistikih ideja i
helenskih mitova. Treba imati u vidu da je Varlaam
izuavajui aristotelizam na Zapadu u latinskom prevodu,
upoznao aristotelizam u neoplatonistikoj obradi a videli
smo da bi se i neoplatonizam mogao zapravo tumaiti kao
nekakav spoj platonizma i aristotelizma. Ali, ima tu jo
neeg.
ini se da je anatema za platonizam imala opravdanje i
svoj poseban smisao, ako se ima u vidu da je platonizam
uvek jedna intuicija tela, da on ne zna idealni svet u
njegovoj istoj idealnosti; platonizam zna samo za identitet
idealnog i realnog iji je rezultat ideja i stvar. Ali, to samo
znai da je platonizam monizam ulnog i nadulnog.
Monistiko shvatanje sveta je, istakli smo ve, karakteristika i Aristotelove i uopte, celokupne antike
filozofije. I jedno i drugo su samostalne kategorije a meu
njima je dijalektika. Kad je re o odnosu boga i sveta, oni su
u platonizmu potpuno razdvojeni, ali u supstancijalnom
smislu oni su jedno i jedinstveno bie, oboeni kosmos,
tvarno boanstvo. Bog je u platonizmu uvek apsolutno
imanentan svetu i biu. Uspinjanje uz pomo molitve uvek
se zbiva unutar granica jednog i istog bia. Zato u
paganskim religijama nema razlike izmeu tajne o obreda.
Tajna je uvek ova ili ona transsupstancija, misaoni
preobraaj, a toga u paganstvu nema jer tu su sve
supstancije ve spaene i mogue je zapravo samo
usavravanje. Platonizam svakog oveka vidi kao
bogooveka, jer je za njega svaki obred ve tajna. U
www.uzelac.eu
370
Milan Uzelac
hrianstvu se jedini, neponovljivi bog samo jednom i

neponovljivo otelotvorio u oveka supstancijalno a svi ostali
ljudi otelotvoruju u sebi boga samo energijno, samo u imenu, idealno. U platonizmu su svi ljudi supstancijalno,
hipostazirana otelotvorenja boanstva i tu nema nikakve
sutinske/bivstvene razlike izmeu oveka i boga. U
platonizmu bog ne moe biti linost, on je broj, tj. bog je ono
to je pre svega - jedno, a kako brojeva ima mnogo i bogova
ima isto toliko. Zato bogovi platonizma nisu linosti, no
mistiki mitologizovani brojevi i ideje; konano, u
platonizmu se nee nai nita o telesnim oseanjima i
duevnom stanju oveka koji se u molitvi uzdie k bogu.
Nigde nema fiziolokog korelata ekstaze i molitve.
Dok je hrianstvo detaljno razradilo najsloeniju
fiziologiju molitve, platonizam, na hiljade stranica o
ekstazi, ne govori o tome nita. Kod otaca pravoslavnog
Istoka tano su odreeni stadijumi molitve: ona poinje
govorom, jezikom, sputa se u grlo i grudi, povezuje se s
disanjem (tako je svako disanje vapaj/jauk), konano,
dospeva u srce, gde se u gorei plamen molitve prikuplja kako um tako i sva priroda ovekova, u taku stapanja s
bogom. Isihasti boga "shvataju" disanjem i srcem; oni
"svode um" u grudi i srce; tu mistiku fiziologiju su isihasti
razradili detaljno.
Nasuprot tome, koncepcija po kojoj se bie shvata samo
kao telo, ne moe nita rei o unutranjem ivotu;
platonizam nije fizioloki ve je telesan, dok je mistiko
pravoslavlje srano (u bukvalnom znaenju rei), odnosno,
linostno. Zato u platonizmu nema pokajanja, jer nema ni
spasenja, poto su svi u svakom sluaju spaseni; ako neko i
nije potpuno spasen, i treba da proe neki zagrobni period
vremena da bi se oslobodio okova, tu je na delu zakon
Adrastije i tu nita ne moe pomoi. Iz svega reenog moe
se zakljuiti da platonistika mistika ne pravi razliku
www.uzelac.eu
371
Milan Uzelac
izmeu oveka i bogooveka, izmeu obreda i tajne, isihastikog disanja i srca i tela, izmeu unutranjeg umnog i
duhovnog ivota kao rezultata duge borbe i normalnog
prirodnog stanja duevnih i duhovnih moi.
Ostajanje na tlu platonizma (ili aristotelovskog
platonizma kakav je u XIII i XIV stoleu bio na Zapadu, ne
bi po miljenju palamita bila samo jeres ve prelazak u
jednu posve novu religiju; a Varlaam i Akindin su nastojali
upravo suprotno pravoslavlju: sintezi pravoslavlja i
platonizma/aristotelizma. Ali, pravoslavlje ui o
transcendentnosti boga i njegovoj nesvodljivosti na tvarno
bie dok platonizam ne razlikuje bie boga i bie tvari. Tako
se kod Varlaama i desilo da je bog ostao sam po sebi,
apsolutno nesaznatljiv dok su se energije, budui
saznatljive i deljive, morale odvojiti od boga i smatrati
tvarnim. Time je dodue sauvana transcendentnost boga,
tj. njegova netvarnost i platonsko nerazlikovanje tvarnog i
ne-tvarnog u mistikom iskustvu. Zato su varlaamovci kritikovali isihaste, njihov misticizam, njihovo strogo
razlikovanje oveka i bogooveka, obreda i tajne, s njenom
mistikom tehnikom samoispitivanja...
Dakle, drugim reima, razlika je u sledeem: (a) za
Palamu i njegove sledbenike neizrecivo boansko bivstvo
javlja se kao apsolutno samostalno bie koje se manifestuje
u svetlosnim energijama (re, dobro, imena); Bog je
beskrajni bezdan koji se simboliki manifestuje u svojim
energijama i imenima; (b) za Varlaama i njegove
sledbenike, tj. za renesansni Zapad, principijelno je samostalno bivstvo boije, a faktiki je samostalna samo tvar i
manifestacija, energija, a ime boije vie nije sam bog ve
tvar, i bog, ostajui nepojavan, pretvara se u apstraktni
pojam pa tu vie i nemamo nikavog boga ve bezbonu tvar.
Volter je potom i mogao da kae: "kad ne bi bilo boga
trebalo bi ga izmisliti", a Bakunjin: "ako bi bog postojao,
trebalo bi ga unititi".
www.uzelac.eu
372
Milan Uzelac
Varlaamovci su zapravo prvi ljudi nove epohe, prvi ljudi

renesanse. Sasvim je razumljivo to to je Varlaam zasluan
za rasprostranjivanje grkog jezika i grke knjievnosti u
Italiji, to je prevodio grke autore na latinski a latinske na
grki jezik i to je ba on bio uitelj Petrarke i Bokaa sa
kojima poinje pokret humanizma u XIV stoleu.
Dakle, upravo renesansa, a potom i protestantizam
(svako na svoj nain) nastoje da spoje hrianstvo i
paganstvo; ali, to ima za posledicu da renesansa pada u
dualizam i agnosticizam u kome se naao i Varlaam12, u
naturalizam i racionalizam u kojima e se nai njegovi
uenici; anatemiui Varlaama i Akindina pravoslavna
crkva je 1351. na Saboru u Konstantinopolju anatemisala i
nadolazeu renesansu, koja e odrediti dalje postojanje sveg
zapadnog sveta, jer odricanjem od principa renesanse, ovek
prestaje biti zapadnjakom.
Pozna sholastika
Dok su se u Parizu vie izuavale umetnosti i
gramatika, retorika i dijalektika, u Oksfordu je prednost
davana izuavanju kvadrivijuma (aritmetika, geometrija,
muzika i astronomija); dok se u Parizu odvijao sukob
avgustinovske i aristotelovske linije (u ijoj je pozadini bio
12
Varlaamski dualizam u sluaju jaanja racionalizma, postaje

kartezijanstvo i okazionalizam, pri jaanju subjektivizma (koji ne moe
da ne jaa, jer, bog je nesaznatljiva stvar po sebi a ono to se da saznati,
stvara subjekt) dobija se kantijanstvo, a u sluaju slabljenja oseaja za
transcendentno (to se opet nuno deava jer je bog od samog poetka
proglaen nesaznatljivim) imamo pozitivizam... u sluaju da je Faransko
svetlo neodeljivo od bivstva boijeg i time je i samo Bog (mada Bog sm
nije svetlost), pravoslavlje opstaje; ako je Svetlo odeljivo od Boga i i
njegovog bivstva i time je tvarno, tada poinju apokaliptiki grevi renesansnog Zapada (opirnije: A.F. Losev: Odlomci antikog simbolizma i
platonizma. - M., str. 894-904).
www.uzelac.eu
373
Milan Uzelac
Platon i neoplatonizam), u Oksfordu se tei izgradnji

metafizike sveta i svetlosti (Groseteste, pored ostalog, pie
komentare i Aristotelove Fizike) i nije sluajno to ba tu
nailazimo na prve klice empirijske filozofije prirode; ne
treba misliti da je re o strogom eksperimentalnom
pristupu, kakav u naukama imamo danas, a jo manje
zaboraviti da srednji vek jo uveliko traje; konano, re je o
manjem broju eksperimenata koji su povezani s antikim
vienjem sveta prelomljenim kroz prizmu arapske kulture.
Ve je Albert Veliki isticao kako iskustvo daje snagu
argumentima dok je Robert Groseteste (1170-1253)
postao poznat radovima iz oblasti fizike. U Grosetesteovoj
metafizici svetlosti nai e se sintetizovana sva tadanja
empirijska znanja o ogledalima i linijama; isto tako, nai
emo i jasnu formulaciju na kojoj se moe utemeljiti i
galilejevska metafizika: "Izuavanje linija, uglova i figura je
posebno korisno, jer bez njih nita ne moemo razumeti u
prirodnoj filozofiji. Oni imaju apsolutni smisao u celom
univerzumu i svim njegovim delovima".
Ako je Groseteste bio inicijator srednjovekovnog
naturalizma u Oksfordu, njegov uenik Roder Bekon
(oko 1212 posle 1292) po miljenju mnogih je jedan od
najinteresantnijih mislilaca srednjega veka; on je zanimljiv
ne samo zbog svoje privrenosti Aristotelu koga je smatrao
najsavrenijim od svih ljudi, ve i po velikom interesu za
eksperimentalne nauke i primenu nauke u matematici;
istiui kako je nauka ki itavog oveanstva, pa svako
pokolenje dolazi pre svega da bi ispravilo greke
prethodnog, Bekon je, kao iskreni vernik nastojao da i
eksperimentalno dokae postojanje boga, ali crkva za to nije
imala razumevanja; njegova nauna interesovanja bila su
udruena sa ivim interesovanjem za pravu filozofiju ali
istovremeno i za tipino franjevaki misticizam. Kod njega
nalazimo spoj tradicionalnih elemenata sa naunim
www.uzelac.eu
374
Milan Uzelac
stanovitem, to je za to vreme retkost; on je bio impulsivan,

netolerantan i fanatian, ubeen u istinitost i vrednost
vlastitog stanovita kao i mranjatvo veine drugih mislilaca.
Bekon je studirao u Oksfordu kod Adama de Mara i
Roberta Grosetestea; ovom poslednjem se posebno divio i
potom je bilo teko razaznati razlike u miljenju obojice. Iz
Oksforda Bekon je otiao u Pariz gde je predavao nekoliko
godina. Pariske profesore je malo potovao a isto se moe
rei i za njih kad je on bio u pitanju. Za Summu Aleksandra
od Halea kae da je tea od konja i pri tom negira njenu
autentinost; teolozima prebacije nepoznavanje prirodnih
nauka, njihovo nesnalaenje u filozofiji. Kada je re o
Aristotelu Bekon ga je potovao ali se uasavao nad loim
prevodima koje bi kako on kae, spalio, da je to bilo u
njegovoj moi.
Oko 1250. Bekon je stupio u franjevaki red i predavao
u Oksfordu do 1257. kad je bio prinuen da prekine s
predavanjima; dozvoljeno mu je bilo da pie ali ne i da
predaje. Papa Klement IV bio mu je prijatelj i zatraio ja od
Bekona da mu poalje svoja dela; ali, papa je ubrzo umro a
naredne godine Bekon je pao u nevolje branei svoje ideje o
astrologiji i kritikujui Etjena Tempijea; optuen za
novotarije, Bekon je izveden pred sud i osuen 1278. godine
na zatvor gde je i ostao narednih etrnaest godina, do pred
svoju smrt.
Bekonovo glavno delo je Opus Maius (Vee delo) koje je
moda i bilo dovreno i poslato papi. Bekon je smatrao da
treba uiti iz prirode a ne iz knjiga pa je zato i nazivan
doctor mirabilis; meutim, on se nije bavio prirodnim naukama radi njih samih; smatrao je da e mu one pomoi da
dublje pronikne u Sveto pismo i probleme teologije, jer i za
njega filozofija je bila samo deo teologije. Iako je smatrao da
je sva boanska mudrost sadrana u Svetom pismu, u
www.uzelac.eu
375
Milan Uzelac
svojim istraivanjima se slui induktivnom metodom i

eksperimentom a i sam vri mnoge eksperimente (prouava
pomraenje sunca, meseca...) da bi proverio autoritete. Iz
dotadanjih knjiga odbacuje mnoge tvrdnje koje se nisu
mogle odrati s obzirom na izvedene eksperimente (na
eksperimente je potroio i svu svoju imovinu); svojim
savremenicima je bio neshvatljiv i mistian jer su alhemija i
astrologija bile vana oblast njegovih istraivanja.
Kao prvi zahtev za izuavanje teologije Bekon je
postavio zahtev za studiranjem grkog, hebrejskog,
haldejskog i arapskog jezika. On se tim jezicima marljivo
bavio a napisao je i gramatiku grkog jezika. U prouavanju
prirode isticao je vanost geometrije; neka reenja preuzeo
je od svog uitelja R. Grosetestea. Kad je o izuavanju
Svetoga pisma re, Bekon je smatrao da ono ima dva smisla:
literarni i mistini; literarnim smislom Svetog pisma bavi se
filozofija a mistinim teologija. Sveto pismo moe biti izvor
filozofije jer je ono, po miljenju ovog filozofa, transkripcija
velike knjige bojeg stvaranja iz koje ovek moe saznati
sve istine o svim stvarima, pa je filozofija samo deo boje
objave u strogom znaenju te rei.
U prvom delu svog spisa Opus Maius Bekon navodi
etiri razloga za ljudsko neznanje i neuspehe da se postigne
istina: podlonost bezvrednom autoritetu, uticaj obiaja,
predrasude svetine i prikazivanje tobonje mudrosti da bi
se prikrilo vlastito neznanje. Prva tri izvora neznanja
priznaju i drugi (Aristotel, Seneka, Averoes), ali etvrti je
najopasniji jer omoguuje da ovek skrije vlastito neznanje i
da smatra istinsku mudrost rezultatom vere u nepouzdane
autoritete, obiaje ili predrasude svetine.
U drugom delu ovog spisa Bekon istie vanost teologije
jer sva je istina sadrana u Svetom pismu. Ali za
razjanjenje Svetog pisma potrebna je pomo kanonskih
knjiga i filozofije. Filozofija i upotreba uma ne mogu da se
www.uzelac.eu
376
Milan Uzelac
osuuju, jer je um od boga. Bog je aktivan um i on

prosvetljava pojedinani ljudski duh, podudarajui se s njim
u njegovoj aktivnosti. Svrha filozofije je da vodi oveka ka
saznanju boga i da slui bogu; filozofija se krunie
filozofijom morala. Spekulativne i moralne nauke pagana
ne behu savrene i svoje dovrenje mogu nai jedino u
hrianskoj teologiji i hrianskoj etici. Pagansku filozofiju
treba koristiti na razumski nain, bez neznalakog
odbacivanja i osude, ali i bez ropske privrenosti bilo kome
posebnom misliocu. Na posao je, kae Bekon, da nastavimo
i usavrimo dela naih prethodnika koja moda i nemaju
veze sa teologijom ali svaka istina, ma koje vrste bila, vodi
u krajnjoj instanci, prema bogu.
U treem delu Bekon istie praktian znaaj koji ima
nauno izuavanje jezika; bez stvarnog poznavanja
hebrejskog ili grkog jezika Sveto pismo se ne moe pravilno
interpretirati i prevesti, niti se rukopisi, ako su pogreni,
mogu ispraviti. Nakon toga, u etvrtom delu svog spisa,
Bekon istie da je matematika kapija i klju svih drugih
nauka; matematiku su, kae Bekon, izuavali jo patrijarsi
i ona je dospela do Grka preko Haldejaca i Egipana; tek
meu Latinima ona je bila zaputena. Matematika je ipak
kao prva nauka, uroena, jer saznaje se lake i neposrednije
i manje zavisi od drugih nauka te se moe rei da prethodi
drugim naukama. Logika i gramatika zavise u izvesnoj
meri od matematike, a oigledno je da bez matematike ne
moe biti nikakvog napretka u astronomiji; matematika je
korisna ak i za teologiju. U ovom delu Bekon govori o
svetlosti i njenom irenju, odbijanju i prelamanju, o plimi
oseci i sfernom obliku Zemlje, o jedinstvu univerzuma, o
astrologiji i geografiji.
U narednom poglavlju Bekon pie o strukturi oka i
osnovnim zakonima vienja, a u estom delu razmatra
eksperimentalnu nauku; rasuivanje moe dovesti um do
www.uzelac.eu
377
Milan Uzelac
ispravnog zakljuka, ali tek potvrda iskustva otkriva svaku

sumnju; mnoga su verovanja opovrgnuta iskustvom, ali,
postoje dve vrste iskustva. U jednoj vrsti iskustva koristimo
naa telesna ula, potpomognuta instrumentima i svedoanstvom pouzdanih svedoka (i time se moe produiti
ivot /unapreenjem medicine/ ili prevoenjem
neplemenitih metala u zlato), dok druga vrsta iskustva
jeste iskustvo o duhovnim stvarima i za njega je potrebna
milost; ona napreduje kroz razliite stupnjeve mistikih
stanja ekstaze.
U poslednjem delu svog glavnog spisa Bekon obrauje
filozofiju morala koja je na viem nivou od filologije,
matematike i eksperimentalne nauke. Pomenute nauke su
povezane sa raznim delatnostima dok je filozofija morala
povezana sa delatnou kojom postajemo dobri ili zli i ona
ui oveka kako da se odnosi prema bogu, prema blinjima i
prema sebi samom. Ona je usko povezana sa teologijom i
uestvoje u uzvienosti ove poslednje. U zakljunom delu
ovog spisa Bekon razmatra razloge za prihvatanje
hrianske vere. Otkrovenje je nuno i hrianin prihvata
veru na osnovu autoriteta; ali bavei se nehrianima, mi se
ne moemo prosto pozivati na autoritet, nego moramo
pribei umu. Tako, filozofija moe da dokae egzistenciju
boga, njegovo jedinstvo i beskrajnost, dok se verodostojnost
Svetih spisa zasniva na njihovoj mudrosti, svedoanstvu
uda, njihovoj nepokolebljivosti pred progonima, na
monolitnosti njihove vere, i njihovoj pobedi.
Roder Bekon esto u Aristotelovoj filozofiji nalazi
elemente hrianskog otkrovenja, kojih kod Aristotela
zapravo nema; ali irina njegovih interesovanja i
energinost u isticanju eksperimentalne nauke uopte,
insistiranje na razvitku astronomije uz pomo matematike
te insistiranje na praktinoj primeni nauke, sve to ini ga
glasnikom budunosti.
www.uzelac.eu
378
Milan Uzelac
Danas je krajnje sporno da li Johana Dunsa Skota

(1266-1308), roenog u selu Duns u kotskoj, koji je
studirao u Parizu a potom predavao u Kembridu gde je
komentarisao Sentencije, treba tumaiti kao nastavljaa
franjevake tradicije (mada je nesporno da je dosta
prihvatio od Aristotela i ne-franjevaca), ili ga treba smatrati
za mislioca koji pripada aristotelovskoj tradiciji Tome, mislioca koji je korigovao ovog poslednjeg u duhu onog to on
sam smatra istinom; Duns Skot je imao prilino nemiran
ivot i promenio je niz univerziteta i drava te mu
nadgrobni natpis u crkvi Svetoga Franje u Kelnu glasi:
kotska me je rodila. Engleska prihvatila. Galija obuila.
Keln me hrani. U mladosti je komentarisao Aristotela i
Porfirija, u zrelim godinama Petra Lombaranina.
Moda on odista obnavlja Avgustina, ali moda bismo
mogli Dunsa Skota razumeti kao nezavisnog mislioca koji,
kao i svi filozofi, zavisi od svojih prethodnika. Budui da je
bio franjevaki doktor, Duns Skot je u svakom sluaju
pripadnik franjevake tradicije, premda se esto odvajao od
nje. Nasuprot Bonaventuri on nije video nikakve
protivrenosti u ideji o stvaranju u venosti, premda o tome
govori sa vie oklevanja no Toma, to znai da je uticaj aristotelizma na Skota bio vei no na Bonaventuru. Posebno je
karakteristian uticaj Avicene: Skot tvrdi da je predmet
metafizike bivstvujue kao bivstvujue, to pokazuje uticaj
islamskog filozofa ije se ime esto javlja u Skotovim
spisima. Iako Skot znatno vie duguje Aristotelu i njegovim
komentatorima no to je sluaj sa Bonaventurom, i mada se
esto poziva na Aristotela, on nije samo slepi sledbenik
Stagiranina, ve ga esto i kritikuje. Smatra da je zamisao o
bogu kao prvom pokretau nedovoljna jer ne prelazi granice
fizikog sveta i ne dosee do onog transcendentnog, do
beskonanog bia od kojeg sutinski zavise sva konana
bia.
www.uzelac.eu
379
Milan Uzelac
Duns Skot je delio tomistiko miljenje da ne treba doi

do izmirenja filozofije i teologije, ve do razgranienja;
filozofija ima svoj predmet i svoju metodologiju koje
teologija ne moe da asimiluje; sporovi i meusobne optube
su posledica neodreenosti granica izmeu filozofije i
teologije i zato on odreivanje granica vidi kao svoj
primarni zadatak.
Glavni cilj filozofije je po Skotu dostizanje bivstvujueg
kao takvog; ali ljudski razum zna o bivstvujuem samo ono
to moe da apstrahuje iz ulnih datosti; njemu je
nedostupno neposredno sagledanje bivstvujueg kakvo je
ono samo po sebi, bez dodatnih odreenja; on saznaje samo
odreeno bivstvujue prisutno u konanim stvarima tj. u
spoju s njihovim bitnim i akcidentalnim svojstvima. Zato
filozofija poinje od apstraktnog pojma bivstvujueg,
odnosno bia /lii li ovo na Hegela?/ i ishodei iz njega
dokazuje postojanje boga kao beskonanog bia.
Dok je, dakle, filozofija zauzeta problemom bivstvujueg
(ens), teologija se bavi pitanjem vere. Naspram teologije
koja ide putem ubeenja, filozofija je dokaznodemonstrativni proces, ona je po svojoj biti spekulativna, i
dok je teologija tendenciozna i praktina, filozofija trai
znanje radi samog znanja. Da bi se i u jednoj i u drugoj
oblasti izbegle dvosmislice, Duns Skot predlae da se i jedna i druga podvrgnu kritikoj analizi sve dok se ne dobiju
jasni pojmovi i na njima izgradi nov i vrst temelj
filozofskog diskursa.
Za istoriju filozofije Duns Skot je znaajan i kao pisac
logikih spisa i komentara za Aristotela i Porfirija. U
shvatanju univerzalija on je realist; kao i Toma, on smatra
da opte postoji na tri naina: ante rem /u bogu/, in re /u
stvarima/ i post rem /u naem miljenju/. Opte (quiddidas)
ispoljava se u pojedinanom preko njegove individualnosti i
svojstvenosti (haecceitas); to nije menjanje ve afirmisanje
www.uzelac.eu
380
Milan Uzelac
pojedinanog, koje svojim postojanjem ulazi u celinu (vrsta,

rod) ali u sebi pokazuje i razliku svojom posebnou, tj.
individualnou kroz koju je ba to to jeste. To znai da po
shvatanju Skota, realno postoje samo individue: forme i
sutine takoe postoje, ali ne realno ve kao objekti
boanskog intelekta. Te sutine su bit prirode i one same po
sebi nisu ni opte ni pojedinane ali prethode postojanju i
opteg i posebnog.
Svoje poglede Skot je obrazlagao mnogim tezama i
antitezama u kojima je objanjavao i najmanje pojedinosti;
takvom metodom i preciznim istraivanjem pokazao je
veliku otroumnost i originalnost, i u tome ga u srednjem
veku niko nije nadmaio te je i dobio poasni naziv doctor
subtilis. Na taj nain on je pomogao oivljavanju kritikog
pokreta u XIII stoleu.
Kako su kasniji istoriari primetili, Skotova flozofija je
podjednako povezana sa onim to joj je prethodilo ali i sa
onim to joj je sledilo; kao konstruktivan i pozitivan sistem,
njegovo delo pripada XIII stoleu i stoji uz dela Tome i Bonaventure; ali svojim kritikim aspektom njegovo delo
pripada narednom stoleu. Njegova filozofija je vrhunac
dijalektike vetine i briljivog i strpljivog razmiljanja,
delo oveka koji je bio proet tradicijom ali koji je pri tom
bio i originalni mislilac, delo oveka koji pripada
dogmatikom razdoblju ali i vremenu koje dolazi. Skotova
filozofija je most koji povezuje dva stolea i dva mislioca,
Tomu i Okama, mada sam Okam u Skotu nije video
srodnika.
O zrelosti srednjevekovne filozofije moe se govoriti na
kraju XIII stolea; ona svoj vrhunac ima u delima Tome i
Bonaventure koji na najbolji nain sabiraju svu prethodnu
filozofiju, kako aristotelovske tako i neoplatonske tradicije;
razume se, do toga je moglo doi tek kad se Zapad, konano,
upoznao sa grkom filozofijom i kad je konano dolo do
www.uzelac.eu
381
Milan Uzelac
kakve-takve sinteze razuma i vere, filozofije i teologije. Re

je tu o sintezama a ne sintezi jer se misao tog vremena ne
moe okarakterisati svoenjem na samo jedan sistem.
Trinaesti vek bio je vek konstruktivnih mislilaca,
spekulativnih teologa i filozofa, koji su se meusobno
znatno razlikovali i zbog toga kritikovali, ali koji su se
slagali u prihvatanju fundamentalnih metafizikih principa
i moi razuma da transcendira fenomene i dostigne
metafiziku istinu. Ako je Duns Skot kritikovao neke
Tomine stavove, on nije kritikovao i temelje tomizma; s
druge strane, Toma je mislio da se mora imati vee
poverenje u mo ljudskog razuma nego to je to imao
Bonaventura, ali nijedan od njih dvojice nije sumnjao u mogunost postizanja izvesnog znanja o metafenomenima.
Iako su mislioci kao Bonaventura, Henrih od Gana ili Duns
Skot meusobno bili veoma razliiti, svi su oni bili okupljeni
oko iste ideje a s namerom da stvore sintezu i harmoniju izmeu filozofije i teologije.
Otkrie kompletnih dela Aristotela istoriar filozofije F.
Koplston istie kao najznaajniji filozofski dogaaj u
srednjovekovnoj filozofiji; tada se zapadna Evropa suoila
sa neim to nije dugovalo nita ni jevrejskom ni hrianskom otkrovenju. Mislioci su bili prinueni da zauzmu
nekakav stav prema Aristotelu jer nisu mogli da ga
ignoriu. Stanovite Tome moe se odrediti kao kritiko
prihvatanje: on je pokuao da pomiri aristotelizam i
hrianstvo ne samo zato da bi spreio uticaj paganskog
mislioca, ili da bi ga uinio nekodljivim, koristei ga u
apologetske svrhe nego i zato to je iskreno verovao da je
Aristotelova filozofija uglavnom istinita.
Meutim, prihvatanje stava prema aristotelizmu, u XIII
stoleu je automatski podrazumevalo i prihvatanje stava
prema filozofiji; aristotelizam je u to vreme znaio samu
filozofiju; razlika filozofije i teologije i postojala je ranije, ali
www.uzelac.eu
382
Milan Uzelac
tek su sada, sa pojavom aristotelizma postali vidni istinska

mo i doseg filozofije. Filozofija se pokazivala kao neto to
je ne samo teorijski nego i istorijski nezavisno od teologije.
U takvoj situaciji stav prema aristotelizmu nije znaio stav
prema Aristotelu, nego stav prema filozofiji kao autonomnoj
disciplini.
Integralni aristotelovci (averoesti) tvrdili su da oni
samo izvetavaju o Aristotelovim uverenjima i da se tako
ponaaju samo kao istoriari; teolozi su to videli kao puki
izgovor; ako su aristotelovci (averoesti) sa univerziteta
umetnosti bili samo interpretatori i prenosili Aristotelovo
uenje (bez upuivanja na njegovu istinitost ili lanost),
produktivni i kreativni mislioci bili su filozofi sa univerziteta
teologije koji su se oseali obaveznim da kritiki ispituju aristotelizam i da ga iznova kritiki promiljaju u sluaju da
njegov najvei deo prihvataju.
Pozicija integralnih aristotelovaca je radikalno
razdvajanje filozofije i teologije; oni izjednauju filozofiju sa
istorijom, sa prenoenjem miljenja ranih filozofa; u tom
smislu filozofija je nezavisna od teologije jer teologija ne
moe uticati na injenicu da su neki mislioci zastupali
odreene stavove. S druge strane, ako se filozof bavi samo
prirodnim tokom dogaaja, on moe da zakljuuje u
suprotnosti s teolokom doktrinom, poto u tom sluaju
samo tvrdi ta bi bilo da je prirodni tok dogaaja prevladao.
Najoevidnije karakteristike integralnog aristotelizma (ili
averoizma) ogledale su se u ropskom prihvatanju Aristotela,
ali u tom integralnom aristotelizmu bilo je prisutno i otro
razdvajanje filozofije od teologije, kao i potpuna nezavisnost
filozofije. Pojava Aristotelovog sistema omoguila je da se
obrati panja na pitanje sinteze ili razdvajanja, posebno to
je taj sistem izneo na videlo ta treba sintetisati a ta ne.
Toma je priznavao razliku izmeu filozofije i teologije,
kako u pogledu predmeta, tako u i pogledu metoda. Iako
www.uzelac.eu
383
Milan Uzelac
nam teologija kae da svet nije nastao u venosti ve da ima

poetak, nijedan filozof to nije na odgovarajui nain dokazao; drugim reima, filozofija nije uspela da odgovori na
pitanje da li je svet stvoren u venosti ili ne, iako otkrovenje
daje odgovor na to pitanje. To je primer stvarne razlike
izmeu filozofije i teologije. Istovremeno, on je smatrao da
ne moe doi do nekog zakljuka koji se ne bi mogao
uklopiti u hriansku teologiju (ako bi se tako neto i desilo,
to bi samo znailo da negde postoji greka u njegovim
argumentima). To znai da se teologija ponaa kao
spoljanja norma, ili kao putokaz koji upozorava filozofa da
se moda naao u slepoj ulici. Meutim, filozof ne moe da
umesto premisa saznatih filozofskim razumom postavi
datosti otkrovenja; isto tako, on ne sme ni da upotrebi
dogmu u svojim argumentima, i to samo zato to je filozofija
sutinski autonomna.
Ako je XIII stolee bilo period kreativnih i originalnih
mislilaca, naredno stolee se moe nazvati periodom kola;
dominikanci su nastojali da slede uenje Tome, a skotisti
uenje Dunsa Skota koji u XIV stoleu nije bio zvanini uitelj franjevaca, kao to je Toma bio uitelj dominikanaca;
pored toga bilo je i isposnika sv. Avgustina koji su sledili
uenje Egidija Rimskog. Konano, Henrih od Gana je
takoe imao pristalica, ali nije osnovao kolu.
Sve te grupe koje su ivele od misli iz prethodnog
stolea predstavljale su via antiqua. Poeo se formirati i
novi nain miljenja, novi put koji je otvorio Viljem Okam;
mislioci koji su njega sledili i bili na tom novom putu via
moderna suprotstavljali su se realizmu ranijih kola i
postali poznati kao nominalisti. Ovaj naziv i nije
najadekvatniji jer Viljem Okam nije poricao da u nekom
smislu i postoje univerzalni pojmovi; ali re je ula u optu
upotrebu; logiari koji behu predstavnici novog pokreta
pridavali su veliku panju statusu i funkciji logikih
www.uzelac.eu
384
Milan Uzelac
termina; kritikovali su realizam ranijih filozofa, posebno

realizam Dunsa Skota, ali bilo bi preterano tvrditi da se
njihov antirealizam sastoji u tome da su univerzalnost
pripisivali samo imenima, reima.
U XIV stoleu se primeuje jo jedna promena:
metafizika ustupa mesto logici; pitanja nekad razmatrana
kao metafizika, sad se razmatraju kao logika: kada Viljem
Okam razmatra pitanje univerzalija, on ga vidi kao logiko
a ne kao ontoloko pitanje; Okam je verovao da sledi
Aristotela pa je iz tog uverenja kritikovao Dunsa Skota i
Tomu Akvinskog. injenica je da ve tada oksfordski
logiari smatraju da se mogu kritikovati metafiziki
argumenti u ime logike; to je inio i Okam podrivajui
prirodnu teologiju, metafiziku i psihologiju svojih
prethodnika.
Kritika prethodnih metafizikih sistema predstavljala
je pukotinu u sintezi teologije i filozofije; ali, ako je i Toma
smatrao da se filozofski argumenti za egzistenciju boga
razlikuju od teolokih, on je bio uveren da se mogu dati valjani metafiziki argumenti za boiju egzistenciju.
Viljem Okam (1290/1300-1349) je pristupio
franjevakom redu i studirao u Oksfordu; uestvovao je u
polemikama koje su se vodile oko pitanja odnosa svetovnih i
crkvenih vlasti; u svojim spisima protiv pape dokazivao je
da ovaj nema pravo na apsolutnu mo (jer nije nepogreiv) i
da se protiv njega treba boriti kad ne radi dobro jer iznad
njega stoji autoritet Svetog pisma. Ovo poslednje pokazuje
da on nije izaao iz okvira teologije: on se borio protiv
papskog apsolutizma ali je priznavao da je papska mo
delimino i boanskog porekla. Okam je sa jo nekoliko
franjevaca ekskomuniciran iz crkve, ali je do pred kraj ivota uivao zatitu cara Ludviga Bavarskog, ivei u
Minhenu. Napisao je mnotvo knjiga i komentara iz oblasti
fizike i logike i, razume se, teologije. U prvom delu svog
www.uzelac.eu
385
Milan Uzelac
ivota, boravei u Oksfordu, Okam je logiar i akademski filozof, potom, boravei u Minhenu, politiki je i crkveni
polemiar i bilo bi pogreno govoriti o dva Okama: ako i
postoji razlika u tonu izmeu njegovih filozofskih i
polemikih spisa razlog tome treba traiti u razliitosti
oblasti u kojima se kretao a ne u protivrenosti njegovog
karaktera; pritom ne treba gubiti iz vida da se Okam sve
vreme drao jasnih uverenja i principa, koje je bio spreman
da primeni hrabro, sistematino i logino. Okam je
samostalno promiljao probleme i svoja reenja razvijao
temeljno i sistematski, te se za njega s punim pravom moe
rei da je originalni mislilac; bilo je istraivaa koji su
smatrali da je on samo puki aristotelovac jer se koristio
aristotelovskom logikom i teorijom saznanja u borbi protiv
Skotovog realizma i ak smatrao kako je itav skotizam
samo izokrenut aristotelizam, ali istovremno, on je nastojao
da pobolja Aristotelovo uenje.
Okam je temeljno poznavao dela velikih sholastiara i
Aristotela. Negiranjem univerzalija doao je u sukob s
predstavnicima crkve i njegovo uenje je na Pariskom
univerzitetu bilo zabranjeno 1339, da bi tek skoro stolee i
po kasnije (1481) nominalizam postao predmet slobodne
nastave na univerzitetu. Okam porie osnovnu
pretpostavku sholastike filozofije shvatanje o racionalnosti sveta shvaenog kao harmonije rei i bia; on je vrsto
verovao u primat intuicije, tj. u primat intuitivnog znanja
pojedinane stvari: svako realno znanje zasniva se
iskljuivo na intuitivnom saznanju pojedinanih postojeih
stvari. Okam smatra da postoji samo pojedinana stvar koja
kao takva postoji po prirodi, a nije proizvod neeg opteg, tj.
pojma. Pojmovi su fikcije i ne postoje realno, nego su
zamisli, koje subjekt sam proizvodi. Negirajui realno
postojanje pojmova, on se udaljio od njihovog pravog
znaenja, jer ih nije shvatao kao adekvatan misaoni izraz o
www.uzelac.eu
386
Milan Uzelac
predmetu. Ukidanjem sadrajne strane pojma ostao je kod

pojma kao znaka (terminus, signum) o nekom predmetu, to
predstavlja podruje subjektivnog mnenja, ali ne i
objektivnog predmeta te postojee, osim u sluaju potrebe,
ne treba umnoavati. Njegovo stanovite bi bilo pravilnije
odrediti kao terminizam no nominalizam.
Okama je posebno interesovalo uenje o boanskoj
svemoi i slobodi; smatrao je da to uenje ne moe opstati
ako se ne ukloni metafizika sutina koja je u hriansku
filozofiju dospela iz grkih izvora. U filozofiji Avgustina, kao
i kasnije kod Tome i Bonaventure teorija sutina, odnosno
boanskih ideja imala je vanu ulogu. Istina, kod Platona
ideje behu uzori na koje se demiurg ugleda kad stvara svet,
dok su kod neoplatoniara ideje smetene u boanski um.
To shvatanje stvaralo je tekoe hrianskim misliocima
kad su nastojali da objasne boije slobodno stvaranje sveta.
Stvaranje kao boanski slobodni i umni in pretpostavlja da
u bogu postoji umski izvor ili model stvaranja; Toma je dokazivao da ideje nisu realno razliite od boanske sutine,
da su ontoloki identine s boijom sutinom jer su
boanska sutina koju bog saznaje kao onu koja se moe
spolja oponaati od strane drugih stvorenja. Sa teorijom
optih ideja ide i prihvatanje nekog oblika realizma u
objanjenju naih vlastitih ideja. Okam je kritikovao
metafiziku sutina istiui da ta teorija podrazumeva
ograniavanje boanske slobode i svemoi, da povlai za
sobom da se bog rukovodio i ograniio u svom stvaralakom
inu venim idejama ili sutinama. Po njegovom miljenju,
postoji bog, slobodan i svemoan i postoje stvorenja,
sluajna i zavisna.
Napadajui sve forme realizma, naroito onu koja se
sree kod Dunsa Skota, Okam je primenio terministiku
logiku; "moderna logika", odnosno logika termina, jeste
posebna oblast istraivanja u XIV stoleu. Funkcija termina
www.uzelac.eu
387
Milan Uzelac
jeste u odnosu znaka i oznaene stvari. Termini su

tradicionalno ve bili razlikovani jedni od drugih: neki
termini se odnose neposredno na stvarnost i imaju znaenje
ak i kad stoje sami za sebe, i takvi termini se nazivaju
kategorematikim (drvo, kua); drugi termini dobijaju
znaenje samo kad stoje u relaciji s prethodnima i nazivaju
se sinkategorematikim (neki, svaki), konano, postoje termini koji su apsolutni i oznaavaju stvar bez reference na
bilo koju drugu stvar, dok drugi opet, oznaavaju objekt
shvaen samo u odnosu prema nekoj drugoj stvari i oni su
konotativni (sin, otac). Ako razmotrimo re ovek videemo
da je ona konvencionalan znak: ona oznaava neto,
odnosno ima smisao, ali stvar je konvencije to ta re ima
upravo taj smisao ili obavlja upravo tu znaenjsku funkciju.
Gramatiar moe razmiljati o reima kao reima (u raznim
jezicima razne rei oznaavaju isto), ali stvarni materijal
naeg miljenja nije konvencionalni nego prirodni znak.
Prirodni znak je pojam; pojam je logiko znaenje termina.
Rei (ako ih za istu stvar uzimamo iz raznih jezika) su
razliite, ali je njihov smisao isti i Okam zato razlikuje
izgovorenu re (terminus polatus) i pisanu re (terminus
scriptus), od pojma (terminus conceptus), tj. od termina
shvaenog prema njegovom smislu ili logikom znaenju.
Okam je pojam (terminus conceptus) nazvao prirodnim
znakom zato to je smatrao da direktna aprehenzija neke
stvari prirodno uzrokuje u ljudskom duhu pojam te stvari.
Moe se stoga rei da Okam nije nominalista u tom
smislu da je optost pripisivao reima kao terminima
(izgovorenim ili napisanim), tj. stoga to bi optost
pripisivao terminima shvaenim kao konvencionalnim
znacima: on je mislio na prirodni znak terminus
conceptus.Termin sam po sebi moe vriti razne funkcije ali
tek u iskazu on dobija odreeni tip funkcije, tj. moe imati
www.uzelac.eu
388
Milan Uzelac
funkciju "stajanja namesto" (suppositio). Supozicijalnost je

svojstvo koje pripada terminu, ali samo u iskazu.
Okamov odgovor na pitanje o univerzalijama bio bi
sledei: univerzalije su termini (termini concepti) koji
oznaavaju pojedinane stvari i koji stoje namesto njih u
iskazima; samo pojedinane stvari postoje; samim tim to
postoji, stvar je pojedinana. Nema i ne moe biti
egzistentnih univerzalija; tvrditi egzistenciju univerzalija
van svesti znai zapasti u protivrenost; ako unuverzalno
postoji, ono mora biti pojedinano. Optost nema nikakvu
egzistenciju u dui osim kao in razumevanja; egzistencija
opteg sastoji se u inu razumevanja i opte samo na taj
nain postoji; ono duguje svoju egzistenciju umu: nema univerzalne realnosti koja odgovara pojmu. Meutim, pojam
nije fikcija u smislu da ne stoji namesto niega to je
stvarno: on stoji namesto pojedinane realne stvari iako ne
stoji namesto nijedne opte stvari. Pojam je tako nain
poimanja ili saznavanja pojedinanih stvari.
Mada Okam ponekad istie kako je univerzalija
zbrkana ili nerazgovetna slika jasnih pojedinanih stvari,
on nije izjednaio opti pojam sa slikom ili fantazijom; ono
na emu je sve vreme insistirao jeste da za objanjenje
univerzalije nema potrebe postulirati nikakve inioce sem
uma i pojedinanih stvari. Opti pojam nastaje prosto zato
to postoje razliiti stepeni slinosti meu pojedinanim
stvarima i opti pojam treba shvatiti kao in razumevanja.
Kada je re o Okamovom odreenju pojma metafizike i
njenog predmeta, treba rei da on polazi od Aristotelove
tvrdnje da je bivstvujue (tj. bie, ens) predmet metafizike;
ali metafizika, po Okamu, nema samo bie (bivstvujue) za
svoj predmet, uostalom, istie, ovaj filozof, neki drugi
smatraju da je predmet metafizike bog. Moglo bi se rei,
kae Okam, da je meu svim predmetima metafizike bog
prvenstveni predmet ukoliko se radi o prvenstvu
www.uzelac.eu
389
Milan Uzelac
savrenosti, dok je bie prvenstveni predmet ukoliko se radi

o prvenstvu priricanja. Postoje razliite grane metafizike, s
razliitim predmetima, mada su one u neposrednoj vezi; ta
povezanost nas opravdava kad govorimo o metafizici i kad
kaemo da je bie predmet metafizike.
Ukoliko je metafizika nauka o bivstvujuem kao
bivstvujuem, ona se ne bavi stvarju, nego pojmom; taj
apstraktni pojam bia ne stoji namesto neeg mistinog to
se mora saznati pre nego to moemo da znamo pojedinana
bia: on oznaava sva bia, a ne neto u emu bia
uestvuju. Za Okama su bie i postojanje sinonimi; esencija i
egzistencija oznaavaju isto, mada ove rei mogu oznaavati
istu stvar na razliite naine. Ako se termin egzistencija
upotrebljava kao imenica, onda esencija i egzistencija
gramatiki i logiki oznaavaju istu stvar; ali ako se umesto
imenice egzistencija upotrebi glagol biti, onda se iz
oiglednih gramatikih razloga, esencija koja je imenica ne
moe zameniti glagolom biti. Ovo gramatiko razlikovanje
ne moe biti uzeto kao osnova za razlikovanje esencije i
egzistencije kao razliitih stvari: one jesu ista stvar. Iz toga
sledi da je opti pojam bia rezultat shvatanja postojeih
stvari; samo zato to smo imali direktnu aprehenziju onoga
to aktualno postoji u stanju smo da sainimo opti pojam
bia kao takvog. Opti pojam bia je univokan (jednoznaan). U tom smislu Okam se slae sa Skotom, bar to se tie
znaenjanja rei univokan. Postoji jedan pojam zajedniki
za boga i sva ostala stvorenja i on im se moe priricati. Bie
je pojam koji se moe u jednoznanom smislu priricati svim
postojeim biima. Bez jednoznanog pojma ne moemo da
poimamo boga. U ovom ivotu ne moemo dostii intuiciju o
boanskoj sutini, ali moemo pojmiti boga u zajednikom
pojmu koji se moe priricati bogu i ostalim biima. Meutim, treba rei da je Okam vodio rauna o tome da
www.uzelac.eu
390
Milan Uzelac
njegova teorija univoknog pojma bia iskljui panteistike

implikacije.
Izrazi nominalizam i terminizam sinonimmo su
korieni da bi opisali via modernu; karakteristika
terminizma bee analiza funkcionisanja termina u iskazu,
doktrina u suppositio (stajanje na mestu). Ako se takva
terministika doktrina moe nai i kod ranijih mislilaca,
zasluga je Okama to je terministiku logiku razvio u
konceptualistikom i empiristikom smeru, pa se opravdano
moe govoriti o okamistikom pokretu pod uslovom da to ne
znai da je Okam bio i predstavnik svake struje tog pokreta.
Treba rei da je okamistiko insistiranje na znaaju
iskustva pozitivno inspirisalo razvoj empiristike nauke, i
da su se poele javljati razne teorije koje vie nisu imale
poreklo kod Aristotela; bilo bi pri tom nepravedno samog
Okama smatrati antiaristotelovcem budui da je on sam
sebe u nekim stvarima video kao interpretatora Aristotela;
meutim, nekog potpunog saglasja s Aristotelom tu nije bilo
i stoga nije udno to su neki predstavnici nominalistikog
pokreta bili ak i neprijateljski raspoloeni prema
Aristotelu.
Nominalistiko uenje je vremenom postalo toliko
popularno da je kralj Luj XI bio prinuen da posebnim
dekretom 1. marta 1474. zabrani nominalistiko uenje i
naredi konfiskovanje nominalistikih knjiga; ta zabrana je
nakon sedam godina bila povuena. Sve to pokazuje da se u
XV stoleu nominalizam ve uvrstio u Parizu i Oksfordu,
ali i na mnogim nemakim univerzitetima; to znai da je
tada dolo do deliminog oslobaanja od ranije dominacije
crkve i religije, da postepeno preovlauje realniji odnos
prema svetu i prirodi i to novo stanje je posledica promena
u drutvu - slabljenja feudalne hijerarhije i sve veeg
uticaja treeg stalea u gradovima. U to vreme dolazi do
obnove interesa za prirodne nauke; preovlauje miljenje da
www.uzelac.eu
391
Milan Uzelac
nauka i teologija nemaju nita zajedniko, da teoloke

dogme mogu biti predmet verovanja ali ne i predmet razumskog dokazivanja. Tu misao nalazimo kod engleskih
franjevaca koji sami nisu bili protivnici teologije, ali je
zahvaljujui upravo njihovom delovanju miljenje poelo da
se osamostaljuje do te mere da filozofija uskoro dobija vea
prava no teologija.
Sve je to imalo za posledicu da sholastiki duh vie
nema raniji uticaj te se poinju negovati drugaiji naini
miljenja; sredinom XV stolea u Italiji, pre svega u Firenci,
obnavlja se platonizam i zapoinje borba protiv
aristotelizma. Do te promene dolazi tek poto su ojaali
drutveni slojevi u italijanskim gradovima za koje je
platonizam bio izraz borbe protiv starih shvatanja;
prestanak apsolutne vladavine sholastike poklapa se sa
oslobaanjem oveka od apsolutne vladavine crkve i njene
dogmatike. Religiozni sadraj verovanja je i dalje ostao, ali
je pored njega bilo mogue samostalnije miljenje i
istraivanje sveta i prirode. Iako predmet srednjovekovne
filozofije nije bila neposredna prirodna datost kako ona
postoji po sebi, ve teologizovana stvarnost data putem
hrianskih dogmi, i ta filozofija bila je ipak pokuaj da se
na svoj nain d neko shvatanje sveta te je tako i ona
izraavala odreeni duh vremena u kome je religiozni pragmatizam imao glavno znaenje.
www.uzelac.eu
392
Milan Uzelac
FILOZOFIJA U VREME RENESANSE

Tokom XV i XVI stolea u Italiji dolazi do
velianstvenog objedinjenja antike i hrianske kulture; u
to doba, poznato kao doba humanizma i renesanse,
zahvaljujui decentralizaciji, politikoj samostalnosti i
ekonomskom jaanju niza gradova kao to su Firenca,
Venecija, Milano, Padova, Bolonja, Rim, enova, dolazi do
irenja umnih sloboda, do procvata individualizma koji, s
postavljanjem zahteva da se mera saznanja i suenja o
stvarima nalazi u oveku, poinje da prevazilazi svoje
sopstvene granice i postepeno potkopava temelje koje je
prethodno sam izgradio. To je doba u kome dolazi do velikih
promena ne samo u oblasti filozofije, ve i u svim sferama
ovekovog ivota, a re je pre svega o promenama u domenu
politike, morala, knjievnosti, umetnosti, nauke i religije.
Ako se ima u vidu hronologija, period humanizma i
renesanse obuhvata dva stolea: XV i XVI. Uvod u taj
period poinje ve sredinom XIV stolea sa Kolom di Rienci i
Franeskom Petrarkom (1304-1374) a epilog imamo poetkom XVII stolea, sa Tomazom Kampanelom (1568-1639)
koji je poslednji predstavnik epohe renesanse. Ono to je
itavom tom pokretu davalo smer i bilo njegov unutranji
pokreta, bee duh antike koji se tu pojavio s izuzetnom silinom. Povratak drevnosti moda je zadobio nov i snaan
impuls u vreme pada Konstantinopolja (1459), ali se interes
za drevnu umetnost i knjievnost osetio znatno ranije, ve u
vreme Dantea, Petrarke i Bokaa.
to se samih izraza tie, oni imaju sloenu istoriju;
termin humanizam, kao oznaka epohe, javlja se relativno
kasno (prvi ga koristi F. Nithamer) i njime se oznaava (a)
oblast kulture za koju je svojstveno izuavanje klasike kao i
(b) poseban duh koji stoji u opoziciji spram naunih
disciplina. Izraz humanista nastaje sredinom XV stolea i
www.uzelac.eu
393
Milan Uzelac
on je oznaka nastavnika i uitelja gramatike, retorike,

poezije, istorije i filozofije morala, premda se, ve u XIV
stoleu, sreu izrazi studia humanitatis kao i studia
humaniora, kojima se, uz oslanjanje na Cicerona, odreuju
pomenute discipline.
Humanitas je za latinske autore znailo isto to i za
Grke paideia vaspitanje i obrazovanje oveka. Smatralo se
da u duhovnom obrazovanju linosti osnovnu ulogu ima
knjievnost, poezija, retorika, istorija i filozofija. Te
discipline izuavaju oveka polazei od njegovih optih
svojstava a ne od nekih pragmatikih mogunosti i njihov
cilj nije toliko u davanju nekih specijalnih znanja nego u
ovekovom optem razvijanju i usavravanju. U drugoj
polovini XIV, kao i u naredna dva stolea, javilo se ubeenje
da panju treba posvetiti izuavanju humanistike
literature i da najvei znaaj imaju klasina latinska i grka
literatura pa su stoga latinski i grki pisci proglaavani za
neprevaziene i istinske uitelje oveanstva. Po optem
miljenju istoriara renesansne kulture pojam humanizam
oznaava optu tendenciju koja poinje sa Petrarkom; prve
katedre grkog jezika i grke literature osnovane su ve u
XIV stoleu iako je do najvee ekspanzije grkog jezika
dolo u narednom stoleu (posebno, nakon FerarskoFirentinskog crkvenog sabora 1438/39, koji se bavio
mogunou ujedinjenja istone i zapadne crkve, odnosno,
nakon pada Konstantinopolja (1453) kada se veliki broj
uenih Vizantinaca preselio u Italiju).
Bit humanizma vidi se upravo u odnosu spram
prolosti; srednjovekovni mislioci nisu ignorisali klasiku ve
su je videli van istorijskog konteksta; humanisti "otkrivaju"
klasiku tako to se istovremeno distanciraju od nje i to su
svesni razlike izmeu sebe i "starih", izmeu starog i novog
- antikog i modernog. Oni su istinski otkrili Vergilija i
Aristotela (koji su delom bili poznati i u srednjem veku)
www.uzelac.eu
394
Milan Uzelac
tako to su ih situirali u njihovo vreme i to su nastojali da

ih objasne u okvirima njihovog doba; otkrie drevnog sveta i
otkrie oveka idu u vreme humanizma zajedno: otkriti
drevni svet kao takav i sebe porediti sa njim kao merilom,
to je neprekinuta nit vodilja u razmiljanjima humanista, to
je razlog to e se mnogi humanisti posvetiti dravnikim i
politikim problemima. To znai da humanisti na novi nain
itaju klasiku i da, zahvaljujui literaturi, poinje da sa
stvara novi duh, novi oseaj, novi ukus; antika obrazuje taj
novi duh i osvetljava ga svojim svetlom koje e se meati sa
onim u kome e nestati Savonarola i Bruno.
Termin renesansa kao istoriografski pojam javlja se tek
u XIX stoleu, pre svega blagodarei knjizi Jakoba
Burkharta Kultura renesanse u Italiji (Bazel, 1860). To
novo vreme, kakvo se sree u Italiji, odlikuje po miljenju
ovog istoriara praktian i teorijski individualizam, kult
svetovnog ivota sa izraenom ulnou, svetovni duh
religije s tendencijom ka paganstvu, oslobaanje od okova
autoriteta, poseban interes za istoriju, filozofski
naturalizam i poseban interes za umetnost. Renesansa je
tako epoha raanja nove kulture, suprotstavljene
srednjovekovnoj; ona nije odreena samo vaskrsavanjem
antike, budui da se antika ne raa sama po sebi, ve i s
novim italijanskim duhom koji je Italiju pretvorio u
kulturno sredite zapadne Evrope.
Insistiranje na renesansi (raanju) antike dalo je naziv
itavoj epohi, ali ne bi bilo ispravno ovaj ternim smatrati
izumom istoriara XIX stolea: ve humanisti koriste izraze
iji je smisao vaskrsnuti, vratiti sjaj starini, obnoviti, dati
nov ivot, iznova roditi stari svet, itd. Tako neto nalazimo
kod Lorenca Vale, kod Hristofera Landina, kod Vazarija
koji pie o renesansi slikarstva i skulpture iz
srednjevekovne grubosti i nesrazmernosti. U svakom
sluaju istoriografija XIX stolea nije greila u
www.uzelac.eu
395
Milan Uzelac
karakterisanju epohe renesanse, ali je nepravdu nanosila

ranijoj epohi govorei o varvarstvu srednjeg veka, o epohi
mraka i tame; u tom smislu pre bi se moglo rei da su mrak
i tama bili upravo u vreme visoke renesanse i manirizma,
sredinom XVI stolea, kad su lomae najintenzivnije gorele
i kad su se protestanti i katolici zduno ubijali pa su, u
vreme kad za jedan dan vojvoda od Albe pobije i po 50.000
ljudi, ulicama opustelog Amsterdama konji pasli travu.
Svetlosti je bilo i pre vremena renesanse, i to moda i vie,
ali to je bila jedna drugaija svetlost.
Vreme renesanse u oblasti filozofije je vreme pobune
protiv sholastikog tradicionalizma, vreme traenja novih
reenja antropolokog problema koji je izbio u prvi plan;
trai se novi smisao ljudskog ivota i novo odreenje ovekovog mesta u svetu i sve to podrazumeva kako studiranje
originalnog Aristotela tako i velika otkria u oblasti
prirodnih nauka. Istovremeno, treba rei da je re o
vremenu kad kao reakciju na vladajua sholastika uenja
imamo intenzivnu obnovu nekih od smerova poznatih u
antikoj filozofiji; tu pre svega treba spomenuti obnovljen
interes za epikurejstvo, neoplatonizam, aristotelizam i
skepticizam, ali isto tako, od velikog su znaaja i mistika
uenja pripisivana Hermesu Trismegistu, Zaratustri i
Orfeju a koja su, nastavi u prvim stoleima nae ere kao
paganski odgovor hrianstvu, meavina pitagoreizma,
neoplatonizma i magije (bez ega bi se teko mogla
razumeti metafizika i magijska teologija Firentinske
akademije ali i znatan broj dela mislilaca XV i XVI stolea).
Ve na poetku mogue je stoga postaviti pitanje: kako
se moglo dogoditi da humanisti, koji su uvek imali kritiki
odnos prema filololokim tekstovima i lingvistikim
analizama te veoma dobro otkrivali falsifikate, prihvate kao
izvorne tekstove one koji su bili pripisivani Hermesu
Trismegistu, Zaratustri, Orfeju? Zato na te tekstove nisu
www.uzelac.eu
396
Milan Uzelac
primenili iste metode? Postoji nekoliko odgovora: istraivanje latinskih tekstova je zapoeto pre no to je to sluaj
s grkim tekstovima, zatim, humanisti koji su se bavili
latinskim tekstovima imali su konkretne intelektualne
interese u odnosu na apstraktno i metafiziko izuavanje
grkih tekstova; konano, humanisti koji su se bavili
latinskim tekstovima bili su po pravilu literate i istoriari
dok su grki tekstovi daleko vie privlaili teologe i filozofe.
injenica je da su izvornost grkih tekstova koji su imali
daleko vie mnogovekovnih nanosa no latinski, podravali i
razni ueni Grci koji su iz Vizantije doli u Italiju. Samo
zato moglo se desiti da Lorenco Vala briljantno razobliava
latinske falsifikate, dok je s druge strane Marsilio Fiino veliao krajnje neautentine pozno-antike grke tekstove.
U vreme renesanse ozbiljnu greku je nainio ueni
Vizantinanac Georgij Gemist (kasnije nazvan Pleton, 13551452) koji je za autora dela Haldejska prorotva smatrao
Zaratustru i koji je doavi na crkveni sabor u Firencu
(1438-1445) pored predavanja o Platonu odrao i
predavanje o Haldejskim prorotvima ime je pobudio veliki
interes za ovo delo. Zaratustra je stoga smatran prorokom,
ponekad kao prethodnik Hermesa, mada istorijski nikakve
veze ovaj iranski verski reformator VII-VI stolea pre n.e. s
Haldejskim prorotvima nije mogao imati.
Treba pomenuti da su u vreme renesanse znatan uticaj
imali i orfiki spisi; orfizam ima dugu tradiciju koja je
uticala na Pitagoru i Platona, najvie uenjem o
metempsihozi (seobi due), no mnotvo spisa poznatih kao
"orfiki" jesu falsifikati nastali u vreme helenizma. U tim
himnama (ima ih ukupno 87), posveenim raznim
bogovima, pored orfikih elemenata nalazimo fragmente
stoikog uenja kao i aleksandrinaca, to jasno ukazuje da
su one poznijeg datuma. U vreme renesanse, Marsilio
Fiino je pevao te himne i pozivao zvezde da blagotvorno
www.uzelac.eu
397
Milan Uzelac
deluju. Po njegovom shvatanju Orfej je naslednik Hermesa

Trismegista. Hermes i Orfej su kljuni likovi renesansnog
platonizma i time se on razlikuje od srednjovekovnog
platonizma. Sve ovo veoma je vano, jer bez toga se ne moe
razumeti metafizika i magijska teologija firentinske
Akademije kao i dela veeg broja mislilaca XV stolea. Tome
treba dodati i veliki uticaj Pseudo-Dionizija Areopagite, koji
je ve dobro bio poznat i u srednjem veku, ali sad
ocenjivanog iz jednog drugog ugla budui da su humanisti
verovali da je Dionisija preobratio u hrianina apostol
Pavle na atinskom Areopagu.
Ve u prvim decenijama XV stolea svi su, poput
Leonarda Brunija, ukazivali na Franeska Petrarku
(1304-1374) i isticali kako je on prvi shvatio i izneo na
svetlo dana bogatstvo drevnog stila koji je bio izgubljen i
zaboravljen. On je pokuao da odgovori na pitanje u emu je
uzrok iskvarenosti i bezbonosti njegovog vremena; razloge
je naao u borbenom "naturalizmu" koji je donela arapska
misao a posebno Averoes, kao i u vladajuoj dijalektici i
logici povezanim s racionalistikim miljenjem. Protiv toga
se, po miljenju Petrarke, moglo boriti povratkom sebi i
sopstvenoj dui kao i povratkom ciceronovskim humanistikim naukama (litterae humanae).
Putem Petrarke iao je i sekretar Firentinske republike
Kolo Salutati (1331-1406) koji je, polemiui protiv
medicine i prirodnih nauka, prednost davao slobodnim
vetinama, i protiv dijalektikog racionalizma isticao
filozofiju kao pouku o ivotu (pozivajui se na primere
Sokrata, Hrista i sv. Franje Asikog) i u centar panje
stavio akt volje kao vabanje za slobodu; nadalje, on je isticao prednost aktivnog ivota nad kontemplativnim, i
njemu pripada slava to je prvi osnovao katedru grkog
jezika u Italiji i to u Firenci, pod rukovodstvom uenog
Vizantinca koji se tad skrivao u Italiji, Emanuela Hrisolare.
www.uzelac.eu
398
Milan Uzelac
Sledbenik Salutatija bio je Leonardo Bruni (1370/741444) koji je nakon uenja kod Hrisolare preveo na latinski
Platonove dijaloge Fedon, Gorgija, Fedar, Apologija, Kriton,
delimino Gozbu, kao i pisma, Aristotelovu Nikomahovu
etiku i Politiku, takoe i Plutarha, Ksenofonta, Demostena i
Eshina. Najznaajnijim su se pokazali prevodi pomenuta
dva Aristotelova spisa jer su dovela do prevrednovanja
njegovog uenja; Bruni je smatrao da je u dotadanjim tumaenjima Aristotela bio preuvelian i delom deformisan
momenat kontemplacije i da je manje vaan predmet
kontemplacije a daleko vie ovek koji misli i deluje.
Sve to jasno pokazuje da stvarajui nove forme period
renesanse nije naputao stare, te je tako i bilo mogue da
srednjovekovna pobonost i dalje ivi ne samo u
propovednicima i reformatorima (Savonarola) ve i u
slikarima i pesnicima novog pokolenja (Petrarka i Bokao,
Alberti i Direr). Iako su antiki uzori poeli da stiu sve vei
ugled Biblija je i dalje vaila kao najvii autoritet. Tako je i
bilo mogue da kad su humanisti poinjali da brane svoje
nove stavove od napada onih koji su nasledili Avgustina,
oni su se i sami koristili Avgustinovim argumentima:
Bokao je ponavljao Avgustinovu odbranu retorskih figura
u Svetom pismu i delovanja na emocije u pobonom
govornitvu.
Ve ovo kazuje da je veoma teko tano odrediti kraj
srednjega veka i poetak novog vremena, ili, u ovom
sluaju, renesanse koja je pre bila oznaka pokreta i
simptom novog doba a sa im veina ljudi tog doba nita
nije imala. Ne smemo nikako izgubiti iz vida da je taj
pokret, iji jezik bee latinski, zahvatio samo mali broj ljudi,
vrhove crkve, plemstva i neke od knjievnika i umetnika.
Konano, sam izraz srednji vek (media aetes) poinje da se
koristi tek sredinom XVII stolea, tanije 1671, i oznaava
period u latinskoj literaturi od rimskih imperatora
www.uzelac.eu
399
Milan Uzelac
Antonina (II stolee) do raanja nauka (XV stolee). Drugi

jedan naunik, Hristifor Keler (1634-1707), u svojoj Optoj
istoriji starog, srednjeg i novog perioda drevnu istoriju
izlae do imperatora Konstantina (tj. do vremena kad
Rimska imperija prihvata hrianstvo) a srednji vek od
Konstantina do pada Konstantinopolja (1453). Ako bi se
podela pravila na osnovu drutveno-ekonomskog naina
ivota, tada bi se izrazom srednji vek mogao oznaiti period
od poslednjeg antikog filozofa Boetija i zatvaranja
filozofskih kola u Atini (trea dekada VI stolea) pa do
vremena Francuske revolucije (1789).
Klasifikacije vremena su posve razliite i zavise od onih
koji ih ine; isto vai i za sve pokuaje periodizacije istorije
filozofije i filozofskog miljenja; ovde sam odstupio od nekih
uobiajenih periodizacija i izdvojio Nikolu Kuzinskog koji
mi se uinio, nekako, ovekom na niijoj zemlji; re je o
filozofu koji pripada dvema epohama: i srednjem veku i
renesansi, ali nijednoj ne u potpunosti. Vreme u kome on
ivi je u nekom smislu neodreeno: sa otkrivanjem grke i
rimske tradicije jaaju slobodne i liberalne tendencije,
posebno u Italiji. Hrianska religija se poinje pokazivati
kao jedna od mnogih moguih a njene veze sa religijama
Istoka i antike postaju sve oevidnije. Javljaju se tenje ka
sintetizovanju razliitih religija, ka povezivanju mitova i
legendi u jedinstvenu celinu; istina, taj pokret u Italiji nije
imao iri znaaj i ostajao je u granicama intelektualistike
kritike negovane u zatvorenim humanistikim krugovima i,
ak i u tim krugovima, on nije davao nekih krupnih
rezultata i nije vodio nekim novim koncepcijama oveka i
sveta; mahom su rasprave zavravale u skepticizmu.
Drugaije je bilo severno od Alpa; u snanim drutvenoreligijskim pokretima raslo je ubeenje da crkva mora biti
reformisana i obnovljena a vera istinski povezana sa
stvarnou ljudi; tamo dolazi do uverenja da se ovek moe i
www.uzelac.eu
400
Milan Uzelac
sam uzdati u svoje misli, u svoja uverenja koja ne moraju

(kao do tada) iskljuivo zavisiti od otkrovenja i crkvenih
autoriteta.
U isto to vreme javlja se saborski pokret koji osporava
apsolutizam pape i nastoji da pitanja vere budu blia
ljudima nego institucijama i dogmama; izraz takvih tenji
nalazimo upravo kod Nikole iz Kuze (pravo ime Krebs,
1401-1464), roenog na obali Mozela, u junoj Nemakoj;
otac mu je bio ribar i vinogradar; nemaki jezik je bio njegov
maternji jezik a italijanski je nauio za vreme studija u
Padovi; 1426. postao je svetenik a 1448. papski kardinal i
episkop; tokom itavog ivota bio je privren katolikoj
ortodoksiji, dok je, filozofski gledano, neoplatoniar u
strogom smislu te rei; u neoplatonizmu je isticao one crte
koje su odgovarale tada nastajuem individualizmu i
njegovoj sklonosti ka subjektivno-imanentnoj interpretaciji
stvarnosti. Kuzanski smatra da ovek ima pravo da stvori
sopstvenu viziju boga (iz ega e nastati i neki drugi pravci
radikalne mistike toga vremena); izraavajui sve nemire
svoga doba on stvara jedan potpuno novi pogled na svet.
Bog je pre svega ista mogunost /posse/ bivstvovanja, ili,
kako on sam kae: mogunost stvaranja /posse fieri/. Bog je
neprekidna aktivna mogunost i boansko bivstvovanje je
istovremeno i bivstvovanje i aktivna mogunost
bivstvovanja /u: De possest/. Tu je Kuzanski pretea
matematikih analiza XVII stolea tj. prethodnik uenja o
beskrajno malom i granici. Beskonano malo moe biti
manje od ma ega; beskonano tei nuli ali u nju nikada ne
prelazi (A.F. Losev).
Nikola Kuzanski je kljuna linost renesansne filozofije;
kod njega se nalaze mnoge crte novoga doba iako on ostaje
veran srednjovekovnom univerzalizmu i intelektualizmu.
Interesantno je da su Kuzanskog savremenici smatrali
"znalcem srednjega veka"; ovim terminom se po prvi put
www.uzelac.eu
401
Milan Uzelac
izgleda koristi hroniar svetske istorije Hartman edel

(1493) kao i pariski izdava Kuzanskog Faber Stapulensis
(1514).
Kuzanski zakljuuje doba srednjega veka i istovremeno
otvara doba preporoda i reformacije; on se formirao na
problematici vezanoj za okamizam ali i pod uticajem
mistike Majstera Ekharta; u osnovi njegove sopstvene misli
je neoplatonizam, i to onaj koji se nalazi kod PsudoDionizija Areopagite i u manjoj meri kod Skota Eriugene;
on je vezan za prolost i njen ivi tok trai u delu Avgustina
(kod koga teologija postaje dramatini doivljaj oveka), u
delima srednjovekovnih mistika (koji su traili puteve
linog kontakta sa bogom), dakle, kod Ekharta i Taulera
(anatemisanima od strane crkve) kojima e se kasnije obraati i Toma Mincer. Tako Kuzanski, zapravo, sintetie u
svojoj filozofiji tradiciju srednjovekovne mistike (Ekhart),
srednjovekovne sholastike (Avgustin, Skot Eriugena, Albert
Veliki, Rejmond Lulu) i nastajuu misao italijanskog renesansnog humanizma (to je aktivni momenat njegovog
stvaralatva). To je dovelo do toga da kod njega mistika
bude krajnje prozrana, da sholastika gubi svoju
srednjovekovnu formu zadravajui se jo samo u
univerzalizmu, sistematinosti i logikoj jasnosti, dok mu je
renesansni humanizam lien retorike i psihologizma.
Uprkos velikom sholastikom nasleu Kuzanski je u
najveoj moguoj meri vezan za vreme u kome ivi: kao
istaknut religiozni ovek, aktivni uesnik sabora u Bazelu,
proet idejom crkvenih i duhovnih reformi, on je ovek koji
trai puteve za sreivanje odnosa meu ljudima i naine
njihovog izmirenja, papski je izaslanik u Konstantinopolju
gde nastoji da doe do sporazuma izmeu rimske i istone
crkve, a kao teolog respektovao je druge religije do te mere
da se uputao i u polemike s Koranom. U svom rodnom
mestu osnovao je sveteniku bolnicu (iz koje je istovremeno
www.uzelac.eu
402
Milan Uzelac
trebalo da zrai i nova religioznost, kao i novo vienje

sveta); tu je izgradio i veliku biblioteku gde je njegovo srce,
nakon sahrane tela u Rimu, sahranjeno u kapeli bolnice u
Kuzi.
Kuzanski je bio naunik svoga doba, filozof, prijatelj
humanista i, kao i oni, zanimao se za autentinost starih
rukopisa, za izuavanje strukture neba i kretanja zvezda,
ali pri tom nije pripadao humanistima kao to nije pripadao
ni sholastiarima; koristei originalan metod uzet iz
matematike, i tip saznanja vezan s tim metodom nazivao je
"ueno neznanje"; smatrajui da jedino matematika
garantuje sigurnost naih naunih sudova, tvrdio da se
zemlja kree u svemiru, a taj svemir (suprotno od
aristotelovske tradicije) nije tumaio srednjovekovnim
pojmom venosti i hijerarhijom bivstvovanja. Preduzimao je
najtea istraivanja i otro kritikovao sholastiku filozofiju
suprotstavljajui joj autoritet obinih ljudi s ulice, zanatlija
koji su bistrim prosuivanjem bolje no ueni eruditi
sagledali pravi smisao sveta i ovekovog poloaja u njemu.
Odbacujui sholastiku tradiciju smatrao je da smele
hipoteze razuma seu u dubine stvarnosti i da su otuda
povezane na izvestan nain i sa ovekom.
Iz iskustva takvoga ivota, punog suprotnosti, izrastala
je filozofija prepuna nejasnoa i nemira a istovremeno
smela i svea u pokuajima da se obuhvati svet i ovek.
Kuzanski je tako razbijao vrednosni sistem srednjovekovne
slike sveta kojom je vladala hijerarhija bivstvovanja,
ustaljena ravnotea sila u prirodi i oveku, te shvatanje
oveka kao bia snabdevenog razumom koje se nalazi izmeu ivotinja i anela (kakvo smo videli kod Tome).
Vizija sveta koju je iznosio Kuzanski bila je potpuno
drugaija: bila je to vizija dinaminog kretanja i
meusobnog proimanja suprotnosti, vizija celine iz koje su
se izdvajali delovi da bi se ponovo u tu celinu vratili, vizija
www.uzelac.eu
403
Milan Uzelac
beskrajnosti vezane s konanou, vizija vezanosti istog i

suprotnosti. Dok je sholastika svet videla kao hijerarhiju
unutar koje je sve imalo svoje jasno odreeno i nedvosmisleno mesto, Kuzanski je zastupao tezu o
dinaminosti sveta, sveta koji je izvesna celina, raznorodna
i monolitna istovremeno; svet je bio celina to se
suprotstavlja beskonanom sa kojim je istovremeno i tesno
povezan.
Meu radovima Kuzanskog izdvajaju se spisi: O uenom
neznanju (1438-1440), O pretpostavkama (1440/45), O
traenju boga (1445), Apologija uenog neznanja (1449),
Prostak (1450), Poelo (1450), O vienju boga (1453), O berilu (1458), O mogunosti bia (1460), O igri loptom (1463), O
potrazi za mudrou (1463), Kompendij (1463), O visini
kontemplacije (1464).
Kada se utvruje istina s obzirom na razliite stvari,
neodreeno se poredi s odreenim, nepoznato s poznatim i
zato, kad se istraivanje kree u okviru konanih stvari
doneti sud je lako, dok, kad je re o sloenim stvarima, to
moe biti teko, ali u svakom sluaju mogue. Posve je
drugaije kad se istrauje beskonano. Kao takvo ono se ne
moe predstaviti i za nas ostaje nepoznato. U tom sluaju
uzrok naeg neznanja je odsustvo merila i proporcija koje
imamo kod konanih stvari. Saznanje takve strukturne
disproporcije izmeu konanog ljudskog uma i
beskonanosti u koju je on ukljuen i kojoj tei, kao i istraivanje, u takvoj situaciji, po reima Kuzanskog, jeste "ueno
neznanje". U spisu pod istim naslovom on pie: "Na
konani razum kreui se putem izjednaavanja ne moe
potpuno dosegnuti istinu stvari. Budui da istina nije vea
ili manja, ona je sadrana u neem nedeljivom, i kako ne
moe niim biti izmerena osim samom istinom, kao to ni i
krug, ije se bie sastoji u neem nedeljivom, ne moe biti
izmeren neim to nije krug. Ne bivajui i sam istina, na
www.uzelac.eu
404
Milan Uzelac
um nikad ne dosee tako tano istinu da ne bi mogao sve

tanije beskonano da je dosee, poput mnogougla u krugu
koji, upisan u krug, sve mu je sliniji to ima vie uglova, ali
i kad se broj uglova umnoi do beskonanosti, on nee biti
jednak krugu ako mu ne postane identian" (De docta
ignorantia, I,3,10).
Polazei od toga Kuzanski ukazuje na put kojim se
moe pribliiti istini usredsreivanjem na to da u
beskonanosti postoji podudaranje suprotnosti; na tom putu
mnoge stvari mogu biti ne samo antiteza beskonanosti ve
mogu biti izraz simbolikog odnosa koji u sebu sadri iluziju
beskonanosti. Shodno tome, u bogu, poto je on
beskonaan, sve razlike koje se u tvarnom svetu pokazuju
kao suprotne meu sobom, same po sebi otpadaju. U bogu
koji je krajnje "apsolutan", suprotstavljeni "maksimumi" i
"minimumi" se podudaraju. Suprotnosti su dostupne samo
stvarima koje doputaju da neto bude vee ili manje; to ne
vai za apsolutni maksimum koji je iznad svake
suprotnosti.
Sve to ima za cilj prevladavanje predstava zdravog
razuma koje su zasnovane na principu neprotivrenosti. Da
bi to obrazloio, Kuzanski se poziva na platonistiku podelu
saznanja na ulno, racionalno i intelektualo, pri emu je
ulno opaanje uvek pozitivno, racionalno saznanje tvrdi ali
i porie saglasno principima o razlici suprotnosti i
neprotivrenosti, dok intelektualno saznanje princip
podudaranja suprotnosti nalazi u intuiciji, u saznajnom
aktu vieg reda.
U okvire ovakvog naina razmiljanja Kuzanski uvodi
tematiku hrianskog neoplatonizma i posebno razmatra (a)
odnos boga i sveta, (b) znaenje principa "sve u svemu" i (c)
koncepciju oveka kao mikrokosmosa.
Princip poklapanja suprotnosti (coincidentia
oppositorum) otvarao je beskonanu provaliju izmeu sveta
www.uzelac.eu
405
Milan Uzelac
i boga (kao poslednje sutine koja se ne moe saznati),

nepremostivu za razum pa su tako bile likvidirane sve
ambicije racionalne teologije; ali, tako su se istovremeno
stvarale i mogunosti meusobnog proimanja onog to je
zavreno s onim nezavrenim, onog to je merljivo s onim
nemerljivim. Namesto krutih lestvica bivstvovanja pojavila
se dinamina i istovremeno harmonina vizija uestvovanja
svega u svemu, i podudarnosti svega sa svim, uestvovanje
boga u svetu i sveta u bogu, uz istovremenu mogunost
prelaenja jednog u drugo.
Razvijajui tu viziju u spisu Kuzanski se suprotstavlja
tradicionalnim kosmolokim pogledima koji opisuju statini
svet i utvruju njegove konstantne razdaljine od centra koji
bi trebalo da bude njegov tvorac; on odbacuje odredbe kao
to su: blie i dalje, nie i vie, jer ih smatra neadekvatnim
za izraavanje odreenih stvari prema beskonanosti te je
formulisao i njihov osnovni princip: konano i beskonano
nisu proporcionalni (finiti et infiniti nulla proportio).
To je znailo da je uee boga u svetu sveobuhvatno i
opte, da ono ispunjava sve iznutra, da je monolitno. Bog
nije silazio na svet po stepenicama lestvica, ve je, naprosto,
proimao svet, kao duh. Zato je put do boga sa svakog mesta u ivotu bio jednako dalek ili jednako blizak i to nije bio
put to vodi preko stepena, nego put neposrednog vienja. O
tome da ove misli nisu bile filozofska apstrakcija svedoi
delatnost Kuzanskog koja je smerala mirenju veroispovesti
i toleranciji; konsekvenca njegove "negativne teologije" bila
bi u opravdanju raznorodnosti ubeenja. Dok je bog
postajao nedostian za razum, razum je imao pravo da boga
odreuje u vlastitim kategorijama.
Lik boga, smatrao je Nikola Kuzanski, onakav je kakvo
je gledite onog koji gleda: "Ko gleda pogledom koji voli, taj
osea kad na njega gleda s ljubavlju, ko te gleda u gnevu,
tome tvoje lice izgleda gnevno, a ko gleda s radou, taj vidi
www.uzelac.eu
406
Milan Uzelac
radost. Jer, kao to telesno oko kad gleda kroz crveno staklo
sve vidi u crvenoj boji, tako i duhovno oko gleda prema
svojoj ogranienosti... ovek nije kadar da misli drugaije
nego samo ljudski... I kada bi lav pogledao na lice boga,
video bi ga kao lava, jelen u obliku jelena, a orao kao orla...
Na taj nain u svim pogledima to lice svih lica je zaklonjeno,
i kao u zagonetki ne moe biti otkriveno" (De visione Dei).
To nadalje znai da e se istina o bogu javiti u svim
religijama, ali bi se izgubila u pokuaju njihovog
izjednaavanja.
Ta misao, neobino smela za svoje vreme, ne samo to je
osnova postulata uzajamne verske tolerancije, nego postaje
naelni izraz ljudske situacije. Ljudska istina je uvek istina
raznolikih istina. Kuzanski je pokazao to na lepom matematikom primeru: mnogougaonik se pribliava krugu, i to
vie ima uglova, time je vea bliskost, a ipak znamo da
nikad nee postati krug - tako se i ljudski razum
zahvaljujui mnotvu gledita pribliava beskrajnoj istini,
iako je nikada nee dosei, poto je ona neto po kvalitetu
razliito od ogranienog razuma. Iz tog poreenja se vidi
kako raznorodnost postaje elemenat ljudske istine, kako u
svakoj ljudskoj istini moraju biti sadrane suprotne misli,
kako je razvoj raznorodnosti napredak na ljudskome putu do
istine, kao to bi pokuaj likvidacije mnogougaonosti
mnogougaonika udaljavao od istine kruga, a ne pribliavao joj
se.
Na tim osnovama poiva antropologija Kuzanskog
njegovo shvatanje oveka kao mikrokosmosa kojim je on u
potpunom saglasju s humanistima koji su koncepciju
"oveka kao mikrokosmosa" pretvorili u duhovni simbol
epohe; ovek je, po miljenju Kuzanskog, mikrokosmos na
dva nivoa, na (a) optem ontolokom, jer on povezuje sve
stvari (i u tom smislu mikrokosmos je svaka stvar) i na (b)
www.uzelac.eu
407
Milan Uzelac
specijalno ontolokom, jer posedujui um i mo saznanja, sa

saznajnog aspekta, ovek u sebi poseduje likove svih stvari.
U svakom svom delu svet se izraava i ogleda kao
celina, ali se u oveku taj proces vri najpotpunije; ono to
postoji u svetu ponavlja se u oveku, u umanjenosti ali u
svojevrsnoj harmoniji. Misao da je ovek mikrokozam, suprotstavlja se sholastikoj tradiciji koja je oveka videla na
odreenom stepenu lestvice bivstvovanja; istovremeno, tu
imamo i suprotstavljanje sholastikom metodu posmatranja
sveta kao neeg sloenog iz delova.
ovek je mali svet i na taj nain je deo velikog sveta.
Celina sija u svim svojim delovima a delovi su deo celine
kao to je ruka odraz celog oveka; odblesak univerzuma je
na svakom njegovom delu zato to sve stoji u odnosu spram
celine i u tom delu koji se naziva ovek, odblesak je vei no
ma u kom drugom delu. Ukoliko se savrena svrha
univerzuma najvie osvetljava u oveku, on je i savreni
svet, mada mali, jer ostaje deo velikog. Kao to univerzum
poseduje univerzalno, tako ovek poseduje pojedinano, a
kako moe biti samo jedan univerzum u kojem je mnogo
posebnog i pojedinanog, pojedini ljudi u sebi nose lik
savrenog univerzuma i u mnotvu tih malih svetova,
trajno jedinstvo univerzuma se pokazuje u svom najveem
savrenstvu (De ludo globi, 42).
Sve ovo pokazuje kako Kuzanski virtuozno balansira na
granici koja deli srednjovekovlje i renesansu; tezom da bog
je tvorac a ovek je stvoren po bojem liku, iz ega sledi da
je i ovek tvorac, ortodoksnost ostaje sauvana. Nekoliko
decenija kasnije istupie Piko dela Mirandola s tvrdnjom da
ako bog stvara samoga sebe, a ovek je stvoren po liku
boijem, to znai da je i ovek duan da stvara samoga sebe,
a to ve prelazi sve okvire srednjovekovne ortodoksije.
www.uzelac.eu
408
Milan Uzelac
Unutranji raspad sholastike

i obnova antike filozofije
Sholastika je teila da formulie takvo filozofsko uenje
u kojem e sistem crkvenih dogmi zadrati svoj primat u
odnosu na razum; svoj najvii izraz sholastika filozofija
nalazi u grandioznom opusu Tome Akvinskog ali ve u njegovom delu sve jasnje se zapaa razlika izmeu filozofije i
teologije pri emu su najvie tajne ove poslednje ostajale
nedostupne za filozofiju. Ako su do tog vremena filozofija i
teologija teile jednoj velikoj zajednikoj sintezi, sada se jaz
meu njima poeo poveavati. Tenja filozofskom
utemeljenju crkvenih uenja vodila je sve veem
osamostaljivanju filozofskog miljenja koje je sve smelije i
kritinije pristupalo crkvenom uenju.
To ima za posledicu da se nesvesno, ve unutar same
sholastike, javlja tenja ka odvajanju filozofije od teologije,
pa ubrzo nakon Tome, kod Dunsa Skota, koji odbacuje
metafiziko znaenje optih pojmova i zastupa
senzualistiku teoriju o poreklu ljudskog saznanja,
nalazimo zahtev za odvajanjem vere i znanja, teologije i
filozofije. On s jedne strane nastoji da sauva pravovernost,
ali s druge je potkopava zahtevom da nauka poseduje
sopstvenu oblast i samostalnost. Tako, dok su dominikanci
nastojali da izgrade filozofsku hijerarhiju pojmova, kod
franjevaca je poeo da raste skepticizam prvo kod Dunsa
Skota, a potom kod najveeg nominaliste Viljema
Okamskog. Pod uticajem nominalistikog uenja ljudi su
sve vie poeli da na filozofiju gledaju kao na neto to je nezavisno od crkvenog uenja pa je tada i obnovljeno ve ranije
nastalo uenje o postojanju "dvostruke istine" jedne koja
vai u filozofiji a druge u teologiji; to uenje nije bilo izraz
nekog licemerja ve iskrenog uverenja o stanju miljenja.
www.uzelac.eu
409
Milan Uzelac
U to vreme odvajanja filozofije od teologije i uenje

Aristotela nalo se u udnoj poziciji; u doba svog najvieg
uspona sholastika je sebe identifikovala s uenjem
Stagiranina i njegov znaaj u svetovnim stvarima
izjednaavala sa znaajem crkve u duhovnim; kada su
posredstvom Arapa i Jevreja postali u XIII stoleu dostupni
i drugi Aristotelovi spisi, kao i njegovi srednjovekovni komentari u neoplatonistikom duhu, crkva je osetila potrebu
za izgradnjom novih sistematskih temelja svoga uenja. Ali
taj pokuaj prerade dotadanje filozofije nije se slagao sa
duhom Aristotelove filozofije. Sholastika je bila spremna da
prihvati Aristotelove logike sheme, ali je ve u njegovo
uenje o saznanju unosila neoplatonistike elemente koje je
crpla ne samo iz judejsko-arapske tradicije ve i iz
patristike literature a posebno iz dela Avgustina. to se tie sadraja saznanja, sholastika se tu oslanjala na
Aristotela jer sopstvenih i boljih uvida o prirodi nije imala.
Kad je re o uenju o vasioni, a posebno uenja o nastanku
sveta, sholastika je uz sve potovanje Aristotela bila
prinuena da od njega kao najvieg autoriteta odstupi. Ako
se pri tom ima u vidu da je aristotelizam na zapad dospeo
preko panskih Arapa u jednoj neoplatonistikoj interpretaciji, lako e se razumeti da se na kraju sholastike epohe
osamostaljivanje od sholastike vrilo u onoj meri u kojoj se
razumevao izvorni Aristotel. Ve i sutina nominalizma
bee u tome to je ovaj pravac miljenja u prvi plan stavljao
empiristike elemente iz tek tada ljudima dostupnog
Organona, pa je on zapravo bio reakcija izvornog
aristotelizma na platonistike tendencije prisutne u ranoj
sholastici. Meutim, kako je Aristotel ipak u to vreme bio
neprikosnoven autoritet, pa se njegova filozofija i dalje
smatrala saglasnom s uenjem crkve, anticrkveno
raspoloenje se najvie manifestovalo u osporavanju ovog
filozofa. Pod zahtevom za oslobaanje od aristotelizma krio
www.uzelac.eu
410
Milan Uzelac
se u to vreme zahtev za osloboenjem nauke od tutorstva

crkve.
Sredinom XV stolea u Italiji raste interes za izuavanje
grke i rimsko-helenistike filozofije; poinju da se prevode,
iznova komentariu i podraavaju dela drevnih autora,
dolazi do stvaranja kola po uzoru na antike, ali s tom razlikom to e sporovi meu kolama dobiti mnogo suroviji
oblik jer e jedna drugu poeti da optuuju za jeres, a svaka
za sebe e tvrditi da je upravo ona pravoverna, da upravo
ona izraava pravi duh drevne filozofije. U trenucima kada
su se uenja ovih kola u velikoj meri udaljavala od
crkvenog uenja, tada je od velike pomoi bilo pozivanje na
"dvostruku istinu" ime su se renesansni filozofi
opravdavali pred sobom ali i titili od napada crkvenih
autoriteta. to se tie same crkve, ona je svoj odnos prema
filozofima menjala zavisno od smera kojem su pripadali i
razliito se odnosila prema nastojanjima za obnovom filozofije. Neko vreme, posebno dok su u Rimu vladali lanovi
porodice Medii, crkva je bila na strani platonizma i
odbacivala aristotelizam, da bi se potom vratila
aristotelizmu i na Petom lateranskom saboru (1512) osudila
uenje o "dvostrukoj istini" iza kojeg je tad stajalo svesno
neverovanje averoista kao i aleksandrinaca.
Prva neposredna posledica poveanog interesa
humanista za knjievnost Grke i Rima pa tako i za itavo
antiko naslee ogleda se u obnovi filozofije i sve veem
uticaju platonistike filozofije u neoplatonistikom obliku.
Ne treba misliti da platonizam nije bio u ranijim epohama
uticajna filozofija, naprotiv. Tokom itave istorije
hrianskog miljenja mogue je pratiti meusobnu borbu i
osporavanje platonizma i aristotelizma; u doba patristike
vladao je platonizam, ak je i Avgustin bio tumaen u
neoplatonistikom duhu. Tako je bilo i tokom prvih stolea
srednjega veka kada se religiozni pogled na svet u najveoj
www.uzelac.eu
411
Milan Uzelac
meri oslanjao na stavove iz Platonovog Timaja. Aristotel,

koji u poetku vai kao dijalektiar, mada je postojalo i
trenutaka kad se optuivao za jeres, u XIII stoleu potiskuje
uticaj platonizma a s njim i avgustinizma, da bi na kraju
srednjeg veka poeo ponovo da raste uticaj neoplatonizma
koji e na otpor naii tek u vreme crkvene restauracije u
XVI stoleu, u vreme neosholastike koja e se teorijski
vraati Aristotelu, ili onom to se smatralo tada za
aristotelizam.
Neoplatonizam
Poziv za osloboenje od aristotelovske sholastike u doba
renesanse, a sa stanovita neoplatonizma, najsnanije se
zauo u XV stoleu u Firenci kojom je tad gospodarila
porodica Medii. Najzasluniji za to bio je Kozimo Medii,
koji je osnovao platonovsku akademiju pod uticajem
Pletona (1355-1452) koji je 1438. stigao u Italiju iz Vizantije
na ve pomenuti crkveni sabor predstavnika istone i
zapadne crkve to se od 1438. do 1445. odravao u Firenci.
Pleton je bio oduevljeni pristalica platonske i
neoplatonistike tradicije i nije na svoje savremenike uticao
toliko svojim predavanjima koliko prevodima i kritiko-polemikim komentarima aristotelovih dela, prvenstveno
svojim spisom o razlici izmeu platonske i aristotelovske
filozofije, napisanim na grkom jeziku. Osim osude
konstantinopoljskog patrijarha Georgija Sholarha, njegovi
radovi su izazvali burne polemike a najznaajnija kritika
bio je spis Comparatio Platonis et Aristotelis koji je napisao
aristotelovac Georgija Trapezundski (1396-1486), kolovan
u Veneciji i Rimu, a kome je odgovorio u ime firentinske
akademije kardinal Visarion (1395-1472) delom Adversus
calumniatorem Platonis (1469). Ako delo Pletona jo uvek u
sebi sadri mnogo mladalakog zanosa, delo Visariona je
www.uzelac.eu
412
Milan Uzelac
zrelije ali i uzdranije: naginje Platonu, ali ne omalovaava

ni Aristotela. Najvaniji predstavnik firentinskog
neoplatonizma, filozof koji je u Akademiji dobio najvie
obrazovanje, Marsilio Fiino (1433-1499), teie tome da
pokae kako su oba antika filozofa u najveoj mousobnoj
saglasnosti.
Bilo bi suvie jednostrano shvatanje da je obnova
neoplatonizma u Firenci samo izraz reakcije na vladajui
sholastiki aristotelizam; situacija je bila daleko sloenija:
Jovan Argiropulo (umro 1486), nastavnik grkog jezika u
Firenci i Rimu, preveo je na grki jezik Tomin spis De ente
et esentia, a i drugi platoniari su izraavali potovanje za
delo najveeg sholastikog filozofa; oni nisu toliko nastojali
da suprotstave Platona i Aristotela, koliko da obnove
platonsku filozofiju, a pre svega neoplatonistiko shvatanje
stvarnosti koje je u sebi sadralo kako vredne elemente
paganske etike tako i hrianski duh.
Platonovcima je odgovarala religiozna strana
neoplatonizma, kao i njena filozofija lepote i harmonije; ako
su oseali odbojnost spram aristotelizma, onda je to bila
odbojnost spram naturalizma. Obnavljajui platonsku
filozofiju, Pleton se nadao obnovi ivota i reformi crkve i
drave i stoga kao svoj cilj nije video samo puku obnovu
platonizma ve duhovnu, moralnu i kulturnu obnovu sveta.
Suprotstavljajui se sholastikoj tradiciji i pogledima
aristotelovaca, Marsilio Fiino je prirodu bivstvovanja, kao i
prirodu oveka, shvatao na duhovni i dinamiki nain.
kolovao se u Firenci da bi potom preao u Bolonju da
studira medicinu; na poziv bogatog Kozima Mediija
(Cosimo il Vecchio) vraa se u Firencu gde ui grki; godine
1462. Kozimo Medii poklonio mu je vilu u Kareu gde bi u
miru i dokolici mogao da izuava i prevodi Platona i neoplatoniare, emu e posvetiti preostali deo svog ivota. Na
www.uzelac.eu
413
Milan Uzelac
njegovim prevodima i iz njegovih komentara Evropa je uila

filozofiju Platona i njegovih sledbenika.
Fiino je preveo celokupna dela Platona (1462-68),
Plotina (1492), Porfirija, Jambliha (1488), Atenagoru (1493)
i Prokla; prevodio je i takozvanu antiku hermetiku
literaturu kao i Dionizija Areopagitu. Poredei i
komentariui dela platoniara nalazio je njihove veze sa
latinskom i srednjovekovnom tradicijom, sa naunim,
medicinskim i astrolokim teorijama, sve vreme nastojei
da pokae saglasje platonizma i hrianske religije. Pored
intenzivnog prevodilakog rada Fiino je stizao da pie i
originalna dela u kojima je pokuavao da platonistiko
uenje usaglasi i izmiri sa hrianskim. Najznaajnija su
mu dela: O nasladi (1457), O hrianskoj religiji (1474),
Platonistika teologija o besmrtnosti due (1482), O ivotu
(1489). Dopunu ovim knjigama ine i njegova Pisma u
kojima ima mnogo originalnih ogleda i rasprava.
U Fiinovom sistemu neoplatonistikog hrianstva
nalazimo niz interesantnih zapaanja meu kojima se
posebno izdvaja (a) nova koncepcija filozofije kao
"otkrovenja", (b) koncepcija due kao copula mundi (veza
sveta) i (c) tumaenje pojma "platonovska ljubav" u
hrianskom duhu.
Filozofija se, po miljenju Fiina, raa kao obasjavanje
(illuminatio) uma, kako je navodno govorio Hermes
Trismegist. Smisao filozofske delatnosti je u tome da
pripremi duu tako da bi intelekt mogao biti sposoban za
doivljavanje svetlosti boanskog otkrovenja i u tom smislu
filozofija je podudarna s religijom. Filozofija i religija imaju
svoj izvor u nadahnuu i svetim misterijama; Hermes
Trismegist, Zaratustra i Orfej bili su "prosvetljeni" tim
svetlom i zato su oni proroci a njihova se misija sastoji u
uvanju svetih istina koje se ne mogu javno razglasiti.
www.uzelac.eu
414
Milan Uzelac
injenica da su ti "drevni teolozi" mogli da dospeju do

istine (koju su potom primili Pitagora i Platon), ima
objanjenje u tome da je logos jedan i jednak za sve. Hrist je
"otelotvorio" re a to i jeste potpuno otkrovenje. Zato su dela
Hermesa, Orfeja, Zaratustre, Pitagore, Platona (i
platoniara) lako saglasna sa hrianskim uenjem jer sva
ona proistiu iz istog izvora (boanskog logosa). Nije lako
prevladati neverovanje i ateizam i stoga je i potrebna
religiozna koncepcija (docta religio) koja bi sintetisala
filozofiju platoniara i evaneljsko uenje. U tome Fiino
vidi smisao svetenike delatnosti i u tome se za njega sastoji misija filozofa-svetenika.
to se tie metafizike realnosti, o njoj Fiino govori
saglasno shvatanjima neoplatoniara u obliku silaznog
sleda savrenstva; njih ima pet: bog, aneo, dua, svojstvo
(forma) i materija. Prva dva i poslednja dva stepena strogo
su meusobno odvojena: prvi inteligibilni, a drugi fiziki
svet: njihova veza bila je dua i ona je spona dva sveta.
Posedujui svojstva vieg sveta ona je sposobna da oivi
nie stepene bia. Kao neoplatoniar, Fiino razlikuje duu
sveta, duu nebeskih sfera i duu ivih tvari, ali je njegov
interes pre svega usmeren na duu oveka kao misaonog
bia. U spisu Theologia Platonica formulisao je teoriju o tri
sveta, istiui kako dua predstavlja onaj trei svet to se
protee izmeu sveta stvari i venoga sveta. Ispunjavajui
posredniku funkciju ona je trojaka i poseduje mogunost
da se uspinje po petostepenoj hijerarhiji ka viim stepenima
ili da, obratno, tim putem silazi.
Ne stiui do panteizma, Fiino je jasno istakao
dualizam boga i sveta, dualizam boga i oveka. Ovaj trei
svet bio je u jednakoj meri svet boanski kao i svet ljudski,
svet zajednikog delovanja; bog sve sadri a sam nije ni u
emu sadran jer on sam je sposobnost sadravanja;
vasiona ima etiri hijerarhijska stepena: kosmiki um,
www.uzelac.eu
415
Milan Uzelac
kosmiku duu, zemaljsko carstvo prirode i neoformljeno,

neivo carstvo materije. Gledano u celini vasiona je
"boansko ivo bie". Nastala je boanskim delovanjem,
proizala je iz boga, potom proela nebesa da bi se, proavi
kroz elemente, zavrila u neoformljenoj materiji. Obratno
kretanje energije, odozdo nagore ini "duhovni krug"
(omiljeni Fiinov izraz). Odnos kosmikog uma prema bogu,
s jedne strane, i prema kosmikoj dui s druge, Fiino
poredi s odnosom Saturna prema ocu Uranu i sinu
Jupiteru. Saturn se povezuje s umom i saznanjem, Jupiter
se tumai kao razumna dua i delatni ivot.
Mesto oveka je naglaeno kao spona izmeu duhovnog
i materijalnog. Osobina due (koja je besmrtna i Bogom
dana) jeste u tome to ona uestvuje u oba sveta i u tome
poiva njena veliina. ovek je pomirenje oba ova sveta, pa
kraljevstvo prirode i kraljevstvo milosti prestaju da budu
protivrenosti. ovek to pomirenje osigurava delovanjem i
zato moe biti nazvan bogom na zemlji (Deus in terra).
Fiino prihvata osnovne ideje sv. Avgustina, razvijajui platonovsku teoriju o idejama (ili o oblicima) u avgustinovskom
smislu, insistirajui na pojmu prosveenja. ovek ne
saznaje nita osim u Bogu i kroz Boga koji je svetlost due.
ovekov ivot se ne izraava potpuno u ivotinjskom
postojanju (u zadovoljenju sopstvenog postojanja) niti u
asketskom pokretanju zemlje, ili u mistinoj enji za
prelazom u drugi svet. ovekov ivot je ivot na zemlji, ali
to je ivot akcije, ivot stvaranja. Fiino istie vrednost
nauka i umetnosti, otkria i pronalazaka koji ukazuju na
srodnost oveka i tvorca. Filozofija i umetnost ukazuju na
boanstvenost oveka budui da su one stvaralatvo. ovek
koji je stvaralac-umetnik, koji stvara misao, re i oblik, koji
stvara lepa dela, u stvari je najpotpunije bie, bog na zemlji,
poto deluje slino kao bog u svemiru - veiti artifex je
stvorio lepotu i smisao sveta.
www.uzelac.eu
416
Milan Uzelac
Veliina oveka postaje tu pre svega veliina umetnika,

veliina mudraca-pesnika, veliina onoga koji stvara iz sebe
samoga, iz preivljavanja, iz tajanstvene unutranje snage
/furor/ koja njime vlada, iz radosti postojanja, iz uestvovanja u ljudskoj prolosti koja nije protekla i u prirodi to
ga okruuje, koja govori tajanstvenim glasovima izabranim
svetenicima muza.
Umetnik-stvaralac postaje najvee otelovljenje ovetva,
pokazuje sutinski smisao ljudskog poziva u onom "treem
svetu", sopstvenom ovekovom svetu. To je poziv slobode i
samostalnosti. Koreni te ovekove stvaralake snage seu
duboko u strukturu samog bivstvovanja. Te osnove mogle bi
biti odreene imenom ljubavi kao osnovnim elementom
postojanja.
Sa Fiinovim uenjem o dui tesno je povezan pojam
"platonovske ljubavi" (ili "sokratovske ljubavi") pri emu
platonovski eros odgovara hrianskoj ljubavi. Ali dok je
Platon eros shvatao kao mo koja vienjem lepote uzdie oveka do apsoluta i iznova daje dui krila da bi se vratila u
svoju nebesku postojbinu, Fiino pod pojmom ljubavi misli
na sjedinjavanje u bogu empirijskog oveka s metafizikom
idejom posredstvom postupnog uspinjanja lestvicama ljubavi i tako je nain "oboenja" beskonane igre venosti. U
"Komentarima" Platonovog dijaloga Gozba Fiino pie:
"Mada nam se dopadaju tela, due, aneli, to sve u stvari ne
volimo; no u emu je bog: volei tela, mi emo voleti senku
boga, u dui odraz boga, u anelima lik boga. To znai
da ako budemo voleli boga u svim stvarima, na kraju
krajeva, voleemo sve stvari u njemu; ivei tako dostii
emo stepen na kome emo sve stvari videti u bogu i boga u
svim stvarima: voleemo njega u sebi i sve stvari u njemu:
sve je dato milou boga i na kraju krajeva dobija u njemu
iskupljenje. Zato to se sve vraa Ideji za koju je bilo
stvoreno. I tada e se moda opet desiti preobraaj: ako neki
www.uzelac.eu
417
Milan Uzelac
deo oseti u neem nedostatak, on e se preobraziti tako to

e se sjediniti s idejom zauvek. Istinski ovek i Ideja oveka
jedno je i isto. Niko na zemlji ne moe biti istinski ovek
budui da je odvojen od boga, poto je tada on odvojen od
Ideje koja je najvia forma. Istinskom ivotu moemo se
pribliiti posredstvom boanske ljubavi. Prirodno, mi smo
jedan od drugog odvojeni, ali se sjedinjujemo za Ljubav i svi
zajedno se vraamo Ideji da bi na taj nain manifestovali to
kako smo ranije voleli boga u stvarima zato da bi potom
voleli stvari u njemu i da bi slavei stvari u bogu njemu se
vraali: volei boga, bivamo voljeni od sebe samih".
Za Marsilija Fiina je osnovni zakon bivstvovanja bilo
stvaralatvo i ljubav; tvorac se "ponavljao" u oveku
zahvaljujui tome to je on bio slobodan tvorac, a ovekova
situacija u svemiru imala je da bude obeleena i zajamena
ljubavlju. Treba imati u vidu da je teorija o ljubavi koja
vlada svetom imala u srednjem veku svoje duboke korene (i
Dante se na nju pozivao u Boanstvenoj komediji). Ta
teorija povezivala je grku tradiciju i njene tokove
(oznaavane imenom Erosa i Amora) sa zahtevima
hrianstva koji su se izraavali u terminima caritas-agape.
Voleti - znai zauzeti mesto u ovom mistinom krunom
kretanju. Amor je za Fiina drugi naziv za duhovni kruni
tok to od boga ide prema vasioni i vraa se bogu. Svaka
ljubav je elja, no svaka elja nije i ljubav. Ljubav bez
saznanja je slepa sila; tek voena razumskom sposobnou
ona stremi viim svrhama, dobru koje je istovremeno i
lepota, a Lepota, uopteno govorei, proima svu vasionu.
Karakteristina crta ove filozofije ljubavi u doba
kvatroenta (XV stolee) bilo je izrazito slabljenje njene
religiozne i moralne sadrine, na koju je jak naglasak
stavljalo srednjovekovno hrianstvo, uz istovremeno
pomeranje akcenta na kosmoloki karakter itave
koncepcije, kao i povezivanje sa ovekovim stvaralatvom
www.uzelac.eu
418
Milan Uzelac
koje se izvodilo iz istih izvora ljubavi. Ljubav je trebalo da

bude glavni inilac ljudske delatnosti u svim oblastima, a
poto je ona istovremeno bila i zakon svemira, time je
osiguravala harmonino urastanje ljudskih dela u prirodu i
kosmos. Ljubav je trebalo da predstavlja i osnovnu sadrinu
ljudskoga bia, ije je formiranje bilo shvaeno kao razvoj
ljubavi i njenih dela (to e kasnije ponavljati Kastiljone).
Teorija o "platonovskoj ljubavi" bila je iroko
rasprostranjena ne samo u Italiji (Piko, Bembo, Kastiljone),
gde je za to bila pripremljena podloga irenjem "novog
slatkog stila" s kojim je tematski bila povezana, ve i van
nje, posebno u Francuskoj. U Dijalogu o ljubavi Leon Jevrej
(pravo ime Juda Abarbanel, 1460-1521) je razvio ideju o
intelektualnoj ljubavi; neto slino nai emo kasnije kod
Spinoze.
Uenje o magiji Fiino izlae u spisu O ivotu (1489) gde
bez ikakvog ustruavanja proglaava sebe magom i
pristalicom "prirodne magije" (tu nije re o onoj vrsti magije
koja u svom iskrivljenom obliku komunicira s duhovima)
ve o magiji zasnovanoj na neoplatonistikom shvatanju o
univerzalnoj produevljenosti svih stvari. Fiino uvodi
poseban elemenat "duh" koji je tanana materijalna
supstancija koja proima sva tela; taj "duh" (pneumatska
supstancija) nalazi se svuda, u nama kao i na nebu. Uz
pomo "prirodne magije" Fiino je hteo, koristei razliita
sredstva, pre svega prirodna, da pripremi duh koji je u
oveku dobio najveu mogunost da bude duh sveta,
ivotodavna sila koja istie iz zvezda.
Kamenje, metali, trave i koljke, kao nosioci ivota i
duha, mogu biti razliito korieni raunajui njihova
"simpatika svojstva". Zato je Fiino pravio i talismane.
Koristio je ari muzike, orfike himne, pevane jednoglasno
ili praene instrumentima to je trebalo da pomogne da se
uhvati blagotvorno delovanje planeta i harmonija "za
www.uzelac.eu
419
Milan Uzelac
uspostavljanje zvezdane simpatije". S tom praksom je

povezivao i medicinu i nije primeivao da sve to protivrei
hrianstvu gde se u mnogo sluajeva sam Hrist javljao kao
iscelitelj.
U Fiinovoj neoplatonistikoj koncepciji nema mesta
Hadu; materija, kao najnia, moe biti uzrokom zla ali
sama nije zlo; izmeu makro i mikro kosmosa postoji
analogija. Besmrtna dua ovekova nesrena je u telu, ona
spava, strada jer je ispunjena beskonanom tugom. Ona
nema izlaza dok se ne vrati tamo odakle je i dola. Vasiona
je odreena principom poretka; svaki umetnik eli da sebe
ovekovei u svojim delima; tako je i tvorac svet stvorio nalik
sebi, koliko je to god bilo mogue. Fiino mnogo govori o
savrenstvu krunog kretanja sfera. Saglasno s tim, mi
ivimo u hramu nebeskog arhitekte; svako je unutar tog
kruga duan da stvara i dovrava svoj krug i tako slavi
boga. ovek stoji na vrhuncu tvorevine sveta ne time to
moe postii njegovu harmoniju, ve ponajpre zahvaljujui
sopstvenom dinamizmu. Velika boanska igra nalazi svoje
ponavljanje i potvrdu u ljudskoj igri i radu koji podraavaju
boga i s njim se identifikuju. Tako je i oveka mogue
odrediti kao svetskog stvaraoca, a uverenost da je smisao
ljudskog postojanja u stvaralatvu, ukazivala je na to da je
ovek uzdignut nad prirodom.
Fiino se bavio i time da li zvezde upravljaju ljudima;
smatrao je da samo ovekovo telo moe da bude zavisno od
prirodnih sila, dok je njegova dua slobodna (ali takvo
razdvajanje bilo je teko prihvatljivo, jer u tom sluaju
oveka nije trebalo shvatiti kao nezemaljski duh, nego kao
oveka ove zemlje, oveka od due i tela). Traei odgovor
na ovo pitanje da li zvezde upravljaju nama, Fiino je
stvorio moda najmoderniju, iako prividno
najtradicionalniju teoriju ovekove zavisnosti i nezavisnosti;
u knjizi De triplici vita nastojao je da astroloke podatke
www.uzelac.eu
420
Milan Uzelac
interpretira kao psiholoka otkria koja se tiu tipova

linosti i pravaca njenog delovanja.
Fiino je, ukazujui na znaenje zvezda (sunce = jasnoa
razuma; Jupiter = politika delatnost; Merkur = zanatska
delatnost; Saturn = usamljenost i lenjost), nastojao da
ljudima ukae na perspektive njihovog ivota, zavisne od toga kakvi su oni u sebi i od toga kako e sa sobom postupati.
"Da biste sreno iveli i radili, upoznajte pre svega vau
prirodu, vau zvezdu, vae sposobnosti, vae mesto u svetu:
tada ete biti verni svome prirodnom pozivu".
Onaj ko smelo ide u korak sa svojim pozivom postie
uspeh: onaj ko nesvesno ili iz ludosti ide protiv njega doivljava poraz. Fiino ukazuje na to da postoje dve vrste
nesrenih ljudi: (1) ljudi poraza, to su oni koji ne ine nita
da bi iveli odista za svoj poziv i oni (2) koji ine ono to je u
suprotnosti sa njihovim pozivom. Zvezde ne upravljaju
ovekom "spolja", ne odluuju o njegovoj sudbini unapred i
fatalistiki. Zvezde su naprosto simboli nas samih, izraz one
line neophodnosti koja vlada nama time to pogoduje da
smo upravo takvi a ne drugaiji. Astrolozi koji itaju iz
zvezda itaju u njima zapravo psiholoku strukturu nae
individualnosti, a ne iitavaju uopte ivotne dogaaje koji
nas tobo oekuju; ti ivotni dogaaji, naa sudbina - po
miljenju Fiina - rezultat su toga kakvi smo mi sami i ta
od sebe inimo.
U jednom komentaru Piko dela Mirandola pie: "Saturn
oznaava intelektualnu prirodu, koja je jedino posveena i
usmerena poimanju i kontemplaciji. Jupiter oznaava
aktivan ivot koji se sastoji od upravljanja, rukovoenja i
pokretanja prema njegovim pravilima stvari koje su mu
potinjene. Ova dva svojstva nalaze se u dvema planetama
nazvanim istim imenima, tj. u Saturnu i Jupiteru, jer kao
to se kae, Saturn stvara ljude od kontemplacije, dok im
Jupiter daje vladanje, rukovoenje i upravljanje narodima".
www.uzelac.eu
421
Milan Uzelac
Pokazuje se oigledna slinost sa onim to moderni

psiholozi zovu "introvertnim" i "ekstravertnim" tipovima;
stari astrolozi su ak nasluivali ideju da se ovako sutinske
razlike ogledaju i u stavu prema novcu; kontemplativni "saturnovac" je zatvoren prema svetu, zlovoljan, utljiv,
usredsreen na samoga sebe, ljubitelj samoe i mraka,
gramziv i krtica; aktivni "jupiterovac" je otvoren prema
svetu, ivahan, reit, drueljubiv, zainteresovan za druge,
bezgranino dareljiv. Zato odnos astrologije i psihologije
postaje u Fiinovoj koncepciji utoliko moderniji: zvezde
odreuju pravac ivota ali ne odluuju unapred o njegovoj
vrednosti. Analizirajui psiholoki smisao zvezda Fiino
istie njihovu dvojnost: Jupiter moe voditi dravi
blagostanja ali i bunama i ratovima, Saturn moe da vodi
samotnikoj ali i stvaralakoj meditaciji. To znai: ko se
rodio u znaku Jupitera ne treba da se posveuje poslu
mislioca ili zanatlije, ve dravnim i javnim poslovima; ali,
kakva e biti njegova delatnost (dobra ili loa) zavisi
iskljuivo od njega samoga. Na taj nain Fiinova
koncepcija pokuava da pomiri ovekovu slobodu sa
odreenim pravcem njegove delatnosti, sa svojevrsnom
nunou koja postoji u samom oveku. ovek postaje individualizovano bie, posve raznorodno. Mnogobrojnim
osobinama kojima se ovek razlikuje od ivotinje dodaje se
jo jedna: tip ljudskog postojanja je individualno postojanje.
ovek se najpotpunije izraava kroz stvaralatvo; ono je
najdublje pitanje oveka-jedinke, oveka koji se u svojoj
izdvojenosti ne moe uporediti ni sa kim drugim. Fiinova
koncepcija, puna kompromisa i protivrenosti, prvi je veliki
pokuaj miljenja o oveku na osnovu njegovih dostignua u
odlasti duhovnog i umetnikog ivota. Prolost je vredna
najbriljivije zatite a istraivanja starih spomenika
omoguavala su mu da vidi bliskost ljudi razliitih epoha.
www.uzelac.eu
422
Milan Uzelac
ovek svoj ivot /esse/ gradi sopstvenim delima i dok je

do tada iz stalne i nepromenljive ljudske sutine (koju je
ustalio tvorac) izvoena sadrina njegovog delovanja, Fiino
je sada ukazivao na mogunost preokreta te zavisnosti:
moglo se pomisliti da je ovek stvoren tako da bi iz samoga
svog ivota, stvaranog u vremenu svojom sopstvenom
delatnou, mogao da crpe svoj smisao, da oblikuje svoje
bie.
Fiinov uticaj, tezom da se na svet gleda sub speciae
amoris, bie vidan kod Rafaela kao i u knjigama Pjetra
Bemba; Kozimo Medii je govorio da bez Platonovog uenja
niko ne moe biti ni dobar graanin, ni dobar hrianin. Fiino je o Platonu propovedao u crkvi sv. Arhangela; slava
Fiinovog dela bila je tolika da je u narednom stoleu ak i
ordano Bruno drei predavanja na univerzitetu u
Oksfordu, trei deo Fiinovog traktata O ivotu isticao kao
svoj. Treba imati u vidu da je ime Platona za firentinske
neoplatoniare imalo isti onaj tajanstveni prizvuk kao ime
Hrista u ustima sv. Petra. Firentinski neoplatonizam je
ponajmanje neka teorija; ti neoplatoniari bili su neobino
ueni ljudi, znali su veoma mnogo, bili su znalci mnotva
jezika, znali su mnogo o drevnim religijama, Bibliju,
hrianstvo, celokupnu svetsku filozofiju i literaturu, sholastiku teologiju i poetiku, no stvar ovde ne bee samo u
teoriji budui da je firentinski neoplatonizam znaio i
odreen tip ivota, opte bratstvo ljudi kod kojih je bilo
zajedniko sve.
Taj neoplatonizam, iako religiozan i mistian, nije bio
neto dosadno i nametljivo; bee to neto praznino i
sveano - svetska teorija; firentinski neoplatonizam je bio
neobino ljudski, odlikujui se srdanou i intimnou, opravdavajui time romantine, prijateljske ljudske odnose i
zato je to bila renesansa u najdubljem znaenju te rei (A.F.
Losev).
www.uzelac.eu
423
Milan Uzelac
Aristotelizam
Miljenja o Aristotelovoj filozofiji u vreme renesanse
bila su daleko od opeg saglasja; meu protivnica
aristotelizma nisu bili samo firentinski neoplatoniari, ve i
mislioci poput Lorenca Vale, koji su Aristotelu, posebno njegovim logikim spisima, zamerali na suvoparnosti,
nejasnosti i izvetaenosti i nije sluajno to je ovim
misliocima Ciceron bio daleko blii no Platon. Ali, treba pomenuti i renesansne aristotelovce koji su unapredili
prouavanje njegovih spisa i suprotstavili se platoniarima;
pre svega, treba istai prevodioca i komentatora Aristotela
koji je polemisao sa Platonom, optuujui ovog da je osniva
nove novoplatonske paganske vere, Georgija Trapezuntskog
(1395-1484); zatim Teodora od Gize (1400-1478), kao i
Hermolaja Barbarusa (1454-1493). Za sve njih je zajedniko
kako to da su bili prevodioci i komentatori Aristotelovih i
Teofrastovih spisa, tako i to da su podjednako bili protivnici
i neoplatoniara i sholastiara a da je poslednji od
pomenutih filozofa Alberta Velikog, Tomu i Averoesa
ubrajao u filozofske "varvare". Tu je pre svega re o ljudima
koji su nastojali da filolokim sredstvima dou do izvornog
Aristotela osloboenog iskrivljavanja koje su poinili
sholastiki, arapski i hrianski autori.
Kada je re o tumaenju samog Aristotela nesaglasje je
postojalo i meu samim aristotelovcima, pa u to vreme
postoje tri osnovne interpretacije aristotelizma. Prva,
aleksandrijska interpretacija potie od antikog
komentatora Aristotela, Aleksandra Afrodisijskog koji je
smatrao da je oveku svojstven potencijalni intelekt, ali da
je stvarni temelj intelekta najvii uzrok (bog) koji, prosvetljujui potencijalni intelekt ini moguim saznanje. Druga
orijentacija oslanjala se na Averoesa koji je u XI stoleu
www.uzelac.eu
424
Milan Uzelac
opremio Aristotelove spise velikim komentarima koji su

imali snaan uticaj na svu potonju filozofiju. Averoeste je
odlikovalo shvatanje po kome postoji jedan intelekt za sve
ljude i za svakog posebno; to je omoguavalo da se govori o
besmrtnosti due, jer je jedan i jedinstven intelekt po
prirodi svojoj morao biti besmrtan. Tipina za to vreme bila
je teza o "dvojnoj istini" po kojoj se razlikovala istina
dostupna razumu i istina do koje se dospeva samo putem
vere.
Sve ovo imalo je za posledicu da se meu pristalicama
Averoesa i Aleksandra Afrodizijskog razgoreo spor oko toga
da li u svim ljudima postoji samo jedan boanski um
(averoisti), ili u oveku uopte ne postoji besmrtni um (aleksandrovci). Kako su obe struje poricale besmrtnost linosti
dole su u sukob sa neoplatoniarima: Marsilio Fiino je
tvrdio kako su se obe struje, poriui besmrtnost i boansko
provienje, odrekle religije i kasnije su, na petom Lateranskom koncilu (1512-1517), osuena oba uenja. Konano
postojala je i trea interpretacija tomistika, veliki
pokuaj da se aristotelovski sistem izmiri sa hrianskom
doktrinom.
Za sledbenike Aristotela u vreme renesanse je
karakteristino bavljenje logiko-gnoseolokim i fizikim
problemima (politiku, etiku i poetiku su u to vreme
izuavali filolozi-humanisti); kad je re o izvorima znanja,
aristotelovci su razlikovali: (a) autoritet Aristotelov, (b)
zakljuke primenjive na injenice i (c) neposredno iskustvo
koje je vremenom sve vie na sebe skretalo panju, pa je
mogue da se aristotelovci odrede i kao "empiristi". Upravo
oni su produbili logiku i metodoloku problematiku
podigavi je na veoma visok nivo te se u to vreme, u Padovi,
javlja izraz nauni metod.
Sve fizike koncepcije aristotelovaca behu analitini
promiljene, mada se u oblasti kosmologije nisu mogli dobiti
www.uzelac.eu
425
Milan Uzelac
neki noviji i znaajniji rezultati bez osamostaljivanjaastronomije od fizike; osim toga, teorija o etiri
kvalitativno razliita elementa i "formi" inila je
nemoguom matematiku fiziku i primenjenu matematiku.
Najvei broj komentara bio je posveen traktatu O dui a
to je istovremeno bio simptom povratka aristotelovskom
shvatanju prirode.
Sinteza koju je nainio Toma polako se poela dovoditi u
pitanje Skotovim i Okamovim produbljivanjem jaza izmeu
nauke i vere a Sigert iz Brabanta je ve bio postavio teoriju
o "dve istine" koju su usvojili latinski averoesti i podrali
pojedini aristotelovci krajem XVII stolea. Pomenuta
teorija, kako smo ve ranije istakli, podrazumeva da neto
moe biti istina u filozofiji a neistinito u teologiji, te se
doputa da neto moe biti verovatnije saglasno intelektu i
Aristotelu, mada na osnovu vere treba biti prihvaeno kao
istina ono to je suprotno. To shvatanje bilo je kritikovano
kao nedokazivo i pogreno i kritikovano od mnogih
katolikih teoretiara, ali je kasnije, ova teorija pomagala
oslobaanju filozofije i nauka od teologije i pripremala put
slobodnim misliocima, posebno u XVIII stoleu.
Najznaajnija linost meu aleksandristima bio je
Pjetro Pomponaci (1462-1524), roen u Mantovi (i
prozvan stoga Pereto Mantovano); od 1495. godine bio je
profesor u Padovi, a potom u Ferari i Bolonji. Iako je u
poetku bio averoesta, ubrzo se poeo udaljavati i od
shvatanja Averoesa i od shvatanja Tome, te se moe rei da
je bio najblii aleksandrincima, pre svega Aleksandru
Afrodizijskom ali u onoj meri u kojoj ovaj sledi Aristotelovo
uenje, budui da je Pomponaci nastojao da Aristotelovo
delo oisti od nearistotelovskih dodataka, te njegovo
miljenje poseduje svoju posebnu gamu. U traktatu O besmrtnosti due razmatra centralnu temu XVI stolea.
Intelektualna dua raa nagone i htenja koji su oveku
www.uzelac.eu
426
Milan Uzelac
imanentni; u poreenju s ulnom duom ivotinj, ovekova

intelektualna dua ima mo da spozna ono to je
univerzalno i natulno. Istovremeno ona nije odvojena od
ulnih likova kroz koje se kree ka saznanju. Ako je tako,
ona to ne moe initi bez tela, pripada i ne moe svoje
sopstvene funkcije bez njega da ostvari. Zato je dua
zapravo forma koja se raa i umire sa telom i ne moe
delovati nezavisno od njega. Ali, dua istovremeno poseduje
i plemenitije bie no to je sluaj sa ostalim materijalnim biima i nalazei se u dodiru s ne-materijalnim dua je njim
proeta iako ne u apsolutnom obliku.
Kako je i za platoniare i za sve hriane teza o
besmrtnosti due bila apsolutna i obavezujua, ovo
shvatanje je izazvalo opte proteste; istina, Pomponaci nije
nameravao da negira besmrtnost uopte, ve samo tezu da
je to mogue dokazati i posredstvom razuma. Da je dua
besmrtna, to je pretpostavka vere i utvruje se sredstvima
vere (otkrovenjem i kanonskim spisima) kad drugi argumenti nisu dovoljni.
Nadalje, Pomponaci je smatrao da se vrlina vie slae s
tezom osmrtnosno besmrtnosti due, jer onaj ko je dobar
samo zbog potonje nagrade skrnavi svojim ponaanjem tezu
o vrlini. On je na izvestan nain blizak ideji Sokrata i stoika
o tome da je istinska srea u samoj vrlini a nesrea u
poroku kao takvom. Pomponaci iznova obnavlja shvatanje o
oveku kao mikrokosmosu kao i neke stavove Pika dela
Mirandole: nalazei se na prvom mestu u hijerarhiji materijalnih bia, dua se granii s nematerijalnim biima i
nalazei se na sredini spaja jedne i druge; dua je
materijalna u odnosu na nematerijalna bia, ali je nematerijalna u odnosu na materijalna; delom pripada sferi
razumskog a delom sferi materijalnog. Kada deluje
saglasno s duhovnim biima dua je boanstvena a kada
kao ivotinja, onda se u nju i pretvara.
www.uzelac.eu
427
Milan Uzelac
U knjizi O uzrocima prirodnih dela, ili o udesima, gde

se razmatra delovanje natprirodnih uzroka na prirodne
pojave, Pomponaci pokazuje kako se sva zbivanja, bez
izuzetka, mogu objasniti prirodnim uzrocima, i to se odnosi
na svu dotadanju ljudsku istoriju, dok u glavnom svom
spisu O sudbini, slobodi predodreenosti i provienju,
napisanom u najradikalnijoj formi koju je mogao poprimiti
aristotelizam, on se svojim pogledima najvie pribliava
naturalizmu u aristotelovskoj filozofiji koji je samo nekoliko
pokolenja nakon njenog nastanka u peripatetiku filozofiju
uveo Straton.
Uoljivo je da se taj Pomponacijev naturalizam sasvim
drugaije odnosi spram savremene magije i da nije
neprijateljski nastrojen prema sferi fantastinog; niz
mislilaca irio je to uenje i meu njima istiu se Julije
Cezar Skaliero (1484-1558), Gasparo Kontarini (14831542) i Andreo ezalpino (1519-1603), lekar pape Klimenta
VIII ijom se zaslugom neosholastiki aristotelizam proirio
i na nemako govorno podruje.
Uprkos kritikoj distanci i spram Aristotela, koju
nalazimo kod Pomponacija, posebno kad istie kako pre
treba verovati ulima i onom to nam prua iskustvo no
Aristotelu, mora se rei da je opti ton itavoj epohi
renesanse davao platonizam a da je aristotelizam ovome bio
samo dijalektika antiteza pa nije nimalo sluajno to e
Bernardino Telezio nai u Aristotelu malo fizike i jo manje
metafizike, dok e Bruno Aristotela videti kao starca
dostojnog saaljenja. Nosei u sebi masu protivreja
aristotelizam je najvei poraz pretrpeo upravo zbog elje da
nauni rad uini plodotvornim. I dok je sholastika
nedostatak realnog znanja nadoknaivala iluzornim
verovanjem u mogunost proirivanja znanja mehanikim
kombinovanjem logikih formi, protiv takve okotale logike
(pogreno je identifikujui s uenjem Stagiranina) sve je
www.uzelac.eu
428
Milan Uzelac
vie ustajao zdravi oseaj renesanse. Zato je u to vreme

Ciceron dobijao sve vei znaaj, i kad se shvatilo da
gramatike forme imaju retoriki karakter, sve se vie
oseala tendencija da se retoriki preformulie i sama
logika; takvo shvatanje nalazimo u delu Lorenca Vale
(1407-1457) De dialectica contra Aristotelicos koji je logike
zakone nastojao da izvede iz retorikih postupaka
dokazivanja Cicerona i Kvintilijana a dijalektiku tumaio
kao pomonu nauku retorike.
Protiv filozofije Aristotela istupao je esto proganjani
uveni francuski humanista Petar Ramus (ili Pjer Ramo,
1515-1572) koji je kao kalvinista ubijen u Vartolomejskoj
noi; on je otro kritikovao vetaki karakter aristotelovskosholastike logike; Ramus se zalae za novu formu nauke,
za plodotvornu metodu miljenja, verujui da je istinska
logika zdravorazumska "prirodna logika" koja pomou
dijalektikih vebi moe svakog osposobiti da o svemu
govori. Prirodna logika formulie zakone koji upravljaju
ovekovim neposrednim i prirodnim miljenjem i
rasuivanjem koje je izraeno ispravnim govorom.
U spisu Tri knjige dijalektikih poduka Petar Ramus
deli prirodnu logiku na dva dela od kojih se prvi bavi
otkriem a drugi sudom; kako je uloga prirodne logike u
tome da omogui odgovor na pitanja koja se tiu stvari, prva
faza procesa logikog miljenja sastoji se u otkrivanju taki
gledita ili kategorija koje e istraivakoj svesti omoguiti
da rei postavljene probleme. Ove take gledita ili
kategorije ukljuuju izvorne ili neizvorne kategorije kao to
su rod, vrsta, deoba, definicija itd. Druga faza sastoji se u
primenjivanju tih kategorija tako da svest moe da donese
sud koji e odgovoriti na postavljeni problem. U svom
razmatranju silogizma Ramo razlikuje tri faze: (a)
silogizam, (b) sistem, tj. oblikovanje sistemskog lanca
zakljuaka i (c) dovoenje svih nauka i saznanja u odnos
www.uzelac.eu
429
Milan Uzelac
prema bogu; to znai da se logika Ramoa sastojala iz dva

dela: prvi se bavio pojmom a drugi sudom. Takva logika,
kojoj je ideal deduktivno zakljuivanje, ne moe pomoi u
otkrivanju novog, ali to nije spreilo da Ramoovi logiki
spisi postanu veoma popularni, posebno na univerzitetima
nemakog jezikog podruja gde su o njima voene ive
rasprave.
U gnoseolokom smislu to vodi obnovi eklekticizma iji
je predstavnik u antiko doba bio Ciceron. Kao nekada
Ciceronov, tako je u doba renesanse uticaj Ramoa bio veliki,
pre svega kod onih koji su bili nezadovoljni postojeim. Bezbojni njegov sadraj naao je sledbenike na protestantskim
univerzitetima, pre svega u Strazburu, zalaganjem Johana
turma (1507-1589), a preko R. Gokleniusa (1547-1628) u
Marburgu je dolo do izmirenja s obinom kolskom aristotelovskom logikom.
Stoicizam
Sa jaanjem interesa za antiko duhovno naslee
obnavljani su i drugi pravci antike filozofije. Zahvaljujui
poveanom interesu za rimsku literaturu, stoicizam je
obnovio filolog i teolog, profesor u Jeni, Kelnu i Luvenu,
autor knjige De constantia in malis publices (1575) - Just
Lipsius (Justus Lipsius, 1547-1606), a prevashodno u
tenji da hristijanizuje stoiku fiziku i metafiziku. Mada je
ovaj stoicizam ubrzo potisnuo neoplatonizam, a u oblasti
filozofije prirode obnovljeni atomizam koji je neposredno
uticao na obnovu epikureizma, oslanjajui se na Seneku, na
neke od sledbenika Filona, kao i Corpus Hermeticum,
Filona i Jovana Damaskina, Lipsius je tvrdio da je bog
(boanska vatra) netelesan i da stoga nema neku posebnu
formu iako u sebi sadri oblike svih stvari.
www.uzelac.eu
430
Milan Uzelac
U svetu, po Lipsiusu, postoje dva naela: aktivno i

pasivno. Samo je prvo veno i neprolazno, te stari stoici
gree kad atribut venosti povezuju s materijom jer se u
tom sluaju i veni bog pokazuje kao materijalno bie. Bog,
kao aktivno naelo, lien je svake materijalnosti; on je veni
duh, ivotodavni, tvoraki, osnova i uzrok sveg
bivstvovanja.
Vatrena pneuma proima sve stvari sveta i budui da je
svuda prisutna, mogue je rei da je ona identina s bogom
kao "duom sunca i planeta" i ovo shvatanje e kasnije
uticati na Isaka Njutna koji je u svojoj biblioteci posedovao
Lipsiusove spise meu kojima je najverovatnije bio i traktat
Physiologiae stoicorum.
Epikureizam
Epikureizam i nije bio nikad zaboravljen budui da je i
dalje iveo zahvaljujui pesnikom delu Lukrecija i spisima
Cicerona; ubrajan je u nehrianske poglede na svet i pod
tim izrazom se obino oznaavalo pagansko neverovanje. Za
epikureizam je vezivan nain ivota koji je podrazumevao
podleganje ulnim zadovoljstvima i uivanju i u obinom
jeziku to znaenje se ouvalo do danas. Meu
najznaajnijim misliocima ove orijentacije bio je Lorenco
Vala (1407-1457), meu humanistima svog vremena
najpoznatiji po zalaganju da se Novi zavet filoloki oslobodi
od potonjih naslaga kako bi opet dobio svoju izvornu istotu
i jasnost. Suprotstavljajui srednjovekovnom filozofskom
metodu quaestiones svoj filoloki metod, on je nastojao da
pokae kako je jezik otelotvorenje duha a re otelotvorenje
misli; smatrao je da se mora uvaavati re, da se razume
sakralnost jezika tako to e se ljudi vratiti njegovoj
izvornosti. Nije nimalo sluajno to je upravo Lorenco Vala i
dokazao lanost tzv. Konstantinove darovnice na temelju
www.uzelac.eu
431
Milan Uzelac
koje se crkva pozivala na pravo da vlada svetom a to e

potom postati izvor korupcije u njenim redovima.
U spisu O istinskom i lanom dobru Vala stoikom
asketizmu, koji se bio rairio meu monatvom,
suprotstavlja zadovoljstva shvaena u najirem smislu a ne
samo telesnom; sve to je stvorila priroda, kae on, ne moe
biti da nije sveto i da nije dostojno pohvale, pa je tako i sa
uivanjem. Ali, kako se ovek sastoji od tela i due, uivanja
mogu biti razna: ulna (kao najnia) a zatim ona duhovna,
kao i ona koja nam prua umetnost i kultura a iznad svega,
ljubav prema bogu. Uivanje je, smatra Vala, ta srea koju
dua ima u raju; to blaenstvo mogue je odrediti samo kao
uivanje. Premda je zadovoljstvo uvek dobro, ovek ne tei
njemu ve bogu, jer zadovoljstvo je ljubav i njega daje bog;
dobijajui se voli i dobijeno je ono to se voli; voleti je isto
to i zadovoljstvo, blaenstvo, srea i milosre koji su
konani cilj i u tom svetlu nam se pokazuju svi drugi
predmeti. Zato, istie Vala, bolje je govoriti da ljubav boga
nije konaan cilj ve delujui uzrok.
Valina pozicija je delimino panteistika ali i otvoreno
antimanihejska, no odmah treba rei da njegova koncepcija
u znatnoj meri prevazilazi granice antikog epikureizma
budui da eljeno dobro nije dostupno na zemlji ve samo na
nebu; zato je i bilo mogue Valino suprotstavljanje
aristotelizmu zasnivano na ivoj veri.
Nakon Bekona i Galileja koji su priznavali teorijsku
vrednost uenja o atomima za praktina istraivanja,
francuski mislilac Pjer Gasendi (1592-1655) je istakao
teorijski karakter epikurejskog uenja nastojei da oisti lik
Epikura od iskrivljavanja koja je nainila tradicija; mora se
ipak istai da tu nalazimo jednu hriansku interpretaciju
epikureizma: ako su kod Epikura atomi bili nestvoreni i
neunitivi, po Gasendiju njih je stvorio bog; ako je po
Epikuru kretanje bilo veno, po Gasendiju izvor kretanja je
www.uzelac.eu
432
Milan Uzelac
bog; pozivajui se na atomistiku teoriju Demokrita i

Epikura, Gasendi se radikalno suprotstavio sholastikom
aristotelizmu ali isto tako i novoj filozofiji njegovog vremena
- kartezijanizmu.
Skepticizam
Vidimo da su vladajue tradicije XV stolea platonizam
i aristotelizam, a da se stoicizam i epikureizam nalaze u
drugom planu i nemaju neki vei uticaj; stvari se donekle
menjaju u narednom stoleu kada poslednje dve orijentacije
izbijaju u prvi plan a sa njima i skepticizam kakav smo
imali kod Sekst Empirika. Skepticizam e u Francuskoj
stvoriti posebnu atmosferu i Miel Montenj bie njegov
izraziti predstavnik. U poetku, uenje Seksta Empirika
prvi je sistematski iskoristio anfranesko Piko dela
Mirandola (1469-1533), neak velikog Pika dela Mirandole,
kao i Henrih Kornelius (poznat kao Agripa od Neteshajma,
1486-1535, a jo vie kao mag). Nakon toga, u Francuskoj
su tampani novi latinski prevodi Seksta Empirika, zatim
Pirona (1562) da bi 1569. Gentian Hervet objavio na
latinskom sve spise Seksta Empirika.
Ako je fetiizacija antike bila svojstvena nizu
renesansnih mislilaca na kraju ove epohe, kritini odnos
spram antike i pokuaja njene restaurcije, obnovu pironskog skepticizma kao i kritini odnos spram sholastike
nai emo kod Miela Montenja (1533-1592), autora iroko
popularnih Ogleda (Bordo, 1580) u kojima se skepticizam
nalazi u saglasju s istinskom verom; re je o izrazitom predstavniku francuskog renesansnog duha koji u svojim
prefinjenim i duhovitim tezama o osnovnim pitanjima
ivota, oivljavajui antike argumente za skepticizam, daje
svoje line odgovore, koji su u isti mah i odraz duha
vremena u kome ivi. On istie relativnost ulno-
www.uzelac.eu
433
Milan Uzelac
iskustvenog, nesposobnost uma da se izdigne iznad ove

relativnosti do apsolutne istine, neprestano menjanje i objekta i subjekta, relativnost vrednosnih sudova...
Miel Montenj nije bio ni geograf ni lekar, ve bistar
posmatra ivota ljudi u drutvenim uslovima toga doba.
On sam, kao nekad Erazmo, nije odabrao nijedan tabor: bio
je blizak i katolicizmu i protestantizmu ili, jednako dalek od
oba. Ali, ako Erazmo jo nije mogao razumeti sutinu spora,
to se za Montenja vie ne moe rei: on je spadao u epohu
tolerancije koja u njegovo vreme jo nije zapoinjala.
Spadao je u tabor religijskog skepticizma i religijske ravnodunosti i znajui da takvo opredeljenje crkva kanjava
zamaskirao ga je fikcijom literarne ironije. Montenj je
smatrao da nain ivota, otelovljen u drutvenoj i politikoj
strukturi jedne zemlje, predstavlja zakon prirode kojem
svako treba da se pokori. Isto vai i za veru poto teorijska
osnova bilo koje vere ne moe biti racionalno ustanovljena.
S druge strane, moralna svest i pokoravanje prirodi jesu
sredite vere i njih moe povrediti samo verska anarhija.
Na taj nain Montenj je ostajao veran duhu pironovskog
skepticizma, koji je u ovekovoj svesti o neznanju nalazio
dodatni razlog za pridravanje tradicionalnih drutvenih,
politikih i verskih formi. ini se da Montenjeva pozicija ni
potonjim generacijama nije bila najjasnija: Bekon ga je
oboavao zbog trezvenog gledanja na svet; Paskal je
smatrao da Montenj sumnja zbog svoje vatrenosti, dok je
Nie u njemu video duu "dostojnu" jakog oveka. Montenj
je tako postao "nepoznat ovek", a to je bilo u saglasnosti sa
onim to je on hteo da kae.
Polazna taka Montenjevih razmiljanja o oveku bio je
poloaj ljudi u svetu prirode; oveka uobraenost tera da se
uzdie iznad ivotinje, iako nema dokaza za tu prednost;
ljudima su bliske ivotinje i ivotinjama ljudi; a, u oblasti
razuma postoji vea razlika meu ljudima nego izmeu
www.uzelac.eu
434
Milan Uzelac
ljudi i ivotinja. U mnogom pogledu ivotinje su bolje od

ljudi: "to se tie vernosti, nema u svetu tako izdajnike
ivotinje kao to je ovek"; oveku je tua i velikodunost
koja karakterie neke postupke ivotinja.
Kada se hvaliu kako vie ne ive u prirodnom stanju,
ljudi zaboravljaju da plaaju veliku cenu za svoju posebnost,
a koja je moda samo prividan uspeh. Montenj tako
zapoinje napad na kulturu koja dezorganizuje ivot ljudi.
Pri tom, Montenj nije zainteresovan za kulturu kao za
drutveni sistem vrednosti i normi; on je zainteresovan
samo za oveka, koji, razvijajui svoje sposobnosti, naroito
razum i matu, preuzima veliki rizik ivota punog nemira,
ivota koji moe da vodi sve do ludosti.
Sve ono to je po Mirandoli bilo izraz veliine i slave
oveka (da samo ovek moe da oblikuje svoj ivot kako
hoe) u Montenjevim oima je bilo samo izraz lanih i
opasnih ambicija, kojima su upravljale "fatamorgane
razuma". Montenj se tako suprotstavlja i srednjovekovnoj i
renesansnoj koncepciji oveka. Montenj je ovek razdoblja
koje je postalo pametnije ali i kritinije u odnosu na velike
rei liene pokria. Montenj podvrgava sumnji entuzijazam
i radost rane renesanse, ali je nepopustljivi protivnik
tradicionalnih koncepcija koje su se u to vreme na talasu
kontrareformacije vraale u ivot.
Po prvi put je primenjen novi model razmiljanja o
oveku. itava ranorenesansna koncepcija oveka
suprotstavljajui se srednjovekovnim shvatanjima, ostajala
je verna tradicionalnoj mitologiji koja je preporuivala da se
ovek upoznaje putem dedukcije. U toj tradiciji proboj je
nainio Makijaveli u oblasti analize oveka kao politikog
bia a Leonardo u oblasti izuavanja strukture ljudskog
tela. Ali Montenj je bio prvi koji je primenio taj metod na
istraivanje celog oveka, a ne samo na istraivanje
pojedinih aspekata njegovog bia. Antika izreka, zapisana
www.uzelac.eu
435
Milan Uzelac
u Delfskom hramu, spoznaj samoga sebe, koja je postala osnova Sokratovog programa, i Montenju bee najprei
zadatak. Dok su antiki filozofi teili razumevanju oveka
kako bi dospeli do sree, ovo dostizanje sree nalo se u
sreditu Montenjevih nastojanja. Mudrost je istinska mera
filozofije; ona odreuje kako treba iveti da bi ovek bio
srean. Do sree se po Sekstu Empiriku moglo doi
iskljuivanjem istine; u odustajanju (stavljanjem suenja u
zagrade) dospeva se do istine i spokojstva.
Montenjevo skeptiko stanovite preuzeo je njegov
prijatelj Pjer aron (1541-1603), advokat, a kasnije
svetenik; smatrao je da ovek ne moe da dosegne
izvesnost metafizikih i teolokih istina. Meutim, ljudsko
samosaznanje, koje nam otkriva nae neznanje, otkriva da
posedujemo i slobodnu volju kojom moemo da postignemo
moralnu nezavisnost i da vladamo strastima. Prava
mudrost je priznavanje i ostvarivanje moralnog ideala, i ona
je nezavisna od dogmatske vere.
aronov skepticizam dobija jo izrazitiju, pironovsku
formu u delu Franeska Saneza (1552-1632) koji je po
roenju bio Portugalac a studirao je u Bolonji i Veneciji, da
bi medicinu i pravo predavao u Monpeljeu a potom u Tuluzu; u svom Traktatu o prvoj nauci, koja dolazi do toga da
nita ne moemo znati (1581), polazio je od toga da ovek
moe znati samo ono to je sam stvorio i tu misao e kasnije
razviti Imanuel Kant. Ali ostajui u granicama svoga vremena, Sanez je doao do zakljuka da istinsko znanje kao i
prava tvoraka delatnost pripada samo bogu. Samo bog koji
je stvorio sve, zna sve. Ljudsko znanje je ulno-opaajno ili
se zasniva na introspekciji. Prva vrsta saznanja je nepouzdana, a druga, iako nas uverava da postojimo, ne moe
dati jasnu ideju o tome. Nae poznavanje sebe je
neodreeno i neizvesno. Introspekcija nam ne daje nikakvu
sliku o sebi, a bez slike ili predstave ne moemo imati jasnu
www.uzelac.eu
436
Milan Uzelac
ideju. S druge straje, iako nam ulno opaanje daje

odreene predstave, one su daleko od savrenog znanja o
njima. Poto mnoto stvari sainjava jedinstven sistem, nijedna stvar se ne moe savreno znati ako se ne poznaje ceo
sistem, a njega ne znamo (16, III/239).
Skeptika filozofska tradicija dovela je do toga da je
poetkom XVII stolea skepticizam u Francuskoj bilo teko
opovrgnuti. U svojim radovima Pjer Gasendi produuje i
produbljuje kritiku dogmatizma autoritarizma, antiintelektualizma sholastike, kojom su se bavili njegovi prethodnici i
nastoji da povee skepticizam i epikurejstvo. Gasendi je
smatrao da se Epikur vie od svih pribliio skepticizmu
ukazujui kako se kod Epikura moe nai niz pironistikih
stavova. U svim svojim delima on je ponavljao kako deli
njihova shvatanja i kako njegove sumnje kao sumnje
skeptika tiu se samo onih stvari koje su odista neuverljive,
jer ono to je odista istina, kao to su to Euklidovi
"Elementi", niko nije jo doveo u pitanje.
Osnova naunog znanja mora po Gasendiju biti
iskustvo; tako neto mogao je on tvrditi jer je i sam bio
naunik, poznati astronom koji je izuavao polarnu svetlost
i sam bio profesor matematike na kraljevskom koledu u
Parizu i izveo niz eksperimenata kojima se moglo potkrepiti
uenje Galileja, a isto tako i eksperiment koji je kasnije
Njutn formulisao kao prvi stav mehanike. Naunik koji e
slediti Gasendija i razvijati skepticizam bie Blez Paskal
(1623-1662).
Meutim, moramo istai da epoha renesanse nije samo
period obnove antikih vrednosti; re je obnovi duha koja je
podrazumevala i novi ivot a za to su bila potrebna nova
znanja; oseala se zasienost starim formama, a nauke i
umetnost behu u usponu. Obnova antikog miljenja bee
samo prvi korak na putu koji je ubrzo poeo da se rava:
jednim putem ilo se u dubinu ljudske due to je svoje
www.uzelac.eu
437
Milan Uzelac
ishodite imalo u religioznoj reformaciji a drugi put,

spoljanji, vodio je otkriu istorijskog sveta.
Religiozna reformacija
Sve namere humanista tokom epohe humanizma i
renesanse bile su proete eljom za religioznom obnovom, a
i sam pojam "renesansa" imao je duboke religiozne korene.
Neki od humanista, poput Marsilija Fiina i Pika dela Mirandole, nastojali su da stvore "naunu religiju", ali
religiozni bum desio se van granica Italije. Erazmo
Roterdamski (1466-1535) je stavio humanizam u slubu
reforme, ali nije pokidao odnose s katolikom crkvom. S
druge strane, jedinstvo crkve i hrianstva bilo je
delovanjem Martina Lutera (1483-1546) bespovratno
izgubljeno.
Deziderij Erazmo (tako na latinskom zvui flamansko
ime Gerharda Gerhardsa) rodio se u Roterdamu; svetenik
je postao 1492. i tu funkciju je vrio narednih osam godina.
Njegova filozofska pozicija, posebno kad je re o kritici crkve
i svetenstva, sadri neke od kasnijih stavova Lutera pa su
ga s razlogom neki optuivali da je pripremio tlo za
protestantizam. Jasno je video krizu rimsko-katolike crkve
ali nije iao dotle da krivicu nalazi u papi i njegovim postupcima. Smatrao je da je crkva samo prividno prevela mase
pagana u hrianstvo a da se sama potinila paganskom
nainu potovanja boga, to je ona prenela na oboavanje
Hrista. Svaka svetovna pobeda crkve plaa se porazom na
planu duha i stoga crkvom vladaju oni koji su od strane nje
ranije bili poraeni.
Istorija njegovog ivota je istorija beanja od sukoba u
koje ga je uvlaila njegova delatnost; Erazmo se nije
zanimao ni za filozofiju, ni za prirodne nauke, tui su mu
bili stavovi Leonarda i Pomponacija, sporovi neoplatoniara
www.uzelac.eu
438
Milan Uzelac
i neoaristotelovaca, nije se zanimao ni za drutveni ni za

ekonomski ivot, tui su mu bili problemi drave i prava
(kako ih je u novom obliku formulisao Makijaveli).
Odlikovala ga je duboka metafizika tuga; duboka
melanholija proima sva njegova dela. On je bio moralist
koji osuuje i apeluje, ali koji sam ne iznosi nikakav jasan
program. Stalno je zaobilazio sporna pitanja i stalno je ostajao u sferi uoptenih uputstava, ne izlaui precizno svoje
stanovite. Svojim zadatkom video je "ispunjavanje
praznina, ublaavanje otrih prelaza, sreivanje onog to je
neuredno, objanjavanje onog to je zapleteno, razmrsivanje
vorova i rasvetljavanje tame". Erazmova interesovanja su,
pre svega, bila filoloke prirode; to su interesovanje za
autentinost tekstova koje nam je predala tradicija i za lepo
iskazivanje misli. Erazmo je izdavao spise klasika i
crkvenih otaca, a njegova izdanja tekstova svetaca bila su
plod velikog rada i velike erudicije. Ali ta izdanja udarala
su na konzervativne navike, izazivala napade i Erazmo je
teio ublaavanju suprotnosti gde god je to bilo mogue (pa i
po cenu naputanja prijatelja i raskidanja odnosa sa njima).
Erazmo je eznuo za slogom izmeu drave i crkve,
izmeu savremenosti i tradicije; njegov ideal bio je
slobodan, tj. neangaovan ivot. Drao je predavanja na vie
univerziteta ali nikad nije postajao ovek univerziteta;
odbijao je da primi zvanja (svetovna i duhovna) kako ne bi
imao obaveza. Bio je pravi literata kome su spisi koje je
tampao obezbeivali materijalne osnove za ivot ("Nemaju
svi dovoljno snage da budu muenici, plaim se da bih se na
dan pometnje poneo kao sv. Petar").
Meutim, Erazmo se naao u situaciji da je stalno
morao da precizira svoje teze, da naputa dvosmislenost
nekih svojih komenara; pojanjavajui stavove gubio je
pristalice u oba protivnika tabora; njegovi napadi na
humaniste, koji su vie cenili klasiku no hrianstvo,
www.uzelac.eu
439
Milan Uzelac
izazivali su reagovanja humanista, pa je Skaliero,

povodom Ciceronianus (1528) pisao kako je Erazmo izdao
samoga sebe i ceo svoj ivotni put, a koji je zapravo bio
odbrana autentinog klasicizma od neznanja i netrpeljivosti
manastira i svetenstva.
Nakon raskida Lutera sa Rimom, Erazmo je istupio i
protiv njega u traktatu O slobodi volje; ne traei podrku
Rima, on je ostao neutralan i naao se u dvosmislenom
poloaju. Nalazio se iznad zaraenih tabora zadravajui
svoju slobodu i svoju poziciju. U sutini niko, pa ni on na
kraju, nije znao kakva je zapravo njegova pozicija. Pred kraj
ivota skoro svuda je postao nepoeljna lutalica. iveo je u
Luvenu, Bazelu i Frajburgu; nastojao je da hrianstvo
uini stvarnom sadrinom svakoga oveka i stoga je bio
protivnik odvajanja hrianstva od svakodnevnog ivota;
hteo je da hrianstvo bude ivo, jednostavno i sveopte.
Meu Erazmovim delima posebno treba istai Oruje
hrianskog vojnika (1504), Poslovice (1508), traktat O
slobodi volje (1524), Pohvalu ludosti, knjigu koju je napisao
za vreme svog boravka kod Tomasa Mora. Ono po emu je
moda u svoje vreme bio najvie cenjen i potovan jeste
izdavanje velikog broja radova otaca crkve, posebno,
Kiprijana, Arnobija, Irineja, Ambrosija, Avgustina i drugih,
a posebno kritiko izdanje Novog zaveta na grkom jeziku i
s odgovarajuim prevodom na latinski (1514-1516).
Erazmo je bio protivnik filozofije kao konstrukcije po
uzoru na sholastiki aristotelizam; filozofija je za njega bila
znanje, kao za Sokrata i druge antike autore. Ona je
mudro razumevanje ivota, smatrao je on i isticao da
hrianskoj mudrosti nije neophodno da se uslonjava
silogizmima i nju je mogue izvesti iz Evanelja i poslanica
sv. Pavla.
Velika religiozna reforma bi se po Erazmu sastojala u
sledeem: zbaciti sa sebe sve to je nametnuto silom
www.uzelac.eu
440
Milan Uzelac
crkvenog autoriteta, osporiti one sholastiare koji ukazuju

na jednostavnost evaneoskih istina a koju sami zamruju i
uslonjuju. Put Hrista k spasenju je veoma prost: iskrena
vera, milosre bez licemerja i besprekorna nada. Veliki
svetitelji su veliki jer su iveli duhovno slobodno, u
evaneoskoj jednostavnosti. To znai da je neophodno
vratiti se izvorima i to je razlog tome to rekonstruisanje
tekstova i njihovo korektno izdavanje ima za Erazma
filozofsko znaenje.
Ve na prvi pogled moemo videti kako postoji analogija
izmeu religiozne reformacije i renesanse antike nauke;
obema je zajedniko vraanje svojim izvorima: u jednom
sluaju re je o izvornim tekstovima drevnih mislilaca, u
drugom otkrovenju i prvobitnom hrianskom ivotu; u oba
sluaja nastoji se na oslobaanju iskrivljavanja izvornog
uenja a do ega je dolo u narednim stoleima kroz
arapsku i hriansku sholastiku, kao i kroz crkvenu
tradiciju. Ali koliko je malo antika filozofija zadovoljavala
duhove zadojene novom naukom, toliko je malo unutranja
bit religiozne Reformacije nalazila zadovoljenje u filolokom
i dogmatskom vraanju izvorima vere. Osnovna zamerka
upuivana crkvi bila je u tome da je ona tokom itavog
srednjega veka sve vie dobijala svetovni karakter, a to se
posebno manifestovalo u brojnim krstakim pohodima.
Crkva je nalazila za potrebno da sve vie deluje u oblasti
politike, da utie na odnose meu evropskim dravama i
pritom je sve vie zanemarivala religiozno prosvetlenje pa
su mnogi pomislili kako se do utehe i blaenstva moe
dospeti bez pomoi crkve, unutranjim duhovnim naporom,
a to su sve vreme podgrejavala razna mistika uenja koja
su u hransku filozofiju dospela iz neoplatonizma. Taj
misticizam javljao se u najraznovrsnijim oblicima da bi ponekad bio blizak sa svojim zahtevima tendencijama koje su
se javljale meu samim crkvenim vlastima. Ma kako da su
www.uzelac.eu
441
Milan Uzelac
se te tendencije manifestovale, one su uvek isticale potrebu

za neposrednim linim putem pa se spasenje trailo u najdubljim delovima duha.
Podstrek svim ovim promenama potekao je od
nemakih mistiara, Majstera Ekharta, Henrija Suza i
Johana Taulera, o kojima smo ve govorili, a to ima za
posledicu da ve krajem XIV i tokom XV stolea mnotvo
ljudi traga za sopstvenim bogom, za Hristom u svome srcu i
nastoji da odgovori na tada gorue pitanje o odnosu boga i
sveta. U to vreme ubrzano raste broj sekti i otpadnikih pokreta s kojima crkva vie ne moe efikasno da se bori.
Slobodoumlje prerasta u versku anarhiju i potraga za
sopstvenim bogom poinje da zadire daleko iza okvira
hrianskih dogmi, vodei u neopaganstvo i mistiki
panteizam pa nije udno to se i Sveto pismo tumai krajnje
subjektivistiki. Bog gubi transcendentnu tajanstvenost i
postaje lako dostupan objekt i predmet okultne prakse. inilo se da se bogom moe manipulisati i da se on moe
potkupiti i izraz te tendencije bila je iroko rairena prodaja
indulgencija (otkupa od grehova) poetkom XVI stolea. U
svemu tome uzeli su uea i predstavnici papske crkve koji
su se sve vie pretvarali u blagajnike koji trguju
ulaznicama za carstvo nebesko. Crkva je imala koristi ali je
vera trpela tetu pa se moe govoriti i o religiozno-moralnoj
dekadenciji u doba procvata renesanse te su stoga mnoga
znaajna dostignua pozne sholastike (Duns Skot, Viljem
Okan, Roder Bekon) bledela pred naletom magije i
misticizma bez obzira na svoj kritiki racionalizam.
Sve to dovodi do pokreta za obnovu vere koji se okree i
protiv papstva a koji u prvim decenijama XVI stolea dobija
takav zamah da se govori o pokretu religiozne reformacije;
ona poinje s religioznim propovedima Martina Lutera
(1483-1546) to dovodi do formiranja luteranske crkve u
nemakim kneevinama; u vajcarskoj se pod uticajem ana
www.uzelac.eu
442
Milan Uzelac
Kalvina (1509-1564) uvruje kalvinizam, a protestantizam

poinje da se iri i u Holandiji, Skandinaviji, Engleskoj i Francuskoj. Sve to imae za posledicu niz verskih ratova u
zapadnoj Evropi tokom XVI stolea u kojima e germanoromanski narodi pokazati svoje pravo lice.
Samostalno duhovno iskustvo reformacija je proglasila
najviim izvorom religiozne oevidnosti i razumljivo je to
su prvi reformisti, nastavljajui se na personalizam
humanista XIV-XV stolea, nastojali da stvore novo
shvatanje o bogu, svetu i oveku; kao to je humaniste
vodila ideja o povratku antici, tako je prve predstavnike
reformacije vodila ideja povratka idejama evanelja i prvih
crkvenih otaca. Tei se prirodnom tumaenju Svetih spisa i
raste odbojnost spram sholastike i dogmatike koju je
negovala crkva. Na prvi pogled moglo bi se govoriti o
saglasju renesanse i reformacije, ali postoji meu njima i
duboko protivreje: reformacija je bila i izraz bunta protiv
renesanse razvijajui antihumanizam i mizantropstvo. Rani
mislioci reformacije odbacivali su uzdizanje oveka i velianje
njegovog individualnog ja o kojem je govorila renesansa, jer
su u Fiinovom velianju oveka mnogi videli i pokuaj
ovekovog obogotvorenja.
Reformacija nastupa kao i prvobitno hrianstvo: ona
odbacuje svaki odnos spram ljudske nauke nastojei da
bude jednostavna, ista vera koja poiva na otkrovenju; iako
je u poetku Luter najodlunije nastojao da zatiti veru i s
jednakom estinom ustajao protiv bilo kakvih pokuaja da
njen sadraj bude predmet razmatranja filozofske nauke,
uskoro je bio prinuen da naini prostor razumu kako bi se
mogla obrazovati nova crkva. Ponavlja se situacija iz
vremena nastajanja hrianstva: to je vie jedan religiozni
pogled zainteresovaniji da proiri svoj uticaj u drutvu,
utoliko je prinuen da sebi izgradi sopstvenu filozofiju, jer
e u protivnom sluaju moi da osvoji srce ali ne i um. Zato
www.uzelac.eu
443
Milan Uzelac
nemaka reformacija i nije mogla dugo da insistira na

odbacivanju nauke i sve se menja sa uspostavljanjem nove
veroispovedne organizacije, tj. sama tenja za naunim
utvrivanjem novog sistema uenja vodila je uspostavljanju
protestantske dravne crkve, a to je podrazumevalo
stvaranje takve crkve koja e primerom svojim da bude
iznad ove protiv koje se ustalo. Tako se u nameri da se
raskine s crkvenom tradicijom zastalo na pola puta. Umesto
insistiranja na vraanje prvobitnom hrianstvu mislioci
reformacije su se zadovoljili prihvatanjem hrianstva
utvrenog na Nikejskom saboru (325).
Bez obzira na visok rang koji se pridaje linom
duhovnom iskustvu, i Luter i Kalvin i Ulrih Cvingli (14841531) istiu transcendentnost boga spram sveta i njegovu
nesamerljivost s konanim i grenim ovekom. Ovim se
kazuje kako se bog ne moe saznati i ta misao je uperena
kako protiv tenji renesanse tako i protiv sholastike koja je
nastojala da racionalno dokae postojanje boga i da odredi
njegovu bit i svojstva. Po miljenju prvih reformista razum
nije sposoban da dokui poslednje tajne bia i to Lutera vodi
u agnosticizam koji je saglasan s tradicijom apofatike
(negativne) teologije iji su predstavnici smatrali da se o biu i svojstvima boga moe govoriti samo negativnim
odreenjima, tj, tako to e se rei da bog, kakav je on po
sebi, nije ni konaan ni beskonaan, ni relativan ni
apsolutan, ni svetlost ni tama...
Na taj nain predstavnici reformacije smatraju da se ne
moe uticati na boiju volju i time ustaju protiv svake
magije ali i svrhovitosti kupovine i prodaje indulgencija to
je praktikovala tadanja rimska crkva. Luter je isticao da
oveku razum nije dat da razume prirodu onog to je iznad
njega (priroda boga i anela) ve da razume ono to je pod
njim (ivotinje, biljke, struktura stvari). Koliko je god bog
www.uzelac.eu
444
Milan Uzelac
transcendentan i racionalno nedokuiv, toliko se, s druge

strane, beskonano mogu istraivati priroda i drutvo.
Sve to ipak ne znai da je bog nedokuiv razumu i
intuiciji i da se o njemu nita ne moe rei; naprotiv: rana
protestantska teologija istie kako je bog nesaznatljiv ali
ipak dostupan saznanju, jer on je skriven onima koji trae i
istrauju a otkriven onima koji veruju. Bog je oveku poznat
u onoj meri u kojoj je sam odluio da mu se otkrije. Boje
bie za oveka nije nita drugo do Linost s njenim
postupcima i reju; za dostizanje boga nisu potrebni ni
dedukcija, ni indukcija, ni eksperiment niti neka specijalna
duevna stanja - za to je dovoljno pasivno udubljivanje u
smisao svetog teksta, a to je mogue blagodarei veri koja
nije saznajna sposobnost ve odreenje volje. Prvi reformisti
su i konsekventni fideisti. Kognitivnom, saznajnom odnosu
spram boga reformacija suprotstavlja hermeneutiki odnos i
stoga nije sluajno to e rodonaelnik nove hermeneutike
biti vodei protestantski teolog Fridrih laermaher.
Bespogovorno prihvatanje pravednosti i mudrosti
Svetih spisa jeste osnovna ideja rane protestantske
teologije; bit luterovske deklaracije nije u doputanju
teorijskih argumenata (zdravorazumskih) u prilog
ovekovog prosuivanja o tvorcu, ve u nastojanju da se
racionalno organizuje hermeneutika diskusija te stoga
ranom protestantizmu pripada zasluga za pribliavanje
onom to se danas naziva "komunikativna etika" ili
"racionalna etika diskursa".
Pokret reformacije zapoeo je u Virtenbergu 1517. kada
je Martin Luter objavio 95 teza protiv trgovine
indulgencijama; osnovni motiv ovih teza je unutranje
pokajanje; Hristovom evanelju je ideja iskupljenja grehova
potpuno tua; evaneoski bog ne trai od oveka nita
drugo do kajanje. U svom biu bog ne zavisi od ljudi i nisu
mu potrebne nikakve njihove usluge, nikakvi darovi. Boga
www.uzelac.eu
445
Milan Uzelac
ne ogorava naruavanje poretka (to on moe uvek da

popravi), ve pati nad nesreom koju je grenik nainio nad
samim sobom. Neophodno je da se grenik sam ispravi i
napravi sebe novim ovekom; samo kroz kajanje moe se
moralno roditi individua. Luterov bog se ne odaziva na
inove ve na motive; ne na rtve i odricanja, a na
unutranje prevrate, ne na molitve, ve na stvarnu zabrinutost.
Luterovu poziciju odlikuje potpuna negacija:
neverovanje u mogunost ljudske prirode da se spasi kao
jedinka bez boije pomoi; filozofija je prazna sofistika, plod
tatine, dok spas lei samo u veri. Kada je re o renesansi,
Luter s jedne strane istie neophodnost religiozne obnove i
roenja u novom ivotu; s druge strane trai "vraanje
izvorima", principima koje su humanisti hteli da realizuju
kroz klasiku: Fiino i Piko, obnavljanjem stare teologije
(Hermes, Orfej, Zaratustra, Kabala) a Erazmo ukazivanjem
na evanelja, na rane hrianske mislioce i crkvene oce.
Luterovo uenje sadri tri elementa: (a) uenje o
radikalnom potvrivanju oveka pomou vere, (b) uenje u
nepogreivosti Svetog pisma kao jedinog izvora istine i (c)
doktrinu o univerzalnoj slubi bogu i u vezi sa tim, slobodu
samostalnog tumaenja Svetog pisma. Svi ostali Luterovi
stavovi proistiu iz ova tri osnovna njegova stava.
(a) Tradicionalno uenje crkve poivalo je na shvatanju
da se ovek spasava verom i dobrim delima, te da bi neko
bio hrianin nuna su dela; Luter je doao do zakljuka da
je za spasenje dovoljna samo vera koja ljude moe opravdati
bez svakog delanja, jer ljudi su stvoreni iz nita i u oima
boga onu su takoe, nita.
(b) Sve to znamo o bogu, kao i o odnosu oveka i boga,
znamo iz onog to je bog rekao u Svetom pismu; samo Pismo
ima apsolutni autoritet dok papa, episkopi, sabori, kao i
tradicija, koliko koriste toliko i oteavaju razumevanje sve-
www.uzelac.eu
446
Milan Uzelac
tog spisa. Tako energian poziv za vraanje Svetom pismu

mogao se nai i kod drugih humanista; kad je Luter
pristupio prevoenju Biblije postojalo je ve mnotvo
prevoda Starog i Novog zaveta. Pretpostavlja se da je u
opticaju bilo oko 100.000 primeraka Novog zaveta i oko
120.000 primeraka prevoda psalama. Luter je nastojao da
direktno pristupi svetim tekstovima i da se oni proire u
velikoj koliini.
Treba rei da se Biblija humanista razlikuje od one koju
nalazimo u prevodu Lutera: istina je da se u prvoj nalazi
kodeks savremene etike koji regulie moralni ivot, ali u
Luterovom prevodu je akcenat stavljen na opravdanje vere
pa moralni kodeks gubi vrednost sam po sebi.
(c) Trei momenat luteranstva karakterie se
nepotrebnou specijalnih posrednika izmeu oveka i boga
kao i oveka i rei boije, a to se zbiva u trenutka kad se
svetenstvo na Zapadu poinje sve manje svojim ivotom i
ponaanjem razlikovati od profanog sveta.
Meutim, stvari su se poele tako radikalno razvijati
kako to ni Luter nije mogao predvideti, te je i sam Luter
postajao sve vie dogmatian, ak je pretendovao i na
nepogreivost koju je odricao papama, te su ga i prozvali
"vitenberkim papom"; kako se u to vreme zbog raznih
zloupotreba bilo izgubilo svako poverenje u organizovane
religiozne forme, Luter se zaloio za novi oblik crkve; tako
su nastale "dravne crkve" koje su postale potpuna antiteza
one za koju se reformacija zalagala. Poavi od ideje slobode
vere, pokret je zavrio podvrgavanjem individualne
duhovnosti politikoj vlasti olienoj u principu ija je
zemlja, toga i religija (cuius regio, huius religio).
Luterovom milju vlada pesimizam i iracionalizam:
samo ako postane svestan toga da ne moe biti tvorac svoje
sudbine, ovek se moe spasti; spasenje zavisi od boga i
samo kroz oaj mogu je put k spasenju budui da nikakva
www.uzelac.eu
447
Milan Uzelac
nastojanja ne mogu pomoi ve samo boija milost; ovo se

shvatanje duboko razlikuje od onog Erazmovog koje istie
veliinu oveka i znaaj ljudskog dostojanstva. Tako su
pitanja krivice i razreenja crkvene krize postala gorua pitanja tog vremena i predmet antipapske publicistike iji
predstavnici behu Ulrih fon Huten i Erazmo Roterdamski.
Ali, dok je prvi svu krivicu video na strani rimskog klera
dokazujui da je re o razbojnicima najgore vrste i da je
crkvena pljaka gora od drumskog razbojnitva, drugi je
krivicu traio u samim vernicima i konaan cilj crkvenih
reformi nije video u progonstvu klera ve u hrianskom
prevaspitanju samih vernika.
Katolika crkva se pokazala ipak otpornija no to je to
Luter moda oekivao; ona je u sebi imala vievekovno
iskustvo susreta s filozofijom u kojoj je crkveno uenje bilo
obraeno i izloeno kao sistem nuno razvijenih misli. Tome
je bilo neophodno suprotstaviti drugi, protestantski sistem.
I Martin Luter (1483-1546) je, a posebno Filip Melanhton
(1497-1560), humanista koji je potom pao pod Luterov
uticaj, uvideo da se tu bez filozofije ne moe; mislilo se da ta
filozofija ne moe biti ni sholastiki aristotelizam, na koji se
pozivalo papstvo, a ni onaj koji su zagovarali filolozi a koji
bee izraz paganskog naturalizma. U nedostatku druge
filozofije, Melanhton se uz sve negodovanje Lutera priklonio
Aristotelu, konstatujui kako se "bez Aristotela ne moe" te
se poduhvatio prilagoavanja Aristotela za nove potrebe
tumaei ga u nominalistikom smislu, nastojei da ga
uskladi sa otkrovenjem i dopuni hrianskim uenjem.
Kao mislilac Melanhton je bio eklektiar; njegov ideal je
bio moralni napredak kroz prouavanje klasinih pisaca i
evanelja; malo se zanimao za metafiziku a njegove ideje
iznete u udbenicima logike pod uticajem su Rudolfa Agrikole.
Filip Melanhton je nastojao da iznae neko
kompromisno reenje izmeu luterovske iskljuivosti i
www.uzelac.eu
448
Milan Uzelac
tradicionalne katolike teologije, i premda je njegovo delo

Opta mesta (Loci communes, 1521) doivelo niz izdanja,
njegovi planovi o izmirenju luterovaca, kalvinista i katolika
su 1541. u Ratisbornu doiveli oekivani neuspeh poto su
se stvari nastavile razvijati drugim putem. injenica je da u
spisima Melanhtona, uprkos njegovom velikom
predavakom daru spojenom s dijalektikim i retorikim
umeem, nema neke velike tvorake moi i nigde on ne
nastupa proroki, kao istinski filozof, te stoga njegova dela i
odiu humanistikim eklekticizmom kakav se sree kod
Cicerona i Galena.
Kako osnovni principi razuma i iskustvo nisu dovoljni
da bi se dospelo do istinskog znanja, Melanhton smatra da
je nae znanje neophodno dopuniti otkrovenjem Svetog
pisma. Meutim, svuda gde otkrovenje dospeva u
protivreje s aristotelovskom filozofijom ili drugim
samostalnim istraivanjima ova poslednja treba odbaciti.
U uenju o venosti sveta, o boijim atributima i o provienju, takoe, ne treba sluati Aristotela. Ubeenje o
besmrtnosti ne poiva na dokazima ve na otkrovenju dok
se Koperniku treba suprotstaviti autoritetom psalama.
Ishodite ove filozofije je uenje o boanskom. Njemu tei
kosmologija, kao lik sveta stvorenog od strane boga, i etika
iji su temeljni stavovi izraz boije volje.
Ovaj protestantski aristotelizam brzo je zavladao svim
protestantskim nemakim univerzitetima, no kako se nije
dalje razvijao, ubrzo je izgubio uticaj i postao druga
sholastika. Ta nova sholastika, netrpeljiva prema svim
drugim uenjima, zadrala se na nemakim katedrama
tokom XVI i XVII stolea. Meu novim peripatetikim
smerovima treba pomenuti samo filozofiju prava budui da
se u okviru nje razmatrao kljuni crkveno-politiki problem
tog vremena odnos crkve i drave. Jasno je da su
protestantski teolozi priznavali dravi vei stepen
www.uzelac.eu
449
Milan Uzelac
nezavisnosti no njihove jezuitske kolege. Ve je i Melanhton

nastojao da pozivanjem na otkrovenje dravu tumai kao
nezavisnu ustanovu; to je za posledicu imalo tenju da se na
tlu filozofije prava misli identitet otkrovenja i razuma tako
to e se pokazati kako prirodno pravo nije nita drugo do
pravo koje je hteo i sam bog i koje je on utvrdio kad je
stvarao oveka.
Meu razliitim tipovima protestantizma
najdinaminiji je onaj nastao u enevi pod uticajem ana
Kalvina, roenog 1509. u Francuskoj a obrazovanog pod
uticajem humanista u Parizu u krugu Faber Stapulensisa
(1455-1536). Kalvinova delatnost vezana je za enevu gde
boravi od 1541. do 1564. i njemu je svojstven optimistiniji
odnos spram boga. Ako je Luterov credo bio Oprostie ti se
tvoji gresi (Mat., IX, 2), za Kalvina je smisao delatnosti u
stavu: Ako je bog s nama, ko je protiv nas? (Rim., VIII, 31).
Kalvinizam je vaspitavao duh heroizma, zalagao se za
stvaranje teokratije u kojoj bi svaki pojedinac imao samo
jednu misao: proslaviti boga; takvom ljudskom zajednicom
vie ne upravlja crkva ili svetenstvo u biblijskom smislu.
I Kalvin, poput Lutera, smatra da se do spasenja moe
dospeti samo pomou boije rei koja je otkrivena u Svetom
pismu. Svaka predstava o bogu koja nastaje mimo Biblije
plod je fantazije. Spasenje je mogue samo pomou vere i
kad bi uopte bila mogua ma kako mala delatnost kao
proizvod slobodne volje, bog ne bi bio na Tvorac. Vie od
Lutera Kalvin je insistirao na predestinaciji; stoiki
determinizam u duhu naturalizma i panteizma on
zamenjuje teistikim transcendentalnim determinizmom.
Provienje i predodreenost su dva osnovna momenta
kalvinizma. Kako su se simptomi predoreenosti ogledali u
uveanju bogatstva i u uspehu, a kako je ve Luter
delatnost video kao posao (Beruf), kao poziv u
profesionalnom smislu (u zanatstvu i zemljoradnji), Maks
www.uzelac.eu
450
Milan Uzelac
Veber e upravo u duhu protestantizma videti i prave

korene kapitalizma.
Meutim, ta se na kraju dogodilo? Postavi i sama
crkvom reformacija je dobijenu vlast usmerila protiv svog
sopstvenog izvora fanatino se borei protiv onih ideja na
kojima je sama ponikla, a koje sama nije htela da razvije do
kraja. Tako se i moglo dogoditi da u okviru protestantizma
nastavi da ivi i mistika tradicija i to u delima ljudi kao to
su Kaspar fon venkfeld (1490-1561), Sebastijan Frank
(1499-1542), Valentin Vajgel (1533-1588) i Jakob Beme
(1575-1624).
Kaspar fon venkfeld bee meu prvima oduevljeni
Luterov sledbenik; no nakon to je po pitanju priea 1527.
izloio sopstveno stanovite nezavisno od luterovaca,
reformatora i anabaptista, bio je prognan i do kraja ivota
skrivao se po raznim gradovima da bi umro u Ulmu.
Napadajui racionalizam i simboliki metod tumaenja
reformatora venkfeld svoju kritiku luteranstva usmerava
na bukvalno i tvrdoglavo pridravanje rei Pisma i u tome
vidi vie izraz spoljne delatnosti koja moe da zagui
istinsko unutranje otkrovenje koje bog daruje svakom
verujuem oveku. Istovremeno, on ustaje protiv toga da samo pastiri nove crkve imaju pravo da saoptavaju boiju re
to moe da nanese tetu slavi boijoj. Sve to vodi tome da
na mesto spoljanje crkve treba da stupi unutranja i da
spoljni oblici religioznog ivota treba da budu naputeni.
Tako misao o isto unutranjoj veri biva nespojiva sa
osnivanjem crkve koja ve po definiciji treba da sprovodi i
odravao dreen kult, a posledica toga je suprotnost izmeu
mistike i protestantske crkve pri emu je originalnost filozofskog miljenja bila na strani mistika. to se vie irio
mistiki pokret, on se sve vie udaljavao od crkvenog
protestantizma da se i jedan od njegovih najboljih
www.uzelac.eu
451
Milan Uzelac
predstavnika, Sebastijan Frank, toliko udaljio od njega, da

ga se ak i venkfeld morao odrei.
Sebastijan Frank, uven po delu Paradoksi (1534),
rodio se 1500. u Nirnbergu; ne imajui neko filozofsko
obrazovanje pod uticajem venkfelda se zainteresovao za
nemake mistiare, posebno Taulera; u poetku je bio katoliki a potom protestantski svetenik koji je vodio nemiran,
lutalaki ivot da bi umro u Bazelu 1545. Moda i pod
uticajem linog iskustva, tek, njegova mistika ima
pesimistiki karakter i nalazi se u patetinom protivstavu
spram sveta koji svuda prihvata za svoje sve to protivrei
istini i razumu.
Bio je neprijateljski raspoloen ne samo prema
katolicizmu ve i prema zvaninom protestantizmu.
Propovedao je da je bog vena dobrota i ljubav koje su
prisutne u svim ljudima, a istinska crkva je duhovna
zajednica svih onih koji doputaju da bog deluje u njima.
Uticaj mistike ogledao bi se u tome to je Frank smatrao da
je bog nesaznatljiv i neodrediv, da je svuda i nigde, da je u
stvarima i van njih, da ne moe imati ni ime ni lik. Tako
Frank nastoji da uzdrma antropomorfne predstave boga.
Bog se otkriva samo onima koji su spremni da mu priu bez
dogmatskih predrasuda i koji Bibliju ne shvataju bukvalno,
ve je vide kao alegoriju koja se ne moe nikad definitivno
razreiti.
Ve su ranija mistika uenja ukazivala na venost
boanskog stvaranja, i na to da sve stvari veno postoje u
bogu; to po Franku opovrgava sva ona shvatanja koja
otkrovenje tumae kao jednokratno istorijsku injenicu.
Crkva govori o aktu stvaranja sveta a ne uvia da je svet
vean kao i bog koji bi bez sveta bio nita. Istorija Adama i
istorija Hrista samo su vena istorija itavog ljudskog roda;
zato iskupljenje nije pojedinaan ljudski in ve vena
pojava koja se sastoji u unutranjem samoiskupljenju svih
www.uzelac.eu
452
Milan Uzelac
ljudi i u venom delovanju boije dobrote. Najdublji

karakter ovekov ne ine miljenje i znanje ve vera.
Mistika nije bila filozofija obrazovanih, te je to bio
pokret koji je i posle reformacije nastavio da ivi u narodu
gde je i ponikao; vremenom je mistika poela da se
interesuje za spoljni svet kako bi saznanje prirode uvela u
okvire svog uenja o veri. Tako je dolo do zbliavanja
religiozno-filozofske stare mistike i filozofije prirode
Paracelzusa za to posebna zasluga pripada Valentinu
Vajgelu koji je, vraajui se tradiciji srednjega veka,
pokuao da spoji metafiziku Nikole Kuzanskog i
Paracelzusovu filozofiju prirode sa religioznim misticizmom
koji je bio u duhu Majstera Ekharta; ono to ovde treba
istai jeste da je taj spoj odreen individualistikom,
antiekleziastikom protestantskom pobonou i da se
pribliava panteizmu pa time Vajgelova filozofija i podsea
na neke teme nemakog spekulativnog idealizma.
Valentin Vajgel se rodio 1533. u Ganu, uio u Lajpcigu
i Vitenbergu a potom do kraja ivota bio svetenik. Svoje
spise je objavljivao diskretno, bez potpisa, to je imalo za
posledicu da su mu nakon smrti pripisivani mnogi spisi drugih autora. Mistika i filozofija prirode se po ovom autoru
dodiruju u dve take: obe imaju teozofski karakter i obe
imaju isti gnoseoloki princip budui da polaze od oveka
kao od mikrokosmosa. Mogue je znati i razumeti samo ono
to se nalazi u oveku; vienje i saznavanje nije
odraavanje objekta, ve potie iznutra, iz oka u kome je
probueno od strane sveta. ovek saznaje boga ukoliko je
on bog; saznaje svet ukoliko je on svet. ovek u samome
sebi nosi itav svet i ako sebe razume tada je postigao sve.
To je subjektivni idealizam koji e initi osnovnu crtu sve
nemake filozofije. On je u temelju monadologije koja e
posredstvom Lajbnica gospodariti u XVIII stoleu. On je
www.uzelac.eu
453
Milan Uzelac
najdublji sadraj teorije saznanja koja e zahvaljujui Kantu

odrediti smer filozofije u XIX stoleu.
Tumaei odnos oveka, boga i sveta Vajgel ukazuje na
tri stupnja: ovek poznaje zemni svet zato to je on telo
obrazovano iz kvintesencija svih vidljivih supstancija a to
mu daje mogunost da svuda u svemu prepoznaje ono to
mu je jedinorodno; ovek saznaje svet duhova i anela jer je
njegov sopstveni duh zvezdanog porekla i on je aneo koji
svoju nauku izvodi iz svetla pomou kojih dospeva do
astroloke veze fakata te moe na njih magijski da deluje.
Konano, ovek saznaje i boanski svet jer njegova
besmrtna dua jeste boanska sutina. Na taj nain,
saznanje prirode, nauke i boga po svojoj biti nije nita drugo
do samosaznanje. Istinska teologija u samoj sebi trai lik
onog iji je lik.
Ovome Vajgel dodaje i posebno religiozno-filozofsko
uenje po kojem bog kao jedinstvena celina ivi u sebi
samom; ovek, kao stvoreno bie, ivi istovremeno i u sebi i
u bogu te je u njemu od iskona utemeljen dualizam dobra i
zla. Svako u sebi ima svog Hrista i svog Adama. Hrist je u
svakom prestanak sopstvene volje, smrt individuuma i ovim
svojim stavovima Vajgel se pokazuje uenikom Franka.
Veza religiozno-filozofskog i prirodno-filozofskog kod
Vajgela je jo relativno slaba i sistem u kome e se ova dva
elementa proimati tako to e se bez ostatka rastvarati
jedan u drugom, izgradio je tek Jakob Beme (1575-1624),
ovek koga bismo mogli nazvati istinskim vizionarom i koji
je jo od detinjstva preivljavao duhovne ekstaze uveren da
u tim trenucima sam bog boravi u njemu. Sin seljaka,
obuar po profesiji, ovaj samouki mislilac oduevio se filozofijom da bi, nakon objavljivanja svog prvog spisa Raanje
jutarnjeg rumenila (1610) koji je kasnije bio poznat kao
Aurora i objavljen 1616 (uz pomo prijatelja Baltazara
Valtera, kome se i duguje ovaj drugi naziv), bio kritikovan
www.uzelac.eu
454
Milan Uzelac
od vlasti to se ne bavi svojim zanatom ve pisanjem.

Premda se u meuvremenu obogatio pa je preao na izradu
rukavica, Beme je narednih pet godina nakon objavljivanja
ovog spisa utao da bi potom objavio samo nekoliko
religioznih spisa, premda je napisao preko dvadeset knjiga.
Njegova dela objavljena su po prvi put u celosti tek 1675. u
Amsterdamu.
Beme je smatrao da se uenost dobijena iz knjiga ne
moe porediti sa unutranjim ubeenjima oveka koji u
svojoj dui "nosi nebo i zemlju", ak i samoga boga. Uiti znai saznati sebe, govorio je; onaj koji ui o svetu i sam
postaje svet. Mada boansko natprirodno saznanje proistie
iz boga, ono se ne moe ostvariti bez oveka, ve sa ovekom
i blagodarei njemu.
Iako nije bio kolovan filozof, obuar iz Gerlica (kako su
zvali Bemea) nastavlja spekulativnu tradiciju koja poinje
od Majstera Ekharrta i Nikole Kuzanskog, preko filozofa
prirode, posebno, Paracelzusa; svojim uenjem o bogu Beme
neposredno produava liniju nemake mistike, mistiara
Kaspara fon venkfelda i Valentina Vajgela; tu tradiciju
Beme je proeo snanim primesama protestantske
pobonosti; njegova nejasna i tajnovita kazivanja moda e
privui samo one koji su naklonjeni teozofiji. No, u svakom
sluaju, vrednost njegovih spisa moe biti podlona sumnji,
ali ne i uticaj koji je njima Beme izvrio.
Kod Bemea vie no kod ma kog drugog nalazimo protest
protiv uenosti. Istinsko otkrovenje uvek je podrazumevalo
jednostavnost a ne uenost; otkrovenje su donosili
patrijarsi, Hrist, apostoli a ne ueni ljudi; tako se moglo
desiti da prezreni monah Luter slomije vlast uenih ljudi,
ali to nije vailo i za njegove sledbenike, te stoga dolazi novo
vreme za novo otkrovenje vreme jutarnjeg rumenila,
govorio je Beme. Iako obuar, on je bio ispunjen mistikim
zanosom i tako je i video svoju misiju. Mudrost ne treba
www.uzelac.eu
455
Milan Uzelac
traiti u knjigama nego neposrednim zahvatanjem najvie

istine. On istie znaaj nacionalnog jezika: u jeziku se raa
ljudski duh, u jeziku se izgrauje itav svet jer miljenje u
sebi sadri kvintesenciju stvari. Zato, onaj ko savreno
razume jezik taj moe razumeti i znaenje sveta, a najbolje
se razume onaj jezik s kojim smo sroeni od detinjstva;
treba dobro razumeti svoj maternji jezik jer on ima isto
dubok temelj kao hebrejski ili latinski.
Budui da je bio diletant u filozofiji, Beme je sebi
dozvoljavao da se nepromiljeno bavi graenjem rei
(ponekad veoma uspeno), ali i tumaenjem po analogiji,
oslanjajui se na njihov "duh i smisao", ne smatrajui
neophodnim da se osloni i na istraivanja uenih ljudi koje
je u tom sluaju neopravdano prezirao. Tako je dolo do
spoja ozbiljnog, kominog i fantastinog: tako je mogue da
neke mistine njegove misli dobiju jasnu formu, ali sve to
nalik je traenju bisera u mutnoj vodi.
U stapanju religioznog i prirodno-filozofskog pogleda na
svet, ovaj se drugi naao na gubitku; usled odbacivanja
iskustva i posmatranja njegovo se znanje o prirodi svodi na
ona koja je naao u spisima alhemiara i Paracelzusa a to
otvara veliki prostor fantaziji pa se sva priroda tumai
religioznim kategorijama, a kategorije filozofije prirode
pretvaraju se u psiholoke i religiozne pojmove. Za razliku
od Bruna i italijanskih mislilaca gde se bog trai u prirodi,
Beme i nemaki mistiari nastoje da ga pronau u dui.
To je razlog to kod Bemea problem greha dospeva u
prvi plan; ako se polazi sa panteistikog stanovita pa je
bog kao sutina i metafiziki uzrok svih stvari, onda je on i
prauzrok zla a tome se suprotstavlja religiozna svest. Stvar
je u tome da se moe priznati u bogu zlo u metafizikom
smislu ali ne na tetu njegove svetosti. Prenoenjem
suprotnosti dobra i zla (kao prvobitnih i venih) na samog
boga, za to ve ima naznaka i kod Majstera Ekharta, Beme
www.uzelac.eu
456
Milan Uzelac
ne uspeva da rei ova problem, ali je, njegov "pokuaj"

veoma originalan. On istie da nieg nema u prirodi to u
sebi ne bi sadralo dobro i zlo jer je ta suprotnost sadrana
u bogu koji stvara skrivenu sutinu svih stvari. Na pitanje
kako je mogue da se i sam bog nalazi u protivreju sa
samim sobom, Beme daje odgovor koji je i tajna njegovog
uenja: samo kroz suprotnost mogue je otkrovenje i samo
kroz suprotnost bog se moe otkriti samome sebi. Tamo gde
bi bili samo svetlo ili samo tama, tamo ne bi bilo ni svetla ni
tame. Oni se samo jedan u drugom mogu videti, u svojoj
suprotnosti. Boija ljubav se ne bi mogla ispoljiti da se ne
ispoljava i boiji gnev; njegovo veno svetlo se ne bi moglo
videti da u njemu nema i vene tame.
Tako dolazimo do ishodine take Bemeove teogonije i
kosmogonije: bog posmatran po sebi jeste izvan svih razlika,
a u odnosu na sva stvorena bia, jeste veno jedno, bez
svojstava, jedno i sve, ni bie ni linost, budui da ne moe
biti nalik nikakvoj stvari. On ne zauzima nikakvo mesto,
vean je i na njega su neprimenjiva vremenska merila. Bog
je veno nita, bezdan koji nema nieg van sebe i stoga
gleda samo u sebe, pretvarajui sebe u ogledalo. On prebiva
u venoj mudrosti koja je i njegovo otkrovenje. Bog je vena
nepojmljiva volja, trojedini duh koji je istovremeno
jednosutastven. On je jedina sutina jer van njega niega
nema; neizbrojiv je i neizmeriv i nije ni svetlo ni tama, pie
Beme u delu Mysterium Magnum, a s namerom da otkrije
ono to je prethodilo stvaranju materijalnog sveta, sa im i
poinje prva knjiga Mojsijeva u kojoj su sedam dana
stvaranja analogni sa sedam likova metafizikog prasveta
ali u iskrivljenom vidu. itav Bemeov "sistem" od poetka
do kraja proet je religioznim duhom; zemni svet samo je
jedno prelazno stanje, iskvaren odraz duhovnog sveta nad
kojim gospodari suprotnost boanske ljubavi i boanskog
gneva.
www.uzelac.eu
457
Milan Uzelac
Kako u to vreme univerzitetima vlada delom katolika a

delom protestantska sholastika, Bemeovo mistiko uenje
irilo se kao sekta i stiglo ak do Holandije i Engleske;
neobina unutranja snaga njegovih dela nala je veoma brzo sledbenike, prvo u prostoru nemakog jezikog podruja,
a potom u Francuskoj i Nemakoj; njime su se zanosili
iznova ga otkrivi krajem XVIII stolea romantiari,
posebno Tik i Novalis, nastojei da se obnovom mistike suprotstave tada vladajuem racionalizmu. Isto tako Bemeovu
triadinu shemu i njegovu ideju o samootkrivanju boga
ponovo nalazimo kod Hegela, a nesumnjiv je i Bemeov uticaj
na poznog elinga koga je Bemeu privukao Franc fon Bader
(1765-1841).
Kontrareformacija
Naavi se pod pritiskom novih pogleda koje su izneli
Luter i njegovi sledbenici, katolika crkva nije mirovala:
poela je da razvija nove metode i nova sredstva kako bi
povratila izgubljeno; taj pokret, koji se odvijao sredinom
XVI stolea dobio je tek 1776. naziv kontrareformacija. Ovaj
naziv u prvi mah ukazuje na konzervativnu reakciju protiv
reformi koje je predlagao Luter, ali e se ubrzo videti da su
stvari u osnovi daleko sloenije. Katolika crkva je u tom
trenutku traila puteve konsolidovanja svojih redova kroz
uvrivanje svoje ideologije a kroz intenzivnu kritiku
slabosti koje je ispoljio protestantizam. Kontrareformacija
je imala doktrinarni karakter: kritikovala je greke
protestanata i nastojala da formulie pozitivno uenje
katolika; svemu tome doprinosio je i "vojniki" karakter
novog reda koji je 1540. osnovao Ignacije Lojola kao i 1542.
uspostavljena rimska Inkvizicija koja se pozabavila
sveobuhvatnom zabranom nepodobnih spisa. Vezu izmeu
"katolike reformacije" i "kontrareformacije" ini obnovljeno
www.uzelac.eu
458
Milan Uzelac
papstvo koje je i inicijator kontrareformacije i pobornik toga

da se religiozne sile ponu sluiti politikim sredstvima, te
su odluke Tridentskog koncila za pape bile sredstvo koje e
u rukama jezuita postati moan instrument za sprovoenje
volje katolike crkve.
Oba ranije pomenuta pojma katolika reforma i
kontrareformacija imaju svoje opravdanje jer obeleavaju
dva aspekta jedne iste pojave; oba ova dogaaja teku
paralelno i ne meaju se; katolika reforma podrazumeva
samorefleksiju crkve u odnosu na ideal unutranje duhovne
obnove, dok kontrareformacija jeste reakcija na reformaciju,
nastojanje da se katolika crkva utvrdi kroz borbu protiv
protestantizma.
Godinu dana pre smrti Lutera, 1545, otvoren je u
severnoj Italiji Tridentski koncil (sabor), koji je s prekidima
(1548-1551; 1552-1561) trajao do 1563. godine (bez
prisustva protestanata za koje se verovalo da e
prisustvovati ovakvom crkvenom skupu). Sabor je dugo bio
oekivan, ak je i Luter pomiljao na jedan "hrianski i
slobodan" sabor; papa Pavle III (1534-1549), inae veliki
mecena iz porodice Farneze, koji je poverio Mikelanelu
radove na dovrenju kupole crkve Sv. Petra u Rimu, sazvao
je jo 1536. sabor crkvenih velikodostojnika, ali se u Vienci
1539. pojavilo svega njih pet pa je isti bio odloen i sazvan
ponovo 1545. da bi 13. decembra bio otvoren u Tridentu pod
predsednitvom tri papska legata i u prisustvu prelata i
generala katolikih redova; predstavnici univerziteta su
samo prisustvovali ali nisu mogli uestvovati u radu.
Tridentski sabor je radio na definisanju katolikih dogmi
i na reformi crkve. Na etvrtom zasedanju 1546. odlueno je
da se apostolske tradicije moraju potovati kao i Sveto pismo
iji je kanon tada takoe utvren. Glavni zadatak Sabora bio
je odbrana tradicije jer je reformacija upravo nju napala
tvrdnjom da ona za hriane nije obavezna nego samo Sveto
www.uzelac.eu
459
Milan Uzelac
pismo (priznanje samo Svetog pisma i davanje za pravo

protestantima znailo bi rasputanje katolike crkve). Sabor je, iako radei s prekidima, odredio jasan stav crkve
spram Svetog pisma (Vulgata, latinski prevod Biblije
kanonizovana je konano tek 1546), uloge vere i ovekovih
dela u ovekovom spasenju i sedam svetih tajni (sakramenata). Sabor je doneo niz vanih odluka kojima je uvrena
katolika crkva: reformisana je njena hijerarhija, doneta
odluka da svaka katedralna crkva mora imati svoj seminar;
osnovan je niz crkvenih redova a meu njima e najznaajniji
biti Jezuitski (1540) koji e pod neposrednim nadzorom pape
pored intenzivne propovednike i misionarske aktivnosti
poeti da se bavi i obrazovnim radom stvarajui veliki broj
kolegija u kojima e se obrazovati evropska elita; radi zatite
od crkvi stranih uenja osnovan je 1542. Sveti oficijum, a
nekoliko godina kasnije (1571) Index librorum prohibitorum,
popis zabranjenih knjiga koje su vernicima katolike crkve
zabranjene za itanje (danas obuhvata i neku tampu,
asopise, publikacije, filmove, pozorine predstave); zabrana
je obuhvatala nekanonizovane verzije Svetog pisma,
jeretike, nereligiozne i antireligiozne publikacije i dela,
knjige i napise protivne dogmi, erotika a od 1949. i
marksistika dela.
Dalekoseni znaaj sabora u Tridentu bio je pre svega u
tome to je on (a) zauzeo jasan doktrinarni stav naspram
teza protestanata i to je (b) obnovio konstituciju crkve
dajui jasna pravila o obrazovanju i ponaanju svetenstva.
Sa ovog crkvenog sabora jasno su bile upuene kritike
protiv nemoralnosti svetenstva s kraja srednjeg veka i u
vreme renesanse i iznet stav da crkva mora biti zatitnik
due i najvii zakon njenog spasenja.
U dokumentima samog sabora tomistika i sholastika
terminologija, kao i njihove koncepcije, korieni su
umereno i oprezno, jer je kriterijum ovog skupa bila vernost
www.uzelac.eu
460
Milan Uzelac
crkvi a ne vernost sholastikoj teologiji. Na ovom saboru

data su reenja o opravdanju vere, o postupcima,
predestinaciji, o tajnama (koje su protestanti hteli da svedu
na krtenje i priee), a bila je utvrena i doktrina o transsupstantivnosti priea (po kojoj se hleb i vino pri prieu
preobraavaju u telo i krv Hristovu). Ako je Luter govorio o
konsupstancijalnosti (to je podrazumevalo nepromenjenost
hleba i vina, mada se u njima osealo prisustvo Hrista), a
Kalvin o simbolikom smislu priea, ova odluka Sabora
govori o trijumfu tradicije a itavo nastojanje Tridentskog
sabora o restauraciji katolianstva i sholastike misli to e
svoj najvii izraz imati u obnovi sholastike u paniji tokom
XVI stolea.
Filozofija prava
Pretenzije crkve na naslee svetske rimske imperije
manifestovale su se u njenoj tenji da i na drutvenom
planu bude politika sila koja e se boriti protiv
narastajueg individualizma i sve vee samosvesti ljudi,
protiv ojaalih nacionalnih drava i sve izrazitije borbe za
nacionalno jedinstvo; najvaniju ulogu u to vreme poee da
igra nova filozofija prava borei se protiv crkve a za pravo
drave. Ta borba e svoj najvei zamah dobiti u Italiji, u
Firenci, politiki najnemirnijem gradu druge polovine XV
stolea, a njen najvei teoretiar Nikolo Makijaveli (14691527) na najvie mesto uzdignue ideju nacionalne drave.
Ideal Makijavelijev bio je politiko jaanje i nacionalno
jedinstvo Italije. Predmet Makijavelijevih posmatranja bila
je Firenca u kojoj je on (1498-1512) vrio dunost sekretara
Saveta desetorice; tu steena iskustva dopunjavao je velikom lektirom, itanjem istorije Rima. Uvidevi besplodnost
politikih borbi malih nezavisnih italijanskih gradova,
dolazi do saznanja da ti sitni razdori voeni devizom divide
www.uzelac.eu
461
Milan Uzelac
et impera ine tajnu politiku papske drave. Makijaveli nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i pada drave, uspene
i tetne politike, osvajanja i gubitka vlasti. On nije bio
istoriar kojeg bi interesovalo registrovanje dogaaja, nego
je daleko vie bio politiar koji je tok dogaaja eleo da
shvati kako bi otuda mogao dobiti korisno znanje o
aktuelnom delovanju. Tako je spis Vladalac rezultat
razmiljanja o zbivanjima u tekuoj politici, dok je svoja
razmatranja o prolosti izneo u svom velikom radu o
rimskom istoriaru Liviju i njegovoj istoriji Rima.
Poznavanje ljudske prirode bilo je za Makijavelija jedan
od glavnih osnova uspene politike; dok je ceo srednji vek
tretirao oveka u kategorijama dunosti, Makijaveli je
nastojao da pokae ljude onakvima kakvi oni jesu, a ne
onakvima kakvi bi trebalo da budu. Lomei srednjovekovne
otpore i zabrane Leonardo je teio da upozna strukturu i
mehanizam delovanja ovekovog tela; lomei moralizatorsku tradiciju Makijaveli je eleo da upozna osnove i
mehanizam drutvenog delovanja ljudi.
itav sistem politikog poretka u srednjem veku
zasnovan je na potinjavanju drave crkvi; to potinjavanje
treba da bude prekinuto ako drava hoe da bude ono to je
bila u stara vremena. Koliko god je antika drava Makijavelijev ideal, toliko on ne naputa misao o nacionalnoj
dravi koja je samoj sebi dovoljna ako svoj temelj ima u
naciji.
Odbacujui u teoriji drave i prava pojam veitog prava
i prava prirode, Makijaveli je u teoriji morala odbacio tezu o
metafizikom poreklu morala, kao i tezu o njegovom
uroenom karakteru. Moral je, po miljenju Makijavelija,
postao rezultat odluka koje su ljudi preduzeli radi
uzajamnog garantovanja mira i blagostanja, rezultat
zakona i vlasti koji tim zakonima obezbeuju poslunost.
www.uzelac.eu
462
Milan Uzelac
Tako je iz metafizikih i religijskih perspektiva ovek

prebaen u drutvene perspektive; Makijaveli je cenio
uspeh, pobedu. "Pravi" ovek je za njega onaj koji raspolae
razumskom energijom, onaj koji ume da vodi pobedniku
borbu, da dobije u borbi sa zlim, ali slabim ljudima.
Sudbina okree glavu od slabih i nerazumnih, od onih koji
nee da deluju na svoju korist ili se uporno dre iste taktike
i onda kad su se prilike izmenile.
Takva slika "pravog oveka" suprotstavlja se tradiciji
koja je crpla svoje sokove iz hrianskih predstava. Nije
zato nikakvo udo to je Makijaveli napao neposredno
hrianstvo ba zbog toga to ono u hijerarhiji ljudskih
vrednosti stavlja na najvie mesto pokornost i
kontemplaciju. To upravo vaspitava slabe ljude. Zbog toga,
smatra Makijaveli, svet biva zanemaren, predat na milost i
nemilost slabih ljudi. Ovaj akcenat kritike hrianstva zbog
privilegovanja slabih ljudi (akcenat koji je tako izrazito
nagovestio Niea) ne slui Makijaveliju za odbranu ideala
jakih egoista. On je pre smatrao (kako je to jasno rekao u
svojoj napomeni o vladavini Cezara Bordije) da jaki ljudi
daju garanciju za sreivanje drutvenog ivota ljudi radi
opteg dobra.
Moemo rei da je Makijaveli prvi koji je razvio teoriju i
program politikog realizma; u njegovom delu moe se nai
klju za celokupni pogled na svet maniristikog perioda koji
se tako oajniki bori s tom idejom. Ali, Makijaveli nije
izmislio "makijavelizam", tj. odvajanje politike prakse od
hrianskih ideala - svaki sitni renesansni vladar bio je ve
izgraen makijavelista.
Makijaveli je samo prvi formulisao doktrinu politikog
racionalizma, a istovremeno je bio i prvi trezveni zastupnik
primene svesnog, sistematskog realizma na praktine
uslove. Makijaveli je samo bio predstavnik i zastupnik svoga doba. Da je njegovo uenje bilo samo izraz neke
www.uzelac.eu
463
Milan Uzelac
osobenjake udi i da su po sredi bili samo politiki metodi

sitnih italijanskih tirana, Makijaveli ne bi uzbudio savest
svake moralne osobe kao to se u stvari dogodilo, niti bi
njegovi spisi delovali stranije od pria koje su se irile o
ponaanju pojedinih tirana.
U meuvremenu istorija je pokazale ubedljivije primere
realizma (od voe bande i trovaa koga Makijaveli navodi
kao prototip). ta je drugo bio Karlo V, pokrovitelj katolike
crkve, koji je ugrozio ivot svetoga oca i naredio da se razori
Rim, prestonica hrianstva, ako ne bezobzirni realist? A
Luter, osniva moderne narodne religije, koji je narod izdao
velikaima, a od religije unutranjih oseanja nainio veru
najpraktinijeg drutvenog sloja, sloja koji je najpotpunije
bio obuzet svetovnim interesima? A Ignacije Lojola, koji je
bio spreman da po drugi put raspne Hrista ako bi njegovo
uenje ugrozilo poloaj crkve? Zar nije celokupna
kapitalistika privreda samo ilustracija Makijavelijevih
teorija?
Celo stolee je bilo uplaeno, zastraeno i duboko
uznemireno svojim susretom sa prvim majstorom
razotkrivanja, preteom Marksa, Niea i Frojda. Treba li se
setiti engleske drame elizabetinskog i jakobinskog perioda,
u kojoj je Makijaveli postao ablonska dramska figura, sr
sve prevare i licemerja, i u kojoj se lina imenica Makijaveli
poela pretvarati u zajedniku imenicu "makijaveli", pa da
se shvati do koje je mere on obuzeo ljudsku matu.
Od kako postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada,
postojale su i dve vrste morala, jedna za mone a druga za
one bez moi. Makijaveli je bio prvi koji je ljude uinio
svesnim tog moralnog dualizma i prvi koji je pokuao da opravda prihvatanje razliitih normi ponaanja (u dravnim
poslovima i u poslovima privatnog ivota), te da hrianska
moralna naela vernosti i istinoljubivosti nisu bezuslovno
obavezni za dravu i vladara.
www.uzelac.eu
464
Milan Uzelac
Makijavelizam je svojim uenjem o "dvojnom moralu" u

istoriji zapadnog oveka imao samo jednu analogiju, a to je
bilo uenje o "dvojnoj istini" koje je srednjovekovnu kulturu
pocepalo nadvoje i otvorilo vrata veku nominalizma i naturalizma. U moralnom svetu sad se pojavio rascep slian
onom u intelektualnom. Za upoznavanje Makijavelijevih
ideja nije bilo neophodno izuavanje njegovih spisa (koje je
malo ljudi italo); do njegovih ideja moglo se doi sasvim
zaobilaznim putevima, te je Makijaveli naao sledbenike u
svim drutvenim slojevima. Tridentski sabor postae
vrhunska kola politikog realizma. On s trezvenom
poslovnou usvaja mere koje su izgledale najprikladnije za
prilagoavanje crkvenih institucija i verskih naela uslovima
i zahtevima modernog ivota.
Traktat o vladaocu Nikola Makijavelija napisan je na
prelomu 1513-14. (u rukopisu sve do 1532) a Utopija
Tomasa Mora (1478-1535) 1515 (tampana 1516). Oba
dela oslanjaju se na istu pretpostavku: polazna taka u
drutvenim razmiljanjima mora biti analiza drutvene
stvarnosti, a ne analiza dela velikih filozofskih autoriteta.
Oba autora htela su da daju komentar stvarnosti a ne komentar uz Aristotela, obojica odbacuju autoritete
sholastike filozofije politike i drutva, ali i autoritete
antike filozofije (posebno Aristotela). Obojica nastoje da
drutveni ivot shvate nezavisno od svih metafizikih
pretpostavki.
Pomenuto delo Tomasa Mora, nastalo pod uticajem
Platonove Drave, jo jednom potvruje vezu renesanse i
antike literature; Mor polazi od toga da je osnovni izvor
bede i nematine nejednakost u bogatstvu i obrazovanju te
bi idealno drutvo moglo biti ono u kojem postoji pravedna
raspodela. Utopija je opis neke idealne drave na ostrvu
Utopija. To delo je kritika tadanjih drutvenih i
ekonomskih uslova ivota spojena sa idealizacijom
www.uzelac.eu
465
Milan Uzelac
jednostavnog moralnog ivota koji je nespojiv s

koristoljubivim duhom njegovog vremena. Mor kritikuje
unitavanje starog zemljoradnikog sistema i pohlepu za
novcem koju prati centralizacija bogatstva u rukama malog
broja ljudi.
Kao ideal Mor istie zemljoradniko drutvo u kome je
porodica osnovna zajednica; privatna svojina je ukinuta, a
novac se vie ne koristi kao sredstvo za razmenu; sredstva
za ivot su obezbeena za sve, radno vreme je svedeno na
est asova dnevno da bi graani imali slobodnog vremena
za svoje kulturne potrebe. Da bi to ipak bilo mogue, Mor
zadrava postojanje klase robova koju sainjavaju delom
osuenici a delom ratni zarobljenici. Dok se Makijaveli svojom vizijom oveka oslanjao na perspektive politikog
uspeha, Mor je video pre svega drutveni poloaj ljudi. Niko
tako otro kao on nije sagledao i kritikovao drutvene
nepravde (koje su se zaklanjale iza svih moguih autoriteta,
tradicija, hijerarhija, optih dobara, itd).
Drava nastaje na tlu zemnih interesa i ne zavisi ni od
kakvih crkvenih vlasti; svakom graaninu ostavlja se
sloboda verskih ubeenja i doputa uvoenje Najvieg bia
(to e kasnije razvijati engleski deizam). Mor od drave
zahteva da bude verski i religiozno neutralna, a pravni
poloaj graana je nezavisan od njihovih verskih ubeenja.
Nije stoga nimalo sluajno to je ovaj Morov spis podsticao
versku tolerantnost.
Mor je, uvidom u drutvene prilike svoga vremena,
doao do saznanja da ovek nije prestupnik, nego da to
postaje u odreenim prisilnim okolnostima. To znai da
ovek u svojoj pravoj sutini nije onakav kakav je stvarno u
ivotu; stvarni drutveni ovek u uslovima koji postoje nije
pravi ovek; pravi ovek i drutveni ovek mogu postati
jedno isto samo u ureenju kakvo vlada na ostrvu Utopija.
www.uzelac.eu
466
Milan Uzelac
Empirijsko ispitivanje oveka vodilo je zakljuku (i to

prihvata Makijaveli) da je ovek drutveno bie. Mor usvaja
ovaj zakljuak samo u ogranienom shvatanju. oveka
formira drutvena situacija, ali to, po miljenju Mora, ne
znai da bi postojee ivotne uslove trebalo usvajati kao
pravedne i neprikosnovene. Ako su drutveni uslovi koji
stvaraju ljude neljudski, onda ne samo da ih treba
kritikovati, nego ih moramo i menjati. Tu se Mor poziva na
Hristovu nauku. Dok je Makijavelijeva filozofija doputala
da bude interpretirana konjukturno i oportunistiki i dok je
mogla da slui kao osnov politike koja bi silom podrala
postojee ureenje, Morova filozofija je pre podsticala na
dramatinu interpretaciju, koja revolucionie. Ali, dok bi
Mor bio spreman da u sukobu s postojeim drutvenopolitikim odnosima pre prihvati smrt nego da promeni
stav, Makijaveli bi moda na to gledao kao na primer
neispravne upornosti razumnih ljudi i moda je mislio o
takvim ljudima ba kao to je i Mor, piui da "i kad bi
promenio prirodu prema vremenu i prilikama, ne bi
promenio sudbinu" (Vladalac).
Neke od pomenutih ideja razvie u Francuskoj an
Boden (1530-1597) koji u spisu est knjiga o republici
(1575) odbacuje zasnivanje prava na crkveno-dogmatskim
temeljima i zalae se za religioznu neutralnost politike
vlasti. On polazi od empirijskih znanja i filozofskih stavova,
protivnik je svake utopije i smatra da se pravna nauka
mora zasnivati na istoriji i etnografiji.
Filozofija prirode
Dok je u srednjm veku priroda bila jedna zatvorena
knjiga, neto tajnovito i zlo, neto neprijateljsko i vredno
samo prezrenja, a to nikako ne znai da ona istovremeno
nije bila izuavana i istraivana, u umetnosti i nauci
www.uzelac.eu
467
Milan Uzelac
renesanse ogleda se povratak prirodi; ako se u srednjem

veku verovalo da se do nauke moe dospeti samo mistikim
sredstvima, ovaj novi pogled na svet, koji se formirao u renesansnoj Italiji, poprimajui panteistiki karakter, video je
u prirodi otkrovenje boanskog koje je nemaka mistika
crpla iz dubine verujueg duha, i razvijajui se u suprotnom
smeru od onog kojim je ila mistika, zadobijao je oblik
panteistikog naturalizma spremnog da boansko razmatra
samo iz aspekta tvorake moi prirode.
I ovaj novi interes za prirodu ponikao je na tlu
humanistikih istraivanja. Svoju inspiraciju je nalazio u
neoplatonizmu i tajnim srednjovekovnim uenjima u
averoizmu i kabali. Videli smo da su se ve kod Marsilija
Fiina neoplatonistike tendencije meale sa sklonou ka
mistici, to je vodilo stvaranju smee fantastinih prirodnofilozofskih shvatanja kakvu nalazimo kod ovanija Pika
dela Mirandole (1463-1494), svestranog poznavalaca
antike i orijentalne filozofije (znao je grki i hebrejski), koji
je u 24. godini svog ivota nameravao da u Rimu, pred
naunicima i misliocima iz itave Evrope, pozvavi ih sve o
svom troku, brani 900 teza dokazujui kako se helenizam i
judaizam (u formi kabale) mogu spojiti u platonskohrianski sistem; na taj nain je hteo jednim optim
univerzalnim uenjem da razrei sve zagonetke dotadanje
nauke.
U pomenutim Tezama izloio je svoj ultramonistiki
pogled na svet: meutim, raspravu o njima zabranile su
crkvene vlasti neke od njih behu proglaene za jeretike i
nisu imale dalje uticaja, ali su ostale veliki spomenik firentinskog neoplatonizma. Piko dela Mirandola je sanjao o
velikom pomirenju svih religija i pogleda na svet a ono bi se
izvrilo na tlu pretpostavke da je ovek duhovno bie
snabdeveno stvaralakom snagom; zbog toga je bio
napadan, a nakon odbrane jo ee napadan; u poetku je
www.uzelac.eu
468
Milan Uzelac
bio pod uticajem "negativne teologije" i Pseudo-Dionizija, a

po povratku iz pariskog zatvora podlegao je u Firenci
Savonarolinom uticaju i stupio 1493. u dominikanski red.
To je tipian primer oveka prelomne epohe koji
protestujui protiv nje sa stanovita filozofije duha, stie do
religiozno-mistike osude celog ljudskog ivota.
Piko je studirao u Ferari, Padovi i Parizu, a rezultat
estogodinjeg studija bio je duboko usvajanje Aristotela;
ako e se Fiini prikloniti Platonu, Piko e se osloniti na
Aristotela; on je razgrnuo istorijske horizonte filozofije i
religije, a tako beskonano raskriveni horizonti
podrazumevali su da se beskonano mora rairiti i ovekova
delatnost. Piko je spajao likove Hrista, Platona, Aristotela i
Plotina u nerazdvojnu celinu; ali on je u taj svet uvodio i
persijskog Zaratustru i egipatskog Hermesa (u to vreme
tekstovi Hermesta Trismegista jo uvek su se pripisivali
bogu Hermesu), starogrkog Orfeja (koga su isto tako
smatrali autorom niza u to vreme znaajnih spisa). Tako su
u Pikovim delima nali mesto i Mojsije, Avicena, Averoes,
al-Farabi, ali i Albert Veliki i Toma Akvinski.
Svo to mnotvo osnivaa raznih religija, filozofa i
pesnika slivalo se kod Pika u jedinstvenu celinu i sve to on
je prekrivao kabalom u kojoj nije nalazio toliko uenje o
brojevima, magiji i astrologiji, koliko potvrdu ispravnosti
hrianskog uenja o bojem trojstvu, o bojem
otelotvorenju, te i o samome Hristu. Pod svim tim krila se
kod Pika zapravo predstava o ovekovoj linosti i o njegovoj
veliini, jer bez te ideje bilo bi nemogue sebi predstaviti sve
to mnotvo razliitih znanja i tih svetsko-istorijskih sinteza.
ovekova linost izbijala je u prvi plan i to u takvim
tonovima koji su bili u punom sazvuju sa narastajuim
talasom renesanse, iako je Piko nastojao da ostane (makar
formalno) veran srednjovekovnoj ortodoksiji.
www.uzelac.eu
469
Milan Uzelac
Koreni Mirandoline filozofije oveka su u pobuni protiv

strogih propisa crkve i protiv povrnog retorikog
vaspitanja. Religija nije trebalo da bude dogma, obred i
molitva, nego unutranja, filozofska ovekova svest, izraz
svojevrsnog delovanja ljudi u svemiru, izraz injenice da su
oni mikrokozam u kojem se ponavlja opte bivstvovanje.
Regnum hominis je utopljen u svemir, oivljen optom
duom, svepostojeim ivotom bojim. Ova filozofija bila je
izraz bunta kako protiv mrtvila zvanine crkve, tako i protiv
mrtvila formalistikog vaspitanja.
ovek je bie kojem mogu zavideti svi drugi stvorovi (i
duhovi s drugih svetova); jedino on nema oznaene forme
postojanja i moe da bude kakav hoe. Tvorac je - kae
Mirandola - stvorio oveka kao svoje poslednje delo, kad su
bili iscrpljeni ve svi "arhetipovi" to su do tada oznaavali
delo stvaranja, te je tako ovek nainjen kao bie
nedeterminisano, slobodno u izboru tipova. ovek moe da
razvija vegetativne, senzitivne elemente ili duhovne
sklonosti; on sam sebe odreuje i tako lii na Proteja. Iako
stvoren od boga, ovek je svoj sopstveni tvorac; istorija je
teren njegovog razvoja, svedoanstvo njegovog izbora kakav
je bio u razliitim razdobljima. Misao da je ovek slobodan
tvorac samoga sebe znai da se on obrazuje na svojim
vlastitim duhovnim delima, na svojoj vlastitoj tradiciji.
Zahvaljujui toj misli, humanisti kvatroenta su se nadovezivali na grke i rimske koncepcije oveka, na ono to je
Ciceron nazivao humanitas, a to je odgovaralo grkom
paideia.
Predstavljajui mislioce i umetnike Grke, Ciceron je
podvlaio da njihova dela imaju veliki vaspitni znaaj poto
formiraju oveka. Tako shvaena humanitas postajala je u
ranorenesansnim krugovima humanista glavni elemenat
njihove borbe za preporod antike, koji je osiguravao
preporod oveka. Grka tradicija nije bila jedinstvena; s
www.uzelac.eu
470
Milan Uzelac
jedne strane bila je metafizika, platonovska tradicija, a s

druge ona sofistika, s tezom o oveku kao meri sveg to
postoji; stoga su i nadovezivanja humanista na grke autore
bila razliita.
Pikovo delo O ovekovom dostojanstvu svedoi o
slobodoumlju ovog mislioca i kad je re o firentinskom
neoplatonizmu treba istai naprednost istog koji ima
svetski karakter, to se bazira na realnom izuavanju
prirode i oveka, a esto ima uzviene pesnike crte budui
da je esto u sukobu sa rutinskim kolskim uenjima toga
vremena.
Ako bi se hteli izvesti neki zakljuci do kojih je Piko
doao na planu filozofije religije, moglo bi se rei da on
smatra kako se (1) sutina boga ne moe dosei pojmovnim
miljenjem i ne moe biti izraena ljudskim jezikom: (2) to
ne znai da Piko ne nastoji da na razne naine ukae na
sutinu boga time to diskurzivno-racionalno miljenje
nadopunjuje mistinom intuicijom; (3) skriven u svojoj
sutini bog se pokazuje u svojim delima; vasiona je proeta
bogom i njegovom delatnou; (4) bog je u toj meri
imanentan svetu da se moe rei kako po Piku svet postoji u
bogu; pojam boga koji se tako moe izvesti jeste (5) jedinstvo; iako imanentan svetu (6) bog je potpun, u celosti
transcendentan i postoji sam za sebe. Bog je slobodan,
linost i bog je u tri lika hrianskog otkrovenja: otac, sin i
sveti duh.
Ljubavi, kao vrhuncu intelektualnog posmatranja, Piko
posveuje i svoj prvi veliki traktrat (sa 23 godine) pisan kao
komentar Kancone o ljubavi irolama Benvenija. Sveopta
ljubav proima svet zato to ga je bog, koji je ljubav, stvorio.
Ako se jedinstvo o kojem govori Piko u prvi mah ini
apstraktnim, to nije tako ako se ima u vidu da ono u sebi
ukljuuje i ljubav. Gde ima jedinstva ima i ljubavi - a tako
je i u bogu.
www.uzelac.eu
471
Milan Uzelac
U svojoj filozofiji lepog Piko je izraavao potrebe

najviih ljudi svoga vremena; filozofski je promislio i izrazio
ono to bee duboko unutranje ubeenje velikih umetnika
renesanse, pre svega Leonarda, Mikelanela i Direra, ono
to je bilo osnova i ideal umetnikog stvaralatva u vreme
renesanse. Nastojanje svih umetnika da se dostigne
"vernost prirodi" koja se nije ogledala u pukoj podudarnosti
s prirodom, stvar je daleko dublja: u umetnikom delu treba
postii bit i istinu, unutranju zakonitost sveta i svega
stvorenog; ko dosegne svet u njegovoj lepoti, ko ga dosegne
u njegovom jedinstvu ravan je bogu. Udubljivanje mislilaca
u jedinstvo sveta najprei je put saznanju postojanja jedinog
boga, a to se postie poniranjem u lepotu sveta putem
ljubavi i to je put sjedinjenje s bogom.
Mistika lepote kod Pika je isto spekulativna.
Simptomatino je da Piko nigde ne govori o Hristu, ve
samo o Veneri; o lepoti Hrista nigde ne govori. Piko zna
samo za idealnu nebesku lepotu, a ova je oliena u Veneri.
Piko kae da kao kad se kae Pesnik a misli se na Homera
(kod Grka) a kod Rimljana na Vergilija, jer oni prethode
svim pesnicima, kada se govori o "ljubavi u apsolutnom
smislu", razume se ljubav prema lepoti i ima se u vidu da se
ona uzvisuje i prevazilazi sve elje i sve stvorene stvari.
Kao to postoje dve lepote (zemna i nebeska) tako
postoje i dve vrste ljubavi (zemna i nebeska) od kojih jedna
stremi obinoj ulnoj lepoti, a druga onoj lepoti to se
dostie samo umnim miljenjem. Nebeska Venera nije
subjektivna sposobnost uma ili due; lepota nije rezultat
produktivne delatnosti ljubavi ve je ona objekt; piui o
ljudskoj i nebeskoj ljubavi, u uzdizanju stepenicama ljubavi,
Piko zapravo preuzima neoplatonistike poglede i to ga ini
humanistom premda humanizam kod njega i nije uvek u
veoj meri transparentan.
www.uzelac.eu
472
Milan Uzelac
Uenjem o ovekovoj linoj delatnosti Piko se ponajvie

razlikuje u odnosu na Fiina. U traktatu O dostojanstvu
oveka Piko dokazuje kako ovek, inei poslednji, etvrti
svet (posle nebeskog, podnebeskog i podlunarnog) jeste
maksimalna sinteza svih oblasti bivstvovanja koje nisu
svojstvene nijednom biu iz ostala tri sveta. Srea oveka je
u tome to dospeva do ove sinteze koja je svojstvena jedino
bogu. Sreu odreuje kao povratak svake stvari svome poelu. Srea je najvie dobro, a ovo je ono to svako eli i ono je
samo po sebi i poelo svega. Piko ukazuje na tri koraka na
putu ovekovom ka bogu: (1) oienje od strasti putem
etike, (2) usavravanje razuma pomou dijalektike i filozofije prirode i (3) saznanje boga uz pomo teologije.
Moda ono najvanije u Pikovom uenju lei u uenju o
ovekovom samostvaranju: saglasno s hrianskim uenjem
da je bog sazdao oveka po svome liku i shodno tome da je
bog nesazdano bie, Piko je zakljuio da ovek kao stvoren,
duan je da sam stvara sebe slobodno i bez ikakvih prinuda
i tako uvrujui sebe u bogu i u venosti.
Pikovi pogledi imali su veliki uticaj na Cvinglija (14841531), vajcarskog verskog reformatora, eruditu i vatrenog
sledbenika Erazma, zatim njegovog neaka, ovani
Franeska Pika dela Mirandolu (1469 -1533), kao i na
Agripu od Neteshajma (1487-1535) koji je ljudsko znanje
proglasio nitavnim i posvetio se magiji. U svom burnom
ivotu on je naao vremena da ovlada velikim znanjima u
prirodnim naukama. Kako magija nije dala velike rezultate
on se okrenuo onom "malom", traenju kamena mudraca
alhemiji koja je bila posebno vana tadanjim lekarima jer
se bavljenje medicinom pokazalo veoma bliskom oblasti
astrologije, magije i alhemije.
Pokuaj reforme medicine pomou magije nalazimo kod
Teofrasta Bombasta od Hoenhajma (1493-1541), poznatijeg
pod imenom Paracelzus, roenog u Ajnzidelnu, u
www.uzelac.eu
473
Milan Uzelac
vajcarskoj; otac mu je bio lekar koji se amaterski bavio filozofijom prirode pa je sinu dao ime uvenog grkog
prirodnjaka Teofrasta, izraavajui na taj nain san da
njegov sin nastavi velika dela prouavalaca tajne prirode i
njenih bogatstava. Snovi su mu se ispunili i Paracelzus je
postao strastan i istovremeno nastran prouavalac nove
istine o oveku i svemiru, istraiva koji je odbacivao
dotadanu filozofsku tradiciju i koji se trudio da pronikne u
prirodu sila to upravljaju ivotom ljudi i zvezda.
U Ferari je zavrio medicinske studije 1517. ali je iz
njih poneo mnogo vie uverenje o grekama i laima
medicine nego o njenim istinama. Potom je proputovao
Evropu i preko Balkana se vratio u Italiju. Neko vreme je
bio profesor medicine u Bazelu, a umro je u Salcburgu. Uvek
je traio odgovor na najtea saznajna pitanja, stalno elei da
prodre u misteriju prirode /misteria naturae/. Bio je prvi
Faust svoga doba za koga se verovalo da je sklopio savez sa
avolom.
Oteti prirodi njene tajne, to je bio Paracelzusov san; bio
je protiv sholastiara (koji su smatrali da se do velike tajne
svemira dolazi otkrovenjem) ali i protiv renesansnih
naunika (koji su preduzimali opsena eksperimentalna ispitivanja i ulazili u detaljne operacije) jer je teio otkriu
velike misterije a ne nekim sitnim istinama o malim
faktima.
Za Paracelzusa istina o oveku bila je istina o svemiru;
on je video oveka i svemir i uvek sagledao njihovo
jedinstvo. Medicina se u njegovim koncepcijama vezivala za
filozofiju svemira, a anatomija je bila ekvivalentna
astronomiji. Traei ljudsko zdravlje Paracelzus je traio
uslove za pun razvoj ljudi u harmoniji sa silama prirode, s
razvojem svemira. Analizirajui bolesti on je video naruavanje prirodnog poretka postojanja, kolebljivost
www.uzelac.eu
474
Milan Uzelac
ravnotee ljudskoga postojanja u kosmikim i drutvenim

dimenzijama.
U vreme seljakih ratova Paracelzus je stao na stranu
seljaka i navukao na sebe mrnju vlastele. U svojim delima
esto je preuzimao radikalne devize verskih sekti kao devize
odbrane od zla, odnosno od "bolesti". Zalagao se za to da se
bogatstvo preda siromanima, da ovek moe da ivi samo u
svome radu i zahvaljujui njemu. "iveti bez rada, znai
potkradati druge ljude"; pravi ivot u zajednici jeste u
razmeni proizvoda; medicina je bila za Paracelzusa istovremeno i drutvrena politika koja je napadala "bolest
bogatstva" i koja je stvarala uslove za "zdravlje".
Paracelzus je smatrao da se ovek mora probiti kroz
iluzornu povrinu pojava i stii u njihovu dubinu, odbaciti
sheme hijerarhikih formi i sagledati veliko i raznorodno
jedinstvo sveta; napadao je filozofsku tradiciju i medicinu
svoga vremena koja se slepo drala Galenovog uenja: cela
dotadanja filozofija samo je fantaziranje a Aristotelova
filozofija, kao i sholastika, kolos na glinenim nogama.
Paracelzus razvija nauku o tri elementa bivstvovanja
(sumpor, iva, so). To nisu elementi u dananjoj hemijskoj
terminologiji ve nazivi za razne procese koji se zbivaju u
prirodi, nazivi za razne sile to u prirodi imaju svoju
uzronu ulogu.
Priroda je nepoznata filozofija, a filozofija je
neproniknuta priroda. Zadatak filozofije je prouavanje
prirode a ne samo boga. Priroda je samootkrivanje boga i
izuavanjem prirode dolazimo do saznanja o njemu. Priroda
je izvorno prisutna u bogu, u "velikoj tajni" ili "boanskom
bezdanu", a proces kojim se svet stvara jeste proces
diferenciranja, proces stvaranja razlika i suprotnosti, jer mi
moemo neto saznati samo unutar suprotnosti.
Pored tri osnovna praelementa, Paracelzus razlikuje i
etiri osnovna elementa (voda, vatra, zemlja, vazduh) i
www.uzelac.eu
475
Milan Uzelac
njima dodaje peti, kvintesenciju, a koji je zapravo ovek kao

peti elemenat stvarnosti (zvezda, planeta, neba i zemlje).
Interpretirajui biblijsku verziju stvaranja Paracelzus
podvlai da je bog stvorio sve iz niega svojom reju, a samo
je oveka stvorio od "blata", to znai od same prirode; ovek
je pun izraz svega to postoji i iz ega potie, on je pravi elemenat bivstvovanja.
Paracelzus istrauje vezu oveka i sveta; ovek je "mali
svet" poistoveen s velikim ali i razliit od njega; spoljanji
svet je ogledalo oveka, njegova teorija i anatomija, tako da
kroz spoljanji svet moa da bude upoznat ovek u svim svojim delovima, jer iz samog sebe ovek ne moe biti upoznat;
spoljanje stvari su sline unutranjim a unutranje
spoljanjim; anatomija oveka odgovara anatomiji nebeskih
sfera. ovek je u celom svemiru i svemir je ceo u oveku.
U oveku su nebo i zemlja, voda i vazduh; u oveku su
Sunce, Mesec, Saturn, Mars, Merkur, Venera... a takoe i
ono to postoji u morskim dubinama ima dejstvo na oveka,
a to se deava na junom polu baca refleks i na oveka i na
severni pol; analizirajui tanije te zavisnosti, Paracelzus
ukazuje na dvojstvo oveka ije telo i krv vode poreklo iz
zemlje a ula i duh iz sveta zvezda. ovekom vladaju ne
samo potrebe materijalnog sveta nego i zvezde, koje su delimino spoljanje a delimino unutranje. I zato, nasuprot
fatalistikim koncepcijama astrologije, Paracelzus podvlai
uzajamnu zavisnost oveka i spoljanjih zvezda.
Unutranje zvezde Paracelzus interpretira kao
stvaralake snage koje privlai dua sveta i koje nju
privlae sebi; kao to hrana zadovoljava potrebe naeg
zemaljskog tela, tako "duhovna" hrana zadovoljava potrebe
naeg zvezdanog tela inei da ono ivi i raste. Analizirajui
tu situaciju Paracelzus uvodi pojam influentia kao pojam
delovanja jednih stvari na druge u odreenim situacijama.
Taj uticaj ima dinamini karakter; on je uticaj odreenih
www.uzelac.eu
476
Milan Uzelac
sila, "vrlin" koje predstavljaju sutinu stvari. Napadan

"pritiskom stvari", ovek ispoljava svoje tendencije, svoju
unutranju zvezdu, svojevrsnu inclinatio. To je izbor njegovog ivotnog puta, njegova delatnost. Inclinatio je sila
skrivena u oveku, zahvaljujui kojoj biva stvarano ono to
priroda ne moe i to nije kadra da stvori.
Pojmu inclinatio Paracelzus suprotstavlja pojam
impressio; prvi pojam je izbor, drugi je prinuda. Impressio je
peat koji na ljude utiskuju stvari, unutranja neophodnost;
Impressio je ovekova sudbina, njegov nepovratni poziv. Impressio je neto vie od same individualne sudbine: on je
uvar prirodnog ureenja sveta, jamstvo odreenog sklada i
pravca ivota, prinuda koja odreuje delovanje i koja slama
lenjost i ravnodunost. Impressio je podstrek i izvor umetnosti, znanja i svega onog to u prirodnom poretku treba i
mora da postoji meu ljudima.
Pored inclinatio i impressio Paracelzus uvodi pojam
imaginatio. To oznaava dar sporazumevanja s
makrokosmosom dar neposrednih puteva, koji obeleavaju
sklonost i poziv. Imaginatio je snana duhovna sila kojom
raspolae ovek i koja povlai za sobom materijalne
posledice. Te posledice ona moe da prouzrokuje u vlastitom
ovekovom telu, ali moe takoe da ih izazove na zvezdama.
Kao to zvezde truju nas tako da umiremo, tako i mi moemo
da trujemo zvezde. Sila mate moe takoe da pogaa druge
ljude, da im donese bolesti ili smrt; moe takoe da postane
polazna taka za bavljenje crnom magijom.
ovek postoji onako kao to misli, i upravo je onakav
kao to o sebi misli; on je ono to sam pred sobom o sebi
smatra da jeste. Tako shvaena vlast mate pribliava
oveka tvorcu u kome je koncentracija duhovne snage
stvarala materijalne oblike. Tako Paracelzus razvija
dualistiku teoriju oveka ukazivanjem da ovek pripada ne
samo svetu zemaljskom i nebeskom nego i svetu boan-
www.uzelac.eu
477
Milan Uzelac
skom. Boanski svet proima na odreen nain vidljivi i

nevidljivi svet. ovek kao celina je mikrokozam, i samo kao
celina moe to da bude, otkrivajui celim sobom tajne sveta
i tvorei ono to postoji u prirodi, ali to on mora da stvori
velikom umetnou vatre.
Izraz te brige za "celinu" oveka jeste u Paracelzusovoj
koncepciji medicina koja je za njega najvia nauka.
Medicina nije samo leenje bolesti, ve praktina
konsekvenca Paracelzusove filozofije, program tretiranja
oveka s take gledita antropoloke koncepcije. Prava i
efikasna medicina je nauka o silama makrokozma koje
deluju i u mikrokozmu; ona je mnogostepeno vaspostavljanje veza izmeu oveka i sveta, a koje mogu biti naruene
boleu. Prava medicina mora da pronie kroz sloj
povrinskih "simptoma", mora da deifruje skriveni smisao
dogaaja, mora da "razume signature", da shvati
mehanizam procesa koje stvaraju prirodne sile. Ono to
Paracelzus naziva "anatomijom" u stvari je ba takvo
pronicanje u stvarnost.
Paracelzus je oveka tretirao u kategorijama sveta;
ovek je bie koje moe i mora da "pomae samo sebi" u
ovom ivotu putem poznavanja unutranjih veza koje su ga
sjedinjavale sa svemirom i putem sistematskog, radnog
delovanja. Paracelzus je istupao protiv parazitskog ivota
(kaluera), suprotstavljao se fatalistikoj i rezignatorskoj
koncepciji "fortune" koju su propovedali neki humanisti;
smatrao je da ovek sam tvori svoju sreu i izaziva svoje
poraze svojom ispravnou i svojim grekama.
Paracelzusova antropologija je poivala na
tradicionalnim spekulacijama o odnosu makro i
mikrokosmosa ali se od njih i razlikovala time to se trudio
da otkrije unutranje elemente tih analogija. ovek je na
neki nain ponavljao i odravao svet, ali ga je prosto i imao
u sebi, isto kao to je i svet imao u sebi oveka. Paracelzus
www.uzelac.eu
478
Milan Uzelac
je poistoveivao oveka i svet povezujui anatomiju i astronomiju, pretvarajui medicinu u filozofiju prirode, ali je
zapaao borbu oveka sa svetom tvrdei da "su sve stvari
protiv ljudi i ovek protiv njih". "Ko ne zavlada zvezdama,
zvezde e upravljati njim kako budu htele".
Paracelzusove ideje je razvio belgijski hemiar i lekar
Jan Baptist van Helmont (1577-1644) koji je sledio
njegov zahtev za neophodnou empirijskog istraivanja i
premda je bio paljiviji eksperimentator od Paracelzusa,
nastavio je da deli i njegovo oduevljenje za alhemiju.
Njegov sin, Francisko Merkurije van Helmont (1618-1699),
koji se druio s Lajbnicom i od koga je Lajbnic
najverovatnije (ako ne pod uticajem Bruna) i usvojio pojam
"monada", razradio je jednu svojevrsnu monadologiju prema
kojoj postoji konaan broj neunitivih monada; svaka
monada ukoliko je pasivna jeste telesna, a duhovna ako je
aktivna i obdarena odreenim stepenom percepcije. Monade
udruivanjem stvaraju sloene strukture kojima uvek
upravlja sredinja monada; kada je re o oveku, sredinja
monada je dua koja upravlja celim organizmom.Van Helmontova monadologija se tako suprotstavljala
mehanicistikim tumaenjima prirode kakva e se sresti kod
Dekarta i Hobsa; njegova monadologija je posledica razvijanja Brunovih ideja, ali isto tako i vitalistikih koncepcija
Paracelzusa i Van Helmonta (starijeg). U svakom sluaju,
nesporan je Van Helmontov uticaj na Lajbnica kako idejom o
monadologiji, tako i interesom za okultizam i alhemiju.
Jedno daleko realistinije tumaenje prirode nastalo u
borbi protiv tradicionalne filozofije nalazimo kod
Bernardina Telezia (1509-1588) iz Kozence u Kalabriji
koji se kolovao u Padovi ali je dugo boravio u Rimu i
poznanstvo s mnogim znamenitim naunicima tog doba
uinilo je da postane estoki protivnik sholastikog
aristotelizma. Smatrao je da samo nepristrasno
www.uzelac.eu
479
Milan Uzelac
posmatranje prirode moe dati pozitivan sadraj novom

miljenju te je u svom rodnom gradu osnovao Academia
Telesiana koja je potom prela u Napulj gde je razvila ivu
delatnost i posle njegove smrti. On polemie protiv
Aristotelovog uenja i zahteva da se ovo izbaci iz Akademije
i pri tom razvija temeljne gnoseoloke stavove za saznanje
prirode koji su potpuno osloboeni svake vere u autoritet.
Metod takvog saznanja on je video samo u ulnom iskustvu.
Zakljuci do kojih se dolazi samo teorijski mogu u najboljem
sluaju da budu predoseaj istine i mogu se smatrati
verodostojnim samo ako se mogu dokazati pomou iskustva.
Materijalistiko uenje Telezija se delimino oslanja na
stoicizam; dua je po njemu, kao i kod stoika, tanana, fina
materija, ali osetljivost nije samo njeno svojstvo ve svojstvo
materije uopte; to omoguuje razvijanje jedne senzualistike teorije saznanja.
Videi oveka na tlu velikog sveta prirode Telezio je
eleo da tom vienju da vrst oblik, slobodan od
tajanstvenosti mistike i magije, nezavisan od teolokih i
filozofskih koncepcija. Kao i Paracelzus eleo je da svet
shvati imanentno bez pozivanja na bilo kakve vie instance;
taj zadatak je shvatio drugaije no Paracelzus, jer je bio vie
filozof no prirodnjak, zagovarajui filozofiju koja je prevazilazila ono to se moglo empirijski dokazati putem
ulnog opaanja.
Meutim, imajui odbojnost prema filozofskim
apstrakcijama Telezio propoveda program naputanja
filozofije; njegova filozofija bila je: nemati filozofiju.
Sjedinjujui na neobian nain srednjovekovni prezir prema
ljudskom razumu i renesansnu ljubav prema konkretnoj
stvarnosti, Telezio je formulisao svojevrsnu koncepciju
filozofije kao odslikavanja prirode. Telezio je u filozofiji formulisao program koji je u slikarstvu formulisao Leonardo i
kome je bila verna umetnost renesanse: odraavati prirodu,
www.uzelac.eu
480
Milan Uzelac
pokorno pokazivati njeno mnogostrano bogatstvo, biti njen

posluni uenik.
Ovaj program oznaavao je borbu protiv sholastike i
aristotelovske tradicije. Zadravajui kreacionistiku
terminologiju teoloke filozofije, Telezio stvaranje boga
poistoveuje sa stvaranjem od strane prirode. Bog nije
tvorac koji proizvoljno i ni iz ega stvara svet, tvorac koji
svetu arbitrarno odreuje prava i zadatke. Postojanje sveta
je rezultat same njegove sutine; njegovi zakoni su
imanentni zakoni bivstvovanja.
Svet se kree svojim sopstvenim silama, po svojoj
sopstvenoj sutini: spontanost je njegova priroda. Da bi
imanentno shvaeni pokret bolje objasnio, Telezio prihvata
suprotnost osnovnih prirodnih sila koje proimaju sve njene
stvorove. To je suprotnost toplote i hladnoe i toj
suprotnoasti Telezio daje religioznu i metafiziku vrednost:
to je suprotnost ivota i smrti, dobra i zla, stvaralatva i
bespomonosti, forme i materije, ljubavi i nesloge o kojima je
govorio Empedokle. Ali suprotnost tih sila on uvek shvata
kao unutranju suprotnost, kao suprotnost koja izrasta iz
same prirode, kao unutranje dopunjavanje i poricanje.
Telezio se suprotstavljao tezama da je dua neto to je
"dodato" telu (forma superaddita); ona je neto to odrava i
organizuje telo i Telezio odluno formulie tezu o
identinosti ljudske "due" sa duom ivotinja i biljaka. On
istie telesnost i mnogostranost due; dua pamti, zamilja,
misli i rasuuje; tako Telezio pravi prvu skicu
senzualistike teorije ljudske psihe.
Ispitujui prirodu utvruje se da je najvee zlo ono to
oznaava unitenje ili kvarenje postojanja; najvee dobro je
odravanje i procvat onog to postoji; osnovna direktiva
ljudskog postupanja mora biti odreena kao direktiva ouvanja ivota i njegovog razvoja. ovekov poziv je u tome da
usvaja svoje postojanje, koje je postojanje u velikom svetu
www.uzelac.eu
481
Milan Uzelac
prirode, i da zahvaljujui tom osnivanju otkriva i razvija

njegove najdublje i najskrivenije snage.
Jednako velikog protivnika Aristotela i vatrenog
pobornika Platona nalazimo u Franji Petriu (1529-1597)
roenom u Dalmaciji, profesoru u Ferari a potom u Rimu. U
biblioteci slavnog slikara El Greka nalazilo se i delo Franje
Petria u kojem je ovaj filozof razvijao svoje uenje o
svetlosti, u saglasju s neoplatonizmom, ali i s franjevakom
tradicijom.
Znamo da se, nastavljajui nauku Franje Asikog, sv.
Bonaventura sluio fizikom i optikom Roberta Grosetesta
kao i R. Bekona kako bi stvorio metafiziku teoriju svetlosti
kao sutine bivstvovanja. Po ovom uenju, svetlost koju je
bog odelio od mraka u prvom danu stvaranja, trebalo je da
predstavlja aktivnu formu materije, trebalo je da oznaava
njene stepene u zavisnosti od toga u kojoj su se meri oni
vezivali sa svetlou. Svetlost je u toj koncepciji prestajala
da biva povrinska pripadnost telesne materije; ona je
postajala unutranja forma, njeno svojevrsno "sijanje",
njeno karakteristino "znaenje". Ali ta metafizika i
unutranja svetlost, ta stvaralaka svetlost (koju je
Bonaventura oznaavao izrazom lumen), trebalo je da bude
dostupna ulnom saznanju ljudi samo kao materijalna
svetlost, kao lux. Produbljujui ipak svoje ljudsko
poznavanje materijalne svetlosti (lux), ovek je mogao da
see do nivoa razumevanja svetlosti koja je forma stvorenih
tela (lumen). Upravo tu nauku o svetlosti obnovio je i
razvijao Petri; odbacujui Aristotelovu nauku o prostoru
kao faktoru koji ograniava stvari, Petri je naglaavao
njegovu beskrajnost, proimanu kroz svetlost, kojom se
mogao koristiti tvorac sveta da bi stvorio ivot i lepotu stvari. Vasiona je odblesak vene boanske prasvetlosti koja
ispunjava sav prostor sveta. "Odgonetanje" te svetlosti
imalo je da bude zadatak pesnika i njihovog boanskog
www.uzelac.eu
482
Milan Uzelac
nadahnua. Zato prvi tom velike filozofije sveta koji je

objavio Petri i nosi naslov Omnilucentia.
Interesantno je da za razliku od neoplatoniara koji su
materijalnu prirodu videli kao neto nerazumno, kao zlo,
Petri nastoji da pokae kako je materijalna priroda puni i
ivi izraz boanskog razuma; to je jedno novo, renesansno
gledanje na prirodu; boanstvo moe biti razmatrano samo
kao svetska dua, kao najunutranjije jezgro svih stvari.
Kao to ovekova dua prodire do svakog dela njegovog tela,
tako i u kosmosu nema nieg to ne bi bilo proeto
boanskim dahom. Smatrajui, kao i Telezio, da nema
mrtve materije, da je sva materija oivljena, Petri odbacuje
srednjovekovna uenja o ivotinjama i istie njihovu psihiku aktivnost. U poslednjem delu svog rada (Pancosmia)
ovaj filozof nastoji da isto prirodno-filozofskim sredstvima
dokae povezanost sveg ivog u kosmosu, pozivajui se
prvenstveno na astronomske i meteoroloke teorije. Ako je
vasiona beskonana to je samo posledica beskonanosti
boanske moi; dokaz tome on nalazi u tome to se
proirivanjem istraivanja poveava i broj zvezda koje se
otkrivaju u beskonanom prostranstvu te je broj od 1022
zvezde, o kojima se govorilo u srednjem veku, u to vreme
uveliko prevazien. Pri tom se on oslanja na Ameriga
Vespuija koji na junoj polusferi opisuje posve nova sazvea. Iako Petrieva astronomska izlaganja ine smeu
novih otkria i fantastinih hipoteza, kod njega nailazimo i
na shvatanje da zvezde nisu uvrene na nebeskom svodu
ve se slobodno kreu i svaka se oslanja na neki njen centar
okreui se oko sebe tako to svi njeni delovi tee tom
centru, pa tu nalazimo nagovetaj problema gravitacije.
Pokuaj pomirenja suprotnih naina filozofiranja o
prirodi i oveku u jednom jedinstenom "sistemu" dao je
ordano Bruno (1548-1600); on je eleo da ouva ideju o
jedinstvu oveka i sveta, ali i da odbaci njenu maginu i
www.uzelac.eu
483
Milan Uzelac
mistinu verziju; eleo je da sauva empirijsku i

matematiku taku polaznih razmatranja, ali nije hteo da
se ogranii na problematiku teorije saznanja i teorije prirodnih pojava. Hteo je da shvati oveka na podlozi kosmosa i u
vezi sa beskrajnim kosmosom, ije bi strukture otkrivale
matematika i kopernikanska astronomija. ordano Bruno
roen je u Noli, kod Napulja; nije upoznao mir, ni stekao
slavu, nije imao ni prijatelje ni uenike; suprotstavljao se i
miljenjima i institucijama; borio se protiv tradicionalnih
shvatanja, iao kroz ivot usamljen i gnevan; menjao je
mesta boravka, pozivan i uklanjan, proganjan, uvek pun
strasti i nade, uvek zavravajui s razoaranjem.
U petnestoj godini stupio je u dominikanski red; sa
dvadeset etiri godine, zareen za monaha; etiri godina
kasnije optuen zbog jeresi, pobegao u Rim a zatim u
enevu. Kad je od njega zatraeno da pristupi kalvinistima
napustio je enevu i otiao u Francusku; dve godine
predavao je filozofiju u Tuluzu, potom preao u Pariz, 1583.
otiao u Englesku i predavao na tri meseca u Oksfordu i potom bio prognan od kritiara i dve godine iveo mirno u
Londonu; 1585. vratio se u Pariz, potom Marburg,
Vitemberg i 1588. prognan zbog heliocentrine teorije;
potom boravio u Pragu i Frankfurtu a 1591. odlazi u
Veneciju; na osnovu optubi mecene uhapen 1592. i predat
rimskoj inkviziciji koja je godinama nastojala da se on
odrekne svog jeretikog uenja a to bi mu moda i spaslo
ivot; ostavi beskompromisan, inkvizicija ga je osudila na
smrt na lomai; kau da je izricanje presude propratio
reima: "Moda vi s veim strahom donosite presudu no to
je ja primam". Sedamnaestog februara 1600. spaljen na
Cvetnom trgu (Campo dei Fiori) u Rimu. Temelj njegovog
prirodnonaunog uenja ini Kopernikova heliocentrika
teorija koju je obrazlagao i branio u nizu svojih rasprava
sporei se sa predstavnicima aristotelovsko-sholastikog
www.uzelac.eu
484
Milan Uzelac
shvatanja sveta. Prihvatajui Kopernikovu teoriju Bruno je

iz nje izvukao metafizike konsekvence koristei se pri tom
idejama koje su o svemiru rekli svi njegovi prethodnici, od
grkih materijalista i Plotina do Fiina i Kuzanskog;
koncepciji zatvorenog i zavrenog sveta Bruno je
suprotstavio koncepciju otvorenog i nezavrenog sveta u
kome je zemlja postala jedna od planeta, a nebo se gubilo u
sunanom blesku. Priroda je bog u stvarima (Deus in
rebus), boanska sila skrivena u stvarima, govorio je Bruno.
Priroda tako dobija potpunu samostalnost a bog je sinonim
njenog jedinstva. Stvari i pojave u prirodi nisu vie manifestacije "skrivenog boga", ve samostalne i po sebi vredne
realnosti sveta u kome ovek ivi.
Dovodei u tesnu vezu boga i prirodu Bruno je nastojao
da rehabilituje materiju, pa materija i nije nita drugo do
boansko bie u stvarima (essere divino nelle cose), ime se
vrsto povezuju materija i forma i odbacuje shvatanje o samostalnom postojanju forme kakvo se sree kod
sholastiara koji su priznavali postojanje mnotva formi
nezavisnih od materije. Materija, govorio je Bruno, sve
proizvodi iz sebe, i upravo je ona izvor formi i sveg
beskonano kvalitativno raznovrsnog bia, a ne bog. Ovo
shvatanje vodilo je Bruna hilozoistikom i panpsihikom
tumaenju sveg bia. Svet je oivljen sa svim njegovim delovima a dua je najblii formalni uzrok, unutranja sila
svojstvena svakoj stvari.
Zemlju je Bruno izjednaavao sa svim drugim
planetama a sunev sistem sa svim drugim bezbrojnim
zvezdanim sistemima kojima bee zajedniko da imaju isti
sastav; zemlja, voda, vatra i vazduh ne obrazuju samo
zemaljski svet ve i sve druge svetove. Na taj nain
prevladava se aristotelovsko-sholastika teza o dualizmu
zemaljskog i nebeskog i istie njihova jednorodnost; etar se
pri tom ne odbacuje ve se prostire kroz sav univerzum
www.uzelac.eu
485
Milan Uzelac
(Bruno je smatrao da je kosmos proet etrom na isti nain

kao to danas kosmolozi govore o proetosti kosmosa
tamnom materijom koja ini preko 98% vasione). Idui dalje
od hilozoistikih pretpostavki Bruno je smatrao da
beskonani svetovi nisu samo ivi ve i da su naseljeni
raznim formama ivota koje su senzitivne i razumne, razliite od onih koje sreemo na zemlji; tako se univerzum
pretvarao u vasionu i premda je to bio isto teorijski stav
bez empirijskih dokaza, on je bio i jedan od glavnih povoda
dizanja optunice protiv Bruna za jeres.
Svojom koncepcijom o otvorenom i beskrajnom svemiru
Bruno je ustajao protiv pojma transcendencije: jer ta bi
moglo prekoraivati ono to je beskrajno? Time se on
suprotstavljao i sholastikoj koncepciji tvorca, i
platonovskoj teoriji ideja i aristotelovoj podeli na materiju i
formu. Ne izjanjavajui se ni za Parmenidovu ni
Heraklitovu tradiciju, Bruno je prihvatao kao pravilne obe
te tradicije i pokuao da shvati bivstvovanje /Sein/ kao
trajno i nedeljivo, ali i kao promenljivo i raznorodno. Brunu
je to omoguavalo razlikovanje bivstvovanja i njegovih
naina bivstvovanja. Bivstvovanje postoji svuda i uvek, u
svakom trenutku, na svakom mestu, ma koliko da nije u
svojim posebnim "delovima" potpuno.
Svemir je beskrajan i ne podlee nikakvoj odredbi; on je
nedeljiva celina, jedina nema delova, nepodlona toku
vremena. Traje uvek i svuda, ceo je u svakom svom delu i u
svakom svom trenutku. "Svemir obuhvata sve to postoji i
sve naine postojanja; a to se tie stvari svaka ima celo
bie ali ne i naine postojanja". Sve stvari su u svemiru, a
svemir je u svim stvarima, mi smo u njemu, on je u nama; i
tako se sve stie u jedno savreno jedinstvo.
Celokupna filozofija i celokupna delatnost Brunova
predstavljaju angaovanje za stvaralake snage ivota; to je
angaovanje protiv svega oronulog i u drutvenom smislu,
www.uzelac.eu
486
Milan Uzelac
nemonog. Mudrost raste s godinama, i nema potrebe ceniti

filozofiju zbog njene starine; mi ivimo na svetlu dana to
nastupa posle duge noi.
Brunov zakljuak je bio da je "ovaj svet princip i
predmet naega rada"; dok bogovi ive slobodni od briga i
rada, ljudi mogu i treba da svojim naporom stvaraju "drugu
prirodu"; ljudi treba da ive drugaije od bogova jer svaka
vrsta ivih bia ima svoje mogunosti i svoja prava.
Bruno je stvorio i potpuno novu teoriju individualnosti;
ono to se deava u pojedinim, izabranim jedinkama nije
iskljuivo njihov psihiki proces, njihova privatna
autobiografija. U tim procesima izvravalo se njihovo
poistoveenje sa strujom ivota, sa samim korenom
objektivne stvarnosti. Zato izraz tih oseanja nije vie bila
lirika nego filozofija. Re je o teoriji individualnosti koja je
bila teorija individualnosti velikih ljudi koja je postala
popularna u XIX st.
ivot Tomaza Kampanele (1568-1639) u velikoj meri
je nalik ivotu ordana Bruna. Sin obuara, roen u mestu
Stilo (Kalabrija), u mladosti monah dominikanac (kao i
Bruno), u Kozentinskoj akademiji pod uticajem Telezijeve
metodologije i filozofije prirode a pokoleban u aristotelizam,
pie spis Filozofija - dokazana oseanjima (1591);
napustivi manastir bei u Rim, a potom u Firencu i
Padovu (gde se upoznao s Galilejem).
Tog Telezijevog uticaja se Kampanela i nakon to je
upoznao uenja Kopernika, Tiho de Brahea i Galileja nije
nikada oslobodio; on s njim deli uverenje da sve stvari i
pojave u prirodi tee samoouvanju; taj opti zakon bivstvovanja moe se videti i kao princip individuacije. koji je u
svom ekstremnom obliku, istiui individualno naelo, bio
bitno obeleje kulture humanizma.
Osim organicizma (hilozoizma) posebno obeleje
Kampaneline filozofije jeste i nastojanje da se stvari i
www.uzelac.eu
487
Milan Uzelac
pojave u prirodi tumae kvalitativno, ime se on suprotstavlja atomistikim uenjima Demokrita i Epikura
koja su vodila redukciji kvalitativnog na kvantitativno. Iako
je, u vreme dok se nalazio u zatvoru, branio Galileja od
napada inkvizicije, Kampanela nije delio i njegovo
shvatanje prirode: sebe je smatrao fiziarem a Galileja
matematiarem koji sve kvalitativno (vazduh, vodu) svodi
na saodnoenje nekvalitativnih atoma. Prihvatajui shvatanje o postojanju mnotva svetova u jedinstvenom
univerzumu, istie boga kao princip jedinstva, kao izvornu,
aktuelnu beskonanost i kae da ako svet i nije beskonaan,
beskonaan je bog, pa stoga, ma koliko veliki bio univerzum, on je ogranien bogom i zavisi od njega i nije nimalo
sluajno to pored izrazitog teleologizma Kampanelinu
filozofiju odreuje i neoplatonistika tradicija.
Interes za filozofiju ukrta se kod Kampanele s
interesom za socijalna i politika pitanja; u rodnoj Kalabriji
vodio je pokret za osloboenje od panske vlasti ali s
namerom da radikalno preobrazuje buduu dravu. Nakon
otkria zavere (1599) Kampanela je bio zatoen narednih tri
decenije i za to vreme napisao je niz dela meu kojima je
Grad sunca (1601-1602), jedan od prvih spisa napisan na
italijanskom jeziku; nakon desetak godina preveo je taj spis
na latinski i na tom jeziku je i bio objavljen u Frankfurtu
1623. Na zauzimanje pape Urbana VIII Kampanela je
osloboen 1626. i iste godine dolazi u Rim odakle bei u
Marsej gde upoznaje Gasendija koji ga uvodi u ueno
parisko drutvo; u Parizu ivi do kraja ivota i uz podrku
kardinala Rieljea, publikuje svoje ranije napisane knjige,
meu kojima se nalazi i Metafizika.
U Kampaneli nalazimo, po reima V. Vindelbanda,
smeu krajnje protivrenih osobina: veliki polet misli i usko
sujeverje, smelost u izraavanju i suva pedantnost, strasna
elja za delovanjem i hladno razmiljanje, fanatina strast
www.uzelac.eu
488
Milan Uzelac
za novinom i ropski odnos spram starine; uz sve to on je

ovek irokih pogleda nisu mu strani problemi ni prirode
ni drutva i esto otvara nove puteve kao da nasluuje
budunost. Ako se kod Bruna mogu nai zaeci uenja
Spinoze i Lajbnica, kod Kampanele nalazimo nagovetaje
onih misli koje e kasnije razviti Dekart i Kant. Ako kod
Kampanele u filozofiji prirode i ne nalazimo neki znaajniji
pomak, njegovi gnoseoloki i etiko-politiki pogledi
zavreuju panju.
Kampanela takoe polazi od stava da se bog otkrio
dvojako, u venom i konkretnom obliku: u prvom sluaju u
codex vivus prirode, u drugom u codes scriptus svetih spisa.
Filozofija ima posla samo s tumaenjem codex vivus i ona je
znanje o onom to moe biti opaeno i u tom smislu naziva
se mikrologija. Znaajno je da nakon mnogovekovne podele
filozofije na logiku, fiziku i etiku (koja nam dolazi od stoika)
kod Kampanele se sreemo s pokuajem sistematske podele
filozofije koja e u narednom vremenu stei veliku
popularnost. On logiku i matematiku odreuje kao
pripremne (propedeutike) discipline i one su pretpostavka
filozofije koja se sastoji iz tri dela (metafizika, fizika, etika).
Teorija saznanja ima za cilj opovrgavanje skepticizma,
no ono nije dosledno sprovedeno da bi savreno moglo da
opovrgne stavove Pirona, koje ovaj mislilac u veini
sluajeva ima u vidu. ovek moe saznati mali broj stvari a
i u tom sluaju do nae svesti ne dopire sutina stvari ve
nain na koji ona na nas deluje; stoga je filozofija odreena
mogunou naeg opaanja. Opaanje je najvaniji deo
naeg saznanja. Kampanelina deviza, koju je on preuzeo iz
Telezijeve kole, bee: Sentire est scire (oseati znai znati).
ulo i oseanje poetak su svakog znanja. Razumsko
miljenje moe biti samo kombinovanje opaaja. Dok se
Bruno zalae za kritiku opaaja posredstvom pojmova,
Kampanela tvrdi kako su za takvu kritiku dovojni i opaaji
www.uzelac.eu
489
Milan Uzelac
a da su pojmovi nebitni; ovo je razumljivo ako se ima u vidu

da on i sve razumske procese, suenje i zakljuivanje
smatra oseanjima. Prosto percipiranje nekog utiska nije
dovoljno, ve je neophodno da ovek opazi i doivi dobijni
utisak i bude svestan toga kako je do toga doao. Smisao
ovog stava bio bi u tome da ako se svako saznanje svodi na
opaanje, mi od njega ne moemo oekivati da nam otkrije
samu sutinu stvari te da budemo zadovoljni i time to
moemo saznati kako te stvari na nas deluju. Ovo samo
pokazuje kako se strogo sproveden senzualizam pretvara u
idealizam ili fenomenalizam.
Polazei od toga da je svako znanje znanje o naim
sopstvenim stanjima, da je ovek osnova za razumevanje
itave vasione, Kampanela nastoji da konstruie filozofsku
sliku sveta kojim vlada jedinstvo sveg postojeeg. Ako je
svim stvarima svojstvena jedna te ista supstanca, oveku je
dovoljno da dospe samo do svoje sopstvene sutine i tako
razrei zagonetku sveta. Drugim reima, Kampanela
formulie princip koji e vladati narednim stoleima, a koji
se sastoji u tome da ono to nalazimo u sebi to i jesu
najoptiji principi, ili kako on kae, praprincipi stvari.
To nae znanje o sebi vodi nas osnovnim istinama, a to
je da (a) mi postojimo, da (b) moemo, znamo i hoemo, da
smo (c) ogranieni spoljanjim delovanjem i da mi (d)
moemo, znamo i hoemo i vie od onog to nam je neposredno dato; od svih ovih naela najvanije je drugo: mo,
zanje i volja su poela svakog bivstvovanja. U boanstvu su
oni potpuno sliveni i nalaze se u najviem jedinstvu. Svet je
stvorila najvia boija dobrota, mudrost i sila i zato bog ne
moe biti saznat i ne moe se izraziti te stoga ne moe biti
predmet filozofije. Ako pak filozofija i hoe da sazna svet, ne
treba gubiti iz vida da je ovaj nastao iz nita i to je razlog
konanosti i sluajnosti svih stvari budui da one nose u
sebi i bie i nebie. Nebie, posedujui negativne predikate,
www.uzelac.eu
490
Milan Uzelac
odsustvo volje, moi i dobrote, poseduje takoe prapoela.

Ovaj dualizam, kao pre njega i Telezio, Kampanela
objanjava u duhu elejske metafizike pomou dualizma
svetla i tame. Samo staranje sveta on tumai pozivajui se
na neoplatonistiko uenje o emanaciji po kojem se sistemi
sveta razvijaju u pet stepena sadrei sve manje znanja,
moi i dobrote, a sve vie zla, nemoi i neznanja.
Iz boga prvo proistie mundus archetypus, svet
prapoela i boanske mudrosti, zatim mundus
metaphysicus, svet duhova koji Kampanela prikazuje kao
hijerarhiju inova anela (to je u vreme sholastike bilo
uobiajeno jo od vremena Dionizija Areopagite), zatim
mundus mathematicus, apsolutno beskonano prostranstvo
s njegovim zakonitostima, potom mundus temporalis et corporalis, koji ini beskrajno mnotvo sunanih sistema
(blisko Brunu), i na kraju jeste svet koji mi znamo, mundus
situalis.
Ovo neoplatonistiko uenje o emanaciji je korak
unazad u odnosu na ono koje nalazimo kod Bruna; u istom
duhu Kampanela tumai i proces saznanja kojim se ovek
uzdie do saznanja boga: delovanjem ula ovek spoznaje
ulni, materijalni svet, pomou imaginacije uzdie se do
kontemplacije matematikog sveta, da bi uz pomo pojmova
mislio metafiziki svet duhova a uz pomo filozofije dospeo
do sveta praideja koje se nalaze u bogu. Poslednji korak, savreno jedinstvo s bogom, mogu je posredstvom vere.
Svoje shvatanje o dravi i vaspitanju Kampanela je
izloio u utopiji Civitas solis, tampanoj po prvi put u
Frankfurtu 1623. godine; tu kao i kod Tomasa Mora,
nalazimo sliku drutva koje ne zavisi od pozitivne religije;
ovde je vidan uticaj antikog uzora, ali ne Platonove Drave,
ve njegovih Zakona. Kampanela opisuje drutvenu
organizaciju u kojoj drava odreuje ivot do najmanjih sitnica i u kojoj vlast imaju svetenici-naunici (to e kasnije
www.uzelac.eu
491
Milan Uzelac
biti blisko Ogistu Kontu) ija je hijerarjiha odraz

metafizikih shvatanja Kampanele. Cilj drave je
blagostanje i obrazovanje svih graana koje nije
humanistiko ve realistiko, a to podrazumeva da je
obrazovanje proces osvajanja stvari koji se odvija od
najranijeg detinjstva.
Slici drutva iznetoj u Dravi sunca protivree
Kampanelina shvatanja izloena u spisu Monarchia
hispanica; iako svaka drava moe biti samostalna u odnosu na druge i razlikovati se od njih untranjim
zakonodavstvom, dravni sistem moe postojati samo ako se
svi njegovi elementi potinjavaju jednom optem zakonu.
Tu Kampanela ustaje otro protiv Makijavelija i brani pretenzije papske svetske monarhije zahtevajui da se drava
potinjava crkvi kao i da njeni zakoni zavise od crkvenih
dogmi. U politikom smislu Kampanela je bio na pozicijama
panskih jezuita Mariana i Belarmina koji su shvatili da je
teorija drutvenog ugovora poput maa s dve otrice i moe
se rei da se on zalae za svetsku prevlast panije koja
mora ovladati bogatstvima iz kolonija kako bi se mogla
boriti protiv jeretika.
Imajui ovo u vidu moe se postaviti pitanje zato je
panska inkvizicija uopte i proganjala Kampanelu? Moda
ga je tokom tamnovanja izvela na "pravi put", ili je ovo
njegovo shvatanje samo jo jedno u nizu protivreja njegove
filozofije koja je htela da bude jedna Instauratio magna.
Epohu renesanse obeleava veliki uspon umetnosti i
nezavisnog naunog istraivanja, odluni napadi na
sholastiku i nastojanje da se naspram nje izgradi drugaiji
pogled na svet u kome bog gubi svoju transcendentnu
tajanstvenost i postaje objekt okultne prakse; ona je vreme
svetlosti ali i vreme mistike. To je epoha koju je obasjavala
vatra duha, ali jo vie vatra lomaa poput one na kojoj je
spaljen ordano Bruno. Tomaza Kampanelu ta sudbina je
www.uzelac.eu
492
Milan Uzelac
"za dlaku" mimoila i on je poslednji filozof te epohe. Novo

doba je jo daleko i moda je prvi pravi njegov predstavnik
Imanuel Kant, roen tri godine pre smrti mislioca s kojim
se definitivno zavrava misao antike - Isaka Njutna.
Neosholastika
U nizu prikaza istorije filozofije postoji tendencija da se
novovekovna filozofija otro suprotstavi svoj prethodnoj
filozofiji, a naroito sholastikoj te se onda ine neobinim
tvrdnje kako je filozofska misao Dekarta, Kanta ili Huserla
u velikoj meri dunik sholastike tradicije. Pri tom se esto
zaboravlja da na prelazu renesanse u tzv. novo doba
(prelazu koji je esto teko tano odrediti) deluje niz
mislilaca meu kojima prednjae panski teolozi a koje
bismo mogli odrediti kao neosholastiare.
Ve je istaknuto kako je humanizam kao pokret nastao
u Italiji, i da su i najvei mislioci Evrope tog vremena bili
katolici; taj pokret nije imao naklonost prema sholastici; tek
je kasna renesansa postala svesna oivljavanja sholastike;
centar tog oivljavanja bila je panija zemlja na koju nisu
uticali ni renesansna filozofija ni religiozni prevrati i podele
koji su potresali i razdirali Evropu.
Ve je istaknuto da je u petnaestom stoleu autoritet
Aristotela bio doveden u pitanje i to kako irenjem
nominalistikog pokreta i jaanjem franjevakog uticaja
(posebno u Engleskoj), tako i novim probojem u miljenju
koji su nainili mislioci, naunici i umetnici epohe
renesanse. Tome treba dodati i neprijateljstvo koje je Luter
gajio prema Aristotelu, tomizmu i sholastici uopte jer je bio
protiv svakog izmirenja vere i razuma, prirode i vrline,
ljudskog i boanskog. Meutim, kako je upravo u paniji
uticaj renesanse, kao i reformacije, bio daleko manji, a kako
su uskoro i odluke Tridentskog koncila poele davati novi
www.uzelac.eu
493
Milan Uzelac
impuls sholastikoj misli, ovde su sholastiko uenje

obnovili teolozi Francisko od Vitorije (1480-1546), Dominik
Soto (1494-1560), Melhior Kano (1509-1560), Dominik
Banjes (1528-1604), Gabriel Vaskez (1551-1604) i svakako
najpoznatiji meu njima, Francisko Suarez (1548-1617). Na
obnovu sholastike u paniji su posebno uticali (svojim
komentarima Tome) lanovi dominikanskog reda, ali isto
tako i jezuiti, iji je red osnovan 1540. godine radi borbe protiv reformacije (meu najpoznatijim jezuitima behu
Francisko Tolet (1532-1594), Molina, Vaskez, Suarez); ovaj
red znaajan je ne samo stoga to je osnivao mnogobrojne
kole, kolede i univerzitete, ve jednako i time to je oblikovao intelektualni ivot katolikog sveta i imao vodeu
ulogu u filozofskim i teolokim raspravama XVI i XVII
stolea; konano, na dalji ivot i sudbinu tada obnovljene
sholastike uticao je najvie i Tridentski koncil koji je s prekidima trajao od 1545. do 1563. godine pri emu su daljem
razvoju sholastike na kraju epohe renesanse najvei
doprinos dali dominikanci i jezuiti.
Mada se Tridentski koncil bavio pre svega teolokim
doktrinama, u raspravama o teolokim problemima nisu
mogla biti zaobiena ni filozofska pitanja te nije sluajno
to je rad dominikanaca na komentarisanju Tome bio
podstaknut posebno i Tridentskim koncilom a to je
doprinelo irenju sholasticizma.
Od sholastiara tog vremena treba pomenuti Hrizostoma
Kazalenskog (oko 1470 - oko 1545) koji je predavao u Bolonji
i napisao komentare osnovnih Aristotelovih dela kao i
Franciska Ferarskog (1474-1528) koji je takoe drao predavanja u Bolonji i komentarisao Aristotelove spise, premda je
znaajniji od obojice bio Toma de Vio (1468-1534), poznat kao
Kajetan, budui da je roen u Gaeti. Zaredivi se u
esnaestoj godini kao dominikanac, studirao je u Napulju,
Bolonji i Padovi gde je napisao i svoj prvi rad o Tominom
www.uzelac.eu
494
Milan Uzelac
spisu De ente et essentia. Neko vreme predavao je u Paviji a

potom je vrio visoke funkcije u dominikanskom redu da bi
1508. bio izabran i za vrhovnog generala reda. Desetak godina kasnije, bio je proizveden u kardinala; potom je dve
godine bio papski legat u Nemakoj da bi 1519. bio postavljen
za biskupa u svom rodnom mestu.
Pored mnogobrojnih komentara Tome a posebno
Aristotela i Porfirija, Kajetan je napisao i niz dela kao to
su O predmetu i prirodi filozofije, O pojmu bia, O boijoj
beskonanosti, O analogiji imena. U ovom poslednjem delu
(De nominum analogia) razvio je stanovite o analogiji koje
je u znatnoj meri uticalo na tomiste. Istakavi znaaj
analogije u metafizici, Kajetan ukazuje na tri oblika
analogije i razlikuje (a) analogiju nejednakosti (do koje
dolazi zbog pogrene upotrebe termina), (b) analogiju
atributivnosti i (c) analogiju proporcionalnosti; jedino u
ovom poslednjem sluaju moe se govoriti o analogiji u pravom znaenju te rei.
Analogija proporcionalnosti, kae Kajetan, moe biti
metaforika ili nemetaforika. Ako govorimo o "livadi koja se
smei", onda je to primer metaforike analogije i Sveto pismo
je puno takvih analogija. Ali, istie ovaj teolog, "analogija
proporcionalnosti u pravom smislu te rei postoji samo kada
se zajedniki termin tvrdi za oba pojma koja se porede, bez
upotrebe metafore. Ako kaemo da postoji analogija izmeu
odnosa koji uspostavlja boija delatnost prema vlastitom biu
i odnosa koji uspostavlja ovekova delatnost prema svom
biu, postoji analogija proporcionalnosti, jer se tvrdi da
postoji jedna nesavrena slinost izmeu dve "proporcije" ili
odnosa. Ali delatnost se formalno i ispravno pripisuje i Bogu
i oveku. Isto tako, moemo da pripiemo mudrost Bogu i oveku, razumevajui pod tim da analogija postoji izmeu
odnosa boanske mudrosti prema boanskom biu i odnosa
ljudske mudrosti prema ovekovom biu; kad tako inimo, mi
www.uzelac.eu
495
Milan Uzelac
re mudrost ne upotrebljavamo metaforiki" (Koplston,

III/353).
To je, po reima Kajetana, jedini oblik analogije koji
postoji izmeu stvorenja i Boga i to je put kojim se moe
doi do stvarnog saznanja o Bogu; zahvaljujui analogiji, o
Bogu se moe govoriti na osnovu stvorenja a da se ne naini
greka dvosmislenosti.
Kajetan je prvi koji je Tomin spis Summa theologica
proglasio za udbenik umesto Sentencija Petra
Lombaranina. Treba rei da su i dominikanci i jezuiti smatrali Tomu za uitelja, a Aristotela za Filozofa; meutim, u
to vreme dolo je do odvajanja filozofije od teologije, i to
znatno sistematinije i metodinije nego u srednjovekovnim
kolama, a to je delom bila posledica formalne razlike
izmeu dva podruja prouavanja koja je ve bila uinjena u
srednjem veku, a delom i zbog uspona filozofskih
stanovita, koja, po miljenju filozofa nita nisu dugovala
dogmatskoj teologiji. To za posledicu ima da se postepeno
poinju zamenjivati komentari Aristotela filozofskim
kursevima (Cursus philosophicus), te ve kod Franciska
Suaresa nalazimo opirnu raspravu o filozofskim problemima koji su odvojeni od teolokih.
Meu kasnijim dominikanskim piscima treba pomenuti
Franciska od Vitorije (1480-1546) koji je predavao u
Salamanki i pisao komentare Tomine Summa theologica
premda je vie bio poznat po svojim politikim i pravnim
shvatanjima; u Salamanki je takoe predavao i Dominik
Soto (1494-1560) koji je napisao komentare Aristotelovih
logikih spisa kao i spisa O dui i Fizika. Uz njih treba
pomenuti, takoe dominikanca, Melhiora Kana (1509-1560),
slavnog po spisu O teolokim mestima (De locis theologicis)
u kojima je nastojao da sistematie i metodiki ustanovi
izvore teolokih doktrina, kao i jezuitu Franciska Toleta
(1532-1596) koji je u Salamanki bio uenik Dominika Sota,
www.uzelac.eu
496
Milan Uzelac
a zatim predavao u Rimu, gde je postao kardinal i sastavio

komentare Aristotelovih i Tominih spisa.
Renesansne sholastiare ne treba gledati kao neki
recidiv prolih vremena; naprotiv, oni su u vie oblasti bili
ivi izraz svog vremena; pre svega, ima se u vidu podruje
politike teorije. Kako odnos drave i crkve nije bio razreen
krajem srednjeg veka ve su se sporovi o tom pitanju
produili i tokom renesanse, sholastiari renesanse su se
bavili kako poloajem svetovnog vladara i njegovim
odnosom sa crkvom i politikom zajednicom, tako i
poreklom i prirodom politike zajednice, kao i odnosima
meu dravama. Ovi problemi bili su u sreditu
interesovanja ve pomenutog Franciska od Vitorije koji je
ostao poznat posebno po svojim spisima iz meunarodnog
prava.
Francisko od Vitorije je smatrao da razliite drave na
neki nain grade jedinstvenu ljudsku zajednicu, da je
"meunarodno pravo" ne samo dogovor o nainu ponaanja
ve i da ima snagu zakona, "poto je ustanovljeno
autoritetom itavog sveta" (Koplston, III/365). Takoe je
smatrao da drutvo ne moe da opstane kao zajednica bez
zakona ije krenje podlee kanjavanju. Zahtev prirodnog
zakona je da treba da postoje takvi zakoni. Iz toga je nastao
odreen broj pravila o ponaanju (recimo, nepovredivost
ambasadora) sa kojima se celo drutvo slae, jer je
shvatljivo da su pravila te vrste razumna i da slue optem
dobru. Ta pravila potiu iz prirodnog zakona i imaju snagu
zakona, jer, ono to je prirodni razum uspostavio meu svim
narodima naziva se meunarodno pravo (ius gentium). To
meunarodno pravo, po shvatanju Franciska od Vitorije,
daje prava i stvara obaveze, ali se sankcije mogu primeniti
samo sredstvima koja poseduju vladari a to znai da to
shvatanje meunarodnog prava vodi ideji o postojanju
meunarodnog autoriteta.
www.uzelac.eu
497
Milan Uzelac
Svojom idejom o tome da svi narodi na neki nain ine

svetsku zajednicu i idejom o ius gentium kao pravu
uspostavljenom voljom celog sveta, Francisko od Vitorije je
predvideo mogue stvaranje jedinstvene svetske vlasti;
kasnije, svojom idejom o ius gentium Francisko Suares
predvia stvaranje meunarodnog tribunala koji bi tumaio
meunarodno pravo i donosio konkretne odluke. Sve to
pokazuje da su renesansni sholastiari oseali duh svog
vremena i izraavali spremnost da probleme reavaju na
"savremen" nain. Mnogi od njih (Vitorija, Belarmino, Suares)
smatrali su da politiki suverenitet u izvesnom smislu potie
od volje naroda i pri tom zastupali stanovite o pravu na otpor
protiv tiranina.
Najznaajnini meu neosholastiarima svakako je
Francisko Suares (1548-1617); roen je u Granadi a
kanonsko pravo izuavao je u Salamanki; u jezuitski red je
stupio 1546. i uskoro postao predava filozofije u Segoviji,
da bi potom predavao teologiju u Avili, Valjadolidu, Rimu,
Alkali, Salamanki i Koimbri, koja je bila centar panske
neosholastike. Njegovi spisi Metafizike rasprave
(Disputationes metaphysicae, 1597) i O zakonima (De
legibus, 1612) postali su klasina dela neosholastike.
Suares je smatrao da teolog mora da poseduje sveobuhvatno
i duboko razumevanje metafizikih naela i osnova spekulacije, da samo onaj moe postati savren teolog koji prvo
postavi vrste metafizike temelje. To je razlog to je u svom
spisu Disputationes odluio da potpuno i sistematski izloi
sholastiku metafiziku. Tu je napustio Aristotelov nain
izlaganja, mada je na poetku dela dao tabelu koja je
upuivala na mesto gde je odreenu temu obradio Aristotel.
U tom delu Suares temeljno analizira pojam bia, podelu
bia na beskonano (boansko) i konano bie. Beskonano
bie se deli na pravo, istinsko bie, bit i svojstva.
Kategorijalne podgrupe koje se odnose na konano bie jesu
www.uzelac.eu
498
Milan Uzelac
sutina i pravo bie, supstancija i akcidencija. Suares

detaljno analizira pojam uzroka a uzroke deli na opte,
posebne i pojedinane, na materijalne i formalne.
U tom delu dolazi do izraza velika Suaresova erudicija:
tu zatiemo razmatranja, napomene i aluzije na Platona i
Aristotela i njihove komentatore, na Plotina, Plutarha,
Prokla, Boetija; znao je sholastiku, tomiste, franjevce, skotiste, Arape, nominliste i latinske averoiste kao i
renesansne filozofe poput Marsilija Fiina i Pika dela
Mirandole. Njegovi iskazi o njima uvek se odnose na bit dela i Suares se tu nije ograniio na nabrajanje stanovita jer
je kao svoj cilj video postizanje odreenog i nepristrasnog
odgovora na postavljena pitanja.
Suares je odvojio optu od posebne metafizike i nainio
razliku izmeu ontologije (opte metafizike) i metafizikih
disciplina - kosmologija, psihologija, teologija (posebna
metafizika) koju su kasnije pripisivali Lajbnicovom ueniku
Hristianu Volfu (1679-1754) a koji je o pomenutim
disciplinama napisao i posebne rasprave. Posedujui veoma
temeljna znanja o prethodnim filozofijama, Suares nije tua
miljenja prihvatao nektiriki te se za njega ne moe rei da
je bio eklektiar; ako je to i bio, bio je u onoj meri u kojoj je
to bio i Toma Akvinski; sledei Tomin primer prihvatao je i
usvajao ono to je smatrao vrednim kod filozofa posle Tome.
Suaresu se zamera da nije rukovoen metafizikim principima stvorio monu sintezu, kakva je ranije bila Tomina,
ali sinteza se moe videti. ak i vie od toga. Ako se kod
Aristotela celina raspadala na delove i ako je ranija
sholastika pristupala Aristotelu tako to ga je ili komentarisala ili izlagala u obliku pitanja i teza, kod Suaresa po prvi
put nalazimo zavren sistem celokupnog izlaganja
metafizike i oslobodivi se od stroge vezanosti za Aristotela
on stvara novu literarnu formu filozofskog izlaganja Cursus philosophicus. Istovremeno, Suares je novom
www.uzelac.eu
499
Milan Uzelac
vremenu preneo klasian pojam metafizike, kako su ovaj

odredili Platon i Aristotel; u toj metafizici uenje o bogu nije
odvojeno od uenja o biu ve ini produetak poslednjeg i to
mu omoguuje da u oblast nove teologije stupi polazei od
ontoloke analize bia.
Engleski istoriar filozofije F. Koplston istie kako "za
Aristotela, bar u njegovoj Metafizici, Bog je iskljuivo prvi
nepokretni pokreta: njegova egzistencija se tvrdi da bi se
objasnilo kretanje. Hrianski filozofi, kao sv. Avgustin,
uveli su ideju o stvaranju, a sv. Toma je pokuao da spoji
aristotelizam sa uenjem o stvaranju. Ispod aristotelovske
distinkcije izmeu materije i forme, sv. Toma je uoio
temeljnu distinkciju esencije i egzistencije, koja se protee
kroz celokupno konano bie. in je ogranien mogunou,
a egzistencija, koja se prema esenciji odnosi kao in prema
mogunosti, ograniena je esencijom. Ovim se objanjava
konanost stvaranja. Meutim", nastavlja Koplston, "Suares je bio uveren da je potpuna zavisnost, koja logiki
prethodi bilo kakvoj distinkciji izmeu esencije i
egzistencije osnovni razlog konanosti. Postoji (a) apsolutno
bie, Bog, i postoji (b) participirajue bie. Participacija u
tom smislu znai potpunu zavisnost od Tvorca. Ta potpuna
zavisnost ili kontingencija je razlog ogranienosti ili
konanosti stvorenog. Suares nije objasnio konanost i kontingenciju u smislu distinkcije izmeu egzistencije i esencije:
ovu distinkciju on je objasnio u smislu konanosti koja je
nuno povezana sa kontingentnou".
Suares nije bio protivnik ve sledbenik Tome; verovao je
da nastavlja i razvija njegovo delo i to tako to gradi
metafiziki sistem koji je u dubokoj harmoniji sa
hrianskom religijom. Njegov spis Disputationes
metaphysicae izvrio je veliki uticaj na poslerenesansnu
neosholastiku; istovremeno on je prodro na protestantske
univerzitete u Nemakoj i bio udbenik filozofije na mnogim
www.uzelac.eu
500
Milan Uzelac
univerzitetima u XVII i XVIII stoleu. To delo pominje

Dekart koji je uio u jezuitskom koledu La Fle, Lajbnic
istie da ga je jo u mladosti proitao kao roman, a
protestanski teolog iz Lajdena, Herebord (iz ijeg je
udbenika uio Spinoza), naziva Suaresa "papom i knezom
svih metafiziara"; anbatista Viko istie kako je Suaresa
prouavao celu godinu a Suaresovu ideju o analogiji ne
proputa da spomene ni britanski filozof Dord Berkli.
Suares je duhovni otac velikog sistematiara filozofije
Hristiana Volfa, ali isto tako i G.V.F. Hegela, tridesetih
godina XIX stolea veoma uticajnog profesora filozofije u
Berlinu.
www.uzelac.eu
501
Milan Uzelac
NAPOMENA
injenice iz istorije filozofije ne mogu se menjati;
promenljiv je samo nain izlaganja i uvid u stvar filozofije;
stoga, ovaj pregled razliitih filozofskih miljenja oslanja se
u najveoj meri (mada se to i ne naglaava uvek i na svakom mestu) na uvid u knjige najznaajnijih filozofa kao i
njihovih najboljih tumaa. Izbor i jednih i drugih uvek
ostaje subjektivan i za to autor mora snositi punu
odgovornost. Ja sam odavno nauio da se moram okanuti,
velikih i znaajnih stvari, da je posmatranje sub spetiae
aeternitatis velika iluzija, a ako i nije, da ja takvom nainu
vienja ne pripadam.
Ovde i dalje nema tumaenja temeljnih pojmova
tradicionalne metafizike (to je predmet moje knjige pod
nazivom Metafizika).
I dalje smatram da se sa panskom neosholastikom
zavrava istorija filozofije koju proima jedan te isti duh
potrage za istinom i znanjem o svetu; od Rene Dekarta
filozofija polazi drugim putem i bez obzira na sve veze i
odnose potonje filozofije s onom koja joj je prethodila, re je
o dve vrste filozofije i dva naina filozofiranja. Filozofija do
Dekarta jeste svojevrsna celina dok potonja, sve e to, ne
shvatajui pouke prethodne, morati da ponovi, delom
pokuati i da ospori, u granicama njenih moi (koje nisu
zanemarljive).
www.uzelac.eu
502
Milan Uzelac
Literatura13
1. Dils, H.: Presokratovci I-II
2. Celer E.: Pregled istorije grke filozofije
3. Gomperc, T.: Grki mislioci I-II
4. Dilon, D.: Srednji platoniari
5. Vindelband, V.: Istorija drevne filozofije
6. Losev, A.F.: Renik antike filozofije
7. Losev, A. F.: Istorija estetike I-VIII
8. Gilbert, K./Kun, H.: Istorija estetike
9. Koplston, F.: Istorija filozofije I-III
10. Gajdenko, P.P.: Istorija grke filozofije i njena veza
sa naukom
11. Gajdenko, P.P.: Istorija novovekovne filozofije i
njena veza sa naukom
12. Motroilova, N. V. i dr.: Istorija filozofije I-IV
13. Reale, G./Antiseri, D.: Zapadna filozofija od
poetaka do danas I-IV
Originalna dela
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
Platon: Sabrana dela I-IV

Aristotel: Dela I-IV
Diogen Lartije: ivoti i miljenja istaknutih filozofa
Sekst Empirik: Sabrani spisi I-II
Proklo: Elementi teologije
Proklo: Platonova teologija
Dionisije Areopagita: Dela
Avicena: Knjiga znanja (Logika. Metafizika. Fizika)
13Ovde
se pominju samo naslovi dela korienih pri pisanju ove knjige, a

koja su se autoru uinila nezaobilaznim i bilo bi nepravedno ne pomenuti
one zahvaljujui kojima je ovaj spis i nastao.
www.uzelac.eu
503
Milan Uzelac
22. Grigorije Palama: Trijade

23. Dekart, R.: Meditacije o prvoj filozofiji
24. Lajbnic, G.V.: Monadologija
25. Kant, I.: Kritika istog uma
26. Kant, I.: Antropologija
27. eling, F.V.J.: Sistem transcendentalnog idealizma
28. eling, F.V.J.: Filozofija umetnosti
29. Hegel, G.V.F.: Fenomenologija duha
30. Hegel, G.V.F.: Nauka logike
31. Hegel, G.V.F.: Enciklopedija filozofskih nauka
32. Huserl, E.: Logika istraivanja
33. Huserl, E.: Ideje za istu fenomenologiju i
fenomenoloku filozofiju
34. Huserl,E.: Kartezijanske meditacije
35. Huserl, E.: Kriza evropskih nauka i
transcendentalna fenomenologija
36. eler, M.: Formalizam u etici i materijalna etika
vrednosti
37. Luka, .: Istorija i klasna svest
38. Hajdeger, M.: Prolegomena za istoriju pojam
vremena
39. Hajdeger, M.: Sein und Zeit
40. Hajdeger, M.: Kant i problem metafizike
41. Hajdeger, M.: Temeljni problemi fenomenologije
42. Sartr, .P.: Bie i nitavilo
43. Sartr, .P.: Kritika dijalektikog uma
44. Hartman, N.: Prilog zasnivanju ontologije
45. Gadamer, H.G.: Istina i metoda
46. Fink, E.: Bivstvovanje, istina, svet
47. Fink, E.: Igra kao simbol sveta
48. Fink, E.: Svet i konanost
49. Markuze, H.: ovek jedne dimenzije
50. Markuze, H.: Estetska dimenzija
51. Adorno, T.: Negativna dijalektika
www.uzelac.eu
504
Milan Uzelac
52.
53.
54.
55.
Adorno, T. Estetika teorija

Adorno, T.: Filozofska terminologija
Habermas, J.: Filozofski diskurs moderne
Sloterdijk, P.: Kritika cininog uma
www.uzelac.eu
505
Milan Uzelac
Biblioteka: Udbenici i prirunici

15
Uvod u filozofiju IV/1
Istorija filozofije do Dekarta
Milan Uzelac
Izdava:
Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa
Vrac
Za izdavaa:
Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor
Recenzenti:
Prof. dr Mirko Zurovac
Prof. dr Mirko Aimovi
tampa:
Triton, Vrac
Tira:
301 primerka
Vrac
2003.
ISBN 86-7372-031-1
Na naslovnoj strani: Lavirint Hiperborejaca
CIP
,
1 (091) (075.8)
,
Uvod u filozofiju IV/1 : (istorija filozofije do Dekarta) / Milan Uzelac.

2. izmenjeno izd. - Vrac : Via kola za obrazovanje vaspitaa, 2003
(Vrac : Triton. 312 str. ; 24 cm
Tira 301
ISBN 86-7372-028-1
a) Filozofija - Istorija
Napomena
Elektronsko izdanje se razlikuje brojevima strana od tampanog izdanja.
www.uzelac.eu
506

5 MilanUzelac Istorija Filozofije I PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

5 MilanUzelac Istorija Filozofije I PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Milan Uzelac

kao najvie vrednosti a odsustvo svake hijerarhije

ili kudimo; jedina prava ocena je ona koja se izrie na kraju;

permanentan, oajniki napor da se kae ono to se zapravo

bivstvujuem kao bivstvujuem? Moda, isto tako, pitanje

kad sumnja sudi da ne treba olako dati na neto saglasnost;

bitno razliitom od onog kakav nalazimo u naukama koje

znamo i ta je to istorija; moda emo doi do zakljuka da

poela zastupati teza kako je sva filozofija apsolutno grka i

principima, sa idealima ljudske delatnosti. Budui da nije

Zna se za 22 imena mudraca iz najrazliitijih epoha; veza te ivotne

rovatnoi. Prvo svedoenje o njima nalazimo kod Platona

poeziju koja je sve vie nastojala da neto kae i o poreklu

jasno da razlikuje misli Pitagore od misli njegovih uenika

znamo sadraj Pitagorinog uenja jer je on ovo izlagao u

Oko Pitagorinog lika i uenja od davnina se plete niz legendi: mnogi

nebeskih pojava. Pitagorejci su smatrali da su iz brojeva

Heraklita) poelo je vatra; sve to vodilo je shvatanju da je i

ove smatrali u daleko veoj meri elementima no to to behu

odnos prema sredinjoj taki, pa jednoobraznost razliitih

nauka uzdie pogled due, a ne ona o biu i nevidljivom;

plan istie Pitagorino uenje o muzikom katarzisu, o

metafizikoj i etikoj dimenziji njihovih ideja razvila se

usaglaenosti zasnovanoj na brojanoj proporciji;

moralne strogosti, premda su ona u to vreme znatnim

Aristotel pie da je Tales, sin Eksamiesa iz Mileta (oko

najvaniju ulogu u promenama zemnog ivota zahvaljujui

sunce nije manje od zemlje i da je najistija vatra. Naspram

(Hegel, 1970, I/154) i on je tu u pravu: ovo podsea na

u emu je nastala suprotnost izmeu elejaca i Heraklita) bio

broja, ali da se ne menjaju. Oblaci nastaju zbog podizanja

konsekvencama koje iz nje slede i preneo je na razlike u

Teza o apsolutnoj promenljivosti svih stvari od davnina

samo predmet interesa klasinih filologa ve temelj iz kog

navodno rekao Euripidu: "Ono to sam razumeo izvrsno je;

promeni, te ona i moe biti predmet naunog istraivanja

kod ovog mislioca imamo pokuaj da se ne samo usput misli

Po nekim svedoenjima Parmenid je imao akme (dakle bio je u punoj

Parmenid kritikuje Heraklita koji je pripisivao stvarima

neophodnom sadraju, jeste predmetna stvarnost. Tako je

nepostojee s tamom. Ako se taj par kasnije identifikuje s

Zenon iz Eleje bio je estit ovek a velike je prezirao isto

mnotva delova iz kakvih je i sama sastavljena, kao

se elejskom uenju suprotstavlja Heraklitovo; elejsko uenje

suprotnost hilozoistikom monizmu Mileana. Ta tri

tajanja i iezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni

kome su oni morali biti po njegovoj teoriji spajanja i

jedinstvu svetskog procesa. Budui da sve postojee moe da

sebe (...) Um je najnenija i najistija od svih stvari i

sistem kakav imamo kod Platona. To je i razlog to treba

Leukip je, po miljenju Diogena, prvi odredio atome kao

zasnivanja uenja o atomima na njegovo fiziko

taj nain vazduh, koji se kao nosilac ivota i misli takoe

upueni u teoriju brojeva. U eklektike moemo ubrojati i

tenosti u organizmu, treba ipak istai znaaj Alkmeona

stvari. Tada su se pojavili ljudi spremni da saopte

dobila znaenje "uitelj nauke" i politiki dobroinitelj; jo

S druge strane, usled zadatka koji su sebi postavili

zavisila i od naina dokazivanja i opovrgavanja; to je razlog

drugi je nastojao da dokae nemogunost saznanja uopte.

zakona, tek s pojavom sofista, u vreme jaanja

predavao se viim zadacima i oko njega se uskoro obrazovao

(epistme), i to ne znanje koje bi se moglo pomou nauke